Kompleksno vrednovanje rezultata rada uenika

Sadanje tradicionalno ocenjivanje u koli smatra se, u velikom stepenu, prevazienim, anahronim.
Pojedini vrlo kompetentni autori sadanje, tradicionalno ocenjivanje smatraju "bolesnikom" savremenog
obrazovanja. Pod dejstvom razliitih subjektivnih faktora koji dolaze od nastavnika kao mernog instrumenta
(halo-efekat, lina jednaina nastavnika, greke centralne tendencije, greke kontrasta i slino), zatim
faktora koji dolaze od strane uenika i njihovih odgovora preko kojih se ocenjuju znanja (verbalno
oblikovanje misli, lepo kau, a malo iskau) oteava se pravinije i objektivnije ocenjivanje. Kriterijum
nastavnika "varira kao brod na olujnom moru" (Zoran Bujas), a isto znanje razliito ocenjuju razliiti
ispitivai ili isti ispitivai razliito ocenjuju u razliito vreme dana i slino.
Zahtevi kompleksnijeg vrednovanja rada kole su sledei:
1.

U koli je potrebno vrednovati rad uenika u svim vidovima rada, a ne samo rezultate ostvarene u

nastavnom procesu. U dosadanjoj praksi preteno se, a ponegde i iskljuivo vrednuje rad uenika u
nastavi, a zapostavlja vrednovanje kvaliteta ostvarenih rezultata u drugim vidovima rada kao to je
organizacija slobodnog vremena, rad odeljenjskih zajednica, uenike organizacije, istraivaki rad i sl.
2.

Potrebno je vrednovati ne samo efekat ve i proces dolaenja do tih rezultata. Ponekad se zabo-

ravlja da proces dolaenja do odreenih rezultata u vrednosnom smislu, sa stanovita socijalnog uenja
i menjanja pojedinaca, ima vee znaenje nego i samo efekti izraeni u nekoj koliini znanja. I manja
koliina znanja steena na pedagoki valjaniji nain, u kojem su uenici radili, svojim misaonim naporima
otkrivali znanje, uestvovali, procenjivali vie vredi od vee koliine znanja nauenog preteno receptivnim putem dobijenim "u gotovom" obliku, putem sluanja i predavanja.
3.

Kompleksni sistem vrednovanja pretpostavlja vrednovanje ostalih vrednosti a ne samo znanja

uenika. Naoj koli ne odgovara stari koncept kole uilita, ve kole u kojoj uenici razvijaju i sve
druge funkcionalne sposobnosti i vrednosti.
Potrebno je, sem znanja, vrednovati i druge vrednosti kao to su stavovi, interesi, navike, potrebe. ovek
je bogat po bogatstvu svojih potreba, tih unutranjih sila, unutranjih pokretaa ovekove aktivnosti.
Znanje malo vredi ako procesom uenja nisu razvijene odreene saznajne potrebe da se ono stalno
umnoava i produbljuje stvaralakim uenjem. Uenje iz potreba i elja, a ne uenje iz obaveze jeste
pokazatelj kvaliteta izvrenih promena u nivou razvijenosti uenikovih saznajnih potreba.

ZAHTEVI ZA VREDNOVANjE RADA UENIKA

sagledava

1) Obuhvata sve vidove rada uenika

konstatuje

2) Vrednovanje je ne samo rezultat ve i proces dolaenja do rezultata

uporeuje

3) Vrednuju se znanja ali i ostale sposobnosti uenika

zahteva

4) Koriste se razliite metode, tehnike i instrumenti u vrednovanju

podstie

6) Svaki pojedinac treba da vrednuje svoj rad

gradi
4.

7) Obezbeuje stalnu povratnu informaciju

Kompleksno vrednovanje pretpostavlja celovitu primenu razliitih metoda, tehnika i instrumenata u

praenju, merenju i vrednovanju irih promena u razvoju linosti i realizaciji vaspitno-obrazovnih zadataka
kole kao celine. Nuno je da se u vrednovanju kvaliteta procesa rada, rezultata i vrednosti primenjuju
razliiti instrumenti i tehnike (skale procena, ek liste, evidentne liste, upitnici, inventari), kako na nivou
vrednovanja tako i na nivou samovrednovanja, sa osnovnom namerom da se podstie razvoj i unapreuje
vaspitno-obrazovna delatnost kole.
5.

Vrednovanje, u velikom stepenu, treba da poprimi oblik samovrednovanja. Ovaj zahtev se zasniva na

optimistikoj hipotezi vrednovanja uenikove linosti pri emu se procesom vrednovanja ta pozitivna strana
podstie i razvija. Svaki pojedinac iji se rad vrednuje mora biti u ulozi subjekta vrednovanja koji nikad nije
zaobien i nikad nije iznenaen.
Ako se vrednovanjem uvaava linost, ako se objektivnije konstatuju rezultati zajedno sa pojedincem iji
je rad vrednovan, onda takav sistem vrednovanja ne moe da "emituje" razdor u kolektivu. Sistem vrednovanja ne treba da stvara konflikte ve da raa razvojne promene. Sistem vrednovanja mora da "nosi", da
podstie jedan bolji rad. Ako se njime ne emituje takvo kretanje, onda nije dobar sistem niti moe da bude
u funkciji unapreivanja vaspitno-obrazovnog rada, a to je njegova prava svrha, bitno obeleje i osnovna
funkcija.
6.

Vrednovanje se mora odvijati istovremeno sa vaspitno-obrazovnim procesom u koli inei jednu

od njegovih integralnih komponenti, bez ega vaspitno-obrazovna delatnost u osnovnim elementima i

etapama nije kompleksna. Njime se obezbeuje stalna povratna informacija o kretanju vaspitno-obrazovnog
procesa ime se omoguuje preduzimanje odgovarajuih mera na planu unapreivanja vaspitnoobrazovne delatnosti. Vano je da vrednovanje kontrolie i stimulie.
Kompleksnije vrednovanje pretpostavlja da se prate, mere i vrednuju sledee komponente:
Znanje. Pod znanjem se podrazumeva logiki pregled i povezanost injenica i generalizacija. injenice
se saznaju ulnim putem, one su konkretne, prezentne, neposredne, promenljive (veliko, malo, tvrdo, meko i
slino). Do generalizacije se dolazi misaonim putem. Generalizacije su aspstraktne, ne mogu se videti,
osetiti, samo se misaono mogu pojmiti. U merenju se mora polaziti od kvaliteta znanja koje moe biti na
nivou priseanja (najnie), prepoznavanja (nisko), reprodukcije (esto i veoma precizno ponavljanje
injenica, generalizacija, ali nije dovoljno upotrebljivo), operativno (koje slui reavanju pojedinih
zadataka) i na kraju, kao najvii nivo, je stvaralako znanje kojim se mogu stvarati novi zakoni, nova
reenja.
Motivacija (potrebe, elje, interesovanja). Pojedinac mora biti motivisan da ui, da stie nove obrazovne vrednosti. Razvijanje potreba, elja i interesovanja je kljuno pitanje svake delatnosti pa i uenja
kao veoma sloene ljudske aktivnosti. Potrebe jesu unutranji pokretai, unutranje sile koje nagone
pojedinca da se bavi odreenim aktivnostima. ovek nita ne bi uinio da ga na to ne pokreu njegove
potrebe. Potrebe se razvijaju aktivnostima. Sve to ovek radi, stvara, rezultat je uenja. Ui se i kako se
ui. Potrebe jesu rezultat poremeene biosocijalne ravnotee. Kao to pojedinac osea organske
potrebe gladi kad se poremeti bioloka ravnotea, tako ima potrebu za mnogim socijalnim vrednostima,
za itanjem, uenjem, odlaskom u pozorite i drugim socijalnim vrednostima i aktivnostima. Te potrebe
nastaju kada se poremeti socijalna ravnotea iz ega rezultira "glad" za odreenim socijalnim

vrednostima kojima se potrebe zadovoljavaju i dalje razvijaju.

Oblast motivacije vano je podruje vrednovanja rezultata rada uenika. Uenje iz potrebe i uenje iz
prinude su dva razliita kvaliteta. Interesi odravaju potrebe i dovode do njihovog zadovoljavanja. eleti,
u osnovi znai potrebovati. Vrednovanje potreba, elja i interesovanja jeste druga izuzetno vana
komponenta vrednovanja uenika. Pojedinac je onoliko bogat koliko su bogate njegove potrebe.
Sposobnosti. - Sposobnost se ispoljava u delatnosti pojedinca. Ona predstavlja kvalitet linosti. Pokazuje
se u uspenom obavljanju neke radnje. Ljudske sposobnosti su raznovrsne i veoma brojne. One se razvijaju delatnim odnosom, ovekovim praktinim i intelektualnim bavljenjem odreenim aktivnostima.
Razlikujemo nekoliko grupa ovekovih sposobnosti.
a) perecptivne sposobnosti omoguavaju doivljavanje stvarnosti putem ula vida, ukusa, dodira, mirisa
i drugih organskih oseaja to je nain saznavanja, okolnog sveta;
b) praktine sposobnosti (manuelne) zasnivaju se na aktivnom odnosu oveka prema materiji koju on
menja i oblikuje prema svojoj zamisli i potrebama;
c) verbalne-izraajne sposobnosti ispoljavaju se u ljudskom govoru, itanju, pisanju, slikanju, pevanju,
sviranju i drugim oblicima ovekovog izraavanja (gestovi, mimika i slino);
d) intelektualne-mentalne sposobnosti formiraju se na osnovu ovekovog intelektualnog, misaonog rada i
osnova su za izgraivanje svih ostalih specijalnih sposobnosti.
Ono to je znaajno, sa stanovita pedagoke evaluacije, jeste da sposobnosti nisu unapred formirane,
date u gotovom obliku, nego se razvijaju. ovek donosi samo dispoziciju anatomsko-fizioloku strukturu
nervnog sistema, pretpostavke koje se mogu, spoljnim delovanjem, aktivnostima na razliitim nivoima,
razvijati. U vrednovanje je izuzetno znaajno ukljuiti sposobnosti kao vanu komponentu, jer se
vrednovanjem otkrivaju pozitivne i negativne strane nastavnog rada u razvijanju sposobnosti pojedinca.
Radne navike su ovladavanje odreenim radnjama tako da se one, manje ili vie, izvode automatski, bez
znaajnijeg uea svesti. U okviru ove komponente se posebno prati i vrednuje praktina upotrebljivost
pojedinih znanja. Vrednuje se to koliko su pojedine aktivnosti uvebavanjem prerasle u naviku da ih
pojedinac redovno obavlja i bez velikog troenja energije na nepotrebne, uzgredne aktivnosti koje umanjuju
efikasnost.
Subjektivne mogunosti su opte i specijalne sposobnosti pojedinaca (specijalne izraajne
mogunosti, muzike, matematike i slino), zatim odreene tekoe i mane kod uenika (mucanje,
slabovidost, nagluvost i slino).
U objektivne okolnosti spadaju porodino okruenje, materijalne mogunosti, stambene prilike,
snabdevenost porodice pojedinim medijima (televizija, radio, video-rekorderi, klavir i slino), korienje
kulturnih institucija (pozorite i slino). Porodini uslovi i odnos roditelja prema deci, posebno na mlaem
osnovnokolskom uzrastu, izuzetno utiu na uenje i razvoj dece.
Ove poslednje dve komponente (subjektivne i objektivne okolnosti) su nezavisne veliine, one su relativno
trajna svojstva. Zavisno od subjektivnih i objektivnih mogunosti, treba posmatrati i stepen uspenosti
pojedinca. Ako je neko imao vee sposobnosti od drugog, a postigao iste rezultate u uenju, dakle mogao
je vie a nije postigao, onda prema tome treba odmeravati i visinu ocene. Ako je neko, pod tekim
stambenim uslovima, izuzetnim zalaganjem, postigao uspeh kao neko istih sposobnosti sa povoljnim
stambenim uslovima, onda ovaj prvi mora biti i povoljnije ocenjen.