Laza Kosti - Santa Marija della Salute

Santa Maria della Salute - Prvi put objavljeno kao zavrna pesma u jubilarnom izdanju
celokupnih Kostievih pesama od 1909. godine. Zbog toga se ta pesma s pravom naziva
Labudovom pesmom. Pesma je posveena rano preminuloj Lenki Dunerskoj, koja se, u svom
mladalakom oduevljenju za uvenog pesnika, zaljubila u Kostia poetkom devedesetih godina
19. veka. Pesnik se obazrivo povukao smatrajui da je to trenutan i prolazan zanos mlade
devojke. Ali snano oseanje simpatije prema njoj ostalo je i dalje u pesniku i njena rana smrt
(umrla je vrlo mlada, 1895. godine od tuberkuloze) izazvala je duboku tugu u njemu. Za
jubilarno izdanje svojih pesama on je nekoliko meseci spremao ovu pesmu (od marta do jula
1909. godine) i njom zavrio svoj pesniki rad.
Pesma po kojoj bi, jednoj jedinoj, Kosti ostao veliki umetnik i s kojom se kod nas retko koja
moe uporediti jeste Santa Maria della Salute. Pisana na kraju ivota, posveena uspomeni mlade
devojke koja je umrla, stvarana u toku nekoliko meseci, ta pesma je remek - delo umetnika koji
je pred kraj ivota reio da se zauvek rastane sa svojom lirom. Ona je u sebi spojila dva motiva
koje je Kosti jo ranije opevao: motiv starca ije je srce prepuklo kada otpevao svoju poslednju
pesmu (Stari cigo) i motiv zvezde - ivotnice koja se u silnoj udnji sudara s voljenom zvezdom
Danicom (Moja zvezda). I ta dva motiva, tako umetniki lepa i tako inventivno retka, spojena su
i obraena ovde s izvrsnom vetinom, s retko uspelim izrazom. Ta pesma i po svojoj zamisli, i po
kompoziciji, i po gradiciji oseanja, koja u zadnjoj strofi, u divnoj slici pomerenih zvezdanih
puteva i usijanih sunaca ljubavi, dostie nesluen intezitet - pokazuje da je Kosti po stepenu
svog talenta mogao da bude na visini velikih evropskih pesnika.
Zanimljiva je predistorija pesme Santa Maria della Salute. Stvaralaki impulsi za nastanak
pesme potekli su iz tri osnovna izvora, ali su oni opet u uskoj meusobnoj vezi. U svojim
pedesetim godina Laza Kosti je upoznao devetnaestogodinju Lenku Dunerski, kerku
prijatelja Laze Dunerskog. Kosti je bio slavan pesnik, poznata linost, krupan i vrlo lep ovek,
lepo odeven, gospodstvena dranja, vrlo obrazovan i elokventan. Devojka je zavolela zrelog
gospodina, a pesnik je bio ludo zaljubljen. Nastale su borbe u pesniku, sukob oseanja i razuma.
Bei od Lenke i svojih oseanja u manastir Kruedol i tu provodi pet godina. Laza Dunerski
predlae prijatelju da se oeni bogatom udovicom Julom Palanakom to ovaj i uini 1895.
godine. Iste godine umire Lenka Dunerski. Da bi pobegao od nesree i tuge, odlazi sa enom u
Veneciju. Tamo poseuje crkvu Gospe od Spasa iz 17. veka. Izuzetna lepota crkve zadivila je
pesnika. U tom trenutku u njemu se sreu i stapaju u jedno divljenje prema crkvi i neprebolna
ljubav prema Lenki. Iz toga susreta dveju lepota poela je da klija pesma, ali istovremeno je
narastalo kajanje to je nekada osuivao gradnju crkve drveta iz slovenskih uma po Dalmaciji.
U pesmi Beseda (1865) Kosti je pevao o tragici srpskoga bora koga je Mletaka nemilosrdno
sekla i odvozila u Italiju. Godine 1879. napisao je pesmu Dude se eni: u njoj ali za poseenim

srpskim borovima koji su ugraeni u crkvu Gospe od Spasa. iveo je pesnik u braku bez ljubavi,
patio je za Lenkom, susretao se s njom u snovima, vodio na francuskom jeziku svoj dnevnik jave
i snova, sazrevala je u njemu, u toku dvadeset godina utanja, poslednja pesma, Santa Maria
della Salute, njegova labudova pesma; pojavila se na svet 1909. godine.
Pesma Santa Maria della Salute ima bogatu sadrinu koja se postepeno smenjuje tokom pesme smenjivanje motiva praeno je smenjivanjem oseanja, raspoloenja i psiholokih stanja lirskog
subjekta. U skladu sa ovim promenama menja se ton i smenjuju se osobenosti razliitih lirskih
vrsta - molitva, pokajnica, elegina ispovest, snovienja, ljubavna pesma, apokoliptino vienje,
himna.
I - II
Obraanje Bogorodici i traenje oprotaja za sve ono to je ranije govorio o njenom hramu odricanje od misli iz pesama Beseda i Dude se eni; ton molitve i pokajanja; sakrralna leksika;
skruenost.
II - IV
Da bi uverio Bogomajku da je mnoge grehe okajao, kazuje uzaludnim pokuajima, izneverenim
oekivanjima od zivota, porazima. Ipak, ne krivi druge jer "sve je to s ove glave, sa lude". Ton je
elegian, pun gorine i bola; elegija.
V - VI
U tom sumraku pojavljuje se "moja vila", draga neviene lepote koja "svaku mi mahom zalei
ranu"; trenuci sree i svetlosti; louavna pesma.
VII - IX
Sukob ljubavne sree i razuma; preispitivanja, unutranji sukobi ("dve se u meni pobie sile"),
odricanje od ljubavi i bekstvo; smrt drage; apokaliptina slika sloma; ljubavna pesma.
X - XIII
Umrla draga se javlja u snu; lirska pria o susretima sa dragom; snovienja; pesme kao deca
susreta sa dragom; ljubavna pesma.
XIV - XV
Sjedinjenje sa boanskom dragom pobeuje tamu i nitavilo, iz beznjenice dospeva se u raj;
kosmiki doivljaj ljubavi sa umrlom dragom; ekstaza; hiperboline slike sree; himna.
Susret sa hramom Gospi od Spasa u Veneciji probudio je pokajanje za sve ono to je pesnik
ranije pesmom govorio o graenju hrama: on je alio borove koje su Mleci sekli po slovenskim
umama i gradili svoju Veneciju i hramove u njoj. To je bio protest mladog pesnika ne samo zbog

see uma: borovi su simbolizovali Srbe - sve one koji su ginuli na granicama zapadne
civilizacije titei je od najezde Turaka. Pesnik je bio zadivljen lepotom hrama i u tom trenutku
shvatio da je lepe "nositi lepotu" i postati stub koji e nositi svodove crkve, nego pretvoriti se u
pepeo "grejui svetsku grehotu", "tonuti u brodu" i "trunut u plotu" - "zar nije lepe vekovat u
te". Promena stava prema hramu nije dola sluajno. Naao se pred njim neposredno posle smrti
Lenke Dunerski. Lepota hrama poistovetila se sa lepotom mrtve drage - hram i draga postali su
jedno. U tom trenutku je shvatio kako je poinio dva greha prema dvema lepotama - prema
hramu kada je alio slovenske borove i prema dragoj kada je pobegao od njene ljubavi.
Molitveni ton je naglaen, leksika je sakralna: MAJKO SVETA, BLAENOJ, NEBESNICE,
VRELO MILOSTI, SAGREI, KAJAN, PREISTE SKUTE.
Rei upuene Bogomajci podstiu da se otvori srce i u njemu sagledaju ne samo gresi nego i
stradanja i patnje, porueni snovi, izneverene nade - svim tim patnjama on je okajao sve mogue
grehove. Meutim, on ne jadikuje, ne krivi druge, jer, to je dui lomilo krilo,/te joj u jeku duilo
let,/sve je to s ove glave, sa lude". Sledea slika i ispovest, lirska pria o ljubavi, nastaje iz dva
podsticaja. Osnovni podsticaj je u stihu "sve je to s ove glave, sa lude" - pria e pokazati kakav
je veliki greh poinila ta luda glava. Drugi podsticaj je u mraku ivotnog poraza, koji e biti
potisnut pojavom "moje vile" - drage koja iznenada ulazi u ivot i prosvetljava ga.
Peta i esta strofa su ljubavna pesma o trenucima sree i svetlosti:
Tad moja vila preda me granu,
lepe je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
ko pesma slavlja u zori svit;
svaku mi mahom zalei ranu,
al teoj rani nastade brid:
to u od milja, od muke ljute
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U duu svesnu
nikad jo takav ne sinu gled;
tim bi, to iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za im god eznu',
jade pa slade, emer pa med,
svu svoju duu, sve svoje ude,
- svu venost za te, divni trenute! Santa Maria della Salute.

To je pria o prvom vienju drage i o zauenosti njenom nevienom lepotom. Cela slika je
metafora: draga se ne spominje, pred lirskog subjekta pojavljuje se vila. Samim tim je istaknuta
devojina lepota jer su vile simboli enstvenosti i lepote. Ona "granu" (kao prolee), "svanu"
(kao dan), "ko pesma slavlja u zorin svit". Posle onoga mraka iz prethodne slike, sinula je
svetlost, obodrila i zaleila sve rane. Iznenadno bogatstvo lepote pogled je najudesniji i
najtopliji, on bi stopio led svih visina; pogled razgoreva ljubav, dua je uznemirena jer se u njoj
meaju "jade pa slade, emer pa med". Snaga lepote je izbezumila lirskog subjekta, hiperboline
slike su se slile u produenu strofu - umesto oktave, esta strofa je nona: taj "suvini" stih ("svu
venost za te, divni trenute") hiperbolom iskazuje vrednost trenutka kada se dogodilo "ona me
glednu".
etvrta poetska celina (VII - IX strofa) izraava nevericu, unutranja preispitivanja i sukobe
suprotnih sila. Prvo se javlja neverica da njega moe da snae takva srea, snano izraena
uzastopnim retorikim pitanjima:
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu ivota,
ta zlatna voka to sad tek zre?
Ova pitanja ne proistiu samo iz trenutka kada je sagledao lepotu drage; ona imaju uporite u
negativnom ivotnom iskustvu da je sve snove slomila java i pretvorila u "pep'o i pra'". Vie je
elemenata koji podupiru nevericu: jadan je po onome to mu je ivot sve oduzeo; toliko dobrote i
lepote nikada nije osetio; on je star, "na dnu ivota" a ona je voka 'to sad tek zre" - razdvaja ih
nesklad njegovog vremena koje je proteklo i njenog vremena koje tek dolazi. Ostalo mu je da
zaali to ta lepota nije njemu "sazrela pre" i da trai oprotaj zbog "grene zalute" u predele
ivota koji mu ne pripadaju. To je agens da u njemu nastane sukob protivstavljenih sila: mozga i
srca, pameti i slasti. Taj sudar je predoen izvanredno bogatim metaforama: besni oluj (mladost,
ljubav) i stari hrast (starost, pesnik). Mozak i razum su pobedili srce i ljubav (slast):
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sree, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
To je kraj pozne ljubavi za koju nije bilo dovoljno sigurnosti, hrabrosti i moralne snage. Kada taj
in sagleda poto je sve prolo, vidi da nije dobro postupio: - utekoh mudro od sree, lud.
Mudrost je pobedila, srea je poraena, dola je tragedija i posvedoila da mudrost nije bila
mudrost nego ludost. Njena smrt izazvala je apokaliptiki slom:
Pomre sunce, veita stud,
gasnue zvezde, raj u pla briznu,

smak sveta nasta i strani sud o, svetski slome, o strani sude,

Santa Maria della Salute!
Ova apokaliptika slika, hiperbolama vasionskih razmera, pokazuje snagu duevnog loma koji je
izazvala smrt voljene devojke. Tu se zavrava lirska istorija ovozemaljske ljubavi i zapoinje
istorija onostrane ljubavi koja se dogaa u snovima.
Pretposlednja poetska celina (X - XIII strofa) opeva susrete sa mrtvom dragom. Lirski subjekt je
pometen ("u srcu slomljen, zbunjen u glavi"), sleena je dua od bola, jedina toplina ivi u
seanju na dragu ("spomen je njezin sveti mi hram"), ali u snu, ona se javlja, dolazi mu, kravi
duu, otvara mu saznajne vidike sutine ivota i smrti, nestajanja i trajanja, stvarnog i
transcendentalnog ivota ("kroz nju sad vidim, od nje sve znam, / za to se mudraki mozgovi
mute"). Njene posete donose miline, rajska oseanja, ljubav. Tragovi tih susreta su pesme koje
pripadaju samo njima jer "to se ne pie, to se ne poje/(...) to razumemo samo nas dvoje/(...) to tek
u zanosu proroci slute". Ni re ni pesma ne mogu da iskau lepotu trenutaka njihovih sastanaka to su snovienja, halucinantna stanja. Skoro dvadeset godina je prolo a da pesnik nije nita
napisao to bi bilo lirska pesma - kao da je smru Lenkinom presahnula inspiracija. Ali su tu
dnevnici koji svedoe o snovima i snovienjima: oni su bili sredstvo da se da oduak napetim
grudima i priguenom bolu. Za toliko godina utanja nataloilo se mnogo toga to se ne pie i ne
poje, sleglo se u jednu sloenu, srnu pesmu, koja e ugledati svet pod naslovom Santa Maria
della Salute.
Zavrna poetska slika data je u samo jednoj, ali proirenoj strofi koja je nastala spajanjem XIV i
XV strofe. Tako je i isto formalnim versifikacijskim sredstvom oznaeno sjedinjenje lirskog
subjekta sa umrlom dragom. Sjedinjenje e doi kada doe kraj ivota, kada doe do susreta u
onostranom svetu i kada e mu ona rei "Evo me naj!". To sjedinjenje pobeuje tamu i nitavilo,
pobeuje beznjenicu i otvara put u njen zagrljaj ravan raju. A onda dolazi hiperbolina slika
sree, ekstaza, kosmiki doivljaj ljubavi:
Sve e se elje tu da probude,
duine ice sve da progude,
zadiviemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama emo pomerit pute,
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Nesrea i tama ovostranog ivota prevladana je (i ublaena) eksplozijom sree, lepote i svetlosti
u onostranom ivotu. Pesma, dakle, nema pesimistiki kraj: u njoj je snaga i dinamika
optimizma, tvorakog optimizma ne samo za sebe nego i za druge ("da u sve kute zore zarude").
Time je smrt nadvladana.
Ljubavna tuga je ovde dobila mistini smisao samim izborom arhetipskog motiva mrtve drage:
ovde je re o sveljubavi izvan prostora i vremena dostupnih ljudskom umu. ena je ovde
doivljena kao boansko idealno bie. Ba u vreme kada se ova pesma verovatno ve oblikovala
u osnovnim obrisima, u Knjizi o Zmaju, 1902. godine, Laza Kosti je pisao:
- Nije pesnikov ideal u ivom stvoru od majke roenom ve u njegovoj dui, u njegovoj zamisli
o najlepoj, najboljoj, najdunijoj, najljubavnijoj eni il' devojci... Ona iva je prolazna,
promenljiva, moe je se ovek i sit nagrliti i naljubiti, moe je oguglati. Al' ova duevna
samoniklica ostaje veita. Kad pesnik umre, ona ga otprati, ona ide s njim na drugi svet, a svoju
sliku ostavi ivom potonjem svetu u pesnikovoj pesmi...
To je njegovo srce preivljavalo pa mu se takva situacija i prisnivala. U dnevnicima je zapisivao
svoj noni roman sa mrtvom Lenkom Dunerski:
- a to osetim da me obuzima i proima neko vie bie, grudi mi se rairie da puknu, i osetim
sasvim jasno da je Ona sila da mi uzme duu. Bio sam na vrhuncu nebeske sree i ve ugledah
raj sa Njom - kada se probudih.
Refren bata Santa Maria della Salute ima posebno mesto u strukturi pesme. Imamo li u vidu da
je ovaj stih istovremeno i naslov pesme, onda je jasno da on ima izuzetno mesto u znaenjskom
sistemu pesme kao centralni simbol, kao simbol koji je u sebe ujezgrio veliki broj znaenja. U
njemu je sinteza boanskog hrama i hrama lepote, crkve i ene, Bogomajke i zemaljske devojke,
boanskog i zemaljskog, skruenosti i divljenja, molitve i ushienja. Crkva Gospe od Spasa
pretoena u stih Santa Maria della Salute simbolizuje pre svega lepotu, umetnost i kulturu
zapadne civilizacije; ona simbolizuje lepotu, umetnost i poeziju uopte, kao proizvod ovekove
stvaralake delatnosti; simbol je Lenke Dunerski, idealne drage, umrle drage, koja je sama za
sebe simbol hrama lepote; simbol je proimanja telesne i duhovne ljubavi; simbol je, preko lika
Bogorodice, nastajanja i raanja; simbol je vekovitosti, trajanja u vremenu, neunitivosti; simbol
jedinstva realnog i transcendentalnog; simbolizuje sveoptu, kosmiku ljubav.
________________________________

Laza Kosti (1841 - 1910), najzanimljivija i najistaknutija pjesnika linost

druge polovine 19. vijeka u Srbiji. Po vremenu u kome je ivio i stvarao. Kosti je romantiar,
ali je mnogim svojim ostvarenjima postao pretea modernog pjevanja 20. vijeka. Roen u
bogatoj graanskoj porodici, materijalno obezbjeen, mogao je da se posveti itanju i uenju,
tako da je za svoje vrijeme bio jedan od najobrazovanijih srpskih pisaca, poliglota i erudita. Kao
doktor prava, slubovao je u Novom Sadu i bio bliski saradnik Svetozara Miletia i politiki
veoma aktivan u pokretu Omladine srpske. Zbog svoje politike djelatnosti proganjan je i hapen
od austrijskih vlasti. Nekoliko godina ivi u Srbiji kao gimnauijski profesor, a potom odlazi u
Crnu Goru na poziv kneza Nikole, gdje ostaje sedam godina.
Znao je vie jezika: grki, latinski, engleski, engleski, njemaki, francuski, ruski, maarski. U
originalu je itao antike pisce, kao i najistaknutije pisce evropskih knjievnosti i filozofije. Zato
ga je odlikovala iroka knjievna kultura, velika erudicija, dijalektiki um. Bio je prvi koji je
poeo sistematski da popularie ekspirova djela kod Srba: prevodio ga je i komentarisao punih
pedeset godina piui prikaze i referate o njegovim dramama "Romeo i Julija", "Car Lir",
"Hamlet", "Riard III".
Laza Kosti, kao pjesnik, filozof i estetiar, razvio je i teorijski obrazloio svoju originalnu
poetiku. Osnovni poetiki princip je ukrtaj kao jedinstvo suprotnosti:ukrtanje tema, motiva,
formi, pjesnikih slika, ritmova, zvukova.
Na svim podrujima na kojima se pojavljivao kao stvaralac, Lazu Kostia pratili su nesporazumi
i nerazumevanja. Veliki pesnik, autor stihova koje danas jednoduno svrstavamo meu najlepe
na srpskom jeziku - dovoljno je setiti se njegovih epskih pesama Minadir, urevi stubovi,
Samson i Dalila, Dude se eni, Preljubnica, ili, pak, lirskih poema Poslednja rua i Santa
Maria della Salute, bisera njegove lirike Moja zvezda, Spomen na Ruvarca, Prometej, Meu
javom i med snom, Na pononoj lai, Pevaka himna Jovanu Damaskinu, tragedija Maksim
Crnojevi i Pera Segedinac Kosti je bio briljantan knjievni i pozorini kritiar, esejista,
filozof i prevodilac sa vie jezika. Kada se sve to uzme u obzir, neminovno se mora postaviti
pitanje zato su ga za ivota zaobilazila priznanja, sustizale negativne, pa ak i podsmeljive
kritike, kao i osporavanja njegovog prevodilatva.
ivei svoj ivot uistinu meu javom i med snom, Laza Kosti imao je sudbinu Prometeja o
kome je i pevao. Iako su ga okivali pravilima i propisima ve u njegovo vreme zastarelih poetika
i knjievnih teorija, nisu uspeli da mu onemogue matu i sputaju prkosne zanose i pesnike

uzlete: razbio je okove u koje su ga bacili. Vreme posle smrti skinulo je okove i definitivno
donelo priznanje njegovom velikom delu. Ali, ostalo je jo dovoljno prostora za nova
procenjivanja i analize njegovog knjievnog rada, pri emu svakako polazna osnova mora biti
studija Zanosi i prkosi Laze Kostia, autora slinog mu po stvaralatvu, pesnika i novinara
Stanislava Vinavera.
U Somboru je, u prolee 1909. godine, nastala i poslednja Kostieva pesma, izuzetne jezike,
stilske i duhovne lepote i nenadmane oseajnosti, uvena Santa Maria della Salute, nadahnuta
ljubavlju prema prerano umrloj Lenki Dunerski. Ovu pesmu mnogi smatraju i najlepom
ljubavnom pesmom spevanom na srpskom jeziku. Laza Kosti je umro u Beu, 26. novembra
1910. godine.