Reologija suspenzija

Diego B. Genovese, Shear rheology of hard-sphere, dispersed and aggregated suspensions,

and filler-matrix composites, Historical perspective, Advances in Colloidal and Interface
Science, 171-172 (2012) 1-16.

Tekst se odnosi na reologiju suspenzija, mikronskih veliina estica. Priroda interakcija

meu esticama odreuje njihovu mikrostrukturu, a time vrstu deformacije i ponaanje
prilikom teenja suspenzija. Suspenzije su klasifikovane prema mikrostrukturi njihovih
estica: vrste-sfere, stabilisane ili agregirane estice. Prikaz poinje sa najjednostavnijim
sluajem: teenje suspenzija inertnih, tvrdih, monodisperznih sferinih estica (tzv. vrstih-
sfera) pri malim brzinama smicanja. ak i za inertne estice prikazan je uticaj nekoliko
faktora, koji mogu da prouzrokuju odstupanje od idealnog ponaanja: brzina smicanja, oblik
estice, raspodela veliina i deformabilnost estica. Zatim e biti prikazane suspenzije
koloidnih estica, gde meuestine sile imaju presudnu ulogu. Prvo e biti prikazane
stabilisane koloidne suspenzije, gde odbojne sile na dugom odstojanju ine estice
razdvojenim. Zatim, e biti prikazane vie zastupljene agregirane ili flokulisane suspenzije,
gde privlane sile dovode do formiranja klastera. Iznad kritine koncentracije (koja zavisi
od intenziteta privlanih sila), klasteri se povezuju u mreu formirajui gel. Pravi se razlika
izmedju slabe i jake agregacije, koje dovode do slabih i vrstih gelova. Na kraju, bie
prikazani gelovi sa puniocima, gde su vste ili viskoelastine estice (punioci) dispergovane
u kontinualnoj viskoelastinoj matrici (gelu). Za sve vrste suspenzija bie prikazane
zavisnosti fundamentalnih reolokih parametara (viskoznost, napon poputanja (yield
stress), elastini i kompleksni moduli) od zapreminskog udela estica i brzine smicanja, a na
osnovu teorijskih ili empirijskih modela kao i na osnovu eksperimentalnih podataka.

1. Uvod
Suspenzija je heterogena smea, u kojoj je vrsta faza dispergovana u kontinualnoj
tenoj fazi ili drugim reima vrste estice su dispergovane u tenosti. U radu e biti
prikazana reologija mikronskih suspenzija, kod kojih su estice u opsegu veliina od 10-3 do
102 m, suspendovanih u rastvarau. Zato ovaj opseg? Suspenzije sa esticama manjim od
10-3 m se nazivaju sub-nanometraske suspenzije. U tom sluaju estice su molekulskih ili
jonskih dimenzija i predstavljaju homogene smee ili rastvore. Sa druge strane vrlo je teko
i ponekad nemogue dobiti osnovne reoloke parametre suspenzija sa esticama veim od
102 m.
Prvo e biti prikazane suspenzije gde je kontinualna faza viskozna tenost, a
dispergovana faza vrste estice. Dominatan tip meuestinih interakcija odreuje
mikrostrukturu diskretne faze, a time i ponaanje suspenzije pri teenju. Na osnovu toga
suspenzuje se klasifikuju na:
1. Suspenzije vrstih sfera: nema drugih sila izuzev jakih odbojnih sila pri kontaktu. Ove
vrste, inertne sferne estice se nazivaju vrste sfere (Sl. 1 a-b).
2. Stabilisane suspenzije: zahvaljujui odbojnim silama estice su razdvojene (Sl. 1 c-d).
3. Agregirane suspenzije: zbog privlanih sila stvaraju se agregati (Sl. 1e). Iznad kritine
koncentracije, agregati se povezuju u mreu, formirajui gel (Sl. 1f). Oni se klasifikuju:
a. Slabo agregirane suspenzije: povezivanje agregata je slabo i reverzibilno
(flokulacija). Gelovi su slabi.
b. Jako agregirane suspenzije koloidni gelovi: agregiranje je jako i nepovratno
(koagulacija). Mogu da nastanu jaki gelovi pri malim koncentracijama estica.

1
 Na kraju e biti prikazane kompoziti, punioci-matrica, suspenzija ili gelova, gde je
kontinualna faza viskoelastini materijal (najee gel) i naziva se matrica, a diskretna faza
su estice ili punioci (Slika 1g-h)

Slika 1. Shematski prikaz: a) izolovane vrste sfere, b) monodisperzne sfere sa nasuminim

pakovanjem (RCP, random close packing) i centriranim kubnim pakovanjem (FCC, face centered
cubic), c) izolovane odbijene estice (isprekidana linija prikazuje opseg odbojnog potencijala), d)
kavez odbijenih estica, e) klaster agregiranih estica (isprekidana linija prikazuje najmanju sferu), f)
mrea klastera g) punioci (sfere) u matrici kompozita, h) Van der Poel-Smith model kompozita.

Tri vrste sila koegzistiraju u razliitom odnosu pri proticanju suspenzija:

hidrodinamike, Braunove i koloidne. Hidrodinamike ili viskozne sile postoje pri
proticanju svih suspenzija i javljaju se zbog relativnog kretanja estica u odnosu na fluid.
Braunove sile postoje usled haotinog termikog kretanja svih estica u sistemu. Koloidne
sile su potencijalne i elastine po prirodi. Relativni odnos ovih sila, a time i reoloko
ponaanje suspenzija zavisi od veliine estica. Braunovo kretanje i meuestine sile se
brzo uravnotee kod sub-nanometarskih suspenzija, dok hidrodinamike sile dominiraju
kada su estice vee od 10 m. Za estice u sredini opsega ( 10-3 do 10 m) ponaanje pri

2
teenju je odreeno kombinacijom hidrodinamikih sila, Braunovim kretanjem kao i
meuestinim interakcijama.
Viskoznost suspenzija je odreena brzinom smicanja, kao i karakteristikama kontinualne
i diskretne faze. Uopteno, viskoznost suspenzije () je direktno proporcionalna viskoznosti
kontinualne faze, tj. viskoznosti tenosti (L), koja moe biti njutnovska ili nenjutnovska.
Veina reolokih modela su prikazani u obliku relativne viskoznosti suspenzija (r):
r = /L (1)

2. Suspenzije sa vrstim sferama

Najjednostavniji sluaj su suspenzije sa vrstim sferama (Slika 1 a), koje se ponekad
nazivaju prirodno stabilnim sistemima. vrste sfere su estice sfernog oblika, bez
meuestinih interakcija izuzev jakih odbojnih sila pri kontaktu. Drugim reima, ne postoje
privlane sile ili odbojne sile na velikim rastojanjima, ve samo interakcioni potencijal
iskljuene zapremine (estice ne mogu da se preklapaju). Pri teenju suspenzija vrstih sfera
meuestine sile su zanemarljive u odnosu na hidrodinamike sile i Braunovu difuziju.
Metzner je sugerisao da kada je viskoznost kontinualne faze velika (iznad 100 Pas) da su
estica-estica interakcije zanemarljive u odnosu na viskozne sile.
Viskoznost suspenzija sa vrstim sferama je odreena viskoznim silama, Braunovim
kretanjem i iskljuenom zapreminom estica. Braunovo kretanje je uvek prisutno nasumino
kretanje, to podrazumeva translatorne i rotacione pokrete estica. Meutim, Braunovo
kretanje je izraeno kod estica manjih od 1 m. Prema tome, estice se mogu klasifikovati
na Braunove ili ne-Braunove prema njihovoj veliini. Pri teenju suspenzija ne-Braunovih
vrstih sfera dominiraju hidrodinamike sile, dok kod Braunovih vrstih sfera deluju i
hidrodinamike i Braunove difuzione sile. Kod Braunovih vrstih sfera se ne javlja
agregacija.
Prisustvo vrstih estica u tenosti, remeti hidrodinamiku teenja i dovodi do porasta
otpora teenju i viskoznosti kao i do porasta koliine utroene energije. Pri malim
koncentracijama estica (u razblaenoj oblasti ), relativna viskoznost suspenzija sa vrstim
sferama je prikazana esto citiranom Ajntajnovom jednainom:
r = 1+ [] (2)
gde su i [] zapreminski udeo i granini viskozitetni broj estica, respektivno. Teorijski,
[] zavisi od oblika estica i iznosi 2,5 za sfere, podrazumevajui da ne postoje
hidrodinamike interakcije izmeu povrine estica i molekula rastvaraa, to u potpunosti
ispunjavaju izolovane estice.
Pri veim koncentracijama, grupisanje estica je uslovljeno hidrodinamikim
interakcijama (kao i poveanjem verovatnoe sudara) izmeu estica, to dovodi do
odstupanja od ponaanja prikazanih jed. 2. Mnogi modeli su predloeni za opisivanje
zavisnosti relativne viskoznosti koncentrovanih suspenzija od koncentracije estica. Jedan
od najvie korienih izraza je semi-empirijska jednaina Krieger-Dougherty (Kriger-
Doerti) za monodisperzne suspenzije:

[ ]m

r = 1 (3)
m
Gde je m maksimalni udeo estica. Kada koncentracija estice dostigne maksimalnu
vrednost gustog pakovanja estica (m), nema dovoljno tenosti da podmazuje i olakava
kretanje estica, te viskoznost tei beskonanosti (slika 2). U ovome sluaju suspenzija
pokazuje napon poputanja (yield stress). Mada je teorijska vrednost za m = 0,74 (za FCC -
centriranim kubnim pakovanjem), eksperimentalni rezultati pokazuju da za slabo nasumino

3
pakovanje iznosi oko 0,60, a za gusto nasumino pakovanje (RCP-) oko 0,64. Suspenzije
postaju vrste u mirovanju iznad nasuminog gustog pakovanja, a pri dejstvu sile mogu da
teku i da se ureuju.

Slika 2. Zavisnost viskoznosti od zapreminskog udela estica, na osnovu Ajntajnove jed. za

razblaene suspenzije vrstih sfera ([] = 2,5) i Krieger-Dougherty jed. za koncentrovane suspenzije
vrstih sfera (jed. 4.) sa m = 0,63.

Eksperimenti su pokazali da proizvod [] m u jed. 3 za veinu sluajeva iznosi oko 2.

Tada je Krieger-Dougherty jednaina data u jednostavnijem obliku:
2

r = 1 (4)
m

Treba naglasiti da pre nego to dostignu m suspenzije Braunovih vrstih sfera u stanju
mirovanja ispoljavaju termodinamiku transformaciju prvog reda, poetak pojave kristala
(klastera estica) kada F = 0,494. Ova taka prelaska neureene tenosti u kristalnu
strukturu naziva koncentracija mrnjenja (freezing concentration). Kristalna i tena faza
koegzistiraju do M = 0,545, koja se naziva koncentaracijom topljenja, kada dolazi do
prelaska u potpuno kristalno stanje (FCC- face- centered cubic order). Dalji porast
koncentracije vodi do formiranja koloidnog staklastog stanja pri G = 0,58 i koji se naziva
koncentracijom staklastog stanja, gde se grupisanje zaustavlja i pokreti na dugim
rastojanjima kao i dinamika su spreeni. Ukoliko se estice ne dodiruju zbog dejstva
odbojnih sila sistem se naziva staklasto stanje odbijenih vrstih sfera ili samo odbijeno
staklasto stanje. Ukoliko su prisutne interakcija na kratkom rastojanju, odbijeno staklasto
stanje se topi i pri daljem poveanju privlanih sila moe ponovo da ovrsne i prelazi u
amorfno vrsto staklasto stanje. U ovom sluaju privlane sile izmedju sfera formiraju
staklasto stanje, te se ono naziva staklasto stanje privlanih sila ili samo privlano staklasto
stanje. Ovaj transformacija odbijeno staklasto stanje-tenost-privlano staklasto stanje se
naziva reentrant ponovljena staklasta transformacija.
Tana vrednost zapreminskog udela estica kada viskoznost pri malim brzinama
smicanja tei beskonanosti, je jo uvek predmet debate. Razliite vrednosti su prikazane u

4
literaturi: 0,58 (staklasto stanje), 0,60 (slabo nasumino pakovanje) i 0,63 (blisko gustom
nasuminom pakovanju), mada se prvo G = 0,58 obino odnosi na odbijeno staklasto stanje
pri malim brzinama smicanja.

2.1. Uticaj brzine smicanja

Pri malim koncentracijama estica, relativna viskoznost suspenzija ne zavisi od brzine
smicanja. Pri veim koncentracijama, viskoznost pokazuje tipinu tri-opsega zavisnost od
brzine smicanja: 1) pri malim brzimana smicanja njutnovsko ponaanje sa konstantnom
poetnom, nultom viskoznou (o); 2) u srednjem opsegu brzina smicanja viskoznost
opada pokazujui pseudoplastino ponaanje; 3) pri velikim brzinama pokazuje drugi plato
njutnovskog ponaanja (). Smanjenje viskoznosti sa poveanjem brzine smicanja moe se
pripisati ili orijentaciji suspendovanjih estica u pravcu teenja ili pseudoplastinom
ponaanju kontinualne faze tj. tenosti. Ovo ponaanje moe se dobro opisati Cross-ovom
jednainom:

= + o m
(5)
.
1+ C

Slika 3. Zavisnost relativne njutnovske viskoznosti pri nultoj i beskonano velikoj brzini smicanja
od zapreminskog udela vrstih sfera na osnovu jed. 4, za mo 0,63 i m 0,70, respektivno.
Strelica pokazuje uticaj porasta brzine smicanja za odgovarajui zapreminski udeo estica.

Kao rezultat, za odreeni zapreminski udeo estica, relativna viskoznost opada sa

porastom brzine smicanja (Slika 3.). To se vidi iz jed. 4. kao porast u vrednosti
maksimalnog zapreminskog udela estica, od mo 0,63 pri nultoj brzini smicanja do m
0,70 za beskonano velike brzine smicanja monodisperznih estica. Kako relativna
viskoznost suspenzija vrstih sfera zavisi od brzine smicanja, neophodno je navesti brzinu
ili napon smicanja. Veina publikovanih eksperimentalnih rezultata odnose se na prvu
njutnovsku oblast, nultih brzina smicanja. Drugu njutnovsku oblast, velikih brzina smicanja
je teko eksperimentalno odrediti.
Vano je naglasiti, da je oblast poveanja viskoznosti sa porastom brzine smicanja
uoena kod vrlo koncentrovanih suspenzija (> 0,4-0,5) pri vrlo velikim brzinama smicanja.

5
U ovim specifinim sluajevima, ukoliko se poveava brzina smicanja nakon to je
.
postignut drugi plato , iznad kritine brzine smicanja ( c) viskoznost poinje ponovo da
raste. Poetak porasta viskoznosti moe da bude postepen ili nagao, ali porast viskoznosti se
obino deava u jednoj dekadi brzine smicanja. Porast viskoznosti je posledica promena u
mikrostrukturi suspenzija i ova pojava je obino reverzibilna. Ukoliko su brzina ili napon
smicanja dovoljno veliki, ureenost estica je naruena i agregati u obliku pramenova se
formiraju, to rezultira u porastu viskoznosti. Porast viskoznost biva sve strmiji kako
koncentracija estica raste.
Barnes je objasnio da je porast viskoznosti suspenzija neagregiranih vrstih estica
uslovljen zapreminskim udelom, veliinom i raspodelom veliina estica kao i
meuestinim interakcijama.
U sluaju Braunovih tvrdih sfera, viskozne sile naruavaju mikrostrukturu i deluju
nasuprot oporavljajueg efekta Braunovog kretanja. U oblasti malih brzina smicanja,
Braunovo kretanje dominira i nadvladava hidrodinamike interakcije i suspenzije pokazuju
veliku viskoznost (o) usled nasuminog rasporeda estica (slika 4.). Nasuprot tome, pri
velikim brzinama smicanja hidrodinamike sile nadvladavaju Braunovo kretanje i slojevi
estica se kreu jedni preko drugih dajui malu viskoznost (). Obe viskoznosti, o i ,
monotono rastu sa porastom , dok je dilatantno ponaanje slabo primetno za > 0,25 -0,30
i znaajno za > 0,50. Ovo reoloko ponaanje prvo je bilo opisano Krieger-Dougherty
modelom, a zatim Cross-ovom jednainom. Medjutim, uticaj Braunovih i hidrodinamikih
efekata moe se dobro skalirati crtajui zavisnost relativne viskoznosti suspenzija u
zavisnosti od bezdimenzionog Pekletovog (Peclet) broja umesto brzine ili napona smicanja.
.
Pekletov broj je definisan kao odnos hidrodinamikih i termikih sila: Pe = 6 a 3 L / k B T ,
gde je a poluprenik sfere (slika 1a), kB Bolcmanova konstanta i T apsolutna temperatura.
.
Ovaj izraz se moe napisati Pe = a 2 / Do , gde je Do = k B T / 6 a L - difuzioni koeficijent
jedne izolovane sfere. Vrednost Pe prikazuje sposobnost toka da izmesti strukturu iz
ravnotenog poloaja. Zbog toga, relativna viskoznost Braunovih suspenzija vrstih sfera
moe da se dobro opie modifikovanim Krieger-Dougherty modelom sa Pekletovim brojem:
ro r
r = r + (6)
1 + (Pe / Pec )
n

Gde je n=1 za monodisperzne suspenzije, a Pec je karakteristian Pekletov broj, koji zavisi
od zapreminskog udela estica.

6
Slika 4. Relativna viskoznost suspenzija vs. Pekletovog broja pri razliitim zapreminskim udelima
estica, na osnovu jed. 6. i parametara iz Tabele 1.

Tabela 1. Karakteristini Pekletovi brojevi, nulta i beskonano velika relativna viskoznost

za tri razliita zapreminska udela estica
Pec ro r
0,46 0,20 13,73 8,07
0,51 0,50 27,56 12,60
0,56 0,63 81,00 22,40

Dilatantno ponaanje kod veoma koncentrovanih braunovskih suspenzija vrstih sfera

pri velikim Pekletovim brojevima (iza regiona), moe se pripisati porastu
hidrodinamikih doprinosa naponu, jer smicanje doprinosi dinamici klastera. Pojava porasta
viskoznosti je posledica formiranja klastera, kada hidrodinamike sile nadvladaju
braunovski doprinos.

2.2. Uticaj oblika estica

Kada su estice nesferine javlja se dodatno rasipanje energije i porast viskoznosti. Kod
razblaenih suspenzija ovaj porast se odraava preko graninog viskozitetnog broja u
Ajntajnovoj jed. 2. Za izduene elipsoide (vlakna ili tapiaste) ili oble elipsoide
(diskotine) Simha je predloio sledee jednaine (7) i (8):
q2 q2
[ ] = 14 + + (7)
15 15(log 2 q 3 / 2 ) 5(log 2 q 1 / 2 )
q
[ ] = 16 (8)
15 tan 1 q
Gde je q odnos osa elipsoida (dui poluprenik /krai poluprenik). Barnes je predloio
jednostavnije formule: [] = 0.07 q5/3 za tapiaste estice i [] = 0.3 q za estice u obliku
diska.
Za prikazivanje uticaja oblika estica koncentrovanih suspenzija na njihovu viskoznost
Kitano i sarad. predloili su jednainu ekvivalentnu jed. 4. Ustanovili su da efektivni

7
maksimalni zapreminski udeo estica opada sa porastom L/D odnosa: na primer za L/D = 1
(sfere) m,eff= m, za 6 <L/D< 8 (grubi kristali) m,eff = 0,44, a kada je L/D = 18, 23, 27
(vlakna) m,eff = 0,32; 0,26 i 0,18, respektivno. Slika 5. pokazuje da relativna viskoznost
raste sa porastom nesferinosti estica, pri istom zapreminskom udelu estica. Uopteno,
nesferinost estica doprinosi porastu viskoznosti i smanjenju maksimalnog zapreminskog
udela estica, ali njihov proizvod ostaje 2. (vidi jednaine 4 i 5). Po definiciji ove
suspenzije nisu vie suspenzije vrstih sfera ve suspenzije anizotropnih estica.

Slika 5. Zavisnost relativne viskoznosti suspenzija od zapreminskog udela estica razliitog oblika
prema jed. 5., za sfere m,eff = 0,63; grube kristale m,eff = 0,44 i za vlakna L/D = 23 m,eff = 0,26;
Strelica pokazuje porast relativne viskoznosti sa porastom L/D odnosa (nesferinosti) pri odreenom
zapreminskom odnosu.

2.3. Uticaj raspodele veliina estica

Za suspenzije multimodalnih ili polidisperznih estica, maksimalni zapreminski udeo je
vei jer male estice mogu da zauzmu prostor izmeu veih estica i mogu da se postignu
veoma velike koncentracije. Pri teenju, male estice se ponaaju kao sredstva za
podmazivanje ili lubrikanti i time smanjuju viskoznost suspenzije. Ovo se ne odnosi na
razblaene suspenzije ( < 0,2), ali ima enorman uticaj pri velikim koncentracijama. Uticaj
porasta raspodele veliine estica (PSD) se odraava na poveanje maksimalnog
zapreminskog udela estica, m,eff, kao na smanjenje relativne viskoznosti, r. Meutim,
m,eff ne zavisi samo od broja frakcija (mono-, bi-, tri-, tetra-modalne,.. ) ve i odnosa
veliina estica, definisanog kao odnos prenika vee estice prema manjoj u sledeoj
frakciji, =dL/dS. Za datu raspodelu, m,eff raste sa porastom i dostie maksimalnu vrednost
pri beskonanom odnosu prenika (). Funk i Dinger su predloili sledei izraz za
izraunavanje maksimalnog zapreminskog udela estica, m,eff za polidisperzne suspenzije
sa n frakcija i beskonanim odnosom veliina :
n 1

m,eff = m,n = m,1 n m,i (9)
i =1
Gde je m,1 maksimalni zapreminski udeo estica sa monomodalnom raspodelom (m,1 = m).
Koristei m,1 = 0,63 izraunate su efektivne maksimalne vrednosti udela pakovanja m,2 =

8
0,86; m,3 = 0,95 i m,4 = 0,98 za bi-, tri- i tetra-modalne distrubucije, respektivno. Na slici 6
su prikazane zavisnosti relativnih viskoznosti za bimodalne, trimodalne i tetramodalne
suspenzije. Moe se uoiti da za odreeni zapreminski udeo estica, relativna viskoznost
opada sa porastom irine raspodele estica. Prelazak sa monomodalne ka bimodalnoj
raspodeli ima znaajan uticaj na smanjenje viskoznosti, dok se uticaj smanjuje sa daljim
poveanjem broja frakcija.

Slika 6. Zavisnost relativne viskoznosti od zapreminskog udela estica polidisperznih suspenzija, na

osnovu jed. 5. za monomodalne (m,1 = 0,63), bimodalne (m,2 = 0,86), trimodalne (m,3 = 0,95) i
tetramodalne (m,4 = 0,98), sa beskonanim odnosom veliina. Strelica pokazuje uticaj poveanja
raspodele estica za dati zapreminski udeo estica.

Beskonaan odnos veliina estica je idealan sluaj, gde maksimalni udeo estica ima
optimalnu vrednost za odreenu polidisperznost estica. U realnim suspenzijama, odnos
veliina estica ima konanu vrednost i efektivna maksimalna vrednost zapreminskog udela
estica je manja od optimalne.
Faris je koristio drugi pristup za predvianje viskoznosti multimodalnih suspenzija. On
polazi od pretpostavke da je suspenzija skup velikog broja monomodalnih frakcija i pokazao
je da je ukupna viskoznost proizvod relativne viskoznosti svake diskretne monomodalne
frakcije, ri(i), uz predpostavku da nema interakcija izmeu estica razliite veliine:
r = r ,i (i )
n
(10)
i =1

U praksi, suavanje i irenje raspodele veliina estica je efikasan nain da se kontrolie

viskoznost suspenzija. Praktino to znai da se moe smanjiti viskoznost pri datom
zapreminskom udelu estica kao i poveati sadraj estica za odreenu viskoznost.
Pokazano je da je mogue smanjiti viskoznost 50 puta menjajui raspodelu veliina estica,
pri istom sadraju vrste faze. Ovo olakava pumpanje, meanje kao i transport goriva,
betona, boja i drugih supstanci u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji. Naroito je
znaajno u proizvodnji disperzija lateksa.

9
3. Koloidne suspenzije
Koloidne suspenzije su dvofazne smee u kojima je dispergovana faza vea od
molekula, ali dovoljno mala da bi bile izraene meuestine interakcije i odgovarajua
svojstva. Dimenzije koloidnih estica su u opsegu od nekoliko nanometara do nekoliko
mikrometara. Prema IUPAC-u: a) kod koloidnih suspenzija dimenzije estica su u
koloidnom opsegu; b) pojam koloidni se odnosi na molekule ili polimolekularne estice
dispergovane u medijumu, koje bar u jednom pravcu imaju dimenzije izmeu 1 nm i 1m;
c) granice opsega nisu otre, treba uzeti u razmatranje i svojstva koja se ispituju; d) teni
koloidi, dvo- ili viekomponentni nazivaju se soli.
Koloidne interakcije mogu biti privlane sile (obuhvataju: van der Valsove,
elektrostatike privlane, hidrofobne, premoavanje, ) i odbojne (obuhvataju:
elektrostatike odbojne, sterne, hidrataciju, i strukturne..). Ovde e u razmatranje biti uzete
tri najvanije meuestine interakcije:
a. Van der Valsove privlane sile: uvek prisutne privlane sile nastale usled meusobnog
privlaenja molekula koji su elektronski ili orijentacijom polarizovani. Energija privlaenja
zavisi od poluprenika estica i stepena je funkcija rastojanja, a priroda je odreena
Hamakerovom konstantom, koja zavisi od svojstava estica i disperzne faze.
b. Elektrostatiko odbijanje: oko naelektrisanih estica u elektrolitu nalazi se dvojni
elektrini sloj. Kako se estice pribliavaju jedna drugoj, preklapanje dvojnih slojeva vodi
elektrostatikom odbijanju na dugim rastojanjima. Kriva zavisnosti energije meudejstva sa
rastojanjem pokazuje eksponencijalno opadanje. Stepen opadanja zavisi od debljine dvojnog
sloja, izraena kao Debajeva duina (k-1), koja zavisi od koncentracije elektrolita i
valentnosti jona (jonska jaina). to je manja jonska jaina, vea je debljina dvojnog sloja, i
sporije opadaju interakcije i dui je opseg meudejstva.
c. Sterno odbijanje: polimerni sloj na povrini estice moe da nastane adsorpcijom ili
hemijskim vezivanjem (graftovanjem). Kada se dve estice priblie, preklapanje polimernih
slojeva smanjuje raspoloivu zapreminu, to dovodi do odbijanja na kratkom rastojanju. to
je manja debljina polimernog sloja, , bre opada meuestini potencijal i krai je opseg
interakcija. Ovo se naroito odnosi na kratke polimerne molekule adsorbovane na povrini
estica u dobrom rastvarau.
Po konvenciji, privlane sile se uzimaju da su negativne, a odbojne da su pozitivne.
Ukupna energija meudejstva dve estice kao funkcija njihovog rastojanja, U(r), moe se
predviditi koristei proirenu DLVO teoriju (teorija stabilnosti hidrofobnih koloida, nazvana
po inicijalima njenih autora: Derjagin, Landau, Vervi i Overbek). Obino se prikazuje kao
kolinik ukupne energije meudejstva i Braunove termike energije, U/kBT, u zavisnosti od
bezdimenzionog parametra, estica-estica rastojanja (r-2a)/a, gde je r rastojanje izmeu
centara dve estice, i r-2a, rastojanje izmeu njenih povrina (slika 8). Rezultantna kriva
meudejstva dve naelektrisane estice ima dva energetska minimuma (primarni i
sekundarni) i jedan maksimum (energetska barijera).
Balans izmeu Braunove termike energije i energije meudejstva omoguava
uspostavljanje ravnotee. Braunovo termiko kretanje omoguava sudare meu koloidnim
esticama, dok ukupna energija meudejstva odreuje da li e se estice agregirati ili ne.
Koloidne suspenzije u ravnotei mogu biti dispergovane ili agregirane, u zavisnosti da li je
ukupna energija meudejstva odbojna ili privlana, respektivno. Takoe, interakcije meu
esticama su veoma vane za ureivanje sistema i fazne transformacije.
U sluaju teenja, pod dejstvom sila smicanja, hidrodinamike sile su veoma znaajne i
mogu da nadmae dejstvo termikih i meuestinih interakcija i da utiu na strukturu i
reoloko ponaanje suspenzija. Pri veoma velikim brzinama smicanja () je odreeno
prvenstveno hidrodinamikim silama. Dok, veliina razlike ova dva njutnovska viskoziteta
(o- ) pokazuje znaaj koloidnih sila pri teenju suspenzija.

10
 Treba napomenuti da prisustvo koloidnih sila, bilo privlanih ili odbojnih uvek dovodi
do porasta viskoznosti suspenzija u odnosu na suspenzije vrstih sfera.

Slika 8. Zavisnost ukupne energije meudejstva/Braunove termike energije od rastojanje

izmeu povrina estica/poluprenika estice

3.1. Stabilisane suspenzije

Prema IUPAC-u koloidno stabilne znai da u dogledno vreme ne dolazi do agregacije
estica. Kod stabilnih koloidnih suspenzija (Slika 1 c-d) odbojne sile dominiraju i dre
susedne estice na odgovarajuem rastojanju, dovodei i do kristalne sreenosti u
tenostima kao i do kvazi-kristalne strukture pri velikim koncentracijama estica. Da bi se
ostvarilo kretanje estica, one moraju da se suprostave poljima sila drugih estica, to
iziskuje dodatnu energiju. Modeli koji se koriste pri analizi viskoznosti koloidnih suspenzija
dele se na dve grupe. Prvu grupu ine modeli kod kojih uticaj svakog faktora se pojedinano
prikazuje. Drugu grupu ine metode efektivnog zapreminskog udela, kod kojih su svi faktori
objedinjeni i nalaze se ili u efektivnom zapreminskom udelu (eff) ili u efektivnom
maksimalnom udelu pakovanja (m,eff).
Kod modela sa pojedinanim doprinosima, relativna viskoznost stabilisanih suspenzija
je prikazana kao zbir doprinosa tvrdih sfera (rHS) i doprinosa koloidnih sila (rCF):
r = rHS + rCF (11)
lan rHS predstavlja relativnu viskoznost suspenzija vrstih sfera i moe da se izrauna na
osnovu jed. 4. lan rCF obuhvata poveanje relativne viskoznosti zbog prisustva koloidnih
sila. rCF - moe da se izrauna iz razlike eksperimentalno odreene viskoznosti r i
teorijske vrednosti rHS.
U sluaju elektrostatiki stabilisanih estica, distorzija i naruavanje dvojnog elektrinog
sloja dovodi do porasta viskoznosti i rasipanja energije. Ovaj efekat je prvi izuavao
Smoluchowski nazvao ga elektroviskozni efekat. Za razblaene disperzije estica sfernog
oblika, pojavljuje se kao korekcioni faktor p u Ajntajnovoj jednaini (jed. 2) koja u
kombinaciji sa jed. 11 daje:
rCF = 2,5 p (12)
Koeficijent p je funkcija potencijala kliznog sloja ili zeta-potencijala (elektrostatiki
potencijal na povrini dvojnog sloja estice; velike vrednosti zeta-potencijala koloida

11
doprinose njihovoj stabilnosti) i relativnog odnosa poluprenika estice (a) i debljine
dvojnog elektrinog sloja (k-1). Genovese je predloio opti izraz za p, uzimajui u obzir
maksimum odbojnih sila izmeu para estica (Umax), poznatih kao energetska barijera ili
energija aktivacije:
U
p = b max (13)
k BT
Gde je b bezdimenziona konstanta. Vrednost Umax se oitava kao maksimum na krivoj U(r)
(Slika 8.), i odreuje stabilnost koloidne disperzije. Vrednosti Umax 15-25 puta vee od kB T
su neophodne za postojanje dugotrajne stabilnosti suspenzija.
Za koncentrovane disperzije Ogawa je izveo izraz za koloidalni doprinos viskoznosti
baziran na teoriji aktiviranog procesa:
U c 2 d 3 p
rcf = c1 exp max (14)
k BT k T
B
Gde su c1 i c2 konstante, d prenik estice, p napon estice. Iz praktinih razloga
pretpostavlja se da je c1 = 1. Eksponent u jednaini 14 je potencijalna barijera ili energija
aktivacije izmeu dve estice pod dejstvom sila smicanja. Prvi lan eksponenta je srednja
energija aktivacije estica u mirovanju. Drugi lan odgovara potencijalu nastalom kada je
sistem izloen smicanju, i predstavlja proizvod aktivacione zapremine i napona estice.
Aktivaciona zapremina je obrnuto proporcionalna broju estica po zapremini, tj.
proporcionalna d3/, a c2 (teorijski je /6). estini ili elastini napon potie od
meuestinih interakcija i ukoliko je odreen viskoznou energije aktivacije (cf ), moe
se izraunati na osnovu sledeeg izraza:
. .
p = cf = rcf L (15)
Uvrtavanjem jed. 15 i 14:
U
c 2 d 3 L cf .
rcf = c1 exp max r (16)
k BT k T
B
Jednaina 16. se reava numerikim metodama.
Sa slike 9. moe se zakljuiti da cf raste sa porastom zapreminskog udela koloidnih
estica i opada sa porastom brzine smicanja i da se pseudoplastino ponaanje javlja kada je
> 0,25 i pri velikim brzinama smicanja, kada hidrodinamike sile postaju znaajnije u
odnosu na meuestine interakcije. Viskoznost opada u ovoj oblasti jer dolazi do
ureivanja estica tokom teenja.
Posle pseudoplastine oblasti nastavlja se drugi njutnovski plato, u kome se viskoznost
ne menja sa porastom brzine smicanja i ureivanje sistema se nastavlja. Pri velikim
brzinama smicanja i visokim zapreminskim udelima estica, viskoznost poinje naglo da
raste kada je prekoraena kritina vrednost brzine ili napona smicanja. Isto ponaanje je
uoeno i kod suspenzija vrstih sfera, ali je predloen razliit mehanizam. Kod stabilisanih
suspenzija, pseudoplastino ponaanje se pripisuje smicanjem indukovanom sreivanju
strukture. Po ovom mehanizmu, estice se ureuju u klizajue slojeve ili listove pod
dejstvom sila smicanja, i tako opstaju sve do pojave drugog njunovskog platoa. Pri kritinim
brzinama smicanja ili napona, ovi slojevi poinju da interreaguju preko hidrodinamikog
preklapanja (hidrodinamika nestabilnost). Ove interakcije izbacuju estice iz slojeva,
dovode do porasta broja sudara meu esticama, a samim tim i do porasta viskoznosti.

12
Slika 9. Doprinos meuestinih interakcija relativnoj viskoznosti u zavisnosti od brzine smicanja
suspenzija poli(stiren-butadien) estica (d 100 nm) u vodi, sa razliitim zapreminskim udelima, na
osnovu jed. 16.

Po metodi efektivnog zapreminskog udela, polazi se od pretpostavke da estice ne mogu

prii jedna drugoj zbog postojanja odbojnih sila medju njima, to poveava njihov efektivni
poluprenik od a na aeff = r*/2, gde je r* rastojanje izmeu centara estica (Slika 1c).
Drugim reima, estice koje interreaguju preko odbojnih sila ponaaju se kao ekvivalentne
tvrde sfere, sa ekvivalentnim poluprenikom ahs = aeff. Prema tome, i efektivni zapreminski
udeo dat je sledeim izrazom:
3
a eff
eff = (17)
a
Kako je aeff > a, i zapremina okupirane ekvivalentne sfere je vea od zapremine realne
estice, eff > . Po ovom modelu, estice se posmatraju kao jezgro okrueno
stabilizirajuim slojem. Zato, se a i obino nazivaju poluprenikom jezgra i zapreminskim
udelom jezgra, respektivno. Viskoznost koloidne disperzije se dobija ukoliko zamenimo
sa eff u jednaini 4. za relativnu viskoznost suspenzija vrstih sfera:
2
eff
r = 1 (18)
m

A zatim, zamenom jed. 17 u jed. 18:

2
a eff 3
r = 1 (19)
m a

Teorijske krive zavisnosti reativne viskoznosti stabilisanih suspenzija od zapreminskog
udela estica uzimajui razliite vrednosti aeff/a (1; 1,1; 1,3 i 1,6) i koristei jed 19. su
prikazane na Slici 10. Moe se zakljuiti da za dati zapreminski udeo estica relativna
viskoznost suspenzija raste kako raste efektivni poluprenik estica.

13
Slika 10. Relativna viskoznost vs. zapreminski udeo estica stabilisanih suspenzija. Teorijske krive
na osnovu jed. 19. sa razliitim vrednostima aeff/a (pune linije). Strelica pokazuje uticaj porasta
efektivnog poluprenika estica. Eksperimentalni podaci: elektrostatiki stabilisane estice
poli(stirena) u 5 10-4 mol/dm3 NaCl (m,eff=0,144; aeff/a= 1,59, crni krugovi); poli(metil-metakrilat)
estice sterno stabilisane slojem poli-12-hidroksi-stearinska kiselina (m,eff=0,475; aeff/a= 1,07, beli
krugovi)

3.2. Agregirane suspenzije

U koloidnim sistema zbog prisustva privlanih sila meu esticama dolazi do njihove
agregacije. Prema IUPCAc-u: a) agregat je grupa estica koje se dre meusobno
kohezionim silama; b) kada je koloidni rastvor (sol) nestabilan (sa znaajnom brzinom
agregacije) proces formiranja agregata naziva se flokulacija ili koagulacija; c) pod pojmom
flokulacija podrazumeva se slaba ili otvorena mree, koja moe ali i ne mora da se izdvoji
makroskopski, a pojam koagulacija podrazumeva formiranje kompaktnih agregata, koji
vode formiranju makroskopski izdvojenog koagulata; d) brzina agregacije je odreena
frekvencijom sudara i verovatnoom kohezionog povezivanja; e) ukoliko su sudari
posledica Braunovog kretanja, proces se naziva perkinetika agregacija, a ukoliko su
hidrodinamike prirode onda se govori o ortokinetikoj agregaciji.
Verovatnoa povezivanja estica zavisi od ukupnog meuestinog potencijala za vreme
sudara. Van der Vals-ove interakcije preovladavaju na malim meuestinim rastojanjima
(r= 1-10 nm), usled ega se javlja prvi minimum ukupne meuestine energije (slika 8.),
kada su privlane sile dovoljno jake da se uspostavi permanentni kontakt meu esticama i
da se formira koagulat. Da bi dolo do koagulacije dve prilazee estice, neophodno je da
one poseduju dovoljnu kinetiku energiju (zbog Braunovog kretanja) da prekorae
energetsku barijeru (kBT> Umax) i da padnu u primarni minimum.
U mnogim sistemima, kombinovani efekat kohezionih i odbojnih sila formira
sekundarni minimum ukupne energije (slika 8.). Ukoliko je, kBT< Umax, estice ne mogu da
preskorae energetsku barijeru i padaju u lokalni energetski minimum ili potencijalnu
dolinu. Dubina potencijalne doline je merilo meuestine energije veze, UB, dok mesto
minimuma odgovara rastojanju estica. Ukoliko je UB reda veliine 10 do 20 kBT jedinica,
flokulacija je slaba i povratna, a ukoliko je UB < 10 kBT jedinica, zahvaljujui Braunovom
kretanju estice e biti odvojene. Prema tome, koloidni sistemi se mogu klasifikovati na

14
jako agregirane suspenzije, ukoliko su meuestine veze jake (UB > 20 kBT), ili slabo
agregirane ukoliko je 10 kBT < UB < 20 kBT.
Agregacija koloidnih estica obino vodi formiranju vrlo razgranatih fraktalnih flokula-
koji se nazivaju i klasteri. Pri malim koncentracijama, klasteri nisu povezani (Slika 1e.) i
suspenzija je tena ili vrlo slabo elastina bez napona poputanja. Nasuprot time, iznad
kritine koncentracije koja se naziva prag perkolacije ili taka geliranja, g, klasteri se
povezuju u mreu i sistem postaje vrst (slika 1f) sa naponom poputanja i modulom
elastinosti koji raste sa porastom . Ukoliko je <g, reoloka svojstva sistema zavise od
diskretnih agregata, a kada je > g, mehanika svojstva su odreena strukturom
kontinualne mree.
eliranje agregiranih koloida se javlja kada klasteri postanu brojni. Nepovratno eliranje
nastaje kada se estice meusobno vrsto poveu i formiraju permanentne fraktalne
agregate, koji se dalje meusobno povezuju u makroskopsku mreu. Sa druge strane, kod
reverzibilnog eliranja estice su slabo povezane u retku mreu i ispoljavaju viskoelastina
svojstva slabih gelova. U stvarnosti, agregacija i eliranje mnogih realnih sistema se nalazi
izmeu ova dva navedena sluaja.
Klasteri se mogu posmatrati kao fraktali, jer su sebi-slini i ostaju nepromenjeni sa
promenom skale dimenzija. Prosean broj elementarnih estica u jednom fraktalnom
klasteru, N, zavisi od njegovog poluprenika, R:
f
R
N (20)
a
Gde a poluprenik monodisperzne sferne estice a f je fraktalna dimenzija klastera.
Fraktalna dimenzija odslikava unutranju strukturu klastera, proporcionalna je njihovoj
gustini i zavisi od vrste agregacije. Za vrlo guste pakovane agregate f moe imati vrednost
3, dok su vrednosti manje za vie otvorene strukture. Tipine vrednosti su f 1,8 za brzu
Braunovsku i difuzijom ogranienu agregaciju klastera, i f 2,1 za sporu, reakcijom
ogranienu agregaciju klastera.
Pretpostavlja se da se klasteri ponaaju kao sfere ispunjene esticama u kontaktu i
tenou (Slika 1e). Glavni efekat agregacije je porast zapremine diskretne faze u odnosu na
nominalnu vrednost , tj. sumu zapremina konstituenata (elementarnih) estica. Ovaj efekat
moe da se razmatra preko efektivnog zapreminskog udela klastera, c = eff, definisanog
preko najmanje sfere koja se nalazi u klasteru:
3 3 f
R
1
eff N f
(21)
a
Viskoznost agregiranih suspenzija moe se dobiti uvrtavanjem efektivnog
zapreminskog udela klastera u jed. 18.:
2
R
3 f

r = 1 (22)
m a

Kako je eff>> (R>> a) viskoznost agregiranih suspenzija (jed. 22.) je mnogo vea od
viskoznosti suspenzija vrstih sfera i tenost-gel transformacija se javlja pri koncentraciji
eliranja (g), koja je ekvivalentna efektivnom maksimalnom udelu pakovanja, g = m,eff i
koja je nia od m. Vrednost g zavisi od intenziteta energije interakcija u kontaktu, i to su
izraenije sile privlaenja to je nia kritina koncentracija eliranja. Treba napomenuti, da u
oba sluaja, i kod stabilisanih i kod agregiranih koloidnih suspenzija, kritina koncentracija
pri kojoj se javlja eliranje (m,eff ) opada sa porastom energije interakcija (energije
odbijanja u prvom sluaju i potencijalne doline u drugom). Na osnovu jed. 21 i 22. moe se
zakljuiti, za razliku od vrstih i stabilisanih suspenzija, da kod agregiranih suspenzija

15
efektivni zapreminski udeo, a i viskoznost zavise od veliine klastera (R), preko broja
elementarnih estica u klasteru (N).

3.2.1. Slabo agregirane suspenzije

Pod dejstvom sila smicanja agregatili ili flokule se raspadaju i ponovo uspostavljaju pri
prestanku njihovog dejstva, jer tada preovlauju privlane sile pored Braunovog kretanja
estica. Struktura se postepeno oporavlja po prestanku dejstva sila smicanja do ravnotenog
stanja, to uklazuje na znaaj predistorije uzorka. Pod datim naponom smicanja () ili brzini
.
smicanja ( ), ravnoteno stanje je dostignuto, kada se uspostavi dinamika ravnotea
raskidanja i formiranja agregata. U ovome stanju, agregati dostiu maksimalno stabilne (ili
ravnotene) dimenzije, R. Ravnotene dimenzije kao i broj estica po klasteru, mogu da se
predvide na dva naina: na osnovu balansa izmeu kohezionih sila agregata i napona pri
teenju ili iz dinamike nastajanja i fragmentacije agregata. Pokazano je da vrednosti R i N
.
opadaju sa porastom napona () i brzine smicanja ( ). Pri jako velikim silama smicanja
flokule se fragmentiu do elementarnih estica. Prema tome, ukoliko je napon vei od
napona poputanja (za > g) viskoznost opada od velike vrednosti, pri malim brzinama
smicanja da malih vrednosti, pri vrlo velikim brzinama smicanja, preko oblasti
pseudoplastinog ponaanja u srednjem regionu brzina.
Razliiti modeli su predlagani za opisivanje ovih fenomena, bazirani na injenici da su
maksimalne ravnotene dimenzije klastera ograniene maksimalnim naponom smicanja (ili
momentom smicanja) koje mogu da podnesu, a da se ne raspadnu. Wessel i Ball su
predloili da moment savijanja koji deluje na klastere zbog dejstva sila smicanja mora biti
vei od kohezionih sila meu esticama. Maksimalne dimenzije klastera (R) su povezane sa
.
naponom smicanja rastvaraa (L), sa brzinom smicanja ( ) i viskoznou rastvaraa (L):
1 / 3
.
R L1 / 3 L .

Pokazalo se da je adekvatnije koristiti model, po kome se agregati nalaze u medijumu
ija je viskoznost jednaka viskoznosti suspenzije. Tada, su viskoznost ili napon smicanja
rastvaraa zamenjeni viskoznou ili naponom smicanja suspenzije. Polazei od ove
pretpostavke, Snabre i Mills su razvili model za fraktalne klastere, koji se sastoje od estica,
dimenzija > 1m, tako da hidrodinamiki efekti nadvladavaju Braunovo kretanje:

m
R
1+ c (23)
a
Gde je napon smicanja suspenzije, dat sledeom jednainom:
. .
= = r L (24)
Eksponent m u jed. 23. zavisi od strukture agregata i od mehanizma njihove deformacije
i kidanja pod dejstvom spoljanjih sila. Ukoliko su prisutne slabe sile izmeu estica (kao
kod reverzibilnih flokula), nastaju meki klasteri, nesposobni da prenesu elastine napone, i
unutranja struktura se nepovratno deformie. Sa druge strane, kod krutih klastera pod
uticajem malih elastinih deformacija struktura vrsto povezanih estica je ouvana (kao
kod nepovratne flokulacije). Za meke klastere m = , a za krute klastere m = 1/3. u jed. 23.
c, je napon karakteristian za raskidanje klastera, koji zavisi od intenziteta meuestinih
interakcija. Moe se povezati sa povrinskon energijom adhezije po jedinici kontaktne
povrine, Ea, ili sa silom adhezije, Fa, definisane kao sila neophodna da se estice odvoje i
dovedu na beskonano veliko rastojanje:

16
 c Ea / a Fa / a 2 (25)
Zamenom jed. 24 i jed. 23:
m
.

R L
1 + r (26)
a c

.
Gde je (L /c) bezdimenziona brzina smicanja. Kada jed. 26 zameni u jed. 22:
2
. m
3 f



r = 1 1 + r L (27)
m c


Jed. 27 je implicitna funkcija r (,r), koja se reava numerikim metodama. Reena je
za meke klastere (m = 1/2) i za krute klastere (m = 1/3), uz pretpostavku da je m = 4/7 i
f=2,0. i za razliite vrednosti (0,1; 0,3 i 0,5). Dobijene vrednosti za relativnu viskoznost,
.
r, pri razliitim vrednostima L /c su povezane linijama (isprekidanom za meke i punom
za krute klastere) (Slika 11.). Moe se uoiti da za odgovarajui zapreminski udeo
viskoznost opada sa porastom brzine smicanja, zbog smanjenja ravnotenih dimenzija
klastera (kao i njihovog efektivnog zapreminskog udela). Pri vrlo velikim brzinama
smicanja klasteri su redukovani do primarnih estica (jed. 26, R a) i viskoznost dostie
plato suspenzija vrstih sfera.

Slika 11. Zavisnost relativne viskoznosti od bezdimenzione brzine smicanja slabo agregiranih
suspenzija, izraunatih na osnovu jed. 27., sa m=4/7 i f=2,0 i za meke klastere (m = , isprekidana
linija) i za krute klastere (m = 1/3, puna linija) pri razliitim zapreminskim udelima. Strelica
pokazuje uticaj poveanja zapreminskog udela za datu brzinu smicanja.

3.2.2. Jako agregirane suspenzije- koloidni gelovi

Kada deluju vrlo jake privlane sile meu esticama, gel struktura se formira ve pri
malim zapreminskim udelima estica. Koloidni gelovi su specijalna vrsta flokularnih

17
sistema, kod kojih se kontinualna mrea formira pre nego to dolazi do taloenja, dobijene
suspenzije pokazuju vrlo veliku viskoznost i odgovarajui modul smicanja. Prema IUPAC-
u, gel je koloidni sistem koji pokazuje mali popusni napon. Reoloka svojstva koloidnih
gelova zavise od strukture gela, tj. dela mikrostrukture koja je aktivna u transmisiji ili
prenoenju napona. Napon se premosi sa klastera na klaster, ne preko svih elemenata unutar
klastera, ve samo preko kime (crne estice na Slici 1e), nasuprot granama na osnovnom
lancu koje ne uestvuju u prenoenju napona.

18