VISOKA POSLOVNA KOLA STRUKOVNIH STUDIJA

LESKOVAC

ESEJ

PREDMET: UPRAVLJANJE PROMENAMA I

KONKURENTNOST

TEMA: TAJBAUTOV MODEL TRITA OPTINA I

GRADOVA

Prof: mr Jovica Cvetkovi, predava Student: Milo Veljkovi

br.indeksa: 221/2016
Smer: Upravljanje
finansijama i
rizikom

Leskovac, mart. 2017. godine

UVOD
 Upravljanje lokalnim zajednicama je veoma specifino. S jedne strane, brojne
specifinosti lokalne zajednice to upravljanje ine sutinski razliitim od upravljanja
dravnom zajednicom. S druge strane, i lokalne zajednice se meusobno veoma mnogo
razlikuju. Ne postoji arobni recept ijom e se primenom reiti svi problemi.
Pronalaenje tih reenja je dug i mukotrpan posao. Postojee stanje u domenu upravljanja
lokalnim zajednicama u Srbiji moe se saeti u dva stava. Prvo, Srbija je veoma
centralizovana drava, sa izuzetno velikim ovlaenjima republikih i veoma malim
ovlaenjima lokalnih vlasti. Lokalne vlasti ne mogu da se brinu ak ni o nekim
poslovima koji su tipini poslovi lokalnih vlasti. injenica da lokalne vlasti, bez
saglasnosti republikih, ne mogu ni da promene nazive ulica u svom gradu najbolje
govori o tome. Drugo, zakonska reenja koja se primenjuju u organizaciji lokalne
samouprave, odnosno radu lokalnih vlasti, zastarela su i, po svojoj koncepciji, nasleena
iz perioda samoupravnog socijalizma. Sve to dovelo je do drastinog pada kvaliteta
ivota u lokalnim zajednicama, ak i nevezano za teku privrednu krizu
koju proivljavamo. U takvim uslovima neminovno se postavlja pitanje promena. I to
onih promena koje treba da omogue poboljanje kvaliteta ivota u lokal-
nim zajednicama. Pri tome treba razdvojiti one promene koje lokalne
vlasti mogu samostalno da sprovedu, od onih koje su u nadlenosti re-
publikih vlasti.

Urbana ekonomija je osobena ekonomska disciplina koja ima poseban predmet i

metod istraivanja. Tako se urbana ekonomija konstituie kao ekonomska
disciplina sa svim specifinostima predmeta i metoda istraivanja koja izrastaju iz
osobenosti gradova kao svojevrsnih ljudskih tvorevina. U okviru predmeta
urboekonomije, pored osnovnih urboekonomskih zakonitosti razvoja grada kao sistema
izdvajaju se posebni podsistemi: greevinsko zemljite, energetska, saobraajna i
komunalna infrastruktura, te svi oblici suprastrukture stanovanje kao podsistem,
privredna i neprivredna suprastruktura.

Najvaniji aspekti javnog sektora gradske privrede ogledaju se u sledeem:

- Reformulisani koncept javnog dobra Samjuelson, u svojoj poznatoj reformulaciji
koncepta javnog dobra, ukazuje na to da kljuni problemi izviru iz toga to se ekterni
efekti nalaze u samoj osnovi pojma kolektivnih javnih dobara. A kako eksterne efekte,
nije mogue adekvatno uvesti u ekonomski raun, to je teko odrediti optimalnu veliinu
javin dobara i usluga i takav mehanizam njihovog finansiranja koji bi obezbedio
adekvatno optereenje svakog od njihovog korisnika.
Nepostojanje trita javnih dobara i usluga, zatim poseban javni interes u pruanju
takvih usluga i korienju javnih dobara, monopolski poloaj aktera koji odravaju takva
dobra i pruaju javne usluge, nedeljivost ovih dobara i nuna meuzavisnost njihovih
korisnika tokom potronje, oteavaju da se efikasnost njihove proizvodnje priblii onoj
koja karakterie proizvodnju trinih dobara i usluga.
Stoga se, u odsustvu trita ovih dobara i usluga, kljunim
problemom smatra utvrivanje preferencija stanovnitva u pogledu znaaja koji pridaju
njihovoj potronji, na bazi ega bi se utvrdio i optimalni obim njihove proizvodnje i
rasporedio teret njenog finansiranja. Kod raspodele fiskalnog tereta, i pored
razlike u drutvenim sistemima, po pravilu sugerie progresivno oporezivanje, a
time i socijalni transferi. Na taj nain se siromani slojevi srazmerno daleko manje
oporezuju, ili ak dobijaju i odgovarajue subvencije u okviru programa socijalne zatite
koji obuhvata, pre svega, finansiranje potronje ovih javnih usluga i dobara.

Tajbautov model lokalnih javnih finansija Tajbaut konstruie model u kome se

kao na tritu, na strani ponude takmie optine (gradovi), nudei razliit izbor
komunalnih usluga i javnih dobara, odreen prema kolektivnim preferencijama sveg
stanovnitva, i za koji je veliina date optine optimalna. Na strani tranje javljaju se
domainstva (stanovnici) koji trae upravo onakvu optinu iji im obim i izbor javnih
dobara i usluga, kao i njihova cena (u vidu poreskih dabina za njihovo finansiranje),
najvie odgovaraju.

Pet, tj. sedam osnovnih pretpostavki ovog modela su:

1) Potpuna mobilnost potroaa glasaa koji glasaju nogama, tj. sele u onu optinu
koja najbolje zadovoljava njihove preferencije,
2) potpuna informisanost glasaa o razlikama izmeu optinskih programa javnih rashoda
i prihoda,
3) veliki broj optina za izbor,
4) ogranienja po mogunosti za zapoljavanje nisu ukljuena u model,
5) javne usluge ne izazivaju meuoptinske eksternalije.
6) da za svaki program komunalnih usluga postoji optimalna veliina optine
7) optine ispod optimalnog broja stanovnika e tee da privuku dodatno stanovnitvo,
one iznad, tee da ga odbiju.

ZAKLJUAK

Kada svi graani izaberu onu optinu iji im program komunalnog ureenja (i
odgovarajueg poreskog optereenja) najvie odgovara, dostiglo bi se Pareto optimalno
reenje. Tako bi bili obezbeeni i optimalna veliina javnih dobara i usluga i njihovo
adekvatno finansiranje. Model je, dodue, neto blii realnosti u SAD, gde postoji
dovoljno veliki broj gradova u svakoj veliinskoj kategoriji (rangu), i gde godinje jedna
od pet porodica menja mesto boravka. Neke pretpostavke impliciraju da je stanovnicima
veoma bitno to u kakvoj sredini ive i da su voljni da plate ne male trokove selidbe, kao
i one za dobijanje potrebnih informacija, samo da bi se nastanili u gradu (optini ili
predgrau), koji im najvie odgovara.
No, ukupno, pretpostavke na kojima poiva model, to i sam Tajbaut konstatuje,
nisu previe realne. Tako npr. ak i da za svaki program komunalnog ureenja grada
postoji njegova posebna, optimalna veliina, pruanje optimalnog obima javnih dobara i
usluga je retko gde kljuni cilj politike razvoja grada (optine). Stoga je sasvim nerealna
pretpostavka o ponaanju gradskih otaca i njihovom nastojanju da dostignu, tako
odreenu, optimalnu veliinu grada. Meutim, i pored nedovoljne realnosti ovih
pretpostavki, model je uvoenjem novog ugla posmatranja u analizu doprineo znatno
boljem sagledavanju problema i odnosa u razvoju, kako pojedinanog grada, tako i u
regionalnom smislu. Tome su posebno pomogle dosetke koje je model provocirao, poput
one o "tritu gradova", ili vienju grada kao preduzea, odnosno jo pre, kao kluba, iji
lanovi imaju jednake preferencije, i koji su voljni da za "lanstvo" u eljenom gradu-
klubu, plate i odgovarajuu "lanarinu", odnosno "ulaznicu za grad".