Beketovo shvatanje savremenog sveta i čoveka u drami Čekajući Godoa

Čekanje čoveka između života i smrti, na ivici života, kada mu više ne preostaje ništa,
osim da čeka spas, koju ne može ni da preponzna ni da nasluti jeste srž drame Čekajući Godoa,
Samjuela Beketa.
Krenemo li da čitamo dramu Čekajući Godoa, na prvi pogled, upoznaćemo se sa pričom
dva čoveka, Vladimira I Estragona, naime, dve propalice koje se odavno poznaju i koji su
zajedno na istom mestu zato što čekaju Godoa koji ne dolazi. Međutim, sagledamo li dublje
njihove likove, videćemo da drama ne govori samo o dva pojedinca, već i o čitavom ljudskom
rodu, o ljudskom životu, otkrivajući probleme ljudske egzistencije, koja postaje besmilsena.
Reč nije o jednom danu čekanja, već o čitavom ljudskom životu. A samo iščekivanje predstavlja
sudbinsku povezanost za mesto, kao mučno trajanje u vremenu koje postaje prošlost i sve
preobražava u zaborav. Čekanje daje nadu, privremeno potiskuje svest o uzaludnosti čekanja, a
to je u stvari jedan od načina suočavanja sa apsurdnošću postojanja. Ispazan, nedorečen i
ograničen govor junaka, dosada i praznina koja ih obesmišljava, upućuje da je čovek izgubljen u
besmislu, ali i osuđen na trajanje u takvom svetu. Ako posmatramo svet Likija i Poca kao sluge i
gospodara, kao i nekadašnji društveni položaj Vladimira I Estragona, koji se nazire u senci
njihovih besmislenih razgovora, vidimo da njihov život ima za cilj da prikaže čoveka svedenog
na svoje osnovne potrebe, ogoljenog. Naime, junaci nisu klovnovi, retardirani ljudi, već
pripadnici građanskog sloja, koji su sada oslobođjeni društvene uloge, a samo im je ostao jezik
koji pokazuje njihovu nekadašnju društvenu ulogu. Njihov izgled aludira na njihovo poreklo.
Poco, sa naočarama i šeširom, u otmenom odelu i sa lulom koji jede piletinu, oličava gospodare
ovoga sveta, vlasnike kapitala. Sa druge strane njegov šešir takođe aludira na intelektualca,
učenjaka, kome je oduzeta moć razmisljanja. Sam izgled Likija je obesmišljen i doveden do
apsurda. Mora da nosi kofer napunjen peskom, da reaguje samo na komande i da se uvek ponaša
kao dobro dresirani pas, stalno izložen uvredama i slepom izvršavanju naredbi. Beketovi junaci,
su u stvari paradigma za sve ljude ovoga veka, oni su izgubili svoj identitet, svoju individualnost.
Oni su zaboravili ko su, šta su, otkuda dolaze, i kuda idu. Naime, zaboravili su smisao njohovog
življenja. A takve ljude često srećemo i danas. Težući za materijalnim stvarima, zanemarujemo i
potcenjujemo duhovnu suštinu i etički smisao bića. Čovek je danas izgubio slobodu, zbog novca
koji je postao nevidljiva sila koji sputava i postaje jedini preoritet u životu...
Svi predstavnici ove drame, kao i čitavog čovečansta: Vladimir, Estrogen, Poco, Liki i
Dečak, su okrenuti egzistencijalnim poblemima i neizvesnostima koje ih muče, zaslepljeni samo
opsesijom imati i samo imati, čime gube identitet u svom životu. Njihov život jeste samo
proticanje vremena koje se usporeno kreće uvek u istom krugu, što je karakteristično za ovu
dramu, ali i za čitav savremeni svet.