Eksploatacija i održavanje vozila

I Kolokvijum

1. Navedite i objasnite uticajne faktore na

proizvodnost vozila i voznog parka?

 Proizvodno-tehnički faktori,
 Putni uslovi i uslovi saobraćaja,
 Organizacioni faktori,
 Organizacija i tehnologija transporta,
 Eksploatacija tehničkih sredstava : kapacitet
vozila, režim rada vozila ( dnevni, nedeljni,
godišnji ), iskorištenje nosivosti i predjenog puta
vozila, vrsta i dužina prevoznog puta vozila ,
efikasnost izvršenja operacije utovara-istovara,
saobraćajna – prevozna i eksploataciona brzina,
standardizacija i specijalizacija vozila i
mehanizacije za utovar i istovar tereta iz vozila,
uskladjenost režima eksploatacije i održavanja
vozila,
 Tehničko održavanje vozila : režim tehničkog
održavanja i opravke vozila, kvalitet radova
tehničkog opsluživanja i opravke vozila, obim
radova tehničkog održavanja na jedinicu
predjenog puta vozila, kapacitet i tehnička
opremljenost servisno – remontnih obekata,
efikasnost snadbevanja rezervnim delovima i
materijalom, proizvodno – tehnička saradnja auto
– transportnih preduzeća, ergosfera vozačkog
radnog mesta,
 Prirodno – klimatski uslovi,
 Društveno – ekonomski faktori.

2. Navedite i objasnite uticajne faktore eksploatacije

vozila i voznog parka?

 Proizvodni: prosečna nosivost ( statička i

dinamička ), kapacitet voznog parka, obim
prevoza, transportni rad, pređeni put sa teretom,
proizvodnost transportnog sredstva, proizvodni
učinak po radniku ;
 Intenzitet eksploatacije : auto-dani rada vozila,
auto-časovi rada vožnje, srednji dnevni i godišnji
pređeni put vozila, obim prevoza, transportni rad
vozila ;
 Efikasnost eksploatacije vozila : vremensko
iskorištenje vozila, iskorištenje pređenog puta i
korisne nosivosti, srednja saobraćajna brzina,
vreme utovara i istovara tereta po vozilu ili toni ;
 Elementi organizacije i tehnologije transporta :
vrsta prevoznog puta, sistem rada vozača i
vozila, prevozna i eksploataciona brzina,
sinhronizacija rada vozila i utovarno – istovarne
 stanice, eksploatacione karakteristike vozila,
stepen tehničke ispravnosti i zaposlenosti vozila ;
 Tehničko –tehnološke i ekonomske karakteristike
predmeta i sredstava rada : eksplotaciona
svojstva vozila, standardizacija vozila i tovarnih
jedinica tereta, troškovi goriva po jedinici
pređenog puta ili transportnog rada, toškovi
održavanja i opravke vozila na jedinicu pređenog
puta ;
 Ekonomska efektivnost transporta : cena
koštanja jedinice proizvodnje, akumulacija ( dobit
), ekonomičnost, rentabilnost i drugi pokazatelji
efikasnosti korišćenja vozila, tehničkih sredstava i
radne snage.

3. Šta predstavlja eksploatacija vozila i voznog parka?

- je izraz za iskorišćenje vozila ( voznog parka ) u odnosu

na njihov tehnički ( instalisani kapacitet), propisan
tehničkim priručnikom za održavanje.

4. Šta je održavanje i kako ga delimo?

Pod ovim pojmom podrazumevamo delatnosti, mere i

postupke potrebne za sprečavanje pojava stanja u
’otkazu’, odnosno vraćanje tehničkih sredstava nakon
pojave stanja ’u otkazu’ u stanje ’u radu’ u zahtevanom
vremenu i datim uslovima okoline.
-preventivno održavanje
-korektivno održavanje

5. Vremenska slika stanja tehničkog sredstva?

Sastoji se od naizmeničnih stanja ’u radu’Tr, i stanja ’u
otkazu’To koja prestavlja vremenske intervale izražene u
km, moto-časovima ili časovima rada tehničkog sredstva.
Analiza tih uzroka omogućava određivanje osnovnih
vrednosti parametara bitnih za koncipiranje postupaka i
n i
sistema održavanja u celini. UV   Tr   To
i 1 i 1
6. Efektivnost i njeni parametri?
Efektivnost tehničkog sredstva zavisi od njegove
operativne gotovosti i pouzdanosti(Gop,(P(t)).
Ets=P(t)*Gop*FP
-parametri-
P(t)-pouzdanost sredstva
Gop- operativna gotovost teh.sredstva
FP- funkcija prilagođenosti tj mera ostvarenja
projektovanih zahteva

7. Životni ciklus tehničkih sredstva?

Predstavlja vremenski interval od trenutka od trenutka

kada se teh.sredstvo stavi u upotrebu do trenutka kada se
rashoduje. Postoji i sledeća klasifikacija: a) projektovanje i
razvoj tehničkih sredstava b) proizvodnja c) eksploatacija
d) rashod na kraju radnog vijeka

8. Definisanje i izračunavanje pogodnosti za

održavanje?
Pogodnost za održavanje obuhvata aktivnosti koje se
preduzimaju u toku razvoja na tehničkom sredstvu i
njegovoj tehničkoj podršci radi efikasnijeg održavanja u
toku korišćenja.
Pogodnost za održavanje se vezuje za vreme otklanjanja
otkaza ili vreme obavljanja drugih postupaka održavanja.
Pogodnost održavanja pri eksponencijalnoj raspodeli je:

verovatnoća da će opravka biti uspešno završena u

vremenu (e)
slučajna promenljiva veličina vremena opravke (t-o)
srednje vreme u otkazu ili prosečno vrijeme u otkazu ili
zastoju zbog održavanja (t-sr)

9. Navedite i objasnite karakteristike pogodnosti za

održavanje - operativna gotovost?

(engl. OPERATION AVAILABILITY)

može se izraziti kao verovatnoća da sistem
zadovoljavajuće funkcioniše u bilo kom trenutku ili da je
spreman za upotrebu kada se to zahtijeva:

Pri čemu su:

tr - vreme u aktivnom radu (vreme korišćenja),
tnr - vreme kada sistem ne radi, ali je ispravan za rad
(vreme čekanja na rad),
tz - vreme u otkazu (vreme zastoja),
MDT - srednje vreme u otkazu (srednje vreme zastoja).

10. Navedite i objasnite pogodnosti za održavanje -

operativna raspoloživost?

Operativna raspoloživost ili dostignuta gotovost

je odnos:

gde su:

- prosečno vreme u radu - prosečno vreme između

održavanja MTBM,
- prosečno vreme u otkazu ili zastoju zbog
održavanja MTTR,
MTTR - srednje vreme između korektivnih opravki (srednje
vreme aktivne opravke korektivnog održavanja),
MTBM - srednje vreme između održavanja,

- srednje vreme između preventivnih

održavanja,

- srednje vreme između korektivnih

održavanja.

11. Navedite i objasnite pogodnosti za održavanje -

sopstvena raspoloživost?

SOPSTVENA RASPOLOŽIVOST - UNUTRAŠNJA

GOTOVOST (engl. INHERENT AVALILABILITY).
Sopstvena raspoloživost je verovatnoća da sistem
zadovoljavajuće funkcioniše u bilo kom trenutku (vreme
korišćenja i aktivno vreme opravke) kada se koristi u
specifičnim uslovima.
Unutrašnja (Inherentna) gotovost sredstva je
odnos:

gde su:
to - prosečno vreme između otkaza (MTBF),
tao - prosečno aktivno vreme opravki.
MTBF - srednje vreme između otkaza.
MDT - srednje vreme u otkazu (srednje vreme
zastoja),
MTBM - srednje vreme između održavanja.
MTBF - srednje vreme između otkaza.
 MTTR - srednje vreme između korektivnih opravki
(srednje vreme aktivne opravke korektivnog
održavanja),
12. Pokazatelji pogodnosti za dijagnostiku i
održavanje?

Pored dobijenih vremena za preventivno održavanje

inteziteta otkaza i vremena za korektivno održavanje
pruža se lista pokazatelja za:
- srednje vreme između otkaza
- srednje vreme opravki i slično
Postavljanje kontinuiranih funkcija za pokazatelje, u obliku
polinoma, predstavlja jedne od načina ocene i predviđanja
pokazatelja pogodnosti za održavanje u realnim uslovima.
Izborom (rangiranjem) faktora koji najviše utiču na
pokazatelje; intenziteta otkaza, vremena neraspoloživosti
(zastoja) zbog opravki Tz i aktivnog vremena rada na
opravkama Ta, opšti matematički model istraživanja uticaja
na pokazatelje može se predstaviti kao funkcija k-faktora:

13. Faktori koji utiču na promenu radnih

karakteristika?

Faktori koji utiču na promenu tehničko-eksploatacionih

karakteristika vozila mogu se svrstati u četiri grupe.
1. Konstruktivni faktori
• oblik i veličina sastavnih delova od kojih zavise:
početni zazor-preklop i specifični pritisak između
delova;
• čvrstoća konstrukcije, sposobnost delova, pokretnih
i nepokretnih, na deformisanje, usled dejstva
nosećih opterećenja;
• tačnost uzajamnog položaja sastavnih delova: izbor
vrste spojeva, vrste materijala i veličine
opterećenja.
2.Tehnološki faktori. Utiču na brzinu promene tehničko-
eksploatacione karakter-istika motornog vozila i zavise
od:
• vrste odgovarajućeg materijala sastavnih dijelova;
• primene odgovarajuće termičke obrade;
• kvaliteta mehaničke obrade;
• preciznosti montažnih radova, koje obuhvataju:
centriranost, saosnost, regulisanost, zazor i
preklope;
• pravilne tehnologije montaže i sastavljanja
sklopova.
3. Eksploatacioni faktori. Imaju najbitniji uticaj na promenu
tehničko eksploatacionih karakteristika vozila. Na
eksploatacione faktore utiču:
• putni uslovi (kolovoz, bespuće, gradski uslovi,
vozači, prašina), kretanje vozila van puteva sa
svim posledicama koje iz toga proizlaze. (Prašina
 koja se stvara pri upotrebi vozila van puta ulazi u
cilindre motora. Jedan dio dolazi do ulja i
intenzivira trošenje klipnih prstenova, cilindara,
ležaja koljenastog vratila i drugih dijelova.);
• režimi opterećenja dijelova. Menjaju se u zavisnosti
od uslova eksploatacije vozila. U gradskim
uslovima češće se koriste spojnica, kočnice i
mjenjač, što ukazuje na mogućnost pojave
neispravnosti kod tih sklopova. Upotreba vozila
van puteva stvara otežane uslove eksploatacije
ovih sklopova (što je posebna karakteristika
vojnih vozila);
• klimatski uslovi. Imaju veliki uticaj na tehničko
stanje vozila. Pogoršanje stanja puteva nastaje
zbog snežnog pokrivača, niske temperature i dr.
Radi smanjenja uticaja klimatskih promena na
odvijanje radnog procesa poklanja se pažnja
izboru sredstava za podmazivanje. Trošenje
delova vozila moguće je smanjiti pravilnim
izborom sredstava za podmazivanje u zimskim
uslovima. Radni procesi u prenosnicima snage
sporije se postižu naročito u početnom periodu
eksploatacije pri niskoj temperaturi. Pojava
korozije delova i pojedinih uređaja vozila moguća
je prilikom upotrebe vozila na vlažnim putevima,
kao i u uslovima povećane vlažnosti vazduha.
4.Ostali faktori mogu biti:
• kvalitet sredstava za podmazivanje, čija je uloga da
se smanji intenzitet trošenja delova, a koja imaju
veliki uticaj na tehničko stanje vozila;
• uslovi korišćenja vozila, podstiču trošenje delova.
Pojedina vozila mogu se upotrebljavati u
najsloženijim uslovima;
• kvalitet upravljanja vozilom, utiče na jačinu
dinamičkih naprezanja u delovima sklopova
transmisije (polazak vozila iz mjesta u slučaju
zaglavljivanja predstavlja najopasniji režim
opterećenja).

14. Objasniti trošenje tehničkih elemenata motornog

vozila?
a) Zamor materijala. To je najčešći vid trošenja delova.
Zbog dejstva raznih opterećenja na sastavne delove
sklopova (bregasto vratilo, klipovi, cilindri, zupčanici,
vratila) dolazi do zamora materijala i do loma. Vrlo je teško
merenje jačine zamora radi preduzimanja preventivne
zamene sastavnog dela. Eliminisanje ovog trošenja vrši se
zamenom otkazalih delovaili preduzimanjem preventivnih
mera održavanja na osnovu očekivanog veka trajanja
dobijenog statističkim praćenjem.
b) Mehanička istrošenja. Ova trošenja podrazumijevaju
stanje:
• abrazivne prirode, što se manifestuje kao skidanje i
odvaljivanje čestica. Čestice plastično deformišu
 mekši materijal ostavljajući na njemu riseve.
Razoreni površinski sloj delova nastaje kao
rezultat višestrukog premeštanja čestica. Zajedno
sa gorivom i mazivom abrazivne čestice mogu
pasti na dodirne površine. Abrazivnom trošenju u
kombinaciji sa drugim oblicima podložni su
praktično svi, a naročito pokretni delovi vozila;
• plastične deformacije materijala („tečenje
materijala”) u vidu riseva ili sa skidanjem opiljaka,
koje se javljaju pri povećanju naprezanja i
temperature delova. Pod dejstvom sile trenja
površinski sloj metala se postepeno premješta u
smeru klizanja. Ovom obliku istrošenja podložni
su klizni ležajevi, ležajevi koljenastog vratila,
osovinice klipa i drugi sklopovi;
• intenzivno zavarivanje ili „krti lom”, što je rezultat
trenja i propratna pojava plastične deformacije.
Javlja se na površinskom sloju, čime taj deo
postaje krt i podložan lomu. Ovakvom razaranju
podložni su: prstenovi kugličnih i kotrljajućih
ležajeva, zubi zupčanika i drugi delovi.
c) Molekularno-mehanička istrošenja.
d) Korozivno-mehanička istrošenja.
e) Erozivna istrošenja.
f) Kavitaciona istrošenja.
g) Kombinacija više istrošenja.

15. Zakoni trošenja tehničkih elemenata?

Proces porasta istrošenja površinskih slojeva odvija se

prema određenoj zakonosti a time i povećanje zazora ili
smanjenje prekolopa. Zakonu promene podliježu i
promene tehničko - eksploatacionih karakteristika vozila,
što treba imati u vidu kod održavanja i remonta vozila. Tri
karakteristična perioda koja su posledica intenziteta
trošenja su:
PRVI PERIOD (I) – predstavlja period razrade vozila
DRUGI PERIOD (II) – predstavlja vrijeme normalne
eksploatacije vozila
TREĆI PERIOD (III) – predstavlja period naglih(čestih)
otkaza

16. Vek trajanja podsklopova i sklopova?

Tehničko stanje motornih vozila i sklopova izražava se

preko tehničko-eksploatacionih karakteristika. Svaka
tehničko-eksploataciona karakteristika (parametar, radna
karakteristika) koja određuje tehničko stanje sastavnog
dela, podsklopa, sklopa ili agregata motornog vozila menja
se prema izvesnom zakonu od početne do granične
vrednosti, odnosno do pojave neispravnosti.
Poznate su tri vrste veka trajanja tehničkog sistema:
tehnički vek: vreme eksploatacije prema broju ostvarenih
kilometara, mč, časova rada, i to pri većem broju kvarova.
ekonomski vek: vreme eksploatacije do kada se
određenom korisniku vozila isplati da menja dotrajale
delove.
moralni vek: vrema kada se zbog tehničkog napretka
prevaziđu postojeće tehničko-eksploatacione
karakteristike na tehničkom sredstvu.

17. Mere za smanjenje trošenja tehničkih elemenata?

a) konstrukcione: pravilan izbor materijala i mera, da

konstrukcija omogućava pristup sklopovima, da
konstrukcija delova i sklopova obezbeđuje najbolji režim
termičkog rada
b) tehnološke: izbor kvaliteta materijala, izbor kvaliteta
mehaničke obrade površina, izbor vrste i kvaliteta termičke
obrade
c) mere sistema kontrole kvaliteta proizvodnje: primjena
sistema kvaliteta po ISO standardu;
d) pravilne razrade;
e) kvaliteta pogonskog materijala;
f) pravilna upotreba pogonskih sredstava:
goriva,
maziva,
tečnosti za hlađenje;
g) mere u eksploataciji i održavanju:pravilno rukovanje i
održavanje,primjena propisanih sredstava za pogon i
podmazivanje,uslovi eksploatacije i održavanja.

18. Strukturni elementi i parametri kod definisanja

stanja delova i sklopova vozila?

Stukturni elementi su:

• Agregat (blok) predstavlja konstruktivna,
tehnološka i funkcionalna celina vozila,
sastavljena od najmanje dva sklopa sa više
pojedinačnih sastavnih elemenata koji su u
funkcionalnoj i fizičkoj vezi.
• Sklop je sastavljen od najmanje dva podsklopa, koji
predstavljaju konstruktivnu, tehnološku i
funkcionalnu cjelinu. Oni mogu biti u okviru
agregata ili samostalni.
• Podsklop (modul) sastavljen je od najmanje dva
elemenata koji ne moraju predstavljati
funkcionalnu celinu. Oni ulaze u okvir sklopa, u
okvir agregata i u okvir vozila.
• Elementi su nedeljive celine u sastavu agregata,
sklopova, podsklopova i vozila.
Strukturni parametri predstavljaju različite fizičke veličine:
a) geometrijske:dužina, površina, zapremina
b) mehaničke:sila, pritisak, amplituda
c) električne: jačina struje, napon, otpor
d) toplotne: temperatura i druge aktivnosti

19. Sistem dijagnostike kod motornog vozila?

Dijagnostika je proces određivanja i donošenja odluke o
stanju objekta i bez njegovog rasklapanja, a na osnovu
registrovanja promjene dijagnostičkih simptoma. Postoje
tri osnovne etape tog procesa:
• prva je utvrđivanje odstupanja dijagnostičkih
simptoma i parametara od propisanih vrednosti;
• drugu čini analiza karaktera i uzroka tih odstupanja;
• treću predstavlja predviđanje daljih promena
dijagnostičkih simptoma i parametara (utvrđivanje
karakteristične veličine rada bez pojave otkaza).
Dijagnostika motornog vozila se realizuje u okvira ova tri
zadatka dijagnostike.

20. Dijagnostički simptomi i parametri?

Dijagnostički parametri su posredne – individualne veličine

koje su povezane sa stukturnim parametrima i nosioci su
tehničkih informacija o tehničkom stanju strukturnog
elementa vozila koje se njime karakterie. Dijagnostički
parametri mogu biti ili parametri radnih ili parametri
propratnih procesa, a i jedan i drugi mogu biti lokalni i
kompleksni. Dijagnostički parametri se mogu javiti kao
slučajne, neprekidne ili diskretne veličine. Da bi neki
strukturni parametar ili simptom mogao biti dijagnostički
mora ispunjavati sledeće uslove:
a) da je jednoznačan
b) da je osetljiv
c) da je dostupan i pogodan za merenje
Dijagnostički parametri po obimu, karakteru i povezanosti
informacija koje daju o otkazima mogu se svrstati u tri
grupe:
a) specijalni dijagnostički parametri
b) opšti(integralni) dijagnostički parametri
c) uzajamno zavisni(kompleksni) dijagnostički parametri

21. Uspostavljanje dijagnoze stanja motornog vozila?

Postavljanje dijagnoze nekog objekta ima cilj da utvrdi

njegove mogućnosti za dalju eksploataciju u datom
trenutku, kao i u budućnosti, za vreme pređenog puta do
sedeće planirane dijagostike. Utvrđivanje dijagnostike kod
jednostavnih sredstava nije problem jer se utvrdi vrednost
veličine dijagonostičkog parametra (C) i uporedi s
normativnom vrednošću i ona osnovu toga donese se
zaključak. Kod složenih sistema, kao što su vozila,
odnosno kada dijagnostički parametar ima veze sa više
strukturnih parametara preporučuje se:
a) metoda dijagnostičke matrice
b) metoda teorije prepoznavanja obilka
c) metoda višekriterijumske optimizacije

22. Metode dijagnostike fukcionalnalnih

karaksteristika na vozilu?
Metode dijagnostike zavise od:
• promene dijagnostičkih parametara koje treba
tokom procesa dijagnostike utvrđivati,
• mogućnosti korišćenja merne tehnike.
Vrste dijagonostičkih metoda su:
• Opšta metoda dijagnostike. Govori o promjeni
dijagnostičkog parametra bez utvrđivanja
konkretne neispravnosti, a cilj je da odredi da li je
dijagnostički parametar u oblasti normativnih
vrijednosti i koliko još ima mogućnosti za
eksploataciju tog sredstva. Ova metoda je
naročito pogodna za određivanje karakteristika
vozila vezanih za bezbednost saobraćaja.
• Lokalna metoda dijagnostike. Ima cilj da se utvrdi
tehničko stanje obekta i eventualna degradacija
tog tehničko-eksploatacionog parametra. Njome
se mogu utvrditi tehničko stanje motornog vozila i
uzroci i karakteri otkaza.
• Subektivne metode dijagnostike. Omogućavaju
ustanovljavanje stanja obekta na osnovu
primjene jednostavnih metoda i sredstava, a
mogu ih realizovati stručnjaci sa iskustvom i
navikama za taj posao osluškivanjem i
uočavanjem.
• Obektivne metode dijagnostike. To su metode koje
preciznim instrumentima obezbeđuju donošenje
obektivne ocene o stanju nekog dijagnostičkog
parametra na vozilu.
Univerzalane metode dijagnostike:
• Mehaničke metode dijagnostike
• Električna metoda dijagnostike
• Energetska metoda dijagnostike
• Vibroakustična metoda dijagnostike
• Toplotne metode dijagnostike
• Fotoelektrična metoda dijagnostike
• Stroboskopska metoda dijagnostike
Specijalne metode dijagnostike:
• Metoda hermetičnosti radnih zapremina
• Metoda merenja geometrijskih parametara
• Metoda merenja veličine i dijagrama napona i struje
• Metoda određivanja hemijskog sastava i
koncentracije
• Metoda određivanja dinamičke promjene
•
23. Tehnološki proces (postupak) dijagnostike?

Svaki postupak održavanja motornog vozila, a dijagnostika

je jedan od njih, ima svoj određeni tok, koji nazivamo
tehnološki proces.
a) upoznati uslove upotrebe i tehničku dokumentaciju
motornog vozila:
• obezbediti informacije o vozilu kojima raspolaže
korisnik - vozač,
 • podatke iz tehničke knjižice vozila i motora i
tehničkog kartona akumulatora,
• razmotriti utrošak goriva i ulja kroz putni radni list,
• iz baze podataka o motornom vozilu kojim
raspolaže jedinica za održavanje izvući
odgovarajuće zaključke o tehničkom stanju i
promenama;
b) izvršiti spoljni pregled vozila i motora:
• izgled sklopova, spojeva i veza,
• curenje ili kvašenje ulja ili tečnosti,
• uzajamni položaj i kompletnost;
c) izvršiti probno pokretanje motornog vozila u rad, kojim
su obuhvaćeni:
• priprema i kontrola za pokretanje u rad,
• kontrola rada pojedinih sklopova i delova,
• priprema za probnu vožnju,
• osluškivanje rada instrumentima;
d) osluškivati rad sklopova i uređaja pri radu i u probnoj
vožnji (pomoću fonometra, stetoskopa i dr. u zavisnosti od
nivoa održavanja).

24. Parametri tehničkog stanja?

Najčešća metoda za utvrđivanje stanja motora SUS je

metoda hermetičnosti (lokalna ili elementarna)
posredstvom sledećih dijagnostičkih parametara:
• pritiska na kraju takta sabijanja,
• propusnosti prostora iznad čela klipa (zaptivenost),
• pritiska gasova u karteru motora,
• potpritiska u usisnom kolektoru.
Specijalne metode dijagnostike koriste dijagnostičke
parametre:
• potrošnju ulja u motoru,
• koncentraciju (sadržaja) produkata sagorijevanja u
ulju,
kvalitet ulja u motoru
Pored navedenih metoda, moguće je koristiti i druge:
• vibroakustičnu metodu (ležaji),
• toplotnu metodu (eksploatacione tečnosti) i druge.

25. Zaptivenost prostora iznad čela klipa?

Meri se dok motor miruje (za razliku od merenja

kompresije), pa je zbog toga potrebno da se u prostor
iznad klipa dovede neka radna smesa pod pritiskom
(sabijeni vazduh iz kompresora).
Merni uređaji sastoje se od moto-testera, adaptera i
kompresora. Kompresor sabija vazduh u cilindar. Vreme
se meri dok pritisak dovedene smeše ne padne sa 8 na 3
bara. Merenje se izvodi dok motor miruje. Minimalna
vrednost vremena je 5-10 sekundi, dok je nominalna
vrednost za nov motor 20-40 sekundi. Dozvoljena
vrednost propuštanja iznosi do 25%, a dozvoljena razlika
između pojedinih cilindara je 10%.
26. Merenje pritiska gasova u kućištu (karteru)
motora?

Visina pritiska gasova sagorijevanja u kućištu neposredno

zavisi od:
• veličine propuštanja između klipa i cilindra,
• istrošenosti vođica ventila,
• ispravnosti zaptivača glave.
Merenje se izvodi u realnim režimima rada motora,
korišćenjem manometra, piezometra i protokomjera.
Merenje se realizuje priključivanjem na odušku motora (u
zavisnosti od njegove konstrukcije), uz zadovoljavanje
uslova (radna temperatura, nominalni pritisak ulja i sl.).
Nominalne i granične vrednosti propisuje proizvođač (za
nov motor pritisak iznosi 200-300 Pa, dok je granična
vrednost 750 Pa).

27. Merenje potpritiska u usisnom kolektoru?

Potpritisak se stvara ispod leptira i meri se u difuzoru u

karburatoru. Visina pritiska zavisi od:
a) kvaliteta obrade usisnog kolektora i otpora prečistača
vazduha
b) ravnomernosti rada motora
c) propusnosti prostora iznad klipa
d) nadmorske visine
Merenje vršimo vakuummetrom i meračem broja obrtaja,
uz realizaciju početnih uslova (podešeni ventili, zagrijan
motor, isključen uređaj za hladan start) u svim režimima
rada motora.
Dozvoljene vrednosti potpritiska na praznom hodu su
(0,64 - 0,75) x 105 [Pa]. Visina potpritiska i njegova
stabilnost ukazuju na neispravnost uređaja za baterijsko
paljenje, uređaja za napajanje i propuštanje prostora iznad
klipa. Dobijeni para

28. Specijalne metode dijagnostike stanja motora?

Utvrđivanje stanja motora primjenom specijalnih metoda

može se vršiti:
• merenjem potrošnje ulja u motoru;
• merenjem koncentracije čestica u ulju, odnosno
produkata habanja;
• kontrolom kvaliteta ulja u kućištu motora.

Povećana potrošnja ulja nastaje zbog:

• curenja na zaptivačima motora;
• sagorevanja (lom klipa, lom prstenova, istrošenost
cilindara i vođica ventila, lom zaptivača glave,
prevelika količina ulja u kućištu);
• razređivanja ulja gorivom (nepravilno sagorevanje,
propuštanje brizgaljke, curenja pumpe visokog
 pritiska (PVP), razređivanje rashladnom tečnošću
i sl.).

Metode za određivanje sadržaja produkata trošenja u ulju

iz kućišta motora su:
• kolorimetrijska - upoređivanje boje istrošenog
rastvora ulja sa bojom standardnog, teškoća je
složenost pripreme rastvora i predstavlja
otežanost u radu;
• polarografska - utvrđivanje zavisnosti jačine struje i
napona posredstvom rastvaranja živine
elektrode, uronjenje u ispitivani rastvor, to je
postupak polarizacije i obavlja se polarografima;
• magnetsko-induktivna - koristi zavisnost magnetske
indukcije od sadržaja produkata trošenja u ulju;
• radioaktivaciona - bombardovanje uzorka ulja
strujom neutrona kada produkti habanja postaju
radioaktivni (mjeri se u specijalnim uređajima);
• spektrografska - određuje se sadržaj produkata
habanja u uzorku ulja razlaganjem njihovog
taloga koji nastaje pod djelovanjem voltnog luka
na posebne spektre (računari).
•
29. Kontrola kvaliteta ulja u kućištu motora?

Za kontrolu ulja u kućištu motora mogu se koristiti dve

metode: laboratorijska i metoda „uljne mrlje”.
• Laboratorijska metoda je analitička i služi za
određivanje viskoziteta, kiselinskog broja i slično.
Ova metoda je složenija, dugotrajna i zahteva
opremljenost laboratorije.
• Metoda „uljne mrlje” je jednostavna i brza, a izvodi
se pomoću papirne kromatografije (filter-papiri -
Whatman br. 1). Na filter papir kapne kap
korištenog ulja uzetog iz kartera motora pomoću
prethodno obrisane merne šipke. Kad se ulje I
netopljive čestice rašire po papiru, mrlja formira
konačan oblik. Centralni dio mrlje može biti
svjetliji ili tamniji, što zavisi od količine netopljivih
nečistoća I omogućava da se odredi stanje
korištenog ulja.

30. Dijagnostika uređaja za napajanje motora

gorivom?

Uređaj za napajanje gorivom i vazduhom je najpouzdaniji,

a najviše utiče na ekonomičnost i raspoloživost motornog
vozila, te se kod njega vrši dijagnostika: karburatora,
sadržaja izduvnih gasova, potpritiska u usisnom grlu
(difuzoru), nivoa goriva u karburatorskom lončetu, pumpe
za gorivo, prečistača vazduha, pumpe visokog pritiska,
kao i merenja stepena zacrnjenja dima kod dizel-motora.

31. Dijagnostika uređaja za hlađenje motora?

Od tehničkog stanja uređaja za hlađenje umnogome
zavise toplotna iskorišćenost, pouzdanost i vek upotrebe
motora. Ovu dijagnostiku možemo sprovesti kod:
• ventilatora (moment proklizavanja spojnice ili ugib
kaiša ventilatora),
• termostatskog ventila (temperatura otvaranja i hod
ventila),
• tečnosti za hlađenje (tačka mržnjenja).

32. Dijagnostika funkcionalnih karakteristika?

Ispitivanjem i utvrđivanjem tehničkog stanja dinamičkih

svojstava motornog vozila na posebnim uređajima s
valjcima mogu se dobiti objektivne informacije radi
dijagnostike funkcionalnih dinamičkih karakteristika vozila,
odnosno vučne sile i potrošnje goriva.
Dijagnostika na uređajima s valjcima ubraja se u
objektivne energetske metode.

33. Dijagnostika stanja upravljačkog sistema?

Dijagnostika upravljačkog sistema zasniva se na

dijagnostici geometrijskih parametara, odnosno na
dijagnostici slobodnog hoda točka upravljača. Metoda
pripada grupi specijalnih metoda i zasniva se na opštem -
objektivnom načinu. Strukturni parametar predstavlja
zazor u uređaju, a dijagnostički slobodan hod u točku
upravljača.

34. Dijagnostika sistema oslanjanja motora i šasije

vozila?

Sistem oslanjanja ima veliki znacaj za pouzdanost

vozila,bezbijednost i udobonost kretanja.Za pracenje
promjene njihovog stanja dijagnostika ima bitan
znacaj.Neispravni elementi sistema oslanjanja
pogorsavaju stabilnost i upravljivost i smanjuju bezbednost
vozila u saobracaju.Oscilacije vozila ubrzavaju habanje i
mogu da izazovu lom.Elementi sistema oslanjanja javljaju
se kao jedan od najmanje pouzdanih delova vozila.

35.Navedite pojam opravke i regeneracije

• Pod opravkom podsklopova, sklopova i agregata

podrazumevamo proces u kojem se vrši zamena
ili podešavanje svih veličina ili vrijednosti
sastavnih delova koji su izašli iz propisanih
normativno dopuštenih granica, što se definiše
tehničkim uputstvima.
• Regeneracija je postupak pri kojem se sastavni
dijelovi motornih vozila različitim postupcima
dovode do normativno propisanih dimenzija i
karakteristika.
36. Regeneracija delova ubacivanjem dodatnih
elemenata?

Regeneracija delova ovim načinom se izvodi samo kod

manje opterećenih delova vozila. Dopunski remontni
delovi koriste se za kompenzaciju habanja radnih površina
i pri opravci oštećenih delova na složenom radnom
komadu.
Delovi mogu da budu u obliku prstena, cilindrični i navojnih
čaura, pločica, košuljica i slično.
Dopunski delovi se izradjuju obično od istog materijala od
kojeg je i osnovni deo.
Spajanje dopunskih delova običo se vrši nabijanjem, u
posebnim slučajevima mogu biti i izvedena dopunska
čeona zavarivanja ili osiguranja zavrtnjima i čivijama.

37.Regeneracija delova deformacionom obradom?

Plastična deformacija se primenjuje za obnavljanje

dimenzija i oblika istrošenih površina, kao i povečanje
njihove čvrstoće. Plastična deformacija, odnosno
nepovratna izmena oblika, može nastupiti samo ako
naprezanje smicanja koje se javilo u materijalu dostiže
veličinu koja prelazi granicu njegove elastičnosti.

38. Regeneracija delova klasičnim zavarivanjem?

Pri zavarivanju delova u automobilskoj industriji koristi se

sivo liveno i kovano gvožđe.
Vrste zavarivanja :
 Električno zavarivanje ( lukom i otporom )
 Gasno i toplo zavarivanje
Električno zavarivanje. Najpogodniji izvor toplotne energije
koja je potrebna za zavarivanje je električna struja.
Metoda električnog zavarivanja metalnim elektrodama je
danas najšira primena i to kako za rad na čelnicima tako i
na obojenim metalima.
Gasno zavarivanje. Koristi se pri zavarivanju sivog lima, i
to na mestima gde pored statickog opterecenja deluje i
dinamičko opterećenje.

39. Regeneracija delova tvrdim hromiranjem?

Proces hromiranja odvija se metodom galvanizacije, gde

je anoda šipka od hroma, a katoda rezervni deo koji se
regeneriše. Površine koje se hromiraju moraju se zaštiti
specijalnim materijalom, a potom bakelitom izolovati od
uticaja električne struje.

40. Regeneracija delova metalizacijom?

Oblaganje metalizacijom predstavlja proces u kojem se
topljenje metala vrši plamenom, a pri tome se dodaje
metal u obliku žice ili praha . materijal koji se koristi u
procesu može da bude od jednog ili više materijala.
Postoji mogućnost nanošenja i drugih komponenata. Za
oblaganje koriste se metali, karbidi i keramika, kao i
kombinacija ovih komponenti, da bi se postigao potreban
kvalitet površine koja se obrađuje.

41. Regeneracija delova elektrolitičkim gvozdenim

prevlakama?

Ostvariju se u vodenom rastvoru soli i gvožđa ( fero – soli

) na bazi hlorida ( hloridni elektrolit ) ili sulfata ( kiseli
elektrolit ). Elektično nanošenje metalnih prevlaka ima
široku primenu u remontu, naročito za regeneraciju
istrošenih rezervnih delova. Najčešće se primenjuju meke
i tvrde gvzdene prevlake debljine do pet milimetara.

42. Regeneracija delova plazma - postupkom?

To je najsavremeniji postupak metalizacije koji se koristi

za regeneraciju tankih slojeva.
Vrši se specijalnim uređajem plazmatronom, kome se
strujni krug savija do igličastog oblika. Dobio je plazma
naziv po pari materijala koja se podiže na viši stepen
energije nego obično gasovito stanje

43. Regeneracija delova energijom eksplozije?

Ova obrada materijala datira od početka 40-tih godina

prošlog veka. U većini radova za ojačanje koriste se
kontaktna eksplozivna punjenja od plastičnog eksploziva.

44. Metode ispitivanja ispravnosti delova vozila? I 46

pitanje

Ispitvanje površina regenerisanih delova:

• Vizuelno ispitivanje - golim okom, lupom i
mikroskopom;
• Elektromagnetsko ispitivanje;
• Ispitivanje površina potapanjem delova u ulje ili
petrolej;
• Površinsko ispitivanje delova pod pritiskom;
• Ispitivanje bloka motora
• Ispitivanje materijala rendgenskim zracima

46. Pouzdanost elemenata i sistema?

Pouzdanost je vervotnoća na određenom nivou poverenja

da će sistem uspešno, bez otkaza, obaviti funkciju za koju
je namijenjen, unutar specificiranih granica performansi u
toku specificiranog vremena trajanja zadataka, kada se
koristi na propisani način i u svrhu za koju je namijenjen,
pod specificiranim nivoima opterećenja, uzimajući u obzir i
prethodno vreme korišćenja sistema.
47. Pojmovi predmeta u teoriji pouzdanosti?

Proizvod- je širok pojam pod kojim se mogu

podrazumevati : sistem, uređaj, sklop ili komponenta.
Komponenta – je osnovna jedinica ili deo koji se ne može
rastaviti na manje delove bez njenog uništenja.
Sklop – predstavlja samostalnu celinu koja se sastoji od
više komponenata, a ima specifičnu funkciju.
Uređaj ili agregat – podrazumeva kompletnu jedinicu za
upotrebu, a sastoji se od izvesnog broja sklopova
smeštenihu zajedničkom okviru.
Sistem – pod pojmom sistem, u smislu pouzdanosti,
podrazumeva se skup elemenata koji, povezani
međusobnim funkcionalnim vezama, deluju kao celina.
Tehnički sistem – obuhvata organizovan skup elemenata,
obedinjen zajedničkom funkcijom cilja.
Element - podrazumeva bilo koji sastavni deo sistema i
tehničkog sistema, tj. delovi na koje se sistem u svrhu
analize razlaže

48. Pouzdanost elementa ?

- predstavlja verovatnoću da će on uspešno vršiti funkciju

cilja sistema u granicama dozvoljenih odstupanja a sve u
projekovanom vremenu i datim uslovima rada i okoline
49. Karakteristike pouzdanosti?

Osnovne kvantitativne merne pouzdanosti elemenata su:

- funkcija pouzdanosti

- funkcija nepouzdanosti ili otkaza

- funkcija gustine (učestalosti) pojave

otkaza ,

- funkcija intenziteta otkaza ,

- medijalni rang mr,

- srednje vreme u radu,

50. Funkcija pouzdanosti R(t)?

Funkcija pouzdanosti
Izražava se preko verovatnoće ispravnog rada u
obliku:

gde je:
R(t) funkcija pouzdanosti,
P(t) - funkcija vjerovatnoće ispravnog rada,
t – promenljiva vremena,
 n - ukupan broj posmatranih elemenata u trenutku

,
N(t) - broj otkazanih elemenata do trenutka t,
n(t) - broj ispravnih elemenata do trenutka t.
51. Funkcija gustine (učestalosti) pojave otkaza f(t)?

Funkcija gustine (učestalosti) pojave otkaza

Prvi izvod funkcije pouzdanosti, odnosno
nepouzdanosti u obliku:

predstavlja funkciju učestalosti pojave otkaza. Ova

funkcija se na osnovu eksperimentalnih podataka može
odrediti:

ili kao relativna učestalost u obliku

52. Funkcija intenziteta otkaza  (t)?

Funkcija intenziteta otkaza

Funkcija intenziteta otkaza predstavlja odnos

funkcije učestalosti otkaza i funkcije pouzdanosti:

Intenzitet otkaza se na osnovu eksperimentalnih

podataka određuje preko izraza:

,
gde je:
 - srednji broj

ispravnih elemenata od trenutka t, to jest u intervalu

- ispravan broj elemenata na

početku intervala t, odnosno do trenutka ,

- ispravan broj elemenata do trenutka t,

odnosno na kraju intervala t.
53. Srednje vreme u radu (t)?

f) Srednje vreme u radu,

Srednje vreme u radu na osnovu eksperimentalnih
podataka može da se odredi kao:

Ako se u skupu otkaza događaju ponavljanja, tj.

postoji frekvencija otkaza, ili ako ima veliki broj

podataka koje možemo svrstati u razrede ili intervale ,
tada se srednja vrednost u radu može odrediti:

ili po intervalima:

ili

gde je:
- širina intervala,

- frekvencija pojave određene vrednosti,

odnosno broj pojava u i-tom intervalu,
- verovatnoća pojave određene vrednosti ti,

- parametar koji se određuje pomoću izraza

,
- srednja vrednost i-tog intervala,
D – sredina intervala s najvećom frekvencijom

54. Pouzdanost sistema, kompleksna konfiguracija

elemenata sistema?
 • Svi sistemi, pa i tehnički, predstavljaju skup
elemenata (sastavnih delova) povezanih
određenim relacijama u (funkcionalnu) celinu radi
izvršenja određenog zadatka. To znači da je za
funkcionisanje sistema, pored pokazatelja
pouzdanosti elemenata, neophodno i poznavanje
njihovih međusobnih veza.
• Proračunati pouzdanost sistema znači odrediti
pokazatelje pouzdanosti na osnovu podataka o
pouzdanosti elemenata i veza između njih u
sistemu. Za proračun pouzdanosti je neophodan
model pouzdanosti sistema. Najčešće se polazi
od modela pouzdanosti u grafičkom obliku, koji
može da bude u obliku strukturnog modela (blok-
dijagrama pouzdanosti ili dijagrama stanja).

Proračun pouzdanosti, u principu, čine sledeće faze:

• određivanje kriterijuma i vrsta otkaza sistema i
elemenata u sistemu,
• sastavljanje modela pouzdanosti na osnovu
analize funkcionisanja sistema, rezervisanja,
opravke, kontrole ispravnosti elemenata itd.,
• izbor metoda proračuna pouzdanosti s obzirom
na usvojeni model opisivanja procesa
funkcionisanja i opravke,
• formiranje matematičkog modela (relacije) koji
povezuje pokazatelj pouzdanosti s
karakteristikama elemenata,
• izbor podataka o pouzdanosti elemenata,
• obavljanje proračuna i analiza dobijenih rezultata.
•
55. Formiranje strukturnog modela pouzdanosti?

Bilo koji transportni sistem (vozilo) sastoji se od većeg

broja sastavnih delova. Njihova međusobna veza
prikazuje se električnom šemom. U cilju isticanja
funkcionalnih veza često se veze elemenata u sistemu
predstavljaju funkcionalnom ili blok-šemom. Međutim, za
potrebe proračuna pouzdanosti svakog sistema
predstavljaju se strukturnim modelom (blok-dijagramom)
pouzdanosti kod kojeg veze između elemenata pokazuju
uticaj otkaza pojedinih elemenata na otkaz sistema.
Načini povezivanja u strukturnom blok-dijagramu mogu da
budu:
• redna konfiguracija elemenata,
• paralelna konfiguracija elemenata,
• pasivno paralelna konfiguracija,
• djelimično paralelna konfiguracija,
• specifična (kvaziredna, kvaziparalelna)
konfiguracija,
• kompleksna (kombinacija navedenih veza
elemenata).

Uvodi se koeficijent intenziteta eksploatacije koji

predstavlja odnos vremena u aktivnom radu prema
ukupnom vremenu:

•
gde su:
• - vreme u aktivnom radu,
• - ukupno raspoloživo vreme.
• Na osnovu toga se može izračunati takozvani
efektivni intenzitet otkaza elementa (uređaja)
relacijom:

•
pri čemu su:

• - intenzitet otkaza elementa (uređaja) u

aktivnom radu,

• - intenzitet otkaza elementa (uređaja) u

čekanju na rad.

56. Pouzdanost redne veze konfiguracije elemenata u

sistemu?

57. Pouzdanost paralelne veze konfiguracije

elemenata u sistemu?

58. Pasivna paralelna veza elemenata u sistemu?

59. Specifične veze elemenata u sistemu –

kombinovana konfiguracija?