Naslov originala: David Morrell CREEPERS

Za Džeka Finija i Ričardu Metisona,

čija mašta nikada nije prestala da me
nadahnjuje

„...mesta na koja ne bi trebalo da idete."

tema veb-sajta infiltration.org

„...pakao je prazan, a svi ñavoli su ovde."

Šekspir, Bura
21.00
 1.

ULJEZI.

TAKO SU SE ZVALI, i bila bi to lobra priča, pomislio je

Belidnžer, stoje i bio razlog njihovog susreta u zabitom
motelu u Nju Džersiju, gradu duhova od sedamnaest
hiljada stanovnika. Nekoliko meseci kasnije, on još nije
mogao da podnese boravak u sobi sa zatvorenim vratima.
Smrad kiselog vina koji je ostao u nosu nastavljao je da ga
podseća na krike. Od zraka baterijske lampe svaki put bi
se preznojio. Kasnije, dok se oporavljao, sedativi bi
olabavili čelične prepreke koje je stvorio u svojoj glavi, i
dozvoljavali zvukovima i slikama koje dovode do ludila da
isplivaju na površinu. Hladno subotnje veče krajem
oktobra. Nešto posle devet. Tad je bio trenutak kad je
mogao da se okrene i spase od mučnog košamra koji je
sledio narednih osam sati. Ali dok je razmišljao o tome,
iako je preživeo, on sigurno nije bio spašen. Krivio je sebe
što nije primetio kako je sve oko njega bilo prenaglašeno.
Dok se približavao motelu, udaranje talasa o obalu,
dva bloka udaljenu, činilo mu se neobično glasno.
Povetarac je raznosio pesak po trotoaru koji se raspadao.
Suvo lišće šuštalo je po napuklom asfaltu.
Ali zvuk koji je Belindžer najviše upamtio, jedini koji
je trebalo da ga natera da se povuče ili vrati, bio je tupi
ritam klung. klang, klung koji se širio po napuštenim
okolnim ulicama.
Bio je grab, kao od polomljenog zvona. Ubrzo će
saznati njegovo pravo poreklo i kako ono predstavlja
beznañe u koje se spremao da uñe.
Klang!
Ili je zvonilo za pogreb.
Klang!
Ili je to bio zvuk zla.
 2.

MOTEL JE IMAO DVANAEST SOBA. Samo je soba broj 4

bila zauzeta, bledožuto svetio probijalo se kroz tanke
zavese. Fasada je bila oronula i, kao svim ostalim
zgradama u okolini, dobro bi joj došlo farbanje i popravka.
Belindžer nije mogao a da se ne zapita zašto je grupa
odabrala upravo taj motel. Uprkos teškim vremenima koja
je grad preživeo, bilo je tu nekoliko pristojnih mesta u
kojima se moglo odsesti.
Hladan povetarac ga je naterao da zakopča jaknu do
grla. Tridesetpetogodišnjak širokih ramena, kratke kose
boje peska i lica koje je oslikavalo iskustvo koje su žene
smatrale privlačnim, iako je postojala samo jedna žena na
koju je mislio. Zastao je ispred sobe da bi sabrao misli i
pripremio svoje emocije za ulogu koju je trebalo da
preuzme.
Kroz trošna vrata čuo je muški glas. Zvučao je
mladoliko.
„Kasni."
Ženski glas, takode mlad: „Možda neće doći."
Još jedan muški glas, mnogo stariji: „Kada je
kontaktirao sa mnom, bio je veoma zainteresovan za
projekat."
Četvrti čovek, mlad kao i prvo dvoje: „Mislim da to
nije dobra ideja. Nikad nismo vodili stranca sa nama.
Samo će nam smetati. Nije trebalo da pristanemo na ovo."
Belindžer nije želeo da razgovor krene u tom pravcu,
pa je odlučio, skoncentrisan koliko je to mogao biti, da
pokuca na vrata.
Soba je utihnula. Trenutak kasnije, brava se
okrenula. Vrata su se otvorila do dužine sigurnosnog
lanca. Iza vrata se pojavilo bradatao lice.
„Profesor Konklin?"
Čovek je klimnuo glavom. „Ja sam Frenk Belindžer."
Vrata su se zatvorila. Lanac je zazveckao. Vrata su se
ponovo otvorila a svetio je otkrilo siluetu debelog čoveka od
šezdeset godina.
Belindžer je znao koliko čovek ima godina, jer ga je
detaljno istražio. Robert Konklin, profesor istorije na
državnom univerzitetu u Bufalu. Protivnik rata u
Vijetnamu u vreme studentskih dana. Hapšen tri puta na
raznim političkim dogañajima, uključujući i marš na
Pentagon 1967. Jedanput uhapšen zbog posedovanja
marihuane, osloboñen optužbe zbog nedostatka dokaza.
Oženjen: 1970. Udovac: 1992. Godinu dana kasnije
priključio se uljezima.
„Prošlo je devet. Počeli smo da sumnjamo da ćete
doći." Profesorova siva kosa je odgovarala njegovoj bradi.
Njegove naočare bile su male, a obrazi buckasti. Postoje
pažljivo pogledao napolje, zatvorio je vrata i zaključao ih.
„Zakasnio sam na rani voz iz Njujorka. Izvinite što ste
čekali."
„U redu je. Vini je takoñe zakasnio. Pokušavamo da se
organizujemo."
Profesor je izgledao čudno u farmerkama, džemperu i
jakni, pokazao je na mršavog dvadesetčetvorogodišnjaka
koji je takoñe nosio farmerke, džemper i jaknu, isto kao i
drugo dvoje u sobi. I Belindžer je pratio data uputstva
uključujući i ono da sva odeća mora biti tamna.
Vinsemt Vaneli diplomirao je istoriju: državni
univerzitet u Bufalu 2002. Nastavnik je u srednjoj školi u
Sirakuzi, država Njujork. Neoženjen. Majka preminula.
Otac nesposoban za rad, pati od bolesti pušača, raka
pluća.
Konklin se okrenuo prema dvoje mladih ljudi,
muškarcu i ženi.
Iz istrage koju je sproveo, Belindžer je saznao da su i
oni dvadesetčetvorogodišnjaci.
Žena crvene kose je imala konjski rep, senzualna usta
za koja bi se neki muškarci pomučili a da se ne zagledaju
u njih, i telo koje džemper i jakna nisu mogli da sakriju.
Zgodni muškarac pored nje imao je braon kosu i snažno
telo. Čak i da nije istraživao, Belindžer bi znao da čovek
voli da vežba.
„Ja sam Kora", rekla je žena neobično prijatnim,
dubokim glasom, „a ovo je Rik."
Opet samo imena, iako je Belindžer znao da je njihovo
prezime Magil. Diplomirali su istoriju na državnom
univerzitetu u Bufalu, 2002, a sada su na postdiplomskim
studijama iz istorije na Univerzitetu u Masačusetsu.
Upoznali su se 2001, venčali 2002.
„Drago mije da sam vas upoznao." Belindžer se
rukovao sa svima.
Trenutna napetost se prekinula kada je on pokazao
na predmete poreñane na izbledelom prekrivaču. „Znači,
ovo je vaš alat?"
Vini se nasmejao. „Pretpostavljam da, kada bi
pogrešna osoba ušla, postala bi vrlo sumnjičava."
Bila je tu neverovatna lepeza opreme: kacige sa
baterijskim lampama na njima, baterijske lampe, sveće,
šibice, rezervne baterije, grañevinske rukavice, noževi,
rančevi, užad, samolepljiva traka, flaše vode, čekići,
metalne štangle, digitalni fotoaparat, voki-toki, energetski
napici, energetske čokoladice i nekoliko malih elektronskih
naprava koje Belindžer nije mogao da prepozna.
Letermanov alat sve-u-jednom (klješta, sekač žice, različiti
tipovi šrafcigera) nalazio se pored kutije za prvu pomoć u
crvenoj najlon kesi. Belindžer je znao da je kutija, s
nalepnicom Promeda, bila jednaka onome što koriste
antiterorističke jedinice i specijalne jedinice vojske.
„Očekujete probleme? Neki od ovih se mogu smatrati
alatima za provalu."
„To nam je poslednje na umu", rekao je profesor
Konklin, „bilo kako bilo, nema šta da se ukrade."
„Koliko je nama poznato", rekla je Kora. „Iako to ne bi
ništa promenilo. Mi gledamo, ali ne diramo. Naravno, to
nije uvek moguće, ali to je osnovno načelo."
„Citiram klub Sijera", rekao je Rik, „ne radite ništa
sem fotografisanja; ne ostavljajte ništa sem otisaka
stopala." Belindžer je izvadio notes i olovku iz džepa jakne.
„Koliko dugo ste uljezi? "
„Nadam se da nećete koristiti tu reč u svom članku",
usprotivio se Vini.
„Ali, to je sleng, zar ne? Miševi su policajci, zar ne?
Drobilce jaja su velike cevi preko kojih ste primorani da
preskačete. Poperi su šipke koje se koriste za otvaranje
kanalizacionih šahtova. A uljezi su... "
„Infiltratori je jednako dramatičan termin sa blažim
značenjem, iako pretpostavlja da kršimo zakon", priznao je
profesor Konklin. „Što u doslovnom značenju i jesmo."
„Zašto nas ne nazvati urbanim istražiteljima ili
urbanim avanturistima?", rekao je Konklin.
Belindžer nije prestao da piše.
„Gradski speleolozi", predložio je profesor. „Istražitelji
metaforičkih pećina koji se vraćaju u prošlost."
„Bolje da postavimo neka pravila", rekao je Rik
iznenada. „Vi radite za … "
„Njujork tajms sandej magazin. Oni su me angažovali
da pišem o interesantnim kulturnim trendovima.
Dešavanjima na margini."
„Na margini, upravo gde bismo i želeli da ostanemo",
rekla je Kora. „Ne smete otkriti naš identitet u svom
članku."
„Sve što imam jesu vaša imena", slagao je Belindžer.
„Pa i da je tako, ovo je posebno važno za profesora.
On je redovan profesor, ali to ne znači da dekan neće
pokušati da ga otpusti ako se na univerzitetu sazna šta
radi."
Belindžer je slegao ramenima: „Zapravo, daleko sam
ispred vas u tome. Nemam nikakvu nameru da koristim
vaša imena i odreñene detalje iz vaše prošlosti. To će samo
povećati navodnu opasnost ako kažem da ste članovi neke
tajne organizacije." Vini se nagnuo napred: „Nema nikakve
navodne opasnosti u ovome. Neki uljezi su se ozbiljno
povredili. Neki su čak izgubili život."
 „Ako otkrijete naš identitet", naglasio je Rik, „možemo
otići u zatvor i platiti velike novčane kazne. Da li imamo
vašu reč da nas nećete odati?"
„Garantujem vam da nikome od vas neće naškoditi
ono što ću napisati."
S nevericom, pogledali su se meñusobno.
„Profesor mi je objasnio zašto bi članak trebalo
napisati", Belindžer je počeo da ih uverava. „On i ja
mislimo isto. Imamo kulturu za jednokratnu upotrebu.
Ljudi, plastika, plastične flaše, principi. Sve je za
jednokratnu upotrebu. Nacija ima problem sa pamćenjem.
Pre dve stotine godina? Nemoguće je zamisliti. Pre stotinu
godina? Preteško za razmišljanje. Pre pedeset godina?
Drevna istorija. Film napravljen pre deset godina smatra
se starim. TV serija napravljena pre pet godina je
antologija. Većina knjiga ima rok trajanja od tri meseca.
Sportske organizacije čim sagrade nove stadione ruše ih da
bi ih zamenili novijim i ružnijim. Osnovna škola u koju
sam išao srušena je i zamenjena tržnim centrom. Naša
kultura je toliko opsednuta onim što je novo da
uništavamo prošlost i pravimo se da se to nikad nije
desilo. Želim da napišem esej koji će uveriti ljude da je
prošlost važna. Želim da nateram svoje čitaoce da je osete,
pomirišu i cene."
U sobi je postalo tiho. Belindžer je čuo klang, klang,
klang napolju i talase koji se razbijaju od obalu.
„Ovaj tip počinje da mi se sviña", rekao je Vini.

3.

BELINDŽER SE OPUSTIO. Znao je da će biti još ovakvih

testova! Gledao je uljeze kako pakuju svoje rančeve. „Kada
krećete?"
„Malo posle deset." Konklin je zakačio voki-toki za
pojas. „Zgrada je samo dva bloka odavde, a ja sam već išao
u izviñanje, tako da ne moramo gubiti vreme tražeći kako
da uñemo. Zašto se smeješ?"
„Samo mi je čudno koliko je vaš rečnik sličan onom u
vojsci."
„Specijalci." Vini je zakačio džepni nož sa unutrašnje
strane džepa svojih farmerki. „To je ono o čemu pričamo."
Belindžer je sedeo pored vrata na stolici izgoreloj od
cigareta i dalje pišući beleške. „Našao sam mnogo
materijala na profesrovom veb-sajtu i drugim većim
sajtovima na mreži, kao što je infiltration.org. Po vašem
mišljenju, koliko grupa urbanih istraživača postoji?"
„Yahoo i Google izlistaju na hiljade sajtova", odgovorio
je Rik. „Australija, Rusija, Francuska, Engleska. Ovde u
SAD, ima ih po celoj zemlji. U San Francisku, Sijetlu,
Mineapolisu. Taj grad je urbanim istraživačima poznat po
krivudavim servisnim tunelima koje su nazvali lavirint. Tu
su još Pitsburg, Njujork, Boston, Detroit... "
„Bufalo", dodao je Belindžer. „Naš domaći teren",
potvrdio je Vini. „Grupe se obično pojavljuju gde je
središnji deo grada napušten", dopunio je Konklin. „Bufalo
i Detroit su karakteristični primeri. Ljudi beže u
predgraña, ostavljajući velike stare zgrade bez stanara.
Hoteli. Kancelarije. Robne kuće. U mnogim slučajevima,
vlasnici ih jednostavno napuste. Zbog neplaćenih poreza,
vlasništvo prelazi na grad. Ali često birokrate ne mogu da
se odluče da li da ih sruše ili renoviraju. Uz malo sreće,
napuštene zgrade su zakovane i čuvaju ih. U centru
Bufala, ponekad smo ulazili u zgrade sagrañene oko 1900.
a napuštene 1985, ili čak ranije. I dok se svet menja, one
ostaju iste. Naravno, oštećene. Oštećenja su neminovna,
ali se njihova suština ne menja. U svakoj zgradi u koju
uñemo kao da nas vremeplov vraća decenijama unazad."
Belindžer je spustio olovku. Njegov zainteresovani
izraz lica ohrabrio je profesora da nastavi.
„Kad sam bio mali, šunjao sam se po starim
zgradama", objasnio je Konklin. „To je bilo bolje nego
sedeti kod kuće i slušati roditelje kako se svañaju. U
jednom zakovanom stambenom kompleksu našao sam
gomilu fonografskih ploča izdatih tokom tridesetih godina.
Ne longplej vinilske ploče, koje su skraćeno nazvali LP, sa
šest-sedam pesama na svakoj strani. Ja vam pričam o
diskovima napravljenim od debele, lako lomljive plastike sa
samo jednom pesmom na svakoj strani. Kada roditelji nisu
bili kod kuće, uživao sam da puštam te ploče na očevom
gramofonu po nekoliko puta. Uz tu staru škripavu muziku
zamišljao sam prvobitni studio za snimanje i staromodnu
odeću koju su nosili ti muzičari. Za mene, prošlost je bila
bolja od sadašnjosti. Kad uzmete u obzir današnje vesti -
povećana opasnost od terorističkih napada - ima mnogo
smisla bežati u prošlost."
„Kada smo bili apsolventi u klasi kojoj je profesor
predavao, pozvao nas je da krenemo sa njim u jednu staru
robnu kuću", rekao je Vini.
Konklin je uživao. „Bilo je tu i rizika. Da se bilo ko od
njih povredio, ili da su na univerzitetu saznali da
podržavam svoje studente u kršenju zakona, bio bih
otpušten." Zadovoljsto na njegovom licu činilo ga je
mlañim. „Čini mi se da se i dalje borim protiv pravila, sa
željom da pravim gužvu bar dok još mogu."
„Doživljaj je bio jeziv", rekao je Vini. „Pultovi u robnoj
kući su još bili na svojim mestima. Isto kao i nekoliko
artikala za prodaju - džemperi koje su moljci pojeli, majice
koje su izgrickali pacovi. Stare registar-kase. Zgrada je bila
kao baterija koja je sakupila energiju svega što se desilo u
njoj. Onda je ta energija iscurila, i skoro da sam osetio
davno umrle kupce kako prolaze pored mene."
„Možda bi se ti bolje snašao na katedri za književnost
Univerziteta u Ajovi", Rik se našalio sa njim.
„Dobro, dobro, ali svi znate na šta mislim." Kora je
klimnula glavom. „I ja tako mislim. Zato smo zamolili
profesora da nas ima na umu za druge ekspedicije, čak i
kada diplomiramo."
„Svake godine izaberem zgradu za koju mislim da ima
nešto posebno", profesor je objasnio Belindžeru.
„Jednom smo ušli u skoro zaboravljen sanatorijum u
Arizoni", rekao je Rik.
„Drugi put, ušli smo u zatvor u Teksasu koji je bio
napušten pedeset godina", dodao je Vini.
Kora se nasmešila.
„Sledeći put ušunjali smo se na naftnu platformu u
Meksičkom zalivu. Uvek je uzbudljivo. Pa, koju ste zgradu
izabrali ove godine, profesore? Zašto ste nas doveli u Azbu-
ri park?"
„Tužna priča."

4.

AZBURI PARK OSNOVAO JE 1871. Džejms Dredli,

njujorški industrijalac, koji je nazvao grad po Frensisu
Azburiju, biskupu koji je doneo metodizam u Ameriku.
Bredli je izabrao ovo mesto na obali okeana jer je bilo lako
dostupno iz Njujorka na severu i Filadelfije na zapadu.
Melodisti su ovde sagradili svoje letnjikovce, privučeni
ulicama sa drvoredima i velikim crkvama. Tri gradska
jezera i brojim parkovi bili su idealni za šetnje i porodične
izlete.
Početkom 1900, dva kilometra dugačko šetalište
pored mora bilo je ponos obale Džersija. Kada hiljade
turista nije ležalo na plaži ili plivalo u moru, jelo je mlečne
karamele ili posećivalo bakarno-stakleni karusel ili Palas,
zabavni centar gde su se vozili na skuterima, tvisteru ili
plovili čamcima kroz tunel zaljubljenih, vozili se na
ringišpilu ili Ferisu - velikom točku. Ne obazirući se na
metodističke principe lokalne zajednice, mnogi su takoñe
posećivali kasino koji se nalazio na južnom kraju šetališta.
Tokom Prvog svetskog rata, burnih dvadesetih, Depresije, i
većeg dela Drugog svetskog rata, Azburi park je cvetao. Ali
1944. nagoveštavajući ono što dolazi, uragan je uništio
veći deo grada. Renoviran, grad se trudio da povrati stari
sjaj, uz velike napore uspevao je u tome tokom pedesetih
godina, i skoro održavao nivo šezdesetih godina kada su
rok koncerti punili Konvenšen salu na šetalištu. Zidovi koji
su osetili lelujave akorde Herija Džejmsa i Glena Milera,
sada su odzvanjali u ritmu grupe The Who, Džefersona
Erplejna i Roling Stounsa.
Ali sedamdesetih godina, Azburi park više se nije
mogao odupreti svom padu. I dok je rokenrol bio glavna
snaga tog vremena, tu je bio i Vijetnam, protesti protiv rata
i rasni nemiri. Ovi posiednji prošli su i kroz Azburi park,
razbijajući prozore, prevrćući automobile, pljačkajući i
podmećući vatru sve dok plamen nije opustošio grad.
Posle toga, domaće porodice pobegle su pred
razaranjem, dok su turisti prešli u nova mesta duž obale.
Na njihovo mesto došla je druga kultura: hipici, muzičari,
motociklisti. Tada još nepoznati Brus Springstin često je
svirao po lokalnim klubovima, pevao o depresiji na
šetalištu i želji da se krene na put.
Osamdesetih i devedesetih, politička i grañevinska
korupcija osujetila je napore da se grad ponovo izgradi. I
dok je još više stanovnika odlazilo, čitavi stambeni blokovi
ostajati su prazni. Zabavni centar, Palas, koji datira još iz
1888, praktično zaštitni znak Azburi parka, podlegao je
rušiteljima 2004. Oronulo šetalište pored obale bilo je
napušteno kao i staza gde su se motociklisti i momci sa
dorañenim automobilima svojevremeno vozili severno od
avenije Oušen, nekad i 100 km/h. U stara vremena,
skrenuli bi na zapad, vozili jedan blok zgrada, onda jurili
južno avenijom Kingsli, kliznuli istočno jedan blok i
nastavili trku severno od Oušena. Više ne. Nekad bilo.
Čovek bi mogao da stoji ceo dan nasred avenije Oušen a
da ne pomisli da bi ga nešto moglo udariti.
Ruševine su delovale kao posle ratnih dejstava. Iako
17 000 ljudi tvrdi da su stanovnici Azburi parka, retko se
mogu videti tamo gde je nekad bila plaža, gde je pre
stotinu godina hrlilo na hiljade turista. Umesto muzike sa
ringišpila i dečje graje, čulo se parče metalne ploče koje
udara o vetar, klang zla sa nedovršene desetospratnice.
Još jedna potvrda katastrofalnog pokušaja grada da se
povrati, kada je ponestalo novca za dovršenje projekta. Kao
i istorijske grañevine oko nje, ono malo što ih je ostalo, iz-
gradnja je prekinuta.
Klang.
Klang.
Klang.

5.

BELINDŽER JE POSMATRAO PORFESORA kako razvija

kartu i prstom pokazuje na deo koji je bio dva bloka
severno od njih.
„Hotel Paragon?“, upitala je Kora lok je čitala.
„Sagrañen 1901", rekao je Konklin. „Kao što samo ime
kaže, za Paragon se govorilo da predstavlja primer
savršenstva. Samo najbolje je bilo dovoljno dobro.
Savršena usluga. Mermerno predvorje. Odabrani
porcelanski servisi za ručavanje. Pozlaćeni escajg. Telefon
u svakoj sobi u vreme kada su se telefoni mogli naći samo
na recepciji. Zatvoreni bazen sa grejanjem koji je bio
retkost. Sauna, koja je takode bila retkost. Neka vrsta pre-
teče džakuzija. Balska dvorana. Umetnička galerija.
Zatvorena staza za rolšue. Prvobitni klima-sistem koji je
funkcionisao na bazi protoka vazduha preko leda. Pored
toga, sistem centralnog grejanja, što je bilo neobično čak i
za najbolje hotele, jer su njihovi klijenti tu bili pretežno
preko leta upravo zato što su želeli da izbegnu vrućinu.
Četiri najmodernija električna lifta sa kontrolama na
dugmiće. Rum-servis je bio na raspolaganju dvadeset četiri
sata. Lifotvi plus sistem električnih vrata izmeñu kuhinje i
restorana garantovali su brzu uslugu."
„Dodajte još nekoliko konobarica i dobićete Las
Vegas", rekao je Vini uz osmeh.
Belindžer je pokušao da se uklopi praveći se da je
zainteresovan.
„Paragon je konstruisao njegov vlasnik, Morgan
Karlajl, koji je nasledio porodično bogatstvo kada su mu
roditelji poginuli u požaru na moru." Profesorovo
objašnjenje uklonilo je Viniju osmeh s lica. „Karlajl je imao
samo dvadeset dve godine, bio je ekscentričan, povučen,
sklon napadima besa i duboke depresije, ali je lako
demonstrirao vrhunsko znanje u čemu god se oprobao. Bio
je genije neprestano na ivici nervnog sloma. Pomalo je
ironično da su njegov glavni izvor bogatstva bili parobrodi,
dok je istovremeno imao smrtni strah od putovanja. Bio je
hemoffličar.“
Svi u grupi podigli su glave sa mape.
„Bolest krvarenja?", upitala je Kora. „Nekada poznata
kao kraljevska bolest jer je najmanje deset muških
potomaka kraljice Viktorije bolovalo od nje."
„Najblaži udarac ili pad prouzrokuje skoro
nekontrolisano krvarenje, zar ne?", upitao je Belindžer.
„Tako je. U stvari, to je genetski poremećaj gde se krv
ne zgražava kako treba. Bez ikakvih simptoma žene je
prenose muškarcima. Krvarenje često nije spoljašnje. Krv
se često zadrži u zglobovima i mišićima, dok jaki bolovi
primoraju bolesnika da leži u krevetu i po nekoliko
nedelja."
„Da li postoji lek za to?", Belindžer je pisao. „Ne, ali
postoji nekoliko načina lečenja. Dok je bio mlad, Karlajl je
bio podvrgnut eksperimentalinoj terapiji transfuzije krvi
koja mu je privremeno obezbeñivala agense za zgrušavanje
iz zdrave krvi. Roditelji su bili prestravljeni pri pomisli da
bi i od najmanje nezgode mogao iskrvariti na smrt, pa su
ga držali pod strogom kontrolom, skoro kao zatvorenika
koga su pazile sluge. Nikad mu nije dozvoljeno da izañe
van porodične kuće na Menhemu. I pored toga, otac i
majka su voleli da putuju, pa su ga često ostavljali samog.
Otprilike, bili su van kuće šest meseci godišnje. Vraćali bi
se sa fotografijama, umetničkim i stereoskopskim slikama
i pokazivah mu lepote koje su videli. Toliko je bio
programiran za život unutar kuće da je razvio agorafobiju i
nije ni pomišljao da izañe. Ali kad su mu roditelji poginuli,
skupio je sve svoje strahove, hrabrost i bes, rešen da, prvi
put u svom životu, promeni mesto boravka. Nikad u životu
nije kročio na trotoar Pete avemje ispred svoje kuće, ali je
bio rešen da sagradi hotel i živi u njemu, u predivnom
letovalištu iz mašte o kom je ceo Menhern pričao: o Azburi
parku. Ideju je dobio sa jedne fotografije sa stereoskopa
koju su mu doneli roditelji. Ruševina civilizacije Maja u
džunglama Meksika."
Belindžer je primetio kako je pogled svih u grupi
postao napet.
„Karlajl je odlučio da, ako već ne može da vidi
piramidu Maja, sagradi jednu za sebe", nastavio je
profesor. „Grañevina je imala sedam spratova: visine,
širine i dužine originalne piramide. Ali on nije samo
kopirao. Odlučio je da svaki nivo bude malo uvučen, tako
da je svaki sledeći sprat bio manji, sve do vrha gde je bio
samo jedan stan - stilizovana piramida koja je bila preteča
art deko grañevina iz dvadesetih godina."
Rik se usprotivio. „Ali ako je patio od agorafobije..."
„Da?" Konklin je pažljivo pogledao Rika i čekao da
sam izvuče logičan zaključak.
Kora je bila brža. „Profesore, hoćete da kažete da se
Karlajl preselio u hotel, živeo na najvišem spratu, i da ga
nikad nije napusto?"
„Ne, to si ti rekla." Konklin je zadovoljno sklopio ruke.
„Jedan od liftova bio je namenjen za njegovu ličnu
upotrebu. Danju ili noću, više noću, kada su gosti spavali,
imao je malu verziju sveta na raspolaganju. Imajući u vidu
troškove izgradnje i održavanja hotela, nije ni bilo govora o
zaradi. Čak bi se i oni najbogatiji dobro zamislili nad
cenama koje bi Karlajl morao da traži. Oni sa nešto
manjim primanjima ne bi ni prišli hotelu. Zato je Karlajl
formirao vrlo prihvatljive cene. Na kraju krajeva, cilj je bio
okružiti se životom, a ne zaraditi novac."
Belindžer je postavio logično pitanje. „Koliko je dugo
živeo?"
Devedeset dve godine. Opšteprihvaćeno, a pogrešno,
mišljenje o hemofiličarima jeste da su oni slabi i bolešljivi,
što neki i jesu. Ali jedan od načina lečenja jeste fizička
aktivnost. Vežbe koje ne podrazumevaju kontakt sa
drugom osobom, kao što je plivanje ili vožnja sobnog
bicikla, čak se i preporučuju. Jako mišićavo telo podupire
slabe zglobove. Velike doze vitamina sa dodatkom gvožña
se preporučuju za sprečavanje anemije i jačanje imuniteta.
Steroidi se ponekad dodaju da bi se povećala mišićna
masa. Karlajl se doslovno pridržavao svega ovog. Priča se
da je bio impresivne fizičke konstitucije.
„Devedeset dve godine", Kora se začudila. Iznenada je
shvatila. „Ali ako je imao dvadeset dve 1901, onda je
umro..."
„Dodaj još sedamdeset godina. 1971." Sad je bio red
na Rika na završi Korinu misao. Iako još mlad bračni par,
Belindžer je primetio da su imali tu osobinu. „Karlajl je bio
živ kad su izbili nemiri i požari, godinu dana pre toga.
Verovatno je gledao kroz prozor svog stana na vrhu. Mora
da je bio preneražen."
„Preneražen je suviše blag izraz", rekao je profesor.
„Karlajl je naredio da se stave kapci sa unutrašnje strane
svih vrata i prozora hotela. Metalni kapci. On se praktično
zabarikadirao unutra."
Belindžer je spustio beležnicu pomalo zaintrigiran.
„Više od trideset godina ona je zakovana?"
„Još bolje od toga. Karlajlova reakcija na nemire
učinila nam je veliku uslugu. Unutrašnji kapci
funkcionisali su bolje nego bilo kakva spoljna zaštita.
Teoretski, ništa nije ušlo u nju. Ovo je retka prilika da se
ispita možda najbolje očuvana zgrada koju ćemo ikada
naći. Pre nego je sruše."
 „Sruše?" Kora je bila zbunjena.
„Nakon Karlajlove smrti, hotel je prešao u vlasništvo
porodičnog fonda sa obavezom da ga očuva. Fond je
pretrpeo velike gubitke prilikom pada berze 2001. Gradske
vlasti Azburi parka zaplenile su zgradu zbog neplaćenog
poreza. Zemlju je kupio jedan preduzimač, a sledeće
nedelje iz hotela će biti prodalo sve stoje vredno. Dve
nedelje posle toga, Paragon ima zakazan sastanak sa
rušiteljima. Večeras će primiti prve goste posle dugo
vremena. Nas."

6.

BELINDŽER JE MOGAO DA OSETI UZBUðENJE U grupi dok

su uključivali svoje voki-tokije. Pucketanje statičkog elek-
triciteta ispunilo je sobu.
Konklin je pritisnuo dugme. „Provera." Čuo se njegov
izobličen glas sa ostalih voki-tokija.
Jedno za drugim, Rik, Kora i Vini uradili su to isto,
proveravajući da njihovi voki-tokiji mogu da odašilju, a ne
samo da primaju.
„Baterije zvuče dobro", rekla je Kora. „A imamo i
dovoljno rezervnih."
„Prognoza vremena?", upitao je Rik.
„Kiša u zoru", rekao je Konklin.
„Ništa strašno. Vreme je", rekao je Vini.
Belindžer je ugurao rukavice, hranu, flaše s vodom,
kacigu, pojas za alate, voki-toki, baterijsku lampu i
baterije u poslednji ranac.
Primetio je da ga ostali članovi grupe posmalraju.
„U čemu je problem?"
„Ti stvarno ideš sa nama?", Kora se namrštila.
Belindžer je osetio pritisak u ušima.
„Naravno. Takav je bio dogovor, zar ne?"
 „Mislili smo da ćeš odustati."
„Jer mi se ne bi dopalo šunjanje po starim zgradama
usred noći? U stvari, zaintrigirali ste me. Osim toga, to i ne
bi bila neka priča ako ne napišem šta ste videli."
„Tvoj urednik možda neće biti oduševljen ako te
uhapse", rekao je Konklin.
„Kakvi su izgledi za tako nešto?"
„Azburi park nije video obezbeñenje u ovom kraju već
dvadeset godina. Ali, mogućnost uvek postoji."
„Čini se malo verovatnim." Prihvatio je Belindžer. „He-
mingvej je pratio Dan D sa frakturom lobanje. Šta to treba
da me sperči da malo puzim?"
„Prikradanje", rekao je Vini.
„Upravo to." Belindžer je pokupio poslednji deo
opreme sa kreveta. Džepni nož je bio crne boje. „Pomoću
šnale na dršci nož se može zakačiti sa unutrašnje strane
džepa na pantalonama. Na taj način lakše ćeš ga naći a da
ne moraš da preturaš po džepu."
„Naravno, kao u vojnim operacijama."
„Iznenadićeš se kako nož može biti od koristi ako ti se
jakna zakači za nešto kada puziš kroz uski otvor, ili kada
treba da skineš zaštitu sa novih baterija, a imaš samo
jednu slobodnu ruku. Vidiš li dugme na kraju oštrice?
Pritisni ga palcem." Oštrica se otvorila kad je Belindžer
pritisnuo palcem. „Može biti od koristi kada moraš da
otvoriš nož jednom rakom", rekao je Rik. „Nije skakavac,
tako da, i ako te uhvate, ništa nije protivzakonito."
Belindžeru kao da je laknulo. „Sad mije lakše."
„Da istražujemo negde u divljini", rekao je profesor,
„rekli bismo čuvaru parka kuda planiramo da idemo.
Obavestili bismo prijatelje i porodice kako bi znali gde da
nas traže ako im se ne javimo u odreñeno vreme. Ista
pravila važe i za urbane istraživače, s tom razlikom što je
ovo što radimo protivzakonito, tako da moramo biti
indiskrektni kada govorimo o našim namerama. Svom
kolegi, koji je i moj bliski prijatelj, dao sam zapečaćenu
kovertu. On sluti čime se bavim, ali me nikad direktno nije
pitao. Ako mu se ne javim sutra ujutru u devet, otvoriće
kovertu, pročitaće gde smo i obavestiće zvanične organe
gde da nas traže. Još nikad nismo imali takav slučaj, ali
mirniji smo kad se zna da je i tako nešto predviñeno."
„I naravno, imamo mobilne telefone." Vini je pokazao
svoj. „Teško je diviti se tempu života u prošlosti kada vas
današnji svet sustigne. Pitanja?"
„Nekoliko." Belindžer je bio nestrpljiv da krene. „Ali
mogu da sačekaju dok ne uñemo."
Konlin je pogledao svoje bivše studente.
„Jesmo li nešto zaboravili? Ne? U tom slučaju, Vini i
ja idemo prvi. Vas troje poñite za nama pet minuta kasnije.
Ne želimo da izgledamo kao da smo na paradi. Izañite na
ulicu, skrenite levo i idite dva bloka. Tamo se nalazi
napušteni parking. Tu ćete nas naći. Izvinjavam se ako
sam suviše ličan", rekao je Belindžeru, „ali postarajte se da
ispraznite bešiku pre nego što krenete. Često nismo u
prilici da obavljamo fiziološke potrebe kada uñemo, a time
kršimo i pravilo da ništa ne menjamo. Zato nosimo ovo."
Profesor je ugurao plastičnu bocu u Belindžetov ranac.
„Psi, beskućnici i narkomani uriniraju po starim zgrada-
ma. Mi ne. Mi ne ostavljamo tragove."
22.00
 7.

ZVUK TALASA NA PLAŽI, koji je do Belindžera dopirao iz

tame sa desne strane, činio se glasnijim nego kad je tek
stigao. Srce je počelo da mu jače kuca. Oktobarski
povetarac je postao jači i nosio je pesak koji mu je žario
lice. Klang. Klang. Kao napuklo zvono, komad metala
udarao je jače u zid napuštene zgrade dva bloka dalje na
severu. Zvuk je nervirao Belindžera dok su on, Kora i Rik
posmatrali opustošenu okolinu. Napukli trotoari.
Napuštena gradilišta zarasla u korov. Obrisi nekoliko
oronulih zgrada u noći.
U pozadini se videlo sedam spratova hotela Paragon.
U zvezdanoj noći stvarno je podsećao je na piramidu Maja.
I dok se Belindžer približavao, činilo mu se kao da raste
hotel čije je simetrično uvučene spratove nadvisio stan na
vrhu. Na mesečini je neodoljivo podsećao na art-deko
zgrade iz dvadesetih godina koje Karlajl kao da je video u
budućnosti.
Belindžer je pogledao svoje saputnike.
„Rekli ste da ste vas troje slušali i storiju kod
profesora Konklina u Bufalu. Da li ste i dalje u kontaktu
izmeñu vaših godišnjih ekspedicija?"
„Ne kao pre", odgovorio je Rik.
„Odmori. Roñendani. Te stvari. Vini je u Sirakuzi. Mi
smo u Bostonu. Obaveze nas sprečavaju", dodala je Kora.
„Ali u ona vremena, bili smo stvarno bliski. Vini i Kora
su se čak i zabavljali", rekao je Rik. „Pre nego što smo ona
i ja počeli našu vezu."
„Nije li to bilo pomalo neprijatno, vas troje da se
družite i izlazite zajedno?"
„Ne baš ", odgovorila je Kora. „Vini i ja nikad nismo
bili ozbiljni. Samo smo se dobro provodili zajedno."
„Šta mislite, zašto je profesor izabrao baš vas troje?"
„Ne razumem."
 „Tokom svih ovih godina, sigurno je imao mnogo
studenata koje je mogao da izabere. Zašto baš vi?"
„Mislim, uvek sam pretpostavljala da smo mu se
dopadali", rekla je Kora.
Belindžer je klimnuo glavom, dok je razmišljao, a
možda mu se Kora posebno dopadala, voleo je da je gleda,
pozivao je njene tadašnje momke da bi bila opuštenija i
skrivao interes starijeg gospodina kome je žena umrla.
Belindžer je zastao pošto je video figuru koja se
zastrašujuće dizala iz rastinja. Podigla se do visine
stomaka kao da je izrasla iz zemlje.
Trebao mu je trenutak kako bi uvideo da je ta figura
bio Vini, koji kao da je lebdeo iznad mračnog otvora u
zemlji. „Ovamo."
Belindžer je ugledao okruglu rupu, poklopac
kanalizacionog šahta pored nje. Vini se izgubio ispod
zemlje. Belindžer i Kora su bili sledeći, spuštali su se niz
metalne lestve prišvršćene za betonski zid.
Klang metala u stambenoj zgradi postao je sve slabiji.
Vazduh je bio hladniji i osećao se na vlagu i memlu.
Belindžerove čizme oñeknule su o beton kada je stigao do
dna.
Tama je bila još gušća. Čulo se škripanje metala kad
je Rik vratio poklopac šahta na mesto i dok se spušto niz
lestve. Bila je to slikovita potvrda njegove snage. Najzad,
mrak je bio potpun, a klang spolja se više nije čuo.
Belindžer je mogao da čuje sebe kako diše. Činilo mu
se da ne može da udahne dovoljno vazduha, da mu mrak
pritiska lice. Iako je u tunelu bilo hladno, on se znojio.
Malo mu je laknulo kada se upalila svetiljka na kacigi
profesorove bradate glave. Obod je bacao senku na
Konklinove debele obraze. Trenutak kasnije pojavilo se
svetio i na Vinijevoj kacigi.
Belindžer je čuo daje i Rik stigao do dna, zvuke
pucketanja rajsferšlusa i tkanina dok su Rik i Kora vadili
kacige iz svojih rančeva. Belindžer je učinio isto i osećao se
nelagodno od težine koju je stavio na glavu.
 Svi su se rasporedili, trudeći se da se ne guraju.
Istovremeno, Belindžer je osetio da žele da ostanu blizu
jedni drugih. Njihovih pet lampi treperilo je i šaralo dok su
razgledali tunel. Svetlost se odbijala od površine barica.
„U gradu su očajni za stambenom rekonstrukcijom",
rekao je Konklin, „sve što je trebalo da uradim jeste da
nagovestim da sam preduzimač i zamolim za planove
kanalizacionih odvoda i servisnih tunela. Službenik mi je
čak napravio i fotokopije."
„A ovaj vodi do hotela?", upitao je Vini.
„Uz nekoliko skretanja. Karlajl je napravio ovaj
raspored tunela. Imao je dugoročnu viziju, i znao je da će
napajanje strujom njegovog hotela morati da se
modernizuje. Da bi izbegao periodično iskopavanje za
uvoñenje dodatnih kablova, konstruisao je ove tunele radi
lakšeg pristupa. Kako bi obezbedio kablove od raznih
glodara, sve je smotao u snop i zaštitio ovim cevima.
Tuneli služe i kao kanalizacija. Kad je vlažno vreme,
područje pored plaže zna da bude močvarno. Kako bi to
izbegao, Karlajl je naložio da se kanali iskopaju oko hotela.
Kiša i otopljeni sneg ulivali su se u ove tunele i izlivali
ispod šetališta na obali. To je razlog zašto su ove bare
ovde. Kanalizacioni sistem je razlog zašto se hotel održao
duže od jednog veka dok su se temelji drugih raspali."
Izvadili su svoje debele kaiševe iz rančeva. Na njima
su bile alke, štipaljke i pregrade i podsećale su Belindžera
na majstorske pojaseve koje nose električari i stolari. To ga
je takode podsetilo i na policijske i vojne opasače. Voki-
tokiji, baterijske lampe, fotoaparati i druga oprema brzo je
prikačena na njih. Belindžer je učinio to isto,
rasporeñujući težinu po bokovima. Onda su svi navukli
radne rukavice.
„Nosimo specijalne speleološke lampe na kacigama",
profesor se obratio Belindžeru. „Imaju mogućnost izbora
izmeñu halogene i LED sijalice, u zavisnosti od toga koliko
svetlosti je potrebno. U najtežim uslovima, baterije mogu
da traju dvesta osamdeset sati. To je nešto o čemu ne
moramo da brinemo. Ali tu su i druge stvari. Provera",
obratio se svima u grupi.
Vini, Kora i Rik izvadili su male elektronske naprave
iz svojih rančeva. Belindžer se setio da ih je već video na
krevetu, ali nije znao čemu služe. Njegovi saputnici
pritisnuli su dugmiće i počeli da gledaju u kazaljke.
„Normalno", rekla je Kora.
„Proveravamo prisustvo ugljen-monoksida, ugljen-
dioksida i metana", Rik je objasnio Belindžeru. „Svi su bez
mirisa. Imam blago očitavanje metana. Jedva da ga
registruje."
„Bez obzira na to", rekao je profesor, „ako osetiš
vrtoglavicu, mučninu, glavobolju, imaš nekontrolisane
pokrete, odmah nam reci. Ne čekaj da pomisliš da si u
nevolji. Jednom kada simptomi postanu ozbiljni, možemo
biti suviše duboko u tunelu da bismo se vratili. Merićemo
više puta."

8.

BELINDŽER JE OSLUŠKIVAO ODJEK njihovih koraka i

disanje. Profesor na čelu kolone gledao je povremeno u
plan.
Tunel je bio visok svega 1,5 m što ih je primoralo da
se kreću pognuti. Zarñale cevi prostirale su se duž zidova i
plafona. I dok je grupa pljuskala kroz barice, bio je
zahvalan na savetu da ponese nepromočive radničke
cipele.
„Oseti se na okean", rekao je Vini.
„Upravo se nalazimo iznad najviše tačke plime",
objasnio je Konklin. „Za vreme uragana 1944. ovi tuneli su
bili poplavljeni."
„Evo nečega za vaš članak", Vini se obratio Belindžeii.
„Volt Vitman je bio jedan od prvih urbanih istraživača."
 „Vitman?"
„Pesnik. Bio je novinar u Bruklinu 1861. Pisao je o
istraživanju napuštenog tunela metroa ispod avenije
Atlantik. Tunel je iskopan 1844. i bio je prvi takve vrste, a
samo sedamnaest godina kasnije smatran je zastarelim.
Jedan drugi urbani istraživač otkrio je ponovo 1980. ovaj
tunel, koji je bio zatrpan i zaboravljen duže od jednog
veka."
„Pazi!", uzviknula je Kora.
„Jesi li dobro?" Rik joj je pružio raku.
„Pacov." Kora je usmerila svetio sa svoje kacige na deo
cevi koji se nalazio ispred njih.
Crvenooki pacov ih je pogledao i pobegao, njegov
dugački rep klizio je niz cevi.
„Koliko sam ih videla, pomislila bih da sam se do sada
već navikla na njih."
„Izgleda da ima društvo."
Ispred njih, još jedan pacov se pridružio onom prvom
jureći niz cevi.
Još nekoliko njih počelo je da beži. Sad ih je bilo već
desetak.
Belindžer je osetio izvesnu gorčinu.
„Ako su ceo život proveli ovde, mora da su slepi",
rekao je Konklin. „Ne reaguju na svetio, već na zvuke koje
pravimo i naš miris."
Belindžer je mogao da čuje njihove kandže kako grebu
po cevima. Pacovi su se izgubili u rupi kroz koju je
prolazila druga cev na zidu s desne strane.
S leve strane pojavio se pravougaoni otvor. Njihova
drhtava svetlost osvetlila je široku zarñalu cev koja je
blokirala pola prolaza.
„Idemo ovuda", rekao je Konklin. Vini, Kora i Rik
proverili su aparate za analizu vazduha. „Normalno",
izvestili su Vini i Kora. Rik je uzdahnuo. „Metan je i dalje
na granici." Profesor je i dalje držao svetio upereno u
pravcu zarñale cevi. Upitao je Belindžera; „Da li ste
poslušali moj sa vet i vakcinisali se protiv tetanusa?"
 „Naravno. Možda je trebalo da uzmem nešto protiv
besnila ili pseće kuge."
„Zašto?"
„Pacovi su se vratili."
Nekoliko metara ispred, nekoliko njih je virilo iz ccvi.
Svetio je osvetlilo crvenilo u pozadini njihovih slcpih očiju.
„Je l' to oni proveravaju nove komšije", zapitao se Rik,
„ili smišljaju kako da odgrizu deo nas za verečeru?"
„Vrlo smešno", rekla je Kora.
„Onaj veliki izgleda kao da može da pojede nekoliko
prstiju."
„Rik, ako hoćeš da vodiš ljubav u ovom veku..."
„U redu, u redu. Izvini. Otarasiću ih se." Rik je izvadio
pištolj na vodu iz svoje jakne i zakoračio prema pacovima
koji se nisu pomerali jer su odbijali da ustuknu sa cevi.
„Evo kako ćemo, momci. Ili moja žena ili vi." Odjednom se
namrštio. „Za ime boga..."
„Jedan od njih ima dva repa. Drugi ima tri uha. Neka
vrsta genetskog poremećaja usled meñusobnog parenja.
Bežite odavde." Rik je pritisnuo obarač na pištolju i prskao
po njima.
Belindžer je čuo nekoliko pisaka koji su pokrenuli
žmarce kroz kičmu dok su se nakaze od pacova izgubile u
drugoj rupi pored cevi. „Šta je u pištolju na vodu?"
„Sirće. Ako nas uhvate, mnogo je bezazlenije od
pendreka ili suzavca u spreju."
Belindžer ga je sad i osetio. Počelo je da ga pecka u
nosu.
„Pretpostavljam da niko nije fotografisao", rekao je
Konklin.
„Sranje." Ogorčeno je odmahnuo Vini. „Samo sam
stajao tu, ništa nisam uradio. Izvinite. To se neće više
desiti."
Vinijev fotoaparat, mali digitalni kenon, bio je
pričvršćen za njegov pojas. Izvadio ga je iz futrole i
uključio, te pritiskao dugme za fleš kako bi uslikao
jednookog pacova koji je virio iz rupe pored cevi.
 Paučina je ispunjavala prostor iznad cevi. Rik je
mahnuo rakom da je skloni.
„Ne vidim nikakve braon samotnjake." Belindžer je
znao da Rik misli na posebnu vrstu pauka čiji ujed može
biti smrtonosan. Mladić se izvio preko prepreke, na
trenutak je opkoračivši, i ilustrovao odakle ovim cevima
naziv drobilice jaja. Njegove cipele zaškripale su s druge
strane, on je ustao povijenih kolena i upirao svetlost niz
novi tunel. „Sve je u redu... osim kostura."
„Šta?", upitao je Belindžer.
„Životinjski. Ne bih znao koje vrste, ali veći je od
pacova."
Vini se prebacio preko cevi i čučnuo pored njega.
„Ovo je nekad bila mačka."
„Kako znaš?"
„Nisko čelo i blago isturen oblik vilice. Pored toga,
zubi nisu dovoljno veliki da bi bili pasji."
Jedan po jedan, ostatak grupe se prebacio preko cevi i
kupio delove rñe na odeći. Konklin je bio poslednji.
Belindžer je primetio da profesor teško diše od težine koja
mu otežava prelazak.
„Kako to da znaš toliko o kosturima životinja?", Kora
je upitala Vinija.
„Samo o mačjim kosturima. Kad sam bio mali,
slučajno sam iskopao jedan u bašti iza kuće."
„Mora da si bio dražestan mališan koji kopa po bašti
svojih roditelja."
„I traži zlato."
„Jesi li našao nešto?"
„Komad slomljenog stakla."
Belindžer je i dalje gledao u kostur.
„Šta mislite, kako je mačka dospela ovamo?"
„Kako su pacovi dospeli ovamo? Životinje nañu
način", odgovorio je profesor.
„Pitam se šta ju je ubilo."
„Sigurno nije umrla od gladi, sa ovolikim pacovima
oko nje", rekao je Vini.
 „Možda su pacovi ubili nju", rekao je Rik.
„Smešno, smešnije", odgovorila mu je Kora. „Pa, ovo
baš i nije smešno. Ovde je još jedan kostur." Pokazao je
Vini. „I još jedan, i još jedan."
Njihove lampe osvetlile su gomilu kostiju.
„Šta se, kog ñavola, desilo ovde?", upitao je Belindžer.
U tunelu je zavlada tišina. Čulo se samo njihovo disanje.
„Uragan", rekla je Kora. „Kako to misliš?"
„Profesor je rekao da je uragan poplavio tunele. Ove
četiri mačke su pokušale da se izvuku prateći ovaj tunel
nagore. Vidite kako se penje? Ali voda ih je sustigla. Kada
se najzad povukla, njihove lešine zaustavila je ova cev.
Umesto da ih odnese voda, potonule su na dno baš ovde."
„Misliš da ove kosti datiraju još iz 1944?", upitao je
Belindžer.
„Zašto da ne? Nema zemlje da ubrza njihovo
raspadanje."
„Kora, da si još u mom razredu, dao bih ti 10."
Profesor je stavio ruku na njeno rame.
Belindžer je primetio da je ruka ostala na ramenu
duže nego stoje to bilo potrebno.

9.

NOVI TUNEL VODIO JE PORED još više cevi i paučine.

Senke su se poigravale na svetlu. Belindžer je nekoliko
puta udario glavom u plafon i bio zahvalan što je nosio
kacigu. Pljuskao je kroz još jednu baru. I pored vode,
prašina mu je iritirala nos. Obrazi su mu bili prljavi. Sve je
smrdelo na buñ. Skučeni prostor kao da je sabijao vazduh
i stvarao utisak gustine. Vini, Kora i Rik su povremeno
proveravali svoje merače. „Zar ne postoji lakši način da se
uñe?", odjek je izobličio
Belindžerov glas.
 „Zar si zaboravio da su prozori zakovani iznutra
metalnim žaluzinama?", rekao je Konklin.
„Ali vrata... "
„I ona. Metalna. Možda ćemo moći da probamo da
otvorimo neka. Imamo metalnu polugu i Rikove snažne
ruke. Bilo bi bučno, i ako bi čuvari bili u blizini, oštećenje
bi bilo vidljivo."
Došli su do kraja tunela, a novi je vodio na desnu
stranu.
Rik je proverio svoj aparat za analizu vazduha.
„Metan je i dalje na granici. Da li je nekome muka?"
Vini je odgovorio za sve njih.
„Ne."
Čim su zašli za ugao, Belindžer se ukočio dok je
gledao ravno u oči koje su svetlele u mraku. Obuzela ga je
vrelina po celom telu. Oči su bile pola metra iznad poda
tunela. Ogromna albino mačka.
Fleš na Vinijevom fotoaparatu zasvetlio je na
trenutak. Nakostrešena mačka je zamahnula ka svetlu
svojom desnom šapom i pobegla, izgubivši se u tami.
Belindžer se namrštio pošto je primetio da sa zadnjim
nogama ove životinje nešto nije u redu. Način hoda bio je
neobičan.
Fleš na Vinijevom fotoaparatu ponovo je zasvetlio.
„Hej, maco, ideš u pogrešnom pravcu. Večera je u
suprotnom smeru. Ima nekoliko pacova sa kojima bih te
upoznao."
„Veoma velika životinja", izustila je Kora dok se opora-
vljala od šoka.
„Možda se prejela pacova", rekao je Rik. „Čini mi se da
je mogla da vidi naše svetio. Mora da ima načina da se uñe
i izañe. U suprotnom, njeni očni nervi bi prestli da
funkcionišu."
„Njene zadnje noge", rekao je Belindžer.
„Da, tako je." Vini je pokazao grupi displej na svom
fotoaparatu: fotografiju koju je napravio. „Tri zadnje noge,
dve izrasle iz jednog kuka. Dragi bože!"
 „Da li ovakve stvari često viñate?", upitao je Belindžer.
„Mutacije? Ponekad, u tunelima koji se nisu koristili
dugo", objasnio je profesor. „Češće viñamo otvorene rane,
šugu i infekcije izazvane parazitima."
„Parazitima?"
„Buvama. Kada ste se vakcinisali protiv tetanusa, da
li ste vašem doktoru rekli da putujete u nerazvijene zemlje
i da želite da ponesete antibiotike sa sobom, za svaki
slučaj?"
“Jesam, ali nisam razumeo zašto."
„Predostrožnost protiv kuge."
„Zvuči kao srednjovekovna bolest, ali i dalje postoji. U
SAD, u jugoistočnim delovima kao što je Novi Meksiko,
može se naći kod prerijskih pasa, zečeva, a ponekad i kod
mačaka. Vrlo retko i čovek bude zaražen njome."
„Preko zaraženih buva?"
„Sve dok se pridržavate uputstava o predostrožnosti,
ne morate da brinete. Niko od nas se nikad nije razboleo
od kuge."
„Od čega ste se razboleli?"
„Jednom, u tunelu u kom je bila stajaća voda, kao u
ovom ovde. Komarci. Dobio sam groznicu Zapadnog Nila.
Na vreme sam prepoznao simptome i otišao kod doktora.
Ne brinite. S obzirom na to da je jesen, komarči su uginuli.
A mi smo stigli. To je to."

10.

BELINDŽER JE BIO SPREMAN i osvetljavao je svojom

lampom zarñala metalna vrata. Rik je pritisnuo polugu
koja je predstavljala kvaku. Ništa.
Pokušao je ponovo, jače, ali ishod ie bio isti.
„Zaključana. Možda su se zaglavila od rñe."
„Profesore?", upitao je Vini.
 „Ovo je trenutak koji nikad nisam voleo", rekao je
profesor. „Do sada smo samo neovlašćeno bili na tuñem
posedu. Kada tražimo načine kako da uñemo u zgradu,
obožavam kada nañem rupu sa koje je otpala daska —
mesto gde možemo da se uvučemo. Ništa nije promenjeno.
Ništa uništeno. Ali sada ćemo učiniti nešto mnogo
ozbiljnije. Provala i ulazak. Uz pretpostavku da stvarno
možemo da uñemo. Veoma bih voleo da vidim čega ima
unutra, ali nikoga od vas ne mogu podsticati da krši
zakon. To mora biti vaša odluka."
„Računajte na mene", rekao je Vini.
„Jesi li siguran?"
„Život mi nije baš toliko zanimljiv. Nikad sebi neću
oprostiti ako propustim ovu priliku."
„Kora? Rik?"
„I mi."
Konklin je pogledao Belindžera, držeći svetlost podalje
od njegovih očiju. „Možda vi ne bi trebalo da nastavite.
Nemate nikakvih obaveza prema nama."
„Da." Belindžer je slegao ramenima. „Ali ona lošija
strana jeste da, kad sam bio mali, uvek sam nalazio
načina da se uvučem gde nije trebalo. Uspelo vam je da me
zainteresujete šta je s druge strane tih vrata."
Rik je izvadio metalnu polugu iz svog ranca i zaglavio
je u zarñali deo izmeñu vrata i dovratka. Udarac je
odjeknuo u tunelu. Našavši oslonac, gurnuo je polugu.
Vrata su se odškrinuta nekoliko centimetara. Gurnuo je
polugu još jače i pomerio vrata da je otvor bio dovoljno
velik da se i profesor provuče.
Belindžer je ušao oprezno, osvetljavajući veliku
kontrolnu sobu. Posle zagušljivog tunela, otvoreni prostor
bio je više nego dobrodošao. Prijalo je i što je mogao da
digne glavu, ispravi leña i ramena. Prekidači, poluge,
brojčanici, merači prekrivali su zid u senci sa desne
strane. Veliki metalni cilindri nalazili su se u sredini sobe.
Belindžer je pretpostavljao da su to bojleri za toplu vodu.
Ova hladna prostorija osećala se na metal i stari beton.
 „Karlajl je stalno modernizovao infrastrukturu",
objasnio je profesor. „Ovo je iz šezdesetih."
Rik je svojom lampom razgledao poluge i ostale
naprave. Impresivno. Bio je dobro oragnizovan. Sve je tako
jasno obeleženo, idiot bi znao šta da radi. Sistem tople
vode podeljen je za svaki sprat. Isto kao i sistem
klimatizacije. Evo i prekidača za bazen: grejač, pumpa,
prečišćavanje. Belindžer je pogledao iza bojlera.
„Ovde su neka vrata." Vini je prešao na drugu stranu
sobe. „Verovatno vodi u glavni deo hotela."
„Hej, momci", povikala je Kora. Svi su okrenuli svetla
koja su treperela. „Možda je ovo jedna od onih Venera-
Mars stvari, ali ovo će mi sigurno smetati." Kora je uperila
svetio u pravcu otvorenih vrata i tunela iz kog su došli.
„Ako ona petonoga mačka uñe ovamo, ili oni pacovi sa dva
repa..."
Vini se nasmejao. On i Rik zatvorili su vrata. Delovi
rñe spali su sa škripavih šarki.
„A sad da vidimo šta je iza drugih vrata", rekao je
profesor.
Svi su prešli na drugu stranu kontrolne sobe. Kad je
Rik otvorio sledeća vrata, zastali su fascinirani, dok je
njihova svetlost osvetljavala nešto što se blago talasalo.
„Neverovatno", rekao je Belindžer nakon trenutka
pauze, dok se hladan i vlažan vazduh širio oko njega. Vini
je napravio još jednu fotografiju.
„Za ime boga, nisu ispraznili bazen." Kora je napravila
korak napred.
Odsjaj njihovih lampi odslikavao se na njihovim
licima.
Ali nakon svih ovih godina, zar voda nije trebalo da
ispari?", zapitao se Rik.
Nešto je kapnulo na Belindžerovu kacigu. U strahu od
slepih miševa, uperio je svetio ka plafonu, ali jedino što je
video bile su kapljice vode. Još jedna kap ga je pogodila.
„Sve dok vrata izoluju ceo ovaj prostor, para nema gde
da izañe", rekao je profesor. „Voda je ovde zatvorena. Zar
ne osećate koliko je vazduh vlažan."
„Pre bih rekao mokar", rekao je Belindžer.
Kora je zadrhtala: „Hladno je."
Ono u šta su gledali bio je bazen hotela. Na njihovo
zaprepašćenje, u njemu je i dalje bilo vode, zelene od algi
koje su rasle u njoj.
Blago se talasala.
Vinijev fotoaparat je ponovo bljesnuo.
„Nešto je u vodi", rekla je Kora.
„Verovatno je neka životinja koja nas je čula kako
dolazimo pa je skočila da se sakrije", rekao je Konklin.
„Ali koja vrsta?"
Alge su se i dalje talasale.
„Bizamski pacov, možda."
„Kakva je razlika izmeñu običnog pacova i bizamskog
pacova?"
„Bizamski pacov je veći."
„To sam baš htela da čujem."
Rik je našao blatnjavu motku na podu. Imala je
mrežu na jednom kraju: motka za čišćenje bazena. „Mogao
bih malo da mahnem kroz vodu, pa da vidimo šta ću
uloviti."
„Misliš, šta će te povući unutra", rekla je Kora.
Vini se nasmejao.
„Ne, ali ja sam ozbiljna", rekla je Kora. „Ova vrata su
bila zatvorena. Kao i ona na drugoj strani bazena." Njeno
svetio preletelo je preko pene i osvetlilo druga vrata. „Pa
kako je onda to, šta god da je, ušlo ovamo?"
Svetla su zasvetlela u svim pravcima u potrazi za još
jednim ulazom.
„Pacovi mogu da uñu skoro bilo gde", rekao je
profesor. „Dovoljno su odlučni i jaki da mogu da progrizu i
betonski blok."
„A šta je ovo, za ime boga?" Belindžer je pokazao na
nešto stoje ličilo na belu tapiseriju na zidu.
„Buñ ", rekla je Kora.
Voda se ponovo zatalasa.
 „Rik, javi mi kad nadeš čudovište iz zelene lagune."
„Zar odlaziš?"
„Videla sam dovoljno pacova za jedno veče. Ja sam
istoričar, ne biolog. Ako ostanem ovde još malo, počeće na
meni da raste mahovina."
Dok je Kora obilazila bazen, Vini je napravio još jednu
fotografiju. Uz neprijatan klepet „Ups! Izvinite." Riku je
ispao štap. Svi su krenuli za njom. Pazeći da održe
ravnotežu na klizavim pločicama, pridružili su se Kori
ispred dvokrilnih visećih vrata. Rik je pritisnuo metalnu
pločicu na jednom krilu vrata. Uz sada već poznatu škripu
i grebanje, vrata su se pokrenula.

11.

UŠLI SU U HODNIK PUN PAUČINE u kom su na vratima

sa svake strane bile potamnele pločice sa ugraviranim
natpisom gospoda sa jedne i dame sa druge strane. Malo
dalje nalazio se pult iza kog su bile razbacane gumene
sandale.
„Ljudi kada napuštaju kuću obično ponesu sve sa
sobom. To su njihove stvari i žele da ih zadrže", rekao je
Rik Belindžeru. „Ali kad je reč o zatvaranju bolnice,
fabrike, robne kuće, poslovne zgrade ili hotela, svi su
šefovi i niko nije. Pretpostavlja se da će se neko drugi
pobrinuti za ove detalje, ali to obično nije slučaj.
Prošli su vrata od lifta koja su takode bila zarñala.
Stepenice su vodile gore.
Konklin je uperio prstom. „Pogledajte ove stepenice
malo bolje."
„Mermer", rekao je Vini, a onda se okrenuo ka
Belindžem. „Većina mesta u koja smo ušli imala su podove
iz kojih vire ekseri. Zato smo te upozorili da nosiš cipele sa
tvrdim donom."
 Na vrhu ih je čekao još jedan par visećih vrata.
„Čini se da je mahagonij", rekla je Kora. „Tvrdo drvo. I
pored toga, ova vrata su trula." Pokazala je na oštećeni deo
na dnu oba krila.
Kada je pokušala da ih otvori, nisu se pomerila.
„Ovde nema brave", rekao je Rik zbunjeno. „Nešto
čime su zaglavljena sa druge strane mora da ih podupire."
Upotrebio je svoj nož kako bi povukao jedno krilo ka sebi.
Vrata su se odjednom otvorila. Uz veliku lomljavu, Rik
se bacio nazad, udario u Belindžera i oborio ga na pod.
Nešto je počelo da se lomi i kida, padajući jedno za
drugim. Kora je vrisnula. Veliki predmeti su treskali oko
njih i zatrpali Belindžera.
Osetio je da ga je u tami udarilo nešto oštro, veliko i
tvrdo u grudi i stomak. Nešto mekano i smrdljivo pritiskalo
mu je lice. Srce mu je lupalo dok je pokušavao da se
oslobodi. Čuo je Rika kako psuje. Čuo je zvuk drveta koje
se lomi, kao da je udaralo u zid. Iznenada, ugledao je
svetlost lampi i odgurnuo je sa sebe nešto teško sa trulim
mebl štofom.
„Rik! Jesi li dobro?", viknula je Kora. Dok je kašljao i
pokušavao da se podigne, Belindžer je video Koru koja je
grabila gomilu krupnih predmeta i bacala ih sa Rika.
Vinijeve rake bile su na Belindžera i pomagale mu da
ustane. „Jesi li povreñen?"
„Ne." Belindžer je osetio blagu mučninu od smrada
koji mu je pritiskao lice. Pokušao je da obriše smrad. „Ali
šta..."
„Rik?" Kora ga je podigla.
„Dobro sam. Samo sam..."
„Šta je to palo na nas?", upitao je Belindžer.
„Nameštaj", odgovorio je Konklin.
„ Nameštaj? "
„Slomljeni stolovi i stolice. Delovi sofa." Odnekud se
čula stravična cika životinja. Belindžer je video pacova
kako iskače iz rupe na truloj sofi. Još jedan pacov jurnuo
je za njim. Pa onda još jedan. Belindžer se jedva suzdržao
da ne povrati.
„Sav ovaj raznorazni polupani i slomljeni nameštaj
nekako je naguran na vrata", rekao je Konklin. „Kad ih je
Rik otvorio, to je bilo dovoljno da se sve pokrene."
Belindžer je trljao grudi na mestu gde ga je, sad mu je
to već bilo jasno, udarila noga od stola. Adrenalin je
proradio u njemu. „Ali kako je nameštaj polomljen? Kako
je nabacan ovde?"
„Možda su radnici počeli da renoviraju i rečeno im je
da obustave radove", razmišljao je Konklin. „Ove stare
zgrade čuvaju razne tajne. U onoj napuštenoj robnoj kući
u Bufalu, našli smo šest kompletno obučenih lutaka koje
su sedele na stolicama poreñanim ukrug, kao da
razgovaraju. Jedna od njih imala je čak i šoljicu kafe u
raci."
„To je bila nečija neslana šala." Belindžer je gledao u
mrak. Dobro. Znači i ovo je neslana šala? Da li nam to
neko poručuje da odustanemo?"
„Šta god da je", rekao je Vini, „desilo se pre mnogo
vremena." Pokazao je Belindžeru slomljenu nogu od stola.
„Vidiš li ovu pukotinu"
Belindžer je uperio svoju lampu u nju.
„Drvo je staro i prljavo. Da je ovo nova pukotina,
unutrašnjost bi bila čista."
Konklin se nasmejao.
„I ti imaš 10." Rik je uzeo svoj nož. „Barem smo
otvorili vrata." Belindžer je primetio Korino olakšanje što
Rik nije povreden. Ali, primetio je i kako je Vini gledao
Koru. Bilo mu je krivo što njena pažnja nije bila usmerena
na njega. Mladić je potisnuo svoje emocije i podigao
fotoaparat. Njegov fleš poskočio je kao da je živ.
Pred njima su najzad bila otvorena vrata. Iza turobnih
kontura polomljenog nameštaja, Belindžer i ostali su
stajali zaprepašćeni.
„E ovo vredi truda", rekao je Rik.
 12.

STAJALI SU U SENCI VELIKOG PREDVORJA. Plafon je bio

toliiko visok da su svetla jedva dopirala. Mermerni pod bio
je prašnjav. Oko nekoliko stubova bilo je nabacanog
nameštaja: slomljene stolice, stolovi i sofe, nekad moderan
nameštaj, sada u fazi raspadanja.
„Ekipa za raščišćavanje kojoj je rečeno da prekine
rad, i dalje zvuči kao logično objašnjenje", rekao je
Konklin.
Neki stubovi bili su okruženi trulim plišanim sofama.
Na plafonu su visili detaljno urañeni kristalni lusteri.
Belindžer se držao podalje od njih, plašeći se da ne padnu.
Vini je fotografisao lustere, ali njihov kristal nije dao
odsjaj. Sve u predvorju bilo je zapušteno i osećalo se na
prašinu, dok je još jedan kiselkasti smrad, koji nisu mogli
da prepoznaju, lebdeo u vazduhu. Paučina je visila kao
pocepane zavese. Iz kanabeta je iskočio miš. Sa jednog od
lustera, iznenada, poletela je uplašena ptica. Belindžer se
trgao.
„Kako je ona dospela ovamo?", zapitao se Vini. Začuo
se cvrčak.
Rik se nakašljao.
„Dobro došli u Carstvo divljine!"
„Ili u spomen-sobu gospode Havimaš u Velikim
iščekivanjima. Držite se podalje od gnezda životinja",
upozorio ih je Konklin.
„ Verujte mi da to i nameravam", rekao je Belindžer.
„Ono što mene brine jeste smrad urina." Belindžer je
najzad prepoznao smrad. Još jednom je obrisao lice i
pokušao da zaboravi osećaj da je nešto smrdljivo i mekano
bilo pritisnuto preko njegovih usta.
„Ako nas zapahne suviše jak smrad urina, postoji
opasnost od hantavirusa." Belindžer je znao da profesor
misli na nedavno pronañen virus, sličan gripu, koji se
može naći u gnezdima glodara. Iako bezopasna za svoje
životinjske domaćine, ova bolest je za ljude bila opasna po
život. „Ali, ne morate biti paranoični. S vremena na vreme,
registruju se slučajevi na zapadu Amerike, ali ovde su
retki."
„Ovo me sigurno rasteretilo brige."
Konklin se nasmejao.
„Možda bi bilo bolje da promenim temu i pričam o
predvorju. Kao što sam rekao, Morgan Karlajl nije žalio
truda da modernizuje infrastrukturu hotela." Profesorov
glas je oñekivao u velikom prostoru. „Ali nikad nije menjao
enterijer. Ako izuzmemo oštećenja, ovako je predvorje
izgledalo kada je završeno 1901. S vremena na vreme,
nameštaj bi se pohabao i bilo je potrebno zameniti ga,
naravno. Ali njegov izgled nikad se nije menjao."
„Suludo", rekao je Rik. „Spoljašnji izgled stremi art
dekou iz dvadesetih. Ali nameštaj je s početka veka.
Viktorijanski."
„Kraljica Viktorija umrla je 1901. dok je Paragon
grañen", objasnio je profesor. „Iako je Karlajl bio
Amerikanac, osećao je da se svet menja i to ne nabolje.
Ovo je bio stil vile u Njujorku, u kojoj je odrastao.
Spoljašnji izgled simbolizuje ono gde su njegovi roditelji
putovali, a gde on nije mogao. Unutrašnjost predstavlja
mesto gde se osećao sigurnim."
„Da, suludo. Nije ni čudo što je hotel jedva bio
profitabilan. Mora da je izgledao staromodno još kad je
sagrañen."
„U stvari, stekao je status tematskog hotela." Konklin
je pokazao rukom unaokolo. „Pošto je enterijer ostao čvrsto
prikovan za 1901, tokom godina staromodno je postalo
istorijsko, a potom putovanje u prošlost. Osoblje je nosilo
uniforme u stilu s početka veka. Porcelanski tanjiri i
pozlaćeni escajg ostali su isti kao i jelovnik. Muzika u
balskoj dvorani bila je iz tog perioda, i muzičari su nosili
kostime iz tog vremena. Sve je bilo iz nekog drugog
vremena."
 Belindžer je pomno posmatrao senke. „Mora da su
gosti bili prilično šokirani kada bi otišli u svoje sobe,
uključili TV, i gledali kako Džek Rubi ubija Lija Harija
Osvalda. Ili rat u Vijetnamu, ili nemire na konvenciji
demokrata u Čikagu. Ali, možda Karlajl nije dozvoljavao
televizore u sobama."
„Teška srca. Gosti nisu želeli da idu toliko daleko u
prošlost. Do tada, Azburi park je počeo da propada, a i
ljudi su skoro prestali da dolaze."
„Tužna priča", rekao je Belindžer. „Da li su sve
grañevine koje istražujete ovako dobro očuvane?"
„Kad bi samo bile. Trgovci polovnim stvarima i vandali
često opustoše zgrade pre nego što ih ja nañem. Na primer,
luster i mermerne žardinjere na ulazu. Narkomani bi ih
već odavno ukrali. Na zidovima bi bili ispisani opsceni
grafiti. Ovo je još jedno priznanje Karlajlovoj
predostrožnosti što je hotel preživeo u ovakvom stanju u
kakvom jeste. Pogledajte ove fotografije."
Grupa se okrenula prema zidu sa uramljenim crno-
belim fotografijama. Ispod svake je bila potamnela bakarna
pločica: 1910, 1920, 1930, sve do 1960. Na svakoj od njih
bili su veseli gosti u predvorju. Ali, iako je predvorje bilo
isto na svakoj fotografiji, stil i raspored nameštaja
nepromenjen, stilovi odevanja menjali su se drastično,
reveri uži ili širi, haljine kraće ili duže, deblje ili tanje.
„Kao vremeplov fotografije." Kora je prošetala
predvorjem i šarala svetlom na jednu i dragu stranu. „Ali
nema fotografije gostiju u predvorju iz 1901. kada je
Paragon sagrañen. Mogu ih zamisliti oko sebe. Hodaju
lagano, tiho govore. Šuškaju odećom. Žene nose rukavice i
suncobrane. Muškarcima nije padalo na pamet da se
pojave bilo gde bez kravate i sakoa. Imali su džepne satove
prikačene lančićem za pojas. Neki su imali štapove. Dragi
su imali gamaše navučene preko cipela da bi ih zaštitili od
peska sa šetališta. Kako ulaze u predvorje, skidaju svoje
homurg šešire, ili su sebi dopustili da budu malo
opušteniji na obali, te su nosili slamnate šešire. Prilaze
recepciji."
U meñuvremenu, Rik je otišao do duplih vrata na
ulazu da ih bolje pogleda.
„Kao što ste rekli, profesore, unutrašnja vrata su od
metala." Pokušao je da ih otvori, ali bez uspeha. Prelazeći
na prozor sa desne strane, odgurnuo je trule zavese samo
da bi ih još brže vratio kada je izletela još jedna ptica, ovaj
put sa vrha zavese.
“ Prokletsti pod je prekriven ptičijim izmetom,”
progunña Rik. Razgledao je žaluzine iza zavese.
“Metalne.”
Uz malo napora, odvrnuo je jedan šraf. Žaluzina je
bila montirana na šine. Pokušao je da je gurne ali bez-
uspešno.
“ Pomenuli ste vandale koji su razbili prozore. Kiša i
sneg mora da su se probili kroz rupe. Klizači su zarñali i
blokirali su. Dobra strana toga je što niko ne može da vidi
naše lampe.”
“Čak I ako čuvari zalutaju ovamo, neće nas ni čuti”,
dodao je Konklin.
Rik prisloni uho na žaluzinu..
“ Ne čujem talase na obali ali niti limenu ploču kako
lupa u onoj stambenoj zgradi. Imamo mesto samo za nas.
Ali, kako su ptice dospele ovamo?”
Oglasilo se zvonce.

13.

BELINDŽER SE NAGLO OKRENUO.

Kora je stajala iza recepcije, sa desnom rakom na
polucilindričnom zvonu od nerñajućeg čelika koje je nekad
bilo blistavo čisto. Okrenuvši se ka grupi, skinula je svoju
kacigu na pult, njena riña kosa blistala je pod njihovim
svetlom. Pretinci za poštu pokrivali su zid iza nje. U nekim
od njih nalazilo se i po neko parče papira.
„Dobro došli u hotel Paragon!", rekla je ona. Svetla
koja su bila usmerena na nju samo su još više isticala
njenu snažnu lepotu. „Uverena sam da će vaš boravak biti
ugodan. Nema boljeg hotela na svetu od ovog." Sagla se iza
pulta i izvadila drvenu kutiju i stavila je na pult uz oblak
prašine. „Ali ovo je deo godine kada imamo najviše posla.
Konferencije. Venčanja. Porodični odmori. Nadam se da
imate rezervaciju. Gospodine...?", pogledala je u Konklina.
„Konklin. Robert Konklin."
Kora se pravila da traži po kartonima u kutiji. „Nema.
Žao mi je. Čini mi se da nema rezervacije na ime Konklin.
Jeste li sigurni da ste kontaktirali sa nama?"
„Apsolutno."
„Ovo je prilično neobično. Naše odeljenje za
rezervacije nikad ne greši. A vi ste gospodin...?"
„Magil", rekao je Rik.
„Dakle, imamo rezervaciju na ime Magil, ali plašim se
da je samo za gospoñu. Poznatu istoričarku Koru Magil.
Pretpostavljam da ste čuli za nju. Najbolji odsedaju ovde."
Kora se ponovo sagla ispod pulta i ovaj put izvadila debeli
registar koji je digao još više prašine. Otvorila gaje i
pretvarala se da čita imena. „Merilin Monro, Artur Miler,
Adlai Stivenson, Grejs Keli, Norman Mailer, Iv Montan.
Naravno, samo dobrostojeća gospoda mogu sebi priuštiti
da odsednu ovde." Izvadila je karticu pored zvona. Naše
cene kreću se od deset do dvadeset dolara."
„Kada je dvadeset dobra bilo dvadeset dolara." I Rik se
nasmejao.
„U stvari, nisi mnogo pogrešila kada je reč o nekim
gostima", rekao je profesor. „Merilin Monro, Artur Miler i Iv
Montan jesu odseli ovde. Monro i pisac imali su problema
u kući. Kad ju je Miler besno napustio, Montan je došao da
teši Merilin. I Kol Porter je takode odsedao. Kao i Zelda i F.
Skot Ficdžerald, Pablo Pikaso, vojvoda i vojvotkinja od
Vindzora, Marija Kalas, Aristotel Onazis, koji je u to vreme
bio u intimnoj vezi sa Kalasovom, i tako dalje. U stvari,
Onazis je pokušao da kupi hotel. Paragon je privlačio
mnoge poznate i moćne ljude. I poneke koji su bili na
lošem glasu ali su bili moćni. Na primer, senator Džozef
Mekarti. I gangsteri Laki Lučano i Sem Džinkana."
Belindžer se namrgodio. „Karlajl je dozvoljavao
gangsterima da odsedaju ovde'?"
„Bio je fasciniran njihovim načinom života. Večeravao
je i kartao se sa njima. Štaviše, dozvolio je Karminu Danati
da ima stalnu rezervaciju za jedan apartman, mesto za
opuštanje, kako ga je nazivao Danata, kada nije radio kao
siledžija u Atlantik Sitiju, Filadelfiji, Džersi Sitiju i
Njujorku. Karlajl je dozvolio Danati da ugradi sef u zid
svog apartmana. To je urañeno u najhladnijem periodu
zime 1935, kada je hotel bio praktično prazan. To niko nije
znao."
„Ali ako niko nije znao..." Kora je odmahivala glavom
sa jedne na dragu stranu. „Ovo me podseća na grešku u
Grañaninu Kejnu."
„Nešto nije u redu sa Grañaninom Kejnom?", upitao je
Vini s nevericom. „Nemoguće. To je remek-delo."
„Sa velikom greškom. U prvoj sceni, Kejn je starac.
Umire u postelji u svojoj poznatoj vili. Ima staklenu kuglu
sa snegom u ruci."
„Svi znaju taj početak", rekao jeVini. „Ti i ja smo
jednom gledah taj film zajedno na kanalu koji daje
klasične filmove. Nikad nisi pominjala nikakvu grešku."
„Tek sam je primetila kad si se ti preselio u Sirakuzu.
Kejn promrmlja pupoljak i ispusti staklenu kuglu koja se
razbija na podu sobe.
Čuvši buku, medicinska sestra uleće u sobu.
Odjednom novine i filmske novosti pune su misterije o
Kejnovoj poslednjoj reči pupoljak. Onda se pojavljuje
novinar koji kreće da razrezi misteriju."
„Dobro. I...?"
„Ako je medicinska sestra bila van sobe i ako su vrata
bila zatvorena, a soba prazna i u njoj je bio samo Kejn
kada je umro, kako to da se zna koja je bila njegova
poslednja reč?"
„Oh", rekao je Vini. „Sranje. Sad si mi pokvarila film."
„Sledeći put kad ga budeš gledao, samo preskoči taj deo."
„Ali kakve to veze ima sa..."
„Profesore", obratila mu se Kora, „kako ste mogli da
znate za tajni sef u Danatinom apartmanu, koji je ugrañen
u zimu 1935. kada je Paragon bio skoro prazan?"
Konklin se nasmejao. „Ti si moj pravi student."
Belindžer je čekao odgovor.
„Ispostavilo se da je Karlajl pisao dnevnik, ne o sebi,
već o hotelu, o interesantnim dogañajima koji su se
dešavali tokom godina. Posebno je bio fasciniran
samoubistvima i drugim smrtnim slučajevima koji su se
ovde dogodili. Na primer, dogodila su se tri ubistva. Čovek
je ubio svog poslovnog partnera jer ga je ovaj prevario.
Žena je otrovala svog supruga jer je pretio da će je ostaviti
zbog druge žene. Jedan trinaestogodišnjak je sačekao da
mu otac zaspi i onda ga izudarao bejzbol palicom na smrt.
Otac ga je godinama maltretirao. Karlajlu je bilo potrebno
sve bogatstvo i uticaj da sačuva ove dogañaje od
objavljivanja u javnosti. Kada je umro..."
„Kako?", upitao je Belindžer. „Od starosti? Od srčanog
udara?"
„U stvari, počinio je samoubistvo." U grupi je zavladao
tajac.
„Samoubistvo?" Belindžer je pribeležio.
„Uzeo je sačmaricu i pucao sebi u glavu."
Kao da su svi prestali da dišu.
„Od očaja zbog lošeg zdravlja?", upitao je Belindžer.
"Izveštaj sa autopsije bio je meñu dokumentima koja
sam pročitao", rekao je Konklin. „Zahvaljujući strogom
režimu lečenja i programu vežbi kojima je pokušao da
ublaži hemofiliju, bio je u izuzetno dobroj kondicji za
starca od devedeset dve godine. Nije ostavio poruku. Niko
nije mogao da objasni zašto se ubio. Njegov um mora da je
bio isto toliko dobar kao i telo", rekao je Rik. „U suprotnom
ne bi bio u stanju da sakrije svoje namere od posluge."
 „Poslednjih nekoliko godina svog života Karlajl nije
imao poslugu.“
„Šta? Brinuo se sam o sebi u ovolikom prostranstvu?"
Kora je bila zbunjena. „Lutajući hodnicima."
„Ali ako je bio sam...?" Vini je bio zbunjen.
“Mislite kako su ga našli?", rekao je Konklin.
„Verovatno prvi put u svom životu, izašao je iz hotela usred
noći, spustio, se do plaže, i tamo se ubio. Azburi park je
već tada bio toliko propao da su ga našli tek sutradan oko
podne."
„Čovek koji pati od agorafobije ode do plaže po prvi
put u životu da bi se tamo ubio?" Belindžer je odlučno
odmahrvao glavom. „To nema smisla."
„U policiji su sumnjali na ubistvo", rekao je profesor.
„Ali prethodne noći je padala kiša. Jedini otisci stopala na
plaži bili su oni Karlajlovi."
„Jezivo", rekla je Kora.
„Nakon njegovog samoubistva, lična dokumenta, i
papiri pohranjeni su u porodičnu biblioteku Karlajlove
porodice, koja je u stvari skladišni prostor u podrumu
zgrade na Menhetnu koja je nekad bila njihova porodična
kuća. Karlajlova fondacija bila je u kući dok sva sredstva
nisu potrošena.“
„Meñu tim papirima se nalazio , dnevnik? , upitao je
Belindžer.
„ Da. Kada sam izabrao Paragon za ovogodišnju
eksepdiciju, obavio sam uobičajeno istraživanje i otkrio da
postoji skladište. Čovek koji je zadužen za fondaciju
dozvolio mi je da pregledam materijal. Pokušao je da
nekoliko univerziteta zainteresuje da daju ponudu za njih.
Navodno, mislio je da imam ovlašćenje svog univerziteta da
učestvujem na aukciji. Imao sam dan na raspolaganju.
Tad sam otkrio dnevnik."
„Znači, niste prepričavali glasinu? U Danatinom
apartmanu stvarno postoji sef?", upitao je Belindžer.
„Sve što vam mogu reći jeste da ne postoji pisani trag
o njegovom uklanjanju."
 „Do ñavola, ovo će biti zanimljivije nego obično." Vini
je trljao ruke. „Naravno, prvo treba da otkrijemo koji je
apartman bio Danatin."
„Šeststodeset", odgovorio je Konklin. „Prema
navodima u dnevniku, ima najbolji pogled u hotelu."
„Ne stan na najvišem spratu?"
„Zbog svoje agorafobije, Karlajl nije mogao da podnese
velike prozore. Širok pogled na okean bi ga prestravio. Ali,
imao je druge načine da razgleda. Kada sam vam rekao
ranije da je Aristotel Onazis hteo da kupi Paragon, nisam
dodao da ga Karlajl ne bi mogao prodati sve i da je bio u
iskušenju da uradi tako nešto. Bez ozbiljne rekonstrukcije,
skoro kompletnog rušenja hotela do temelja, Karlajl bi
najverovamije bio doveden u vrlo neprijatnu situaciju u
javnosti, a možda bi bio i uhapšen."
„Uhapšen?", upitao je Rik pomalo iznenañeno. „Zbog
svoje radoznalosti. Zgrada je imala tajne prolaze koji su
mu omogućavali da posmatra goste bez njihovog znanja."
„Špijunke? Dvosmerna ogledala?" Belindžer je
užurbano beležio.
„Karlajl nije bolovao samo od hemofilije. Dozvolio je da
se dnevnik sačuva jer je verovao da će biti društveno
koristan. Sebe je smatrao kombinacijom sociologa i
istoričara."
„Ko još zna za ovo."
„Niko", rekao je profesor. „Karlajl nije imao
naslednike. Čovek koji vodi fondaciju izuzetno je
nezainteresovan za svog preminulog klijenta. On je onaj
bezizražajni tip birokrate. Tip koji ne misli ni o čemu
drugom osim o penziji kada uñe u pedesete. Radi svoj
posao rutinski. Nema ničega u njegovom pogledu. Podseća
me na mog dekana u Bufalu. Sakrio sam dnevnik na dno
Karlajlovih papira. Nikad ga neće naći, ali ako neki uni-
verzitet kupi dokumenta, mnogi će na kraju znati ono što
sam vam upravo ispričao. Naravno, to neće ništa značiti.
Hotel će do tada već biti prazan plac. Zato je ovo najvažnija
zgrada u koju smo ušli. Prilika da se potvrdi i
dokumentuje istorija Paragona ima višestruke
kulturološke implikacije koje jednostavno traže da se
napiše knjiga o tome.“
„Ona koju ćete vi napisati, nadam se", rekao je Vini.
„Moj poslednji projekat." Profesor je izgledao
zadovoljno.
Kora je pogledala na sat.
„Onda bi bilo bolje da krenemo. Noć prosto leti."
Belindžer je uperio lampu u svoj sat i bio iznenañen
kad je video daje prošlo skoro sat vremena od kada su
napustili motel. Kao i vazduh u tunelu, vreme se činilo
zgusnutim.
Kora je bacila pogled na police za poruke i posegla u
jednu od njih u kojoj se nešto nalazilo. Papir je bio lomljiv.
,,Mmm, čini se da je kreditnoj kartici gospodina Alija
Karima istekao rok. Menadžer bi želeo da porazgovara sa
njim. Dobro, nemojte se uzbuñivati, gospodine Karim. To
se i meni desilo nekoliko puta." Stavivši svoju kacigu na
glavu, ona im se pridružila s druge strane pulta.
„Šteta što liftovi ne rade", rekao je Vini. „Pred nama je
mnogo stepenica za penjanje. Možete li vi to, profesore?"
„Samo me prati."
Belindžer je oprezno zagledao tamne ćoškove dok je
zajedno sa ostalima prelazio predvorje.
„Ovde je balska dvorana." Konklinova lampa osvetlila
je otvorena vrata sa njihove desne strane, i prazan prostor
sa hrastovim podom.
„Mogu li vas zamoliti za ovaj ples, Kora?", upitao je
Rik.
„Bože, moja kartica za ples je već popunjena. Ali
jedino što je važno jeste ko će me otpratiti kući."
Rik je pogledao u balsku dvoranu, nasmešio se i
nestao. Trenutak kasnije, čuo se raštimovani klavir kako
svira Moon River.
„Moja omiljena pesma", rekla je Kora.
„Pomalo staromodno za nekoga tvojih godina, zar
ne?", našalio se profesor.
 „Rik i ja volimo da gledamo stare filmove za koje je
muziku pisao Henri Mansini. One romantične. Dear Hart,
Charade, Moon River i Doručak kod Tifanija."
Belindžer je pretpostavljao šta Vini misli o tome.
Praznine su prekidale tonove jer neke od dirki nisu
funkcionisale. Tiha muzika odjekivala je u ogromnom
prostora stoje učinilo Behndžera pomalo nervoznim. Rik
nije bio suviše glasan. Neharmonična melodija jedva da je
bila jača on njihovih glasova. Napolju se nije mogla čuti. I
pored toga, sve to se činilo neprikladnim.
Klavir je prestao da svira. Iza ugla se pojavio Rik sa
blago tupim izrazom lica.
„Nisam mogao da odolim. Izvinite."
„Ako je bilo nekih pacova, siguran sam da si ih
oterao", rekao je Vini.
Rik se nasmejao i pridružio ostalima.
Stigli su do velikog stepeništa. Sa prelepom ogradom,
mermerne stepenice su išle gore, pa onda delile, i skretale
još više u tamu sa leve i desne strane. Ali to nije bilo mesto
gde je grupa usmerila svoje lampe. Umesto toga, zurili su
u izbledele tragove mulja na stepenicama.
„Voda koja je isparila. Verovatno od rupa na krovu."
Vini je stao na slomljeno staklo prekriveno naslagama
prljavštine. Krhotine nisu davale nikakav odsjaj pod
svetlošću njegove lampe. „Voda je curila sve dovde.
Pogledajte koliko je smeća dovukla sa sobom."
“Dok se budemo penjali, pazite gde stajete", profesor
je upozorio Belindžera. „Biće tu trulog drveta."
23.00
 14.

STIGLI SU DO MESTA gde se stepenište razdvajalo.

Nekoliko izbledelih tragova mulja ispunjavalo je levi i desni
produžetak stepeništa.
„Mnogo vode", rekao je Rik. „Mnogo godina vode. Kada
je kiša jaka, mora da teče u potocima,"
„Pazite", rekao je profesor. „Možda je još klizavo."
Krenuli su da se penju levom stranom stepeništa i da
ispituju tamu. Na kraju su naišli na niz elegantnih vrata
sa potamnelim mesinganim brojevima na njima. Tamni
zidovi popločani drvenim panelima bili su prekriveni
prašinom. U jednakim razmacima, hodnicu su se gubili u
tami. Osećao se jak smrad memle i starosti. Belindžer je
zurio u truli persijski tepih. Njegove karakteristične šare
bile su izbledele i isprskane plesni.
Skrenuli su levo duž balkona. Na svakih desetak
koraka bio je postavljen uski sto uza zid. Na nekima su se
nalazile vaze sa osušenim cvećem, čije latice kao da bi se
pretvorile u prah pri najblažem dodiru. Grupa je ponovo
skrenula levo i našla se pred novim stepeništem. Ono je
bilo napravljeno od lepo rezbarenog drveta, ali Belindžer
nije bio siguran od koje vrste zbog oštećenja koje je
pretrpelo od vode. Pogledao je naviše.
Vini je učinio isto.
„O, bože! Stepenice idu uz centrali otvor aule sve do
vrha zrgade. Nisam siguran, ali čini mi se da vidim
stakleni krov. Mesečinu. Oblake koji se kreću."
„Veliki zastakljeni deo krova pokriva vrh piramide",
rekao Je Konklin. „Aula se prostire kroz sredinu
nekadašnjeg Karlajlovog dnevnog boravka. Mogao je da se
seta iz sobe u sobu i gleda goste na stepenicama i one u
delu predvorja koje je mogao videti odatle."
„Zar gosti nisu mislili da je njegovo ponašanje malo
čudno?", upitala je Kora.
„Zidovi njegovih soba su ga štitili. Ljudi nisu mogli da
ga vide kako ih posmatra. Koristio je špijunke."
„Staklo na krovu mora da je polomljeno. Tu je ušla
voda. Tu su ušle ptice", rekao je Belindžer.
Iznenada, zaškripelo je drvo pod njim. Srce je počelo
da mu lupa. Grčevito se uhvatio za ogradu. Svi su zastali.
„Ne osećam da se stepenice pomeraju", Rik je pokušao
da ga smiri. „Normalno je da se ugibaju."
„Naravno." Belindžer mu nije poverovao. Isprobao je
sledeći stepenik.
„Treba mi više svetla." Kora je izvadila svoju
baterijsku lampu iz pojasa.
I ostali su izvadili svoje baterijske lampe. Zraci
svetlosti koji su se ukrštali oživeli su senke koje su
ostavljale utisak da su gosti upravo ušli u svoju sobu i da
zatvaraju vrata.
Fleke od vode postajale su sve primetnije kako se
Belindžer penjao.
„Šta ono kaže Vilijem Šatner na početku svake
epizode Zvezdanih staza? 'Svemir — poslednja granica'?",
upitao je Vini. „Stari dobri kapetan Kirk. Ali što se mene
tiče, ovo je poslednja granica. Ponekad, kada ovako
istražujem, osećam se kao da sam na Marsu ili negde
drugde, i da otkrivam stvari koje nisam mogao ni zamisliti
da ću videti."
„Kao ovo?“ Kora je uperila svoju baterijsku lampu u
stepenice. „Šta je to? Još više budi?"
Zelenkasta biljka virila je iz krhotina na stepenicama.
„Nemoguće. To je neka vrsta korova", rekao je Rik. „Za-
mislite? Tokom dana mora da se probije dovoljno svetlosti
kroz staklo na krovu da bi mogla da raste. Prokleto raslinje
pušta korenje gde god stigne." Pogledao je Belindžera.
„Jednom smo našli maslačak koji je rastao iz starog tepiha
pored slomljenog prozora u bolnici koja je bila predviñena
za rušenje."
Drvo je ponovo zaškripalo
 Belindžer se i dalje čvrsto držao za ogradu
„I dalje ne osećam nikakvo pomeranje , rekao je Rik.
„Sve je u redu."
Da, da. Sigurno.
Grupa je stigla do četvrtog sprata i nastavila dalje. Ali
profesor je zastao. Mračni hodnik pružao se ispred njega
Pritisnuo je rukama zid pored sebe, a onda se naslonio na
njega i pokušavao da doñe do daha.
Uvek proveri zid pre nego se celom težinom nasloniš
na njega" Kora je upozorila Belindžera. „Tokom jedne od
naših ekspedicija u Bufalu, Rik se tako naslonio, i propao
kroz zid. A onda se urušio i deo plafona. Da nije nosio
kacigu..."

15.

“PROFESORE?“ Vini se okrenuo. „Jeste li dobro?“

Debeljuškasti čovek je teško disao. Naočara zamagljenih
oa naprezanja, odmahnuo je i odgovorio na njihovu
zabrinutost. ,,Ove silne stepenice. Vidim da su ih i neki od
vas osetili.“
Belindžer je podigao ruku: ,,Priznajem.“
Konklin je izvukao flašu vode iz džepa ranca sa
strane, otvorio ju je i počeo da pije.
„Pridružiću vam se“, rekao je Belindžer vadeći flašu iz
svog ranca. „Iskreno govoreći, voleo bih da imam malo
viskija uz ovo.“
„Nakon sveopšteg insistiranja, ne pijem više ni kapi“,
rekao je Konklin.
Kora je ponudila kesicu zobenih pahuljica.
,,Da li je neko za hors d'oeuvre?“
Nazirući se u mraku, Rik i Vini su uzeli po punu
šaku. Belindžer je mogao da čuje krckanje u njihovim
ustima.
Profesor je popio još vode, sačekao, i najzad vratio
bocu. ,,U redu, spreman sam.“
„Jeste li sigumi?“
,,Apsolutno.“
„Sačekajte još malo“, rekao je Vini. „Baš me zanima
kakve su sobe.“ Isprobao je jedna vrata i bio zadovoljan
kada su se ona otvorila. Dok se svetlost probijala kroz
mrak, on je pokazao. „O, ova soba ima metalnu žaluzinu.“
Belindžer se pažljivo približio. Nošen strujom
zapahnuo ga je gorki, ustajali vazduh. Njihova svetla
otkrila su uobičajen raspored u sobi: plakar sa desne
strane, kupatilo sa leve i spavaći deo iza kratkog hodnika.
Kora je zavirila u kupatilo.
„Mermemi lavabo. Od velike prašine nisam siguma,
ali čini mi se da su slavine...“
,,Pozlaćene“, rekao je Konklin.
,,Vauu.“
„Dobro doñe takva veštiija“, rekao je Rik.
„Jednom sam radio priču o bravaru, čoveku koga
policija zove kada treba da otvori nešto a niko drugi ne
može. Pokazao mi je nekoliko jednostavnih trikova.“
„Pozvaću te kad sledeći put zaključam ključeve u
autu“, rekao je Vini.
,,Ko želi da ima tu čast?“, upitao je Belindžer.
,,Kora?“
Ona je protrljala ruke.
„Drugi put.“
„Vini? Hoćeš li ti? Ti si prvi pokušao da ga otvoriš.“
,,Hvala“, odgovorio je Vini pomalo nelagodno, „ali pošto si
ga ti otvorio, ti bi trebalo to da uradiš.“
„Dobro, ali zapamtite, ako je ovo neko veliko otkriće,
dobiće ime po meni.“ Belindžer je podigao poklopac kofera.
I dok se jak smrad širio iznutra, pet lampi sa kaciga i
baterija osvetlilo je sadržaj.
U sobi su bila dva mala kreveta, svaki sa četiri stuba i
prašnjavim pokrivačem sa cvetnim desenom. Viktorijanska
sofa, sto i komoda u kontrastu sa televizorom. Osim
paučine, naslaga prljavštine i pocepanih tapeta, soba je
ličila kao da je iz 1971. ili ranije.
Vini je prišao televizoru. „Nema dugmića za
podešavanje boje. Ovo je stari crno-beli televizor. Ekran
ima zaobljene uglove. A pogledajte telefon. Stari sa
brojčanikom na okretanje. Takve sam viñao u filmovima,
ali posle svih zgrada koje sam istražio, do sada još nisam
naišao na telefon sa brojčanikom na okretanje. Zamislite
koliko je vremena trebalo da se neko pozove."
„Ova metalna žaluzina." Rik je pokazao rukom. „Šta
ona pokriva? Nalazimo se u središtu zgrade. Sigurno ima
nekoliko soba odavde do spoljnog zida. Prozor ovde nema
svrhu. Nema šta da se vidi."
„U stvari", rekao je profesor, „Karlajl je stavio prozor u
svaku sobu. Svaki kvadrant hotela ima otvor za vazduh.
Svojevremeno su tu bile cvetne bašte, grmlje, i drveće na
koje su gosti imali pogled. Neke sobe su imale vrata koja
su vodila na terase u tim otvorima za vazduh. Oni se
završavaju na petom spratu. Na šestom i na najvišem nisu
potrebni jer na vrhu piramide imaju direktan pogled
napolje."
„Dok Karlajl nije instalirao metalne žaluzine", rekla je
Kora. „Da li je starac bio toliko paranoičan da je mislio
kako će demonstranti provaliti u te vazdušne otvore?"
„Divljanje. Požari. Zgrade porušene do temelja. Mora
da mu se to činilo kao smak sveta." Vini je pogledao
profesora. „Da li je nešto o tome zabeležio u svom
dnevniku."
„Nije. Dnevnik se završava 1968. godine kada je hotel
bio zatvoren za goste."
„Tri godine pre njegove smrti." Belindžer je pogledao
unaokolo. „Nema objašnjena zašto je prestao da piše niti
zašto je zatvorio hotel?"
„Ništa."
„Možda je život prestao da bude zanimljiv", rekla je
Kora.
„Ili je bio suviše interesantan", nastavio je Konklin.
„Od Prvog svetskog rata do kubanske raketne krize, od
Depresije do opasnosti od nuklearnog uništenja, gledao je
kako dvadeseti vek postaje sve gori i gori."
„Šta se desilo 1968?", upitao je Belindžer.
„Ubistvo Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, u
razmaku od dva meseca."
Svi u grupi su utihnuli.
„Šta je to na krevetu?" Pokazao je Belindžer.
„Gde? Ništa ne vidim."
„Tamo."
Belindžerova lampa bila je uperena u prvi krevet i
pravougaoni predmet na jastuku. Kofer.
„Zašto bi neko napustio hotel bez kofera?", zapitala se
Kora.
„Možda nije mogao da plati račun, pa je pobegao. Da
vidimo šta je unutra." Vini je odložio svoju baterijsku
lampu i pritisnuo dva dugmeta sa svake strane drške
kofera. „Zaključano."
Belindžer je izvadio svoj nož iz džepa. Otvorio ga i
prislonio na jednu od bravica.
„Ne", Rik je bio odlučan. „Gledamo, ali ne diramo."
„Ali već smo dirali mnoge stvari."
„Dirati znači ne oštetiti, ne pomerati, ne menjati. To je
isto kao i arheološka iskopina. Mi ne menjamo prošlost."
„Ali onda nikad nećeš saznati šta je u koferu", rekao
je Belindžer.
„Pretpostavljam da ima i gorih stvari koje nikad neću
moći da uradim."
„Ako ga otvorim bez oštećenja, da li ćeš imati nešto
protiv?"
„Ni najmanje. Ali ne vidim kako ćeš to uraditi."
Belindžer je izvadio svoju hemijsku olovku. Odšrafio je vrh,
izvadio patronu sa mastilom i feder koji je kontrolisao me-
hanizam. Pevušeći da bi sakrio nervozu, stavio je jedan
kraj federa u bravicu na koferu. Malo ga je gurnuo,
zakrivio i nasmešio se kada je jezičak iskočio. Isto je
uradio i sa drugom bravicom, iako mu je trebalo malo više
vremena.
 „Dobro doñe takva veštiija“, rekao je Rik.
„Jednom sam radio priču o bravaru, čoveku koga
policija zove kada treba da otvori nešto a niko drugi ne
može. Pokazao mi je nekoliko jednostavnih trikova.“
„Pozvaću te kad sledeći put zaključam ključeve u
autu“, rckaojeVini.
,,Ko želi da ima tu čast?“, upitao je Belindžer.
,,Kora?“ Ona je protrljala ruke. „Drugi put.“
„Vini? Hoćeš li ti? Ti si prvi pokušao da ga otvoriš.“
,,Hvala“, odgovorio je Vini pomalo nelagodno, „ali
pošto si ga ti otvorio, ti bi trebalo to da uradiš.“
„Dobro, ali zapamtite, ako je ovo neko veliko otkriće,
dobiće ime po meni.“ Belindžer je podigao poklopac kofera.
I dok se jak smrad širio iznutra, pet lampi sa kaciga i
baterija osvetlilo je sadržaj.

16.

NIKO SE NIJE POMERIO.

„Mislim da će mi biti muka", rekla je Kora. „U šta ja to
gledam?"
Kofer je bio pun krzna. Mumificirani torzo i glava.
Šape. Ruke.
„O, bože, pa to je ljudsko biće?", upitao je Vini. „Beba
zamotana u..."
„Majmun", rekao je Belindžer. „Čini mi se da je ovo
majmun."
„Da, dobro došli u Carstvo divljine."
„Zašto bi neko... mislite li da ga je neko stavio ovde,
zaključao kofer i ugušio ga?", upitao je Rik.
„Ili je već bio mrtav", profesor je razmišljao naglas.
„I neko ga je nosio sa sobom zbog uspomene na stara
vremena?“, javila se Kora. „Ovo je jedna od najbolesnijih
stvari koje sam ikad videla..."
„Možda je ovo bio ljubimac i neko je pokušao da ga
prokrijumčari u hotel. Ali se ugušio pre nego što ga je
vlasnik mogao pustiti napolje."
„Bolesno", rekla je Kora. „Bolesno, bolesno, bolesno.
Ako je ovo bio toliko voljeni ljubimac, zašto ga vlasnik nije
izneo odavde i sahranio?"
„Možda je vlasnik bio u velikoj tuzi?", rekao je
Belindžer.
„Zašto je onda zaključao kofer pre nego što je otišao?"
„Plašim se da nemam odgovor na to pitanje", rekao je Be-
lindžer. “ Iz mog iskustva, u svim člancima u kojima sam
pisao o ljudima, ljudi su više ludi nego normalni."
„Ovo je sigurno ludo." Beliradžer je posegao u kofer.
„Dirnućeš ovo?", upitao je Vini.
“Imam rukavice“, Belindžer je lagano gumuo strvinu,
koja je bila neprijatno lagana. Krzno je zagrebalo po dnu
kofera dok ga je pomerao. Našao je gumenu lopticu sa
crvenim flekama po njoj.
Primetivši džep sa unutršnje strane poklopca kofera,
pogledao je unutra.
„Evo nekakve koverte.“
Papir je bio žut od starosti. Otvorio ga je i našao
izbledelu i crno-belu fotografiju na kojoj su bili čovek i
žena, otprilike u četrdesetim. Bili su naslonjeni na ogradu
šetališta koje se prostiralo udesno, dokje okean bio iza
njih. Verovatno je šetalište bilo ono u Azburi parku.
Belindžeru se učinilo da je prepoznao obrise kasi- mi na
kraju. Čovek je nosio belu košulju sa kratkim tukavima.
Skoro zatvorenih očiju od sunca ostavljao je utisak
potištenosti. Žena je imala na sebi haljinu sa volanima i
osmeh koji nije mogao da uikrije očaj. Oboje su nosili
verenički prsten. Izmeñu njih bio je majmun koji je držao
lopticu sličnu onoj iz kofera. Smešio se i ru kom posegao
za fotoaparatom kao da je fotograf držao bananu.
Belindžer je okrenuo fotografiju na drugu stranu.
„Ovde je datum razvijanja filma. 1965.“ Ponovo je zavirio u
kovertu. „Još nešto je ovde.“ Izvadio je požuteli isečak iz
novina. „Čitulja. 22. avgust 1966. Čovek po imenu Harold
Bauman, star četrdeset i jednu godinu, umro od
moždanog udara. Ožalošćena bivša supruga Edna.“
,,Bivša?“
Belindžer je osvetlio ime na kofem. „Edna Bauman.
Trenlon, Nju Džersi.“ Još jednom je pogledao fotografiju.
„Nose verenički prsten 1965. U toku sledeće godine,
razvode se i bivši muž, kako se zvaše? Harold, umire.“
„Portret očaja“, rekao je Vini. Fleš na njegovom
aparatu je bljesnuo.
"Zatvorite kofer", rekla je Kora. „Zaključajte ga. Vratite
ga na jastuk gde je bio. Nije trebalo da ga pomeramo.
Idemo iz ove sobe i zatvorite prokleta vrata."
“Podseća me na ono što sam rekao u motelu. Neke
zgrade ožive prošlost tako stvarno, kao da su baterije. Kao
da su sakupile energiju svega što se desilo u njima.
Ponekad ta energija procuri, kao emocije koje su izašle iz
ovog kofera."
„Rik?", iznenada je upitala Kora dok je i dalje trljala
ruke.
„Šta je?"
„Učini mi uslugu. Idi u kupatilo."
„Kupatilo? Šta ću tamo?"
„Idi tamo i pogledaj u kadu. Prorveri da tamo nije još
jedno telo, neko ko je sebi prerezao vene ili popio pilule
ili... "
Rik ju je pažljivo pogledao, uzeo je za ruku.
„Naravno. Šta god ti kažeš."
Belindžer je posmatrao Rika kako svoju lampu
usmerava tamo odakle su došli, u kupatilo. Mladić je ušao
u kupatilo. Tišina se učinila kao večnost koju je prekinula
škripa alki na nosaču zavese za tuš.
„Rik?", pozvala ga je Kora. Nije se javio odmah.
„Ništa", najzad je odgovorio. „Prazno je."
„Hvala bogu! Izvinite", Kora se obratila svima.„Malo mi
je neprijatno što su me ponele emocije. Kada sam bila
mala, imala sam mačku koja je nestala onog dana kada se
moja porodica selila iz Omahe u Bufalo. Zvala se Sendi.
Veći deo dana provodila je spavajući na mom krevetu.
Onog dana kada smo se selili, svugde sam je tražila. Posle
nekoliko sati, tata mi je rekao da moramo da krenemo.
Pred nama je bilo dva dana vožnje, i rekao mi je da više ne
možemo da izgubimo ni trenutak vretnena - dobio je novi
posao i nije mogao da kasni. Zamolio je komšije da portaže
Sendi i da nam jave ako je nañu. Obećao je da će platiti da
nam pošalju mačku. Dve nedelje kasnije, dok sam
otpakivala svoje igračke, našla sam Sendi koja se bila
zavukla u kutiju. Bila je mrtva. Ne možete da zamislite
koliko joj je telo bilo suvo. Tata je pretpostavljao da se
ugušila u kombiju na temperaturi koja je verovamo bila
oko 50 stepeni. Mesec dana kasnije, roditelji su mi
saopštili da se razvode." Kora je zastala na trenutak. „Kada
sam videla onog mrtvog majmuna u koferu... ne bih želela
da budem... obećavam da se više neću ljutiti."
„U redu je", rekao je Vini. „I ja sam se malo zaneo. Žao
mi je što sam vas dovukao ovamo."
Kora se nasmešila. „Uvek pravi džentlmen."

17.

POŠTO SU SVI IZAŠLI, Vini je zatvorio vrata. Belindžer je

stajao naspram ostalih, svetlost njegove lampe osvetljavala
je Vinija i Rika, jednog pored drugog. Vini je bio mršav,
blago spuštenih ramena i nežnih crta lica, dok je Rik bio
atletski snažne grañu i vrlo zgodan. Uzimajući sve u obzir,
bilo je jasno zašto je Kora izabrala onog drugog, razmišljao
je Belindžer. Takoñe je bilo očigledno da je Viniju i dalje
stalo do nje. To je bez sumnje bio jedan od razloga zašto se
on pridružio ekspediciji.
Dok su Vini i profesor gledali Koru, Rik je blago
masirao njeno rame. Očigledno je bio uznemiren zbog
onoga što se desilo u sobi. Pod neobičnim osvetljenjem lice
mu je odavalo neugodan sjaj, dok je pogled fiksirao na
vrata.
 „Čini mi se da je fotografija napravljena ovde na
šetalištu." Rikov glas je bio napet dok je on pokušavao da
iznese ono što ga je mučilo. „Možda je žena došla ovamo
kako bi se setila lepših vremena. Najverovatnije je to
uradila dok je bila u najvećoj žalosti, odmah posle smrti
bivšeg supruga, a ne nekoliko godina kasnije, kada više
nije bila u šoku."
„Sasvim prihvatljiva pretpostavka", rekao je profesor.
„Recimo 1966, ili najkasnije 1967."
„I to je prihvatljivo."
„Karlajl je umro 1971. Kofer je ležao na onom krevetu
najmanje četiri godine pre toga. Profesore, rekli ste da je
Karlajl imao špijunke i tajne prolaze koji su mu
omogućavali da vidi šta njegovi gosti rade. Mora da je znao
za kofer. Zašto, kog ñavola, nešto nije učinio?"
„Da ga iznese? Ne znam. Možda mu se svidela ideja
postepenog zatvaranja hotela, ostavljao je svaku sobu
onakvom kakva je bila kada ju je napustio poslednji gost,
želeći da u svakoj sobi ima uspomenu koju je mogao da
obilazi."
„Kakav bolestan um", rekao je Vini.
„Da, prešli smo dug put nazivajući ga vizionarom i
genijem." Rikovo lice i dalje je bilo neprijatno ukočeno.
„Koliko još soba ima svoju priču?"
Vini je krenuo ka sledećim vratima. Probao je kvaku,
otvorio vrata, i oprezno zakoračio u mrak, gurajući vrata
koja su uz glasan odjek udarila u zid sa unutršnje strane
sobe.
Ostali su ga pratili, Kora nevoljno. Belindžer je čuo
kako se fioke otvaraju i zatvaraju.
„Ništa", rekao je Vini dok je svojom lampom kružio po
sobi. „Krevet je spremljen. Sve je čisto. Osim prašine, soba
kao da je spremna za sledećeg gosta. Ništa nije u fiokama,
čak ni Biblija. Hotelska kozmetika je na polici u kupatilu,
ali ništa više, ništa nije u kanti za otpatke. Peškiri su na
polici pored tuša. Sve ja kako treba, osim ovoga."
Vini je širom otvorio vrata od plakara i pokazao im
Barberi mantil, dugačkih revera i kaiša koji je visio.
„U to vreme ovakve stvari su bile statusni simboli, čak
i više nego danas. Dastin Hofman priča u Krameru protiv
Kramera o tome koliko želi jedan ovakav ali ga ne može
sebi priuštiti. Dobro, taj film je bio posle zatvaranja hotela,
ali poenta je ista. Barberi mantili su bili ekskluzivni i
veoma skupi. Zašto bi ga neko ostavio?"
„Previd", razmišljao je profesor. „Svi smo nešto
zaboravili na putu. Dešava se."
„Ali ovo nije par čarapa ili majica. Ovo je vrlo skup
mantil. Zašto vlasnik nije pozvao hotel i zamolio osoblje da
ga potraži?"
„U pravu si." Rik je izgledao zbunjeno. „Ali nisam
siguran na šta misliš."
„Šta ako je Karlajl naložio da se vlasniku kaže da
Barberi mantil nije ovde? Šta ako je Karlajl naveo vlasnika
da pomisli da ga je izgubio na nekom drugom mestu?",
upitao je Vini.
Pošto je Vini fotografisao mantil, napustili su sobu.
Kad su se ponovo našli na terasi, bio je red na Rika da uñe
na sledeća vrata. Nisu bila zaključana. „Za ime..."
Grupa ga je pratila. Soba je bila u haosu: gomila
korišćenih peškira na podu u kupatilu, puna korpa
otpadaka, nepospremljen krevet, zgužvana posteljina,
pokrivač bačen u stranu, puna pepeljara na noćnom
ormariću, čaša i flaša viskija pored nje.
„Pretposavljam da je spremačica imala slobodan dan“,
rekao je Belindžer.
Profesor je čitao etiketu na flaši.
„Blek dajmond burbon. Nikad čuo. Mora da je odavno
prestao da se proizvodi.“
Sa rukavicom na ruci, Vini je uzeo jedan opušak iz
pepeljare. “Kamel.” Bez filtera. Sećeate li se kako su ljudi
nekad sve vreme pušili, i kako su hotelske sobe baš
smredele?“
,,Pa, ova soba baš nije buket ruža“, odgovorio je
Belindžer. ,,Šta vi mislite, profesore?“
 „Još jedna soba s pričom. Kad je Karlajl prestao da
prima goste 1968, mogao je da se postara da hotel bude
očišćen i sreñen. Ali, čini se daje prestao da izdaje sobe
jednu po jednu i svaku je ostavio u zatečenom stanju,
svaka soba kao da je zadržala trag života.“
„Ili smrti“, dodala je Kora dok je gledala u pravcu sobe
u kojoj su našli kofer.
„Profesore, da li vi to hoćete da kažeta kako je Karlajl,
kada je zatvorio hotel, išao od sobe do sobe, razgledao
tragove koje je sačuvao i vraćao se u prošlost?“, upitao ga
je Belindžer.
Konklin je raširio ruke. „Možda za njega to nije bila
prošlost. Možda su nemiri i njegove poodmakle godine
prouzrokovale nervni slom. Možda je on umislio da je hotel
i dalje na vrhuncu slave.“
,,Isuse!“, rekao je Vini. Napravio je još jednu fotografiju i
izašao iz sobe.
„Hajde da vidimo kakva je još iznenañenja stvorio “
Dok mu je svetlost lampe poigravala, Vini je hodao duž te-
rase, došao do sledećih vrata, okrenuo bravu, i gurnuo
vrata, očigledno uveren da će se vrata otvoriti.

18.

ALI TO SE NIJE DESILO, što ga je iznenadilo. Na vratima

je visio znak NE UZNEMIRAVAJ. Vini je jače okrenuo
bravu i gurao ramenom vrata.
„Druga nisu zaključana, zašto su ova?“ Gurnuo ih je
svom snagom, vrata su zadrhtala.
Konklin ga je zaustavio.
„Znaš pravila. Ništa ne pomeramo.“
„Onda, šta smo uradili sa onim vratima u tunelu?
Metalna poluga? Tada nismo ništa pomerili?“ Vini je još
jednom udario ramenom o vrata.
,,U pravu si“, rekao je Konklin, „ali može se upotrebiti
argument da vrata u tunelu nisu bila deo zgrade. Ovo što
ti radiš nije u redu.“
„Šta će se to promeniti ako razbijem vrata? lonako će
za nekoliko nedelja smšiti celu zgradu!“
,,Ne mogu da dozvolim da postanemo vandali.“
,,U redu. Okej.“ Vini je pogledao Belindžera. ,,Ti se
pomalo razumeš u brave. Možeš li ovu da otvoriš?“
Belindžer je pažljivo pogledao bravu, stari model sa
velikom ključaonicom. Izvadio je nož iz džepa, sniimjući
profesora.
,,Ne brinite, neću ništa oštetiti.“ Otvorio je nož i
pokušao da uvuče oštricu pored vrata kako bi izvukao
jezičak. ,,Ne može da proñe pored ivice.“
„Zar je ne možeš otvorti nečim drugim?“
„Možda, ako bih uzeo vešalicu iz jedne od soba,
zakrivio je i probao da...“
„Nema potrebe“, rekla je Kora koja je stajala iza njih.
Svi su se okrenuli svetla uperenih u nju.
„Dok smo bili dole, primetila sam iza pulta ključeve u
pretincima za poruke.“
,,Ključeve?“ Rik se nasmejao. „E, ovo je originalna
ideja. Koji je broj sobe?“
“Četristo dvadeset osam."
„Idem dole po ključeve."
„Jesmo li sigurni da to želimo?", upitao je Konklin.
„Naši ciljevi su najviši sprat i sef u Danatinom
apartmanu."
Ako iza otvorenih vrata ima čudnih stvari, hoću da
vidim staje tek iza onih zaključanih", rekao je Belindžer.
„Da li stvarno želimo?", upitala je Kora.
„Ako ne", rekao je Rik, „onda šta ćemo ovde?"
Profesor je uzdahnuo.
„U redu. Ako tako želite. Ali ne možeš ići sam, Rik.
Takvo je pravilo oduvek. Nikuda ne idemo sami."
„Onda svi idemo dole", predložio je Belindžer.
Starac je odmahnuo glavom. „Stepenice su bile suviše
naporne za mene. Plašim se da bi mi trebala večnost da se
spustim i ponovo popnem."
„I ne treba nam još i srčani udar", dodao je Vini.
„Sumnjam da postoji takva opasnost, ali..."
„Idem ja s Rikom." Kora je ponovo pogledala ka
vratima sobe u kojoj je bio kofer.
„Uključite svoje voki-tokije", Konklin je otkačio svoj sa
pojasa. „Podesite ih da jedan odašilje, a drugi prima. Na taj
način mogu vas čuti dok budete silazili i vraćali se... Mogu
da pričam s vama bez pritiskanja dugmića i ponavljanja
prijem."
„U redu."
Rik i Kora otkačili su svoje voki-tokije sa pojasa.
„Ja odašiljem", rekao je Rik.
„Ja primam", rekla je Kora.
„Mi ćemo uraditi to isto", rekao je profesor. „Vini
podesi svoj voki-toki na primanje. Ja ću podesiti moj na
odašiljanje."
Rik i Kora krenuli su ka ivici stepeništa, dok su
njihova svetla i baterijske lampe pravile lukove po
zidovima u tami.
Belindžer je čuo oñek njihovih koraka dok su silazili.
Izobličena verzija istih zvukova dopirala je iz Vinijevog
voki-tokija.
„Sad smo na trećem spratu." Odjekivao je Rikov glas
ispod njih, dok se šumeća verzija trenutak kasnije čula iz
Konklinovog voki-tokija.
Koraci su bili sve tiši, dok je zvuk iz Konklinovog voki-
tokija ostao na istom nivou.
Belindžer je pogledao preko ograde. Njihova svetla
jedva da su se videla ispod njega.
„Drugi sprat", javio se Rik.
Belindžer jedva da ih je mogao videti ili ćuti.
Rikov glas je pucketao.
„Prvi. Spuštamo se u predvorje."
Vinijeva lampa se pomerila, što je privuklo
Belindžerovu pažnju. Vini je razgledao okolinu. „Hej, pa u
ovom hodniku se nalazi i lift."
 „Prelazimo predvorje", čuo se Rikov glas.„Kad sam već
ovde, možda bih ponovo mogao da svratim do balske
dvorane i odsviram Moon River na bis."
„Molim te, nemoj", Kora ga je preklinjala u šali.
„Osim toga", rekao je profesor preko svog voki-tokija,
„ta muzika je isuviše moderna za ovaj hotel. Karlajl to
nikad ne bi dopustio. Verovatnije se sviralo On the Bunks
of the Wabash ili My Gal Sal."
„Da li ste znali da je brat Teodora Drajzera napisao
obe pesme?", upitao je Vini.
„Prilazimo recepciji", čuo se Rikov glas. „Za ime
boga!", uzviknula je Kora.
„Šta je?", viknuo je Konklin u svoj voki-toki.
„Još jedan pacov. Već mi je muka od pacova."
„Nalazimo se ispred pretinaca za poruke. Tu su i
ključevi sa metalnom pločicom i natpisom hotel Paragon.
Skoro svaki pretinac ima svoj ključ. Osim od četristo
dvadeset osam."
„Molim?", upitao je Vini, pomalo zbunjen.
„Nema ni ključa od šeststo deset", dodao je Rikov glas.
„To je Danatin apartman", rekao je Konklin.
„Ni od trista dvadeset osam, petsto dvadeset osam, i
šeststo dvadeset osam."
„Sobe direktno ispod i iznad ove", rekao je profesor.
„Šta?" Rikov glas je pucketao.
„Šta se dešava?"
„Nešto sam čuo."
Belindžer, Vini i profesor su pažljivo slušali.
„Rik?", upitao je Konkin. Začulo se grebanje.
„Još jedan prokleti pacov", čuo se Korin glas. „Čini mi
se da imaju skupštinu."
„Ovo je sranje", rekao je Vini. Belindžer je osećao daje
ljut na sebe što nije otišao sa Korom.
Rikov glas je rekao:
„Tražimo po kancelariji iza recepcije." Vini je osvetlio
baterijom svoj sat. „Već je ponoć. Ako ovako nastavimo,
nikad nećemo završiti pre svitanja."
 „Nema ključeva", rekao je Rik preko svog voki-tokija.
„Ali ovde se nalazi nekoliko ormara sa kartotekom."
Belindžer je čuo metalni zvuk iz voki-tokija,
najverovatnije prilikom izvlačenja metalne fioke.
Rik: „Pretežno dokumenti o održavanju. Zaduženje
osoblja. Računi i priznanice o plaćanju."
Kora: „U ovoj fioci se nalazi fascikla sa rezervacijama,
ali ona je prazna. Ovde je i fascikla u kojoj je popis soba
koje su zauzete, i ona je prazna. Ali mnoge druge su
prepune. Gosti koji su ovamo dolazili svake godine i
posebni zahtevi koje su imali, koje su im se sobe sviñale,
cveće, omiljena hrana. Poslednji gost ove vrste prestao je
da dolazi još 1961."
„Osnovni detalji o voñenju posla", čuo se Rikov glas.
„Sav taj papir koji se trošio pre nego što su izumeli
kompjutere."
„ðavola, i mi potrošimo isto toliko papira štampajući
sve to."
„Oni bi mogli biti dole do sutra", rekao je Vini. „Kad
već stojimo na jednom mestu, zašto ne probamo sledeća
vrata?"
„Trebalo bi sačekati da se vrate", rekao profesor.
Ali Vini je već okretao bravu. Gurnuo je vrata.
„Ova nisu zaključana." Vrata su se širom otvorila.
Belindžer ga je gledao kako zuri u mrak.
„Čini se da je spremačica bila ovde . Doduše, oseti se
malo na vlagu." Vini je zakoračio unutra.
I nestao.

19.

ZVUK JE PODSEĆAO NA CEPANJE vlažnog kartona. Čim je

počeo da pada, Vini je ispružio ruke gore pošto je ispustio
baterijsku lampu. Vrisnuo je. Nešto se lomilo ispod njega.
Belindžer je jurnuo ka otvorenim vratima, bacio se i pao
na stomak na pragu mračne sobe. Kaciga koja je spala od
jačine udarca kotrljala se po podu bacajući svetlost pod
neprirodinim uglovima. Uspeo je da uhvati Vinijev ranac
koji se zakačio za iskidanu ivicu rupe u podu. Vini je
jauknuo.
Polomljene daske su se urušile. Dok je Vini propadao,
Belindžer je sve jače stezao ranac, a silina Vinijevog pada
vukla ga je ka rupi.
„Prekrsti rake na grudima!", viknuo je Beliodžer.
„Čvrsto. Ranac. Pazi da ti kaiševi ne skliznu s ramena!"
Izbezumljen od straha, Vini je stegao ruke na
grudima. Belindžer je osetio kako drhti i kako jako Vini
drži kaiševe.
Nešto se i dalje lomilo u padu. Vinijeva lampa osvetlila
je obrise sobe u koju je zakoračio. Umesto poda zjapio je
ogroman truo krater. Prasak je napravila komoda koja je
pala na sprat niže. U tom trenutku, i taj sprat je popustio
pod teretom nameštaja koji se survao za njim.
Pod ispod Belindžerovih grudi počeo je da se uvija.
Njegovo telo skliznulo je napred.
„Bob! Dolazi ovamo! Uhvati me za noge! Klizim ka
rupi!"
Čuo je profesorove teške korake kako trče ka njemu.
Osetio je debele prste kako stiskaju njegove gležnjeve dok
su pokušavali da ga zadrže.
Vini se izvijao,mlatarao nogama i očajnički tražio čvrst
oslonac. Još jedna daska je propala i ponovila tupi zvuk
vlažnog kartona. Vini se trgao naniže i vukao Belindžerove
ruke u ogromnu mračnu rupu. Iz nje se osetio vlažan,
buñav smrad.
„Prestani da se pomeraš!", povikao je Belindžer. „Za
ime boga, smiri se."
„Pašću! Pašću!"
Vinijeva lampa osvetlila je zastrašujuć krevet sa četiri
stuba. Pod se otvorio, krevet se sunovratio uz strahovit
prasak u tamu ispod njih.
Vinijeva težina vukla je Belindžera bliže sve većoj rupi.
 “Bob, čvršće me drži za gležnjeve! Osećam da ti ruke
klize!“
„Trudim se! Ne mogu više!"
„Lezi na moje noge!"
„Šta?"
"Moje noge! Lezi na njih, do ñavola! Svojom težinom
ćeš me zadržati da ne padnem!"
Belindžer je osetio strahovit pritisak na nogama.
Trgao se od bola ali barem više nije klizio ka rupi. Svetlost
profesorove lampe osvetlila je krater ispred njega. Videla se
samo Vinijeva glava. U meñuvremenu, Belindžerova glava
je već bila na ivici rupe.
„Vini, slušaj me! Izvadiću te odavde!", doviknuo mu je
Belindžer.
„Nadam se da hoćeš."
„Prestani da se koprcaš! Samo otežavaš sitauaciju!
"Prestani da se koprcaš", rekao je Vini sam sebi,
pokušavajući da se smiri.
„Broj od sto unazad."
„Zašto da..."
“Uradi kako sam ti rekao. Koncentriši se na brojeve.
Sto, devedeset devet, devedeset osam. Hajde! Devedeset
sedam.“
„Devedeset šest, devedeset pet, devedeset četiri.“
Polako, dišući promuklo, Vini je uspeo da se umiri.
„Dobro", rekao je Belindžer, osećajući bol u rakama.
„Pokušaću da te okrenem tako da gledaš u mene."
Belindžer je pomerio ruke ulevo dok je okretao Vinija
na stranu u odnosu na sebe. Njegova leva ruka trpela je
najveće opterećenje. Morao se još više nagnuti u rupu
kako bi i desnom mogao da se posluži. Uprkos hladnoći u
hotelu, graške znoja su mu klizile niz lice.
„Ovo je najviše što mogu da te okrenem!“ Od
naprezanja Belindžer je škripao zubima. Njegov glas je
odjekivao u rupi.
„Nemoj me pustiti", rekao mu je Vini.
„Obećavam da neću." Belindžer nije još dugo mogao
da drži ranac. „Vidiš li moju levu ruku?"
„Da." Rekao je Vini drhtavim glasom.
Belindžer je dobro video Vinija kako je stisnuo ruke
oko grudi da mu ranac ne bi skliznuo sa ramena. Vinijeva
desna ruka bila je čvrsto pripijena uz levo rame.
„Ispruži svoju desnu šaku i uhvati me za levu ruku.
Tu je odmah iznad tvog ramena."
„Ne mogu." Rekao je Vini. „Pašću." Belindžer je imao
problema da mu ranac ne isklizne iz ruku.
„Ne. Nećeš pasti. Uradićemo ovo na drugi način." Nije
rekao pokušaćemo da uradimo ovo. Pokušati je
podrazumcvalo slabost. Pokušati je navodilo na moguć
neuspeh. Svaka reč je morala da podrazumeva komandu
koja nije ostavljala bilo kakvu sumnju u pozitivan ishod.
„Ostavi desni dlan na levom ramenu. Popusti samo
toliko da ga digneš malo više na rame prema vratu. Kaiševi
neće skliznuti."
„Plašim se", rekao je Vini.
„Skoro smo gotovi. Samo radi šta ti kažem."
Belindžera su bolele ruke. Osećao je profesorovu
težinu na nogama. „Pazi. Povuci desni dlan ka ramenu i
vratu." Vini ga je poslušao. “Da li osećaš moju levu ruku?"
„Da." Vinijev glas je drhtao.
„Okreni telo. Vuci dlanom dok ne uhvatiš moju ruku."
„Ja..."
„Uradi to! Još malo pa si napolju!"
Belindžer je osetio kao se Vinijevo telo polako okreće
ulevo. Bol u njegovim rukama skoro da je bio nepodnošljiv.
„Imam je", rekao je Vini u jednom dahu.
„ Sjajno ti ide. Još malo pa ćeš se izvući. Sad ću
prebaciti kaiš tvog ranca. Uradiću to lagano da mi ne bi
skliznuo. U redu?“
Vmi je zvučao veoma promuklo. „U redu."
„Istovremeno, spuštaj svoj dlan niz moju ruku. Kad se
dodirnu dlanovi, uhvati me za zglob."
„Za zglob.“
"Vini, još malo pa si se izvukao." Još znoja kapnulo je
sa Belindžerovog lica.
„Imam ga. Uhvatio sam te za zglob.“
"Drži se čvrsto. Moram da pustim kaiš sa ranca da
bih te uhvatio za zglob."
„Sveta Marijo, majko..."
Belmdžer je osetio kako ga Vini čvrsto drži za levi
zglob. Belindžer je ispustio ranac iz leve ruke i zgrabio
Vinija.
U jednom trenutku Vini je padao. Vrisnuo je. U
sledećem trenutku, Belindžer ga je već držao, iako je
energično kretanje zanjihalo Vinija.
„Ne!" povikao je Vini.
"Neću više. Stao sam!", umirio ga je Belindžer. Osećao
je nesnosan bol u desnoj ruci u kojoj je i dalje držao ranac.
Vinijevo telo se ponovo umirilo.
„Drži se za moj zglob što jače možeš", rekao mu je
Belindžer. Neprirodan položaj Vinijevog tela stvarao je
neizdrživo opterećenje na njegovu desnu ruku. „Dobro. Što
čvršće možeš. Sada, digni desnu ruku. Ne mnogo. Dovoljno
da te poduhvatim svojom desnom rukom. Moraću da
pustim ranac.
„Ne!"
"Možemo mi to, Vini. Još malo pa si se izvukao. Na tri.
Pustiću ranac iz desne ruke i uhvatiću tvoju levu ruku.
Jesi li spreman?"
„Ja...“
"Još malo pa ćeš biti ovde pored mene. Spreman?
Idemo na tri. Jedan, dva.“
„Tri", povikao je Vini i zgrabio Belindžera za zglob
svom snagom.
Belindžerova desna ruka ispustila je ranac i postavila
se ispod Vinijeve leve ruke. Sad su bili okrenuti licem u
lice.
„Bob.'", viknuo je Belindžer. „Možeš li da nas
povučeš?" Profesor je pokušao, bez daha. „Ja... Ne mogu.
Ne obojicu. Nemam toliko snage."
„Vini, pokušaj da se popneš uz moje ruke."
 „Ne mogu."
Belindžer je grozničavo razmišljao.
„Dobro, probaćemo nešto drago." Budi pozitivan,
mislio je. Glas mu je bio promukao. „Okrenuću se na
desnu stranu. To će povući naše rake na levu stranu.
Prebaci lakat preko ivice rape. Okretaću se sve dok se ne
izvučeš gore."
„Pokušaću", rekao je Vini.
„Ne", odgovorio je Belindžer. „To ćeš uraditi. Ti izlaziš
odatle.'" Iscrpljen od napora da izdrži težinu Vinijevog tela,
Belindžer se polako okrenuo sa stomaka na desni bok,
ključna kosi na levom ramenu samo što mu nije iskočila.
„Da", rekao je Vini. „Lakat je preko ivice."
„Još više." Belindžer je bio bez daha. „Prebaci i
koleno."
„Ne mogu."
Iznenada su ih osvetlile barerijske lampe.
„Svetog mi...", bio je to Rikov glas. Uhvatio je Vinija za
ruku.
Hvala bogu, pomislio je Belindžer, dok mu je srce
lupalo od olakšanja.
„Čuli smo buku preko voki-tokija, ali nismo znali šta
se dešava. ", doviknula je Kora. „Došli smo što smo pre
mogli.'" Dohvatio je Belindžera i vukao ga uz profesorovu
pomoć.
Nekoliko sekundi kasnije, Vini je ležao na podu,
drhteći,
„Uspeli smo. Ne, nije tako. Ti si uspeo", obratio se
Belindžeru.
„Svi smo uspeli", odgovorio je Belindžer.
„Hvala ti." Vini je jedva govorio. „Hvala vam, svima."
Okrenuo se, gledajući u rupu, i pomerio se još dalje od nje,
dok su mu se gradi i dalje nadimale od stresa.
Belindžer je i dalje ležao na podu i pokušavao da doñe
do daha. Izvadio je bocu sa vodom iz ranca, uzeo veliki
gutljaj i dao je Viniju.
“Grlo mi je tako suvo, ne znamda li ću moći da
gutam.” Ali jednom kad je počeo da pije, nije mogao da se
zaustavi. Dok mu je voda curila iz usta ispio je bocu do
dna. „Nikad mi ništa nije bilo tako slatko.“
„ Šta se sesilo?“ Rik se pažljlvo nagnuo ka rupi.
Uhvatio je Korinu ispruženu ruku, u slučaju da se rupa
proširi Uperio je baterijsku lampu u krater. „Neka slaba
svetlost je dole.“
„To je moja baterijska lampa", rekao je Vini. „Ispala
mi je."
„Svi spratovi su se urušili", rekao je Rik. „Dole na dnu
je gomila nameštaja. Baš smrdi na trulež."
Rik ie stao i odlomio parče drveta sa ivice rupe.
Lagano se povukao nazad, okrećući se ka ostalima. „Drvo
je mekano i mokro " Prineo gaje nosu. „Smrdi na stari
podrum.
„Od truljenja", rekao je profesor. „Krov mora da
prokišnjava Kada pada kiša ili sneg, voda curi kroz ovaj
red soba. Posle više od trideset godina, jedan Vinijev korak
bio je dovoljan da potporni stubovi popuste."
„Možda je dobro što su sobe zaključane , rekla je
Kora. To su prva sledeća vrata. Možda je pod i u njoj truo."
„Ipak, niste našli ključ?" Belindžer se uspravio.
Osećao je bol u rukama, ramenima i nogama.
„Nema ključa", rekla je Kora. „Dobro je imati te pored
sebe", Rik se obratio Belindžeru. „Razumeš se u brave."
Belindžer je zaustio da kaže 'ne baš', ali Rik je
nastavio.
„Imaš brze reflekse. Ne bojiš se visine."
„Jer nisam mogao da vidim dno. Osim toga, kad sam
bio tinejdžer, mnogo sam se penjao po stenama."
„I ja. Gde si se penjao."
„U Vajomingu."
„Po planini Teton?"
Zašto me toliko ispituje? Pomislio je Belindzer. Da li je
posumnjao da nisam rekao istinu?
„To je previše za mene. Grand me posebno plaši. Ne,
išao sam na kurs preživljavanja u divljini. U Landeru blizu
planina Vind River."
„Izvirite svi." Vini je pokušao da ustane.
„Izvinite, zbog čega?" Belindžeru je dobrodošla
promena teme. „Kako si mogao da znaš da je pod truo."
„Mislio sam na..."
Pod njihovim svetlima ukazala se velika, tamna mrlja
na njegovim farmerkama, koja se protezala od prepona do
levog zgloba noge gde se umokrio.
Našavši se u neprijatnoj situaciji, Vini je sakrio pogled
od Kore.
„Na tvom mestu, i meni bi se desilo isto", rekao je
profesor. Vini je gledao u pod.
„Kad smo već kod tog problema..." Belindžcr je izvadio
praznu bocu iz ranca. „Od sveg uzbuñenja skoro da se i
meni to desilo. Ako možete izdržati bez mene neko vreme,
biću malo niže u ovom hodniku."
„Ne suviše daleko", rekao je Konklin. „Znamo šta se
može desiti ako se razdvojimo. Ostani dovoljno blizu da
možemo videti svetlost tvoje lampe."
„Kad budeš gotov, možda bismo svi mogli da obavimo
to isto", predložio je Rik.
Belindžer je podigao svoju kacigu, namestio lampu na
njoj, i stavio je na glavu. Otišao je do hodnika, osvetlio ga
lampom, i pažljivo produžio, isprobavajući pod. Iza
potamnelih vrata lifta i sa vazom umotanom u paučinu na
prašnjavom stolu, zaustavio se u mraku, i zakačio
baterijsku lampu za pojas. Pod svetlom lampe sa kacige,
otvorio je bocu i obavio nuždu. Znao je da će eho iz
hodnika preneti žubor tečnosti koji je proizvodio, ali nije ga
bilo briga što ga ostali čuju.
Dok je zavrtao čep na boci, čuo je tihi razgovor iza
ugla.
Potom je čuo blagi bat iz suprotnog pravca i uperio
lampu u tamu na kraju hodnika. Duž obe strane prostirala
su se vrata u nizu. Ugao njegove lampe pravio je senke
ostavljajući utisak da su vrata blago odškrinuta. Levom
rukom spustio je bocu, dok je desnom spuštao rajsferšlus
na svojoj jakni. Zavukao je raku ispod nje i napipao u
futroli ispod pazuha pištolj Heckler & Koch .40.

20.

NE, KONTROLIŠI SE, upozorio je Belindžer samog sebe.

Dopuštaš da ovo mesto utiče na tebe. Koncentriši se.
Prošao si i gore od ovog. Odjednom se preznojio pošto se
prisetio izuzetno smrdljive vreće navučene preko glave.Ne!
Ne misli o tome! Šta ako te neko vidi da držiš pištolj. Ako
vide da si naoružan, sigurno će se pitati šta još ne znaju o
tebi.
Čekao je, pažljivo gledajući senke.Udusao je na nos,
izdisao na usta, držeći dah tri sekunde, polako se smirio.
Zvuk s kraja hodnika se nije ponovio. Moglo je biti bilo šta
― zgrada koja se sleže ili vetar koji udara u nešto sa
spoljne strane zida. Iza ugla, tihi razgovor se nastavio.
Ništa što bi trebalo da me brine, pomislio je.
„Sve u redu?", upitao je Rik na početku hodnika.
„Završavam." Belindžer je zatvorio she i trudio se da
ne izgleda uplašeno.
„Ovo je potrajalo, pa smo se zabrinuli da nisi, u
opasnosti "
“Uživao sam u samoći.” Rekao je Belindžer kada je
zakopčao jaknu i uzeo bocu još toplu od urina
„Gde ovo da ostavim?" Upitao je kad se pojavio iza
ugla i video ukrštene snopove svetlosti.
„Ovde ne", odgovorio mu je profesor. „Ne ostavljamo
tragove, sećaš se
„U ranac", rekao je Rik. Izgubio se iza ugla, idući ka
mestu gde je bio Belindžer.
„Sve ima svoj prvi put." Belindžer je proverio da li je
čep čvrsto zatvoren i gurnuo je bocu u ranac.
U dnu hodnika čuo je Rika kako mokri u svoju bocu.
„Pa,postajemo bliski."
 „Razmišljamo da li da nastavimo dalje", rekla je Kora
„Dobro sam, stvarno", uveravao ih je Vini.
„Delovao si prilično uplašeno pre nekoliko minuta."
„Dobro sam." Belindžeru se činilo da je Vini bio rešen
da ne pokaže znake slabosti pred Korom. „Prešli smo
ovoliki put da bismo došli dovde. Radovali smo se ovime,
da ne govorim o vremenu i novcu koji smo uložili u ovo.
Neću vam dozvoliti da se vratite zbog mene."
„Ali, da li si u stanju da nastaviš?" upitala ga je Kora
„Nije mi ništa", insistirao je Vini.
„Dobro", rekao je Rik, zatvarajući ranac dok se
vraćao. „I dalje želim da saznam šta je u Karlajlovom stanu
i Danatinom sefu." „Ko je sledeći?", upitao je Konklin.
„Kora?"
Činilo se da želi da izbegne neprijatnu situaciju, ali
istovremeno je imala i potrebu.
Dok je odlazila, Belindžer je bacio pogled na predmet
koji je ležao na podu. Fascikla.
„Našli smo je u kancelariji iza recepcije", objasnio je
Rik. Bila je interesantno obeležena, pa smo je izvukli. Tada
smo čuli povike sa voki-tokija."
Belindžer je uzeo fasciklu i uperio baterijsku lampu u
naslov: POLICIJSKI IZVEŠTAJI. „Da, ovo sigurno privlači
pažnju." Brzo je prelistao stranice.
„U hotelima se dogode mnogi zločini, pretežno krañe,
ali gosti nikad ne saznaju za to", rekao je. „Nije dobro za
posao. Obično policija obavi istragu u tajnosti. Fascikla
počinje sa najsvežijim slučajem i... " Kora je vrisnula.
Rik je već bio u pokretu i jurnuo je iza ugla, Belindžer
je bio odmah iza njega. Sa Vinijem i profesorom pored,
Belindžer je pažljivo gledao niz hodnik. Svetlosti koje su se
ukrštale osvetlile su Koru koja je stajala leñima pripijenim
uza zid sa napola spuštenim farmerkama. Papirna
maramica bila je na podu odmah pored njene dopola pune
boce. Pogled je bio fiksiran za kraj hodnika. „Nešto je
tamo!"
Rik je stao ispred nje, blokrajući bilo kakvu opasnost.
Pravi muškarac, pomislio je Belindžer. Sva izbezumljena,
brzo je navukla i zakopčala farmerke, sve vreme gledajući
niz hodnik.
„Vidite li šta?“', upitao je Konklin.
"Ne", odgovorio je Belindžer, svestan pištolja ispod
svoje jakne.
„Da", rekao je Vini. „Tamo." Blještave oči sevale su s
kraja hodnika.
Blizu poda.
Belindžer je dopustio sebi da se opusti na trenutak.
„Još jedna životinja."
Usmerena svetlost otkrila je glavu koja je virila iza
ugla.
“Do ñavola, još jedna albino mačka."
Iskezila je zube i frktala.
„Pogledajte kako stoji", rekao je Vini. „Ne boji se. Podi-
vljala. Besna što je uznemiravamo."
„Mora da ima preko deset kilograma", rekao je Rik.
„Zahvaljujući onom gošćenju pacovima u podrumu."
„Kad sam bio mali, provodio sam leta na dedinoj
farmi", rekao je Vini. „Tamo je, pored puta, u jednom
napuštenom ambaru bila gomila podivljalih mačaka. Pojele
su sve miševe, zečeve, krtice kilometrima unaokolo. Ptice
su bile pametnije, pa su se klonile tog mesta. Naposletku,
mačke su počele da napadaju kokoške. Pa su prešle na
koze i..."
„Hvala, Vini", prekinuo ga je Konklin. „Mislim da nam
je jasno."
„Šta se desilo sa mačkama?", upitao je Belindžer kada
je bela životinja ponovo frknula.
„Jedan farmer je postavio zatrovano meso, ali nije
uspelo. Mačke su bile suviše pametne, nisu ni prišle.
Čovek je pričao kako je izbrojao najmanje njih pedeset i
bio je srećan što je uspeo da se dokopa automobila i
pobegne odatle. Komšijina žena je pričala da su pokušale
da pojedu njenu bebu. Najzad, desetak farmera je dobilo
dozvolu od šerifa ili lovočuvara, ili koga već, i otišli su
tamo s puškama. Sećam se da se pucalo ceo dan. Baka mi
je pričala da je čula kako su ubili preko stotinu mačaka."
„Vini", upozorila ga je Kora.
„Dobro, ali ovo je samo jedna. Šic.'", povikao je Rik.
Izvadio je svoj plastični pištolj na vodu i špricnuo sirce u
pravcu mačke. Tečnost nije doprla ni blizu nje. I pored
toga, mačka je još jednom frknula i nestala iza ugla.
„Vidite, ne voli nas, koliko ni mi nju." Belindžer je
primetio da je Kora, dok je trajala zbrka, stavila bocu urina
u svoj ranac. Gurnula je papirnu maramicu u plastičnu
vrećicu, zatvorila je i nju takoñe gunula u ranac.
„Jesi li dobro?", upitao ju je Rik.
„Jesam." Rekla je kao da se izvinjava. „Iznenadila me
je, to je sve."
„Možda ne bi trebalo da idemo dalje."
„Hej, nije to ništa", još više se ispravila od
nelagodnosti.
„Svi smo imali nervoznih trenutaka u različitim
zgradama. Zar to nije jedna od poenti svega ovoga? Da
proradi adrenalin. Ako vrištim dok se vozim u zabavnom
parku, to ne znači da neću otići na još jednu vožnju."
Ipak, Belindžeru se činilo da bi joj bilo draže da su se
vratili.
„Ako je to ono što želiš", rekao je Rik.
I on je zvučao nevoljno. „Idemo", rekao je Belindžer.

21.

KAO I TAMA KOJA SE ČINILA SVE GUŠĆOM, i vreme se

činilo sabijenim. Belindžer je primetio da Vini lagano
hramlje. Da li je lagao da nije povreñen? Tek tada je
Belindžer shvatio da su razlog Vinijevom čudnom hodu
bile njegove mokre pantalone.
Vratili su se na balkon.
„Ja nemam potrebu", rekao je profesor, „ali, možda je
ovo pravo vreme za to. Ne bih želeo da nas usporavam
kasnije." Izvadio je svoju plastičnu bocu iz ranca. „Znamo
da su prve tri sobe koje smo obišli sigurne. Iskoristiću
jednu od njih.“
„Sigurne, ako ne računamo mrtvog majmuna u
koferu", rekla je Kora.
„Mislio sam na sobu sa Barberi mantilom."
„Profesore", rekao je Vini,, jedan od nas bi trebalo da
krene sa vama. Za svaki slučaj."
„Opreznost je dobra", složio se Konklin. Belindžer ih je
posmatrao kako otvaraju vrata. Isprobali su pod, iako ih je
ranije izdržao. Njihova svetla izgubila su se u mraku.
Naslonio se rukom na zid balkona. Pošto se uverio da
je dovoljno čvrst, spustio se na pod oslanjajući se leñima o
zid. Iako nije bio opušten, privid odmora bio je dovoljno
prijatan.
Rik i Kora seli su pored njega. Delovali su umorno
koliko i on. Pa, tako je to sa adrenalinom, pomislio je. Na
kraju te istroši.
„Da ne gubimo vreme." Belindžer je dohvatio fasciklu
koju je ispustio kada je Kora vrisnula.
POLICIJSKI IZVEŠTAJI
„Hoćete nešto za čitanje?" Dao je nekoliko strana Riku
i Kori zadržavajući one najsvežije za sebe.
Datum je bio 31. avjjust 1968. Kao što je profesor
rekao, to je bila godina kada je hotel prestao da prima
goste. Očekivao je da će u fascikli biti pretežno izveštaji o
krañama, najčešćoj vrsti krivičnih dela u hotelima, ali ono
što je pročitao bilo je daleko ozbiljnije.
Istraga o nestaloj osobi. U avgustu, nedelju dana
pošto je žena po imenu Iris Mekenzi odsela u Paragonu,
došao je policijski detektiv i raspitivao se o njoj. Niko je
nije video niti čuo otkako je platila račun i napustila hotel.
Neko ko je radio u Paragonu ostavio je detaljne, rukom
pisane beleške o razgovoru sa detektivom. Iris Mekenzi je
živela u Baltimoru, u državi Merilend, čitao je Belindžer.
Imala je trideset tri godine, nije bila udata, bila je
zaposlena kao redaktor reklamnog teksta za jednu
marketinšku kompaniju koja je sarañivala sa velikim
agencijama u Njujorku. Posle jednog poslovnog putovanja
na Menhetn, otišla je u Azburi park i provela vikend u
Paragonu. U telefonskoj rezervaciji koju je napravila navodi
se kako je nameravala da provede samo vikend. Petak
veče. Ponedeljak ujutru. Umesto toga, napustila je hotel u
subotu ujutru. Belindžer je sumnjao da je uvidela kako
nije bila dobro obaveštena ― da Azburi park više nije bio
mesto gde bi se proveo miran vikend.
Osoba koja je zapisala beleške o policijskoj istrazi
(činilo se da je rukopis muški) navela je da je detektivu
pokazala kartu sa rezervacijom i priznanicu koju je Iris
Mekenzi potpisala kad je platila račun i ranije napustila
hotel. Na telefonskom računu iz njene sobe bio je naveden
i meñugradski poziv u 9.37 na broj za koji je detektiv
otkrio da pripada Irisinoj sestri u Baltimoru. On je rekao
da se sestrin sedmogodišnji sin javio na telefon i rekao Iris
da mama neće biti kod kuće pre večere. Iris je rekla de-
čaku da kaže mami kako se ona vraća u Baltimor te večeri,
ali nikad nije stigla na svoje odredište.
Veoma pričljiv detektiv, pomislio je Belindžer. Izneo je
previše informacija. Pitaj i negovori o detaljima. Pusti da
sagovornik priča o detaljima.
U beleškama se navodi da u hotelu nisu mogli da
pretpostave šta se desilo sa Iris otkako je napustila hotel.
Dalje piše da je mesec dana kasnije došao privatni detektiv
iz Baltimora, sa istim pitanjima. Predstavnik hotela koji je
napravio beleške o istrazi ostavljao je utisak da je čuvao
dokumenta da bi svi razumeli da hotel nije uradio ništa
pogrešno.
Belindžerov puls se odjednom ubrzao kada je
iznenada pomislio da je možda sam Karlajl pisao ove
beleške. I dok je tama i dalje pokrivala sve sa druge strane
balkona, on se koncentrisao na izbledelo mastilo koje je
skoro bilo ljubičaste boje. Svetlost njegove baterijske
lampe prodirala je kroz požuteli krkhi papir i bacala senku
rukopisa na Belindžerovu ruku. Da li je bilo naznaka
starosti u rukopisu, neujednačena veličina slova prouzro-
kovana možda artritisom pristiju nekoga i kasnim
osamdesetim?
Vini i profesor su se vratili. I dok je Konklin stavljao
plastičnu bocu u ranac i zatvarao ga, Belindžer ga je
upitao:
„Da li je Karlajlov dnevnik bio napisan rukom?"
„Da. Zašto?"
Neprijatno osvetljcnje primoralo je Konklina da se
dobro zagleda ispod naočara. Bilo je očigledno da se
koncentriosao na ono što je gledao. „Da. Ovo je Kralajlov
rukopis."
„Dozvolite mi da pogledam", rekao je Vini. Proučavao
je rukopis kao da je nekakva zagonetka. Onda je prosledio
papir Riku i Kori.
„Sad se osećam kao da sam malo bliži njemu", rekao
je Rik. „Rekli ste nam da je Karlajl bio... kako ste ono
rekli? Impresivne fizičke konstitucije zahvaljujući
steroidima i vežbama. Ali, kakvo mu je bilo lice? Njegovo
ponašanje? Da li je bio zgodan ili ružan? Šarmantan ili
drzak?"
„U njegovim najboljim godinama, poredili su ga sa
tinejdžerskim idolima. Imao je oči plave kao more. Zračio
je. Bio je harizmatičan. Ljudi su bili hipnotisani pored
njega."
Rik je vratio izveštaj o nestaloj osobi Belindžeru, i
pokazao na požuteli isečak iz novina. „Našao sam jedno od
ubistava. Trinaesetogišnjak koji je uzeo bejzbol palicu i
razbio ocu glavu dok je ovaj spavao. Udario ga je dvadeset
dva puta, prosuo mu mozak. To se dogodilo 1960. Dečak
se zvao Ronald Vitaker. Ispostavilo se da je majka umrla, a
da ga je otac godinama seksualno zlostavljao. Njegov
učitelj i školski drugovi opisali su ga kao mirnog i
povučenog. Bio je hirovit."
„Uobičajen opis žrtava seksualnog zlostavljanja",
rekao je Belindžer. „Oni su u šoku. Posramljeni. Uplašeni.
Ne znaju kome da veruju, i zato se ne usuñuju da pričaju
ni sa kim iz straha da će im izleteti šta im se dešava.
Zlostavljač obično preti da će učiniti nešto strašno — ubiti
kućnog ljubimca, odseći penis ili dojku — ako žrtva kaže
bilo kome šta se dešava. U isto vreme, zlostavljač
pokušava da ubedi žrtvu da je ono što rade najnormalnija
stvar na svetu. Naposletku, neke žrtve veruju da su svi
zlostavljači, na ovaj ili onaj način, da se sve svodi na
manipulaciju ljudima i više nikom ne mogu da veruju."
Rik je pokazao na dokument. „U ovom slučaju, otac je
poveo Ronalda u Azburi park na vikend za Četvrti juli.
Nazovi letnje čašćavanje. Dečji psihijatar pokušavao je
nekoliko nedelja da otvori Ronalda da ispriča šta se desilo.
Reči su najzad izašle u bujici, kako je Ronaldov otac uzeo
novac od drugog čoveka da provede sat vremena nasamo
sa dečakom. Stranac je dao Ronaldu loptu, palicu i jeftinu
bejzbol rukavicu kako bi ga podmitio. Kada je čovek otišao,
otac se pijan vratio u sobu i zaspao. Ronald je iskoristio
palicu."
„Trinaest godina." Kora je bila zgrožena. „Šta se
dešava sa nekim kao što je on."
„Zbog njegovog uzrasta nije mu se moglo suditi pred
redovnim sudom", odgovorio je Belindžer. „Da je bio
punoletan, verovatno bi bio proglašen nevinim zbog
privremene neuračunljivosti. Ali u slučaju maloletnika,
sudija ga je verovatno poslao u dom za maloletne
delinkvente gde mu je bila obezbeñena pomoć psihijatra.
Bio bi pušten sa navršenom dvadest jednom godinom.
Sudski i psihijatrijski dokumenti bili bi zapečaćeni kako
niko ne bi saznao o njegovoj prošlosti i uportrebio to protiv
njega. Posle toga, od njega je zavisilo kako će nastaviti svoj
život."
„Ali, u biti, taj život je bio uništen", zaključila je Kora.
„Petpostavljam da uvek postoji nada", rekao je
Belindžer. „Uvek sutra."
„Ti očigledno znaš mnogo o tome." Rik ga je pažljivo
gledao.
 Da li me on to ponovo ispituje? Pitao se Belindžer.
„Izveštavao siun o nekoliko ovakvih slučajeva."
„Ovaj hotel upio je mnogo bola", rekao je Vini.
„Pogledajte ovaj izveštaj." Stari papir šuštao je u njegovim
rukama. „Vlasnica kofera sa mrtvim majmunom u njemu.
Šta je pisalo na privesku sa imenom?"
„Edna Bauman", odgovorila je Kora.
„Da to je isto. Edna Bauman. Ona je izvršila
samoubistvo ovde."
„Šta?"
„27. avgusta 1966. Napravila je sebi toplu kupku i
prerezala vene."
„Kora, imaš istančan instinkt", rekao je profesor.
„Sećaš se da si zamolila Rika da pogleda u kupatilu.
Plašila si se da tamo nečeg ima."
Kora je zadrhtala. „ Pre skoro četrdeset godina."
„Dvadeset sedmi avgust", rekao je Rik. „Koji je bio
datum na čitulji za njenog bivšeg muža?"
„Dvadeset drugi avgust", odgovorio je Belindžer.
„Pet dana. Čim je obavljena sahrana, vratila se ovamo
gde su ona i njen tadašnji muž proveli svoj poslednji
odmor prethodnog leta." Vini je razmišljao jedan trenutak.
„Možda je to leto bila njena poslednja lepa uspomena.
Tada je napravljena i fotografija njih dvoje sa majmunom.
Godinu dana kasnije, njen život je bio upropašćen.
Okružena lepim uspomenama, ubila se."
„Da", rekla je Kora, „ovaj hotel je upio mnogo bola."
„Ali, zar policija ili neko drugi nije trebalo da ukloni i
kofer sa mrtvim majmunom u njemu?", pitao se Rik.
„Zašto su ga ostavili?"
„Možda i nisu", odgovorio mu je Belindžer.
„Ne razumem."
„Možda ga je Karlajl uzeo pre nego što je policija
došla, da bi ga kasnije vratio."
U grupi je zavladao tajac. Belindžeru se učinilo da
čuje vetar napolju, a onda je shvatio da zvuk dolazi sa
gornjeg sprata.
 „Soba u kojoj je Barberi mantil", rekao je Konklin.
„Kad sam bio tamo, Vini se dvoumio da pregleda džepove."
„Našao sam ovo." Vini je dodao pismo Riku i Kori.
Kora je pročitala naslov i datum. „Klinika Mejo, 14.
februar 1967. 'Poštovani Gospodine Tobin, Vaš nedavni
rendgen pluća ukazuje da se primarni tumor proširio sa
gornjeg dela vašeg desnog plućnog krila. Sekundarni
tumor pojavio se na vašem dušniku. Potrebno je odmah
zakazati novu seriju agresivnog zračenja."'
„Tobin." Rik je prelistao stranice koje mu je dao
Belindžer i našao jedan požuteli isečak iz novina. „Edvard
Tobin. Mešetar iz Filadelfije. Četrdeset dve godine.
Samoubistvo, 19. februar 1967."
„Odmah pošto je dobio ovo pismo."
„Februar?", upitao je Vini. „Čak i ako je bio sklon
samoubistvu, zima je prilično neobično doba godine za
posetu obali Džersija."
„Ne ako je planirao da odšeta u okean i smrzne se na
smrt pre nego što se udavi." Rik je pokazao na isečak iz
novina. „Čovek je na sebi imao samo majicu i pantalone
kada su ga našli zaleñenog na mestu gde ga je izbacila
plima."
I ponovo je Belindžer bio svestan zavijanja vetra iznad
sebe. „Čudno, dve sobe, jedna pored druge, obe povezane
samoubistvima."
„Ne, ako malo bolje razmislite", rekao je Konklin.
„Hiljade i hiljade gostiju odselo je tokom godina u
Paragonu. Promena u svakoj sobi na svakih nekoliko dana.
Godine, decenije. Na kraju, svaka soba bila bi povezana sa
nekom vrstom nesreće. Srčani udari, pobačaji, moždani
udari. Fatalne povrede od pada u kadi. Predoziranje
drogom. Alkoholno ludilo. Tuče. Silovanja. Seksualno
zlostavljanje. Bračne i poslovne prevare. Finansijske kata-
strofe. Samoubistva. Ubistva."
„Veselo", rekao je Rik.
„Svet u malom", dodao je Belindžer. „Zato je Karlajl
bio fasciniran svojim gostima."
 „Kalvinistički Bog koji gleda proklete može da
interveniše, ali odlučuje da to ne učini." Kora je nervozno
dlanovima trljala ruke.
„Ako želimo da završimo ovo večeras, onda bolje da
krenemo." Rik je sakupio listove koje su čitali. Stavio je sve
u fasciklu i smestio u pregradu na zadnjoj strani svog
ranca.
„Nemojte zaboraviti da je vratimo u fioku sa
fasciklama kad budemo odlazili", podsetio ih je profesor.
„Ne znam koja bi bila svrha toga", rekao je Vini. „Ovaj
hotel će ubrzo biti gomila šuta."
„Ali to je pravilo", obratio mu se Rik. „Ako ga bar
jednom prekršimo, na kraju ćemo prekršiti sva. Onda
ćemo postati vandali."
„U pravu si." Vinijev glas je bio odlučan. „Kad budemo
odlazili, vratićemo fasciklu na mesto."

22.

HARAJUĆI SVOJIM BATERIJSKJM LAMPAMA OKO SEBE,

napustili su balkon i krenuli uz stepenice.
„Čini se da su čvrste", rekla je Kora. „Ali posle onog
što se desilo Viniju, možda bi bilo sigurnije da idemo u
koloni po jedan. Na taj način stepenice će biti manje
opterećene."
„Odličan ideja." Belindžer je primetio da profesor uvek
ima reči hvale za Koru. „Malo odstojanje izmeñu svakog od
nas bilo bi takoñe korisno."
Formirajući kolonu, peli su se kroz tamu. Povremeno,
stepence bi zaškripale, što je činilo Belindžera napetim, ali
drvo je ostajalo na mestu, te je zaključio kako se zvuk ne
razlikuje od običnih zvukova starih stepenica kada se neko
penje uz njih.
Profesor je za trenutak ostao bez daha kad se ptica na
gornjoj ogradi uplašila i poletela u strahu od nezvanih
posetilaca. Udarila je u zid i okrenula se u još većoj panici.
Zaslepljena, letelela je oko njihovih svetala mašući krilima.
Odjednom, sjurila se eiz stepenice i izgubila u tami.
„Ovo je sigurno nateralo staro srce da se malo
razradi", našalio se Konklin.
Beliadžer se okrenuo prema njemu.
„Jeste li sigurno dobro, profesore?"
„Nikad bolje." Zdepasti čovek je opet bio bez daha.
„Još samo dva sprata."
„Odlično."
Uz odjek koraka, stigli su do petog sprata.
„Uh!" Rik je odskočio.
„Šta ti je?", uzviknula je Kora.
„Ovo." Rik je uperio rukom. „Nešto sam zakačio vrhom
kacige."
Uperili su svoje lampe iznad Rikove glave.
„Za ime boga, to liči na..."
„Korenje", dovršio je Vini.
Izgledalo je kao da užad i žice vise sa poda balkona
iznad njih. Tanke niti kao da su bile pričvršćene za njih:
manje korenje.
„Nikad nisam video ovako nešto... Šta to raste tamo
gore?"
Došli su do sledećih stepenica. Rik je bio na čelu, pa
onda Kora, Vini, Belindžer i najzad profesor, koji je zbog
usporenog tempa bio na začelju.
Belindžer je bio u prilici da razgleda zastakljeni deo
krova. Bio je prostran, oko desetak kvadratnih metara, u
obliku vrha piramide. Velike staklene segmente dn ali su
ukršteni bakarni ramovi pozeleneli od starosti.
Ali mnogi segmenti su nedostajali ili su bili slomljeni.
Posle toliko godina, okviri su popustili pod težinom snega i
leda. Belindžer se setio slomljenog stakla u dnu stepeništa.
Da, tako su ušle ptice, pomislio je. Video je polumesec
kako nestaje iza oblaka. Vetar je zviždao kroz otvore na
zastakljenom delu krova proizvodeći zvuk koji je ranije već
čuo. Vazduh je postao hladniji.
 Nešto nije u redu, pomislio je.
„Stepenice ne idu dalje. Stižemo na šesti sprat.
Trebalo bi da bude još jedno stepenište koje vodi do
Karlajlovog stana na sedmom spratu. Ali tu nema ničega.
Kako ćemo gore?"
„Pogledaj ovo." Rik je uperio svoju baterijsku lampu u
balkon na koji se penjao.
Kao po komandi, svi u grupi učinili su isto, osvetlivši
prostor odakle je visilo korenje.
„Neka vrsta..." Kora je zastala u čudu. „Za ime... Pa to
je drvo?“
Tri metra visoko, bez lišća, nagnuto u jednu stranu,
iskrivljeno stablo i grane bacale su senke pod njihovim
svetlima.
„Ali kako je do ñavola..."
„Ptica je unela seme", rekla je Kora. „Ili je to možda
uradio vetar."
„Dobro, ali kako je uspelo da poraste?"
Belindžer je svojom lampom osvetlio slomljenu
saksiju. Izmeñu slomljenih delova naziralo se malo zemlje.
Drvo je raslo iz te zemlje.
„Evo ti objašenja. Dodaj malo kiše kroz slomljeno
staklo na krovu, i uspeva da se održi u životu."
„Jedva", dodao je Rik. „Kao da se hrani iz tepiha i
drvenog poda. Zato su žile tako dugačke. Očajnički traži
hranu."
„Pod je sigurno slab tamo." Konklin je zastao iza
Belindžera. „Kloni se tog dela."
Ispred njih, Rik je zakoračio na balkon. Kora je bila
sledeća. Pa onda Vini. Belindžer se popeo i tražio put do
Karlajlovog stana. Okrenuo se da pogleda iza sebe gde se
Konklin s mukom penjao.
Krak.
 23.

PROFESOR SE UKOČIO. Osećam...", izdahuo je, „... da se

stepenice pomeraju."
Krak.
Oklevajući, zakoračio je napred.
Krak.
„Siguran sam da se pomeraju."
„Ne mrdaj." Belindžer je video da su stepenice počele
da se ljuljaju.
„Odjednom, osećam se kao da sam na brodu", rekao
je Konklin.
Krak. Stepenice su se primetno zaljuljale.
„Ne!"
„Pokušajte da uhvatite moju ruku." Rik je našao
oslonac na vrhu stepenica i pružio ruku profesoru. „Kora!
Vini!" Glas mu je bio odlučan. „Uhvatite me s leña da ne
padnem na stepenice."
Krak.
„Ako ti pružim ruku", rekao je Konklin, „prebaciću
težinu i stepenice će..."
Kao da su predosetile šta će reći, stepenice su
zadrhtale.
Rik se napregao koliko je mogao pružajući ruku još
dalje. „Do ñavola, ne mogu baš ..."
Krak.
„Zvuči kao da će..." Vini je još snažnije držao Rika.
Rik se još više nagnuo niz stepenice.
„Čak i kad pružim raku, nisam dovoljno blizu."
Konklinu je glas podrhtavao.
Krak.
„Ne možemo ga pustiti da..." Kora je držala Rika svom
snagom.
„Konopac." Tražio je Belindžer. „Kod koga je?"
„Kod mene", javio se Vini.
Belindžer je u trenutku bio kod njega, otvorio njegov
ranac i izvukao konopac. Bio je smotan u osmicu. Tanak.
Napravljen od ispletenih niti plavog najlona. Konopac za
penjače.
U žurbi, Belindžer je napravio omču najednom kraju.
Žurno se smestio pored Rika, dok je njegova lampa
osvetljavala profesorovo uplašeno lice.
„Baciću omču oko tebe", rekao mu je Belindžer.
Konklinove oči ispod naočara bile su ogromne od
straha.
„Provuci ruke kroz omču", Belindžer je izdavao
nareñenja. „Provuci konopac ispod pazuha."
KRAK.
Profesor je zastao kad se stepenište trglo.
„Kada konopac bude ispod pazuha, zategni čvor.
Zategni konopac oko grudi što bolje možeš."
Odgovora nije bilo.
„Profesore, da li ste me razumeli?"
KRAK.
Stepenište je počelo da se ljulja van bilo kakve
kontrole.
„Ne!" Belindžer je zamahnuo konopcem iznad glave i
bacio ga prema Konklinu. Pao je pored ramena debelog
čoveka. Ponovo je zamahnuo, bacio i osetio kako mu srce
kuca brže kad je omča pala oko profesorove glave i levog
ramena.
„Provuci ruke!"
Konklin je provukao ruke kroz omču i obuhvatio je
obema rukama.
„Ispod ruku! Čvor! Zategni ga!"
Jedva kontrolišući svoje pokrete, profesor gaje
poslušao.
„Rik! Kora! Vini! Držite konopac! Moramo negde da ga
zavežemo!"
„Ovaj stub na ogradi", predložio je Rik. „Vežite
konopac za stub."
„Možda neće izdržati. Svako od vas neka zamota
konopac oko sebe!", rekao je Belindžer.
 „Nagnite se unazad. Držite se! Spremite se za trzaj!"
Osigurao je konopac obmotavši ga još jednom oko grudi, i
pripremio se „Profesore, probajte da se popnete."
"„Da se popnem?" Konklin je pokušavao da održi
ravnotežu na klimavom stepeništu.
„Možda će izdržati!"
Profesor je progutao pljuvačku i napravio korak
napred.
Stepenište je nestalo ispod njega.

24.

BELINDŽER JE SKORO PAO NA POD. Zaglušujuća buka.

Najveće opterećenje osetio je na nogama i rukama. I pored
toga, neočekivani pritisak konopca oko grudi ostavio gaje
bez daha. Grčevito je stezao konopac rukavicama, stenjao
zavaljen unazad, boreći se sa težinom profesora koji je
padao. Počeo je da klizi napred.
„Vucite!" Vikao je Riku, Kori i Viniju. Pritisak oko
Belindžerovih grudi postao je još snažniji dok su ostali
pokušavali da ga zadrže da ne padne. Da nije imao jaknu
na sebi, dobio bi opekotine od konopca. Boreći se da doñe
do daha, osetio je kako je profesor prestao da pada.
Svetlost sa lampe na kacigi njihala se ispod ivice urušenog
stepeništa. Belindžer je zurio u zategnuti konopac na
mestu gde se urezao u ostatke slomljenog drveta.
„Profesore?" Belindžer je nekako uspeo da doñe do
daha. Odgovora nije bilo. „Za ime boga, da li me čujete?"
Jedva čujno mrmljanje.
„Javite se", čuo se Belindžer. „Da li ste povredeni?"
„Uh!"
Belindžerovo liceje oblio znoj.
„Profesore?"
„Osećam... gušim se."
„To je od pritiska konopca oko vaših grudi."
 „Ne mogu da dišem."
Bože. da li je to srčani udar? Pitao se Belindžer.
„Dišite sporo i kratko. Polako." Naglasio je. „Ako se
zadišete od uzbuñenja, uspaničićete se."
„Panika je suviše blaga reč." Konopac je zaškripeo.
Belindžer je pogledao iza sebe.
„Rik, Kora, držite konopac. Vini doñi ovamo i pomozi
mi da ga izvučem."
Vini se odmah našao pored njega i zgrabio deo
konopca koji je vodio do Konklina.
„Boli", rekao je profesor kad se konopac pokrenuo
nagore.
„Brzo ćemo osloboditi grudi."
„Nije konopac."
„Šta?"
„Noga."
Belindžer i Vini su se naprezali da ga izvuku. Videli
su Konklinovu lampu na kacigi pričvršćenu kaišom ispod
brade. Onda se pojavilo i njegovo lice, bolnog izraza i bi xfc
nego pre. Bez naočara. Bez njih oči su izgledale ranjivo. U i
trahu su se činile još većim.
Belinidžer i Vini povukli su ga još više.
Profesor je teško disao.
„Zakačio sam se za nešto."
Belindžer je osetio Rika i Koru iza sebe kako vuku ko-
nopac, što mu je pomoglo da ne sklizne u rupu. Njihove
disanje odavalo je njihov napor.
„Vini!" Belindžer je zvučao kao da ima pesak u
ustima. „Pusti konopac i povuci ga na balkon."
Vini je lagano pustio konopac. Čim je profesorova
težina bila ponovo na Belindžeru, Vini se privukao ivici.
Uhvatio je profesora za ruku i povukao ga.
Profesor se trgao, ali se nije pomerio.
„Vidim ga", rekao je Vini. „Prednji deo njegove jakne
zakačio se za dasku."
„Znaš šta treba da radiš. Nož. Zato si ga i poneo. Iseci
jaknu."
 Vini kao da se odjednom setio da ga ima. Izvadio ga je
iz džepa svojih farmerki, otvorio i isekao Konklinovu jaknu.
Na trenutak, bio je užasnut provalijom u koju se
stepenište survalo.
„Gotovo." Vratio se do Belindžera i prihvatio konopac.
Ovaj put, kad su povukli, profesor se pomerio. Polako,
bolno, starac je mogao da im pomogne. Oslanjajući se
laktovima na ivicu balkona, prebacio je desno koleno
preko ivice.
Uz tihi uzvik trijumfa u sebi, Belindžer se pomerio
duž konopca, uhvatio profesora i pomogao Viniju da ga
izvuče na sigurno.
Rik i Kora bili su odmah pored njega. Profesor je ležao
na leñima, boreći se da doñe do daha, dok je Belindžer
olabavio čvor i skinuo konopac sa njega.
„Možete li sad da dišete?" Belindžer je brzo proverio
profesorov puls.
Konklinu su se grudi vidno dizale i spuštale dok se
trudio da doñe do daha.
Belindžer je izmerio puls 140, što je bilo jednako
pulsu spor-tiste posle pretrčanih nekoliko kilometara. Za
čoveka sa viškom kilograma i van kondicije, bilo je to
isuviše visoko. „Da li vas grudi i dalje bole?"
„Bolje je. Bolje mi je. Došao sam do daha."
„Sranje", rekao je Rik.
„Njegova leva noga." Kora je uperila prstom.
Belindžer je osetio jak miris bakra. Spustivši pogled
na profesorove nogavice, video je da su natopljene krvlju
od prepona do cipela.
Konklin je stenjao.

25.

O KEJ, SVI ME SLUŠAJTE", rekao je Belindžer. I dok je

krv šikljala iz profesorove butine, Kora se, zgrožena,
okrenula u stranu.
„Zaboravi na to kako se osećaš. Radi kako ti budem
govorio", naredio je Belindžer.
Rik je stavio ruku na usta.
„Nemamo vremena za to", rekao mu je Belindžer. „Svi,
obratite pažnju. Radite šta vam kažem." Izvadio je svoj nož
i isekao profesorove farmerke od prepona do poruba.
Raširio je isečeni deo materijala. „Ko nosi komplet za prvu
pomoć?"
Konklin se vrpoljio od bola. Na butini je imao duboku,
deset centimetara dugačku ranu koja je krvarila.
„Ko nosi komplet za prvu pomoć? " Belindžer je
ponovio pitanje.
Sav u šoku, Vini nije ni treptao.
„Rik. Mislim da je kod Rika."
„Vadi ga. Odmah." Belindžer je obmotao konopac oko
profesorove butine i zavezao ga iznad rane. „Kod koga je
čekić?"
Kora je naterala sebe da gleda u krv. Pod svetlošću
lampi, njena crvena kosa bila je veliki kontarst u odnosu
na bledo lice.
„ Kod mene."
„Daj mi ga!"
Kora se primorala da se pokrene dok je vadila čekić iz
futrole na pojasu.
Belindžer je podvukao čekić ispod konopca, okrenuo
ga i stezao oko Konklinove butine. Krv je prestala da curi.
„Drži ovako."
Belindžer je uzeo Promedov komplet od Rika. „Tvoja
boca sa vodom. Vadi je. Isperi ranu. Kod koga je lepljiva
traka?"
„Kod mene." Vini se povratio od šoka.
„Spremi je."
„Lepljivu traku? Koristimo je da prelepimo oštre ivice
cevi kako se ne bismo posekli. Kako će to da..."
„Samo radi šta ti kažem."
Belindžer je otvorio Pormedov komplet i dve pregrade
u njemu. Samo što nije posegao u torbicu, već je zastao i
pogledao svoje prljave rukavice, te ih je zamenio onim od
lateksa iz kompleta. „Kora, desna ruka ti je slobodna.
Osvetli mi komplet baterijskom lampom."
Izvukao je pakovanje vlažnih, alkoholnih maramica i
otvorio ih. „Rik, sipaj vodu na ranu. Kora, osvetli mi ranu."
Brišući znoj sa očiju rukavom od jakne, Belindžer je
pratio kako voda ispira ranu. Pošto je krvarenje
privremeno zaustavljeno, video je iskidano meso. „Arterija
nije presečena." Vlažnom, alkoholnom maramiciom očistio
je prljavštinu sa ivica rane, a onda se nagnuo još bliže i
pažljivo pogledao parče drveta koje je virilo iz rane. „Kod
koga je Letermanov alat?"
„Kod mene." Rik je otvorio futrolu i dodao mu staje
tražio.
Belindžer je rasklopio klješta. „Čisti ranu i dalje. Kako
se osećate, profesore?"
„Boli me."
„Da li osećate kako vas konopac seče?"
„Da."
„Ako je to jedini bol, onda ste dobro. Ne samo da
konopac zaustavlja krvarenje, već nedostatak cirkulacije
umrtvi ranu. Ali ne možemo je držati tako suviše dugo.
Progutajte ovo." Belindžer je otvorio dve kutije super jakog
tajlenola i dao mu četiri tablete. „Ovo nije vikodin, ali je
bolje ni od čega."
Konklin ih je ugurao u usta. Rik mu je dao malo vode.
„Moja baterijska lampa. Ispustio sam je kada se
stepenište urušilo." Profesor je zvučao kao da krivi sebe za
to. „I Vini je izgubio svoju."
„Ostale su nam još tri." Belindžer je alkoholnim
maramicama očistio vrh klješta. Osetio je oštar miris.
„Idemo. Kora, drži lampu i ne mrdaj."
Belindžer je uvukao klješta u otvorenu ranu i uhvatio
iver tik iznad mesta gde je bio zabijen u meso i, što je
nežnije mogao, izvukao ga. Profesor je bolno uzdahnuo.
„Najgore skoro da je prošlo", Belindžer je pokušao da
ga ohrabri. „Kora, ne pomeraj lampu. Rik, još vode." Dok
se krv spirala, Belindžer je video još jedno manje parče
drveta, skoro skriveno u mesu.
Trudeći se da umiri ruku, uvukao je klješta u ranu,
profesor je tiho jauknuo, i izvadio je komadić.
Gledao je u ranu, tražeći još krhotina, onda je uzeo
svoj otvoreni nož i očistio ga alkoholnom naramicom.
Uvukao je vrh i pomerao ga napred-nazad po mesu, tražeći
da li će negde zapeti za bilo šta tvrdo u mesu. Odahnuo je
s olakšanjem, a zatim spustio klješta i nož.
„Ovakva rana traži šavove", rekla je Kora. „Mnogo
šavova."
„Moraćemo da se snañemo i iskoristimo ono što
imamo.
„Još je isperi", rekao je Belindžer Riku. Rascepao je
četiri pakovanja trostruke antibiotičke masti i iscedio je na
ranu. „Jesi li dobro, profesore?"
„Osećam mučninu."
„Ne sumnjam. Na ivici ste šoka. Vini, doñi ovamo i
klekni pored mene. Dobro. Skini svoje radne rukavice i
stavi one iz kompeleta za prvu pomoć. Odlično. Sad stisni
ranu."
„Šta?"
„Stisni ranu do kraja."
„Jesi li ti poludeo?"
„To je jedini način na koji to možemo da uradimo.
Moraš je držati dok je ja ne zatvorim."
„Za ime boga, da je zatvoriš čime?“
„Lepljivom trakom."
„Ti mora da se šališ."
„Nema veze. Ako ti to ne možeš..." Belindžer se
okrenuo. „Rik, doñi ovamo, stavi rukavice od lateksa i drži
ranu."
„U redu, dobro, dobro", rekao je Vini. Pritisnuo je ivice
rane jednu uz drugu.
Dok su mast i krv curili iz rane, profesor je jauknuo.
„Znam da ovo boli", Belindžer je govorio Konklinu.
„Obećavam, skoro smo gotovi. Ali pre toga moram da te
zamolim da uradiš nešto teško."
„Šta?"
„Ispravi koleno dok Rik bude dizao tvoju potkolenicu."
„Da", složio se Konklin, „to će biti teško."
Zatvorio je oči dok se borio s bolom.
„Spremni?"
Profesor je samo klimnuo glavom.
„Rik", obratio mu se Belindžer. Dok je Rik dizao
Konklinovu nogu, a Vini držao ranu zatvorenom, Belindžer
je odmotao lepljivu traku sa rolne, čija se srebnkasta boja
presijavala na svetlosti. Prislonio ju je u dnu rane i počeo
da mota oko profesorove butine. Što je više rane bilo
pokriveno, Vini je pomerao ruke gore držeći i dalje ivice
rane spojenim. Profesor je zvučao kao da će svakog
trenutka zaplakati od bola.
Belindžer je nastavio da mota traku oko rane. Motao
je drugi sloj, pa onda treći, četvrti.
„Dobro, Rik, možeš da spustiš nogu." Profesor je
zadrhtao.
„A sad da vidimo da li negde curi. Kora, popusti
konopac." Svi su bili napeti dok je Kora izvlačila rukohvat
čekića iz konopca koji se olabavio. Belindžer je svoju
baterijsku lampu držao uperenu u lepljivu traku. Svi su
buljili.
„Kao da me bockaju iglice", rekao je profesor. „To
znači da se cirkulacija vraća."
„Pulsira. Boli. Bože!"
Belindžer je i dalje buljio u lepljivu traku i tiho se
molio. Tražio je krv koja curi na krajevima i šavovima.
„Čini mi se da je u redu." Traka je i dalje bila srebnkasta.
Uhvatio je profesora za zglob na ruci i ponovo proverio
puls. Sto dvadeset. Manji nego što je bio. Nije dobro, ali
nije ni strašno, uzimajući u obzir kroz šta je profesor
prošao. Krv i dalje nije curila pored lepljive trake.
„Da, izgleda dobro." Iz jakne je izvukao svoj mobilni
telefon.
 26.

“ŠTA TO RADIŠ?", upitao je Konklin. Zovem 911."

„Ne!" Profesor je smogao snage da povisi ton. „Nemoj."
„Nemam izbora", odgovorio je Belindžer. „Bob, treba ti
hitna pomoć. Bolnica. Šavovi, antibiotici, lečenje od šoka.
Možda i EKG. Ako ova traka ostane suviše dugo, dobićeš
gangrenu."
„Ne smeš da pozoveš 911."
„Ali ne smemo da se šalimo sa ovim. Samo zato što
sam te zakrpio ne znači da si van opasnosti."
„Ne", rekao je Konklin. „Ostavi telefon."
„Ali on je u pravu, profesore", rekla je Kora, „Moramo
da vas odvedemo u bolnicu što pre."
„Napolje."
„Šta? "
„Izvedite me napolje. Onda pozovite 911. Ako vas
medicinski tehničari iz prve pomoći nañu ovde, prijaviće
vas policiji. Sve će vas pohapsiti."
„Koga je još briga ako ga uhapse?", rekao je Vini.
„Slušajte me." Konklin je uzdahnuo. „Bićete zatvoreni
mesecima. Sudski troškovi. Kazne. Ono što se desilo meni
upravo je razlog zašto policija ne želi da radimo ovo.
Poslužićemo im kao primer."
Drhtao je. „Vini, ostaćeš bez posla. Rik i Kora, nijedan
univerzitet vas neće angažovati. Ako Frenk obavi taj poziv,
vaši životi će biti uništeni."
„Rekao je Bob." Rik je bio ljubopitljiv. „Šta se ovde
dešava?"
„Ne razumem", rekao je profesor.
„Pre nekoliko minuta, Belindžer vam se obrtio sa Bob.
Ne sa profesore, čak ni sa Roberte. Sa Bob. Nikad mi nije
palo na pamet da vam se tako obratim. U motelu nam se
svima predstavio, ali tri sata posle, ni za živu glavu se ne
bih setio kako se zove. Ali vi ne, profesore. Upravo ste ga
oslovili sa Frenk. Za ime boga, vas dvojica se znate
odranije."
„Samo ti se čini", smirivao ga je Belindžer.
„ðavola! Došao si ovamo da gledaš, i odjednom ti ovde
vodiš glavnu reč. Spasao si nas dvojicu sigurne smrti, a
ponašaš se kao da je to normalna stvar za tebe. Klint
Istvud u kobinaciji sa Dr Kilderom. Šta si ti kog davala?"
„Ne znam o čemu pričaš", obratio mu se Belindžer,
dok je i dalje osećao grčeve u stomaku. „Nemamo vremena
za ovo. Moramo da odvemo profesora u bolnicu."
„Izvedite me napolje", rekao im je Konklin. „Onda
pozovite 911."
„Trebalo nam je dva i po sata da doñemo dovde."
„Jer smo traćili vreme. Ako se potrudite, možete me
izvesti odavde za pola sata."
„I brže, ako upotrebimo metalnu polugu da njome
otvorimo ulazna vrata", predložio je Vini.
„Ne! Ne smete ostaviti bilo kakav znak da ste bili ovde.
Ako policija bude prolazila ovuda i vidi razvaljena vrata..."
Profesor je drhtao. „Nikad sebi neću oprostiti ako
upropastim vaše živote. Morate me izvesti istim putem
kojim smo došli - kroz tunel."
„Ali tvoj život je u pitanju." Belindžer se usprotivio.
„Šta ako iskrvariš dok te budemo izvodili odavde?"
„Spreman sam na takav rizik."
„Ovo je suludo."
„Iz tvog iskustva, da li lepljiva traka drži ranu
dovoljno dugo?", upitao gaje Konklin.
Belindžer nije odgovorio.
„Šta si ti kog ñavola?" Rik je ponovio pitanje.
„Lepljiva trka", nastavio je profesor. „Koliko dugo?"
„Ako je skinu za nekoliko sati... "
„Pomozite mi da ustanem", prekinuo ga je Konklin.
„Šta to radite?"
„Pomozite mi da ustanem. Rik i Vini mogu me držati,
a ja ću se oslanjati na onu zdravu rogu."
„Ali..."
Konklin se trgao od bola.
 „Imam sto pet kila! Ako pokušate da me nosite, to će
trajati celu večnost!"
„Smiri se", obratio mu se Belindžer. „Ne treba ti još i
srčani udar pored svega ovoga."
„Zašto se trese?", upitala je Kora.
„Od šoka."
„Dosad smo već mogli biti na pola puta nazad", rekao
je Konklin. „Gubimo vreme."
Belindžer gaje pažljivo pogledao.
„Da li ti ovo stvarno želiš, Bob?"
„Bob", ponovio je Rik.
„Izgubio sam zvanje profesora.”
„Izgubio...?" Vini je bio iznenañen. „Šta to pričate?"
„Naloženo mi je da napustim univerzitet do kraja
semestra."
„Šta se, za ime boga, desilo?"
„Dekan je saznao šta radim. Tražio je način da smanji
troškove, posebno redovnih profesora. Ubedio je senat
fakulteta da me otpusti zbog kršenja zakona i dovoñenja
studenata u opasnost."
„Ne", rekao je Rik.
„Star sam. Nemam mnogo toga da izgubim, ali vas
troje tek počinjete. Nikad sebi ne bih oprostio ako bih
upropastio vašu budućnost. Pomozite mi da ustanem!
Izvedite me odavde!"
„Kako?", upitao je Belindžer. „Stepenište se urušilo.
Šta bi trebalo da uradimo? Da te spuštamo konopcem sa
balkona na balkon?"
„Postoji izlaz u slučaju opasnosti."
Svetlima su tržili unaokolo.
„Tamo. Hodnik", rekao je Rik.
„Držite se u grupi. Rik! Vini! Pomozite mi da
ustanem."
Profesor je stenjao dok su ga dizali. S jednom rukom
oko Rika, a drugom oko Vinija, držao je ravnotežu na
zdravoj nozi. Pomogli su mu da se kreće hramljući.
Belindžer je bio napred i išao balkonom ka hodniku.
Kora je pokušavala da održi korak s njim. Prolazeći pored
lifta, osvetlili su natpis: POŽARNE STEPENICE.
„Najzad nešto dobro", rekao je Belindžer.
Otvorio je vrata i odskočio kada je nešto protrčalo
pored njegovih nogu. Kora je vrisnula. Nešto je frktalo i
jurilo prema balkonu. Samo što nije izvukao pištolj,
Belindžer je čuo Rika kako dovikuje:
„Još jedna bela mačka! Ovo mesto mora da vrvi od
njih."
„Ne", javio se Konklin. „Nije to još jedna." Belindžeru
se učinilo da bunca. „To je ona ista", promrmljao je
Konklin.
„Ista? Ne razumem šta hoćeš da kažeš."
„Pogledaj joj noge."
Belindžer je uperio svoju lampu u uspaničenu
životinju koja je čudno hodala. Isto su uradili Kora i ostali.
Njihova svetlost osvetlila ju je kako juri duž balkona prema
deformisanom drveni koje je raslo iz poda.
Ali i albino mačka je bila deformisana.
„Tri zadnje noge", prošaptao je Rik. „Ima tri zadnje
noge. Isto kao i mačka koju smo videli u tunelu."
„Nije kao", rekao je profesor nejakim glasom.
„Mutacije takve vrste nisu česte. Izgledi za tako nešto su
vrlo mali."
„Ista mačka?", upitao je Belindžer. „Ona koju smo
videli na četvrtom spratu."
„Ali to je nemoguće", rekla je Kora. „Zatvorili smo
vrata koja vode iz tunela u kontrolnu sobu. Sigurna sam u
to. Insistirala sam na tome. Pa kako je onda mačka ušla?"
„Možda su pacovi progrizli rupu kroz betonski zid, kao
što je profesor rekao", razmišljao je naglas Vini.
„Možda", rekao je Belindžer.
„Nema tu možda", rekao je Vini. „To je jedini način
kako je mogla da proñe."
„Ne", rekao je Belindžer idući ka balkonu. „Postoji
drugi način."
„Ne shvatam."
 „Neko je mogao da uñe iza nas i ostavi vrata
otvorena."
Osim vetra koji je zviždao kroz rupe na zastakljenom
delu krova, u hotelu je zavladala mrtva tišina.
Onda je tišinu narušio još jedan zvuk visokog tona.
Spor, ali ritmičan. Lep, ali tužan.
„Samo trenutak", rekla je Kora. „Šta je to?"
Zlo, pomislio je Belindžer. Kroz otvore na
zastakljenom delu krova, vetar je u daljini nosio zvuk
metala klang, klang, klang, koji je udarao u napuštenoj
stambenoj zgradi. Ali to nije remetilo zvuk koji je dopirao
ispod njega.
Liričan. Zastrašujuće poznat, reci su počele da naviru
u glavi.
Širi od...
Prelazi iznad tebe...
U mračnoj provaliji ispod njih, neko je zviždao Moon
River.

27.

„ISUSE!" Kora je odskočila od ivice balkona. y Ostali

su učinili isto.
Zviždanje se nastavilo, odjekujući u tami ispod njih.
Melodija je budila uspomene na snc ve i slomljena srca i
želju da se krene dalje. Divno, pomislio je Belindžer. Šta
bih dao da mogu da krenem dalje.
„Ko?", šapnuo je Rik.
„Obezbedenje?" Vini je takoñe bio tih.
„Policija?" Kora je isključila svoju lampu na kacigi i
baterijsku lampu.
Vini i Rik su isključili svoje lampe. Kora je isključila
profesorovu. Dok se tama stezala oko njih, Belindžerova
lampa i baterijska lampa jedine su ostale da svetle.
„Ugasite svetla", Rik je brzo prošaptao. „Ko god da je
dole, možda ne zna da smo ovde gore."
 Belindžer je svoje lampe ostavio uključene. Govoreći
normalnim tonom, glas mu je zvučao prejako u poredenju
sa njihovim šapatom.
„Policajac se ne bi šetkao i zviždao u mraku. Ko god
da je, sigurno zna da smo ovde gore. To je melodija koju si
svirao na klaviru."
„Oh." Rik je zvučao nervozno.
„Onda, ko?", upitao je profesor. Njegova slabost
osetila se u njegovom glasu.
„Promenite baterije u vašim baterijskim lampama.
Vaše lampe na kacigama potrajaće još dugo, ali svetlost
baterija već slabi. Moramo da budemo spremni."
„Za šta?"
„Samo radite šta vam kažem." I dok je svetlost iz
njegove baterijske lampe postajala žuta umesto bela,
Belindžer je izvadio nove baterije iz svog rance, odvrnuo
donji kraj svoje baterijske lampe, i zamenio stare baterije
novim. Svetlost je ponovo zasijala punim sjajem.
Okrenuo se kako bi stare baterije bacio u ćošak.
„Ne." Čuo se nejaki profesorov glas. „Ne ostavljamo
smeće iza sebe."
Uz uzdah nestrpljenja, Belindžer je ubacio stare
baterije u ranac.
Zviždanje je prestalo. Jedini zvuk bio je zvižduk vetra
kroz rupe na zastakljenom delu krova i daleki klang,
klang, klang metalne ploče.
Ko god da je dole, zna da smo mi ovde gore, i potrudio
se da nam to da do znanja, mislio je Belindžer. Biće čudno
ako ne reagujemo. Vreme je da saznamo s kim imamo
posla.
„Hej!", viknuo je.
Eho njegovog glasa izgubio se u tišini.
„Radimo za Džersi siti salvidž, kompaniju koja ruši
ovu zgradu sledeće nedelje!", doviknuo je Belindžer. „Čovek
iz obezbeñenja je sa nama! Imamo pravo da budemo ovde,
što baš i ne mogu reći za vas! Daćemo vam priliku da
odete pre nego što pozovemo policiju!"
 Eho njegovog glasa ponovo se izgubio u tišini.
„U redu, to je vaš izbor!"
Muški glas povikao je ispod njih:
„Radite noću?"
„Radimo kad gazda kaže! Danju ili noću! Nema
razlike! Ovde je prilično mračno u svako doba dana!"
„Mora da dobro doñe raditi prekovremeno!"
Samo jedan glas. Belindžer je bio ohrabren.
„Slušajte, ne interesuje me priča! Samo vam kažem da
idete! Ovo mesto nije bezbedno!"
„Da, slučaj sa stepeništem to i potvrñuje! Da idemo?
Ne, ovde nam se baš dopada! Moglo bi se reći kako se u
mraku osećamo kao kod kuće!"
Mi? Pomislio je Belindžer.
„Sigurno", rekao je drugi glas. „Mnogo nam se sviña."
„Kakvo je to vrištanje bilo pre nekoliko minuta?",
doviknuo je prvi glas. „Zvučalo je kao da je neko bio dobro
preplašen za Noć veštica."
Belindžer je zurio u mrak ispod sebe. Čuo je korake,
ali nije video nikakvo svetio.
Okrenuo se ka grupi.
„Kora, 911."
„U pravu je, profesore", rekao je Vini pomažući
Konklinu da ustane.
„Nije me briga ako nečiji život bude upropašten zbog
policije", rekao je Belindžer. „Jednio što mi je u ovom
trenutku važno jeste da imaš život."
„Stvarno misliš...?" Rik je zaustio da pita.
„Kora", ponovio je Belindžer, „pozovi."
Već je izvadila telefon i pritiskala brojeve. Okruženi
senkama, ostali su gledali šta ona radi.
„Snimljena poruka." Kora se namrštila. „Prokleta
snimljena poruka."
„Šta?" Belindžerje uzeo telefon.
„Hej", viknuo je prvi glas ispod njih, „ako pokušavate
da pozovete 911, čeka vas veliko iznenañenje!"
Belindžer je prislonio telefon na uvo. Čuo se snimljeni
glas: „ Zbog neuobičajeno velikog broja poziva, svi naši
dispečeri za hitne slučajeve su zauzeti. Molimo vas,
sačekajte i prvi slobodni dispečer razgovaraće sa vama. "
„Pretpostavljam da niste odavde!", doviknuo je glas.
„U suprotnom biste znali! Bilo je na TV. Mesni 911 dobio je
novi telefonski sistem! Sve se pobrkalo. Niko ne može da ih
dobije! Neće biti popravljeno pre ponedeljka, možda i
kasnije!"
Poruka se ponavljala. ,,Zbog neuobičajeno velikog
broja poziva... "
„Zato su i policijske linije zauzete sve vreme!", oglasio
se dragi glas. „Treba pola sata da bi se neko javio!"
„Napredak!", dodao je još jedan glas. „Sve je novo i
moderno i prokleto komplikovano, nije mi jasno kako bilo
šta funkcioniše!"
Trojica? Pomislio je Belindžer.
„Kada nešto i radi!", rekao je drugi glas. „Nekada kada
je ovo mesto radilo, znali su kako da naprave pouzdane
stvari."
„Pravili su ih da traju!", rekao je prvi glas. „Hej, zašto
nam ne ispričate malo više o onim zlatnim noževima i
viljuškama o kojima smo čuli kad ste ranije pričali?"
Belindžer je vratio telefon Kori.
„Pakujte se, svi. Leterman. Lepljiva traka. Konopac.
Čekić. Promedov komplet. Možda će nam sve to zatrebati."
Sklopio je nož i vratio ga u džep. „Jeste li sve pokupili?
Idemo."
„Kuda?", profesor je drhtao od bola dok su ga Vini i
Rik držali izmeñu sebe.
„Jedino kuda možemo da idemo. Dole. Jedno je
sigurno, ovde ne možemo da ostanemo. Pasivnost je
opasna. Pasivnost znači da gubimo."
 28.

BELINDŽER JE BIO NA ČELU. Vratio se u hodnik, zastao

ispred vrata sa natpisom POŽARNE STEPENICE i
osvetljavao uzano, paučinom prekriveno stepenište. Kada
su se ostali pridružili, otkopčao je rajsferšlus na jakni i
izvadio pištolj. „O, Isuse, pištolj", rekla je Kora.
Rik ga je fiksirao pogledom punim nepoverenja,
„Ko si ti?"
„Tvoj anñeo čuvar", odgovorio je Belindžer. „Sad
ućutite. Hodajte što tiše možete. Nemojte im pokazati gde
smo. Zasada, jedina svetlost koja nam treba jeste moja."
Belindžer se lagano spustio na stepenice. Isprobavao
je svaki stepenik u strahu da se i ovo stepenište ne uruši.
Kora je bila sledeća, pa onda Vini i Rik koji su silazili
bočno pošto su pomagali profesoru. Čuo se bat njihovih
cipela, dok su jaknama stmgali o zid. Zvuk njihovog
disanja činio se još glasnijim na stepeništu. Belindžer se
našao ispred zatvorenih vrata, najverovatnije ispred ulaza
na peti sprat. Da li se neko krije iza njih? Da li će neko
izaći kada proñu? Osećajući blagu vrtoglavicu kao da je
skočio sa velike visine, isključio je baterijsku lampu i
vratio je u futrolu na pojasu. Potom je skinuo kacigu sa
glave i pružio je napred u visini glave. Dok je svetlost bila
usmerena ka vratima, napravio je korak nazad, prislonio
se uza zid, stavio pištolj za pojas, i slobodnom rukom
otvorio vrata svega nekoliko centimetara. Ponovo je
izvukao pištolj i pomoću cevi otvorio vrata do kraja. Sve što
bi neko drugi video bila bi svetlost. Neko s druge strane bi
je napao, misleći da je tu glava, a tu u stvari nije bilo
ništa.
Ništa se nije dogodilo.
Belindžeru su dlanovi bili vlažni. Osećao je vrelinu u
stomaku. Provirio je iza vrata, gledajući u prazan hodnik.
Ništa se nije činilo pogrešnim ili neuobičajenim. Uz
trenutno olakšanje, vratio je kacigu na glavu i spustio se
niz nekoliko preostalih ste-penika. Činili su se tamnijim,
užim i prljavijim.
Iza njega, profesor je stenjao i jedva održavao težinu
na zdravoj nozi dok su ga Vini i Rik lagano spuštali niz
stepenice. Previše glasno, pomislio je Belindžer.
Pravio je suviše veliku buku.
Onda je čuo druge zvukove, korake jedne ili više
osoba koje su se penjale uz stepenice.
„Sšššš", okrenuo se ka ostalima. Odmah je stao i
oslušnuo. Da, neko je išao uz stepenice ka njima, ali nije
video nikakvu svetlost, što je značilo daje onaj ko pir vi ovu
buku još daleko. Shodno tome, njegova lampa se nije
"idela, bar još neko vreme.
Video je još jedna vrata. Deset stepenika niže.
Delimično otvorena. Iznenada, shvatio je da su to vrata
koja vode na četvrti sprat, gde je Vini propao kroz truli deo
poda i gde su po drugi put videli belu mačku. Na taj način,
kroz ta vrata mačka se našla na četvrtom spratu.
Belindžer se tiho spustio niz deset stepenika, širom
otvorio vrata i nervozno čekao da mu se ostali pridruže u
hodniku. Čim je ostatak grupe izašao, zatvorio je vrata, i
poveo ih sve iza ugla hodnika, sakrivši ih na balkonu. Čim
je isključio lampu na kacigi, našli su se u potpunom
mraku. Jedini izuzetak bio je zastakljeni deo krova tri
sprata više gde se bleda mesečina probijala kroz brze
oblake.
„Ne pomerajte se", šapnuo im je. Većim delom
zaklonio se iza ćoška balkona dok je nišanio niz hodnik u
vrata koja nije više mogao da vidi. Sekunde su prolazile.
Kako je vreme proticalo, usta su mu postala suva, kao da
mu je neko zamotao peškir oko jezika, nepca i unutrašnje
strane obraza. Vrelina u stomaku se širila.
Čuo je oprezne korake, a potom i šuštanje odeće.
Video je slabu svetlost ispod vrata. Pucketanje drveta
zamenila je škripa šarki. Vrata su se otvorila. Čim su se
pojavila svetla u hodniku, Belindžer se sakrio iza ćoška
balkona.
 „Misliš da su ovde?", šapnuo je prvi glas.
„Ne vidim ni traga od njih“,rekao jedrugi glas.
„ Kad vam kažem i dalje su iznad nas“, dodao jetreći
glas.
„Onda šta čekamo? Vreme je za zabavu.“
Koraci su nastavili da se penju. Svetlost je postajaa
sve slabija da bi na kraju nestala.

29.

BELINDŽER JE PROVIRIO IZA ĆOŠKA. Ostavili su otvorena

vrata. Iz ovog ugla mogao je da vidi kako se svetla polako
udaljavaju. Čim proceni da su njih trojica dovoljno daleko,
zauzeće položaj na stepenicama, nišaneći gore i čuvajući
odstupnicu dok Vini, Rik i Kora ne spuste profesora niz
stepenice, odnesu u tunel i van zgrade. Skoro srro gotovi,
pomislio je. Skoro. Bilo je tako blizu. Ali za pola sata, sve
ovo biće gotovo.
Sada se nije mogao videti čak ni najslabiji odsjaj
svetala. Vreme je za pokret. Podigao je ruku kako bi
uključio lampu na kacigi, i ukočio se. Vrelinu u stomaku
zamenio je led koji je pojurio kroz njegove vene, skoro ga
parališući. Čulo se ugibanje poda u mraku. Ne iza njega.
Ni od koga u grupi ili njega samog. Zvuk je dolazio iz poda
ispred njega.
Shvatio je da svi nisu otišli uz stepenice. Neko je
stajao u mraku ispred njega.
U njegovoj glavi zazvonilo je na uzbunu. Setio se da
nije video svetlost kada je provirio iza ograde i viknuo
onom što je zviždao. Kao kod kuće u mraku. Dopada nam
se ovde, rekao je glas. Šta li je to značilo?
I ponovo se pod ugibao pod težinom. Belindžer je
uperio pištolj u pravcu zvuka.
Odjednom, nekakav čvrsti objekat svalio se na ruku u
kojoj je držao pištolj. Neočekivani udarac ga je šokirao, dok
je od udarca jauknuo. Pištolj mu je ispao iz ruke. Nešto ga
je udarilo u stomak tako jako da je od siline bačen nazad i
ostao je bez vazduha u plućima. Noge su se odjednom
našle u vazduhu. Pao je svom težinom na stranu udarivši
glavom o pod, da bi mu se u sledećem trenutku čizma
zabila u bok. Okrenuo se u mraku i udario u zid.
„Imam ga!", povikao je glas.
„Ko je to rekao?", javila se Kora. „A imam i još nešto.
Pištolj!"
Belindžer je čuo repetiranje pištolja što je smestilo
metak u cev. Do ñavola, ako znaju da rukuju oružjem.
„Frenk", profesor je uspeo da izgovori. „Šta se desilo?"
Zvučao je bespomoćno u tami. „Jesi lipovreñen?"
Koraci su zatutnjali niz stepenice. Dvoje ljudi je
izletelo na balkon. Ali dok je Belindžer škiljio pogledom
zamagljenim od bola, nije video nikakvu svetlost. Jesam li
ja to slep?, pomislio je. „Vraški pametno", rekao je glas.
„Rekao sam ti da će uspeti."
„Vi ste u prednosti", rekao je treći glas. „Hajde da ga i
ja šutnem pa da vas sustignem."
„Čim saznamo ko je ko i šta je šta." Zašto ne vidim
svetio? Belindžer je grozničavo razmišljao. Šta mi se
dešava u glavi? Kao kod kuće u mraku. Dopada nam se
ovde.
„Šta hoćete?", viknuo je Rik.
„Od tebe, da ućutiš", rekao je prvi glas.
Belindžer je čuo jauk. Nekoje udario o pod. Da lije to
bio Rik?
„Ne daš mi da udarim nikoga", rekao je treći glas. „Ali
zato ti slobodno udaraš po njima gde stigneš."
„Dobro, dobro, sledeći koji ne bude slušao jeste tvoj
da nas sustigneš."
Belindžeraje bolela glava. Imao je čudan osećaj da se
vrti u mraku.
„Uh!", uzviknula je Kora. „Neko me je dodirnuo!"
„Samo mi, duhovi."
„Svi na pod", naredio je glas.
 „Čuli ste! Na pod!"
Vini je jauknuo i pao. Zatim i profesor koji je zavijao
od bola kada je pao jer nikoga nije bilo da ga pridrži.
„Skinite rančeve", usledila je još jedna naredba prvog
glasa.
„Prestani da me pipkaš!", viknula je Kora.
„Radite šta vam se kaže!"
Belindžer je mogao da čuje šuškanje rančeva koje su
skidali.
„I ti, junačino", rekao je prvi glas.
Metalni objekat potapšao je Belindžera po ramenu.
Radeći brzo koliko mu je to bol u stomaku i boku
dozvoljavao, i on je uspeo da svuče svoj ranac.
„Da vidimo šta tu sve imamo", rekao je glas.
Belindžer je čuo kako se otvaraju rajsferšlusi i stvari
bacaju na pod.
„Kanap, samoleplj iva traka, metalna poluga,
Letrmanov alat, pojasevi za alat, čekić, voki-tokiji, kacige,
lampe za kacige, baterijske lampe, tone baterija. Nemam
pojma čemu služe ovi merači. Hej, pa neko bi mogao da
otvori radnju sa svim ovim stvarima", rekao je treći glas.
„Komplet za prvu pomoć. Sveće. Šibice. Vidi,
čokolada." Drugi glas je zvučao uzbuñeno.
Vidi? Rekao je vidi. Belindžer je počeo da shvata. Čuo
je kako se čepa celofan i nešto otvara, i mljackanje dok se
jela čokolada.
„Boce s vodom. Ali šta je u drugim bocama?"
Belindžer je čuo kako se odvrće zatvarač.
„Smrdi kao... urin. Ove budale nose urin u bocama u
svojim ruksacima!"
„Našao sam još jedan pištolj!", rekao je treći glas.
„Kakav je ovo... Ovaj nije pravi. Ovo je glupi pištolj na
vodu."
Belindžer je čuo njuškanje.
„Sirće?", rekao je treći glas. „Time ste ga napunili? Pa
to je glupo isto koliko i nošenje urina sa sobom."
„Urin i sirće", rekao je prvi glas.
 „Noževi. Našao sam nekoliko noževa."
Belindžer je osetio ruku na farmerkama. Pre nego što
je mogao da se pomeri, njegov nož je izvučen iz džepa.
Rezervni šaržer bio je istrgnut iz njegovog pojasa.
„Da, cela radnja", rekao je prvi glas. „Ili radnja za
vatreno i hladno oružje."
Ruke su ga drpale i gurkale pretresajući ga. „Našao
sam mobilni telefon."
„I ja. Svi ih imaju."
„Prestani da me diraš!" Kora se usprotivila.
„Hej, moramo da proverimo da li imate oružje."
„U mojim gaćicama?"
„Ostavi je na miru." Rik je iznenada povikao. „O, bože,
moj nos. Mislim da si mi slomio nos."
„To je bila namera", rekao je treći glas. „Ima li još
neko nekih pritužbi?"
Sa izuzetkom fijuka vetra visoko iznad njih, zavladala
je tišina.
„Najzad, malo saradnje", rekao je prvi glas. „Dobro, a
sad svi ispružite rake ispred sebe."
Belindžer je čuo nekoliko nevoljnih pokreta.
„Hej, ne terajte me da vam ponavljani šta sam rekao!"
Pokreti su postali brži. Belindžer je ispružio ruke.
Desna ga je bolela tamo gde je udaren, ali činilo mu se da
barem ništa nije slomljeno.
„Sad, stavite šake jednu uz drugu", naredio je prvi
glas. Belindžer je znao šta sledi. Već je prošao ovakve
muke, samo što je tama bila u vidu navučene vreće preko
glave. I dalje je imao noćne more od toga. Hteo je da
vrisne, da se bori. Ali bio je nemoćan. Dok je znoj natapao
njegovu odeću, borio se da ne počne ubrzano da diše od
uzbuñenja.
Koraci su se približavali. Trudio se da se ne trgne u
očekivanju udarca u glavu. Umesto toga, osetio je
samolepljivu traku oko ruku kada je čuo karakterističan
zvuk odlepljivanja trake sa rolne. Traka ga je sve više
stezala.
 „To će te držati neko vreme", rekao je drugi glas.
Koraci su se udaljili. „Šta to radiš?" Kora je zvučala
uplašeno. „Ućuti, i budi mirna, ili ću ti ponovo gurnuti
ruku u gaćice." Jedini zvuči koji su se čuli bilo je njeno
teško disanje i motanje samolepoljive trake.
„Sledeći? Možda dečko sa slomljenim nosom?" Opet se
čuo karakterističan parajući zvuk samolepljive trake.
„A sad ti, druškane."
Belindžer nije znao da li se to odnosi na Vinija ili na
profesora.
„Hej, ovaj matori se onesvestio , čuo se drugi glas.
Od bola kad je pao i nogom udario o pod, pomislio je
Belindžer. Bes u njemu pomogao mu je da skrene pažnju
sa straha koji je rastao, zastrašujućeg osećaja gušenja kao
da ponovo ima navučenu vreću preko glave.
„Izudaran kakav jeste, ne može nam nauditi", rekao je
treći glas.
„Ipak mu zamotaj ruke, za svaki slučaj."
Profesor je stenjao.
„Dobro", rekao je prvi glas. „A sad dajte malo svetla."

30.

BELINDŽER JE OSETIO DA SE NEŠTO POMERILO pored

njegovog lica. Bila je to ruka koja je dohvatila njegovu
lampu na kacigi. Sledeće što je video bila je velika šnala na
kaišu. Komad cevi za vodu bio je zadenut za kaiš. Mora da
me je time udario po ruci, pomislio je Belindžer. Prljave,
crne pantalone. Teksas jakna crna od čañi i prašine.
Osim profesorove, sve ostale lampe su se uključile.
Snopovi svetlosti počeli su da šaraju po balkonu i osvetlili
su tri mladića. Dok je Belindžer podizao pogled ka onom
ispred njega, Kora je glasno uzdahnula od iznenañenja.
Kad je video razlog njene reakcije, kao da gaje u potiljak
ubola igla hladna kao led. Momci su nosili dvoglede za
noćno osmatranje i podsećali na likove iz
naučnofantastičnih trilera: masivni dvogledi koji kao da su
izrasli iz nihovih lica. Kao kod kuće u mraku. Dopada nam
se ovde. Vidi čokolada.
„Iznenañeni?", upitao je prvi muškarac. Belindžer je
bio iznenañen, ali je nešto drugo bilo razlog tome. Prvi
muškarac bio je visok i mišićav, grada koja je samo
naglašavala njegov sajber izgled. Bio je ćelav. Glava, lice i
deo vrata koji se video iznad jakne bili su crveni, plavi, i
zeleni od tetovaže ispletene od nepoznatih oblika.
„U šta buljiš?", upitao gaje prvi muškarac.
„U dvogled", slagao je Belindžer.
„Da, mudro, ha? Čuo sam da su pre deset godina
koštali malo bogatstvo i da ih je vojska držala pod
kontrolom. Sad se mogu kupiti za male pare u svakoj
prodavnici polovne vojne opreme."
„Mogu se koristiti za lov na Bambija ili špijuniranje
komšija", dodao je drugi muškarac.
Belindžer je bacio pogled na levu stranu i video nešto
manje mišićavog momka u crnoj prljavoj odeći kako skida
dvogled. Levi obraz prekrivao je venac ožiljaka, beo od
opekotina skoro kao i albino mačka sa pet nogu. Ovaj
mladić - koji je, kako je Belindžer procenio, imao oko
dvadeset godina - bio je takoñe ćelav. Ali, bez tetovaže.
„Sve je izašlo na videlo", rekao je treći muškarac dok
je skidao svoj dvogled koji je ostavio crvene otiske oko
očiju. Stojeći izmeñu Rika i profesora, bio je snažne grade,
ali istovremeno, činio se skoro mršav u poredenju sa
svojim drugovima. Bio je niži od ostalih koji su bili visoki
otprilike više od 180 cm. Za razliku od drugih, na njegovoj
glavi bilo je kose, iako je bila kratko podšišana u vojnom
stilu. „Neka ova noć bude naša."
„Baš je dobro. Sve je zeleno." Tetovaža prvog
muškarca protezala se sve do njegovih očnih kapaka.
„Podseća me na onu pesmu." Počeo je da pevuši melodiju
'Nije lako biti zelen'
 „To su bila vremena", rekao je treći muškarac.
„Gledali smo Ulicu Sezam. Bez ijedne brige na svetu."
„Kad si ti to pa gledao Ulicu Sezam?“ Govore suviše
brzo, jesu li na nekim drogama? Pitao se Belindžer.
Pokušavao je da kontroliše drhtanje mišića. Kao i prošli
put, pomislio je. Ako se prepustim strahu, gotov sam.
Pasivan, znači da gubim.
„Vreme je da se upoznamo", objavio je prvi muškarac.
„Tako će naši prijatelji moći da se zbliže sa nama kao što
se to desilo u, kako se ono zove, švedskom sindromu. Tako
se zove, zar ne?", upitao je Belindžera koji je ležao na
podu.
„Stokholmski sindrom", odgovorio mu je Belindžer.
Prvi muškarac ga je šutnuo u levu nogu. Belindžer se
uhvatio, stenjući od bola. „Ko je tebe šta pitao?", obratio
mu se prvi muškarac. „Siguran sam da su ga zvali švedski
sindrom u onom filmu Kevina Spejsija koji smo gledali
neko veće."
„Pregovarač", dopunio ga je dragi muškarac.
„Je l' to bio naziv filma? Sećam se samo kako su se
taoci trudili da se sprijatelje sa kidnaperima. Ili je to bi
drugi film u kom je bio švedski sindrom. Kaže se švedski
sindorom, zar ne?"
„Da", odgovorio je Belindžer.
„Naravno da jeste. Hajde da se upoznamo. Moje ime je
Tod, a ovo je..."
„Mek", rekao je muškarac sa ožiljkom od opekotine na
obrazu.
„Zovite me Džej Di", javio se najmlañi muškarac, onaj
sa vojničkom frizurom. Činilo se da ima osamnaest godina.
„A vi ste...?" Tod je upitao Belindžera. „Frenk."
Tod je pogledao Ijubopitljivo ostale. „Vini."
„Rik." Zahvaljujući slomljenom nosu, Rik je zvučao
kao da je ozbiljno prehlañen.
„Kako se ti zoveš, medena?" Mek je upitao Koru.
Protrljao je teme svoje obrijane glave kao da mu je to
pružalo erotsko zadovoljstvo.
 „Kora."
„Slatko ime."
„I matori?", upitao je Džej Di.
„Bob. Zove se Bob." Belindžer je sažaljivo gledao u
polusvesnog profesora, sa nogom obmotanom
samolepljivom trakom na kojoj se zgrušavala krv.
„Drago mi je da smo se upoznali. Toliko se radujemo
što ste nam se pridružili. Ima li kakvih pitanja?" Svi su
ćutali.
„Hajde. Siguran sam da imate pitanja. Ovo je pravo
vreme za njih. Pitajte me bilo šta. Ne grizem."
Mek i Džej Di krišom su se smejali.
„Frenk", rekao je Tod. „Pitaj me nešto."
„Gledali ste kako se spuštamo niz otvor za
kanalizaciju?"
“Aha. Pokušavali smo da nañemo ulaz u ovu zgradu.
Prokleta metalna vrata i žaluzine ne popuštaju. Zidovi su
toliko čvrsti da bismo pravili veliku buku pokušavajući da
ih razbijemo, čak i ljudi koji gledaju svoja posla primetili bi
tako nešto. Osim toga, našli bi rupu koju bismo probušili,
provalili unutra i pokrali sve pre nas."
„Ili bi primetio onaj čovek što prolazi ovuda", dodao je
Džej Di. Od njih trojice, Belindžera nije prolazila jeza
jedino od njegovog lica.
„Čovek?", upitao je Vini.
„Aha, atmosfera postaje toplija. Imamo još jedno
pitanje. Da, čovek", odgovorio je Tod dok se tetovaža
talasala.
„Dva puta je dolazio noću", objasnio je Mek, skinuvši
pogled sa Kore.
„Šta je radio?", upitao je Belindžer. Samo neka
pričaju, pomislio je. Dok god pričaju, neće nas povrediti.
„Samo se šetao oko zgrade. Proverio je zidove i
moguće ulaze. Koristili smo naše infracrvene dvoglede da
ga posmatramo iz žbunja dole niz ulicu. Kao da je
proveravao da li je sve dobro zatvoreno."
„Možda je čuvar iz obezbeñenja."
 „U Azburi parku blizu plaže?", rekao je Mek. „Nemoj
da me zasmejavaš."
„Ali on nije bio kao mi", rekao je Džej Di. „Ovaj je imao
odelo i kravatu. Kaput. Sasvim pristojan."
„Možda radi za kompaniju koja ruši zgradu", nastavio
je Belindžer.
„Ona glupa priča je stvarno istina!"
„Za nedelju dana, ova zgrada biće gola. A onda sledi
kugla za rušenje."
„Kako mi se čini, na vreme ste nam pokazali kako da
uñemo. Još pitanja? Sad imate priliku. Pitanja? Pitanja?"
Belindžer je pokazao na profesora.
„Mogu li da mu priñem, da vidim kako mu je?"
„Ne. Šta bi ti to mogao da učiniš za njega?"
„Pa, za početak, ako dobije srčani udar, mogao bih da
mu dam veštačko disanje i masažu."
„Da mu duvaš u usta, i sve ostalo?"
„Da."
„Ti si hrabriji od mene."
„Barem da ga malo prijatnije smestim. Leži na
povredenoj nozi."
„Da ga okrenemo na leña? Misliš da bi to trebalo da
učinimo?"
Belindžer nije odgovorio.
„Hej, pa ako te samo to tišti" Džej Di je prišao
profesoru i okrenuo ga na leña.
Profesor je jauknuo. Pokret kao da ga je probudio,
polako je klimao glavom u jednu, pa u drugu stranu.
Otvorio je oči i pokušavao da se koncentriše uplašeno
posmatrajući ispod oka tri muškarca.
„Vidiš, tako smo resili problem", rekao je Mek.
„Pitanja? Pitanja?", oglasio se Tod. „Nema. Dobro.
Imali ste priliku. Sad je red na mene. Evo mog pitanja.
Jeste li spremni? Ovo je teško pitanje. Jeste li sigurni da
ste spremni?"
Muk.
„Kako ćemo se odlučiti koga od vas da ubijemo."
01.00
 31.

BELINDŽER JE ZURIO U TODOV SAT trudeći se da se što

više udalji od svojih emocija. Bio je to sportski sat, jedan
od onc vrste koja ima nekoliko brojčanika. Kućište je bilo
zaštićeno crnom gumom. Pomerivši glavu u stranu, mogao
je da vidi da je jedan i pet. Srce mu je tuklo tako žestoko
da se činilo da će iskočiti iz grudi.
,,Ko će to biti?“, pitao se Tod. „Ima li dobrovoljaca?
Ne? Onda jedino preostaje da Džej Di izabere.“
„Težak izbor“, rekao je Džej Di. ,,Da vidimo. Eci,
peci... pec!“
Džej Di je cimnuo Rika da ustane, zgrabio ga, s leña,
za vrat jednom rukom, drugom rukom uhvatio Rikov pojas
i zaleteo se s njim do ograde terase.
,,Ne!“, vrisnula je Kora.
Rik je jauknuo. Samo što nije poleteo preko ograde,
Džej Di je cimnuo nazad, držeći ga za pojas, okrenuo ga i
bacio na pod.
Preneražena Kora je svoje ruke zavezane lepljivom
trakom držala na ustima. Rik je pobledeo. Grudi su se
trzale kao da će povratiti dok je ubrzano disao.
,,Da li je ovo privuklo pažnju svih?“, upitao je Mek.
Belindžer je osećao mučninu od naizmenične vreline i
hladnoće u stomaku.
„Ako vam damo nekoliko jednostavnih uputstava, da
li ste llgurni da ćete ih moći poštovati a da ne napravite
problem?“, npitao je Džej Di.
Rik je jedva klimnuo glavom dok mu je krv curila iz
nosa na jaknu.
„Onda, hajde da probamo", rekao je Tod. „Svi ćete
polako ustati. Bez naglih pokreta. Ništa što bi nas navelo
da pomislimo da želite da nas napadnete."
Nemoćni da se posluže rakama kako bi ustali s poda,
digli su se na kolena, zateturali, digli jednu nogu, pa onda
dragu i ustali. Belindžer je osetio blagu vrtoglavicu kad mu
se krv naglo spustila iz glave. Osećao je bol u stomaku,
boku, nozi i nadlaktici.
„Pričali ste o nekom sefu", počeo je Majk. „Prema
vašoj priči, neki gangster ga je ugradio", nastavio je Džej
Di. „Samo tri razloga postoje za tako nešto. Novac, oružje,
ili droga."
„Šeststo deset." Mek se počešao po ćelavoj glavi. „Čuli
smo da je to broj gangsterove sobe. Pokret. Idemo da je
vidimo."
Belindžer je klimnuo glavom u pravcu profesora koji
je ležao na podu. „Moraćemo da mu pomognemo uz
stepenice."
„Ne", odgovorio je Tod. „On ne ide nikuda." Džej Di je
otvorio nož. „Da, on je najslabija karika. Njega ćemo ubiti
da biste vi bili pažljiviji."
„Stanite!", uzviknuo je Belindžer osećajući grčenje
mišića. „Profesor je obavio sva istraživanja. On je ekspert
za ovaj hotel. On vam može pomoći da otvorite sef." Tod,
Mek i Džej Di su se pogledali.
„Zašto veruješ da on to može da uradi?", upitao ga je
Mek. „Jer me je zato i pozvao da se pridružim grupi." Rik,
Kora i Vine su se uspravili.
„Nisi novinar?", rekao je Rik napadno.
Belindžer je slegao ramenima.
„Jednom sam gledao Sve predsednikove ljude."
„Kučkin sine!", dobacila mu je Kora. „Profesor je ostao
bez posla na univerzitetu. Ostavili su mu penziju, ali ne i
zdravstveno osiguranje. Kao što ste videli, ima problema sa
srcem, i nema teorije da bi mu penzija bila dovoljna za
lečenje koje mu je potrebno. Očajanje. Zato me je zamolio
da se pridružim grupi i vidim kako se ulazi u hotel i kako
se otvara sef. Posle toga, planirano je da se sam vratim, da
idem istim putem kojim smo došli do sefa i pokupim ono
što je u njemu."
„I šta je stvarno u njemu?" Mek se nagnuo ka njemu.
„Ako se može verovati profesorovim informacijama." Be-
lindžer je zastao. „Zlatnici."
 „Zlatn..."
„Profesor me je mnogo naučio o istoriji. Posebno o
zlatnicima u SAD. Zlatnici od deset i dvadeset dolara koje
je napravio... samo da se setim. Augustus..."
„Sent-Goden", dopunio gaje Vini.
„Da. Tako se zvao. Zlatnici od deset dolara zvali su se
orlovi. Oni od dvadeset dolara zvali su se dupli orlovi. Sve
do Depresije korišćeni su kao platežno sredstvo. Ali onda
je došao Crni petak."
„Šta je, kog ñavola, bio Crni petak?", pitao se Tod.
„Najveći pad berze 1929", odgovorila mu je Kora.
Belindžerovo srce više nije kucalo tako besomučno.
Tako je. Samo neka pričaju, pomislio je.
„Preñi na stvar." Mek se počešao po ožiljku na licu.
„Početkom tridesetih", počela je Kora, „američka
privreda bila je u tolikim problemima da je vlada
strahovala da će propasti. Da bi održala vrednost dolara,
vlada je odlučila da odstupi od pokrića u zlatu."
„A sad to prevedi, medena."
„Pre Depresije, vrednost dolara bila je vezana za
vrednost zlata koje je Ministarstvo finansija SAD imalo u
svojim rezervama", objasnila je. „Teoretski, mogli ste otići
u banku, dati trideset pet dolara i tražiti zlato u toj
vrednosti. Jednu uncu. Ali za vreme Depresije, vlada je
htela da kaže kako je dolar vredeo onoliko koliko je vlada
odlučila da on vredi, bez obzira na to koliko je zlata imala
u svom posedu. I tako smo odstupili od pokrića u zlatu. To
je značilo da zlato više nije moglo da se koristi kao
sredstvo plaćanja. Aktom o zlatnim rezervama iz 1934. sta-
vljeno je van zakona da grañani mogu posedovati zlatne
poluge ili zlatnike. Osim nakita, sve zlato moralo se predati
Ministarstvu finansija."
„Vlada je ukrala zlato?", zaključio je Džej Di.
„Ljudi koji su predali zlatnike i poluge dobili su
priznanice kako bi protiv-vrednost položili na svoj
bankovni račun", objasnio je Vini. „Od tada, jedini način
na koji grañani SAD mogu posedovati zlato jeste ako se
tretira kao istorijska vrednost ili starina. Možete ih
razgledati. Možete ih držati u raci. Možete ih kupovati i
prodavati kao numizmatičar. Ali njima ne možete platiti
rezervoar goriva za vaš auto."
„Sigurno je da ti nominalna vrednost zlatnika od
dvadeset dolara ne može biti dovljna za pun rezervoar",
dodao je Belindžer. Samo da se priča, pomislio je
Belindžer.
„Šta je sa gangsterom?" Tod je prešao prstom preko
cevi za svojim pojasom.
„Karmine Danata bio je mafijaš tokom burnih
dvadesetih", dodao je Belindžer. „Jedna od njegovih
karakteristika bila je deljenje zlatnika omiljenim
prostitutkama. Kad je nastupila Depresija, bio je uveren
da vlada vara sve oduzimajući zlatne poluge i zlatnike.
Zato nikad nije predao svoje zlatnike. Umesto toga, počeo
je da ih skuplja. Na kraju, imao je toliko skrovišta da više
nije mogao sve da zapamti. Tada je ugradio sefu svoj
apartmani 1935 godine."
„Hoćeš da kažeš da su zlatnici još tu?" Mekove oči su
za-iskrile.
„Danata je poginuo u oružanom obračunu dveju
bandi u Bruklinu 1940", odgovorio je Belindžer. „Apartman
je bio rezervisan samo za njega. Plaćao je najam za celu
godinu. Njegovo mesto za opuštanje, kako ga je nazivao.
Nakon njegove smrti, vlasnik hotela..."
„Karlajl. Čuli smo kad ste pričali o njemu. Ludak sa
više novca nego što mu je trebalo."
„Više nikad nije izdao apartman nekom drugom",
nastavio je Belindžer. „Od 1940. do 1968, kad je hotel
zatvoren a Karlajl živeo ovde sam, ostao je prazan. Karlaj je
voleo da špijunura ljude i živi svoj život kroz njihove živote.
Profesor je pretpostavljao da je Karlajl sačuvao sobu
onakavu kakva je bila kad je Danata bio živ. Teorija je da
se Karlajlu svidela ideja tajnog skrovišta zlatnika u sefu,
igranja sa njima kad ga niko dragi nije mogao videti. Mora
da su predivni: orao na jednoj strani, Kip slobode sa
bakljom u raci na dragoj."
„Kreten nije pokušao da ih prokrijumčari van zemlje i
pretvori u keš?", upitao je Mek.
„Patio je od agorafobije. Plašio se da izañe iz hotela.
Druga zemlja bi za njega bila kao druga planeta. Zašto
zlatnike pretvoriti u novac koji ti nije potreban, kada imaš
to zadovoljstvo da poseduješ toliko zlatnika koliko nijedan
dragi čovek nije video još od 1934? Noćas dok smo
razgledali neke od soba, otkrili smo da je Karlaj bio
opsednut čuvanjem tih soba onakvim kakve su bile kada
ih je poslednji gost napustio. Možda je počeo s tim već
1940. kada je ubijen Danata."
„Koliko to zlato vredi danas?"
„Preko četiri stotine dolara po unci."
„Znači, mogli bismo da istopimo zlatnike i..."
„To bi vas prilično koštalo. Dupli orao, malo manje od
unce zlata, vredi skoro sedam stotina dolara na tržištu
antikviteta."
„Isuse!"
„Ali poslušajte sad ovo", nastavio je Belindžer. „Dupli
orao je iskovan 1933. neposredno pre nego što je vlada
SAD odstupila od pokrića sa zlatom. Pre nego što su
zlatnici pušteni u promet, proglašeni su bezvrednim i
naloženo je da se unište. Velika većina. Nekoliko komada
je ukradeno. Nedavno je jedan od ukradenih zlatnika
nañen i vlada ga je dala na aukciju kod Sotebija.
Izlicitirana cena iznosila je skoro sedam miliona dolara."
„Sedam..."
„Miliona dolara. Priča se da se Danata dokopao pet
takvih zlatnika."
Todove oči svetlucale su pod svetološću lampi. Rukom
je dao znak da svi krenu. „Jedva čekam da vidim taj sef."
 32.

POMOZITE MI OKO PROFESORA“, BELINDŽER SE OBRATIO

VlNIJU.
Vini ga je ljutito pogledao, besan na njega što ih je
slagao. I pored toga, opasnost i poštovanje prema
profesoru naterali su ga da im priñe. Vrlo brzo im je
postalo jasno koliko je lepljiva traka ograničavala njihovo
kretanje. Posle nekoliko pokušaja i neuspeha, ustanovili
su da je jedini način na koji mogu podići profesora da mu
zavuku ruke ispod pazuha. S obzirom na to da su i njegove
ruke bile vezane, nije im mogao biti od pomoći. Ne bez
napora, uspeli su da ga podignu.
Konklin je stenjao, ali je uspeo nekako da se održi na
zdravoj nozi.
„Koliko vam je loše?“, upitao ga je Belindžer.
„Živ sam.“ Profesor je bolno uzdahnuo. „Hej, imajući u
vidu celu situaciju, neću se žaliti.“
,,Je l' istina?“, upitao ga je Vini. ,,Vi i ovaj ovde ste
planirali da pokupite zlatnike?“
„Ja nisam savršen“, odgovorio mu je Konklin. ,,To je
nešto što moraš imati na umu kada su tvoji profesori u
pitanju. Ali dok sam vas slušao kako objašnjavate Akt o
zlatnim rezervama iz 1934... Sent-Godenu, Vini. Pa ti si
stvamo zapamtio Sent-Godena.“
,,I podelili biste novac? Samo vas dvojica?“
Bilo mu je neprijatno.
,,Da li biste pristali na sve ovo? Sve vreme smo
insistirali da se ništa ne uzima, već samo fotografiše. Ne
bismo prekršili samo to pravilo, već bismo počinili ozbiljno
krivično delo. Da li biste rizikovali zatvor do kraja života, ili
biste prijavili policiji?“
„Ali vi ste bili spremni da rizikujete zatvor.“
„Trenutno, nemam šta da izgubim.“
Mek i Džej Di trpali su stvari u rančeve tako da im je
sve stalo tri ranca umesto u pet. Jedino što su ostavili bile
su boce s urinom.
Mek je stavio pištolj na vodu za pojas.
„Odavno nisam dobio igračku." Uzeo je jedan od
ranaca, Džej Di drugi, Tod treći. Infracrveni dvogledi bili su
im okačeni oko vrata.
„Evo kako ćemo da radimo", rekao je Tod dok je
nameštao kaiševe ranca jednom rukom, a drugom držao
Belindžerov pištolj, ja idem prvi, okrenut leñima napred,
uperenog pištolja u vas. Mek i Džej Di idu iza vas, ali na
distanci. Na taj način ne možete ih udariti niti gurnuti niz
stepenice. Ako nešto pokušate, Mek i Džej Di se bacaju na
pod, a ja pucam. Ne zanima me šta ko zna o sefu - ako
hoćete da se zaje... sa nama, prvo ću da pucam, a onda se
popišam na vas zato što ste me naljutili."
Tod je sišao sa balkona i prošao kroz vrata na kraju
hodnika, stigao do stepenica i počeo da se penje leñima
okrenutim napred. Iza njega, sa lampama koje su šarale
po tami, bili su Belindžer i Vini, lepljivom trakom
zavezanih ruku kojima su na neobičan način pomagali
profesoru držeći ga ispod pazuha. Rik i Kora išli su iza
njih, a onda Mek i Džej Di. Njihovi koraci odzvanjali su u
skučenom prostoru stepeništa.
„Sad pošto znaš da nisam novinar", Belindžer se
obratio Viniju dok je pomagao profesoru uz stepenice,
„hteo bih nešto da te pitam."
„Šta?"
„Rominjao si kompozitora koji je napisao 'On the
Banks of the Wabash' i 'My Gal Sal'. Rekao si da je to bio
brat Teodora Drajzera kao da je to nešto mnogo važno. Šta
je bio taj Teodor Drajzer?"
„Napisao je knjigu Sestra Keri."
„Koja sestra!" Samo pričaj, Belindžer je mislio u sebi.
Uspostavi nekakvu vezu s njima.
„To je jedna od prvih slobodnijih američkih
pripovetki." Činilo se da je Vini shvatio Belindžerovu
nameru. „Radnja je smeštena u predgrañu Čikaga, a priča
o ženi koja je primorana da spava za novac kako bi
preživela."
„Zvuči mi kao stvaran život", javio se Mek iz mraka sa
stepeništa ispod njih.
Vini je nastavio priču.
„Tema je pesimistični determinizam Bez obzira na to
šta radimo, naše telo i okolina nas ograničavaju."
„Da, da, nema sumnje, stvaran život", zaključio je
Mek. Uspelo je, pomislio je Belindžer. Dok se penjao uz
stepenice, osetio je kako profesor drhti.
„Pripovetka je objavljena 1900, godinu dana pre nego
što je ovaj hotel sagrañen", nastavio je Vini. „Pre toga,
mnoge američke pripovetke govorile su o napornom radu i
uspehu, što je Vilijem Din Houls nazvao Vedrim aspektom
američkog života'."
„Posle ću te pitati koje bio Houls", rekao je Belindžer
dok je pomagao profesoru da se smiri.
„Ali Drajzer je odrastao u velikom siromaštvu. Video je
dovoljno patnje da bi mogao zaključiti da je američki san
prevara. Da bi njegova poruka bila što jasnija, jednu dragu
svoju pripovetku nazvao je Američka tragedija. Dabldej je
bio izdavač Sestre Keri, ali kad je Dabldejeva žena
pročitala knjigu, bila je toliko šokirana da je zahtevala od
muža da sve kopije zadrži u magacinu i zabrani njenu
prodaju. Tek nekoliko godina kasnije, kada je usledilo
drugo izdanje, knjiga je postala poznata."
„Čini mi se da ću morati da je pročitam", zaključio je
Belindžer.
„Još da ti poverujem", odgovorio mu je Vini. „Priča je
upečatljiva, ali je pisanje grozno. Drajzerova ideja proze
bila je da bar nazove 'stvarno lepa kafana'."
Džej Di se nasmejao negde ispod njih. Usporeni
Konklinom, stigli su do petog sprata i nastavili dalje.
Belindžera je brinulo profesorovo teško disanje. Razmišljao
je da li da preskoči stepenice i pokuša da otme pištolj od
Toda. Ali Tod je bio suviše visoko iznad njega. Stepenište je
bilo suviše usko. Tod bi počeo da puca, ili bi možda Mek i
Džej Di upotrebili noževe na ostalima u grupi koji nemaju
gde da pobegnu. Bio bi to pokolj. Ne, odlučio je, ovo nije
pravo vreme za to.
„Ova sestra Keri podseća me na onu žensku iz filma
koji je medena pomenula." Belindžer je znao da Mek mislio
na Koru. Bes u njemu bio je još veći. „Onaj u kom je 'Moon
River'. Kako se ono bese zove, medena?"
„Prestani da me diraš."
"Kako se zove film?"
"Doručak kod Tifanija."
Da. Dok ga nisam video jedne večeri na TV, mislio
sam da je to film o restoranima kao onaj Moj doručak sa
Andreom. Ali nije, radi se o nekoj ludoj ribi. Kako se ono
bese zvala, medena?"
„Holi Golajti."
„Čak joj je i ime ludo. Trebalo je da se zove Holi
Fuksa. Tako je trebalo da se zove. Muškarci su je izvodili u
skupe restorane. Naravno, očekivali su da će dogurati dalje
od njenih gaćica. Ali pošto bi pojela predivnu večeru,
tražila bi im novac da ode do toaleta. Nikad nisam bio u
toaletu gde sam morao da platim da bih ušao, ali
pretpostavljam da bogataši nemaju problema s takvim
stvarima. Onda bi se iskrala iz restorana, i nikad ne bi do-
bili ono što su platili. Nije spavala s njima, ali što se mene
tiče, za mene je ona i dalje kurva."
Stigli su do šestog sprata.
„Gde je šeststo deset?", upitao je Tod.
Lampe su osvetlile vrata sa potamnelim brojevima na
njima.
„Šeststo dvadeset dva je s desne strane." Džej Di je
uperio svoju lampu u drvo koje je raslo iz poda.
„Onda mora da je šeststo deset s druge strane." Tod je
mahnuo pištoljem da grupa krene u tamu s leve strane.
„I taj glupi kraj", rekao je Mek. „Glavni junak, pisac,
trebalo je da bude pametniji. On zna da je ženska plaćena
da prenosi poruke gangsteru koji je u zatvoru. Zna da će
se udati za južno-američkog milionera zbog novca. Ali
glupan od glavnog junaka ipak se zaljubi u nju. Na kraju,
u sporednoj ulici po kiši traže mačku koju je ona izbacila, i
nañu je, i onda se ljube, i muzika je srceparajuća, a ja se
mislim, glupane jedan, beži! Beži od ove kučke što dalje
možeš! Slomiće ti srce i ostaviće te sa prvim tipom koji
bude imao lovu!"
„Osim toga, kako ti se svideo film?", smejao se Džej
Di.
„Do ñavola", Vini je iznenada počeo da viče na
Belindžera, „i ja bih vam se pridružio!" Bio je toliko besan
da više nije mogao da se kontroliše. „Sve što je profesor
trebalo da uradi jeste da me pita, i ja bih pristao! Misliš da
meni ne treba novac? Imam mizernu platu u školi gde
učenici tuku profesore kad im ovi daju domaći zadatak.
Nemam bogate roditelje kao Rik. Do ñavola, otac mi umire
od raka pluća. Nema zdravstveno osiguranje. Sve što za-
radim dajem za njegovo lečenje! Da ste me pitali, ja bih
pristao!"
„E ovo je momak koji zna da je keš zakon", zaključio
je Mek. „Ako imaš novac, nećeš samo plaćati tatino
lečenje. Dobićeš i Holi Fuksu."
„Samo da znaš koliko mi je stalo do toga", rekao je
Tod. „Evo ga šeststo deset."

33.

NA VRATIMA JE BIO ZNAK NE UZNEMIRAVAJ. Tod je

uhvatio kvaku i gurnuo. „Zaključano."
„Ne čudi me", rekao je Belindžer koji je pokušavao da
održi razgovor.
„Pričaj mi o tome."
„Kora i Rik nisu mogli da nañu ključ za ovu kao i
nekoliko dragih soba, uključujući i šeststo deset. Ključevi
koji nedostaju mora da su od vrata koja su zaključana."
„Ako te slučajno zanima zašto ste ti i tvoji prijatelji još
živi, jedan od razloga je taj što ćete vi raditi one teške
poslove, dok se mi budemo odmarali."
„Ali to nije jedini razlog", dodao je Mek gledajući u
Koru.
„Osim toga, matori će nam pomoći da otvorimo sef,
rekao je Džej Di. „Spustite ga na pod."
Belindžer i Vini su ga poslušali i smestili profesora što
su udobnije mogli. Laknulo mu je što je najzad mogao da
stoji bez opterećenja. Poželeo je da su mu ruke slobodne
da ih malo izmasira.
„Hajde, otvorite vrata." Tod je uključio baterijsku
lampu.
„Kako?"
Tod je uperio pištolj. Njegova baterijska lampa
naterala je Belindžera da zakloni oči. „Stvarno mrzim kad
se ne slažete sa mnom."
„Rik! Vini! Pomozite mi."
Rikov nos, prekriven zgrušanom krvlju, bio je duplo
veći od prirodne veličine. On i Vini pridružili su se
Belindžera ispred vrata.
Iako su mu ruke bile vezane, Vini je je uspeo da
uhvati kvaku i proba da otvori vrata. Ništa. „Držaću kvaku
spuštenu, a vi probajte da razvalite vrata."
Mek se nasmejao.
„To je ispravno. Oni rade, dok ti stojiš pored njih."
Belindžer i Rik udarili su ramenom u vrata. Zid se
zatresao Vrata se nisu pomerila.
„Čini se daje metal ispod." Belindžeru je rame
pulsiralo.
„Ne zanima me da je i kriptonit. Otvorite ih."
„Sad je na mene red da držim kvaku", rekao je Rik,
gurnuvši Vinija u stranu.
Vini se pridružio Belindžeru. Vratili su se korak
nazad, zaleteli i udarili u vrata svom težinom.
„Ovako možemo da udaramo ceo dan", rekao je
Belindžer. „Neće popustiti."
„Onda bolje smisli kako da ih otvoriš", obratio mu se
Tod, , jer postajem nervozan, a kad sam nervozan..."
 „Metalna poluga."
„Ah. Metalna poluga."
„To je jedini način. Ili možda čekić."
„Čekić", javio se Mek. „Možda bi vam dobrodošli neki
noževi da prosečete kroz zid. Ili pištolj da pucate u bravu."
„Mislim da to ne bi pomoglo."
„Drago mi je da to čujem", oglasio se Džej Di. „Za
trenutak mi se učinilo da ste nam tražili da vam damo
oružje."
„Samo metalnu polugu, ako želite da otvorite ova
vrata."
„Oh, želimo da otvorimo ova vrata. Definitivno. Kod
koga je metama poluga?"
„Kod mene", rekao je Mek. Njegova ćelava glava presi-
javala se pod svetlošću Belindžerove lampe. „Izvadi je."
„Naravno."
Mek je izvadio metalnu polugu iz svog ranca.
„Je l' tako da vi momci i ne pomišljate da je upotrebite
protiv nas?"
„Samo želimo da uradimo ono što ste nam naredili."
„Jer, ako pokušate da upotrebite ovu metalnu polugu
protiv nas, znate šta će se desiti, zar ne?“
,,Ne, čini mi se da ne shvatate“, razmišljao je Džej Di.
„Mislim da bi trebalo to da vam pokažem.“
Džej Di se približio grupi. Iznenada, jednom rukom je
zgrabio Rika s leña za vrat dok ga je drugom uhvatio za
pojas.
„Hej, šta to radiš...“
Ali Džej Di je već trčao, gurajući Rika ka ogradi na
bal- konu.
,,Ne!“, uzviknuo je Belindžer.
Ovog puta, kada je stigao do ivice, Džej Di nije
povukao Rika u stranu, na sigurno. Umesto toga, još brže
je potrčao, iznenada stao, i gurnuo Rika preko ograde.
 34.

“NEEEEEEEEE!"
Tišina.
Rik je nestao u tami. Njegov glas bio je sve tiši.
Prigušeni prasak odjeknuo je duboko ispod njih.
Odjek je utihnuo.
Belindžeru srce kao da je prestalo da kuca. Osećao se
kao u bezvazdušnom prostoru izmeñu dva oñeka pulsa.
Nije mogao da se pomeri.
Tišinu je prekinuo Džej Di koji je pogledao dole, u
predvorje šest spratova ispod njih. „Ko bi rekao? Vidim
dole jednu tačku koja svetli. Njegova lampa je preživela
pad."
„Kako ide onaj stari vic?", zapitao se Tod. „Pad ne
ubija, već prizemljenje."
„Pa, medena, čini mi se da ću ja biti taj koji će svirati
sa tobom." Zaključio je Mek.
Kora je skliznula na pod. Jedva je promnnljala.
„Ne."
Belindžer ju je jedva čuo. Pod svetlošću svoje lampe,
primetio je njen frenetični pogled.
„Ne", šapnula je.
Izbuljila je oči. Vene na vratu bile su kao konopac.
Njen vrisak ispunio je šesti sprat, jače od vetra koji je
zviždao kroz pukotine na zastakljenom delu krova sprat
više.
„NE!"
„U redu, u redu, dobro, shvatili smo!" Tod joj je uperio
lampu pravo u oči. „Nedostaje ti! Navikni se na to, ućuti, ili
ćeš ti biti sledeća preko ograde!"
„Ne dok ja ne završim s njom", dodao je Mek.
„NE!“
„Neka je neko smiri", upozorio je Tod. „Ne šalim se.
Ako ne prestane..."
Belindžer je prešao do mesta gde je skliznula na pod.
 „Kora!"
I dalje je vrištala.
„Kora!" Stavio je svoje zavezane ruke na njeno levo
rame.
„Prestani."
„NE!"
„Kora!" Belindžer ju je lagano gurnuo. „Prestani,
odmah." Suze su joj tekle niz lice. Dok je jecala, sline su joj
curile iz nosa. Pljuvačka joj je curila iz otvoreni i usta.
„Kora!" Belindžer je nekako uspeo da je uhvati za
ruku. Prodrmao ju je, pa još malo jače. Njeno telo bilo je
kao one lutke od krpe. Glava joj je padala napred, pa
nazad. Ošamario ju je i odjednom je zaćutala.
Obraz joj je bio crven. Gledala gaje iznenañena. Oči su
joj i dalje bile izbuljene, ali jedva da je trepnula, samo je
skliznula nazad niza zid i jecala.
„Nisi morao da je udariš tako jako", rekao je Vini
prekorno.
„Ućutala je, zar ne?", rekao je Tod. „Kunem ti se da je
bila na dobrom putu za preko ograde.
Profesor je ležao na podu, prestravljen. Mek ga je
lagano potapšao metalnom polugom po ruci. „Sad znate
šta će se desiti ako pokušate da je upotrebite protiv nas.
Otvarajte vrata."
Ostavio je polugu na podu i vratio se. Belindžer je
pokušao da kontroliše svoje emocije. Ruke su mu drhtale
kad je uzeo polugu i zabio je u okvir vrata. Namestio se i
gurnuo. Drvo je počelo da puca.
„Ne", zavapio je profesor. „Ne uništavajte prošlost."
„Samo ukradite od nje. Je l' tako, matori?", upitao je
Džej Di. „Vini, daj pomozi mi", rekao je Belindžer. Još u
šoku, Vini mu se pridružio. Stavio je ruke odmah pored
Belindžerovih, koji je osetio da se tresu kao i njegove. Obo-
jica su gurnula. Lom. Pucanje.
Krek. Drvo se polomilo glasno kao pucanj iz pištolja.
U Belindžerovim ušima još je odzvanjalo kad su se vrata
otvorila Dočekala ih je tama.
 „Odložite polugu i udaljite se od nje", naredio je Tod.
Belindžer je uradio kako im je rečeno. Gledao je kako Mek
uzima polugu i vraća je u ranac.
„A sad da nañemo sef, rekao je Tod.
Belindžer i Vini pomogli su profesoru da stane na
zdravu nogu.
„Kora!" Vinijev glas je podrhtavao. „Moramo dalje."
Ali Kora se nije pomerila. Ostala je oslonjena na zid.
Glava joj je bila pognuta. Svetlost njene lampe padala je na
njena kolena. Treperila je dok su se gradi i ramena dizali i
spuštali uz tiho jecanje.
„Ja ću je povesti unutra", rekao je Mek. Povukao ju je
da se digne. S jednom rakom oko njenog pojasa, blizu
grudi, zakoračio je ka otvorenim vratima.
„Ne diraj me." Opirala se.
Dok ju je Mek gurao u mrak, Belindžer je povikao:
,,Pod!"
„Šta?"
„Moraš prvo proveriti pod! U nekim sobama pod je
truo! To se desilo sa stepeništem!"
Mek se trgao nazad.
„Prvo vas trojica", rekao je Džej Di.
„Aha, ako je truo, matori će propasti", zaključio je
Tod.
Promenili su mesta. Osećajući profesorovu težinu na
sebi, Belindžer je zakoračio preko praga i pritisnuo. Drvo
se činilo čvrstim. Još više je preneo težinu na tu nogu, ali i
dalje nije osetio nikakvo ugibanje.
„Spremni?", upitao je Vinija.
„Što da ne?" Viniju je glas podrhtavao. „Kako se ovo
razvija, ako nas ne ubiju na jedan način, onda će uskoro
smisliti drugi.“
 35.

SVETLOST NJIHOVIH LAMPI PROBIJALA SE KROZ mrak,

osvetlivši sobu koja se Belindžeru učinila većom od onih
koje su već posetili. Otupeo od Rikove smrti i svestan
velike verovatnoće sopstvenog kraja na isti način, okretao
je kacigu levo i desno osvetljavajući obrise nameštaj? Bili
su u dnevnom boravku apartmana.
Mek je uveo Koru. Džej Di i Tod bili su iza njega.
Njihove baterijske lampe i svetlost sa preostale četiri
kacige bili su jedina svetlost koja je otkrivala stolice,
kaučeve i stolove u neobičnoj kombinaciji crne, crvene i
sive boje.
„Trebaće im više svetla da bi našli sef, rekao je Tod.
„Sveće. Neko je spomenuo svece."
„Ja sam." Mek je pustio Koru koja je stajala u mestu i
ljuljala se u jednu, pa u dragu stranu, skoro u
katatoničkom šoku od žalosti.
Skinuo je ranac i izvadio kesu sa svećama i
vodootpornom kutijom sa šibicama. Upalio je jednu svecu i
stavio je u valjkasti hromirani svećnjak na stolu pored
zida. Plamen je zatreptao, a onda se povećao i smirio. Išao
je po sobi i palio još sveca, stavljajući ih u drage svećnjake
ili bi nakapao malo voska i tu stavio drugi kraj svece.
Belindžer se osećao kao u oskrnavljenoj crkvi. Soba nije
bila dugačka kao drage sobe koje je Belindžer video, ali je
bila tri puta šira. Skupe žaluzine, vrata i još jedne ža-
luzine, sve od metala i prekrivene prašinom, nalazile su se
na zidu ispred njega. Zamišljao je Danatu kako gleda kroz
široke prozore na šetalište pored mora, plažu i okean.
Zaključio je da je Karlaj bio u ovoj sobi posle Danatine
smrti, uživao u pogledu i ispunjavao Danatin prostor. Ali
samo aoću. Kompletna panorama po dnevnoj svetlosti bi
ga prestravila.
Koraci su trgli Belindžera koji se okrenuo ka Džej Diju
koji je proveravao šta se nalazi iza dvoja vrata sa leve
strane.
„Plakar i spavaća soba“, rekao je Džej Di. „U kupatilo
se ulazi iz spavaće sobe. Nema čega da se plašimo.“
Svetlima su pretražili preostali deo sobe, praveći
senke izmeñu sveća.
,,U to vreme nije bilo TV“, konstatovao je Mek. „Kako
su provodili sve to vreme? Mora da se na smrt dosañivao.“
,,Ono.“ Belindžer je pokazao ka čohanom stolu za
kartanje koji se nalazio u uglu. Podsećao je sebe da mora
da održi prokleti razgovor.
,,I ono.“ Vini se trudio da sledi Belindžerov primer i
pokazao je na predmet čudnog oblika: ravna pravougaona
kutija sa polukružnim delom na vrhu. Površina je bila crna
sa crvenim ivicama.
„Šta je to?“
,,Radio.“
„Dobro su ga kamuflirali. Koji je ovo sjajan materijal
od kog je napravljen?“
,,Bakelit“, odgovorio je Vini. „Preteča plastike.“
„Vidi ove otvorene časopise razbacane ovde, kao da je
Danata otišao da se olakša“, rekao je Džej Di. “Eskvajer.
Saterdej ivning post. Nikad čuo.“
Mek je prišao biblioteci čije su police bile u obliku
spratova nekog solitera. I opet, crna boja sa crvenim
ivicama. “Prohujalo sa vihorom. Kako steći prijatelje i uticati
na ljude. O, da, Danata je sigurno imao uticaj na ljude. S
pištoljem uperenim u glavu.“
Belindžer je i dalje gledao po sobi osvetljenoj svećama.
Ni je mogao da veruje šta vidi. Još jedan put kroz vreme,
pomislio je. Rikov vrisak dok je padao i dalje mu je
odjekivao u glavi.
„Neka mi neko objasni kakav je ovo nameštaj“, javio
se Tod. „Art deko“ , promrmljao je profesor. Premoreni od
čekanja da dobiju dozvolu, Belindžer i Vini polako su ga
spustili na sofu koja je imala jastuke od crnog najlona,
crne lakirane drvene rukohvate i široku hromiranu lajsnu
duž cele donje ivice. Prvo sivo što je Belidnžer primetio bio
je upravo prljavi hrom. Jastuci su imali crvene ivice. Prvo
sivo što je Belidnžer primetio bio je upravo prljavi hrom.
Jastuci su imali crvene ivice.
„To je stil u arhitekturi i nameštaju od dvadesetih do
tridesetih godina", Vini je nevoljno objasnio. U njegovom
glasu bilo je vrlo malo snage. I pored toga, primorao je
sebe da nastavi, uviñajući da, dok god je od koristi, njegovi
gospodari će ga držati u životu. „Ime je dobio po
umetničkoj izložbi u Parizu održanoj 1925. Exposition
Inernational des Arts Decoratifs Indusrtiels et Moderns."
.„A sad da te razumem."
Vini je teško disao. „To u prevodu znači Meñunarodna
izložba industrijskih i modernih umetničkih dekoracija.
Ceo naziv skraćenje na art deko. Industrija i umetnost.
Jednostavno rečeno, to je pokušaj da dnevni boravak
izgleda kao kombinacija fabrike i umetničke galerije."
„Materijali su industrijski." Profesor se umorno
naslonio na sofu. Činilo se da je i on shvatio da, ako ne
bude koristan, neće dugo živeti. „Staklo, čelik, hrom, nikl,
najlon, lak, tvrda guma."
„Obično nisu bili privlačni", nastavio je Vini. „Bili su
polirani dok su oblici u koje su formirani bili pretežno
izvijeni i senzualni. Pogledajte ovu stolicu. Lakirano drvo,
crno sa crvenim ivicama, izvijeno u oblik položenog slova S
koje podseća na mišićavi torzo. Ili pogledajte ove metalne
cevaste nogare na onom staklenom stočiću za kafu.
Jednostavno poželite da ih milujete."
Ne, pomislio je Belindžer, prestani sa tom pričom. Ne
pojačavaj Mekovu opsednutost seksom.
„Ili ona lampa...", Vini je pokazao na nju, „sa tri
niklovane cevi koje drže abažur od peskiranog stakla sa tri
kruga koji čine usnu iznad usne."
Svece i lampe osvetljavale su nameštaj koji je
obožavao geometriju i činio se zavodljivim: krugovi, ovali,
kocke, trouglovi, pentagrami.
„Ponekad nameštaj ne izgleda senzualno, iako to
jeste", nastavio je Vini. „Sofa na kojoj je profesor. Iako
ostavlja utisak da je naslon tvrd i neudoban. Isto kao i
ravne ivice drvenog rukohvata.
Dizajnirane su da zavaraju jer su debeli najlonski
jastuci, u stvari udobni. Neočekivano. Je l' tako profesore?"
„Karmine Danata mogao je ovde slatko da drema..."
„Ali ti nećeš", prekinuo je Džej Di. „Pregledao sam sve
sobe. Gde je sef?"
Konklinova usta su se otvorila i zatvorila.
„Izgubio je mnogo krvi", objasnio je Belindžer.
„Dehidrirao je."
Džej Di je izvadio flašu vode iz ranca i bacio je
Belindžeru.
„Podmaži ga."
Mek se zacerekao.
Belindžer je odvrnuo čep i ponudio flašu profesoru, ali
Konklin kao da je nije primećivao, te je Belindžer
primaknuo bocu ustima povredenog starca i pomogao mu
da pije. Ako ga ne odnesemo u hitnu pomoć u narednih
nekoliko sati, nastupiće gangrena, pomislio je. Voda je
curila profesoru iz usta na njegovu bradu.
Iskoristi priliku, Belindžer je upozorio sebe. Prineo je
bocu svojim ustima i gutao ustajalu vodu.
„Gde je sef?" Mek je postajao nestrpljiv. Jezivi šapat
naterao ih je sve da se trgnu.
„Mun...", Kora je pevala samoj sebi. „River." Njihala se
u jednu, pa u drugu stranu, kao da je slušala muziku
samo za sebe, jezivi refren melodije koju je njen mrtvi
suprug svirao za nju. „Vajder..." Njene crvene oči bile su
ogromne, ali činilo se da ništa ne vidi ispred sebe.
„Krosing..." Dok je prebacivala težinu sa jedne noge na
drugu, Belindžer je imao čudan utisak da pleše sa nekim,
polako, grudi uz grudi, obraz uz obraz, nimalo se ne po-
merajući sa meste gde je stajala kao ukopana.
„ Drim..." Suze su joj klizile niz obraze dok je svetlost
sveca treperila po njima. „Hartbrejk..."
„Ona je tvoja devojka", Tod je upozorio Meka. „Uradi
nešto da ućuti."
 Konklin je skupio snagu da ih prekine. Belindžer se
divio povreñenom starcu što pokušava da skrene pažnju s
Kore. „Sef je bio skriven. U tome je cela poenta." Profesor
sa naslonio na sofu zatvorenih očiju. „Da su svi znali gde
je sef, bili bi radoznali da vide šta je u njemu."
„Skriven gde?", upitao je Tod.
Konklin nije odgovorio.
„Ako ne znaš, zašto smo te, kog ñavola, doveli
ovamo?"
„Naći ćemo ga. Vini, pomozi mi." Belindžer je osećao
smrtnonosno nestrpljenje kod svojih otmičara. Ovo mu
nije bilo strano, osetio je već tako nešto, ispod vreće
navučene preko glave. Moramo ih i dalje uveravati kako
smo im potrebni.
Okrenuo se ka Meku. „Daj mi metalnu polugu."
„Nisam siguran."
Kora je i dalje tiho pevušila, njišući se kao da je na
drogama ili kao da pleše sa duhom. Njene prazne oči ništa
nisu videle. „Drifters." Grlo joj je bilo suvo, glas hrapav.
„Ova kučka počinje da me nervira", rekao je Džej Di.
„Ništa od poluge?", javio se Belindžer kako bi skrenuo
pažnju na sebe. „Dobro, onda ću da improvizujem."
Zgrabio je pepeljaru od nerdajućeg čelika sa stočića od
stakla i hroma, stavio je medu svoje zavezane šake i uputio
se ka zidu sa svoje desne strane. Besno je odgurnuo policu
s knjigama i počeo da udara ivicom pepeljare po zidu, a
buka je nadglasala Korino jecanje. Stilizovana slika žene u
sportskom automobilu iz dvadesetih godina kojoj se kosa
vijorila na vetru pala je na pod.
„Ne", promrmljao je profesor.
Belindžer se pomerao duž zida i dalje udarajući
pepeljarom. Gips je pucao. Još jedna slika je pala.
„Zaboravi na zlatnike!" Vini se obratio Džej Diju,
vičući kako bi ga ovaj mogao čuti od buke. „Ona pepeljara
koju upravo uništava bila je savršeno očuvana. Mogao si je
prodati za hiljadu dolara na ibeju. I one dve slike što su
pale."
 „Hiljadu dolara?"
„Verovatno i više. Tu je još i hromirani svećnjak i vaze
od Peskiranog stakla, i kutija za cigarete od nerdajućeg
čelika."
Mek je uzeo kutiju sa stola i otvorio je. „Ovde još ima
cigareta. Izvadio je jednu. Papir i duvan mrvili su se meñu
njegovim prstima.
„Lampe, stolice, stakleni stolovi, lakirana sofa.
Savršeno očuvani“, naglasio je Vini. „Sve u svemu, gledaš
u četvrt miliona dolara, verovatno i više, i ne moraš da se
brineš da li će neko da te juri zbog prodaje zlatnika
ukradenih iz kovnice novca. Prosto ko pasulj. Nañite
kamion. Pomoći ćemo vam da ga natovarite. Nasmešićemo
se i mahaćemo vam dok budete odlazili. Sa mo nas
ostavite na miru. Kunem se bogom, nikome neću pričati o
vama.“
„Hiljadu doiara?“, ponovio je Tod. ,,Za pepeljaru?“
„Više ne. Sad je za otpad.“
Belindžer je odgurnuo stakleni sto koji se prevmuo i
udarao je pepeljarom u produžetku zida. Sto je bio
slomljen.
„Upravo je propalo dvadeset hiljada dolara“, procenio
je Vini. ,,Hej!“ Mek se obratio Belindžem. ,,Stani!“
„Ali naredili ste nam da nañemo sef!“
„Kako će udaranje po zidu...“
„Zar ne slušate? Zid je šupalj izmeñu nosećih greda!“
Belindžeru su mke bridele od siline udaraca. Grudi su mu
se širile od nekontrolisanog dahtanja. „Moramo da
nastavimo da udaramo dok ne nañemo deo koji zvuči
čvrsto. Tu se nalazi sef.“
,,Pa što onda stojiš?“ Mek je rekao Viniju. „Pomozi
mu!“ Vini je dohvatio vaznu od nerñajućeg čelika i krenuo
ka zidu.
„Koliko ona vredi?“
„Verovatno pet hiljada.“
„Ostavi je. Uzmi ovo.“ Mek je bacio metalnu šipku kod
Vinijevih nogu.
 „Pokušaj da je upotrebiš na nama“, upozorio ga je
Tod, ,,i pucaću ti pravo meñu oči.“
Vini je dohvatio šipku izmeñu vezanih mku i zviznuo
njome po zidu. Jednim udarcem napravio je ogromnu rupu
na gipsanoj ploči.
,,E sad se vide rezultati“, rekao je Džej Di.
„Mnogo fin pištolj. Hekler & Koh kalibar četrdeset,
piše sa strane“, rekao je Tod.
Belindžer i Vini i dalje su udarali.
„Jači od devet milimetara. Slabiji od četrdeset pet.
Kao Zlatokosa i tri medvedića. Ne previše. Ne premalo.
Prava mera. Kalibar četrdeset je policijski standard, je l'
tako?"
Belindžer je nastavio da udara pepeljarom po zidu.
„Hej, hrabri, pitao sam te nešto", opomenuo gaje Tod.
„Tebi se obraćam. Prestani i pogledaj me. "
Belindžer se okrenuo. Bio je zadihan.
„Kalibar četrdeset je policijski standard", ponovio je
Tod.
„Nisam pandur."
„Dobro."
„Daleko od toga."
„Naravno. Što više gledam ovaj pištolj, postaje sve
interesantniji. Ima polugu za vraćanje navlake s obe strane
tako da se metak može ubaciti u cev bilo kojom rukom ako
je druga ranjena. Ima utvrñivač s obostranom polugom za
izbacivanje okvira iza štitnika obarača gde je dostupan
obema rukama ako drugu pogodi metak."
„Najčešće su ovo karakteristike za levoruke pucače."
„Pa da, pa da, zašto se toga ranije nisam setio? Kako
se ono bese zoveš?"
„Frenk."
„Pa, Frenk, dok tvoj drugar bude radio da bi se ti
odmorio, zašto nam ne bi rekao nešto o sebi?"
„Aha", dodao je Mek, „ubedi nas da nisi pandur."
Vini je zastao.
„Hej, ušati, niko ti nije rekao da prestaneš", dobacio
mu je Džej Di.
Bez izraza na licu, Kora je jecala i pevala. Vini je
zamahnuo šipkom po zidu.
„Frenk, možda nas nisi dovoljno ozbiljno shvatio",
nastavio je Tod.
„Verujte mi da jesam."
„Onda nam pričaj", rekao mu je Mek. „Ubedi nas da
nisi pandur."
„Da", rekao je Tod. „Ubedi nas da te ne upucamo."

36.

POLAKO, PAŽLJIVO, Belindžer je spustio pepeljaru. Nije

želeo da im kaže šta su hteli, ali nije imao izbora. Možda će
mu to pomoći da se zbliži s njima.
„Ja sam bivši vojnik."
„A kako si upoznao profesora?", upitao ga je Tod.
„Išao sam na njegova predavanja."
„Ne shvatam, gde je tu veza?"
„Bio sam u Iraku."
„I dalje ne shvatam gde je tu veza."
„Prvi zalivski rat. Operacija Peščana oluja. 1991. Bio
sam rendžer."
„ðiha, Tonto", rekao je Džej Di.
„Kad sam se vratio u Bufalo, razboleo sam se. Bolovi.
Temperatura."
„Hej, nisam te pitao za istoriju bolesti. Ono što mene
interesuje..."
Vini je probio još jednu rupu u zidu.
„U Vojnoj bolnici u Bufalu rekli su mi da imam neku
vrstu gripa koji se sporije leči. Onda sam čuo da su mnogi
drugi veterani takoñe bolesni, i najzad su to novine i TV
počeli da nazivaju sindromom Zalivskog rata. Vojska je
pričala da je Sadam Husein možda koristio hemijsko i
biološko oružje protiv nas."
 „Ako mi ne odgovoriš na pitanje..."
„Ili su bolest možda proširile pustinjske muve. U
pustinji ima mnogo insekata."
„Pitao sam te da nam dokažeš da nisi pandur, a ti mi
pričaš svoju životnu priču."
„Ali što sam više čitao o tome, sve više sam počeo da
sumnjam da je uzrok moje bolesti osiromašeni uranijum u
našim artiljerijskim granatama. Uranijum ih čini čvršćim
što olakšava eksplozivnim glavama da probiju oklope
neprijateljskih tenkova."
„Uranijum?" Vini se namrštio.
„Hej, ušati", upozorio ga je Tod. „Malo manje slušaj, a
malo više udaraj po zidu. Suviše si blizu toj sveći. Pomeri
je da ti se nešto ne bi desilo."
„Vojska tvrdi da je osiromašeni uranijum bezbedan."
Belindžer je energično klimao glavom negirajući tako
nešto.
„Ali čuo sam da Gajgerov brojač raguje na to. Ispalili
smo veoma mnogo artiljerijskih granata u Pustinjskoj oluji.
Vetar je nosio mnogo dima i prašine u našem pravcu.
Prošle su godine pre nego što sam se ponovo osećao
normalnim. To je bio kraj moje vojničke karijere."
„I tada s i postao pandur?"
„Kažem vam, nisam pandur. Menjao sam poslove,
najviše sara vozio kamione. A onda se desio drugi irački
rat." Belindžer je zastao. Bio je sve bliži svojoj prethodnoj
noćnoj mori. Počeo je da se znojji i pitao se da li će moći da
priča o tome. Nemam izbora. Moram, pomislio je. „Naša
vojska je bila previše razvučena. Korporacije koje su
pokušavale da ponovo izgrade Irak angažovale su civilno
obezbedenje za svoje konvoje. Bivše specijalce. Potrebe su
bile toliko velike da su prihvatali i ljude poput mene koji
već odavno nisu aktivni. A plata je bila izvrsna. Sto
dvadeset hiljada dolara godišnje kako bismo sačuvali
kamione sa zalihama od napada iz zasede."
„Sto dvadeset hiljada dolara?" Tod je bio
impresioniran. „Godišnje. Onda su se uslovi pogoršali, i
sve više konvoja je napadano a plata je postala još bolja:
dvadeset hiljada mesečno" „Do ñavola, pa ti si bogat."
„Ne baš. Kompanije su plaćale mesečno, jer nije bilo
mnogo ljudi koji su bili spremni da izigravaju metu. Moralo
ti je biti mnogo ružno kod kuće. Loši poslovi. Niko blizak
tebi. Kao ja. Mislim, tamo je bila prava ludnica. Snajperi i
mine duž celog puta. Većina nije izdržala dugo. Ili su
poginuli, ili bi sve poslali do ñavola i otišili. U mom
slučaju..." Belindžer je zastao i slušao Vinija kako udara
šipkom po zidu. „Ja sam uspeo da uzmem samo jedan ček
od plate."
„Samo jedan? Do ñavola, šta se desilo?" Najzad su
moji, pomislio je Belindžer. „Obezbeñivao sam konvoj.
Napali su nas. Jedna ekspolzija me je onesvestila." Požurio
je sa pričom ne želeći da se podseća bola, pucnjave i krika
„Sledeće čega se sećam bilo je da sam vezan za stolicu u
nekoj smrdljivoj i prljavoj sobi. Najviše smrada dopiralo je
iz vreće koju su mi vezali preko glave."
Tod, Mek i Džej Di su se pogledali.
„l?", upitao je Džej Di.
„Irački pobunjenik mi je rekao da će mi odseći glavu."

37.

VINI JE PRESTAO DA UDARA I POGLEDAO GA JE. Tiho,

Kora je skliznula na pod i zagrlila je kolena. Pogled joj je
bio prazan.
„Da ti odseku glavu?", začudio se Tod. „Pošto su me
satima držali vezanog za stolicu, sa vrećom preko glave, to
su mi rekli. Sve me je bolelo od udaraca i posekotina.
Bešika mi je bila puna. Držao sam što sam duže mogao, i
na kraju se upišao u pantalone. Sedeo sam u sopstvenom
urinu, a kasnije i govnima."
Uspomene su krenule da naviru. Plašio se da ne
povrati. Imao je osećaj da govori sve brže i brže.
 „Da mi odseku glavu. Ali prvo su morali da se pohvale
kako su me uhvatili. Postavili su video-kameru, i onda su
naravno morali da dokažu ko sam, pa su mi skinuli vreću
s glave. Kad sam prestao da trepćem i škiljim, video sam
da se nalazim u nekoj trošnoj sobi od betonskih blokova sa
petoro-šestoro ljudi oko mene. Nosili su kapuljače sa
rupama za oči i usta. Onaj što mi je pretio - on je jedini
govorio engleski - imao je ruku zavučenu kroz otkopčani
deo odeće. Držao je nešto ispod nje, i nije trebalo mnogo
mozganja da bih shvatio da je to mač. Video-kamera je bila
na postolju ispred mene. Imala je malo crveno svetio koje
je neprestano žmirkalo, i onaj čovek mi je naredio da
kažem ime i za koga sam radio. Rekao mi je da molim sve
Amerkinace da napuste Irak ili će im se desiti ono što će se
desiti meni."
Belindžer je znao da prebrzo priča, ali nije mogao da
se kontroliše, reči su samo ispadale iz njega.
„Ne znam koliko sam bio bez svesti od eksplozije,
koliko dugo nisam jeo ni pio. Ime, čin, i serijski broj. To su
nas učili u rendžerima. Nije mi padalo na pamet da molim
Amerikance da napuste zemlju, ali nije bilo ničeg lošeg u
kupovanju vremena i izgovaranju svog imena. Kada sam
pokušao da progovorim, glas mi je zvučao nekako kre-
štavo. Shvatili su da moraju da mi daju malo vode pre
nego što kažem bilo šta. Neko mi je gurnuo bocu na usta.
Gutao sam. Osećao sam kako mi voda curi niz bradu.
Gutao sam još više. Onda su mi otrgli bocu sa usana, a
čovek mi je naredio da kažem ime u kameru. Pokušao sam
ponovo, dali su mi još vode, a treći put kad sam probao da
kažem i nisam mogao, čovek koji je govorio engleski
izvukao je mač. Sekunde. Tik, tik, tik. Nema prošlosti.
Nema budućnosti. Samo sadašnjosti. Bio sam odlučan da
sada produžim što je duže moguće. Čovek je onda vratio
mač."
Belindžer je pričao ovu priču kao što je to uvek radio,
iste reči, isto uzbuñenje, isto što je i psihijatru pričao
možda čak stotinu puta.
 „Ne znam kako, ali uspeo sam da izgovorim ime.
Vratio je mač, i naredio mi da kažem za koga sam radio. To
je bilo isto što i čin i serijski broj. Tu nije bilo nikakve
štete, i tako sam rekao u kameru ime kompanije za koju
sam radio: Blekvoter. Sada. Odugovlačio sam sada što je
duže bilo moguće. Onda mi je naredio da molim za život.
Pomislio sam, šta tu ima loše ako molim za život? Znao
sam da neće imati nikakvog efekta, ali barem je sada
trajalo duže. Nisam mogao."
Brže i brže.
„Od straha sam ostao bez glasa. Jecao sam, pa su mi
dali još vode, ali ni onda nisam mogao da izustim ni reci,
pa je onaj čovek ponovo izvukao mač, i sada je skoro bilo
gotovo, a onda su se odjednom zidovi zatresli. Soba je bila
puna prašine. Betonski blokovi su počeli da se ruše.
Zvonilo mi je u ušima. Momci sa kapuljačama su vikali
jedni na druge. Naglo su otvorili vrata. Svetlost me je
zaslepila. Onda je usledila još jedna eksplozija napolju.
Neki su dohvatili puške. Njih dvojica su me bacila u jednu
manju sobu sa zemljanim podom. Zaključali su vrata. Čuo
sam kako beže. Čuo sam još jednu eksploziju. Pucnjavu.
Bio sam i dalje vezan za stolicu kad su me ubacili u tu
sobu, ali ona se slomila kad sam pao na pod. Nekako sam
se oslobodio slomljenog drveta. Svuda po meni bili su urin
i govna. Ruke su mi i dalje bile vezane na leñima. Nisam
mogao da se pomerim, ali čim sam se iskobeljao iz stolice,
progurao sam ruke ispod kukova i nogu. Iskočila mije
ključna kost na desnom ramenu, a ruke su mi bile napred.
Ovako." Pod svetlom lampi i treperavim plamenom sveca
Belindžer je podigao ruke vezane samolepljivom trakom.
„I?", upitao je Džej Di.
Belindžer je ubrzao.
„Pucnjava i eksplozije postale su još žešće. U sobi je
bio prozor zatvoren drvenom žaluzinom. Pokušao sam da
je otvorim, meñutim, bila je zatvorena spolja, tako da sam
dohvatio naslonjač od stolice i počeo da udaram. Ne mogu
vam opisati kako sam snažno udarao. Najzad, slomio sam
žaluzinu. Nekako sam se provukao i pao na povredeno
rame. Nisam mogao sebi da dozvolim da se onesvestim od
bola. Morao sam da idem dalje. Morao sam sada da se
održim što duže. Ljudi oko mene su panično trčali u
strahu od puškaranja i eksplozija, a sledeća eksplozija me
je doslovno digla u vazduh. Bila je odmah iza mene. Ovaj
put sam se stvarno onesvestio, i kad sam se povratio,
video sam da je eksplozija bila u zgradi gde sam bio za-
tvoren. Minobacačka granata ju je potpuno sravnila sa
zemljom."
„I?", upitao je Tod.
„Našla me je patrola američkih rendžera. Kompanija
za koju sam radio, Blekvoter, obezbedila mi je medicinsku
pomoć. Bio sam u Iraku tek dve nedelje, a dali su mi platu
za ceo mesec. Platili su mi povratnu kartu. Imao sam
polisu osiguranja koju su oni plaćali za mene. Pedeset
hiljada ako poginem. Dvadeset pet ako se povredim.
Dvadeset pet hiljada. Od toga sam živeo sve dosad.
Psihijatar koga posećujem u vojnoj bolnici kaže da imam
poremećaj posttraumatskog stresa. Nije nego. Stres je
prava reč. Ceo svet je noćna mora. Stresa ima dovoljno,
posebno ako se trudiš da ne misliš na čoveka koji nosi
kapuljaču i hoće da ti odseče glavu."
Belindžer je bio svestan daje prešao sa 'ja' na 'ti'.
Psihijatar je to nazivao disasocijacija. Glas mu je drhtao.
Srce mu je lupalo tako jako da su mu od pritiska iskočile
vene na vratu. „Sad znate da nisam pandur."
„Znamo li? Kako ste se ti i profesor upoznali?"
„Rekao sam vam da sam išao na njegova predavanja."
Belindžeru je odeća bila mokra od znoja.
„Kada proživljavaš noćnu moru, kako možeš da
pobegneš od sveta? Irak. On je svuda okolo. Kako ćeš
pobeći od jebenog Iraka? U prošlost. Samo sam želeo da
pobegnem u prošlost. Moj psihijatar je mislio da bi mi
pomoglo ako čitam stare romane, knjige koje bi me odvele
u prošlost. Probao sam Dikensa. Probao sam Tolstoja.
Probao sam Aleksandra Dimu. Ali ono poglavlje u Grofu
Monte Kristu, gde se glavni junak sakrije u vreću kad ga
bace sa litice u okean, bilo je suviše stvarno za mene. Tako
sam počeo da čitam knjige iz istorije. Biografije
Bendžamina Frenklina i Vodsvorta, o osnivanju kuće
Rotšilda. Nije me bilo briga za Frenklina niti Vodsvorta niti
za kuću Rotšilda, ali bili su u sigurnoj, bezopasnoj
prošlosti. Bilo šta iz vremena pre dvadesetog veka. Velike,
debele knjige od kojih sam skoro dobio bruh. Što deblje, to
bolje. Što više detalja, to bolje. Fusnote. Kako samo volim
fusnote. Jedine knjige novijeg datuma bile su od Džeka
Finija i Ričarda Matesona. Time anda Again. Bid Time
Return. Likovi koji su očajnički želeli da napuste
sadašnjost. Da je samo tako moglo. Otišao sam na državni
univerzitet u Bufalu, pretvarao se da sam jedan od
studenata i slušao što više predavanja iz istorije na koja
sam uspeo da se uvučem. Kada je profesor ustanovio da
nisam upisan, imali smo razgovor u njegovoj kancelariji.
Pričao sam mu o sebi. Dopustio mi je da prisustvujem
njegovim predavanjima. Pričali smo još i, pre mesec dana,
kad je otpušten, upitao me je da li bih mu pomogao. Rekao
je da ćemo imati toliko novca da nikad nećemo morati da
brinemo o sadašnjosti." Potmula tutnjava pronela se
zgradom.
„Vreća preko glave, ha'. ', upitao je Tod.
Belindžer je klimnuo glavom.
„Sve vreme u mraku", dodao je Mek.
„Da."
„I prisilio si sebe da proñeš kroz one tunele do hotela,
i prisilio si sebe da se popneš ovamo kroz mrak", rekao je
Džej Di. „Mora da si se poprilično prisetio onoga što ti se
dogodilo u Iraku."
„Nekoliko puta", glatko je odgovorio Belindžer.
Potmula tutnjava se ponovo čula.
„Jak si ti."
„Nisam siguran."
„Naravno da jesi. Spasao si tamo Ušketa. Spasao si
profesora."
 Ali, bože, oprosti mi, nisam spasao Rika, pomislio je
Belindžer.
„Da, da, heroj", rekao je Tod.
Potmula tutnjava je postala glasnija.
„Ali ako pokušaš da budeš heroj ponovo..." Tod je
digao pištolj, uperio ga u Belindžera, i opalio.

38.

METAK JE PROLETEO PORED BELINDŽEROVE GLAVE.

Osetio je blag vazdušni udar koji je metak gurao ispred
sebe, i čuo je kad je udario u zid iza njega.
„Isuse!", viknuo je Vini.
„Nije prošao ni blizu, kako je mogao", rekao je Tod.
„Moje uši!" Mek je stavio ruke preko njih. „Za ime
boga, zašto me nisi upozorio? Zvoni mi kao da sam lud!"
I Belindžera je zvonilo u ušima, ali ne toliko da još
jednom ne bi čuo potmulu tutnjavu.
„Ne pokušavaj da izigravaš heroja", upozorio gaje Tod.
„U protivnom, ona 'sada' stvar koju si pominjao neće
potrajati mnogo duže."
„Sve što hoću jeste da izañem odavde."
„Videćemo kako će se stvari razvijati. Zasada si bio
beskoristan. Gde je sef?"
„Kakva je to buka?", upitao je Mek.
„Zvoni ti u ušima."
„Ne", rekao je Džej Di. „I ja sam je čuo. Potmula
tutnjava."
„Grom", odgovorio je Belindžer. Pogledali su u plafon.
„Grom? " Vini je odmahnuo glavom. „U prognozi nema
nikakve oluje i grmljavine. Samo kiša pred zoru Profesor je
rekao .." Vini je ostao bez glasa.
„Profesore?" Odgovora nije bilo. ,,Profesore?" Vini se
okrenuo ka sofi.
„Poluga!" upozorio ga je Tod uperivši pištolj u njega.
„Spusti je pre nego što nam se približiš!"
Vini je spustio polugu i prešao preko sobe. Prošao je
pored Kore koja je u šoku i dalje pevušila zatvorenih usta i
došao do profesora, glave zabačene unazad i sklopljenih
očiju.
Vini ga je lagano prodrmao. „Rekli ste nam da je
prognoza glasila kiša pred zoru."
Konklin je ostao sklopljenih očiju.
„Rekli ste nam..."
„Slagao sam", rekao je Konklin umornim glasom.
„Šta?"
„Sledeće nedelje dolazi ekipa za rušenje. Svi ste mi bili
potrebni da večeras obiñemo zgradu", uzdahnuo je
Konklin. „Sutra uveče, pošto pokažemo Frenku kako da
ude u zgradu i sef..." Konklin je uzeo još malo vazduha.
„Trebalo je da se vrati i uzme zlatnika koliko može da
ponese. Večeras i sutra uveče. Takav je bio plan."
„ðubre jedno."
„Procenio sam da ćemo izaći odavde pre nego što
počne oluja." Profesorovo bradato lice nije moglo da sakrije
grižu savesti. „Očigledno je da sam pogrešio."
„Ćemo tolika priča o oluji?", Džej Di je bio radoznao.
„Zbog izvlačenja odavde", odgovorio je Vini u očaju. „U
zavisnosti od toga koliko će kiša biti jaka, tuneli mogu biti
poplavljeni."
„Trenutno, imamo većih problema od poplavljenih
tunela", umešao se Tod. „Moraćemo da sačekamo da se
bolje upoznamo."
„Da", složio se Mek i stavio ruku Kori na rame.
„Moramo pronaći način kako da prekratimo vreme."
Sad je već sedela na podu, nagnuta napred, zagrlila je
kolena i naslonila glavu na njih. Kao da nije bila svesna
Mekovog dodira.
„Ne diraj je", rekao mu je Vini.
„Zabrani mi."
Belindžer je pokušao da skrene pažnju na dragu
temu.
 „Sef."
„Tvoja genijalna ideja nije uspela, pametnjakoviću",
obratio mu se Tod. „I zid na onoj strani zvuči šuplje. Ako je
ova priča o sefu i zlatnicima šupljak..."
Belindžer je pažljivo razgledao rupe u zidu. Prešao je
preko sobe i zavirio u mračnu spavaću sobu, onda je bolje
pogledao okvir vrata i prostor izmeñu soba.
„Otprilike desetak centimetara širine. Bob, jesi li
siguran da se u dnevniku ne pominje sef ugrañen u zid?"
„Sef, promrmljao je profesor dok se borio sa bolovima.
„Karlajl ga je samo tako zvao."
„Onda gubimo vreme na ovom zidu. Suviše je uzan."
Belindžer je gledao dugačak zid dnevne sobe, metalne
žaluzine i metalna vrata izmeñu njih. „Ni ovde nema
prostora za sef."
Otvorio je vrata od garderobera i video kapute i odela,
sve u stilu tridesetih, čiji je smrad izazaivao mučninu.
Svukao je odeću sa drvene šipke i pobacao je po dnevnoj
sobi, ušao u garderober i počeo da udara po zidu.
„Normalno. Ostaje nam još samo zid u spavaćoj sobi
ili kupatilu."
„Pažljivo, junače", upozorio ga je Tod.
„Trebaće mi svetio u spavaćoj sobi. Vini, pomozi mi."
Ljutito pogledavši Meka kome je ruka ostala na
Korinom ramenu, Vini je otišao za Belindžerom u spavaću
sobu. Njihove lampe otrkrile su crni lakirani toaletni sto sa
crvenim ivicama, hromirani donji deo i okruglo ogledalo na
njemu. Fotelja za čitanje bila je takode urañena u crno-
crvenoj kombinaciji.
Isto kao i krevet, meñutim, Belindžer je to jedva
primetio dok su ga on i Vini pomerali od zida. Stojeći na
vratima, Tod i Džej Di osvetljivali su svojim baterijskim
lampama dok je Belindžer udarao po šupljem zidu.
„Crno i crveno", rekao je Tod. „Šta je Danata
zamišljao, da je Princ Tame?"
„Verujem da su to mislili svi oni koje je ubio", komen-
tarisao je Belindžer.
 Vini je dohvatio pepeljaru sa noćnog ormarića.
„Proveriću kupatilo."
Dok je Belindžer udarao polugom po zidu, čuo je
Vinija kako udara po zidu u kupatilu. Čak i sa pristojne
udaljenosti, zvuk šupljine dovoljno je govorio da s drage
strane nije bilo ničega.
Na kraju, Belindžer je ostao bez zida. Napravio je
korak nazad, zadihan, razgledajući lampom rape koje je
napravio.
„Ništa."
Okrenuo se ka dnevnoj sobi.
„Baci polugu!", upozorio ga je Tod na vratima.
Ušavši u dnevnu sobu, bacio je polugu na stolicu.
„Bob!" Probudio je profesora. „Pokušaj da se prisetiš
dnevnika. Sef nije ovde. Da li se u dnevniku pominje neko
drago mesto gde bi se mogao nalaziti sef?"
„Ovo je sve sranje", rekao je Džej Di.
„Danatin apartman", rekao je Konklin. „Možda plafon.
Pod. Boli me noga."
Belindžer je pogledo lepljivu traku kojom je bila
oblepljena. Traka je zadržala sivu boju, krv nije procurila,
ali noga je bila zabrinjavajuće natekla. Trabalo je da bude
u hitnoj pomoći pre pola sata, pomislio je Belindžer. „Da li
pulsira?"
„Bol je konstantan. Oštar."
Možda sam zaboravio komadić drveta. Belindžer je
stavio raku na profesorovo čelo, „Ima tepmeraturu."
„Strašno", rekao je Tod.
Mek je i dalje mazio Korina ramena.
„Prva pomoć", rekao je Belindžer. „Moramo mu dati
još tableta protiv bolova."
„Mi?", upitao je Džej Di. „Nama je jedino važno..."
„U redu, u redu, ako nañem sef, hoćete li mu dati
tablete protiv bolova?"
„Zvuči kao fer posao."
Belindžer je panično razmišljao. „Plafon sigurno nije.
Danata bi želeo lak pristup. To nam ostavlja pod. Vini,
uzmi polugu. Možda postoje lažna vrata."
Vini nije odgovorio. Buljio je u Mekove ruke na
Korinim ramenima.
„Vini! Poluga!" Belindžer je pomerao nameštaj,
podigao tepih, i klekao da bolje pogleda pod. Izmeñu
dasaka na podu nije se primećivala nikakva sumnjiva
pukotina. „Moramo da ispraznimo sobu, izbacimo sav
nameštaj."
Belindžerova lampa preletela je prvi zid i rupe koje su
on i Vini napravili na njemu. Snop svetlosti prodirao je u
tamu kroz njih. Prošli su ga žmarci kad je shvatio o čemu
se radi. „Iza zida ima mnogo prostora." Usmeno je lampu
kroz najveću rupu.
„Baš mnogo prostora."
Gurnuo je ruku na kojoj je imao rukavicu u rupu i
pokušao da istrgne gipsanu pregradu, ali sa vezanim
rukama nije uspeo da je uhvati. „Poluga! Gde je..."
Odjednom, Vini je već bio pored njega i zabio polugu
u zid. Odvalio je poveći komad gipsa.
„Tu ima nečega!"
„ Sef? " Džej Di je upitao nestrpljivo.
Vini je otkinuo još gipsa.
„Ne! Nije sef!" Belinñžer je bacao komande na pod.
„Izgleda kao..."
„Stepenice!" Vini je završio rečenicu.
„Šta?" Mek se odmakao od Kore.
„Spiralne stepenice!" Vini je i dalje otkidao zid, a
Belindžer bacao komade na pod. Ubrzo su imali otvor
dovoljno velik da se provuku.
Prasak pucnja naterao je Belindžera da odskoči.
Metak je pogodio zid s njegove desne strane.
„Stani", naredio je Tod. „Niko ne ide unutra dok ta
rupa ne bude dovoljno velika da možemo da vidimo sve šta
radite. Jedan od vas može doći u iskušenje da se sjuri niz
stepenice. Imajte na umu daje profesor sa nama, i kako se
dno zvaše, Kora."
„Medena", dodao je Mek.
 „Ubiću ih ako neko pokuša da pobegne. Jesmo li se
razumeli?"
Belindžer je hrapavim glasom potvrdio.
„Da."
„Onda, otvori taj zid."
Vini je udarao metalnom polugom povećavajući rupu.
Iskrivivši svoje vezane ruke u stranu, Belinñžer je uspevao
da uhvati i odlomi komade gipsa. Pojavile su se noseće
grede, pet puta deset, okvir za koji je bila zakovana
gipsana ploča. Sve više i više prostora pojavljivalo se iza
rupe.
„Hej, pa ovede možeš da napraviš žurku", rekao je
Tod. Izmeñu Danatine dnevne sobe i zida susedne sobe bio
je prostor širine dva metra. S desne strane, bliže zidu
balkona, nalazilo se spiralno stepenište koje je vodilo gore i
dole. Bilo je napravljeno od metala i podsećalo je
Belinñžera na otvarač za vinske boce.
„Objasni nam", rekao je Džej Di.
„Karlajl je koristio stepenište da bi se neprimetno
kretao izmeñu zidova", objasnio je Belinñžer. „Mogu da se
kladim da stepenište vodi sve do prizemlja."
„A ja mogu da se kladim da ima još ovakvih
stepeništa", dodao je Vini.
„Ludak koji je sagradio ovaj hotel bio je voajer?"
„Živeo je kroz druge ljude. Morao je da ograniči svoje
kontakte sa njima. Plašio se da se ne povredi. Bio je
hemofiličar."
„Šta...?"
„Bolest krvi. Karlajlova krv nije imala agens za
zgrušavanje. Pri najmanjem udarcu ili ogrebotini mogao je
da iskrvari, a zaustaviti krvarenje bilo bi skoro nemoguće."
„Znači, naslañivao se špijunirajući svoje goste?",
upitao je Tod.
Belindžerova lampa osvetlila je zid na drugoj strani
prolaza. Na svakih pet metara, nešto slično špijunki ili
mikroskopu virilo je iz zida.
„Ovim. S druge strane zida verovatno su sićušne
rupice skrivene u slikama ili ispod svetiljke na zidu. Stakla
s ove strane uvećavala su pogled s druge strane."
„Mogao je da gleda kako se ljudi skidaju?", zaključio
je Mek. „Ili kako idu u kupatilo ili kako se krešu?"
„Ili kako se svañaju", dopunio je Belindžer. „Ili čoveka
kako se napija i tuče svoju ženu, ili ženu koja ulazi u toplu
kupku i režući vene iskrvari na smrt."
„Ili dečaka koji palicom za bejzbol očevu glavu razlupa
u bezličnu masu", dodao je Vini. „Sve to se desilo ovde.
Nakon nekog vremena, dok je hotel živeo, u svakoj sobi
dogodilo se nešto strašno."
„To je bila svrha hotela Paragon", rekao je Belindžer.
„Sve naše emocije, dobre i loše. Karlajl je želeo da vidi šta
su sve ljudi u stanju da urade, i zato je sebi stvorio svet u
malom."
„Da li vam se čini da me to zanima?", upitao je Tod.
„Gde je prokleti sef?"
Belindžer je bacio pogled niz prolaz koji se ukazao.
Zaustavio je pogled na delu zida koji je bio u liniji sa
dugačkim zidom u Danatinoj dnevnoj sobi, gde su metalne
žaluzine skrivale prozore koji su nekad gledali na šetalište
pored obale i plažu. „Ovde su neka vrata izmeñu žaluzina.
Šta mislite kuda vode?"
„Na balkon?" Vini je glasno razmišljao.
„Ili možda na loñu. Svaki sprat hotela je uvučen",
rekao je Belindžer. „Kad bi Danata izašao kroz ova vrata,
stajao bi na krovu sobe ispod sebe. Kladim se da je imao
loñu tamo. Žardinjeru sa zasañenim zelenilom i drvećem.
Baštenski sto i stolice. Možda i ležaljku za sunčanje.
Zavališ se. Pijuckaš. Gledaš ženske na plaži. Tako bih ja to
radio. Ali Danata je dugo vremena bio mafijaš. Nije ostao
živ toliko dugo jer je bio glup i sedeo na otvorenom. Ljudi u
sobama s leve i desne strane mogli bi da ga vide. Čovek
čijeg je brata ubio bio bi u iskušenju da iznajmi sobu do
njegove i prosvira mu metak kroz glavu dok ovaj pije piće i
gleda ženske."
„Pa?"
 „Da sam na njegovom mestu, napravio bih produžetak
duž oba zida apartmana. Protezali bi se do ivice loñe i
krova. Zidovi bi sprečili goste u drugim sobama da ga
vide."
„Pa šta?"
„Možda je produžetak sa ove strane širok koliko i
prolaz. Možda prolaz ide sve do ivice krova." Belindžer je
pažljivo gledao dva metra zida na kraju prolaza. U nivou
njegovih ramena virli su šrafovi s leve i desne strane. Ne
pitajući za dozvolu, išao je duž prolaza i udarao po zidu.
„Zvuči šuplje." Ponovo se zagledao u šrafove. „Ne mogu ih
izvaditi vezanih ruku."
„Povuci se nazad." Tod je uperio pištolj.
Kad je Belindžer bio na sigurnoj udaljenosti, Džej Di
je prišao vertikalnoj gredi na kraju zida. Uhvatio je šrafove
s obe strane i povukao, ali se ništa nije dogdio.
„Ovi šrafovi su u nečem čvrstom.“
„Povuci jače, liče mi na ručke.“
Džej Di je povukao i pao nazad kad se odlomila
pregrada. Lampe i baterije osvetlile su tamni produžetak
prolaza.
„Izvolite vaš sef“ rekao je Belindžer.

39.

BIO JE NEKA TRI METRA NIŽE i pokrivao ceo prolaz i po

visini i po dužini. Okvir je bio od metala crne boje, dok su
vrata bila od mesinga, sada već oksidirala u zelenu boju.
Belindžer je pokušao da zamisli kako su jednom davno
sijala. U sredini su bila vrata sa ručkom i okruglim
brojčanikom. Iznad njih bilo je urezano KORIGAN
SEKJURITI, ime kompanije za koju je Belinidžer
pretpostavaljao da više ne postoji.
„Morali smo da srušimo ceo zid da bismo došli dovde",
rekao je Vini. „Kako je Danata dolazio do njega?"
 Belindžer je primetio malo proširenje u zidu s leve
strane. Vratio se korak nazad gde je Džej Di razvalio
pregradu koja je skrivala produžetak prolaza. Pregrada je
bila u ravni sa zidom koji je bio okrenut ka šetalištu pored
obale i plaže. U desnom uglu tog zida bila je polica sa
knjigama. Belindžer se nije trudio da pomeri policu jer se
činilo očiglednim da iza nje nema ničega.
Vratio se u sobu i povukao policu.
„Vini, treba mi pomoć."
Nisu uspeli da je pomere.
„Uzeću metalnu šipku", rekao je Vini.
„Pažljivo", opomenuo ih je Džej Di.
„Samo malo." Ograničen vezanim rukama. Belindžer
je pomerio u desnu stranu knjige na srednjoj polici, tražeći
rukama nešto u dnu police, i napipao metalnu ručku.
Okrenuo ju je nagore i povukao ka sebi. Polica se otvorila.
Prostor iza nje bio je, u stvari, malo proširenje koje je
Belindžer primetio s druge strane zida.
„Produžetak koji se proteže do ivice krova mora da
ima nešto u ovom ćošku", rekao je, „neku vrstu dekoracije,
verovatno sa cvećem ili žbunjem ispred, kako Danata ne bi
gledao u prazan zid dok sedi napolju. To nešto, ili šta god
je bilo ispred, skriva spoljašni deo proširenja.“
Belindžer je zakoračio kroz otvorenu policu za knjige,
ušao u proširenje, skrenuo desno, došao do prolaza i
okrenuo se levo da bi se našao ispred sefa.
„Dobro, ovo objašnjava kako je Danata iz dnevne sobe
imao pristup sefu“, rekao je Tod. „Ali to ne objašnajva
otkud stepenice ovde. Kako to da mu nisu smetale? Sef
baš i nije bio neka lajna ako je Karlajl znao za njega. Zar
Danata ne bi počeo da se pita kakav je to Karlajl ludak kad
mu treba skriveno stepenište?“
„Mislim da je Danata znao za stepenište“, rekao je
Belindžer. „Svi grañevinski radovi obavljeni su napolju, na
loñi. Radnici nisu imali potrebe da diraju unutrašnji zid.“
„Jedino do čega mi je stalo jeste sef‘, rekao je Tod.
„Otvorite ga.“
 Belindžer je uhvatio ručku i povukao. Vrata se nisu ni
pomerila. Njegovo oduševljenje momentalno je splasnulo.
,,Zaključano.“
„Molili ste nas da ne ubijemo matorog. Rekli ste da
zna kako se otvara sef.“
Tu smo, pomislio je Belindžer. Trenutak zbog kog su
nas držali. Obliven znojem, setio se iračkih pobunjenika
koju su mu pretili odsecanjem glave. Staro pitanje ponovo
je isplivalo: Kako da produžim sada?
Belindžer je prešao na drugu stranu sobe i došao do
profesora koji je i dalje bio naslonjen i trpeo velike bolove.
,,Bob!“
Konklin je uzdahnuo.
„Bob, da li znaš kombinaciju?“
,,Možda.“
„Možda?", upitao je Tod. Njegove tetovaže ličile su na
stvoirnja koja se meškolje na njegovim obrazima.
„Koncentriši se, Bob. Ovo je veoma važno. Reci nam
kako dii otvorimo sef.“
,,Pretpostavljam.“
,,Pretpostavljam?“ Tod je ponovio ljutito..
Konklin je teško disao. „Dnevnik."
„Da, pričaj nam o dnevniku", rekao je Belindžer.
„Karlajl je koristio jednu od svojih špijunki i gledao je Da-
natu kako otvara sef. Karlajl je video kombinaciju."
„I?", upitao je Mek. „Koja je šifra?"
„Karlajl je zapisao u svoj dnevnik da je Danata
koristio svoje ime kao brojeve."
„Šta to znači?"
„Bob, da li je mislio na neku vrstu slovno-numeričkog
transfera?", upitao gaje Belindžer.
„Mislim da jeste."
„'Mislim' nije dovoljno dobro." Tod je uperio pištolj.
Belindžer je spazio mali sto pored sofe na kojoj je ležao
profesor. Počeo je da crta prstom po prašnjavoj podlozi.
„Ovo je abeceda." Žurno je pisao. „Svakom slovu
dodaću odgovarajuć broj. A je 1. B je 2. C je 3."
 „Shvatili smo", rekao je Mek.
„Danata. D je 4. A je 1. N je 14. A je 1. T je 20. A je 1.
Ako ih poredamo, dobićemo 41141201. To je kombinacija:
41,14,12,01."
„Bilo bi bolje po tebe da si u pravu", upozorio ga je
Džej Di. Belindžer je požurio kroz prolaz ka sefu. Trudeći
se da smiri drhtanje ruke, okrenuo je 41 u desnu stranu.
„Ostali brojevi! Nisam ih zapamtio. Vini, diktiraj mi!" Vini
ga je poslušao.
Belindžer je nastavio okrenuvši 14 u levu stranu, 12
u desnu, i l u levu. Dok je puls sve više ubrzavao, okrenuo
je ručku i povukao vrata. Ništa. Ne!
„Hajde da ih sve potamanimo i pokupimo što više ovih
pepeljara i svećnjaka od niljadu dolara i ostalog sranja
koje možemo ,a ponesemo", predložio je Džej Di.
„Ali nju nećemo odmah", rekao je Mek. „Medena i ja
imamo sastanak."
„Okrenuo sam u pogrešnom smeru!", pravdao se
Belindžer. „Trebalo je da okrenem prvo u levu stranu
umeslo u desnu."
Okrenuo je 41 u levu stranu, 14 desno, 12 levo, i l
desno. Pomolio se, okrenuo ručku i povukao. Vrata su
ostala na mestu.
Ne!
„Kraj priče", zaključio je Tod.
„Molim vas! Dozvolite mi samo malo da razmislim!
Teorija ima logike!" Gde grešim? Grozničavo je razmišljao.
Profesor je promrmljao nešto. Belindžer je razumeo
samo poslednju reč , „...ime."
„Šta?"
„Pogrešno ime." Konklin se naprezao da govori
glasnije. „Nije Danata."
„Počeo je da bunca." Džej Di mu je prišao noseći
metalnu šipku u ruci, spreman da ga udari njome. Kao
najmlañi u grupi bio je najagresivniji, uvideo je Belindžer.
„Hajde da matorog poštedimo muka."
„Dok medenoj budem pokazivao spavaću sobu",
dodao je Mek.
„Ime", rekao je Konklin.
„Karmine!", rekao je Beindžer. „Stanite!" Prebacio se
do drugog stola i napisao KARMINE na prašnjavoj podlozi.
,,K(C) je 3. A je 1. R je 18. M je 13.1 je 9. N je 14. E je 5.
Poredano u nizu to je 3118139145. To je šifra! Pet
dvocifrenih brojeva: 31, 18, 13,91,45."
„Pet dvocifrenih brojeva?", upitao je Tod. „Doskora si
bio siguran da ih je samo četiri.“
„Ostavite profesora na miru! On nas je izveo na pravi
put! Ako ovo upali, zaslužio je da živi malo duže!"
Belindžera je zastala knedla u grlu. To je bio razlog
zašto sve ovo radi - da živi malo duže. Ali ovog puta,
uprkos tutnjavi grmljavine koja je zvučala vrlo slično
eksploziji negde u bliznini, neće biti jedinice rendžera da
ga spase.
„Pokaži nam." Mek je rakom prešao preko Korinih
ramena.
Nije bila svesna šta joj se dešava, dok su joj oči i dalje
gledale u prazno.
Belindžer je otrčao do sefa pokušavajući da umiri
drhtavu svetlost svoje lampe.
„Vini, pročitaj mi brojeve!" Ovaj put krenuo je prvo u
levu stranu: 31, desno 18, levo 13, desno 91, levo 45.
Bljesnule su baterijske lampe kad su Tod, Mek i Džej
Di stali u prolaz. Gurnuli su Vinija ispred sebe.
„Okreni ručku, junačino. Povuci vrata", rekao je Džej
Di.
O, bože, molim te, molim te, pomislio je Belindžer i
povukao.
Odjednom, Džej Di je vrisnuo.
 40.

BELINDŽER JE SPAZIO TAMNU AVET koja je naletela na

Džej Dija i oborila ga.
„Muža. Ubio mog muža." Kora je držala pepeljaru u
ruci i udarala njome. „Kreten je ubio mog muža." Džej Di je
stenjao.
Svetla su momentalno počela da se kreću u svim
pravcima.
„Kretenu." Kora je pepeljarom ciljala Džej Dijeve zube.
Džej Di je podigao raku. Jauknuo je od udarca u zglob.
„Ne pokušavaj ništa, junače." Tod je uperio pištolj u
Belindžera.
„Ne pada mi na pamet."
„Ona je tvoja simpatija", rekao je Tod Meku. „Mislio
sam da paziš na nju. Moraćeš malo da je smiriš."
„Skinite je s mene!", viknuo je Džej Di, panično štiteći
svoje lice.
„Kretenu! Kretenu!" Kora je bacila pepeljaru ka Džej
Dijevoj glavi.
Džej Di je uspeo da se odbrani.
Mek ju je zgrabio i mučio se da je odvuče, ali njen bes
bio je više nego što je očekivao.
„Skinite je s mene."
Mek joj je oteo pepeljaru iz ruke.
Nastavila je da ga udara pesnicama.
„Ovo mi se nimalo ne dopada." Mek je dohvatio
metalnu šipku. „Velika šteta."
„Ne!", uzviknuo je Belindžer. „Ja ću! Ja ću je
zaustaviti!" Bacio se na Koru i hvatao svojim vezanim
rukama njene. Pokušala je da oslobodi ruke, ali Belindžer
se bacio u stranu i skinuo je sa Džej Dija. Legao je na nju i
borio se daje zadrži na mestu.
„Čini se da ipak i ti možeš biti od koristi", rekao mu
je Tod.
„Trebaće vam. Nemojte je ubiti", rekao je Belindžer.
 „O, da, trebaće mi, sigurno", rekao je Mek. „Ali
posle..." Džej Di se podigao, brišući krv sa usana. „Daj mi
šipku."
„Ne! Trebaće vam! Sve nas trebate! Zlatnici!"
„I dalje sereš o tome?", upitao ga je Mek. „Čak i ako ti
zlatnici stvarao postoje, bezvredni su - ne možemo da
otvorimo sef."
„Ne! Mislim da sam čuo kako se zupčanici okreću.
Mislim da sam ga otključao."
„Od početka si nas samo lagao!"
„Ako vam otvorim sef, ako vam pokažem zlatnike,
trebaćete sve nas."
„Zašto?"
„Da nosimo zlatnike! Biće vrlo teški. Trebaće vam
neko da vam pomogne da ih spustite niz stepenice i nosite
kroz tunel. U suprotnom, to će trajati duplo duže. Nećete
izaći pre nego što počne oluja."
„Misliš da ih ima tako mnogo?"
„Zašto bi Danata imao ovoliki sef?" Tod i Mek su se
pogledali.
„Hajde, na posao", Tod je rekao Meku, „a ja ću se
postarati da ova gomila ostane mirna."
Belindžer je osetio pritisak u grudima. Od pritiska
adrenalina imao je utisak da su mu grudi otekle, da će
eksplodirati.
I dalje držeći metalnu šipku u ruci, Mek je stavio
baterijsku lampu pod pazuh da bi mogao da uhvati ručke
sefa.
Tik, tik, tik. Nema prošlosti. Nema budućnosti. Sada
je skoro gotovo, razmišljao je Belindžer.
Mek je okrenuo ručku nadole. Povukao je. Vrata od
sefa su se pomerila. Vreme kao da je stalo.
„Jebo te, neverovatno", prozborio je Mek. Sklonio se u
stranu kako bi širom otvorio vrata.
Belindžerova lampa osvetlila je unutrašnjost. Odmah
zatim i Vinijeva, kao i baterijske lampe Toda, Meka i Džej
Dija. Grom je zatutnjao kroz polomljeno staklo na krovu
van sobe. Hotel se zatresao. Onda je sve utihnulo. Niko
nije disao.
Zlatnici su bili poreñani po metalnim podmetačima na
policama koje su se protezale duž cele desne strane sefa.
Više zlatnika nego što je bilo ko od njih mogao da zamisli.
Savršeno očuvani. Netaknuti. Zbog odsustva prašine na
njima kao da su upijali svetlost uperenu u sef i sijali
punim sjajem.
Ali, to nije bilo ono u šta su buljili. To im nije oduzelo
dah.
„Ne!", izustio je Vini.
Smrad urina i izmeta zaudarao je u sefu. Ono što je
izazvalo njihovo zaprepašćenje bila je žena u prljavoj,
providnoj spavaćici, kroz koju su se videle njene grudi,
bradavice i trougao njenih stidnih dlačica.
Za trenutak, senke su se poigrale sa Belindžerom.
Svom užasnutom, učinila mu se poznatom.
Njena plava kosa visila je kao krpa otirača. Krhka,
ispijena, u poznim dvadesetim, sklupčala se povlačeći se u
sef što je dalje mogla. Vreća za spavanje bila je zgužvana
ispod njenih nogu. Omoti od čokolade i prazne boce za
vodu bili su razbacani unaokolo. Kofa kao toalet bila je
smeštena u ćošku. Digla je ruke kako bi zaštitila uplašene
oči od jakog svetla.
Belindžeru su kolena počela da klecaju. Imao je
čudan osećaj kako kroz vrata na podu propada u ludilo.
02.00
 41.

„ISUSE", prozborio je Vini. Mek je jedva rekao: „Šta je

kog ñavola..."
Dižući se na kolena, Belindžer je primetio da je čak i
Kora bila iznenañena.
Mek je prišao ulazu u sef. Njegova lampa stvarala je
jezivu senku od njene glave. „Gospoño, kako ste dospeli
ovamo?"
Jecala je i, drhteći, povlačila se ostavljajući utisak da
će se od straha provući kroz zid u dnu sefa.
Mek je i dalje držao metalnu polugu u ruci.
„Šta se dogodilo?"
„Za ime boga, pa uplašio si je", objasnio mu je Tod.
„Daj Džej Diju prokletu polugu, a ti je izvuci odatle."
„Da li je on tu? Hoće li doći?" Žena je jecala.
„Ko da li dolazi?"
„Da li vas je on poslao?"
„Niko nas nije poslao."
„Pomozite mi."
Mek je ušao u sef. Svetlost lampi pravila je čudnu
senku kad joj je pružio ruku. „Ko ti je ovo uradio?"
Žena je zurila u njegovu ruku.
„Ko god da je, ja nisam taj", rekao je Mek.
„... nisi taj." Žena je skrenula pogled na groteskni
dvogled za noćno osmatranje koji je visio oko Mekovog
vrata.
„On me nije poslao."
„… poslao."
„Ali bih veoma voleo da upoznam tog bolesnika. Uzmi
me za raku. Hajde da te izvedemo odavde."
Drhtavih nogu, žena je prešla preko vreće za
spavanje. Za trenutak je oklevala, duboko uzdahnula i
uzela ga za ruku.
„Kako je disala unutra?" Tod je bio zbunjen.
Mek je bacio pogled iza sefa. „Rupe. Neko je izbušio
rupe."
„Morate..." Žena se skoro onesvestila. Mek ju je
pridržao. „Požurite. Vodite me što dalje od njega."
„Ne brini", Džej Di je pokušao daje smiri. „Ako se
pojavi, dok smo svi ovde, on će biti taj koji će morati da se
brine."
„Žedna."
„Koliko dugo..."
„Ne znam. Izgubila sam osećaj za vreme."
„Dajte joj malo vode", rekao je Tod.
Halapljivo je pila, toliko očajna da nije primetila beli
ožiljak na Mekovom obrazu.
„Požurite", molila ih je. „Pre nego što se vrati."
„Kako se zoveš?" Mek ju je izveo iz prolaza na svetlost
sveca u dnevnoj sobi.
„Amanda." Glas joj je bio hrapav od dugog ćutanja.
„Evert. Da li smo u Bruklinu? Ja živim u Bruklinu."
„Ne. Ovo je Azburi park."
„Azburi...? Nju Džersi?“ Kao da joj je rečeno da je
hiljadama milja daleko od kuće. Namrštila se kad je videla
ruševine u tami. „Bože, gde sam je to?"
„U hotelu Paragon. Napušten je."
Amanda je duboko udahnula. Na svetlosti sveća trgla
se kad je videla tetovažu koja je titrala na Todovom licu.
Ljutito je pokrio lice rukom.
„Ne čujete šta vam govorim", Amanda je govorila
molećivim glasom. „Moramo pobeći odavde pre nego što se
on vrati."
„Ko je taj čovek?", upitao je Mek.
„Roni. Tako me tera da ga zovem."
„Bez prezimena?"
Sa divljim pogledom u očima, Amanda je u očaju
odmahivala glavom u jednu, pa u drugu stranu.
„Kako izgleda?"
„Nemamo vremena", Amanda je jecala i gurkala Meka
da je povede ka vratima.
„Nas smo trojica", rekao je Džej Di. „Veruj mi, ako ga
nañemo, šta god da ti je radio, neće više."
„Trojica? Ali Šta je sa..." Amanda se okrenula ka
Belindžeru, Viniju i Kori. Pogled joj je pao na lepljivu traku
kojom su im bile vezane ruke. Glasno je uzdahnula.
Tutnjalo je od grmljavine.
„Do ñavola sa ovim", rekao je Džej Di. „Našli smo šta
smo tražili. Krenimo pre nego što počne kiša. Hej, ušati,
nisi lagao kad si rekao da bi tuneli mogli biti poplavljeni?"
„Delimično su i napravljeni u tu svrhu. Da sprovedu
kišnicu", objasnio je Vini.
„Ispraznite rančeve", naredio je Tod. „Napunite ih sa
što više zlatnika. Napunite i džepove."
„Ali šta ćemo sa njima?" Tod je pokazao na
zarobljenike. Tod je podigao pištolj.
„Stanite", povikao je Belindžer. „Nešto nije u redu."
Prošli su mu žmarci duž kičme. Kroz otvorena vrata čuo je
fijuk vetra. Grom je tutnjao kroz polomljeno staklo na
krovu. U vazduhu se osećao miris kiše. Čuo je kako kapi
udaraju po preostalom staklu na zastakljenom delu krova,
kako se rasipaju po balkonu i ogradi. „Nešto nije u redu,
siguran sam u to. Oluja je već počela." Mek je istresao
opremu iz ranca i požurio ka sefu.
„Ne mislim na to." Belindžer je pogledao profesora koji
je sedeo zavaljen na sofi.
Svetlost sa njegove lampe lagano se pomerala
spuštajući se sve dok nije osvetlila njegove široke grudi.
Potom se skotrljala u njegovo krilo, bacivši svetio uvis, kao
da se kaciga otkačila. Ali Belindžer se setio da je
Konklinova ostala pričvršćena na njegovoj glavi čak i kad
se urušilo stepenište jer je bila privezana kaišem ispod
brade.
Utrnulih nogu, okrenuo se ka profesoru, iako nije bio
siguran da li će imati dovoljno snage da se dovuče do
njega. Bože, molim ti se da nisam u pravu. Unezvereno se
trudeći da mu priñe što bliže, miris kiše nañačao je zadah
bakra. Krv. Sofa je bila natopljena krvlju. Isto kao i
profesor, jer nije samo kaciga okrenuta nagore ležala u
njegovom krilu. Bila je to njegova glava.

42.

BELINDŽER JE OSETIO KISELINU U USTIMA. Poklopio je

usta rukama u nadi da će time sprečiti povraćanje.
Okrenuo se ka Todu.
„Pomeri je od sofe."
„Šta?"
„Ženu. Amandu. Prebaci je u drugi kraj sobe."
„Šta to pričaš?" Tod je bacio pogled iza Belindžera i
video šta je na sofi. „U, jebo te!" Naglo se okrenuo kao i
Belindžer. „Mek, donesi mi jednu plahtu iz spavaće sobe!"
„Zašto?"
„Samo uradi kako ti je rečeno!"
„Šta se dešava?", upitao je Džej Di. Onda je spazio
profesorov krvlju natopljeni bezglavi torzo na sofi i ostao
bez daha.
„Roni", zacvilela je Amanda. Vini i Kora su se u šoku
okrenuli u stranu. „Roni je ovde", rekla je Amanda.
„Kako?" Tod je hteo da zna.
„Svi smo bili u prolazu." Belindžer se trudio da
savlada mučninu. Nije osećao ni noge ni ruke od panike
koja ga je obuzimala. Sećanja iz Iraka pretila su da ponovo
nadvladaju. Ne! rekao je sebi. Ako te ponovo preuzmu,
umrećeš. Pasivnost ubija. „Ostavili smo otvorena vrata."
Grmljavina je tutnjala. Kiša je lila po balkonu. „Neko se
ušunjao kada je našu pažnju privuklo otvaranje sefa i
Amanda u njemu."
„Roni", ponovila je Amanda.
„Stajao je napolju u mraku. Dugo je slušao."
Belindžerov glas je zvučao nesigurno.
„Dugo?" Tod je zurio u tamu iza otvorenih vrata.
„Kako znaš?"
„Pre dvadestak minuta, ispričao sam vam o Iraku, o
čoveku koji mi je pretio da će mi odseći glavu, a onda smo
pronašli profesora kome je glava..."
Mek je dotrčao iz spavaće sobe pravo do sofe i
prebacio plahtu preko profesorovog tela. Krv ju je odmah
natopila. Lampa izmeñu profesorovih nogu i dalje je
prigušeno svetlela kroz tkaninu. „Smrdi", rekao je Mek s
gañenjem. „Nisam mogao da pretpostavim..."
„Da", odgovorio je Belindžer. „Krv smrdi.
Izmasakrirana tela smrde."
„Roni", ponovila je Amanda. Zvučala je kao da je to
jedina reč koju zna.
„Možda je i dalje ovde!" Džej Di je osvetlio svaki ugao
sobe svojom baterijskom lampom.
„Zatvori vrata!", naredio je Tod. „Zaključaj ih!"
„Da zaključam, kako? Metalnom polugom smo
razvalili okvir vrata."
„Nagurajte nameštaj."
Džej Di je pokušao da dovuče policu sa knjigama do
vrata. „Hoće li neko da mi pomogne!"
Vini je bio pored njega. Belindžer je dohvatio sto koji
se činio teškim. Kora je bila pored njega i, jecajući,
pomagala mu da odguraju sto do vrata. Mek je stavio
stolicu na vrh gomile.
„Ovuda niko neće proći." Mek je dohvatio metalnu
polugu.
„Ali šta ako je i dalje ovde?" Džej Di je ponovo prešao
sve uglove baterijskom lampom. Pod drhtavim snopom
svetlosti senke su igrale.
„Roni je ovde", rekla je Amanda.
„Proverite spavaću sobu, kupatilo i garderober!",
povikao je Tod. Odmah je krenuo ka spavaćoj sobi, a onda
se okrenuo i uperio pištolj u Belindžera. „Nemoj da se
izgubiš."
„Nisam ni mislio. Sada bih radije bio s tobom."
Belindžer je dohvatio čekić sa gomile opreme koju su
istresli iz ranaca. Ušao je u otvoreni prolaz, ugasio svoju
lampu da bi se sakrio i stao pored stepenica, sa čekićem
na gotovs osluškivao je da li se neko penje uz stepenice.
Umesto toga čuo je lupanje svog srca i grmljavinu od koje
su se tresli zidovi.
Pored sebe osetio je Koru i Vinija koji su ugasili svoje
lampe i čuvali stepenište. U rukama su držali lampu kao
da je palica. Bacio je pogled ka Amandi koja se sklupčala u
dnevnoj sobi, ponavljajući Ronijevo ime kroz plač.
„Kora, možda bi bilo dobro da budeš pored nje.
Pokušaj da je smiriš."
Kora je obrisala suze sa lica.
„Da li ti ja ličim na nekog ko bi mogao da smiri bilo
koga?" I pored toga, otišla je do Amande. Belindžer je
posmatrao Koru kako dotiče Amandinu ruku i tiho joj
priča. Onda se okrenuo i koncentrisao na crnu rupu spi-
ralnih stepenica. Koliko je on znao, neko je bio dole i
gledao ga je. „Nije u garderoberu, spavaćoj sobi niti u
kupatilu", rekao je Tod kad se vratio sa Mekom i Džej
Dijem.
Mek je zgrabio bocu sa vodom s poda i ispio je dopola.
„Možda ćemo morati da pazimo kako trošimo ostale
boce", upozorio je Belindžer.
„Mi?", upitao je Tod. „Morala bih...", javila se Amanda.
„Šta?"
„Da se olakšam..."
„I ja takoñe", oglasila se Kora.
„Šta vas sprečava u tome?"
„Oduzeli ste nam boce koje smo koristili za..."
„Idite u kupatilo. Neće biti vode u vodokotliću da
sperete za sobom, ali ništa za to."
„Ne bih da budem sama tamo."
„Idem ja sa tobom." Nasmejao se Mek.
„Evo ja ću", javio se Vini. Uključio je svoju lampu i
rukom pokazao ženama da ga prate u spavaću sobu. „Biću
odmah s druge strane vrata."
Kora je zagrlila Amandu i povela je u spavaću sobu.
Belindžer je primetio kako Mek gleda Amandinu
providnu spavaćicu. Dve žene i Vini nestali su u tami.
 Dok su ih posmatrali kako odlaze, a potom razgledali
ruševinu od dnevne sobe, polomljeni nameštaj, uništene
zidove Belindžer se setio: 'Ne ostavljajte ništa osim tragova
stopala! Samo fotografišite!' Nije preostalo mnogo toga da
se uništi.
„Šta sad, junačino?", upitao gaje Tod. „Imaš li neki
predlog?"
„Uzmite mobilni telefon i pozovite policiju."
„Zar si zaboravio da lokalni broj za hitne slučajeve ne
radi? A na onom policijskom broju se dugo čeka."
„Onda pozovite policiju u susednom gradu."
„Aha, da. Pa umesto da se suočimo sa ovim
drkadžijom Ronijem, optužiće nas za ubistvo tvog draga,
da ne pominjem kidnapovanje vas ostalih. Nekako mi se
čini da imamo veće šanse protiv Ronija."
„Do sada niste."
„Aha, pa, nismo bili dobro organizovani do malopre.
Nismo znali s kim imamo posla."
„I dalje ne znate."
„Znaćemo kad se žena vrati i dobijemo neke
informacije od nje."
Džej Di je uzeo prazan ranac i ušao u sef.
„Čoveče, kako ovde smrdi." Bacao je zlatinke u ranac
koji su tupo zveckali.
„Imam još jedan predlog", rekao je Belindžer. Pokušaj
da kod njih stvoriš utisak kako smo svi zajedno, mislio je.
„Kolekcionari neće platiti sedamsto dolara za zlatnike koji
su izgrebani. Ovi su savršeni, a on ih uništava."
„Hej, šupčino", povikao je Tod. „Pažljivije malo s tim.
Nemoj da ih izgrebeš. Koristi podmetače. Stavi sve unutra,
zlatnike, podmetače. Bio sam zbunjen pre nekoliko
minuta", rekao je Belindžeru. „Morao sam da razmislim, ali
sad sam sve smislio. Sa našim dvogledima videćemo
Ronija pre nego što on vidi nas."
„Nije ti palo na pamet da i on možda ima dvogled za
noćno osmatranje?"
Tod se namrštio, njegovo izbrazdano lice izobličilo je
njegove tetovaže. Čuo je korake i okrenuo se ka Viniju,
Kori i Amandi koji su se vratili.
„Pričaj nam o Roniju", strogo je rekao.
Amandino lice se ukočilo. Pod utiskom sećanja,
duboko je uzdahnula.
„On..." Ugrizla se za usnu i naterala se da nastavi.
„Radim u jednoj knjižari na Menhetnu. Došao je nekoliko
puta. Bio je prijatan." Skupila je ruke oko sebe. „Mora da
me je pratio do stana u Bruklinu i video gde da parkira
auto, gde da se sakrije. Moj dečko se iselio nekoliko dana
pre toga. Živela sam sama u stanu koji nisam mogla da
plaćam. Toliko sam brinula kako da platim stanarinu da
nisam obratila pažnju kad sam izašla iz metroa i krenula
kući."
„Kad se to desilo?", upitao je Mek.
„Nemam pojma." Amanda je drhtala. „Koji je danas
datum?"
„Dvadeset četvrti oktobar."
„Oh." Amanda nije mogla da se suzdrži. Sela je u
fotelju.
„Šta ti je?", upitao ju je Belindžer.
„Te noći kad me je uhvatio bio je četrnaesti jun."
Amandin pogled najbolje je ilustrovao koliko je bila očajna
i izgubljena. „Knjižara je te večeri bila otvorena do deset.
Pisac je potpisivao svoju knjigu. Stigla sam kući tek oko
ponoći. Imao je parče tkanine natopljene nekom
hemikalijom, nešto što mi je stavio preko usta kad sam
prolazila pored jedne sporedne ulice." Još jednom je
duboko udahnula. „Kad sam se osvestila, ležala sam na
krevetu gore na spra tu. Sedeo je pored mene, držeći me za
ruku." Zatvorila je oči, spustila glavu i počela da se trese
kao da je probala nešto odvratno. „Tada mi je objasnio
neke stvari iz mog novog života."
„Kako izgleda?", upitao je Tod. „Ima li pištolj? Ako
budemo morali da se borimo sa njim, šta možemo da
očekujemo?"
„Star."
 „Šta?"
„Mnogo je stariji od mene. Stariji je od tebe." Amanda
je pogledala Belindžera koji je imao trideset pet godina.
„Koliko je star?", upita je Tod.
„Nisam baš dobra u tome. Svako ko ima preko
četrdeset izgleda..."
„Misliš da ima više od četrdeset godina?", upitao ju je
Belindžer.
„Da."
„Da li je stvarno star? Ne verajem da jeste čim je
uspeo da te savlada."
Možda ima pedeset i neku. Visok. Mršav. Nervozno
mršav. Ima nekako bezizražajan izraz lica. Čak i kad se
smeje, ono je bezizražajno."
„Mršav, pedeset i neka?" Todu se vraćalo
samopouzdanje. Mislim da ćemo izaći na kraj s njim."
„On je vrlo jak."
„Jači od ovoga?" Tod je podigao pištolj.
„On diže tegove."
„Od mršavih dizača tegova mi baš ne klecaju kolena."
Tod je pogledao Meka i Džej Dija. „Ima li pitanja?"
„Ima", javio se Džej Di. „Šta onda čekamo?"
Mek je pogledao Koru kao da želi da joj se izvini, a
onda je klimnuo glavom. „U redu. Pokupite zlatnike pa da
bežimo."
„A oni"?", upitao je Džej Di.
„Zavezaćemo ih lepljivom trakom za stolice", rekao je
Tod. Uzeo je čekić iz Belindžerove ruke i bacio ga na
gomilu sa ostalom opremom. „Pustićemo Ronija da se
pobrine za njih. Tako će on biti kriv za sve. Policija će
verovamo njega okriviti i za onog što si ga bacio preko
ograde balkona."
„Molim vas", obratila im se Amanda. „Vodite me
odavde."
„Ne možemo."
„Pomozite mi!"
„Hej, žao mi je, ali ti si razlog zašto se naljutio. Ako
pokušamo da te izvedemo odavde, krenuće za tobom, što
znači da će krenuti za nama. Ne očekuješ valjda da ćemo
biti toliko glupi."
„ðubre jedno."
„Pa, ako ćeš tako da se ponašaš, sedi na stolicu." Ted
ju je gurnuo da sedne. Džej Di je uzeo lepljivu traku sa
gomile opreme na podu.
„Medena, sedi na stolicu", Mek se obratio Kori.
„Junačino, ti ovde", rekao je Tod. Preostala stolica bila
je prislonjena na vrata. „I ti, ušati, stani pored grede u
zidu."
Džej Di je završio zalepivši Amandu za stolicu, čvrsto
stežući oko nogu i ramena. Onda je prešao na Koru.
„Ja ću to", javio se Mek.
Belindžer je gledao kako rakom prelazi preko njenih
nogu i grudi dok je odmotavao traku.
Stavili su rančeve na leña, a onda otišli do sefa i
napunili džepove zlatnicima. Pretrpane jakne i pantalone
skoro su im spale od težine.
„Krivo mi je što ne možemo da iskoristimo i ove
džepove, ali bolje bi nam bilo da ponesemo voki-tokije ako
se slučajno razdvojimo", predložio je Tod.
Trapavo hodajući došli su do vrata. Dok je Tod uperio
pištolj u njih, Mek i Džej Di su skalanjali nameštaj. Mek je
otvorio vrata i povukao se nazad.
Grmelo je. Kiša je pljuštala po balkonu. Hladan vetar
se probio u sobu.
Tod je vikao da bi se mogao čuti od oluje.
„Roni, ne brini! Nismo uzeli tvoju devojku! Ostavljamo
je tebi! A tu je i bonus! Ostavili smo i neke njene
novostečene prijatelje! Zamotam su kao pokloni, spremi se
da uživaš u njima! Nadam se da nam nisi zamerio! Nećemo
ti više smetati! Ne znam da li znaš da će ovo mesto biti
srušeno! Radnici dolaze sledeće nedelje! Možda želiš da
preseliš radnju negde dragde! Zar ovo nije lepo od nas?
Izvinjavamo se na smetnji! Nema ljutnje! Mi sada odlazimo!
Uživaj!"
 Stavili su svoje dvoglede i krenuli ka stepenicama.
Tod je zastao i pogledao u Belindžera.
„Ja sam umetnik, jesi li znao to?" Otišao je u spavaću
sobu.
Belindžer se napregao da okrene glavu i pogleda ga
kad je izlazio iz sobe držeći neki predmet u ruci.
„Ovo ti je potrebno da bi upotpunio sliku", rekao mu
je Tod dok se približavao.
„Ne", rekao je Belindžer u očajanju kad je shvatio šta
ga čeka.
Tod je bacio Belindžera kacigu s glave. „Nemoj, molim
te!", Belindžer je bio slomljen.
Tod je u rukama držao jastučnicu. Navukao ju je
Belindžeru preko glave.

43.

ZAUDARALA JE NA STARO I PRAŠINU.

„Ne!", molio je Belindžer. „Skini je!" „Gde je tu onda
zadovoljstvo?" U paničnom mraku, Belindžer je čuo Toda
kako hoda po sobi.
„Do viñenja svima!", dobacio je Mek.
„Bilo nam je zadovoljstvo!", dodao je Džej Di.
Belindžer ih je čuo kako silaze niz stepenice. Zvuk
njihovih koraka bio je sve tiši.
U svojoj izmučenoj glavi, sedeo je vezan za drvenu
stolicu u prljavoj betonskoj zgradi u Iraku, sa vrećom
preko glave, dok mu je jedini tamničar koji je govorio
engleski pretio odsecanjem glave. Do ovog trenutka, bio je
siguran da mu se ništa strasnije ne može dogoditi.
Shvatio je koliko je pogrešio. Drugi put je mnogo gore.
Ovo je bilo mnogo gore. Grmelo je. Kiša je pljuštala. Nije
mogao da vidi ništa kroz jastučnicu osim blede svetlosti
sveca i mutni snop profesorove lampe, okrenute nagore
medu njegovim nogama, koji se jedva probijao kroz plahtu
koja je pokrivala obezglavljeno telo.
Da, ovo je gore. Trakom za stolicu. Bez daha ispod
vreće. Znajući da smrtnu presudu deli sa još troje ljudi.
Čekajući Ronija. Nemoćan da vidi kad će Roni doći. Neće
moći da čuje njegove korake od vetra, grmljavine i kiše kad
bude dolazio. Roni možda stoji pored njega, spreman da ga
iskasapi, ma šta da je koristio kad je odsekao profesoru
glavu.
Počeo je da se guši. Disao je otežano daje pomislio
kako neće preživeti. Oblio ga je znoj, iz svake pore. Nije
mogao da zamisli da toliko znoja može iscediti iz sebe.
Odeća mu je bila mokra. Bilo mu je vruće, pa odjednom
hladno. Drhteći, mislio je u sebi da sada mora nekad da se
završi. Nije se moglo produžiti zauvek. Uspelo mu je da se
produži godinu dana posle Iraka. I godina je nešto.
Godinu dana više nego stoje očekivao. Ali sada je bilo
pri kraju. Zgrada se zatresla od grmaljavine. Da li je Roni
tiho stajao ispred njega i spremao se da upotrebi kosu ili
mačetu ili sataru?
Da li ću osetiti silinu udarca pre nego što krv počne
da lije iz mog vrata i mozak se isključi?
Junačina. Tako me je Tod zvao. Junačina. Kakva
šala. Kakvo poniženje. Junačina? Svake noći se budim
zbog istog košmara, slomljen, plašim se da ustanem iz
kreveta. Bio mi je potreban svaki gram snage što mi je
preostala da nateram sebe da doñem na ovo grozno mesto.
Sve sam potrošio. Junačina? Kučkin sin. Ostavio nas je da
umremo. Peder. Stavio mi je ovu jastučnicu preko glave.
Ovo mu neću oprostiti. Naći ću ga. Staviću mu ruke oko
vrata i stisnuću. Ja ću...
„Vini!" Belindžerov glas bio je prigušen ispod
jastučnice. „Da li me čuješ?"
„Da!"
„Možeš li da se pomeriš, bar malo? Možda ćeš pronaći
neki ekser ili oštru ivicu na koju ćeš moći da prerežeš
traku?"
„Suviše je čvrsto."
 Belindžer je čuo da neko jeca. Pomislio je da se gubi,
da čuje svoje jecaje. Onda je shvatio da je to Amanda.
„Amanda, nismo imali priliku da se upoznamo."
Belindžer je znao da u datim okolnostima ovako normalna
rečenica zvuči suludo. Morao je da pokuša da je smiri.
Neće uspeti da se izvuku odavde sa nekim ko je histeričan,
“Ja sam Frenk. Ono tamo je Vini, a Kora je ženska pored
tebe. Možda nije trebalo da kažem ženska. To baš nije
politički korektno."
Amandino jecanje se promenilo, utišalo. Belindžer je
osetio da je zbunjena.
„Pa pošto smo se upoznali, zamolio bih te da mi nešto
učinš. Možeš li da se oslobodiš lepljive trake i podigneš sa
stolice?"
„Pokušavam." Belindžer je čekao. „Ja..."
I dalje se znojio, i osećao kako vreme prolazi.
„Ne. Suviše je čvrsto."
„Kora?"
„Ne mogu. Dok me onaj kreten drpao, dobro je slepio
traku."
Šta da radimo? Belindžer je razmišljao. Topli zadah
ispod jastučnice pretio je da ga uguši. Pokušavao je da se
priseti rasporeda u sobi, da se seti nečega što bi mu moglo
pomoći. Staklo. Staklo na podu od stola koji je polomio.
„Amanda
Šmrcala je.
„Šta je?"
„Vidiš li slomljeno staklo na podu? Izmeñu mene i
Vinija."
Pauza.
„Da."
„Ako prevrnem stolicu na kojoj sedim i puzim s njom,
da li bi mogla da me navodiš do stakla?"
„... Da."
„Stvarno mi treba tvoja pomoć?"
Stolica je bila teška. Belindžer je pokušao da se
zaljulja s jedne na drugu stranu, ali stolica se nije
pomerala. Kad se zanjihao malo jače i brže, stolica je
počela da se ljulja. U sledećem trenutku već ju je izbacio iz
ravnoteže. Ne mogavši da vidi i proceni pad, nije se mogao
pripremiti kad je stolica pala na stranu.
Bio je iznenañen naglim padom na pod. Glavom je
trljao o tepih u pokušaju da svuče jastučnicu, ali znoj ju je
slepio za glavu. Nije se pomerala.
Nema vremena! Koliko je Belindžer mogao da zna,
Roni je mogao da stoji iznad njega, sa onim bezličnim
osmehom na licu koji je Amanda opisala, zabavlja se
Belindžerovim trudom i zamahuje nožem.
Sad! Belindžer je pomislio u sebi! Puzi! Iako je traka
oko njegovih nogu bila stegnuta, mogao je da pomera
kolena uvijajući donju polovinu tela i odgurujući se
kukovima napred. Desnim ramenom i kolenom oslonio se
na tepih i dao sve od sebe da se pomeri sa stolicom. Znoj je
i dalje kuljao iz njega. Stenjući, osetio je kako se stolica
polako pomerila.
Jače. Još jače, govorio je sebi. Od trenja o tepih
osećao je kako mu rame i koleno gore. Stolica se još malo
pomerila. Dahtao je od napora.
„Amanda, koliko još imam do slomljenog stakla?" Od
teškog disanja ispod jastučnice, lice mu je bilo obliveno
kapima znoja „Četiri metra."
Ne! Za to će mi trebati ćela večnost! Probaj!
Ne mogu.
Hajde!
Grmljavina je tutnjala. Zidovi su se zatresli. A onda je
jeziva tišina zavladala hotelom. Izmeñu dva udara groma i
naleta kiše, Belindžer je čuo još nešto. Udaljen. Jedva
čujan. Iz pravca stepenica. Odjek se širio nagore. Pucanj.
„Šta je to bilo?", upitao je Vini.
„Ne obaziri se na to."
Hajde! Skupivši svu snagu, Belindžer je pomerio
stolicu napred. Četiri metra? Predaleko. Neću moći. Još
jedan pucanj. Još nekoliko. Brzo ispaljeni.
„Bože, pomozi nam!", čuo se Vini.
 Jače. Još jače, mislio je Belindžer. Sad je čuo i krike,
daleko ispod sebe, čiji se zvuk, pojačan stepeništem, širio
nagore.
„Molim te, bože, pomozi nam!", Vini se ponovo čuo.
Belindžer se trudio i pomerio stolicu još desetak
centimetara.
„Stani!", javila se Amanda.
„Šta je?"
„Udarićeš u stočić za kafu. Na njemu je sveca.
Srušićeš je."
I zapalićeš sobu i živi ćemo izgoreti pre nego što nam
Roni odseče glave, pomislio je Belindžer. Na ivici da poludi,
hteo je da vrisne dok mu glasne žice ne puknu.
„Gde je stočić?"
„Oko trideset centimetara sa strane gde ti je slolica."
Još krika iz pravca stepeništa.
„Gde je sveca?"
„Na ćošku bliže tebi."
Nikad neću stići do slomljenog stakla, pomislio je. Na
ivici iscrpljenosti, gurnuo je stolicu u dragom pravcu.
„Udarićeš u stočić", upozorila ga je Amanda. „To i
želim."
„Šta?"
„Treba mi sveća."
Stepenište je ponovo bilo tiho. Četiri metra ili trideset
centimetara. Belindžer je stenjao, uvijao se i pomerio
stolicu. Grom je zatutnjao.
„Ćošak ti je ispred lica", rekla mu je Amanda.
Belindžer je udahnuo što je bolje mogao, dok su graške
znoja izbijala iznad gornje usne ispod jastučnice. Traka
mu je bila oblepljena oko nadlaktica, ali mogao je da
pomera lakotve i podlaktice. Dotakao je glatku metalnu
nogu stočića. Trzajući se od umora u laktovima i
ramenima, u strahu da ih ne iščaši rukama je pipkao i,
idući uvis, napipao je staklenu ivicu stočića. Još samo
malo više, pomislio je. Sa velikim bolom u laktovima i
šakama, posegao je preko stočića i uzdahnuo od olakšanja
kad je pod rukavicama osetio svecu.
Podigao ju je sa mesta gde je stajala i nagnuo preko
ivice stočića. Osetio je kako vosak kaplje na njegovu jaknu.
Držeći svecu horizontalno, njen drugi kraj stavio je medu
noge. Čvrsto ju je stisnuo butinama. Jedva primećujući
plamen kroz jastučnicu, Belindžer je nekako uspeo da
ispruži ruke iznad nje. Osetio je toplotu kroz rukavice i
rukave.
Lepljiva traka ne gori. Ona se topi. Zamišljao je kako
se prave mehurići i kako se ona skuplja dok se on trudi da
razdvoji rake. Toplota je postala sve veća. Osetio je kako
traka postaje mekša i labavija. Odjednom, traka se
razdvojila. Trgao je ruke s plamena i savio ih da bi skinuo
preostali deo trake.
Osećajući blagu vrtoglavicu od nakupljenog karbon-
dioksida, svukao je znojem natopljenu jastučnicu s glave i
udahnuo punim plućima. Bio je to divan oscćaj moći
koristiti obe ruke. Uzeo je svecu izmeñu butina i prineo
njen plamen levom ramenu, topeći traku kojom je grudima
bio privezan za stolicu. Jakna je počela da mu gori. Vrelina
je bila nepodnošljiva. Prebacio je svecu u levu ruku, a
desnom, na kojoj je bila rukavica, počeo je da lupa po
grudima kako bi ugasio plamen.
Imao je osećaj da će povratiti od smrada istopljene
lepljive trake, ali uspeo je da se obuzda i oslobodi grudi
preostalih delova trake. Sav izbezumljen sagnuo se kako bi
istopio traku kojom su mu noge bile vezane za stolicu.
Zateturao se kad se podigao na noge. Napet, osluškujući
zvuke sa stepeništa, posegao je za komadom stakla na
podu, samo da bi tada spazio nož koji se nalazio na gomili
opreme izbačene iz ranaca. Očigledno je da su imali više
noževa nego što im je trebalo, zaključio je. Neko je hteo da
napravi što više prostora za zlatnike.
Koraci su odjekivali sa stepenica.
Belindžer je skočio do Vinija i prerezao traku oko
njegovih grudi, ruku i nogu. Čuo je još koraka, ovaj put u
gornjem delu stepenica. Vini je dohvatio komad stakla sa
poda i požurio do Kore, dok je Belindžer bio pored
Amande. Obojica su sekli traku da bi oslobodili žene.
Sevnula je munja, grmelo je. U tišini koja je usledila,
koraci su silazili. Polako i odmereno, što je podsećalo
Belindžera na kretanje bolesnika koji obraća pažnju na
svaki milimeter pod uticajem droge ili alkohola. Ili je to bio
neko toliko siguran u krajnji ishod da nije morao da žuri.
Kora i Amanda strgle su poslednje ostatke trake i
skočile sa stolica. Belindžer je primetio čekić koji je Tod
bacio na gomilu preostale opreme. Dobacio ga je Viniju, a
potom zauzeo napadački položaj sa nožem u ruci.
„Isključite svoje lampe." Pod svetlošću sveca, svu
pažnju je koncentrisao na crnu rupu od stepeništa.
Spori koraci su se i dalje penjali. Polako. Strpljivo.
Pojavila se senka. Belindžer je bio spreman za napad.
Ruka je mahala gore, pa dole. Držala je pištolj, ali ruka
nije nišanila pištoljem. Mahala je pištoljem kao što bi slep
čovek koristio svoj beli štap, ispitujući teren ispred sebe.
Pojavila se glava. Dvogled za noćno osmatranje. Tetovaže.
Tod. Sišao je sa stepenica. Izgledao je ošamućeno.
Belindžer je pod svetlošću sveca video da je prekriven
krvlju.

44.

JE L' TO... JESTE LI...“ Tod je spustio dvogled, kao da je

kroz njega video stvari koje nisu stvarne. Nije ga zbunilo to
što su se Belindžer, Vini, Kora i Amanda oslobodili lepljive
trake. Nije se ni plašio da bi njih četvoro moglo da ga
savlada pre nego što bi pokušao da se odbrani. Izgledalo je
da mu je laknulo što ih vidi.
„Hvala bogu!“ Teturao se od težine zlatnika u rancu i
pantalonama. Odmakao se od stepeništa, zureći u njih.
„Moraćemo da se držimo zajedno. Trebaće nam sva pomoć
koju možemo da nañemo.“
 „Jesi li povreñen?“, upitao ga je Belindžer. „Imaš
krvi...“
„Nije moja.“ Dobovanje kiše nateralo je Toda da se
namršti na huk koji je dopirao iz tame kroz otvorena vrata.
,,Ne. Bože! Moramo da ih zatvorimo. Moramo da se ponovo
zabarikadiramo. Požurite! Nemamo vremena. Zatvorite ih!
Odmah! Ja ću stražariti pored stepenica. Pucaću u svakog
ko se popne uz njih.“ Ali sveće su osvetlile klizač pištolja
koji je bio u zadnjem položaju. Šaržer je bio prazan.
„Daj mi to“, rekao mu je Belindžer.
„Treba mi.“
„Ispalio si sve metke iz njega.“
“Šta?”
„Ispraznio si ga.“
„Ispraznio ga?“
„Vini! Amanda!“ Kora je povikala. „Pomozite mi s
vratima.“ Ponovo su ih zatvorili i nabacali nameštaj na
njih. „Rezervni šaržer“, Belindžer je upitao Toda. „Gde je?“
Tod je zurio u stepenice kao hipnotisan.
„Daj mi prokleti pištolj!“ Belindžer mu je zavrnuo
ruku i uzeo ga, iznenañen kako se sve promenilo. Do
malopre, Tod bi ga ubio da je samo pomislio da mu otme
pištolj. Belindžer je našao rezervni šaržer u Todovom
pojasu. Vojničkim potezom izbacio je prazan šaržer,
gurnuo onaj puni i otpustio klizač koji se vratio u prednji
položaj, ubacivši metak u cev. Ponovo je bio naoružan što
mu je za trenutak vratilo samopouzdanje.
Belindžer je nišanio u stepenište.
„Šta se desilo?“
„Nisam siguran“, odgovorio jeTod. Drhtao je. ,,Oh, vrlo
dobro znam šta se dogodilo, ali ne znam kako se dogodilo.“
„Gde su ti drugari?“
„Krenuli smo niz stepenice.“
,,To znam. Reci mi...“
„Išli smo sve niže i niže. Ukrug. Okretali se i okretali.
Na svakom spratu bio je prolaz kao ovaj ovde. Ali su bili
sve duži.“ „Naravno. Svaki sprat ispod nas je duži i širi. Da
bi mogao da špijunira, Karlajl je morao da produžava
prolaze sve više i više kako bi stigao do svih soba.“
„Sve više i više“, potvrdio je Tod. „Najzad smo stigli u
prizemlje.“
,,Vini“, rekao je Belindžer. ,,Ti, Kora i Amanda skinite
mu ranac. Izbacite zlatnike. Napunite ga sa što više
opreme. Što ne bude stalo, mi ćemo nositi.“
„Ali nije bilo vrata“, nastavio je Tod. „Nismo mogli da
nañemo vrata.“ Njegove tetovaže na licu skoro je sakrila
krv. ,,Ma koliko se trudili, nismo mogli da nañemo vrata.
Otrčali smo do kraja prolaza. Kao da nije bilo kraja. Ni
tamo nismo našli vrata, ali smo našli nešto dmgo.“
,,Šta?“
,,Telo“
Amanda se zagrcnula.
„Mrtva je već duže vreme“, rekao je Tod.
„Ona?“
„Haljina. Telo je bilo obučeno u haljinu. Staromodna
haljina. Ali je izgledala kao mumija. Toliko dugo je mrtva.
Sva sasušena, očne duplje prazne. Nisam siguran zbog
zelene boje dvogleda, ali čini mi se da je kosa bila plava.
Kao njena.“ Tod je pokazao na Amandu. „Leš je sedeo u
uglu, kao da je trčala do tamo, umorila se i sela da se
odmori i više se nije probudila. Čak je držala i svoju tašnu
u krilu."
Amanda se ponovo zagrcnula.
„Otrčali smo nazad do stepenica. Mek je toliko paničio
da je zamahnuo metalnom polugom kao bi napravio rupu
u zidu da izañemo. Ali pre nego stoje uspeo da zamahne,
neko je udario s drage strane."
„Roni", rekla je Amanda.
„Video sam gde se zid zatresao. Opalio sam. Onda je
udarac usledio na dragom mestu, pa sam i tamo opalio.
Odjednom, udarci su se čuli duž celog zida, a ja sam
pucao i pucao. Mek i Džej Di pojurili su uz stepenice. I ja
sam krenuo za njima. Okretali smo se i okretali. Ukrug.
Čuo sam krik iznad sebe. Mek. Pao je na mene. Noge su
mu bile rasečene. Krv je šikljala kao iz creva. Pao je kroz
otvor izmeñu stepenica i ograde. 'Šta ga je iseklo?'
doviknuo je Džej Di. Nisam stigao ništa da mu odgovorim.
'Soba sa sefom!' povikao je Džej Di. 'Iz te sobe znamo kako
da izañemo!' Potrčao je uz stepenice. Odjednom, i on je
pao. Noge su mu bile rasečene. Krv je prskala svuda
unaokolo. Mislio sam da ću poludeti. Hteo sam da potrčim,
ali sam se setio da moram da usporim, da otkrijem šta je
to na stepenicama. Krenuo sam polako, mašući pištoljem
ispred sebe, i onda sam je dotakao."
„Dotakao...?"
„Žicu razvučenu preko stepenica. Zategnutu. Tanku.
Čak i sa dvogledom sam je jedva primetio. Osetio sam je
pod pištoljem. Onda sam je dotakao prstima. Isuse, kako
je bila oštra, posekla bi me da sam se samo naslonio na
nju."
„Naoštrena žica", rekao je Belindžer.
„Možda i jesam poludeo. Provukao sam se ispod žice.
Polako se penjao uz stepenice, mašući pištoljem, tražeći
drage žice."
„Ostavio si Meka i Džej Dija dole žive?"
„Verujte mi, koliko su krvarili, nije se činilo da će
poživeti dugo."
Kroz stepenište, duboko ispod njih, čuo se vrisak.
„Zvuči kao da je jedan od njih poživeo duže nego što si
mislio", zaključio je Belindžer.
Još jedan vrisak.
„Svi smo poludeli", rekla je Kora.
„Ali kako je Roni..."
„Pratio vas je", objasnio je Belindžer.
„Bio je iza nas na stepenicama?" Tod je bio iznenañen.
„Kad ste stigli u prizemlje, postavio je žice iznad vas.
Onda je kroz skrivena vrata ušao u glavni deo hotela.
Udarao je po zidu da bi vas uplašio i naterao da potrčite uz
stepenice." Tod je izvadio mobilni telefon. „Šta to radiš?",
upitao gaje Vini.
„Zovem brata u Atlantik Sitiju. On će javiti policiji. On
će nam poslati pomoć."
„Najzad si shvatio da je bolji zatvor nego susret sa Ro-
nijem?", prezrivo ga je upitala Kora.
„Moj brat će me spasti." Tod je ukucao brojeve i
prislonio telefon na uvo. „Moj brat će poslati policiju i..."
Slušajući telefon počeo je da cvili. „Ne. Ne. Ne."
„Šta nije u redu?"
Grmljavina je tornjala.
„Nema signala!", rekao je Tod. „Jebena oluja
poremetila je domet signala!"
„Čini mi se da je trebalo da zoveš malo ranije, ha?",
dobacio mu je Vini, crven u licu od besa. „Trebalo bi da te
zavežemo trakom za stolicu i pustimo Ronija da ti radi šta
hoće."
„Ali nećete."
„Jesi li siguran u to? Misliš da nisam dovoljno besan
na tebe da ti..."
„Ne možeš to sebi da priuštiš. Sad smo ortaci", rekao
je Tod. „Zar ne shvataš? Moramo da se držimo zajedno.
Trebaće ti sva pomoć koju možeš da dobiješ."
Vini se obratio Belindžeru: „Potrpali smo opremu u
rančeve koliko smo mogli. Ono što nije stalo, pokačili smo
za pojaseve. Fascikla sa policijskim izveštajem i dalje je u
drugoj pregradi u rancu. Pretpostavljam da nisu znali da je
tu. Da jesu, i nju bi bacili. Hoćeš suvenir?" Vini mu je
pružio jedan zlatnik
Belindžer ga je uzeo, osetio težinu na raci, njegovu
debljinu, savršene ivice. Predivni orao bio je na jednoj
strani. Na dragoj, punački Kip slobode koji drži baklju.
Zlato je sijalo. TWENTY DOLLARS IN GOD WE TRUST.
„Prava reč: 'suvenir'. To znači da ćemo možda preživeti da
bismo se sećali ovoga. Nadajmo se." Belindžer je poljubio
zlatnik i gurnuo ga u džep. „Možda će nam doneti sreću."
Kora mu je prišla.
„Ovo je oprema koju smo ostavili za tebe."
Belindžer je opasao preostali pojas za alat. Zakačio je
voki-toki, kao i čekić i dopola punu flašu vode. „Gde je
metalna poluga?"
„Rekao sam vam, bila je kod Meka", podsetio ih je
Tod.
„Ti prokleti, glupi..." Belindžer je proverio aparate za
analizu vazduha i ostavio ih. Sada su predstavljali luksuz.
„Evo još nečega što možemo da ostavimo." Izvadio je pištolj
na vodu. „Mora da su ga odbacili da bi poneli još zlatnika."
„Daj ga meni." Kora ga je prinela nosu, kao da se
nadala da je zadržao miris njenog mrtvog muža, ali kiseli
izraz lica i odmahivanje glavom ukazivali su da je samo
pomirisala sirće.
Amanda je bila ukočena.
„Evo. Uzmi moju jaknu", Vini ju je ogrnuo oko nje.
Zakopčala je rajsferšlus preko spavaćice, zahvalna što
joj je toplo. Jakna je bila dovoljno dugačka da pokrije
njene kukove.
„Spremni?", upitao je Belindžer.
„Za šta?", upitao je Tod. „Ovde ništa ne možemo."
„Možemo da zauzmemo viši položaj."
„Viši položaj. O čemu to pričaš?"
„Stan na vrhu." Belindžer je uzeo svoju kacigu s
mesta gde ju je Tod bacio. Lampa je bila ugašena.
Pritisnuo je prekidač. Ništa. „Govno jedno, slomio si
lampu."
„Stan na vrhu?", rekao je Tod zgražavajući se.
„Ne mogu." Amanda se tresla. „Tamo me vodi Roni."
„Postoji još skrivenih stepenica. U to sam siguran",
rekao je Belindžer, ogorčeno gledajući beskorisnu lampu
na svojoj kacigi. „Sve vode do stana na vrhu. Roni ih ne
može sve čuvati. Možda ćemo naći stepenice koje će nas
odvesti odavde pre nego što shvati da smo nestali."
,,Da, a možemo i da izaberemo one koje će nas odvesti
pravo do njega“, dodao je Tod.
„Tvoj put, već zna gde smo, i doći će po nas.“
„Imamo pištolj.“
,,Sa samo trinaest metaka, zahvaljujući tebi. A kako
znaš da I Roni nema pištolj?“
 Tod je izgledao bolesno.
„Trebalo bi se otarasiti tih zlatnika.“ Belindžer je
pokazao na Todove prepune džepove. „Samo će te
usporavati.“
„Nema teorije da bacim toliko novca.“
„Vini i Kora imaju lampe. Gde je tvoja baterijska
lampa?“
„Izgubio sam je.“
„Izvrsno. Što nam ostavlja ovu koju su Mek i Džej Di
bacili da bi poneli što više zlatnika.“ Vini je pokazao na
baterijsku lampu zakačenu za njegov pojas.
„Nemamo mnogo svetla. Bilo bi dobro da pogasimo
ove sveće i ponesemo ih sa sobom“, predložio je Belindžer.
,,I još nešto.“
Dok je bio privezan za stolicu sa jastučnicom preko
glave i čekao Ronija da mu odseče glavu, Belindžer je
priznao samom sebi da nema veće more kroz koju bi bio
prisiljen da proñe. Ali sled dogañaja u njegovom životu
primorao ga je da uvidi da je pogrešio. Stvari mogu biti još
gore. Uvek budu gore. I ono što je sad morao da učini
upravo je to potvrñivalo.
Okrenuo se ka profesorovom obezglavljenom telu na
sofi. Meñu Konklinovim nogama, lampa je i dalje svetlela
kroz plahtu. Obuzet gañenjem, Belindžer je podigao kraj
krvlju natopljene plahte i zavukao ruke ispod nje.
Drhtavim rukama napipao je profesorovu bradu. Sa još
većim gañenjem otkopčao je kaiš ispod brade i povukao
kacigu osetivši kako se profesorova glava pomerila u
stranu. Izvukao je kacigu ispod plahte i skoro zaplakao
kad je video krv na njoj.
„Izvini, Bob“, rekao je. „Molim te, oprosti.“
Stavio je lampu na glavu i osetio grčenje mišića. ,,Idemo.“
 45.

POŠTO JE PAŽUIVO POGLEDAO NIZ STEPENICE, Belindžer

je počeo da se penje ka stanu na vrhu. Iza sebe je čuo me-
talni odjek koraka ljudi koji su ga pratili. Kad je krenuo da
podigne otvor iznad sebe, Amanda ga je prekinula. „S
desne strane na zidu iza grede je prekidač. Roni ga uvek
isključi pre nego što podigne vrata. Mislim da to isključuje
neku vrsta sigurnosnog sistema."
Belindžer je pružio ruku iza grede, napipao prekidač i
okrenuo ga. Gurnuo je vrata. Laknulo mu je kad su se
glatko podigla, ali mu je bilo sumnjivo jer ništa nije
škripalo za razliku od ostalih delova hotela. Jedino što je
čuo bio je još glasniji huk oluje. Zastakljeni deo krova se
nije prostirao dovde. Nigde nije prokišnjavalo. Ali je kiša
davala sve od sebe da se probije udarajući nemilosrdno po
krovu.
Svetlo s Belindžerove kacige otkrilo je mračnu
prostoriju. Stolicu. Radni sto. Krevet s baldahinom.
Tapete. Sve u raskošnom viktorijanskom stilu. Osetio je u
nosu jak miris sredstava za čišćenje.
Oprezno je pregledao pod i primetio ručku koja je bila
podignuta, kao i vrata u podu. Ručka je bila povezana
žicama koje su vodile do metalne kutije. Pretpostavljao je
šta bi se desilo da se Amanda nije setila da mu kaže za
prekidač.
„Liči na eksploziv. Pretpostavljam da je Roni planirao
da uništi sve dokaze u slučaju da pogrešna osoba zaluta
ovamo."
Šarajući svetlom po sobi, ušao je u prostoriju i uperio
pištolj u senke. Tod, Amanda, Kora i Vini bili su iza njega.
Svojim lampama i Vinijevom baterijskom lampom pretražili
su prostoriju.
„Nema prašine, ni paučine." Kora je bila zbunjena.
Amanda je objasnila drhtavim glasom. „Roni ovo
besprekorno održava."
 Kad je zatvorio vrata u podu, Vini je primetio klin i
gurnuo ga u metalni otvor pričvršćen za pod. „Nema teorije
da pomeri klin s druge strane."
U poredenju sa hladnim Danatinim apartmanom,
Belindžer je primetio da je u ovom stanu iznenañujuće
toplo.
„Požurite. Moramo da pronañemo ostala vrata u podu
i zaključamo ih pre nego što Roni stigne do njih." Krenuo
je ka vratima pravo ispred sebe.
„Ne. To je kupatilo", upozorila gaje Amanda. Belindžer
je skrenuo prema vratima s leve strane kada je iznenada
zaslepljujuća svetlost preplavila sobu. Bila je iznad njega,
što ga je primoralo da se sagne i zakloni oči levom rukom
dok je u desnoj držao pištolj na gotovs. „Kako..."
Amanda je stajala pored zida, sa rukom na prekidaču.
„U ovom stanu ima struje."
Belindžer je bio tako iznenañen da mu je trebalo
nekoliko trenutaka da se privikne. Sad mu je bilo jasno
zašto je ovde bilo tako toplo — grejanje je bilo uključeno.
Jedina reč koju je Tod izustio ilustrovala je njegovo
zaprepašćenje, ali je bila prikladna i kao slučajna molitva.
„Isuse!"
Belindžer je otrčao do sledećih vrata, napipao
prekidač i okrenuo ga.
Zaslepila ga je još jedna sijalica sa plafona.
Žmirkajući, primetio je elektronsku opremu i monitore.
„Ronijev sistem nadgledanja", objasnila je Amanda.
„Uključi sve." Duž zida s njegove leve strane, Belindžer je
primetio metalnu žaluzinu koja je bila manja od onih koje
je video na drugim mestirna u hotelu. Ono što je privuklo
njegovu pažnju bila su još jedna vrata u podu. Bila su
zatvorena, i ona su imala ručku koja je žicama bila
povezana sa metalnom kutijom. Vrata sledeće sobe vodila
su u drugom pravcu. Belindžer je shvatio da je ceo stan
bio podeljen u četiri dela, u svakom delu su bile po dve
sobe. S druge strane unutrašnjce zida svakog od njih bio je
centralni otvor aule hotelskog predvorja gde se nalazilo
veliko stepenište.
Kada je upalio svetio, video je biblioteku: drvene
police od poda do plafona, bezbroj knjiga u kožnom
povezu, dve stolice za čitanje u viktorijanskom stilu, još
jedna zaključana vrata u podu, još jedna ručka žicama
povezana sa metalnom kutijom. Bio je još više uznemiren.
Na nizu polica na unutaršnjem zidu nije bilo knjiga.
Umesto njih bio je niz okulara malih teleskopa koji su virili
iz rupa na zidu, još jedan način kako je Karlajl pratio de-
šavanja u hotelu, primitivna verzija Ronijevog sistema
nadgledanja.
Sledeća soba odvela je Belindžera iz 1901. u sledeći
vek. Bila je to moderna soba sa televizorom sa ravnim
ekranom, suraund ozvučenjem, DVD plejerom, VHS
plejerom, policom sa DVD diskovima i video-kasetama, i
sofom na kojoj se u svemu tome uživalo. I ponovo su žice
vodile od ručke do metalne kutije.
Sledeća vrata vodila su u još jedan deo. Belindžer se
našao u kuhinji iz šezdesetih, sa frižiderom i šporetom u
avokado zelenoj boji koja je bila popularna u to doba. Roni
je sam mogao da donese audio i video opremu a da ne
bude primećen, ali unošenje novog frižidera i šporeta
ovamo, da ne pominjcmo opremu za renoviranje kuhinje,
sigurno bi privuklo mnogo pažnje. Čak je i sudopera bila
zelena. Zato je niz bakarnih šerpi i tiganj dostojan pravog
gurmana visio na kukama sa plafona.
Vrata u podu, ista kao i ostala.
Šizoidni niz nastavio se i u sledećoj sobi, jer kad je
Belindžer upalio svetio, bio je ponovo u 1901, i gledao u
viktorijansku sobu za ručavanje.
Još jedna vrata u podu koja se nisu razlikovala od
ostalih. Još okulara na zidu.
Vrata na desnoj strani, i još jedan deo stana. Svetio
na plafonu osvetlilo je zastarelu opremu za rekreaciju,
ranu verziju aparata za trčanje i sobni bicikl. Belindžer je
zamišljao Karlajla kako radi na njima, trudeći sa da izgradi
muskulaturu i stekne kondiciju koja mu je pored steroida i
vitaminskih dodataka pomagala u borbi protiv hemofilije.
Teški tegovi u uglu mora da su pripadali Roniju, a ne
Karlajlu. Njihovo opterećenje na Karlajlovo telo
prouzrokovalo bi krvarenje u mišićima pre nego što bi mu
pomogli da to spreči.
Na mestu gde je očekivao da će naći zaključana vrata
u podu i malu metalnu žaluzinu Belindžer je video
pregradu sa vratima.
Dugme se nalazilo odmah pored vrata. Lift. Podigavši
pištolj, otvorio je vrata i našao hromirani ulaz i tamno
okno.
Zatvorio je vrata i nagurao nekoliko tegova na njih, a
onda požurio u poslednji deo stana gde ga je čekao Vini
koji je izgledao zabrinuto kad je prošao kroz vrata u
spavaću sobu i upalio svetio. Dok su Kora, Amanda i Tod
sustigli Belindžera, ovaj je našao još jedna zaključana i
žicom osigurana vrata u podu. Ono što ga je ovog puta
nateralo da zastane bila je zastarela lekarska ordinacija.
Stakleni ormar pun lekova. Igle za injekcije. Sto za pre-
glede. Nosači od nerñajućeg čelika sa kojih bi visile boce za
transfuziju krvi povezane iglom sa Karlajlovom oteklom
rukom. Očaj koji je vodio do ludila. Kako zaustaviti
krvarenje kod hemofiličara kada mu ubodete iglu u ruku
da biste mu dali lek u pokušaju da sprečite krvarenja kod
njega.
„Sva vrata u podu su zaključana?", upitao je
Belindžer.
„Dobili smo malo na vremenu", rekao je Vini, „ali bi
bilo još bolje kad bismo našli način da deaktiviramo
eksploziv u slučaju da Roni ima načina da ga aktivira
pomoću daljinskog prekidača."
Svi su pogledali u Belindžera očekujući uputstava.
Osećao se bespomoćnim.
„Dok sam bio u rendžerima, eksploziv nije bio moja
specijalnost."
„Ali mora da si prošao neku obuku o tome", rekla je
Amanda.
 „Nije bilo dovoljno." Belindžer je prišao jednoj od
metalnih kutija.
Iza sebe čuo je Toda koji se pitao: „Kako to da su
žaluzine na prozorima tako male?"
„Rekli smo ti već da je Karlajl patio do agorafobije",
podsetio ga je Vini. „Plašio se otvorenog prostora. Nikad
nije izlazio iz hotela."
Osim jedanput, pomislio je Belindžer, prisetivši se da
se starac ubio na plaži.
„Jedini pogled koji je mogao da podnese", nastavila je
Kora, „bio je kroz male prozore."
„Kakav ludak." Tod je pažljivo gledao nekoliko bočica
lekova. „Nikad nisam čuo za neke od ovih stvari."
„To su agensi za zgrušavanje krvi", rekao je Vini.
„Ovaj nije. Ovo je morfijum. Je l' voleo da se drogira?"
„Karlajlu je bio potreban kad bi se krv probila u
zglobove."
„U zglobove? E svašta sam čuo. Na etiketi morfijuma
piše 1971." Tod se dvoumio da li da je stavi u džep, ali se
predomislio. „Verovatno je izgubio dejstvo. Do sada se
verovatno pretvorio u otrov."
Belindžer je otkopčao rajsferšlus na jakni i vratio
pištolj u futrolu ispod pazuha. Klečeći, pažljivo je razgledao
žice povezane sa ručkom iznad vrata u podu.
„Možda bi bilo bolje da preñete u drugu sobu dok ja
ovo radim."
Nisu se pomerili.
Osim Toda.
„Čini mi se da sam ja jedini pametan da se sklonim."
Otišao je u spavaću sobu.
„Ako ova stvarčica eksplodira, imam osećaj da nam
neće biti mnogo važno gde smo", rekla je Kora.
Vini je klekao pored njega.
„Osim toga, kako da ti pomognemo ako ne vidimo šta
radiš?"
Belindžer ih je pogledao s puno poštovanja, a onda
zadržao dah i izvukao žice iz ležišta na dršci. Odahnuo je i
pažljivo podigao poklopac kutije.
Ostali su virili iza njegovih leña.
„Plastični eksploziv." Belindžer se trudio da zvuči
smireno. „Detonatori su ugurani u eksplozivnu masu."
„Ovo što liči na kratku olovku, je l' to detonator?",
upitala je Kora
„Da. Ima i neka elektronska naprava s kojom je
povezan. Kada se vrata podignu, ona pokreću ručku i
dovode ove žice u kontakt s drugim parom žica. Na taj
način zatvara se strujno kolo s baterijom i aktivira
detonator."
„Može li ova elektronska naprava da se aktivira
daljinskim putem?", upitao je Vini.
„Ne znam. Možda je programirana da eksplodira ako
neko pokuša da preseče žice. Najjednostavnije rešenje...",
Belindžer se koncentrisao, „... jeste izvući detonator iz
eksplozivne mase."
„Možda se aktivira na pokret," dodao je Vini.
„Onda se vraćamo na početak, i čekamo da vidimo da
li Roni može da ih aktivira iz daljine."
„Prokleti smo ako uradimo, prokleti smo ako ne
uradimo."
„Prokleti smo, to je sigurno", rekla je Amanda.
Belindžer je obrisao znoj sa čela. Gurnuo je raku u
metalnu kutiju, zastao i skinuo rukavice. Ponovo je
posegao u kutiju. Zastao je kad je zagrmelo. Trudeći se da
kontroliše drhtanje prstiju, nežno je izvukao detonatore.
Izvadio je blok eksplozivne mase iz kutije - izgledao je kao
plastelin - i stavio ga na sigurnu udaljenost od ostalih
delova.
Vini je napravio korak nazad. „Nije li to opasno ako se
pomera?"
„Misliš kao nitroglicerin koji eksplodira pri najmanjem
trzaju? Ne."
Belindžer je obrisao dlanove o farmerke.
„Plastični eksploziv je stabilan. Možeš udarati čekićem
po njemu. Možeš ga bacati o zid. Možeš mu prineti
upaljenu šibicu. Neće eksplodirati ako nema prethodne
eksplozije koja stvara dovoljno toplote da bi se aktivirao."
Pokazao je na blok koji je upravo odložio. „Ovo je sada
jedna od najmanje opasnih stvari u hotelu."
„To baš ne ohrabruje", rekla je Kora. „Još šest", rekao
je Belindžer kao da gura kamen uz brdo. „Ako Roni može
da aktivira ove stvari na daljinu, kada razdvojimo
eksploziv, aktiviraće se samo detonatori. Ali i oni mogu biti
jaki, i zato se držite podalje od njih."
Svestan potrebne brzine, požurio je do spavaće sobe
da tamo deaktivira bombu. „U sobi za rekreaciju nalazi se
lift", rekao je Amandi. „Da li radi?"
„Ne znam."
„Kora, rekla si da nisi mogla da nañeš ključeve od
nekih soba."
„Da. Stana na vrhu zgrade, Danatinog apartmana, i
niza soba od trista dvadest osam do šeststo dvadeset
osam."
„Mislim da je svima jasno šta je iza vrata u tim
sobama. Okno Karlajlovog privatnog lifta."
„Ova svetla", rekao je Vini. „Možda se ona mogu videti
spolja. Možda će neko doći da nam pomogne."
„Ne", rekla je Amanda. „Svetla se ne vide. Roni se
hvalio da je ovaj stan na vrhu potpuno zatamnjen."
Belindžer je opsovao i požurio ka vratima u podu
spavaće sobe.
„Gledao sam šta radiš", rekao mu je Vini. „Ja ću se
pozabaviti drugim kutijama."
„Polako i pažljivo."
„U to možeš biti siguran."
„Tod?", pozvao gaje Belindžer.
„Evo me u sobi za nadgledanje, gledam monitore!"
Belindžer je otišao do vrata preko puta spavaće sobe.
Na nizu ekrana mogli su se videti zelenkasti obrisi noćnog
osmatranja. Todove tetovaže bile su zategnute koliko je bio
koncentrisan. „Možda ćemo videti šta ovaj psihopata radi."
Na gornjem nizu monitora mogli su se videti različiti
uglovi spoljnog dela hotela, ali kiša je bila toliko jaka da je
Belindžer jedva nazirao spoljnje zidove i metalne žaluzine.
U donjem nizu videli su se različiti unutrašnji delovi
hotela: predvorje, urušeno stepenište, požarne stepenice i
kontrolna soba gde je skrivena kamera bila uperena u
vrata kroz koja su ušli iz tunela. Vrata su bila otvorena,
što je potvrdilo Belindžerovu sumnju da je Todova grupa
zaboravila da ih zatvori kada su za njima ušli u zgradu.
„Do sada sam video samo pacove, pticu, i jezivu
mačku sa tri zadnje noge", objasnio je Tod.
„Mačka još počinje da mi se čini normalnom."
Belindžer nije mogao da prepozna jednu od slika iz
unutrašnjosti hotela gde je kamera bila uperena u metalna
vrata.
„To mora da je mesto gde Roni ulazi u hotel", rekao je
Belindžer. Vratio se u spavaću sobu gde je izvukao žice iz
brave na vratima. Podigao je poklopac metalne kutije i
razdvojio detonatore od eksploziva. „Dva."
„Tri", čuo je Vinija iz susedne sobe. „Četiri", javila se
Kora iz sledeće sobe. „Evo ga", rekla je Amanda.
Belindžer nije bio siguran na šta je mislila. Dok je
kiša udarala po krovu, digao je pogled i video je kako drži
uramljenu fotografiju. „Roni", rekla je pokazujući na
fotografiju. „Ovo je Roni."

46.

ZAPREPAŠĆEN, BELINDŽER JE POLAKO USTAO i fiksirao

pogledom ono što im je Amanda pokazala. Na crno-beloj
fotografiji bio je stariji čovek u odelu pored koga je stajao
mladić u džemperu. Njegova široka ramena nekada su bila
snažna. Široke gradi bile su nekad čvrste. Uprkos
dubokim borama, njegovo lice sa jakom vilicom zadržalo je
linije koje su ga činile lepim u mladosti. Bujna seda kosa
podsećala ga je na Bilija Grema u poznim godinama. U
stvari, Belindžera je sve na tom čoveku, posebno njegove
oči, podsećalo na evanñelistu.
„Morgan Karlajl", prošaptao je. „Bob ga je ovako
opisao. Ove prodorne oči."
Karlajl se smešio na fotografiji isto kao i mladić pored
njega koji je bio jedva stariji od tinejdžera. Mršavo lice,
mršavo telo. Čak je i kosa, zalizana sa obe strane i gusta
na temenu, naglašavala njegovu mršavost. Za razliku od
Karlajlovih očiju, oči mladića bile su bezizražajne, kao i
osmeh koji se činio potpuno veslačkim. „Roni", rekla je
Amanda s gañenjem. Belindžer je još pažljivije gledao
fotografiju. Tamni drveni zid u pozadini bio je isti kao ovaj
u hotelu. I pored zadovoljnog osmeha, Karlajl se držao na
distanci od mladića, s rukama na leñima. Mladić je na sebi
imao džemper sa okruglim izrezom i izvučenom kragnom
košulje u stilu koji je Belindžer viñao u filmovima iz
šezdesetih. Lice mu je bilo bez izraza, sa glatkim ja-
godicama i bradom.
Amanda je uperila prstom:
„Ovaj drugi čovek je Ronijev otac."
„Karlajl? Ne. Nemoguće."
„Roni je tvrdio da je ovo njegov otac."
„Nigde nije pisalo daje Karlajl bio oženjen."
„Što ništa ne znači", dobacio je Vini stojeći na vratima
sobe za nadgledanje. On i Kora bili su gotovi sa
deaktiviranjem eksploziva. „Ovo je mogao biti rezultat
ljubavne veze."
„Ali Karlajl je voleo da gleda. Čini se da romantična
veza nije u njegovoj naravi."
„Osim ako ga nije inspirisala jedna od žena koju je
pratio." Kora je ušla u sobu i pogledala fotografiju.
„Karlajl. Najzad smo ga videli. Monstrum odgovoran
za hotel Paragon. Kako neko tako poremećen može biti
tako zgodan? Kladim se da je ovaj dripac bio neodoljiv u
svoje vreme. Ove oči. Naći voljnu partnerku ne bi bilo
teško."
„A možda partnerka i nije bila voljna", dodao je Vini.
 Belindžer je klimao glavom levo-desno.
„Silovanje se ne poklapa sa njegovim profilom. Čak i
da je bila drogirana, žrtva se možda opirala. Karlajl se
užasavao posekotina i ogrebotina jer ne bi mogao da
zaustavi krvarenje."
„Ali ako je Karlajl imao sina, pomenuo bi ga u
dnevniku", Kora je bila uporna.
„Ne ako je dete bilo nezakonito", rekao je Vini. „Možda
je želeo da dete čuva kao tajnu."
Belindžer i dalje nije bio siguran.
„To se i dalje ne uklapa u njegov profil. Na osnovu
onoga što sam pročitao o hemofiličarima, shvatio sam da
mnogi odluče da nemaju decu iz straha da im ne prenesu
bolest."
Amanda je odlučno pokazala na fotografiju.
„Roni mi je rekao da je ovo njegov otac."
„Koliko je stara fotografija?", upitala je Kora.
Belindžer je pomerio držače na zadnjoj strani okvira,
izvadio fotografiju i pažljivo pogledao njenu poleñinu.
„Ovde piše datum razvijanja: 31. juli 1968."
Sevnula je munja i Belindžer je čuo grmljavinu
nedaleko od njih. „Amanda, rekla si da Roni ima oko
pedeset i nešto godina. To znači..."
Vini je brzo izračunao. „Pre trideset sedam godina.
Pretpostavljam da je na ovoj slici stariji tinejdžer ili je u
ranim dvadesetim.
Recimo da mu je dvadeset godina. To znači da sada
ima pedeset sedam. Pa tu nema boga da ga nas petoro ne
možemo savladati."
„On je jak", glatko je dodala Amanda.
„Tod, ima li čega na monitorima?"
„Samo još više pacova."
„Gledam u lift." Vini je provirio kroz lekarsku
ordinaciju u sobu za rekreciju.
„Šta ti je još pričao Roni, Amanda?", upitao ju je
Belindžer.
„Hvalio se kako nikad nije imao problema da nañe
devojku. Često je nabrajao njihova imena."
„Imena?" Belindžer je osetio hladnoću na rukama.
„Iris, Alisa, Vivijen, Džoan, Rebeka, Mišel. Još mnogo
njih. Uvek istim redom. Lista se nikad nije menjala. Toliko
je ponavljao listu da sam i ja zapamtila imena."
Belindžer je osetio kako mu raste pritisak. Trudio se
da kontroliše emocije iako su ga ubrzano disanje i puls
skoro nadjačali. „Dobro razmisli. Kada je nabrajao imena,
da li je ikad pomenuo nekoga po imenu Dijana?"
„Dijana?" Vini je bio zbunjen. „Ko je..."
„Amanda, da li je...?" Belindžer joj je stavio ruku na
rame. „Da li je ikad pomenuo ženu po imenu Dijana?"
Amanda nije odmah odgovorila.
„Pri kraju liste."
„Ko je Dijana?", upitala je Kora, ne znajući šta da
očekuje.
Sad je bio red da Belindžer napravi pauzu. Jedva je
izustio reci.
„Moja žena."
03.00
 47.

„ŽENA?", PROŠAPUTALA JE KORA U ŠOKU. Belindžer je

pogledao Toda koji je bio u sobi za nad-gledanje. „Sve što
sam vam ispričao istina je - nisam policajac." Onda je
zastao. „Ali sam bio."
Tod je klimao glavom u neverici.
„A ono o Iraku i vreći preko glave i čoveku s mačem?"
„Istina je. Bio sam detektiv u policiji Azburi parka.
Moja žena i ja živimo... živeli smo. Ona radi... radila je...
imam problema sa vremenima kada pomislim na nju.
Nestala je pre dve godine."
Svi su ga tako pažljivo slušali da je, uprkos kiši, soba
bila tiha.
„Bila je plava. Mršava. Kao Amanda. Imala je trideset i
tri godine. Ali je izgledala mlañe, možda kao da joj je
dvadeset i neka. Kao Amanda."
Belindžer je pogledao u svoje stisnute pesnice.
„Kad je Mek otvorio vrata sefa i kad sam tamo ugledao
Amandu, u prvi mah sam pomislio da je Dijana. Mislio
sam da sam je najzad pronašao, da se čudo dogodilo i da
je moja žena živa." Osetio je bol u grudima dok je gledao u
Amandu koja ga je toliko podsećala na ženu. „Dijana je
radila za jednog grañevinskog preduzimača ovde u gradu.
Istog onog koji će za dve nedelje srušiti i ovaj hotel. Često
je putovala u Njujork na pregovore sa Fondacijom Karlajl
zbog prodaje zemljišta na kome se nalazi Paragon. Fon-
dacija je stalno odbijala da ga proda. Kakva je to bila
ironija sudbine kad je Fondacija izgubila zemljište zbog
neplaćenog poreza. Ali pre dve godine i dalje je bilo
njihovo. Nestala je tokom poslednjeg puta na Menhetn."
Belindžer je tužno uzdahnuo.
„Mnogo ljudi nestane u Njujorku. Odlazio sam tamo
vikendom i nezvanično pomagao Birou za nestale osobe.
Sve peške. Tabanajući. Naposletku, slučaj se toliko ohladio
da sam ostao jedini koji je radio na njemu. Tražio sam sve
više odsustva sa posla da bih tražio Dijanu, dok mi šef nije
predložio da bi možda bilo bolje da dam otkaz i posvetim se
tome koliko god želim. Ostao sam bez novca. Onda mi je
bivši kolega iz rendžera ispričao o mogućnosti brze zarade
u Iraku na obezbedivanju konvoja, pod uslovom da mi ne
smeta stalno izbegavanje bombi i snajpera. Hej, u tom
trenutku, nije mi bilo važno da li sam živ ili mrtav. Jedino
mi je bilo važno dvadeset hiljada dolara koje ću zaraditi za
mesec dana, da se mogu vratiti i nastaviti potragu za
svojom ženom."
Belindžer se trudio da nastavi.
„Posle godinu dana, nisam gajio mnogo nade da je još
živa. Ali morao sam da nastvim. Mislim da sad shvatate
koliko sam bio očajan kad sam po drugi put otišao u Irak.
Dijana mi je pomogla da se povratim posle prvog puta.
Prokleti sindrom Zalivskog rata. Nikad se nije umorila pa-
zeći me. Njena ideja je bila da iskoristim svoje iskustvo iz
vojske i potražim posao u policiji Azburi parka. Ništa
teško. Način da se osećam korisnim. Jebeni Irak! Ispričao
sam vam šta se desilo drugi put. S parama koje sam
zaradio, naterao sam sebe da nastavim sa istragom. Pratio
sam svaki trag, svakog ko je bio uhapšen zbog seksualnog
zlostavljanja a mogao je biti u kontaktu sa njom, svakog
siledžiju koji je operisao tamo kuda je ona išla. Dva-tri
puta sam proveravao. Jedino što mi je ostalo na kraju bio
je osećaj koji sam imao od početka, ali nisam mogao da
dokažem, a to je da Dijanin nestanak ima veze sa
pregovorima oko hotela. Ne konkretno sa pregovorima.
Više sa samim hotelom. Tražio sam dozvolu za ulazak,
meñutim, Fondacija je odbila. Bezbednosni razlozi. Dao
sam sve od sebe da provalim unutra, ali Paragon je
prokleta tvrñava."
Nešto mu je steglo grlo.
„Pre tri meseca, pročitao sam članak u novinama o
urbanim istraživačima, kako su njihove ekspedicije kao
operacije specijalnih jedinica i kako su neki od njih toliko
spretni da ulaze u zgrade koje su navodno neosvojive. Išao
sam na veb-sajtove urbanih istraživača i kontaktirao sa
nekima, ali napravio sam grešku kad sam prvoj grupi
rekao da trebam njihovu pomoć da uñem ovamo. Ponašali
su se prema meni kao da sam ozvučeni policajac na
tajnom zadatku. Sledeću grupu sam pokušao da ubedim
da me povede sa sobom jer je ovo bila živopisna stara
grañevina. Ni oni nisu verovali nekom sa strane, ništa više
od one prve. Osim toga, već su imali u planu čitav niz
starih grañevina za istraživanje. Tako sam došao do
profesorovog veb-sajta i ugovorio sastanak sa njim. Ovaj
put sam igrao na kartu pohlepe. Pokazao sam mu kopije
isečaka starih članaka iz novina iz vremena kad je Danata
ubijen - glasine o zlatnicima koje je ovaj gangster navodno
nagomilao u skrivenom sefu. Bob je bio ljubazan. Rekao je
da će se raspitati. Pomislio sam da i on hoće da me otkači.
Ispostavilo se da je tek otpušten i, nedelju dana kasnije,
pozvao me je da mi kaže da će mi pomoći, ali pod jednim
uslovom."
„Da izneseš zlatnike za njega", Vini je završio
rečenicu.
„Da. Toliko je cenio tebe, Koru i Rika da je bio siguran
da vi nećete pristati da uzmete zlatnike. Bio je zabrinut za
svoje zdravlje i kako će platiti operaciju srca. Bio je besan
Što je ostao bez profesorskog zvanja. Ne možete zamisliti
koliko je bio besan. I pao je dogovor, vi ćete mi, a da to i ne
znate, pomoći da pretražim hotel da bih našao neki trag o
tome šta se desilo sa Dijanom. Sledeće noći bih se vratio
sam i pokupio zlatnike za profesora. Naravno, kad saznam
kako se ulazi u hotel, planirao sam da ga celog još bolje
pretražim."
„Znam da je Roni ovde držao bar još jednu ženu",
rekla je Amanda.
„Otkud znaš?"
„Kad me je prvi put zaključao u sef, u mraku sam
napipala nešto na podu. Oko centimetar dugačko i široko.
Jedan kraj je bio ravan, dok je dragi bio iskrzan. Nisam
htela sebi da priznam šta je to. Slomljeni nokat."
 Kiša je lila po zgradi.
Amanda je zakopčala jaknu na sebi.
„Ne znate kako je to bilo. Imali smo večere pod
svećama koje me je Roni terao da gledam kako priprema.
Prefinjena gurmanska jela. Najbolja vina. Muzika Baha ili
Hendla ili Bramsa svirala je sa CD-a u pozadini."
Amandino lice se iskrivilo. „Provodili smo sate čitajući u
biblioteci. Često mi je čitao naglas. Filozofiju. Istoriju.
Romane. Posebno mu je bio drag Prust. „U potrazi za
izgubljenim vremenom“. Izgubljenim vremenom." Glas joj je
zadrhatao. „Terao me je da pričamo o onom šta je pročitao.
Mislim da je to bio razlog zašto me je kidnapovao - jer sam
radila u knjižari. Gledali smo filmove. Uvek su to bili
umetnički filmovi. Većinom su bili strani, sa titlom.
Koktoova Lepotica i zver. Bergmanov Sedmi žig. Renoarova
Pravila igre. Svi o prošlosti. Nikad mi nije dao da gledam
televiziju. Nikad mi nije govorio o tome šta se dešava
napolju niti koliko sam dugo ovde. Sa zatvorenim žalu-
zinama, nisam znala da li je dan ili noć. Nigde nije bilo
satova. Nisam razlikovala sate od dana. Nisam imala
načina da brojim dane. Nisam mogla da računam na
biološki sat u svom telu da bih stekla neku predstavu o
vremenu. Roni me je nekad terao da jedem kad ni
najmanje nisam bila gladna. Nekad bi sačekao da
izgladnim do besvesti da bi me nahranio. U sefu nisam
znala da li sam otkunjala nekoliko minuta ili spavala
nekoliko sati."
„I on je morao da spava", rekla je Kora. „Kako te je
sprečio da mu ne pobegneš?"
„Osim prvi put, kad sam se probudila u onom
prokletom krevetu, jedino gde mi je dao da spavam bilo je
u sefu. Kad sam bila s njim, nikad mi nije okretao leña.
Imala sam metalni pojas vezan oko struka. Na njemu je
bila kutija slična onima pored vrata u podu. Rekao mi je
ako pokušam da pobegnem, da me može prepoloviti sa
udaljenosti od dva kilometra. Rekao je kako je punjenje
postavljeno da eksplodira na meni, tako da, ako se i zadesi
u sobi, on neće biti povreñen."
„Gde je pojas?", upitao je Belindžer. Amanda je
bespomoćno raširila ruke.
„Ne znam."
„Moramo ga naći." Nervi kao da su mu goreli na vatri,
Belindžer je izvlačio fioke iz radnog stola i pretraživao. Čuo
je Koru koja je bila u garderobera. Vini je gledao ispod
kreveta.
„Nema", rekla je Kora. „Pogledaću u lekarskoj
ordinaciji."
„A ja ću pregledati sobu za rekreaciju", nastavio je
Belindžer. „Vini, ti pogledaj u..."
„Samo malo." Vini je pogledao gore. Uhvatio se za
jedan od stubova pored kreveta da bi se popeo na šareni
pokrivač. Protegao se i zavirio iznad baldahina. „Evo ga.
Imam ga."
Amanda je izgledala kao bolesna kad se spustio sa
metalnim pojasem i kutijom pričvršćenom za njega.
Belindžer je pokušao da otvori poklopac, ali se on nije
ni pomerio. „Zavaren je, ne mogu da deaktiviram..."
„Vidim ga", povikao je Tod.
„Šta?" Belindžer se naglo okrenuo i potrčao ka sobi za
nadgledanje.
„Kučin sin mi maše sa jednog od monitora."

48.

BELINDŽER JE ULETEO u SOBU sa nadgledanje. Ostali za

njim. U donjem desnom monitoru, svom zelenom od
kamere za noćno osmatranje, bio je visok, mršav čovek,
bezizražajnog lica, koji im je mahao i govorio ili zdravo ili
do viñenja. Amanda je zaplakala.
Barem se činilo da je bio bezizražajnog lica. Teško je
biti siguran kada su mu oči prekrivale ono čega se
Belindžer plašio da ima: dvogled za noćno osmatranje. Za
razliku od onog što je visilo Todu oko vrata, ovaj je bio
manji, skoro elegantan, najnoviji haj-tek model.
Imao je slabu bradu. Njegov tanak nos slagao se sa
tankim usnama. Od mekane i nežne kože bore na čelu i
oko usta izgledale su kao nacrtane. Njegova pepeljasta
kosa bila je zalizana unazad. Nosio je tamno odelo, belu
košulju i kravatu sa tankim prugama.
„Uvek je ovako odeven", rekla je Amanda. „Nikad ne
skida sako. Nikad ne otpušta kravatu."
„Nikad?", upitao je Vini. „Ali kako je..."
„Znam ga", rekao je Belindžer.
„Šta?"
Okrenuo se ka Kori i Viniju.
„Profesor nam ga je opisao. Sećate se? Isprazno lice,
birokratski tip. U pedesetim. Beziražajan."
„Čovek koji je vodio 'Karlajlovu fondaciju'."' Vini je bio
iznenañen.
„Razgovarao sam sa njim nekoliko puta kad mi je
žena nestala. Kučin sin mi je rekao da je Dijana bila u
njegovoj kancelariji oko sat vremena onog dana kada se to
dogodilo. Pokazao mi je njeno ime zapisano u dnevniku
poseta tog dana. Jedanaest pre podne. Rekao mi je da je
posle sastanka imao zakazan ručak i da ne zna kuda je
otišla. Ali on se ne zove Roni. Ime kojim se predstavlja
jeste Valter Harigan."
„Ne Valter Karlajl?“ upitala je Kora. „Toliko o njegovoj
tvrdnji da je Karlajlov sin."
„Ali zašto koristi različita imena?", pitao se Vini. „Koje
on?"
Na monitoru, Roni je pokazivao na nešto iza sebe. Kad
se pomerio, Belindžer je video da se Roni nalazi u
kontrolnoj sobi, i da su vrata od tunela sad već zatvorena.
Više nego zatvorena, uvideo je Belindžer.
„Šta im je uradio?", upitala je Kora.
Metalna šipka kao da je lebdela ispred vrata. Ne,
Belindžer je bio užasnut. Ne ispred vrata. Na vratima.
Roni je pokazao na nešto pored njih.
 „Šta mu je to?", upitao je Tod.
Metalni cilindar, sličan onima koje koriste ronioci, bio
je postavljen na kolica. Tanko crevo bilo je privezano za
cisternu. Kratki štapić sa ručkom nalazio se na drugom
kraju creva. Maska sa debelim staklom bila je naslonjena
na kolica.
Belindžer je osetio mučninu.
Vini je odgovorio:
„Aparat za varenje. Nek nam je bog u pomoći, zavario
je šipku preko vrata. Nema izlaza."
Belindžer je bacio pogled na kutiju koju je držao u
rukama. Sve vreme dok je gledao monitor, grozničavo je
vukao poklopac, ali se ništa nije dešavalo. Plašio se da će
svakog trenutka Roni pritisnuti daljinski upaljač. „Moram
se otarasiti ovoga."
Otrčao je do vrata u podu sobe za nadgledanje. „Kora,
otključaj vrata!"
Držeći pojas u levoj ruci, desnom je izvadio pištolj.
„Otvori vrata. Možda je ovo trik. Možda gledamo video-
snimak. Možda Roni, u stvari, čeka ispod ovih vrata."
Belindžer je nanišanio. „Ako je tako, oduvaću ga pravo u
pakao. Vini, osvetlićeš otvor baterijskom lampom.
Spremni? Kora, otvori vrata!"
Kora je povukla vrata. Vinijeva baterijska lampa
bljesnula je u tamu još jednog stepeništa. Belindžer se
uhvatio za metalnu ogradu stepeništa i bacio pojas i
kutiju. Padali su uz metalni zvuk odbijanja od stepenice.
Kora je zalupila vrata. Dok je navlačila rezu, Belindžer
se bacio unazad, a Tod se javio: „Onaj kreten tamo još nije
završio."
Belindžer je požurio ka monitorima. Roni je i dalje
imao onaj bezličan osmeh na licu dok je pokazivao na
nešto nejasno na zidu sa strane.
„Šta je to na podu?", upitao je Vini.
„Kreće se", rekao je Tod.
„Kišnica", shvatila je Kora.
Roni je stao postrance u nabujaloj vodi i dohvatio
predmet na zidu. Bio je toliko udaljen da je bio jedva vidljiv
na ekranu. Na njemu je bila ručka.
„Ne!", uzviknula je Amanda, shvativši o čemu se radi:
razvodna kutija za struju.
Delujući nestvarno sa dvogledom na glavi, u odelu i
kravati, vodom koja je kuljala u kontrolnu sobu, Roni je
još jednom mahnuo, skoro veselo, ali definitivno im je
mahao za zbogom. Povukao je ručku.
Nestalo je svetla. Monitori su se ugasili. Kiša koja je
udarala po krovu činila se još jačom dok se grupa po prvi
put našla u potpunoj tami. Čak ni svetlost munje nije se
mogla videti kroz zatakljeni deo krova. Belindžer je imao
osećaj da ovaj mrak ima gustinu i težinu, da se skuplja
oko njega, da ga steže. Kora je teško disala.
Čulo se šuštanje, zvuk Vinijeve ruke kako uključuje
svoju lampu. Isto su uradili Belindžer i Kora, svetlosni
snopovi počeli su da šaraju po sobi za osmatranje.
„Daj mi baterijsku lampu", rekao je Tod Viniju.
Zasvetlila je. Protekla četiri i po sata Belindžer je bio u po-
lumraku. Skoro da se navikao. Nasuprot tome, jaka
svetlost stana na vrhu u početku mu se činila
neprirodnom, bolnom. Kako se samo brzo navikao na nju,
i kako je tako brzo zamrzeo polumrak.
„Amanda?", upitala je Kora.
„Dobro sam. Sve je u redu." Ali nimalo nije zvučala
dobro. „Mogu ja to, mogu ja to", ponavljala je neubedljivo.
Sevnula je munja i udario grom koji nisu videli.
„Prošla sam i gore stvari." Brzo je pričala. „Biti
zatvoren u sefu je gore. Biti sam je gore."
„Sam?" Vini je bio zbunjen. „Ali..."
„Sad imamo priliku", rekao je Tod.
„Priliku?", upitao je Belindžer. „Kako to misliš?"
„Ono kopile je u podrumu. Možemo se spustiti niz
jedno od stepeništa do prizemlja."
„Teška srca, ali moram se složiti sa ovim kretenom",
rekao je Vini, „u pravu je. Imamo sedam stepeništa na
raspolaganju. Roni može biti samo na jednom u isto
vreme."
„Ali kojim stepeništem?", upitala je Kora. Rekao si da
niste mogli da nañete izlaz tamo dole."
„A on je rekao", Tod je pokazao na Belindžera, „da
mora da postoje tajna vrata."
„Kojim stepeništem?" Kora je ponovila pitanje. „Ono
koje smo već koristili isuviše je očigledno."
„Ili je toliko očigledno da Roni neće pomisliti na
njega", rekao je Tod.
„Ne silazim niz te stepenice." Vini je pokazao na vrata
u podu kroz koja je Belindžer bacio metalnu kutiju. „Sve
što Roni treba da uradi jeste da pritisne dugme na
daljinskom upaljaču i..."
„Ovaj zvuk. Šta je to?", javila se Amanda.
„Samo oluja. Dopire odande."' Amanda je pokazala u
pravcu spavaće sobe.
„I ja ga čujem." Kora se okrenula u tom pravcu. „Nije
iz spavaće sobe. Iz sobe za rekreaciju", rekao je Belindžer
„Lift!" Tod je lupio.
Snopovi svetlosti su leteli svuda po sobi, dok su oni
potrčali ka lekarskoj ordinaciji odakle su ušli u sobu za
rekreaciju. Uprkos dobovanju kiše, Belidnžer je čuo
zujanje kablova i zupčanika. Zujanje je postalo glasnije.

49.

„AKO JE RONI U LIFTU, ne može nas sprečiti da siñemo

niz stepenice", rekao je Tod.
Vini je namršteno gledao u zatvorena vrata.
„Kako ćemo znati da li je unutra?"
„Mora da jeste. Neko mora biti da bi pritiskao
dugmiće."
„Šta ako ovaj radi kao kuhinjski lift?", upitao je
Belindžer. „Šta ako je Karlajl upravljao njime spolja, kako
bi mu hrana stizala bez uznemiravanja konobara?"
 „Pa ako ono kopile nije u liftu, ko je onda?"
„Ili šta je? Nisam siguran da želim da saznam", rekao
je Vini.
Lift se zaustavio ispod njih. Iako je kiša i dalje padala,
u sobi je zavladala neka napeta tišina kada je prestalo
zujanje. Onda je ponovo počelo da zuji, lift je išao gore.
„Mora da je na posebnom strujnom vodu",
promrmljalaje Kora.
„Kad se ovde zaustavi, pucaj u vrata", predložio je
Tod. „Od drveta su. Meci će..."
„Ne pucam u ono što ne vidim", prekinuo ga je
Belindžer. „Može biti da je policajac s druge strane vrata."
„Hoćeš da ih otvoriš i proveriš?"
Grupa je zurila u vrata, koncentrišući se na tišinu s
druge strane.
Onda je tišinu prekinulo klepetanje unutrašnjih vrata
dok su se pomerala u stranu.
„Pucaj!", povikao je Tod.
„Vi u liftu!" Belindžer je podigao pištolj spreman da
puca. „Identifikujte se!"
„Pičko! Daj mi taj pištolj!" Tod je pokušao da zgrabi pi-
štoli ali je završio nokautiran na podu kad ga je Belindžer
mlatnuo po čelu.
Belindžer se izmakao i ponovo nanišanio kad je nešto
udarilo u vrata. Mahnuo je svima da preñu u lekarsku
ordinaciju. Onda je odgurnuo tegove s vrata i zaklonio se
iza sobne trake za trčanje.
Vrata su se pomerila.
Stisnuo je prst na obaraču kada su se vrata još malo
pomerila, otkrivajući deo, kako se činilo, praznog lifta. Tod
je stenjao na podu. Vrata su se još više otvorila.
Belindžer je primetio neko kretanje. Tod je i dalje
držao baterijsku lampu u ruci, koja je bacala svetio po
podu. Osvetlila je pacove koji su nadirali iz lifta, tri, osam,
dvanaest, neke sa otvorenim ranama, drage bez ušiju ili sa
dva repa ili samo jednim okom. Skvičeći pod svetlima
lampi, neki su jurnuli pod sobni bicikl ili na traku za
trčanje, izbegavajući Belindžera, jureći za dragima koji su
se razbežali po ostalim sobama.
Kora je vrisnula. Razlog nisu bili pacovi. Iz lifta je
ispalo telo. Belindžer je zamalo zapucao, ali je iznenada
prepoznao krvave farmerke i jaknu, mišićavo telo bolno
savijeno napred, krv, mnogo krvi, drveni klin zabijen u
gradi.
„Rik!" Kora je potrčala ka njemu. „Stani!", povikao je
Belindžer.
Njegovo upozorenje došlo je prekasno. Rik je pao
preko Todovog sklupčanog tela na Koru. Oboje su se našli
na podu, Kora bez kacige koja joj je spala s glave.
Belindžer je skočio ispred otvorenog lifta. Otvorio je
vrata, držeći pištolj, spreman da zapuca. Dok je lampom
osvetljavao senke, proverio je plafon, ali nije našao otvor
kroz koji je Roni mogao da se provuče i pobegne. Video je
da lift nije potpuno prazan. U ćošku, na podu, kao da mu
se rugaju, stajalo je pet boca urina koje su ostavili na
četvrtom spratu.
„Vini, stavi tegove i blokiraj vrata od lifta da se ne
zatvore! Dok god su otvorena, ni lift ne može da se kreće."
Belindžer se okrenuo ka Kori i Riku. Rik je pao preko nje i
dahtao od bola. Ona je pokušavala da se izvuče ispod
njega. Belindžer je okrenuo Rika i video da se drveni klin
od pada zabio još dublje u Rikove gradi. Čulo se kako mu
pluća zvižde. Prednji zubi su bili slomljeni. Leva podlaktica
bila je pod pravim uglom u odnosu na bok.
„Isuse!", izustila je Kora. „Rik!" Obrisala mu je krvavo
čelo. „Dragi!"
Vini se pomučio da dogura teg do vrata od lifta.
Kora je mazila Rika po licu. Pogled mu je bio mutan.
Teško je disao a pluća su i dalje zviždala.
Belindžer je pogledao preko ramena ka lekarskoj
odrinaciji. „Pomozite mi da ga prenesemo na sto za
preglede."
Podigli su ga svi zajedno, on, Amanda i Kora. Rik je
jauknuo. Kora mu je pritisla grudi kako se ne bi skotrljao
sa stola.
Amanda je postavila baterijsku lampu u ćošak.
„Trebaće nam više svetlosti. Doneću svece iz Vinijevog
ranca."
Belindžer je iskoristio svoj nož da raseče Rikovu
jaknu, džemper i majicu. Dok su Amanda i Vini palili
sveće, jača svetlost otkrila je zabrinjavajuću količinu krvi
koja je curila iz Rikovih grudi.
„Klin je prošao na drugu stranu", rekao je Belindžer.
„Drži se, ljubavi", rekla je Kora Riku mazeći ga po obrva-
ma. „Drži se!"
Ali Rik kao da nije čuo.
„Ako izvučem klin, možda će krvariti još više nego
sad. Ali ako ga ne izvadim..."
Rikov jauk ilustrovao je njegov bol.
„Zar ne možemo bar da mu ublažimo bol?", molila je
Kora. „Morfijum."
„Ne. To bi ga ubilo", rekao je Belindžer.
„Ali samo malo..."
„Morfijum usporava rad srca i snižava krvni pritisak."
Belindžer je uhvatio Rika za ruku. „Jedva mogu da mu
napipam puls."
„Izvucite klin. Upotrebite lepljivu traku da sprečite
krvarenje kao kod profesora."
Belindžer nije imao drugu ideju. “Potržite alkohol za
ispiranje na polici s lekovima.”
Vini je cimnuo staklena vrata.
„Stani!", rekao je Belindžer.
“Ali...”
„Nema veze", odgovorio je.
Rikova pluća prestala su da zvižde. Grudi su postale
mirne.
„Ne!", vrisnula je Kora. Izbezumljena, zurila je u
Rikove oči, tražeći znak života. Otvorila mu je usta i počela
da mu daje vestačko disanje. Sva preneražena, stala je kad
je čula kako vazduh zviždi pored klina na grudima.
„Dva puta." Zaplakala je. „Oh, dragi. Oh, Isuse, dva
puta." Jecajući nekontrolisano, privila je Rikovu glavu na
gradi. „Dva puta."
Amanda ju je zagrlila.
Grmelo je. Kad je utihnulo, čuli su pucketanje.
Belidnžer je pogledao svoj pojas a potom i Vinijev.
Još pucketanja.
„Šta je..." Vini je pogledao dole.
Zvuk je dolazio iz preostala dva voki-tokija.
Belindžeru se vrtelo u glavi. Imajući osećaj da ga ludilo još
više obuzima, prineo je svoj voki-toki ustima i pritisnuo
dugme za govor.

5O.

„UZELI STE VOKI-TOKI OD ČOVEKA KOGA STE UBILl", re

kao je Belindžer.
„Ja sam snalažljiv, kao što ćete videti." Glas je bio
čist, smiren, ravnodušan, dubok, preciznog izgovora, sa
primesama elitizma u naglasku. Naterao je Amandu da
naglo privuče ruku na usta. „Vaš prijatelj nije propao do
predvorja. Našao sam ga na gomili ruševina dva sprata
niže. Imao je dovoljno snage da mi pomogne da ga stavim
u lift. Neverovamo. Kako mu je?"
„Nije mu dobro", rekao je Belindžer u voki-toki.
„Ah", rekao je glas. Krčanje.
„Provalili ste u moju kuću", rekao je glas.
„Baš i nismo videli natpise da je zabranjen prilaz.
Jedina dobra stvar je da nismo došli, ne bismo spasli
Amandu." Sva u suzama, Kora se podigla sa Rikovog tela.
„Amanda nema potrebe da bude spašena", rekao je glas.
„Ponašam se prema njoj sa najvećim poštovanjem. Mnoge
žene bi joj pozavidele."
„Osim što je zlostavljana."
„Nikad je tako nisam dirao." Prvi put da mu se u
glasu osetila emocija. „Ako vam je rekla da jesam, lagala
je."
Belindžer se zamislio. ijrisetio se nekoliko neobičnih
pitanja koja joj je postavio Vini. Da li je Roni govorio
istinu?
„A šta je sa ostalim devojkama?", upitao je Belindžer
preko voki-tokija. „Kako su se zvale? Iris, Alisa, Vivijan."
Odjednom, nešto mu je zasmetalo kad je spomenuo listu.
Imena. Nešto u vezi sa imenima. Ali toliko toga se dogodilo
da nije imao vremena da razmisli šta mu je to smetalo.
„Bio sam počastvovan brojnim ženskim društvom."
„Da li tu spada i ona mrtva u tajnom prolazu u
prizemlju?"
Krčanje.
Plašeći se odgovora, Belindžer je jedva uspeo da se
savlada i upita:
„Šta si uradio sa mojom suprugom?"
Krčanje.
„Ako se predate, obećavam da vas neće boleti", rekao
je glas.
Odjednom, Kora je zgrabila voki-toki. Besna, počela je
da viče u mikrofon.
„Kretenu, nešto ću ti obećati." Vikala je hodajući
ljutilo ispred ormara sa lekovima. „Kad mi padneš šaka, ja
ću...“
Pod je eksplodirao.
Belidnžer se bacio unazad. Drvo se raspalo ispod
Korinih nogu. Dok je sačmarica grmela ispod njih, krv je
šikljala iz Korinog stomaka. Sledeći pucanj bacio ju je na
ormar s lekovima i polomio staklo. Treći pucanj. Četvrti,
još drvenog poda letelo je u vazduh, krupna sačma je još
više pocepala Koru.
Pala je na kolena sa bolnom nevericom na licu.
Srušila se na rastureni pod, krv je i dalje lila, cureći kroz
pukotine u podu. Sa njom je pala i sveca koja se ugasila u
njenoj krvi.
Trenutak iznenañenja je potrajao. Dok se miris
sprženog baruta probijao kroz rupe, Belindžerovi refleksi
preuzeli su kontrolu. Osećajući blagu vrtoglavicu od
pomahnitalog pulsa, povukao je Amandu i Vinija ka
spoljnjem zidu. „Na balkonu je ispod nas", prošaptao je.
„Kora je toliko vikala da je čuo gde se nalazi."
Ispod njih, kroz rupe u podu čuo je kako se sačmara
puni. Korina lampa ležala je na podu. Protegao se da je
dohvati i dao ju je Ainandi. Podigao je prst na usta,
upozoravajući nju i Vinija da budu tihi. Mahnuo im je da
ga prate u spavaću sobu. Mišići su mu bili zategnuti dok je
očekivao još pucnjeva kroz pod.
Stigli su do spavaće sobe, njegova lampa šarala je po
mraku. Nešto nije bilo u redu. Tod. Gde je... Poslednje čega
se sećao, Tod je ležao na podu i stenjao držeći se za glavu
gde ga je Belindžer udario pištoljem. Belindžer se okrenuo
i osvetlio lampom. Tod je nestao.
Kako je Belindžer pogledao u Vinija da ga upozori,
tuga na Vinijevom licu primorala ga je da zastane. Zureći u
Korino telo, Vini je bio skrhan, suze su se slivale niz
njegove obraze, žena koju je voleo otišla je zauvek. Vinijev
bol samo je pojačao Belindžerov. Izgubiti osobu koju voliš.
Suviše dobro je razumeo pakao kroz koji je Vini prolazio.
Belindžer je povukao Vinija za rukav da krenu. Kad je
Amanda bila u pitanju, ona kao da je prošla kroz emotivno
ludilo. Nije bila u stanju da nešto oseća, ali je bila
spremna na sve da bi preživela. Pratila je Belindžera,
puzeći kroz sobu za nadgledanje, do biblioteke. Bili su
primorani da ostave baterijsku lampu koju je Amanda
ostavila na polici pored stola za preglede. Jedino što im je
preostalo bile su tri lampe.
Svetla su se spojila na vratima u podu biblioteke, koja
su na Belindžerovo iznenañenje bila otvorena. Belindžer je
shvatio da je Tod pobegao ovuda dok je Roni bio
zaokupljen na drugoj strani. Sledeća misao ulila mu je
tračak nade — možda će Tod poslužiti da odvuče pažnju
od nas. Možda će biti dovoljno bučan da odvuče Ronija.
Belindžer je zaključao vrata i polako se prebacio u
kuhinju. Izvukao je pištolj i uperio ga u vrata u podu. Vini
ih je podigao. Jedino što su njihove lampe osvetlile bilo je
još jedno prazno stepenište.

51.

BELINDŽER JE IŠAO PRVI. Morao je polako da se kreće,

mašući pištoljem ispred sebe i proveravajući da ne nalete
na oštra žicu. Polako su se spuštali, stalno se obazirući
oko sebe. Okretanje svetlosti lampi izazivalo je vrtoglavicu.
Buka oluje bila je još glasnija na stepeništu. Dok se
približavao petom spratu, Belindžer je čuo žubor vode i
shvatio da zvuk ne dolazi spolja, već iznutra od nečega na
stepeništu. Svetlost njegove lampe odbijala se od bujicu
koja se slivala niz hodnik.
Bljesak munje otkrio je ogromnu rupu u krovu kroz
koju se slivala voda sa gornjih spratova. Pljuštanje vode
koja se slivala niz stepenište podsećalo je Belindžera na
cisternu koja se puni. Odjednom, njegova lampa osvetlila
je neki predmet koji je plutao niz hodnik. Mrtvo telo.
Amanda se trgla od onoga što je videla ispred sebe. Mrtvo
žensko telo. Obučeno. Držala je tašnu. Plava. Dijana?
Pomislio je Belindžer užasnut. Ali pre nego što je mogao
bolje da pogleda, struja je odnela telo ka stepeništu gde je
uz huk nestalo u tami.
Ovuda ne možemo izaći, shvatio je Belindžer. Roni je
mogao biti s drage strane zida spreman da napravi još
jednu rupu svojom sačmarom.
Mahnuo je Amandi i Viniju da se vrate u stan na vrhu
zgrade. Nije trebalo mnogo da ih ubeduje, i pratio ih je dok
se nisu popeli kroz vrata u podu. U senci, zadihani, sedeli
su na podu kuhinje.
„Probaćcmo neke drage stepenice", Amanda je
mrmljala.
„Možda", rekao je Vini glasom koji nije odisao
poverenjem. Polako je podigao glavu. „Ili možda ništa ne
treba da radimo."
„Kako to misliš?", upitao ga je Belindžer zbunjen
predlogom.
„Profesor je ostavio poruku kod svog kolege. Ako mu
se profesor ne javi danas do devet ujutru, kolega bi trebalo
da otvori poruku i javi policiji gde da pošalje pomoć."
Bili su tako blizu spoljnjem zidu da je kiša
nadjačavala njihove prigušene glasove.
„Ne", rekao je Belindžer „Bob nije ostavio poruku."
„Ali..."
„Kad su ga otpustili, prestao je da veruju ljudima na
katedri. Pretpostavljao je da bi kolega otvorio poruku i
pokazao je dekanu kako bi dobio poene kod njega. Bob se
plašio da nas sve ne pohapse."
Vini je pokušao još jedan plan.
„A ovako? Procenitelji dolaze u ponedeljak. Oni će nas
spasti. Jedino što treba da uradimo jeste da se strpimo još
jedan dan."
„Roni može prirediti mnoga iznenañenja ako mu damo
toliko vremena. Već sam vam rekao, ako budemo pasivni,
izgubićemo."
„Pa, onda šta da radimo?"
Začulo se šuštanjc sa voki-tokija.
„Pokušava da me navuče da pričam." Belindžer je
šaptao. „Nada se da će čuti moj glas i imati u šta da puca."
„To može i nama da koristi", prošaplala je Amanda.
„Ako ti čuješ njega kako priča, ti možeš da pucaš u pravcu
njegovog glasa."
Belindžer je razmišljao. „Reci mi još nešto o ovom
kretenu. Je li lagao kad je..."
„Nikad me nije taknuo." Amanda se stresla. „Uvek se
odnosio prema meni sa zastrašujućom ljubaznošću. Imala
sam osećaj da se nešto skuplja u njemu i da se bori protiv
toga. Poslednji put kad sam ga videla, kad mi je doneo
spavaćicu, nije bio ljubazan. Vikao je. Bacao stvari. Nazvao
me je kurvom. Kao da me je mrzeo jer sam ga uzbudila.
Suštanje iz voki-tokija trglo je Belindžera. Isključio je
Vinijev aparat, a potom utišao svoj, priljubio ga na usta,
pritisnuo dugme za odašiljanje i govorio vrlo tiho. "Roni, ne
razumem zašto se služiš različitim imenima. Zašto koristiš
ime Valter?"
Šuštanje.
„Da li je tvoje prezime stvarno Harigan?" Belindžer se
nije usuñivao da ostane najednom mestu suviše dugo.
Prešao je u sobu za ručavanje. I dalje je šaputao u voki-
toki. „Roni, kako se prezivaš?"
Nije bilo odgovora.
„Kako se prez..."
„Karlajl", rekao je glas.
Amanda i Vini su se sklupčali, pokušavajući da
utvrde gde je bio glas ispod njih.
„To nije istina", šapnuo je Belindžer. „Karlajl nije imao
dece."
„On je moj otac."
Krećući se i dalje, Belindžer se našao u sobi za
rekreaciju gde su tegovi držali otovrena vrata od lifta.
„Ne", rekao je Belindžer. „On nije tvoj otac."
„Ponašao se kao da jeste."
„To nije isto."
„Nekad je to jedino što se ima."
„A ti?", upitao je Belindžer. „Da li si se ti ponašao kao
dobar sin?"
Belindžer je isključio svoju lampu pre nego što je
prešao u lekarsku ordinaciju gde su svece i dalje gorele.
Amanda i Vini su učinili isto. U suprotnom, svetlost bi se
videla kroz rupe u podu. Osetio je hladnoću pored dva
beživotna tela.
„Oprezno se krećete", rekao je glas, „ali sveće reaguju
na pomeranje vazduha koje pravite. Vidim kako trepere
kroz rupe."
Belindžer je odjednom shvatio da Roni stoji direktno
ispod njih. Jedva je uspeo da se vrati korak nazad pre
nego što je sačma probila pod na mestu gde je stajao.
Belindžer je uperio pištolj u novu rupu u podu,
spreman da puca, da bi shvatio da je Roni to upravo želeo,
da potroši municiju na neviñenu metu.
„Jesi li deaktivirao eksplozive gore?", upitao je glas iz
voki-tokija. „Pretpostavljam da bivši rendžer zna kako se to
radi."
Belindžer je bio iznenañen.
„Pitaš se kako znam to?", upitao je glas. „Prvi put kad
si bio u mojoj kancelariji i ispitivao me, znao sam da će biti
problema. Kad si se pojavio sledeći put, imao sam obilje
informacija o tebi. Šteta za onaj sindrom Zalivskog rata.
Barem si imao o kome da se brineš. Tvoja supruga jasno je
dala do znanja kome je verna."
Na pomen Dijaninog imena, Belindžera kao da je neko
udario u stomak. Savio se preplavljen emocijama. U
sledećem trenutku, bes je zamenio tugu i bol. Nanišanio je
u pravcu gde mu se učinilo daje čuo glas ispod sebe. Želeo
je svim svojim srcem da puca. Ne! Upozorio je samog sebe.
Ne dok ne budeš siguran. Ne dozvoli gadu da te navuče da
napraviš grešku.
Padao je u očaj. Naše svetlo, pomislio je. Ugasili smo
ga da Roni ne bi video kroz rupe u podu. Ali ne možemo da
izañemo odavde a da ga ne upotrebimo. A on ima dvogled
za noćno osmatranje.
Shvatio je šta mora da uradi, iako nevoljno. Ono što
nije hteo da uradi.
Govoreći tiho, pozvao je Amandu i Vinija u drugu
sobu. „Morate da mu odvučete pažnju. Vini, da li si ikad
pucao iz pištolja?"
„Ne.“
„Drži ga obema rakama. Ovako." Belindžer je savio
prste Vinijeve desne ruke oko drške. Onda je s druge
strane savio prste leve ruke tako da se vrhovi preklapaju.
„Nišaniš duž vrha cevi. Čvrsto prstima stisni dršku. Tu
trza. Kad opališ, nemoj se uplašiti i ispustiti pištolj."
„Kad opalim?"
„Vrati se u lekarsku ordinaciju. Broj do pedeset. Onda
uključi svoj voki-toki. Pojačaj i stavi ga na pod, a onda se
povuci. Moj glas će mu odvlačiti pažnju. Kad on zapuca, i
ti zapucaj. Nećeš ga pogoditi, ali nije nas briga za njega.
Samo se postaraj da te ne pogodi."
„Ali šta ako...?"
„Ja ću pokušati da se dokopam drugog dvogleda za
noćno osmatranje."
Vini je klimao glavom, ali Belindžer nije znao da li je
to iz očaja ili nade.
“Amanda, zaključaj vrata za mnom!" Belindžer je bio
očajan, ali glas mu je bio blag. „Ne otvaraj dok ne čuješ
kucanje dva puta, onda tri puta, pa jednom. Jesi li
zapamtila? Dva, tri, jedan?"
„Zapamtila sam."
„Vini, pedeset sekundi posle prvog pucnja baci nešto
na pod sobe za rekreaciju. Pazi da budeš na pristojnoj
udaljenosti. Pokušaj da ga navedeš da još jednom zapuca.
Onda i ti opali i beži u dragu sobu. Odvlači mu pažnju. Ali
nikad ne pucaj više od jedanput. Trebaće nam municija.
Možeš li to?"
„Nemam izbora."
„Ako se dokopam tog dvogleda za noćno osmatranje,
imaćemo velik izbor." Belindžer se nadao da zvuči
uverljivo.
Daleko od rupa u podu lekarske ordinacije, mogli su
bezbedno da uključe svoje lampe. Belindžer se tiho kretao
kroz kuhinju, biblioteku, i sobu za nadgledanje da bi
najzad stigao u spavaću sobu. Pogledao je u zaključana
vrata u podu. Teoretski, vrata Danatinog apartmana ostala
su zabarikadirana tako da Roni nije mogao da uñe i puca
na bilo koga ko se spušta niz stepenice.
Teoretski.
Belindžer je uzeo pištolj od Vinija, a onda mahnuo
Amandi da otključa vrata. Nanišanio je kad je njegova
lampa osvetlita tamu na stepeništu. Niko. Uz blagi uzdah
olakšanja, vratio je pištolj.
„Počni da brojiš do pedeset." Spustio se na stepenište
i mahnuo Amandi da zatvori vrata. Dok je slušao kako
zaključava vrata iznad njega, imao je čudan osećaj da
silazi u pakao.

52.

BAKARNI MIRIS PROFESOROVE KRVI ispunio je prolaz i

Danatinu dnevnu sobu. Belindžer je brojao sekunde isto
kao i Vini: tri, četiri, pet. Voñen samo jednim izvorom
svetlosti, osećajući tamu koja ga je pritiskala, Belindžer se
sagnuo još niže. Nameštaj je i dalje bio nagomilan na
vratima, što gaje ohrabrilo. Izvadio je čekić iz svog pojasa i
spustio se sa šestog na peti sprat i krenuo ka tajnom
prolazu mašući čekićem ispred sebe da ne bi naleto na
oštru žicu. Osluškivao je vodu koja se slivala niz
stepenište, ali je nije čuo. Očigledno je krov u ovom delu
hotela ostao netaknut.
Usmerio je lampu u tamu hodnika na petom spratu.
Učinilo mu se da je tamo nešto, nešto što je mirno sedelo,
što ga je nateralo na oprez, ali nije imao vremena da to
pogleda izbliza, i dalje je brojao: osamnaest, devetnaest,
dvadeset. Vazduh je bio hladniji kad se spustio na četvrti
sprat i nastavio niže.
Čulo se šuštanje iz njegovog voki-tokija, Roni ga je i
dalje izazivao. Bio je uveren da Roni očekuje odgovor kako
bi ga iskoristio za metu. Ali Belindžer je sad bio već suviše
daleko. Nastavio je da broji: dvadeset pet, dvadeset šest.
Pritisnuo je dugme na svom voki-tokiju. Znao je da će Roni
čuti isti zvuk krčanja.
„Pa vi ste i dalje živi", čuo se glas. Iako je Belindžerov
voki-toki bio utišan do minimuma, odjek na stepeništu
pojačavao je zvuk. „Pitao sam se da li sam vas pogodio."
Dok se svetlost njegove lampe okretala ukrug na
spiralnom stepeništu, Belindžer je stigao do trećeg sprata i
dalje mašući čekićem ispred sebe.
Šuštanje.
 Belindžer je pritisnuo dugme za odašiljanje i prislonio
voki-toki na usta, pokrivajući ih drugom rukom da bi
smanjio odjek na stepeništu.
„Karlajl je patio od agorafobije. Pitao sam se zašto je
čovek, koji se plaši spoljašnjeg sveta, izašao iz hotela i ubio
se na plaži."
Četrdeset sedam, četrdeset osam.
„Nije bilo logočno. Ali, sad mi je jasno. Nešto drugo ga
je još više uplašilo."
Belindžer je bio siguran da je izbrojao do pedeset.
Vini, za ime božje, uradi kako sam ti rekao!
„Nisam ga povredio", rekao je glas.
„Nisi bio dobar sin."
„Glas vam je drugačiji."
Belindžer je zamišljao Vinija kako radi po njegovim
uputstvima, pojačava voki-toki, i stavlja ga na pod.
Zamišljao je Ronija kako gleda, tražeći Belindžerov
pojačani glas. Odjednom, čuo je prasak sačmarice preko
voki-tokija. Unezvereno je očekivao daleki zvuk pucnja kao
odgovor. Ali, udar groma ponovo je zatresao ceo hotel,
šaljući vibracije kroz stepenište, a on nije čuo ništa više,
čak ni šuštanje voki-tokija.
Zastao mu je dah kad je mašući čekićem zakačio
nešto. Klekao je, video krv na stepenicama i lampom
osvetlio okolinu. Bila je to zategnuta oštra žica. Od senki i
tamne krvi po njoj skoro da je bila neprimetna.
Legao je na leda i provukao se ispod nje. Dok se
podizao, ponovo je čuo šuštanje iz voki-tokija, ali nije
obraćao pažnju na to, već je nastavio da maše čekićem
ispred sebe tražeći još žica i spuštajući se kroz mrak do
kraja stepeništa.
Sebi je dozvolio još jednu misao koje se plašio. Šta
ako Roni nije uzeo samo voki-toki? Šta ako je uzeo i
dvoglede za noćno osmatranje kako niko drugi ne bi mogao
da ih koristi? Onda nemamo mnogo izbora, pomislio je. Do
ñavola, možda neće imati nikakvog izbora.
Beži! govorilo mu je nešto u glavi. Dok Vini odvlači
pažnju Roniju, potraži izlaz.
Da ih ostavim?
Ne baš. Nañi izlaz i potraži pomoć.
Nema izlaza. Jedini način da se ovo okonča jeste da
ga ubijem. Čak i ako bih našao izlaz, šta bih mogao da
uradim? Pešice? Usred noći? U oluji? U napuštenom delu
grada? Trebala bi mi večnost da nañem policijsku stanicu.
Vini i Amanda mogli bi da budui mrtvi do tada. Ovo je tvoj
izbor. Sranje. Neću ih ostaviti.
Stigao je do kraja stepeništa gde je skučeni prostor
samo još više pojačavao miris smrti. Njegova lampa
osvetlila je dva tela, Meka i Džej Dija, u lokvi krvi sa
prerezanim vratovima, nogu skoro odsečenih. Belindžer je
opazio tragove stopala u krvi. Roni im je očigledno prišao
da ih dokrajči i uzme voki-toki. Tragovi stopala su vodili
kroz zid. Očigledno je da su tu bila tajna vrata za koja je
Belindžer bio uveren da postoje, iako nije znao kako da ih
otvori.
Sagnuo se i pogledao izmrcvarena tela. Na svakom
beživotnom telu bio je dvogled za noćno osmatranje.
Krenuo je da ih uzme, a onda se setio miniranih tela u
Iraku i zastao, pažljivo razgledajući oko njih. Nešto je bilo
zaglavljeno ispod Mekovog levog boka. I Džej Di je imao
nešto ispod sebe. Nije bilo na vidnom mestu. Ne, ako niste
prošli kroz pakao u Iraku i ako ste znali da nikome ne
smete verovati ni u kom trenutku. Neka vrsta eksploziva.
Težina tela držala je detonator. Ako bi Belindžer pomerio
tela, pritisak bi bio osloboñen i bombe bi eksplodirale.
Pomerio se do njihovih glava, klečeći u krvi, stavio
rake pod Mekovu glavu i tražio prstima kaiš njegovog
dvogleda za noćno osmatranje. Samo pažljivo, podsećao je
samog sebe. Čulo se šuštanje iz njegjvog voki-tokija.
Belindžer je pažljivo izvukao kaiš ispod Mekove ćelave
glave koja je samo olakšala celu radnju. Uzeo je dvogled sa
Mekovih očiju koje više ništa nisu videle i zakačio ga za
svoj pojas. Udahnuo je, nagnuo se nad Džej Dijem i
dohvatio kaiš njegovog dvogleda.
 Učinilo mu se da je u daljini čuo pucanj iz sačmarice.
Uzeo je i Džej Dijev dvogled i stavio ga na glavu. Isključio je
lampu.
Umesto senki koje su se opirale njegovoj lampi, sad je
video zelenu svetlost koja je sve slabo osvetljavala. Sav
zadihan, u kombinaciji sa olujom, imao je osećaj da je pod
vodom. Uz poboljšanu vidljivost, opazio je dugačak taman
predmet. Metalnu polugu. Uzeo je i nju.
Brzo se okrenuo ka stepenicama, očajnički žureći da
što pre stigne na vrh zgrade. Ali, zastao je ispred uzanog
prolaza. Uprkos strahu, ušao je. Dodatno osvetljenje
dvogleda omogućilo mu je da vidi do kraja prolaza.
Do kraja, do onoga što je Tod opisao: mrtvo telo
kompletno obučene žene u sedećem položaju, naslonjeno
na zid. Isušeno kao mumija. I pored zelene boje dvogleda,
bilo je očigledno da je imala plavu kosu. U krilu je imala
tašnu i ostavljala je utisak da strpljivo čeka da krene na
put. Belindžer se zgrozio pri samoj pomisli kroz šta je
prošla. Odeća odavno izašla iz mode bila je dokaz da to
nije Dijana, ali to ga nije utešilo. Sada je bio siguran da je
njegova voljena supruga mrtva, a opet je čeznuo da bude
pored nje čak i ako nije živa. I pored mnoštva zelenih
nijansi, zastao je i pokušao da utvrdi kako je žena umrla.
Nije bilo znakova nasilja. Pogrešno, pomislio je,
pogledaj joj vrat. Grkljan i dušnik bili su gurnuti unutra,
kosti slomljene. Bila je zadavljena. Bio je paralisan dok ga
šuštanje iz voki-tokija nije pokrenulo. Uprkos spoznaji da
mora što pre da se vrati kod Amande i Vinija, spustio je
metalnu polugu i dohvatio tašnu mrtve žene. Bila je
prljava i prašnjava. Odložio je voki-toki i upotrebio obe
ruke da bi otvorio tašnu i izvadio novčanik.
Unutra je bila vozačka dozvola. Stresao se kad je
pročitao ime. Ime mu je reklo skoro sve.
Moram se vratiti. Mahnito je razmišljao. Moram
pogledati u Vinijev ranac.
Stavio je vozačku dozvolu u džep jakne i uzeo polugu i
voki-toki.
 Pazi na žicu.
Našao ju je mašući polugom. Provukao se ispod nje i
žurno nastavio da se penje. Od težine poluge bolela ga je
ruka kojom je mahao gore-dole ispred sebe u slučaju da ga
Roni prati i da mu je postavio još jednu zamku. Učinilo mu
se da čuje prasak sačmare, a potom i pucanj iz pištolja.
Treći sprat. Četvrti.
Zastao je ponovo na petom, ne mogavši da se suzdrži
a da ne zaviri u tajni hodnik. Setio sa da mu se učinilo da
je video nešto prislonjeno uza zid. 'Sada je pomoću
dvogleda za noćno osmatranje otkiro da je bio u pravu. Još
jedno telo žene. Plava kosa. Kompletno obučena, ovaj put
u širokim pantalonama, rolki i blejzeru.
Ne, pomislio je Bclindžer.
Odeća mu je bila poznata.
Ne.

53.

POTRČAO JE KA NJOJ. Kad se na njenom ramenu

pojavio pacov, zamahnuo je metalnom polugom na njega,
meñutim, udario je u zid. Preplavljen emocijama, pao je na
kolena. Ženino telo nije bilo tako isušeno kao ono u
prizemlju. Nije imala oči. Komadi mesa bili su odgrizeni sa
nje, ali i pored toga, bilo je nemoguće ne prepoznati to lice.
Dijana.
Tuga je ispunila njegove grudi. Ostao je bez daha.
Suze su mu pekle obraze kao kiselina. Slomljen od jecanja,
podigao je ruku i milovao njeno izborano lice. Njena plava
kosa padala je preko ramena, bila je duža nego što je ona
volela — jer je nastavila da raste i posle njene smrti. Izraz
lica oslikavao je strah. Isto kao i kod leša u prizemlju,
kosti vrata bile su slomljene od davljenja. Njegova Dijana.
Njegova predivna Dijana.
Klečao je, moleći joj se, žaleći za njom. Dijana.
Jedanaest godina zajedno. Nikad ga nije ostavila, nikad se
nije umorila ne-gujući ga kad se vratio bolestan prvi put iz
Iraka. Trudio se da joj nadoknadi, trudio se da joj pokaže
koliko je voli. Nežna, nesebična Dijana. Predivna Dijana sa
rupama progrizenim na licu. Pucanj ga je vratio u
sadašnjost. Ne prestajući da jeca, otvorio je njenu tašnu,
izvadio novčanik i stavio ga u svoju jaknu. Poljubio ju je u
osušeno čelo, uzeo metalnu polugu i voki-toki i ljutite
zakoračio na stepenice.
Koliko je bio besan, hteo je da potrči, ali to bi bilo
upravo ono što bi Roni hteo, dopustiti kopiletu da ga
izmanipuliše i napravi grešku. Dolazim po tebe, Roni,
povikao je u sebi. Sa metalnom polugom u raci, popeo se
do prolaza na šestom spratu i pogledao gomilu stvari u
Danatinoj dnevnoj sobi. I dalje su bile nagomilane na
ulaznim vratima.
Popeo se do vrata u podu. Iza njih, čuo je komešanje,
ubrzane korake, pucanj. U panici, pokucao je dva puta, tri
puta, jedanput.
Odgovora nije bilo. Šta ako misle da sam ja Roni? Šta
ako zapucaju kroz vrata?
Kad je krenuo da još jednom pokuca, čuo je kako se
brava otključava. Vrata su se podigla. Lampa mu je
osvetlila lice, na šta je reagovao senzor dvogleda za noćno
osmatranje stvarajući bljesak koji ga je zaslepio. Svetlost
lampe se momentalno sklonila, što mu je omogućilo da
ponovo vidi u mraku. Žurno se popeo i zaključao vrata iza
sebe.
Miris baruta osećao se svuda. Vini je stajao na
vratima sobe za nadgledanje sa pištoljem uperenim u rupe
u podu. Kad je video Belindžera, povukao se ka njemu.
„Uradio sam kako si rekao. Brojao sam do pedeset.
Onda sam pojačao voki-toki i postavio ga na pod. Razneo
ga je."
„Koliko si metaka ispalio?", upitao je Belindžer
uzimajući mu pištolj.
„Četiri. Nadam se da ne misliš da sam potrošio..."
 „Uradio si kako je trebalo. Odvukao si mu pažnju.
Ostalo je još devet metaka. Moraće da nam potraju."
„Pucao je kroz pod naslepo."
„Ne može da ude u Danatinu dnevnu sobu i puca
odande. Zasada smo sigurni. Daj mi svoj ranac."
Belindžer je prineo ustima voki-toki.
„Hej, seronjo, pogodi."
Šuštanje.
„Pitao sam te nešto, drkadžijo."
„Šta bi ja to trebalo da pogañam? Da li su ove
vulgarnosti potrebne?"
„Kad si ti u pitanju, apsolutno. Našao sam svoju
ženu, govno jedno."
Šuštanje.
„Zadavio si je. Sve si ih zadavio."
Belindžer je uzeo ranac od Vinija i izvadio policijske
izveštaje iz pregrade. Posegao je rukom u džep gde je stavio
vozačku dozvolu leša iz prizemlja.
„Gurmanske večere uz sveće", Belindžer je govorio u
voki-toki „Odgovarajuća klasična muzika. Književne večeri.
Strani filmovi sa titlom. Sve kako treba, formalno i
intelektualno. Mora biti intelektualno. Ne smemo dozvoliti
emocijama da prevladaju nama. Emocije te čine slabim. Ne
možeš da se kontrolišeš od uzbuñenja."
Pročitao je ime na vozačkoj dozvoli: Iris Mekenzi. Kad
je Amanda nabrajala imena Ronijevih 'devojaka', nešto mu
je zasmetalo. Sad je znao šta je to bilo. Iris. Okretao je
stranice policijskog izveštaja.
„Našao sam ga", rekao je u voki-toki. "Iris Mekenzi.
Starost: trideset tri godine. Prebivalište: Baltimor, država
Merilend. Zanimanje: službenica u reklamnoj agenciji.
Boja kose: plava. Zvuči li ti poznato, ñubre? Trebalo bi.
Ako se ne varam, bila ti je prva." Belindžer je čitao izveštaj
koji je starac vrlo pedantno zapisao. „U avgustu 1968, Iris
je poslovno otputovala vozom iz Baltimora u Njujork. U
povratku, odlučila je da vikend provede u Azburi parku, u
poznatom hotelu Paragon. Niko joj nije rekao da Azburi
park više nije kao što je nekad bio niti da je hotel Paragon
kao ružan san. Stigla je u petak. Jedna noć u ovoj sa-
blasnoj ruini bila joj je dovoljna. Napustila ju je sledećeg
jutra i otišla na železničku stanicu. Niko je više nikad nije
video. Osim mene. Ja sam je video, Roni. Sedi u hodniku
dole u prizemlju sa tašnom u krilu, i dalje čeka svoj voz.
Načekaće se poprilično."
Usta su mu bila suva, grudi su ga bolele. Trebalo mu
je malo odmora. Osećao je kao da će mu vene eksplodirati
od uzbudeaja.
Podigao je voki-toki.
"Amanda kaže da si se prema njoj odnosio veoma
ljubazno. Osim što si je zatvorio u sef, naravno. Ah, dobro,
niko nije savršen, zar ne? A onda si se pojavio i dao joj
spavaćicu da obuče. Šta se dogodilo, Roni? Da li si odlučio
da je udvaranje najzad gotovo? Nahranio si je. Zabavljao si
je. Pokazao si joj kakva si duša od čoveka. A sad si želeo
nešto zauzvrat za svoj trud. Ti si svetski čovek, na kraju
krajeva. Ti znaš kako se igra ta igra. Ali, iznenada si se
razbesneo. Nazvao si je kurvom. Da li si se zbog svojih
seksualnih potreba osećao slabim i uvredenim? Kladim se
da bi je ubrzo i udario. Onda bi mrzeo samog sebe jer si
dozvolio svojim slabostima i potrebama da te nadvladaju.
Možda si mrzeo sebe što si je želeo i mrzeo si nju što je bila
žena koju si želeo. Ili, evo i druge varijante. Ova mi se više
dopada. Možda si mrzeo sebe jer si mislio da bi trebalo da
je želiš, ali nisi. Možda nisi osećao nikakvu seksualnu pri-
vlačnost, i to ti je smetalo. Nisi imao problema kad si joj
kuvao fina jela, čitao Prusta, i gledao filmove sa titlom. Ali
kad je došlo do muško-ženskih stvari, onda si zatajio. „Šta
mi je? Pitao si se. Moram da uradim nešto u vezi sa tim. l
tako si je naterao da obuče spavaćicu. To bi trebalo da te
napali. Ali nije, i tad si je mrzeo jer se pored nje nisi osećao
kao muškarac. Znao si kuda to vodi. Isto kao i sa ostalim.
Nisi mogao da ih tucaš, pa si ih zadavio kako bi sakrio
svoju sramotu i svoj neuspeh. Možda ćeš se pored sledeće
žene osećati kao muškarac. Sledeći put. Uvek je postojao
sledeći put, zar ne?"
Pukla je još jedna munja koja se nije videla. Amanda i
Vini su gledali u Belindžera užasnuti onim što je govorio.
„Osim što si propali vojnik i osrednji policajac, sad si
postao i psiholog?", rekao je glas.
„Detektiv. Bio sam detektiv. Čini mi se da i pored
svega što si saznao o meni, nisi saznao koja sam dela
istraživao. Ili si želeo da ignorišeš taj deo jer nisi hteo da
razmišljaš o svom problemu. Seksualni delikti, Roni.
Istraživao sam seksualne delikte. Vidim šta imaš u glavi,
druškane. Kanalizacija." Roni, i to ime je smetalo
Belindžeru. „Godina je 1968", rekao je Belindžer u voki-
toki. „Imam fotografiju tebe i Karlajla. Na poleñini piše
datum: 31. jul 1968. Mesec dana kasnije, nestala je Iris
Mekenzi. Do kraja godine, Karlaj je zatvorio hotel, otpustio
osoblje, i ostao da živi sam. Ili možda nije ostao sam. Roni.
Roni. Zašto mi to ime..."
Belindžer je prelistavao fasciklu sa policijskim
izveštajima, stranicu po stranicu. Setio se nečega, i to je
tražio. Roni. Onda je pronašao stranicu, a ime mu je
odmah palo u oči. Naježio se. „Ronald Vitaker."
„Šta?", upitao je glas.

54.

RONI. Ronald. 4. jul 1960. Ronald Vitaker."

„Zaveži", rekao je glas.
Grom je zatutnjao.
„Ti si Ronald Vitaker."
„Zaveži! Zaveži!"
I pored buke koju je pravila kiša, Belindžer je čuo
lupanje ispod sebe. Ne od vrata u podu. Još niže. S
uperenim pištoljem, otvorio je vrata. Kroz dvogled je video
izvijene, zelenkaste stepenice.
„Zaveži! Zaveži!" Vikao je Roni.
 l dok se žestoko lupanje nastavljalo, Belindžer je sišao
niz stepenice i provirio kroz razvaljen zid u Danatinu
demoliranu dnevnu sobu.
Lupanje je dolazilo iza blokiranih vrata, bilo je
dovoljno jako da pogura nagomilani nameštaj na njima.
„Majka ti je umrla", rekao je Belindžer u voki-toki.
„Otac te je zlostavljao."
„Toliko ću ti naneti bola da ćeš moliti da te ubijem!",
vikao je Roni sa spoljne strane vrata.
Belindžer je ušao u Danatinu dnevnu sobu i uperio
pištolj u vrata. Govoreći tiho, pokušavajući da navede
Ronija da pomisli kako je i dalje u stanu na vrhu, nastavio
je da priča u voki-toki. „Onda je otac pomislio kako bi
mogao da zaradi koji dolar na tebi, pa te je doveo ovamo, u
hotel Paragon, na Četvrti juli, i iznajmio te drugom
perverznjaku."
„Ne želim da te slušam!"
„Čovek je pokušao da te podmiti bejzbol lopticom,
rukavicom i palicom. Ne mogu da zamislim kako je bilo
neopisivo. Otac se posle vratio u sobu s novcem. Bio je
pijan. Razbio si mu glavu palicom dvadeset i dva puta.
Roni, na tvom mestu udario bih ga pedeset puta. Stotinu.
Ne mogu ti reći koliko mi je žao tog dečaka. Pobesnim kad
pomislim šta su mu uradili. Srce mi se lomi za detinjstvom
koje je izgubio."
Kiša je udarala po zgradi. Od groma su se zatresli
zidovi.
„Ali mrzim sve ono u šta se pretvorio, Roni."
„ Moje ime je Valter Harigan! "
Belindžer je pucao prema glasu. Jednom. Dva puta.
Na sredini vrata, njegovi meci proleteli su kroz drvo.
Odmah se pomerio, trenutak pre toga otvorio se deo
zida od dva pucnja iz sačmarice, a sačma je letela u pravcu
pucnja iz njegovog pištolja.
Jedno zrno sačme pogodilo je Belindžera u ruku. Ne
obazirući se na bol, pucao je u desnu i levu stranu rupe u
zidu. Skrenuo je ka stepeništu, dok su se uz prasak
pojavile još dve rupe na zidu.
S druge strane rupe, u mraku, čuo je Ronija kako
puni sačmaricu.
Do ñavola, dopustio sam sebi da me navuče! Navukao
me je da trošim municiju! Još samo pet metaka! Začulo se
šuštanje iz njegovog voki-tokija. Roni nišani prema zvuku!
Belindžer je shvatio. Kad se voki-toki ponovo oglasio,
potrčao je uz stepenice. Dva pucnja poslala su sačmu koja
je odzvanjala od metalne stepenice ispod njega.
„Ne vidim svetlost tvoje lampe kroz rupe", rekao je
glas iz Belindžerovog voki-tokija. „Sad shvatam. Dok su mi
tvoji prijatelji odvlačili pažnju, sišao si niz stepenice do
leševa. Uzeo si njihove dvoglede za noćno osmatranje."
Belindžer se zaustavio na vratima u podu. Roni ga
ovde nije mogao videti.
„Našao sam eksploziv koji si postavio ispod njih",
odgovorio je Belindžer u voki-toki.
„Ali ima jedan koji niste našli", rekao je gias. Zgrada
se zatresla od praska. Belindžer je na trenutak pomislio da
je to još jedan udar groma. Ali dok su se zidovi još tresli,
bilo je očigledno da je odjek došao iznutra. Morao je da se
pridrži za okvir vrata da ne bi pao. Osetio je pritisak u
ušima od udarnog talasa.
Iznad njega, Amanda je povikala:
„Ovamo! U sobu za nadgledanje!"
Belindžer je skočio kroz vrata. Otrčao je do sobe za
nadgledanje i otvorio tamo vrata u podu. Zakašljao se od
dima. Kad se raščistio, video je kroz dvogled da je
eksplozija raznela stepenište tri sprata ispod njih.
Iskrivljeni ostaci od metala još su se tresli i ljuljali. Daleko
ispod njih video se plamen.
Belindžer je prineo voki-toki.
„Ako misliš na metalnu kutiju koju si vezivao oko
Amande, našli smo je. Bacio sam je niz stepenište sobe za
nadgledanje. Možda će se dole i vatra zapaliti."
„Sutra sam ionako planirao da ovo mesto spalim do
temelja. Zlatnici su za mene bezvredni."
 Iznenadna promena teme nije se svidela Belindžeru.
„Zlatnici?"
„Bogatstvo, ali nisam ih mogao iskoristiti da platim
porez na ovo mesto", glas je bio pun gorčine. „Išao sam kod
različitih trgovca zlatnicima u mnogim gradovima. Nikad
više od nekoliko komada. Nikad one najbolje. Ali morate
prodati mnogo zlatnika od sedamsto dolara da biste platili
porez na nekretnine od pedeset hiljada dolara. Jednog
dana u Filadelfiji, trgovac koga nikad ranije nisam video
pogledao je ono što sam nudio i rekao: 'Znači vi ste taj sa
svim tim dvoglavim orlovima. Ostali trgovci pričaju o
vama'. I to je bio poslednji zlatnik koji sam se usudio da
prodam."
Zašto toliko priča? Pitao se Belindžer. Kupuje vreme.
Šta li smera?
Odjednom, Belindžer se setio šta je rekao Roniju pre
nekoliko trenutaka: 'Bacio sam je niz stepenište sobe za
nadgledanje. Možda će se dole i vatra zapaliti'. Pa ja sam
mu rekao gde sam.
Belindžer je odskočio od otvorenih vrata i bacio se ka
spavaćoj sobi. Nešto je eksplodiralo iza njega, ali nije bilo
nikakvih šrapnela. Od eksplozije se osetio toplotni udar
koji je ispunio sobu za nadgledanje.
Belindžer je shvatio da je to bio detonator pored vrata.
Roni ga je aktivirao pomoću daljinskog upravljača. Razvio
se gust dim.
Amanda i Vini bili su ispred njega. Po Vinijevom
ponašanju bilo je jasno da ne shvata šta je uzrok ove male
eksplozije.
„Vini, skloni se od..."
Vini je stao u spavaćoj sobi i okrenuo se.
„Vrata u podu!", povikao je Belindžer. „Skloni se od..."
Iznenañen, Vini je pogledao gde je stao.
Vrata u podu.
Detonator.
Eksplozija je bila slaba, ali zaglušujuća. Sevnula je
Viniju uz noge i zapalila farmerke. Pao je na pod vrišteći i
mlatio rakama po farmerkama.
Belindžer je zgrabio pokrivač sa kreveta i bacio ga
preko Vinijevih nogu, što je ugasilo vatra. Vini je i dalje
vrištao.
Jedan za drugim, eksplodirali su detonatori po stanu.
Belindžer je video njihov bljesak i vatra u sobi za
nadgledanje i lekarskoj ordinaciji.
„Aparat za gašenje požara!", povikala je Amanda. „U
kuhinji je!" Protrčala je kroz sobu sa nadgledanje
sklanjajući se od vatre.
Belindžer je zgrabio ukrasni bokal sa komode i otrčao
do kupatila. Okrenuo je slavinu iznad lavaboa, ali nije bilo
vode. Nema struje! Pumpa ne radi! Setio se. Zagrabio je
vodu iz WC šolje, otrčao do lekarske ordinacije, i istresao
bokal na vatru. Pucanj iz sačmarice probio je još jednu
rupu u podu, ali Belindžer je već bio u spavaćoj sobi.
Istrgao je poklopac sa vodokotlića i zagrabio vodu. Ovaj
put nije ušao u lekarsku ordinaciju, već je stao na samom
ulazu i prosuo vodu na vatru. Plamen je šištao i smanjio
se. Vodokotlić još jednom. Zagrabio je vode koliko je mogao
i vratio se u lekarsku ordinaciju. Ovaj put, kad je prosuo
vodu, plamen je nestao. Nema više vode. Kako ću...
Začuo je prskanje aparata za gašenje požara, u
rukama Amande koja se borila sa vatrom u susednoj
prostoriji. Ali ona nije bile u sobi za ručavanje gde je
takoñe bilo vatre. Voda. Moram da nañem još vode. Pogled
mu je pao na otvoreni lift u sobi za rekreaciju. Ne obazirući
se na opasnost od sačmarice, otrčao je do lifta i pokupio
pet boca urina koje je im je Roni zajedljivo vratio.
Pogrešan potez, kučkin sine, pomislio je Belindžer,
sipajući urin na vatru. Osetio je mučninu od smrada
amonijaka. Sipao je još urina. Vatra se smanjivala. Treća
flaša, četvrta. Preplavljena urinom, vatra se povlačila. Peta
boca ju je ugasila.
Još jedan pucanj provalio je kroz pod. Belindžer je u
trku osetio kako mu se komadić drveta zabio u lice. Našao
je u biblioteci Amandu koja je mahnito mahala aparatom i
borila se s vatrom. Prešla je u sobu za nadgledanje,
poprskala plamen belim prahom i ugasila ga. Odmah
zatim, prah je prestao da izlazi, aparat se ispraznio.
Pod je podigao još jedan prasak iz sačmarice, ali
Belindžer je već povukao Amandu u spavaću sobu. Skupili
su se pored Vinija, naslonjeni na spoljni zid. Teoretski, bilo
je to najsigurnije mesto — iznad Danatine dnevne sobe čija
su vrata i dalje bila blokirana. Dim je bio svuda oko njih.
Vinijeve ugljenisane farmerke bile su slepljene za njegovu
pocrnelu kožu ispod koje je curila nekakva tečnost.
Opekotine trećeg stepena. Belindžer je video sijaset takvih
u Iraku.
„Boli", rekao je Vini.
Belindžer je znao da će Vinija boleti mnogo više kada
se nervi povrate od šoka. Uskoro će biti u agoniji od
bolova.
„Boli." I pored zelene boje Belindžerovog dvogleda za
noćno osmatranje, Vini je bio bled u licu.
„Znam", rekao mu je. „Možeš li da se krećeš?"
„Ima samo jedan način da saznamo." Trgao se od bola
i mahnuo Belindžeru da mu pomogne da ustane.
Ali Vinijeve noge bile su otekle. Kolena nisu mogla da
se saviju. Od opterećenja na njih ostao je bez daha.
Belindžer se uplašio da se ne onesvesti.
„Okej, nije dobra ideja." Belindžer ga je spustio na
pod. „Amanda!" Bio je iznenañen kad je video da i dalje
drži praznu bocu aparata za gašenje požara. „Idi tiho do
sobe za nadgledanje i baci bocu što dalje možeš. Do
biblioteke, ako možeš. Ali sačekaj dok ja ne budem na
vratima lekarske ordinacije."
„Šta nameravaš da..."
„Ublažim bol."
Belindžer je otišao udesno, ka lekarskoj ordinaciji.
Sveće u njoj i dalje su gorele, ali nisu mnogo osvetljavale
od gustog dima. Klimnuo je glavom Amandi koja je bacila
bocu aparata za gašenje požara u suprotnom pravcu ka
biblioteci. Čim je čuo kako pada na pod i privlači Roniju
pažnju, Belindžer se prebacio u lekarsku ordinaciju i
posegao kroz slomljeno staklo ormara sa lekovima.
Dohvatio je iglu i ampulu morfijuma, a potom se bacio
nazad u spavaću sobu pre nego što je sačma proletela kroz
pod.
Klekao je pored Vinija. „Daću ti samo toliko da ti
ublaži bol, ne da te omami."
Vini je klimnuo glavom, grizući sa za usnu. „Samo
požuri." Belindžer je otkrio Vinijevu levu ruku i dao mu
injekciju. Vinijevo lice i dalje je bilo u grču od bola, ali se
polako opuštalo. „Da."

55.

DIM JE I DALJE LEBDEO U VAZDUHU.

„Postaje gušći." Amanda se zakašljala. „Mislila sam
da je vatra ugašena."
„Ne dole ispod nas." Belindžer je pokazao na otvorena
vrata u sobi za nadgledanje. Oprezno im je prišao. Tri
sprata ispod njih, vatra je bila sve jača. Jedino što mu je
padalo na pamet da uradi bilo je da zatvori vrata i zaključa
ih.
Na njegovo iznenañenje, Amanda je dotrčala noseći
peškire koje je natopila u preostalu vodu u vodokotliću.
Stavila ih je po ivicama vrata sprečavajući dalji prodor
dima u sobu.
Bez struje i grejanja, stan na vrhu se vrlo brzo hladio.
Amanda je skupila ruke oko sebe. Gledajući u svoje bose
noge i spavaćicu koja i nije bila neka zaštita za njene noge,
Belindžer je rekao: „Možda ja mogu da pomognem".
Na vratima lekarske ordinacije video je Korino telo.
Izvini, pomislio je. Uhvatio ju je za ruke i povukao. Plašio
se da će od silnih rupa u podu Roni čuti šta radi. Ali
nastavio je da je vuče. Dovukao je Korino telo do spavaće
sobe.
 „Evo ti", rekao je skidajući Korine cipele i čarape.
Korine noge već su poprimile stravičnu mrtvačku
hladnoću. „Ti i ona ste otprilike iste visine. Trebalo bi da ti
budu okej."
Amanda je piljila u ono što joj je dao. Ludilo je postalo
normalno. Uzela je cipele i čarape.
„Ali bez pantalona." Bile su natopljenje krvlju. „Neću
da obučem pantalone."
Belindžer je razumeo. Čak i očaj ima svoje granice.
Voki-toki je zašuštao. Belindžer je pomislio 'Uzvrati
udarac. Ne smeš mu dopustiti da pomisli da pobeñuje'.
Pritisnuo je dugme za odašiljanje. „Zašto plavuše,
Roni?"
Odgovora nije bilo.
„Da lije tvoja majka bila plava?"
Odgovora nije bilo.
„Da li pokušavaš da nadeš majku? Da li je to razlog
što ne može da ti se digne na tvoje devojke?"
„Ti, govno jedno", rekao je glas.
Tu smo znači, pomislio je Belindžer. „Šta si ono ranije
pričao o vulgarnostima?"
Odgovora nije bilo.
„Iris Mekenzi je nestala 1968", rekao je Belindžer.
„Tvoj stravični Četvrti juli desio se 1960. Osam godina
ranije. Gde je tu veza?" Osetio je kako mu žmarci prolaze
kroz kičmu. Pre nekoliko sati Kora je pitala šta bi se
dogodilo nekome koje propatio kao Ron Vitaker. Belindžer
je odgovorio da bi dečak proveo osam godina u popravnom
domu pod nadzorom psihijatra, sve dok ne...
„Napunio si dvadeset i jednu godinu", Rekao je
Belindžer u voki-toki. „Ona fotografija tebe i Karlajla -
napravljena je tek što si pušten. Šta se dogodilo? Da li se
Karlajl brinuo za tebe? Da li ti je slao pisma dok su te
lečili? Da li te je zvao telefonom? Da li se najzad ponašao
kao ljudsko biće i sažalio se nad tobom? Da li te je pozvao
da doñeš ovamo? Možda je angažovao psihijatra da ti
pomogne da se suočiš sa paklom svoje prošlosti. Na kraju
krajeva, kako bi mogao da nastaviš ako te prošlost stalno
vuče nazad? Zato je na distanici od tebe na fotografiji. Zna
koliko si razdražljiv na dodir drugog muškarca. Ili možda
Karlaj nikad nije ni prestao da bude umobolni kreten.
Nikad nije bio deo života. Samo ga je posmatrao. Možda te
je doveo ovamo da vidi kako će se priča završiti. I pokazao
si mu, zar ne, Roni? Pokazao si mu kako se priča
završava."
„Ne govori tako o njemu."
„Karlajl je bio monstrum."
„Nije. Ti ne znaš ništa o mom ocu."
„On nije tvoj otac. Možda te je usvojio na neki način,
ali nije bio tvoj otac, iako je bio umobolan koliko i tvoj
pravi otac."
„Moj pravi otac?", rekao je glas sa gañenjem. „Nijedan
pravi otac se ne bi ponašao tako prema meni."
„Ali nijedan pravi sin se ne bi ponašao prema Karlajlu
kao što si ti", rekao je Belindžer. „Pretpostavljao je šta
radiš, ali nije mogao da dokaže, je l' tako? Bio je lud, ali ne
toliko koliko si bio ti. I zato je zatvorio hotel da bi ti
uskratio lovište. Nadao se da ćeš prestati, ali, za početak,
on i nije bio potpuno siguran u sve to, zar ne? Ono što je
on mogao jeste da zatvori hotel iz predostrožnosti. Što je
sigurno, sigurno. A šta si ti uradio, vremenom si od njega
napravio zatvorenika u ovoj jazbini? Jesi li mu pretio da
ćeš ga poseći, što ga je najviše plašilo? Jesi li ga primorao
da potpiše papire kojima tebi predaje Fondaciju na
upravljanje? Kada su se desili nemiri, da li si ti inscenirao
da je on naredio da se instaliraju metalne žaluzine i vrata?
Na taj način mogao si lakše da ga kontrolišeš i istovremeno
sačuvaš svoju tajnu. Ali negde je nekako otkrio šta radiš —
ne samo jednom, već godinama. Tako se dogodilo, zar ne,
Roni? Našao je neke od leševa tvojih devojaka. Smogao je
snage da pobegne odavde. Nešto ga je plašilo više od
ogrebotine zbog koje bi iskrvario na smrt. Više od
zastrašujuće prostrane plaže prema kojoj je bio primoran
da trči. Nešto ga je toliko uplašilo da se ubio. Ti, Roni."
 „Mnogo je pitanja", rekao je glas.
„Ubio si dva oca — jednog kog si mrzeo i drugog kog si
želeo."
„Pitanja koja nemaju odgovore."
Belindžer je zavirio u sobu za nadgledanje. Jezici
dima uspeli su da se provuku pored peškira oko vrata.
Odugovlačio sam dovljno dugo, pomislio je. Morfijum bi
trebalo da deluje. Dopuzao je do Vinija. „Koliko te boli?"
„Bolje je. Lelujam."
„Dobro, jer moramo da te podignemo na noge."
Vini ga je prestravljeno pogledao.
„Nemamo izbora", rekao je Belindžer. „Ne možemo
ostati ovde. Vatra će se probiti do nas, ako on to ne učini
prvi."
Koja vrata u podu? Belindžer je razmišljao. Ako
krenemo stepenicama u Danatinom apartmanu, Roni će
nas videti kroz rupe u zidu i pucaće.
Stepenište iz sobe za nadgledanje bilo je u plamenu.
Ono iz kuhinje bilo je poplavljeno. Belindžer je bio uveren
da je lift smrtna presuda za njih. Čim bi čuo zujanje, Roni
bi pucao kroz vrata i pobio sve u njemu. Ili bi isključio
struju, uhvatio svoj plen u otvoru za lift i prepustio vatri
da ga dokrajči.
Belindžer je otpuzao do biblioteke. Kad je podigao
vrata, čuo je žubor vode, kao da se još jedna cisterna
punila. Zatvorio je vrata i zaključao ih, i prošao kroz
kuhinju do sobe za ručavanje. Kad je otvorio tamo vrata,
odahnuo je kad nije čuo vodu.
Vratio se u spavaću sobu. Vinijeve ugljenisane noge
bile su još više otečene i još više tečnosti je curilo iz njih.
„Vini, samo ćeš nam praviti društvo. Amanda i ja
bićemo nosači." Belindžer ju je pogledao. „Spremna?"
 56.

„UVEK", rekla je Amanda. Njen duh podsećao ga je na

Dijanin tako da je u jednom frenutku u izmaglici od dima
pomislio da vidi svoju ženu. Odmahnuo je glavom da bi
razbistrio misli.
„Povreñen si", rekla je, pokazujući na njegovu desnu
ruku.
Belindžer je bio iznenañen kad je video krv na rukavu
svoje jakne. „Mislim da je zrno sačme."
„A tvoj levi obraz."
Dotakao ga je i osetio krv.
„Možda parče slomljenog drveta. Evo ti." Odvezao je
dragi dvogled za noćno osmatranje sa svog pojasa.
„Trebaće ti ovo."
Dok ga je stavljala, obratio se Viniju. „Sad će biti
mračno."
Boreći se sa bolovima, Vini je klimnuo glavom. „Samo
napred, ako se mora."
Belindžer je isključio lampe na Amandinoj i Vinijevoj
kacigi. Molio se da Vini ima dovoljno snage da ne počne da
paniči u mraku koji ih je čekao posle sveća. Dok se
Amanda privikavala na zelenu svetlost svog dvogleda,
Belindžer je stavio ranac na leña. Vratio je pištolj u futrolu
i stavio metalnu polugu za pojas.
Amanda je uzela Vinija za levu ruku, Belindžer za
desnu. Kad su ga podigli, Vini je zastenjao.
„Nasloni se na nas", šapnuo mu je Belindžer. „Ne
pokušavaj da hodaš. Pusti nas da te nosimo."
Čim su krenuli, Belindžeru je bilo jasno da tako neće
moći - Vini je vukao noge po podu.
Stali su.
„A da on nas zagrli", prošaptala je Amanda. „Ako nam
pomogne da ustanemo, možemo ga pridržavati rukama oko
leña, dok bismo druge stavili ispod njegovih butina."
Probali su. Podigli su Vinija tako da je sad sedeo na
stolici od njihovih ruku, dok su kolena bila bolno savijena.
Polako se krećući napred, stigli su do vrata u podu sobe za
ručavanje i spustili Vinija. Belindžer je držao pištolj
spreman da puca, dok je Amanda otvarala vrata. Kroz
dvogled je video samo zelenkasto stepenište. Jedino što se
čulo bila je kiša.
Pažljivo je razgledao oko vrata. Bila su dovoljno velika
za dvoje, i zato se spustio na stepenice, dok mu glava nije
bila ispod nivoa vrata. Amanda je uhvatila Vinija za
ramena i odgurala ga nogama do vrata. Vini je siktao od
bola, ali je bio odlučan da bude što tiši. Belindžer je
uhvatio Vinija za kaiš i povukao ga na stepenište, trudeći
se da bude nežan jer je bio svestan kroz šta Vini prolazi.
Zadah sprženog ljudskog mesa terao ga je na povraćanje.
Postavio je Vinija tako da se oslanjao bedrima na stepenice
dok je čekao Amandu da se i ona spusti. Onda je okrenuo
leña Viniju i osetio kako mu je Amanda stavila Vinijeve
ruke oko vrata. Čvrsto ih držeći, Belindžer se podigao i
nagnuo napred tako da mu je Vinijev torzo bio na leñima,
dok su povreñene noge visile iza njega. Tek što je krenuo,
Belindžer se setio: 'Ne, ovo je pogrešno'. „Provuci se napred
pored mene", šapnuo je Amandi. Glas mu je bio toliko tih
da se jedva čuo, ali kako je bio savijen napred, učinilo mu
se kao da viče. „Maši čekićem ispred sebe. Pazi na žicu."
Uzela je čekić iz njegovog pojasa i provukla se ispred njega,
dok je dvogled skrivao strah koji je imala u očirna. Vini je
bio ukočen od bolova. Dok su se spuštali u krug, Belindžer
je primetio njihovo hrapavo disanje. Preglasno. Roni će nas
čuti. Osetio je grč u stomaku. Morao je pažljivo da
balansira da ga Vinijeva težina ne pogura preko glave.
Amanda se zaustavila ispred njih. Bili su blizu
hodnika na šestom spratu, i Belindžer je osmatrao preko
njenog ramena. Čekićem je zapela za nešto. Oštra žica.
Belindžer je video kako treperi.
Nagnuo se nazad i poseo Vinija na stepenice, uz
trenutno olakšanje od teškog tereta. „Lezi na leña", šapnuo
je Amandi. „Provuci se ispod nje, a onda ću ti spustiti
Vinija niz stepenice.
Bez oklevanja je uradila kako joj je rečeno, okrenula
se, ali je ovaj put oklevala kad je shvatila da će uhvatiti
Vinijeve spržene noge. Sve to trajalo je samo nekoliko
trenutaka. Bila je spremna i čekala je da Belindžer
propusti Vinija ispod žice.
Ali, Vinijevo telo je tupo udaralo o stepenice.
Belindžeru se činilo da je ovaj tupi zvuk dopirao iz
zvučnika.
Podvukao je ruke ispod Vinija da bi ublažio udarac.
Vini nije video prepreku i zato mu nije bilo jasno zašto
ovako klizi niz stepenice. Ali Belindžer mu je odao
priznanje. Vini se nije odupirao. Slušao je šta mu se kaže.
Kad je Vini prošao, bio je red na Belindžera da se
provuče ispod žice. Nekoliko sekundi kasnije, već je ustao
s druge strane, stavio Vinijeve ruke sebi oko vrata i,
pogrbljen, ponovo krenuo napred sa Vinijem svom težinom
na leñima.
Amanda je nastavila de se spušta koristeći čekić da
proven da li ima još žice.
Odjednom, stepenice su se zaljuljale. Šrafovi su počeli
da izleću iz zidova. Nosači stepeništa su počeli da
popuštaju. Belindžer se zaljuljao. Dok su šrafovi odjekivali
kako su padali, uhvatio se za labavi rukohvat. Stepenice
su se pretvorile u veliki kalem koji je bio pričvršćen na
vrhu, ali ne i sa strane, i udarale su o zidove.
Vini je nogama udario u rukohvat. Vrisnuo je.
Pojačan odjekom stepeništa, činilo se da je zvuk ispunio
ceo hotel. Roni nije mogao da ne čuje ovo. Belindžer je
izvukao metalnu polugu iz svog pojasa, okrenuo je i
zamanhuo prema žici. Od siline udarca žica je odmah
pukia.
„Gore!", doviknuo je Amandi. „Odmah!"
Zrna sačme proletela su kroz zid. Još šrafova je
iskočilo, dok se stepenište i dalje ljuljalo. Okupan u znoju,
Belindžer je napipao okvir vrata u podu. Srećan što je
najzad uhvatio nešto čvrsto, brzo se popeo i povukao
Vinija za sobom ne obazirući se na njegove jauke.
Zaustavio se u kuhinji, tražeći sigurno mesto pored
spoljnjeg zida. Vrata su se zatvorila i Amanda se našla
pored njega.

57.

„POKUŠAĆEMO NIZ NEKO DRUGO STEPENIŠTE", rekla je

Amanda glasom punim nade. „Ostala su još samo tri."
Amanda je umorno skliznula na pod, naslonila se na
zid.
„Tri. Ima velike šanse da nas nañe." Belindžer se
smestio odmah pored nje, bio je umoran koliko i ona.
„Verovatno je postavio zamke u svima njima."
„Da", rekla je Amanda. „Verovatno." Pogledala je
Vinija koji se onesvestio od bolova. „Imaš li još koju ideju?"
„Trenutno ne."
„Ni ja."
U sobi za nadgledanje dim se probijao pored
nakvašenih peškira koji su bili poredani po ivici okvira
vrata u podu.
„Mora da postoji nešto", rekla je Amanda. „Neću se
predati." Da, isto kao Dijana, pomislio je Belindžer. „U
pravu si. Nećemo se predati."
Suštanje iz voki-tokija.
„Još ste živi?", upitao je glas.
Belindžer je pritisnuo dugme za odašiljanje i ruku
priljubio uz pištolj u futroli, pokušavajući da i na taj način
stekne dodatno samopouzdanje.
„Čekamo te."
„Čekate vatru", rekao je glas.
Čekanje će nas ubiti, pomislio je Belindžer. Moramo
nešto preduzeti. Ne smemo sebi dozvoliti da ovde umremo.
Bio je svestan kiše koja je tukla po metalnim žaluzinama
iznad njega. Nešto. Mora da postoji nešto.
 Amanda je pogledala uvis ka žaluzinama. Uz prijatno
osveženje nove nade, Belindžer je shvatio šta joj se motalo
po glavi. Polako su se podigli i pažljivo pogledali žaluzine.
Kao i ostale u hotelu, imale su točkice koji su bili
pričvršćeni za horizontalnu šinu iznad prozora. Teoretski,
jedino što je trebalo jeste nekako ih pogurati u stranu da
bi se otvorile. U donjem delu nalazio se katanac.
Ali za razliku od žaluzina na nižim spratovirna, točkici
na ovima nisu bili zarñali. Kao i sve ostalo u stanu na
vrhu, Roni je održavao i žaluzine u besprekornom stanju.
Belindžer je zavukao jedan kraj metalne poluge ispod
katanca. Počeo je da pritiska drugi kraj poluge, ali se setio
da bi Roni mogao da ih čuje.
„Ja ću mu odvlačiti pažnju", šapnuo je Amandi dok je
stavljao njene ruke na šipku.
Polako je prešao u sobu za ručavanje i pritisnuo
dugme za govor na voki-tokiju.
„Valter Harigan. Ronald Vitaker. Roni. Da li te je
majka zvala Roni? Da li je to razlog što insistiraš da te
tvoje devojke zovu tako? Da bi bile kao tvoja majka?"
„Ovako sebi obezbedujete još više patnje."
Belindžer je pogledao u kuhinju gde je Amanda svom
silom vukla metalnu polugu.
„Valter Harigan. Ti si Ronald Vitaker, a u stvari si...
Pa naravno." Belindžer se radovao stoje najzad shvatio.
„Da li si promenio ime kad si napustio popravni dom? Jesi
li to tada uradio? Sa novim imenom, ne bi te proganjala
tvoja prošlost. Niko te ne bi povezao sa onim Četvrtim
julim. Niko ne bi znao da si ubio oca. Niko ne bi znao da te
je on zlostavljao."
Belindžer je posmatrao Amandu. Pločica sa katencem
samo što nije ispala iz zida.
„Da li je tako bilo, Roni? Da li je to bila Karlajlova
ideja da promeniš ime? Da li je to bio još jedan način na
koji ti je pomogao?"
„O, da, pomogao mi je, naravno", rekao je glas. „Nije
prestajao da mi pomaže."
 „Ili izmišljao opravdanja? Čak i kad je posumnjao šta
radiš, i dalje je smišljao opravdanja za tebe, zar ne? Nije
mogao da poveruje šta si u stanju da uradiš. Da li bi..."
Amanda se i dalje borila sa metalnom polugom. Čim
je pločica počela da se izvlači iz zida, Belindžer se vratio u
kuhinju i uhvatio pločicu pre nego što je pala na pod.
„Zašto bi on izmišljao opravdanja za tebe, Roni?"
Belindžer je osetio mučninu kad je shvatio šta je odgovor.
„Gledao je kroz zid. Video je tvog oca... Video je kako ulazi
perverznjak od koga je tvoj otac uzeo novac... Nakon što je
celog života samo gledao, Karlajlu se smučilo gledanje.
Mogao je nešto da učini da to spreči, ali... Bio je bog koji je
gledao ne mešajući se u ovaj pakao koji je stvorio. Ali kad
je video kako si smrskao glavu svom ocu, najzad je osetio
nešto više od radoznalosti. Možda zato što je bio toliko sam
kao dete, poistovetio se sa tobom. Osećao se krivim. Želeo
je da zaustavi ono što se dešavalo. Jedino što mu je
preostalo bilo je da pokuša da se iskupi. Razmazio te je i,
onda jedne noći, otkrio je posledice."
„Noćas, vi ćete otkriti posledice. Vidim dim ovde dole",
rekao je glas.
Belindžer je stavio voki-toki u ranac. On i Amanda su
pogurali žaluzinu. Bio je iznenañen kako su lako točkici
klizili niz šinu.
04.00
 58.

PRED NJIMA JE BIO PROZOR. Kao i svi drugi u hotelu, i

ovaj je bio slomljen, što je bio deo kamuflaže hotela kako
bi izgledao depresivno napušten. Vetar i kiša zapljusnuli
su Belin-džerovo lice iz olujnog mraka. On i Amanda
ubrzano su disali i punili pluća, nos i grlo svežim
vazduhom.
Sevnula je munja koja je obasjala plažu sedam
spratova ispod njih.
Belindžer je podigao okvir prozora da se ne bi posekao
na preostalom slomljenom staklu. „Naći ću mesto da
zavežem konopac", rekao je Amandi, „navuci žaluzinu čim
izañem. Ako Roni oseti miris svcžeg vazduha, shvatiće šta
radimo."
Izašao je kroz prozor. Kiša ga je šibala, u zelenkastoj
tami, polako se spuštao niz krov. Vetar ga je udarao
nevidljivim rukama. Kišne kapi tukle su ga po licu,
upadale mu u usta. Ukus je bio gorak, mešavnma znoja,
prašine i krvi sa njegovih obraza.
Kiša na dvogledu smanjivala je vidljivost. Obrisao je
stakla, trgao se pred munjom koja je sevnula nedaleko od
njega i oprezno nastavio dalje.
Krov se ugibao. Pomerio se u desnu stranu,
odahnuvši kad je pod sobom ponovo osetio čvrstu podlogu.
Zalegao je kad je stigao do ivice krova kako ga vetar ne bi
oduvao.
Na trenutak je dozvolio sebi luksuz da se nada, a
onda je pogledao dole, i ponovo gaje obuzeo očaj. Središnji
deo krova ispod njega bio je urušen. Voda se slivala u
rupu. Munja je osvetlila niže spratove. Bili su oštećeni
zbog neodržavanja i vode koja je godinama curila tuda.
Površinski sloj je bio izguljen i lelujao se na vetra. Rupe su
bile vidljive čak i izdaleka.
Belindžer je otvorio usta da udahne. Vetar mu je
zapušio grlo. Ne, pomislio je. Ne! Munja je osvetlila plažu.
Kiša je jače padala, povećavajući hladnoću natopljene
odeće, ali to nije bilo ništa u poredenju sa hladnoćom koja
je preplavila njegov duh. Potražio je mesto gde bi mogao da
veže konopac koji je imao u rancu.
Cev za ventilaciju. Kad joj je prišao, njegov dvogled za
noćno osmatranje otkrio je rñu. Gurnuo ju je nogom, ali
cev se nije pomerila. Gurnuo je još jače. Cev je i dalje bila
na mestu. Brišući kišu sa dvogleda, krenuo je da se vraća
ka prozoru. Još jedan krti deo krova zapretio je da se
uruši. Zaobišao gaje, napravio tri koraka i odjednom je
levom nogom probio krov. Zaledio se, prebacivši ćelu
težinu na drugu nogu. Pažljivo je izvukao nogu iz rupe.
Proveravajući ispred sebe nastavio je preko krova.
Trgao se kad je pokušao da pogura žaluzinu i otvori
prozor jer mu se učinilo da se kreće sama od sebe. Onda
su se pojavile Amandine ruke i pomogle mu da ude kroz
prozor.
Sav mokar, drhteći, uvukao se u kuhinju i navukao
žaluzinu. Posle svežeg vazduha, zadah dima, bola i smrti
stana na vrhu bio je prejak.
Nije mogao da sakrije svoju depresiju ispod dvogleda.
„Šta nije u redu?", upitala ga je Amanada.
„Ne možemo sve troje."
„Ne možemo?"
„Nas dvoje nosimo Vinija - krov neće izdržati našu
težinu. Ako idemo odvojeno. Ali ako nosimo Vinija, ja ću...
on i ja ćemo propasti kroz krov. Možda se nećemo
zaustaviti dok ne udarimo u prizemlje."
„Ali..."
„Idite", šapnuo je Vini koji je trpeo bol.
Belindžer je bio iznenañen da je Vini bio pri svesti.
„Samo vas zadržavam." Viniju je mumlanje otežavalo
bol. „Ostavite me i idite po pomoć."
„Ne, ne ostavljam te." Belindžer je skinuo ranac i
izvadio konopac.„Amanda, ti si najlakša. Tamo je cev za
ventilaciju. Ja sam je već isprobao. Izdržaće te. Obmotaj
konopac oko nje.
 Spusti se niza zid. Povuci konopac ka sebi. Nadi
drugo mesto da ga zakačiš i tako sve do dole."
Amandino lice bilo je zategnuto dok ga je pažljivo
slušala. „Koliko ima do prizemlja?"
„Sedam spratova."
„Spuštanje niz konopac? To se zove repeling, je l'
tako?"
„Da."
„To i nije tako lako kako ti pričaš. Čak i ako uspem da
stignem do prizemlja, šta onda? Gde da potražim pomoć?"
„Ovde nema nikoga. Moraćeš da odeš u policijsku
stanicu. Daću ti uputstva kako da stigneš tamo."
„Koliko je to daleko?"
„Nekoliko milja."
Amanda se zakašljala od dima.
„Po ovakvoj oluju? Slaba kakva jesam, koliko sam bila
zatvorena u onom sefu? Sa nogama koje mi pokriva samo
ova spavaćica? Onesvestiću se od hipotermije pre nego što
stignem tamo. Idi ti."
„Ali..."
„Ti si najjači. Ja ću ostati sa Vinijem."
Gledao ju je. Plava kosa. Odlučna. Divne crte lica.
Toliko je ličila na Dijanu.
Ideja mu se odjednom učinila neizvodljivom.
„Dok ja dovedem pomoć, može biti suviše kasno",
rekao je.
„Pa onda šta da radimo?"
Belindžer je osluškivao kišu koja je udarala po
žaluzini. „Možda postoji samo jedna šansa."
Gledala je u njega, pokušavajući da kontroliše svoj
očaj.
„Moram da ga pronañem", rekao je Belindžer.
„Da." Amandine usne bile su plave od hladnoće.
Pored lavaboa visila je kecelja. Zamotala ju je oko
golih nogu.
Nešto u ćošku joj je privuklu pažnju. Kad je i on
pogledao u tom pravcu, video je pacova. Drugi pacovi virili
su iz sobe za ručavanje.
„Privukao ih je smrad Vinijevih nogu", rekla je
Amanda.
Još pacova pojavilo se na vratima biblioteke. Jedan je
imao samo jedno oko.
Belindžer je otišao do spavaće sobe i uzeo nešto iz
Korine jakne. Kada se vratio, pokazao je Amandi šta je
uzeo.
Bio je to pištolj na vodu.
„Sirce." Štrcnuo je jedan mlaz na pacova. Odmah je
pobegao.
Uzela je pištolj.
Čulo se šuštanje iz voki-tokija. „Dim je sve gušći ovde
dole", čuo se Ronijev glas.
„Onda bi možda trebalo da napustiš zgradu",
odgovorio mu je Belindžer.
Isključio je voki-toki i stavio ga u svoj ranac. Isto je
uradio i sa metalnom polugom. Gledajući Amandu, obećao
je. „Vratiću se što pre."
Ali nije se pomerio, nije mogao da se odvoji od nje.
Oboje su osećali isti nagon. Pali su jedno drugom u
zagrljaj.
Belindžer je pokušao da na taj način skupi dodatnu
snagu, bila je to možda poslednja prijateljski nastrojena
osoba koju će ikad videti. Grudi su mu bile pune emocija,
pogurao je žaluzinu i otvorio prozor. Dočekao gaje pljusak.
Pre nego što je zakoračio na krov, okrenuo se i pogledao u
kuhinju i video Amandu kako je sela na pod gde je mazila
Viniju glavu u svom krilu. Zelenkasto obojeni pacovi
formirali su polukrug na ulazu u sobu. Ona je bila
spremna sa svojim pištoljem. Stao je na krov i navukao ža-
luzinu.
 59.

VETAR JE PRETIO DA GA OSTAVI BEZ DAHA dok se

probijao ka cevi za ventilaciju. Pri svakom koraku plašio se
da će ponovo propasti kroz krov. Sav mokar, pazio je na
barice kiše, znajući daje krov najslabiji tamo gde se
zadržala voda. Sledeći sumnjivi deo na koji je naišao bio je
izdignut. Vratio se korak nazad i zaobišao ga.
Prasak groma udario je u vrh piramide. To ga je
podsetilo na eksploziju topovske granate. Uprkos želji da
potrči, naterao je sebe da bude pažljiv. Cev se jedva videla
od kiše. Obmotao je konopac oko nje i povukao, još
jednom je proverivši. Predviñen za planinarenje, konopac
je bio standardne dužine pedeset metara, sada smanjen na
dvadeset pet jer je bio presavijen. Iako tanak i lak, bio je
izuzetno jak, njegov spoljni sloj od poliestera štito je
unutrašnje niti od svile.
Rik ga je ranije pitao za njegovo poznavanje visina i
konopaca. Smišljajući što bezazleniji izgovor, Belindžer je
odgovorio da se bavio planinarenjem. U stvari, o visinama i
konopcima znao je zahvaljujući obuci u rendžerima.
Napravio je čvor na oko dva metra od kraja konopca. Čvor
bi bio upozorenje da je pri kraju konopca. Pustio je
udvostručen konopac sa ivice krova. Opkoračivši ga,
povukao ga je iza sebe preko desnog boka. Prebacio je
konopac preko grudi i levog ramena niz leña, postavivši
jaknu ispod konopca kako ga ne bi sekao po ramenu.
Levom rukom uhvatio je prednji deo konopca, dok je
desnom uhvatio onaj iza sebe. Na taj način mogao je da
koristi telo kao kočnicu. Negde je nekako izgubio rukavice.
Zato je rizikovao da dobije opekotine od konopca na
dlanovima. Trudeći se da bude pozitivan, tešio je sebe da
bi rukavice bile klizave na kiši, te da su u ovakvoj situaciji
gole ruke sigurnije.
Tako je. Budi pozitivan. Gledaj to sa svetlije strane. Po
zelenkastom mraku.
 Sve ide nagore, pomislio je. Ipak, bio je zbunjen
svojim osećanjima. Sindrom Zalivskog rata iz vremena
kada je bio tamo tokom Pustinjske oluje bio je oñenom
toliko dalek kao da se nije ni dogodio. Poremećaj
posttraumatskog stresa, jer mu je glava skoro odsečena,
nije ga toliko pritiskao. Posle pakla od proteklih šest sati,
posle toliko mnogo smrti, posle pronalaženja lesa svoje
voljene žene, obuzeo gaje neumoljiv bes. Bio je toliko jak
da nije ostavljao mesta strahu. Vini je zavisio od njega. Oni
su bili važni. Kazniti Ronija. To je bilo važno.
Još jednom, poslednji put, proverio je konopac i
zakoračio unazad. Ljuljajući se nekontrolisano, pustio je
lagano konopac kroz desnu ruku iza sebe, dok je levom
držao deo ispred sebe. Konopac je klizio oko njegovog tela.
Odgurujući se nogama od zid, hodao je horizontalno,
leñima okrenutim nadole, i približavao se otvoru na loñi
ispod sebe.
Konopac se iznenada trgao. Da li se to cev pomerila?
Njegovi hladni prsti goreli su od trenja kad je popustio još
konopca kroz desnu ruku. Konopac se još jednom trgao.
Ne misli na to. Nastavi dalje. Misli na Amandu i Vinija.
Kroz kišom prošarane okulare dvogleda, video je ivicu
loñe odmah ispod sebe. Trenutak kasnije, stajao je na njoj,
držeći konopac oko sebe da ne bi pao u slučaju da se i
preostali deo loñe uruši.
Bio je naslonjen na zarñalu žaluzinu na šestom
spratu. Nije bilo načina da ude. Da bi ušao u hotel da
nade Ronija, morao je da se spusti još niže. U rupu sobe
na petom spratu. Osećajući težinu mokre odeće na sebi,
prišao je ivici rupe, nagnuo se nazad i polako počeo da se
spušta. Bez zida da se osloni nogama, iskrivio je lice od
opterećenja težine celog tela pri spuštanju kad mu se
kjnopac zalegao oko boka, grudi i ramena. Voda koja je
curila oko njega bila je gušća jer to nije bila samo kiša, već
i kišnica koja se nakupila na krovu. Curila je po njemu.
Ispod sebe video je krevet sa baldahinom, komodu,
viktorijanski sto, uobičajen raspored koji je video u većini
ostalih soba. Na sredini poda zjapila je još jedna rupa kroz
koju je voda padala dublje u zgradu. Počeo je energično da
mlatara nogama. Uspeo je da zanjiše celo telo što je samo
pojačao zamahnuvši nogama još nekoliko puta. Približavao
se preostalom delu poda ispred sebe, još jednom se
zanjihao, i odjenom ostao bez daha kad je počeo da pada.
Cev je popustila, pomislio je. Naglo se zaustavio.
Konopac ga je stezao oko grudi. I dalje bez daha,
izdahnuo je kroz usta i udahnuo kroz nos, i pokušao da se
smiri. Pogled nagore otkrio je razlog pada. Konopac je
zasekao ivicu rupe i slomio deo krova. Dva metra plafona
se srušilo. To je bila dužina njegovog pada. Sada je visio
ispod rupe, iznad sobe na četvrtom spratu. Pokušao je se
se popne, da prebaci noge preko ivice, ali ivica ove rupe
počela je da se raspada. Kako su delovi poda otpadali, tako
je on padao sve niže do sobe na četvrtom spratu. Voda je
curila pored njega. Onda i stolica. Okrznula je rukav
njegove jakne.
Isuse, ceo plafon se ruši. Nameštaj će...
Sto je proleteo pored njega. I komoda se nakrivila ka
sve većoj rupi. Krevet je klizio ka njemu.
Gledajući nadole, video je da su vrata sobe na
četvrtom spratu otvorena. Skoro da ništa nije ostalo od
poda. Ceo sadržaj sobe propao je i probijao i niže spratove.
Belindžer je odmah prepoznao sobu iz koje je spasao Vinija
kada je Vini propao.
Još delova oko rupe je padalo. Konopac ga je spustio
još metar niže. I komoda je uz fijuk proletela pored njega.
Krevet je klizio sve bliže ka ivici. Spuštao se niz konopac,
istovremeno pokušavajući da se zanjiše. Desnom rukom
napipao je čvor koji ga je upozoravao da je blizu kraja
konopca. Kad se sledeći put zanjihao, još jedan deo
plafona je popustio pod pritiskom konopca. Krevet je
poleteo ka njemu. Poleleo je ka otvorenim vratima.
Ispruženih prstiju uspeo je da se zakači za dovratak.
Ščepao je okvir vrata. Krevet se obrušio pored njega.
Bio je vezan sopstvenim konopcem koji ga je vukao
nazad u bezdan dok se borio da se prebaci preko dovratka.
Krevet se survao daleko ispod njega. Desnom rukom se
oslobodio konopca i prihvatio levu, dok je bio priljubljen uz
okvir otvorenih vrata.
Povukao se još dalje. Iako je pod na balkonu bio
mekan, ipak je i dalje držao. Napravio je još jedan korak.
Pa još jedan.
Odmotavajući konopac sa boka i grudi, odvezao je
čvor i povukao drugi kraj pokušavajući da ga dovuče. Bio
je zakačen za nešto. Plašeći se da tako ne preoptereti
ionako trošan pod, napravio je korak nazad i ponovo
povukao. Konopac se nije pomerio.

60.

BUKA. Belindnžer je bio oprezan. Roni nije mogao a da

ne čuje ovo.
Ostavivši konopac, Belindžer je izvukao pištolj. Dok je
nišanio duž zelenkastog balkona, čuo je buku u hotelu.
Poticala je od vibracija oluje. Zvuk sobe koja se urušila bio
je samo deo glasnije buke. Roniju se to ne bi moglo učiniti
sumnjivim.
Belindžer je razgledao šuplji centralni deo hotela. Kiša
koja je padala kroz slomljeni zastakljeni deo krova pravila
je zavesu. I pored toga video je balkon preko puta. Plamen
je izbijao kroz zid na petom spratu, dok je dim kuljao sa
šestog.
Amanda. Vini.
Krenuo je hodnikom koji je vodio ka požarnim
stepenicama. Huk oluje prigušivao je zvukove koje je
pravio dok se penjao uz stepenice. Ispuzao je na balkon
petog sprata nadajući se da će iznad sebe spaziti Ronija.
Ni traga od njega.
Nešto je visilo iznad Belindžerove glave. Korenje. Drvo
koje je raslo kroz plafon. Nekoliko sati ranije činilo se
čudnim. Sada, u poreñenju sa ostalim što se desilo, bilo je
obično.
Vratio se na požarne stepenice i počeo da se penje.
Vrata su bila otvorena. Sišao je sa stepenica i polako
krenuo kratkim hodnikom. Preko puta njega, balkon koji
se dimio bio je pust. Plamen će se ubrzo probiti do stana
na vrhu. Uprkos potrebi da požuri, primorao je sebe da se
kreće polako, da ne bi postao neobazriv. Na kraju hodnika,
provirio je na balkon. I dalje ni traga od Ronija. Osim na
Danatinom apartmanu, sva ostala vrata bila su otvorena.
Roni je mogao biti u bilo kojoj sobi i osluškivati zvuke
iznad sebe.
S leve strane je bilo drvo. Ispred njega, dim je dopirao
ispod vrata. Belindžer je shvatio da Roni ne osluškuje
zvuke iznad sebe. On je palio još jednu vatru.
Kretanje je seklo dim. Kad je figura izašla iz sobe,
Belindžer je stisnuo prst na obaraču. Visok čovek u odelu
nosio je dvogled za noćno osmatranje na glavi i sačmaricu
u ruci. Roni! Belindžera je obuzeo bes pri pomisli na jalove
razgovore koje je vodio sa njim pre dve godine.
„I to je bio poslednji put kad ste je videli?"
„Da. Kada je izašla iz moje kancelarije oko podne." Ali
monstrum je izgledao nekako drugačije. Nije bio tako
mršav kao što ga se Belindžer sećao, niti kad se pojavio na
monitora. Čim se Roni okrenuo ka njemu, Belindžer je
dvaput opalio i pogodio ga u grudi. Pucnji koje je prigušila
grmljavina bacili su Ronija unazad. Pre nego što je
Belindžer opalio po treći put, Roni je od siline udara udario
u drvo. Pod je zaškripao. Deo balkona kroz koji je prolazilo
korenje propao je. Mašući rukama, lomeći granje, Roni i
drvo survali su se u rupu.
Belindžer se našao odmah na ivici. Sad mu je bilo
jasno zašto Roni nije bio tako mršav kakav je trebalo da
bude. Nosio je pancir košulju.
Belindžer je nanišanio kroz rupu, rešen da puca u
glavu, ali jedina meta bila je ruka pre nego što se Roni
panično otkotrljao u stranu. Belindžeru su ostala samo tri
metka. Nije smeo da rizikuje da potroši joj jedan. Znao je
da bi bilo nemoguće pronaći Ronija ako bi se spustio niz
požarne stepenice na peti sprat - previše soba, previše
dragih stepenica, previše tajnih vrata.
Pre nego što je shvatio šta radi, skočio je kroz rupu na
balkon, sprat niže. Pošto se nije urušio od Ronijeve težine,
verovao je da će i njega izdržrati. Doskočio je savivši kolena
kako bi amortizovao udarac, skupio se i otkotrljao kako su
ga učili na obuci. Izbegavajući drvo, pridigao se i počeo da
traži metu. Pažnju mu je privuklo ugibanje pod nogama.
Balkon se zatresao.
Video je Ronija, pet vrata od sebe, kako podiže
sačmaricu. Kad se balkon zaljuljao, Belindžer je pao na
kolena, ali i Roni je izgubio ravnotežu. Zagrmela je
sačmarica, kuglice su prozujale iznad Belindžerove glave.
Pre nego što je Roni uspeo da ubaci još jedan metak u
cev, Belindžer se zaleteo. Sudarili su se i pali na pod.
Belindžer je istog trenutka osetio kako mu se podiže
stomak, kad je od njihove težine balkon popustio.
Deo balkona se otkačio i pao na sprat niže. Belindžer i
Roni su se skotrljali niz tako napravljenu kosinu udarivši,
na kraju, o pod. Balkon je zadrhtao od udara.
Ronijeve ruke našle su se oko Belindžerovog vrata.
Setio se kako je Amanda pričala koliko je Roni jak.
Ronijeve ruke su sigurno bile jake, stručno su stiskale
Belindžerov vrat, ali na kraju krajeva, ovaj monstrum je
imao godine prakse iza sebe.
Balkon je vibrirao. Ili se Belindžera već mutilo u glavi.
Kad se njegov zeleknasti vid pretvorio u sivkastu boju od
gušenja, pokušao je da puca, meñutim, jedini ugao pod
kojim je mogao da puca bio je prema Ronijevim grudima, u
njegovu pancir košulju.
Belindžer je pritisnuo obarač. Iako je pancir košulja
zadržala metak, nije mogla da ublaži silinu udarca. Roni je
odskočio kao da je udaren maljem. Belindžer se bacio na
čvrsti deo poda u hodniku. Trenutak kasnije, srušio se
preostali deo gornjeg balkona na ovaj. Roni je, zatrpan
ruševinama, vrisnuo kad je i ovaj balkon počeo da pada,
udario u sledeći i započeo lančanu reakciju tako da su se i
svi ostali balkoni survali u predvorje poplavljeno vodom.
Sa čvrstog oslonca u hodniku, Belindžer je zurio u
ruševine ispod sebe. Oblak prašine koji se podigao spustila
je kiša koja je padala kroz zastakjeni deo krova.
Amanda. Vini. Vratio je pištolj u futrolu i potrčao ka
požarnim stepenicama. Jedan sprat. Još jedan. Izašao je
na šesti sprat, kašljući od dima, i pokušao da nañe put do
stana na vrhu. Vrata Dariatinog apartmana bila su
zabarikadirana. Da li je bilo tajnih vrata u nekoj od
preostalih soba? Da li je Roni tako ušao na stepenište i
namestio zamke? Gde su vrata?
Belindžer je uleteo u sobu pored koje je Roni zapalio
novu vatru. Komoda je privukla njegovu pažnju. Bilo bi
lako sakriti vrata iz nje. Srušio je komodu na pod, ali iza
nje je bio samo zid. Izvadio je metalnu polugu iz ranca i
njome snažno udario po zidu. Udario je još jednom, pa još
jednom, njegov bes bio je sve veći, zavijao je od očaja.
Rupa je postala dovoljno velika da se kroz nju video prazan
prostor izmeñu drvenih nosača, skriveni prolaz. Udarao je
iz sve snage, proširujući rupu. Još jedan snažan udarac i
mogao se provući kroz nju.
Vratio je metalnu polugu u ranac i ušao u prolaz.
Odmah je video spiralne stepenice koje su se ljuljale bez
nosača koji su ispali iz zida. O, bože, pa ja sam ispod sobe
za ručavanje. Amanda, Vini i ja smo pokušali da se
spustimo niz ove stepenice. Jedva da imaju na čemu da se
drže.
Stao je svom težinom na stepenice. Zanjihale su se.
Polako je počeo da se penje pazeći da ne pravi nagle
pokrete kako bi stepenice bile što mirnije. Opet su se
zanjihale. Molim vas, pomislio je. Zakoračio je na sledeći
stepenik, držeći se za izvijenu ogradu. Osećao se kao daje
na palubi jedrilice koju bacaju talasi. Boreći sa da udahne
dovoljno vazduha u pluća, stigao je do vrata u podu i
udario u njih.
 Dva puta. Tri puta. Jedanput.
Vrata su se otvorila, Amanda ga je gledala sa
olakšanjem.
„Još jedna vatra."
„Znam." Belindžer je uspuzao sa stepenica. Pritisak
cipela kada se odgurnuo o stepenice bio je dovoljan da se
otkače i survaju.
Ceo stan na vrhu bio je pun dima. Dok su se probijali
ka Viniju u kuhinji, Amanda je rekla:
„Plašila sam se da ću morati da otvorim žaluzinu i
izvučem Vinija, a onda da mu se i ja pridružim. Barem
bismo mogli da dišemo, čak i da smo dobili hipotermiju ili
se prokleta zgrada srušila."
„Pomozi mi da ga prebacim u spavaću sobu.
Spustićemo ga u Danatin apartman."
„Roni. Šta je sa...?"
„Ne znam. Možda je mrtav."
„Možda?"
„Nadam se. Nisam siguran."
Prebacili su Vinijeve ruke preko svojih ramena i
odvukli ga do spavaće sobe, ne obazirući se više na buku
koju su pravili.
Spustili su ga pored vrata u podu. Amanda je
otključala i podigla vrata, dok je Belindžer držao pištolj
spreman da puca.
Samo dva metka, pomislio je. Ne smem ih bacati. Sve
što je video bio je zelenkasti dim.
Čim je zakoračio na stepenice zastao je.
„Sačekaj sekund." Vratio se na viši stepenik i dohvatio
blok plastičnog eksploziva koji je bacio u stranu kada je
demontirao bombu.
„Šta ćeš s tim?", upitala ga je Amanda.
„Ne znam."
„Rekao si da je beskoristan bez detonatora."
„Jeste." Ugurao je eksploziv u svoj ranac. Stao je
odmah ispod otvora okrenut leñima. Amanda je dovukla
Vinija na njega. Sneo je Vinija u Danatinu dnevnu sobu i
ponovo ga spustio na pod. Uz malo truda on i Amanda su
sklonili teške stolove i stolice sa vrata. Držao je pištolj
spreman da puca dok ih je Amanda otvarala.
Plamen se dizao sa druge strane središnjeg dela
hotela. Širio se i iz sobe s ove strane.
„Toliko dugo je bio mrak da sam mislio da bih dao sve
da mogu da vidim."
Vini je bio užasnut prizorom.
„Bilo bi mi draže da ovo nisam video."
„Pomozi mi da ga stavim na leña", rekao je Belindžer
Amandi. „Vini, drži se za kaiševe mog ranca. Možeš li to?"
„Možda su mi noge povredene, ali s rukama je sve u
redu."
Izašli su u hodnik i stigli do ulaza za požarne
stepenice. Belindžer je ponovo držao pištolj. I ponovo nije
bilo nikakve mete. Nagnut napred, s Vinijem na leñima,
silazio je što je brže mogao pazeći da ne izgubi ravnotežu.
Peti sprat. Četvrti. Treći.
„Čujem vodu", rekla je Amanda.
„Toliko je krovova gde je mogla da se nakupi. Toliko
rupa. Voda će sve poplaviti", rekao joj je Belindžer.
Drugi sprat. Prvi.
Bili su do kolena u vodi kada su otvorili vrata. Voda
ih je ohladila, ali ne toliko koliko prizor koji su videli: haos
u predvorju. Belindžeru je tek sad bilo jasno zašto je
nameštaj bio nagomilan, zaglavljen izmeñu vrata i
srubova. Sila vode koja je padala sa gornjih spratova bila
je obeshrabrujuća, buka zaglušujuća. Sve što nije bilo
zaglavljeno odnela je struja.

61.

„KAKO ĆEMO IZAĆI ODAVDE?"

Belindžer se ukočio kad je čuo glas, skoro da je pri-
tisnuo obarač. Bio je to glas muškarca koji se probijao
kroz jaku struju idući ka njima. Nosio je dvogled za noćno
osmatranje. Njegovi džepovi bili su prepuni i to ga je
usporavalo. Lice je bilo prekriveno tetovažama.
„Probao sam vrata od tunela!", doviknuo je Tod.
„Kopile je stvarno zavarilo vrata! Probao sam sva ostala
vrata i prozore koje sam našao! Zatvoreni smo!"
„Iskoristićemo metalnu polugu! Pokušaćemo da
razvalimo vrata!"
Čim je zakoračio u vodenu struju, skoro je pao. Deset
metara od njega bio je vodopad.
„Ovo prokleto mesto samo što se nije srušilo", rekao je
Tod.
„Oslobodi se zlatnika. Ako padneš, zadržaće te pod
vodom."
„Onda bi mi bilo bolje da ne padnem."
Belindžer je opazio stolicu koja je projurila pored njih,
s pacovom na njoj. Izbegao je stolicu, samo da bi se
zateturao pod Vinijevom težinom. Amanda ga je pridržala
da ne padne. Prošli su pored stuba gde su se na gomili
nameštaja skupili pacovi.
„Šta se desilo s njim?", upitao je Tod.
„Izgorele su mu roge. Roni je aktivirao detonatore."
„Voleo bih da mu nabijem jedan detonator u usta, ako
mi ikad padne šaka..." Tod je zurio u šoku.
„Šta ti je?"
„Pored mene je upravo prošao les. Ženski. Žena koju
sam video u prolazu."
Plava kosa izgubila se u bujici. Belindžeru je bila
muka od same pomisli da je to mogao biti bilo koji leš od
mnogih koje je Roni sakrio u zgradi. Ili je to možda bila
Dijana, pomislio je.
Neki sitni predmeti prsnuli su po vodi. Buka u
predvorju bila je dovoljno velika da je Belindžer sa
zakašnjenjem shvatio da je to sačmarica opalila iza
njegovih leña. Boreći se sa strujom, dokopao se stuba i
zaklonio se iza nameštaja koji se tu zaglavilo.
„Amanda!"
 „Ovde sam! Iza tebe!"
„Gde je Tod?"
„Eno ga tamo!"
Pokazala je na susedni stub.
Belindžer je prepustio Vinija Amandi, izvadio pištolj i
provirio iza nagomilanog nameštaja oko stuba. Ruševine
glavnog stepeništa bile su ispred njega. Pored njih bili su
izlomljeni ostaci balkona koji su se srušili i formirali
lavirint mesta gde je Roni mogao da se sakrije.
Kada je izvirio koliko je smeo, Belindžeru se učinilo da
je primetio neko kretanje ispod gomile od metalne ograde.
Samo dva metka, pomislio je. Moram biti siguran. Kako je
voda i dalje rasla, povukao se iza nameštaja i stuba.
Kuglice sačme otkinule su deo stola pored njega. Dok se
povlačio, nije video bljesak iz cevi.
Rešen da bolje odredi Ronijevu poziciju, Belindžer je
izvadio voki-toki iz ranca. „Kiša će naposletku ipak ugasiti
vatru", rekao je. „Nikako nećeš moći da uništiš sve
dokaze."
Utišao je voki-toki do minimuma i pažljivo osluškivao
ne bi li čuo Ronijev glas, ali od huka vodopada nije mogao
da čuje ništa drugo.
Ronijev glas se čuo iz voki-tokija, iako je Belindžeru
bio beskoristan.
„Vatra i kiša izbrisaće otiske prstiju. Ostali dokazi ne
mogu se povezati sa mnom. Niko osim vas ne zna da sam
dolazio ovamo. Policija će misliti da su ovo uradili
provalnici."
Belindžer je zabacio glavu, načuljio uši i pažljivo
osluškivao Ronijev glas. Bio je skoro siguran da dolazi s
desne strane, iz rupe u gomili od metalne ograde. Nateraj
ga da još priča.
Roni ga je zbunio kad je nastavio da priča.
„Dobro je što me je grad primorao da se selim.
Poplave nikad nisu bile velike. Kad bi pala kiša, jedino što
je trebalo da uradim da ispustim vodu iz bazena. Onda bi
ga kišnica ponovo napunila. Višak bi otekao kroz odvode
namenjene za to.“
Da, sigurno je iza gomile od metalne ograde, pomislio
je Belindžer. Ali zašto se toliko raspričao? Da li ponovo
pokušava da me namami? Da li menja poziciju u nadi da
ću potrošiti još jedan metak?
„Da li ti je poznata reč "eksponencijalan"?“, upitao je
glas. Belindžer je rešio da odgovori kako bi naveo Ronija da
nastavi da priča. Govorio je u voki-toki
„Kad sam bio u vojsci, mislim da je to značilo nešto
kao niz napada koji se ubrzano pojačavaju." Odmah je
ponovo smanjio ton.
„Nešto slično", rekao je glas s druge strane. S istog
mesta. S desne strane. U ruševinama. Da li će pomisli ti
da sam ostao bez municije, ako ne pucam? Belindžer je
razmišljao. Da li će rizikovati da doñe po mene? Da li ga
mogu namamiti?
„To se desilo ovom hotelu. Eksponencijalan napad",
rekao je glas. „Uzgred rečeno, zvučiš kao da ti je hladno."
Belindžeru jeste bilo hladno. Drhtao je u ledenoj vodi
„Ubrzo će mišići početi da se grče. Nećeš moći da se
braniš."
„I ti imaš isti problem.**
„Ne", rekao je glas. „Ja sam visoko na suvom."
„Hej! Roni?", povikao je Tod iza susednog stuba,
iznenadivši Belindžera. „Hajde da se dogovorimo!"
„Kakav dogovor ti možeš da mi ponudiš?"
„Ne čujem te", vikao je Tod. „Ja nemam voki-toki!"
Dobro, nateraj Ronija da viče, pomislio je Belindžer. Po-
mozi mi da utvrdim gde je.
„Nemaš ti čime da pregovaraš!", odgovorio je Roni.
Sad mu se činilo da glas dopire s dragog mesta. I opet je
svakojaka buka iz predvorja otežavala Belindžera da utvrdi
gde se Roni krije.
„Sigurno imam. Pomoći ću ti da pohvataš ostale.
Hoćeš li me onda pustiti?", vikao je Tod. „Nemaš razloga da
me se plašiš."
„Ja se nikog ne plašim."
 „Ja ne predstavljam opasnost. Jedino što želim jeste
da izañem odavde. Nemam razloga da prijavljujem policiji.
Ne s ovim zlatnicima."
„Ah, da, zlatnici."
Belindžeru su noge utrnule. Nije bio siguran da li će
moći da se kreće kad doñe vreme za to.
„Ako ti pomognem da ih uhvatiš, jesmo li se
dogovorili?", upitao je Tod.
„Pomoć je uvek dobrodošla."
„Ali jesmo li se najzad dogovorili?"
„Prijatelj je uvek dobrodošao."
Šta li Tod smera, do ñavola? Pitao se Belindžer.
Gledao je Toda kako izvlači nešto iz vode: dugački komad
metalne ograde koji je plivao u vodi.
„Spremi se!", doviknuo je Tod. „Evo ih dolaze!"
Belindžer je s nevericom gledao Toda kako gura
metalni deo ograde u središte gomile nameštaja iza kog su
se krili on, Amanda i Vini. Sto se pomerio. Stolica se
mrdnula. Tod je gurnuo još jače. Belindžer nije imao
dragog izbora nego da jedan od preostala dva metka
upotrebi na Todu, kad se gomila pokrenula i zapretila da
ga ostavi bez zaklona.
Nanišanio je.
Tod je reagovao, ispustio metalnu ogradu i krenuo da
beži kroz vodu, sklonivši se iza dela stepenica koji se
zaglavio izmeñu stubova. Nešto je iznenada skočilo sa
ruševine od čega je počeo da vrišti. Skočilo mu je na glavu,
pokrilo mu lice i grebalo ga šapama po obrazima i vratu.
Belo. Sa tri zadnje noge. Mačka. Kad je krv počela da šiklja
iz vrata, Tod je ničice pao u vodu. Pod težinom zlatnika,
očajnički pokušavajući da skine mačku s lica, odmakao se
od stuba urlajući.
Metak iz sačmarice probio mu je grudi. Zlatnici u
džepovima toliko su ga otežali daje umesto na leña, Tod
pao na kolena, pa u stranu. Bio je bez lica. Mačka se
pojavila na površini.
Belindžer je čuo škripanje drveta. Stolica koju je Tod
gurao bila se otkačila. Sto je krenuo za njom oslobañajući
ostali krš.
Sve što je bilo oko stuba. Belindžer je vratio pištolj u
futrolu. Kada se okrenuo da pomogne Amandi koja je
pridržavala Vinija, izgubio je ravnotežu. Nešto ga je udarilo
u nogu. Pao je u vodu. Držeći dah, borio se da se održi na
površini jedva uspevajući da uhvati pogledom Amandu i
Vinija kada je struja ponela sve troje. Učinilo mu se da je
čuo pucanj iz sačmarice. Onda ga je voda povukla ispod
površine i vukla ga kroz predvorje.
Imao je osećaj da pada niz stepenice, da pliva niz
hodnik, da proleće kroz dvokrilna vrata. Pokušavao je da
se uhvati za nešto, da se zaustavi, ali jedino što je osetio
pod prstima bilo je parče drveta. Boreći sa da izroni na
proršinu, video je Amandu i Vinija ispred sebe. Udahnuo je
duboko i u magnovenju video zid od keramičkih pločica.
Bazen.
Struja ga je povukla kroz otvorena vrata. Udario je u
veliki metalni rezervoar. Kontrolna soba.
Jedva je došao do daha. „Amanda!"
„Evo me!"
Voda je bila iznad pojasa. Tresući se jako, doplivao je
do nje.
„Vini? Gde je..."
Vini je plutao, licem u vodi. Belindžer i Amanda su ga
zrgabili, držeći mu glavu iznad vode. Vini se zakašljao.
Površina oko njih bila je prepuna pacova koju su panično
cičali pokušavajući da se domognu cevi i pobegnu uza zid.
Bela mačka je prošla pored njih. Svetio obojeni predmeti
plutali su pored njih, dok Belindžer nije shvatio da je to
kosa. Plava kosa Ronijevih žrtava.
Nešto kao da je kliknulo u njegovoj glavi. Upalašio se
da gubi razum.
„Moramo se izvući odavde ili ćemo se podaviti."
Amandin glas je bio drhtav.
Belindžer nije mogao da smogne snage da joj kaže da
čak i kada bi uspeli da se probiju nazad u predvorje,
njihovi smrznuti mišići ostavili bi ih bespomoćnim u vodi, i
ne bi mogli da spreče Ronija da ih pobije.
U trenutku očaja, od Amandinog lepog lica i plave
kose učinilo mu se da gleda u...
„Dijana?"
„Kako si me nazvao?"
Uzeo ju je za ruku i poveo nju i Vinija ka bazenu.
Uspeo je da napravi samo jedan korak pre nego što ih je
nemilosrdna struja ponovo vratila na metalni rezervoar.
Hladno. Veoma hladno.
Belindžer je osećao kako mu se koče ruke.
Nivo vode porastao je do njegovih grudi.
Najzad sam je našao. Ne smem dozvoliti da umre. Do
ñavola, kako ćemo se izvući odavde? Samo da kopile nije
zavarilo vrata...
Dopustivši da ga struja odvuče od rezervoara,
pokušao je da se domogne vrata. Varovi, pomislio je.
Možda nisu mnogo jaki. Možda bih pomoću metalne
poluge mogao da ih razvalim.
Sva ova voda koja pritiska vrata? Tone. Čak da vrata
nisu zavarena, nikad ne bih uspeo da ih otvorim.
Varovi. Nešto mu se motalo po glavi. Nešto važno što
nije mogao da objasni. Nešto...
Belindžer se setio da je, kad se Roni pojavio na
monituru u sobi za nadgledanje, kad je pokazao na cev
koju je zavario preko vrata, boca bila s desne strane vrata.
Belindžer je krenuo u tom pravcu. Moleći se da Roni nije
odneo bocu, počeo je naslepo da traži rakama ispod vode,
ali ništa nije pronašao. Tražio je još dublje, svojim
nespretnim prstima očešao je zaobljeni metal.
Skoro da je viknuo od sreće i nade dok se ispravljao,
meñutim, još mnogo toga je trebalo učiniti da bi nada bila
opravdana. Nivo vode skoro je dosezao do cevi na vratima.
Izmeñu vrata i cevi bila je mala praznina. Izvukao je
metalnu polugu iz ranca i zaglavio ju je u tu prazninu.
Polugu je postavio vertikalno tako da je kuka bila pri vrhu
vrata.
 Ponovo je ruke spustio u vodu. Stenjući od težine,
izvadio je bocu i iskoristio njeno remenje da je zakači za
šipku tako da je visila iznad vode. Izvadio je plastični
eksploziv iz ranca i ugurao ga izmeñu boce i vrata. Trgao je
lepljivu traku iz ranca i zalepio gorionik boce tako da je vrh
bio uperen u sredinu boce. Nakon toga, zalepio je i polugu
na dršci gorionika u otvoreni položaj. Gas je počeo da curi.
Kada je pritisnuo upaljač gorionika, pojavio se plamen koji
je gorio ka boci.
Voda ga je gurala dok se borio da se vrati kod
Amande i Vinija. Setio se noćnih mora u kojima je negde
veoma žurio, ali su mu noge bile vezane. Gledajući odsjaj
plamena iza sebe, odgurnuo se nogama o pod i naterao
noge da se kreću kroz sve dublju vodu, veoma zadihan,
uspeo je da se dokopa druge strane gde je jačina vodene
struje pritiskala Amandu i Vinija uz rezervoar.
„Zatvorite oči! Zapušite uši!", viknuo je.
Amanda se nije dvoumila.
„Vini, čuješ li me? Zatvori oči! Zapuši uši!"
Ošamućen od bola, morfijuma i hladnoće, Vini je
prekrio uši rukama.
Belindžer je uradio to isto. Voda im je bila do grudi.
Gorionik, pomislio je. Koliko će trebati da progori bocu?
Jedan, dva, tri, četiri. Dosad je trebalo već da eksplodira.
Sedam, osam, devet. Da boca nije pala u vodu? Da nivo
vode nije porastao pa je ugasio gorionik? Trinaest,
četrnaest.
Sve se pretvorilo u bljesak i eksploziju. Belindžer je
bio zaglušen i zaslepljen čak i sa zatvorenim očima i
zapušenim ušima. Podigla ga je sila koja kao da je isisala
život iz njega. Nije mogao da diše. Pao je i dalje osećajući
pritisak. Gore, dole, levo, desno, odjenom je izgubilo svoje
značenje. Gonjen haosom, udario je u nešto, dahtao,
progutao vodu i nastavio da se kreće napred.
U tunelu sam, shvatio je. Vrata su eksplodirala. Voda
prodire kroz njih... Vrtlog ga je bacao i prevrtao. Belindžer
je udario u zid, progutao još vode i našao se licem iznad
provršine. Zelenkasti plafon tunela jurio je iznad njega. Bio
je orkužen pacovima. Dva su se našla na njegovim
grudima.
Video je krivinu kojoj se brzo približavao. Nogama se
odbio od nju. Bujica ga je okrenula i gurala ga dalje kroz
tunel. Ponovo pod vodom, udario je u zid i jedva se
suzdržao da ne udahne. Odmah zatim, vratio se osećaj
bestežinskog stanja. Našao se u širokom prostoru mašući
rukama.
Trgao se od udarca. Okrenuo se na leda i pokušao da
doñe do daha dok je voda i dalje tekla iza njega. Pacovi su
trčali preko njega.
Daske. Nekim čudom, daske su bile iznad njega.
Ležao je na mokrom pesku. Polomljena, zarñala rešetka
bila je pored njega.
O, bože, najzad je shvatio, vodena bujica je uspela da
izbije rešetku iz kanalizacionog tunela. Izbacila me je na
plažu. Ja sam ispod šetališta.

62.

KLANG.
Klang.
Vetar je nosio zvuk metala koji je udarao u
napuštenoj stambenoj zgradi. Belindžer se sećao
neprijatnog osećaja kada ga je čuo pre sedam sati.
Klang.
Kiša je curila kroz pukotine na šetalištu na njegovo
lice. Posegao je za pištoljem koji je ostao u njegovoj futroli.
Ali mrak više nije bio zelene boje. Njegov dvogled za noćno
osmatranje se negde otkačio, a ipak je nešto mogao da
vidi. Munju. Vatru na višim spratovima hotela. Pokušao je
da sedne. Dijana. Vini.
Tražio je po krhotinama. Još pacova se razbežalo.
Mačka sa pet nogu ležala je nepomično s glavom u
neprirodnom položaju. Nešto je bilo rašireno pored vode
koja je izbijala iz tunela. Belindžer je počeo da puzi
zabijajući prste i kolena u pesak, samo da bi prestravljen
stao kad je video da je to mumificirani leš. I ponovo je
nešto kliknulo u njegovoj glavi, kao kuglični ležajevi koji se
kotrljaju.
S leve strane video je još dva raširena tela. Jedno od
njih imalo je plavu kosu. Prišao je plašeći se da je i to leš.
Mrdnulo se. Požurio je, stigao i okrenuo ga.
„Dijana!"
„Ne", šapnulo je telo.
Pored nje, nepomično je ležao Vini. Belindžer je
proverio da nema nešto u ustima. Okrenuo ga je na
stomak, pritiskajući mu leda dok je pokušavao da mu
izbaci vodu iz pluća.
Vini se zakašljao, izbacujući tečnost. Belindžer je i
dalje pritiskao.
„Dijana, ne smemo da ostanemo ovde", rekao je
Belindžer.
„Ali ja nisam..."
„Doći će Roni. Moramo da pobegnemo odavde",
Belidnžer je podigao Vinija na noge. „Dijana, pomozi mi!"
Dok su sevale munje, ona i Belindžer držali su Vinija
izmeñu sebe. Trudili su se da požure, ali Vinijeve cipele su
se vukle po pesku. Belindžer se sapleo i pao na jedno
koleno. Smogao je snage da ustane. Deset koraka kasnije,
sve troje je palo od iznemoglosti.
Belindžer je pogledao unaokolo.
„Roni će uskoro biti ovde. Moramo da se sakrijemo.
Moramo... Ono udubljenje u pesku. Dijana, da li ga vidiš?"
Odgovora nije bilo.
Kiša je sipila kroz rupe na šetalištu.
„Pomozi mi da odvučem Vinija", rekao je Belindžer.
Poslednjim atomima snage odvukli su ga do
udubljenja.
„Lezi pored njega", rekao je Belindžer.
„Ali..."
 „Ja ću vas pokriti. Plaža će se činiti ravnom. Možda
vas neće videti."
„Naši tragovi."
„Kiša će naneti pesak u njih i sakriće ih."
„A ti?"
„Ja ću ga navući da me prati u drugom pravcu.
Dijana..."
„Ja nisam Dijana."
„Volim te."
„Volela bih da sam Dijana." Poljubila ga je u obraz.
Položio ju je u udubljenje, a onda nabacao pesak
preko nje i Vinija, tek toliko da ih sakrije. Lažni grob da bi
sprečio onaj pravi.
Lica je ostavio nepokrivena.
„Hladno mi je", rekla je.
„Ja ću ga odvući. Brojite do trista", rekao je Belindžer.
„Onda pokušajte da nañete pomoć. Ako do tada ne bude
sigurno da se iskradete, nisam uspeo, i nikad nećete biti
sigurni."
„Dijana je bila srećna stoje bila sa tobom."
„Bila? Ne razumem. I dalje sam sa tobom."
Okrenuo se, nekako pokušavajući da sakupi hrabrost
da se vrati tamo odakle je došao - u kanalizacioni tunel.
Ruševine. Pacovi. Mumificirani leševi. Kiša je stvarno
nanosila pesak u njihove tragove. Sakupio je svu preostalu
snagu i krenuo niz plažu, hodajući ka podivljalim
talasima. Sevnula je munja, ali on se nije obazirao.

63.

NEKOLIKO METARA od mesta gde su se talasi razbijali o

mol, okrenuo se ka šetalištu. Plamen je buktao sa viših
spratova Paragona u daljini. Vatra i kiša borili su se jadno
s drugim. U ovom napuštenom delu grada, u ove kasne
sate, s olujom koja je skrivala vatru od drugih delova
grada, potrajalo bi da se obaveste i doñu vatrogasci i
policija. Belindžer nije mogao da se osloni ni na koga za
pomoć.
S desne strane, munja je osvetlila kostur napušetene
stambene zgrade. Čuo je klang metalne ploče.
Izvadio je pištolj iz futrole i stavio ga za pojas iza leña.
Onda je raširio ruke, trudeći se da bude što više primećen.
Njegovo agresivno držanje govorilo je za sebe. Doñi po
mene, Roni. Probaj da me uhvatiš.
Grmljavina je zatutnjala kada se Roni pojavio na vrhu
šetališta. Plamen je osvetljavao njegovu siluetu ostavljajući
utisak da je došao pravo iz pakla. Stajao je na polomljenoj
rešetki i gledao ka plaži. Njegov dvogled za noćno
osmatranje oslikavao je njegovu dušu, izgledao je
monstruozno. Polako, sigurno, sišao je niz stepenice sa
sačmaricom u ruci.
Uz grmljavinu, Belindžer je imao utisak da korača
džin. Odlučnost ubice činila je da se visoki, mršavi,
pedesetsedmogodišnji Roni drži kao Titan. Crna boja
njegove pancir košulje od kevlara bila je simboličan prikaz
strašne moći koju je isijavao. Hodao je opterećen oduzetom
nevinošću i ukradenim detinjstvom, životom punim bola i
besa, straha i smrti. Dok se približavao Belindžeru,
njegovo bezizražajno lice oslikavalao je prazninu koja se
nikad nije mogla popuniti.
„Žao mi je zbog svega što su ti uradili, Roni!"
Belindžer je znao da ga nije mogao čuti od oluje. Hteo je da
privuče Ronija što bliže, da Roni želi da čuje šta ovaj viče.
„Mrzim te, ali mi je žao onog dečaka."
Roni je nastavio da se približava, neumoljiv,
nepopustljiv — ubica.
„Da li se ovde Karlajl ubio?" Belindžer je vikao dok ga
je kiša šibala. Roni je verovatno i dalje suviše daleko da bi
čuo. To nije bilo važno. Hteo je da Roni vidi kako mu se
usta otvaraju, da se zapita šta to priča, da nastavi da mu
se približava.
Doñi bliže! Pomislio je Belindžer. Većina obračuna
pištoljima odigrala se na udaljenosti od pet metara. Čak i
tada, ruke revolveraša bi zadrhtale od adrenalina, a on bi
često završio promašajem. Belindžeru su ruke drhtale,
utrnule od hladnoće. Nije mogao ni da zamisli da bi
pogodio Ronija s bilo kakve udaljenosti. Nasuprot tome,
Ronijeva sačmarica mogla ga je dokrajčiti sa četrdeset
metara. Bliže!
„Da li je ovde starac prosuo sebi mozak? Pošto je
shvatio razmere onoga što si uradio, više se plašio tebe
nego da izañe! Pobegao je iz hotela! Da li je našao tvoju
sačmaricu? Da li ju je poneo sa sobom? Hteo ja da se
zaštiti na plaži! Ali dok je stajao ovde i tresao se, kad te je
spazio na kiši kako dolaziš, shvatio je da je proklet! I zato
se ubio!"
Osvetljen munjom, Roni je smanjivao udaljenost
izmeñu njih.
„Ova sačmarica u tvojoj ruci! Da li je to ona ista
kojom je Karlaj prosuo sebi mozak?"
Trideset metara, Roni je stao. Ne! Trebam te bliže.
„Da li se ovde to dogodilo? Da li je ovde to uradio?
Otac koga si oduvek želeo! Da li si ga ovde toliko uplašio
da se ubio?" Bljesak munje na trenutak je paralisao
Ronija. Onda se približio budući da je želeo da čuje šta
Belindžer priča.
„Kakav divan sin si bio!", vikao je Belindžer. „Dao ti je
priliku za novi život, a ti si mu vratio tako što si njegov
ispunio strahom!"
Dvadeset metara, Roni je ponovo stao. Očigledno je
bio dovoljno blizu da je čuo. „Sestra Keri!"
Belindžer je bio zbunjen nelogičnošću rečenice.
„Šta?"
„Drajzerova pripovetka! Kada je tvoj prijatelj pričao o
njoj, rekao je sve što je bilo važno! Naša tela i naša okolina
su naše prokletstvo! Zaboravio je da kaže da je i prošlost
naše prokletestvo!"
„Ne uvek. Ne ako se odupreš! Ali onaj pakao od zgrade
može nas navesti da poverujemo u to!"
 Bljesak munje je ponovo zaustavio Ronija. Šta mu je?
Zapitao se Belindžer. Zašto ne prilazi?
Dvogled! Belindžer je shvatio. Kada bljesne munja,
dvogledu treba vremena da se prilagodi! Munja stvara
bljesak koji ga na trenutak zaslepi!
Roni je podigao sačmaricu na rame.
Munja je još jednom sevnula i ponovo zaslepila
Ronija, Belindžer je izvukao pištolj iza leda i jurnuo. Roni
se povratio i ponovo nanišanio.
Belindžer se bacio na pesak, pucajući uvis. Ronijev
hitac udario je iza njegovih leña. Belindžer je pucao Roniju
u lice.
Pištolj je kliknuo prazan, klizač je bio u zadnjem
položaju. Nema više metaka.
Da li sam ga pogodio? Belindžer se okrenuo u stranu.
Pucanj je udario pored njega, sačma ga je pogodila u
potkolenicu.
Ustao je i, hramljući, pokušavao da odvuče Ronija od
šetališta.
Jauk iza njega naterao ga je da se okrene. Svetlost
munje obasjala je Ronija kako pada na kolena. Njegovo
rame bilo je krvavo tamo gde ga je pogodio Belindžerov
metak iznad pancira od kevlara. Podivljala figura stajala je
iznad njega i zamahivala drvenom letvom. Dijana.
Zamahujući. Vrišteći. Sačmarica je opalila u pesak, dok je
Dijana zamahivala letvom kao bejzbol palicom. Plamen iz
hotela osvetlio je komad krvave kose kako leti kroz vazduh.
U jakni, samo u spavaćici koja joj je pokrivala noge, sve
pripijeno uz nju, mokro, zamahnula je još jednom i udarila
Ronija u potiljak tako jako da je pao licem u pesak. Stajala
je iznad njega i udarala, udarala, da bi prestala tek kada
se drvo slomilo. Onda je opsovala i zabila oštri kraj u
njegova leda.
Roni se stresao i ostao nepomičan da leži. Amanda je
stajala iznad njega, jecajući. Belindžer je odšepao do nje.
„Da li je mrtav?", upitala je.
„Sad ulazi u pakao."
 Držali su se jedno za drugo da ne bi pali.
„Mnoge je poslao tamo. Sad je red na njega", rekla je.
„Zbog nečega za šta nije bio kriv. Vikend za Četvrti
juli pre mnogo godina." Belindžer je osećao mučninu.
Klang.
Vetar je tukao po metalnoj ploči.
Klang.
Zvonilo je za Ronija, za njegove žrtve, za hotel
Paragon.
Klang.
Belindžer je gledao plamen na gornjim spratovima.
„Dijana", rekao je.
„Ja nisam Dijana."
Pogledao ju je. Dodirnuo njen obraz.
„Znam", rekao je, najzad poverovavši u to. „Oh, bože,
kako bih želeo."
„Bio si spreman da pogineš za mene."
„Jednom sam izgubio Dijanu. Ne bih mogao da
podnesem da je izgubim drugi put. Da nisam mogao da
spasem tebe i Vinija, ne bih želeo da budem živ."
„Mene nisi izgubio."
Grlo mu se steglo od tuge.
„Bolje da krenemo. Moramo da pomognemo Viniju."
Posrtali su kroz mrak i kišu ka šetalištu. Kada su
stigli do udubljenja na plaži, Vini je bio bez svesti. Podigli
su ga iz peska.
„Da li to čujem..." Amanda se okrenula.
„Sirene."
Bez daha, vukli su Vinija duž šetališta u pravcu
sirena. Belindžer nije osećao noge, ali je nastavio da
korača kao i Amanda. Pogledao ju je. Kako je samo želeo
da je ona Dijana, ili da bar venije da je ona Dijana.
U magnovenju, mora da je to rekao naglas jer se
Amanda okrenula ka njemu.
„Ne zaboravi, nisam ovde, ali me nisi izgubio."
Stigli su do stepenica na šetalištu. Izbegavajući
slomljene stepenike, umorno su se penjali, padali na
kolena, i nastavljali dalje. Svetlost plamena bila je sve
veća. Belindžer je osetio topli povetarac od vatre. Onda je
vetar postao vruć, ali Belindžer nije mogao da prestane da
drhti. Sirene su se zaustavile. Vatrogasci su iskočili iz
kamiona. Policajci su izašli iz patrolnih automobila.
Vrh hotelske piramide se urušio. Varnice su letele na
sve strane. I šesti sprat je pao progutan vatrom. Odoše
zlatnici, pomislio je Belindžer. Setio se dvoglavog orla u
džepu. Reči na njemu. Verujemo u Boga.
Policajci su potrčali ka njima. Jedan im je doviknuo:
„Šta vam se dogodilo?"
Kada je Belindžer klonuo na zemlju, čuo je klang,
klang, klang metala koji je zvonio. Srušio se još jedan
sprat zgrade. Ali pakao je imao mnogo nivoa. Kao i
prošlost.
„Šta nam se dogodilo?", promrmljao je. Jedva je
izustio odgovor. „Hotel Paragon."

Obrada: BABAC

BELEŠKA AUTORA.

OPSEDNUTOST PROŠLOŠĆU

Kao što svaki pisac zna, najčešće dam postavljaju

pitanje „Gde nalazite insipraciju". Uljezi. Iako doskora
nisam bio upoznat sa tim značenjem reči, opčinjenost ovim
konceptom držala me je veći deo života.
Kad sam imao devet godina, moja porodica je živela u
malom stanu iznad restorana koji je opsluživao pijanice iz
brojnih barova u kraju. (To je bilo u gradu koji se zvao
Kičener, u južnom Ontariju u Kanadi.) Često sam slušao
pijanice koje se tuku u sporednoj ulici ispod prozora moje
spavaće sobe. Bilo je mnogo tuča i u samom stanu. Iako se
moja majka i moj očuh nikad nisu fizički potukli, njihove
svañe su me toliko plašile da sam mnogih noći stavljao
jastuke ispod pokrivača da bi izgledalo kao da spavam tu,
dok sam budan ležao ispod kreveta.
Često sam bežao iz stana i lutao ulicama, gde sam
upoznao tajne svake sporedne ulice i parkinga u krugu od
deset blokova. Takoñe sam upoznao tajne napuštenih
zgrada. Kad malo bolje razmislim, čudi me kako nisam
napravio fatalnu grešku u nekoj od tih zgrada. Ali ja sam
bio dete ulice, onaj što opstaje, i najgore što mi se desilo
bio je ugriz mačke za zglob na ruci i ekser kroz stopalo, što
je u oba slučaja izazvalo trovanje krvi.
One napuštene zgrade - kuća, fabrika, stambeni blok
-opčinile su me. Polupani prozori, buñave tapete, oljuštena
farba, ustajali vazduh prošlosti iznova su me mamili da im
se ponovo vraćam. Najinteresantnija grañevina bio je jedan
stambeni kompleks, jer, iako napušten, nije bio prazan.
Stanari su ostavili stolove, stolice, tanjire, činije, lampe i
sofe. Većina je bila u tako lošem stanju da je bilo očigledno
zašto nisu poneti. I pored toga, u kombinaciji sa
magazinima i novinama, takoñe ostavljenim, stolovi,
stolice i tanjiri stvarali su privid da ljudi i dalje žive tu -
sablasni ostaci života koji je nekad cvetao u toj zgradi.
Osećao sam to više nego što sam razumeo. Penjući se
oprezno uz škripave stepenice, zaobilazeći otpale gipsane
delove zidova i rupe u podu, vireći u oronule sobe, buljio
sam zatečen svojim otkrićima. Golubovi su se gnezdili u
plakarima. Miševi su pravili legla u sofama. Mahovina je
rasla po zidovima. Korov je izbijao iz mokrih drvenih
prozorskih dasaka. Neki od požutelih novina i magazina
datirali su iz vremena mog roñenja.
Ali nijedno otkriće nije mi značilo više od gramofonske
ploče koju sam našao na podu prekrivenom ispucalim
linoleumom pored tronožnog oborenog stočića. Tek kasnije
sam naučio da se to zove album jer, pre pedesetih godina,
fonografske ploče su pravljene od debelog, lako lomljivog
šelaka, imale su samo jednu pesmu sa svake strane i bile
su čuvane u papirnim omotima, u koricama koje su ličile
na albume za fotografije. U vreme mog otrkića, diskovi ove
vrste (koji su se okretali na 78 obrtaja) zamenjeni su
tanjim diskovima od vinila, koji je bio izdržljiviji, imali su i
do osam pesama sa svake strane i okretali se na 33 1/3
obrtaja.
Nikad do tada nisam video album. Kad sam otvorio
njegove korice, osećao sam strahopoštovanje koje je malo
umanjilo struganje slomljenog šelaka. Dve ploče bile su
slomljene. Ali većina (četiri koliko se sećam) bila je
netaknuta. Prigrlivši ovo blago, požurio sam kući. Naš
radio imao je gramofon. Podesio sam prekidač na 78
obrtaja (uobičajena karakteristika u to vreme) i stavio
jednu od ploča.
Ponovio sam pesmu nekoliko puta. I danas čujem taj
škripavi zvuk. Nikad nisam zaboravio naslov „Those
Wedding Bells Are Breaking Up That Old Gang of Mine
(Ova svadbena zvona rasturaju moje staro društvo)".
Tražeći na Internetu, saznao sam da su pesmu napisali
1929. Irvin Kejhaj, Vili Raskin i Semi Fejn. Melodična i
ritmična, odmah je postala hit, s vremenom je nekoliko
puta obrañena. Ali, u to vreme, ništa nisam znao o tome.
Niti sam razumeo emociju reči koje su opisivale
usamljenost mladića čiji se svi prijatelji žene. Ono što je
mene osvojilo bio je škripavi zvuk. Bilo je jasno da potiče iz
prošlosti i služio mi je kao vremenski tunel u druga
vremena kroz koji je moja mašta putovala. Zamišljao sam
muzičare u čudnoj odeći, okruženi su nepoznatim
predmetima, pevaju zastarelu muziku u okruženju koje je
uvek bilo maglovito u crno-beloj tehnici. Nažalost, ne
sećam se imena grupe. Toliko o besmrtnosti.
Od onda, pokoravao sam se porivu da ispitam mnoge
druge napuštene zgrade, da ne pominjem tunele i
kanalizacije, iako nikad više nisam našao ništa tako
vredno kao gramofonske ploče. Pretpostavljao sam da je
moje traumatično detinjstvo odgovorno za moju
opčinjenost oronulim zgradama i da sam bio usamljen u
svojoj opsesiji vezama s prošlošću. Ali sad uviñam da su
mnogi poput mene.
Nazivaju se urbanim istraživačima, urbanim
avanturistima, urbanim speleolozima. Njihov nadimak je
uljezi. Ako ukucate „urban explorers" (urbani istraživači)
na Yahoo, naći ćete neverovatnih 170.000 Internet
kontakata. Ukucajte to isto na Google, i naći ćete još više,
neverovatnih 225.000 kontakata. Pretpostavka je da svaki
od ovih linkova ne predstavlja samo jednog usamljenog
istraživača. Na kraju krajeva, niko neće postaviti sajt ako
nema osećaj za zajednicu. Tih 395.000 kontakata su gru-
pe, i logično je zaključiti da za svaki onaj koji je objavljen
postoje mnogi drugi koji više vole da ostanu anonimni.
Oni koji više vole da ostanu anonimni imaju i razlog
za to. Imajte na umu da je urbano istraživanje
protivzakonito. To podrazumeva ulazak na privatan posed.
Plus, toliko je opasno da može biti fatalno. Vlasti
insistiraju na zatvorskim kaznama, i/ili visokim novčanim
kaznama kako bi suzbile ovu pojavu. Kao posledica toga,
mnogi od ovih sajtova naglašavaju da bi istraživači trebalo
da dobiju dozvolu od vlasnika i da bi uvek trebalo da se
pridržavaju sigurnosnih mera i nikad ne čine ništa protiv-
zakonito. Ova upozorenja zvuče društvenopodobno, ali
moja pretpostavka je da je mnogim urbanim istraživačima
deo izazova rizik i uzbuñenje da se radi nešto zabranjeno.
Nije zanemarljivo da je njihov sleng za izraz za ulazak u
napuštene zgrade pozajmljen iz rečnika specijalnih
jedinica vojske za ulazak na neprijateljsku teritoriju:
infiltracija. Kao što navodi veb-sajt www.infiltration.org,
cilj su „mesta u koja ne bi trebalo da ulazite".
Prosečna starost uljeza je od osamnaest do trideset
godina, inteligentni, obrazovani, sa posebnim
interesovanjem za istoriju i arhitekturu, često zaposleni na
poslovima vezanim za kompjutersku tehnologiju. Imaju
zajednički interes sa grupama širom sveta, iz Japana,
Singapura, Nemačke, Poljske, Grčke, Italije, Francuske,
Španije, Holandije, Engleske, Kanade, SAD i nekoliko
dragih zemalja. Australijske grupe su fascinirane mrežom
kanalizacionih tunela ispod Sidneja i Melburna. Evropske
grupe više vole napuštene vojne objekte iz svetskih ratova.
Američke grupe privlače stare robne kuće i hoteli koji su
napušteni kada je ekonomsko propadanje dovelo do
egzodusa iz gradova kao što su Bufalo i Detroit. U Rusiji,
uljezi su opsednuti nekada tajnim višespratnim sistemom
moskovske podzemne železnice koji je bio namenjen za
evakuaciju visokih zvaničnika u slučaju nuklearnog
napada za vreme hladnog rata. Napuštene bolnice, psihi-
jatrijske ustanove, pozorišta i stadioni: svaka zemlja nudi
mnoštvo mogućnosti urbanim istraživačima.
Jedan od prvih urbanih istraživača bio je Francuz koji
se 1793. izgubio za vreme ekspedicije po pariškim
katakombama. Njegovo telo pronañeno je tek posle
jedanaest godina. Kao što je jedan od likova u Uljezima
pomenuo, Volt Vitman je bio još jedan od prvih urbanih
istraživača. Pisac dela Vlati trave radio je kao novinar za
Bruklin standard gde je pisao o tunelu na aveniji Atlantik.
Kad je sagrañen 1844, reklamiran je kao prvi tunel za
metro na svetu, prestao je da se koristi svega sedamnaest
godina kasnije. Pre nego što je zatvoren, Vitman je prošao
kroz tunel. „Mračan kao grob, hladan, vlažan i tih",
napisao je. „Kako su divni bili zemlja i nebo kada smo
izašli iz mraka! Možda bi bilo korisno da nas, smrtnike,
barem one nezadovoljne, a takvih je mnogo, pošalju, s
vremena na vreme, nekoliko dana na put u neki tunel
Možda bismo posle toga manje gunñali zbog božjih dela."
Ali Vitman nije shvatio poentu urbanog istraživanja.
On je video tunel u negativnom svetlu. Istinskom
pokloniku, pak, hladna, vlažna, tiha tama je upravo cilj.
Avetinjska privlačnost jezive prošlosti: pretpostavljam da je
to osećao istraživač kada je 1980. otkrio taj isti tunel na
aveniji Atlantik posle 119 godina otkako je zakovan i
zaboravljen.
Moderna varijanta urbanog istraživanja odigrala se
nedavno u pariškim katakombama. Te katakombe su deo
preko 200 km dugačkog sistema tunela ispod Pariza koji je
nastao kao rezultat vañenja kamena korišćenog u izgradnji
grada u trajanju od nekoliko vekova. Tokom 1700-ih neki
od tunela su korišćeni za odlaganje leševa kada su pariška
groblja popunila svoje kapacitete. U septembru 2004. tim
francuske policije koji je bio na obuci našao je potpuno
opremljenu bioskopsku salu meñu kostima. Sedišta su
bila isklesana u kamenu. Mala susedna pećina služila je
kao bar i restoran, sa izloženim bocama viskija pored kojih
je bio profesionalni električni i telefonski sistem. Još jedan
važan slučaj dogodio se u Moskvi u oktobru 2002, kada su
čečenski pobunjenici zauzeli pozorište. Pošto je vojska
opkolila zgradu, jedan urbani istraživač odveo je vojnike
kroz zaboravljeni tunel u pozorište.
Deo svega ovoga je avantura u svom izvornom
značenju. Ipak mislim da tu ima i dubljeg psihološkog
značenja. Kao što sam napisao u Uljezima, naš svet je
toliko opterećen povišenim nivoima opasnosti da ima
mnogo smisla povući se u prošlost. Stare zgrade mogu
predstavljati sklonište i vraćatiti nas u vremena za koja
vemjemo da su bila jednostavnija i manje stresna. U mojoj
mladosti, napušteni stambeni kompleks predstavljao je
beg od svaña u mojoj porodici. Bio sam putnik kroz vreme.
nalazio sam utočište u prošlosti koja je bila kao i moja
mašta, mesto gde nikud nije bilo svañe.
U mojoj mladosti. Kao zreo čovek. imam drugačije
gledište, sa dubljim i manje pomirljivim implikacijama.
Za mene su stare zgrade postale kao stare fotografije.
Podsećaju me kako vreme leti. Prošlost na koju me
podsećaju upozorava me na moju konačnu budućnost.
One su prilika za razmišljanje.
Nedavno sam bio u prilici da posetim školu koju sam
pohañao pre više od četrdeset godina. Jedan deo izgoreo je
do temelja. Preostali deo bio je zakovan više od deset
godina. Kada sam ušao, tim ljudi proveravao je prisustvo
azbesta, olovnih boja i buñi pre početka renoviranja škole.
Neverovatno je šta godine nekorišćenja mogu da učine,
posebno kada se kiša i sneg probiju kroz polupane
prozore. U neprijatno tihim hodnicima, drveni podovi su
bili izvitopereni. Gips je padao sa plafona. Boje sa zidova
visile su u trkama. Ali u mom sećanju sve je bilo čisto i
ispravno. Video sam učenike i nastavnike koji su
ispunjavali bučne hodnike. Problem je u tome što su
mnogi od tih učenika i nastavnika odavno umrli. Usred
ruševina, moja mašta prizvala je mladost i nadu, koje su
davno nestale kao što će i škola uskoro nestati.
Pitam se da li su napuštene zgrade brodovi u koje
deca unose osećanje radoznalosti dok odrasli donose
skrivene strahove. Kada sam se pokorio nagonu da
posetim onu ruševinu od škole, da li sam se nesvesno
suočio sa svojom smrtnošću? Ali moja poseta je bila
sigurna, što nije slučaj s urbanim istraživačima. Ulazeći u
zabranjene zgrade, istražujući raspad prošlosti, uljezi se
igraju životima. Svakog trenutka može propasti pod, pasti
zid, urušiti se stepenište. Uljezi izazivaju prošlost da
pokaže svoje najružnije lice. Sa svakom uspelom
ekspedicijom, izlaze kao pobednici iz još jednog sukoba s
godinama i ruševinama. Žive intenzivno nekoliko sati.
Opsednuti prošlošću, možda se nadaju da će tako odložiti
svoju neizbežnu budućnost. Ili su možda uvereni da se
prošlost prepliće sa sadašnjošću i da će možda nešto iz
njihove prošlosti ostati i kad oni odu.
Kada je moj petnestogodišnji sin Metju umirao od
raka kostiju, njegova najtužnija rečenica bila je: „Ali niko
me se neće sećati." Memento mori. Možda je to poenta
urbanog istraživanja. Da li je opsesija prošlošću još jedan
način da se nadamo da će nešto naše ostati iza nas, da će
neko u budućnosti istraživati gde smo živeli i osetiti naše
prisustvo. Onaj album s pločama koji sam našao. Ono
daleko šuštanje koje sam slušao kao stoje neko dragi
slušao tu istu ploču desetinama godina pre mene. „Those
Wedding Bells Are Breaking Up That Old Gang of Mine
(Ova svadbena zvona rasturaju moje staro društvo)". To je
pesma o vremenu, na šta se, u stvari, svode sve priče. U
pesmi, mladić priča kako se oseća usamljenim. Ali kada
razmišljam o onom stambenom bloku i praznim sobama
kroz koja sam lutao - napuštene sofe, stolice, lampe i činije
- nisam se osećao usamljenim.

Dejvid Morel
Santa Fe, Novi Meksiko