ОБЛИЦИ ПРИПОВЕДАЊА

1. Опис (дескрипција) може бити опис природе (пејзаж), опис физичког изгледа ликова
(описује се лице, стас, појава, али и карактерне особине које се испољавају у одређеним
ситуацијама) (портрет), опис унутрашњости простора или призора иу живота у кући
(ентеријер), опис отвореног простора, спољашњости неке грађевине, изгледа улица, града
(екстеријер).

2. Нарација је приповедање о јунацима, догађајима и њиховим доживљајима. Догађаји у

књижевном делу имају свој развојни и временски план који чини радњу приче.

Наратор (приповедач) је неутрално лице које казује причу. Он је посредник између писца
и догађаја о којима се говори. Он приповеда о некој радњи и објашњава догађаје у епском
делу. Истиче особеност ликова, омогућава увид у унутрашњи свет јунака и наглашава
динамичност радње.

Када је наратор истовремено и учесник у догађајима (лик у причи), он приповеда у првом

лицу (ја сам доживео...), али га не треба поистовећивати са писцем. Оваквим приповедањем
се успоставља непосредан однос према ликовима и догађајима.

Приповедање о прошлим догађајима, често у виду личног сећања, назива се

ретроспективно приповедање.

Уколико се прати ток догађаја, тј. приповеда се редом, хронолошки, онда је реч о
хронолошком приповедању.

3. Монолог је говор лика у драмском или епском делу. Лик наглас размишља, обраћа се сам
себи у епском делу или се исповеда публици у драми.

Када се размишљање јунака представи у облику управног говора, реч је о унутрашњем

монологу. Користи се да би се приказало оно о чему ликови размишљају и како се осећају
(Само је говорио себи: „Само да се нагледам овог чуда невиђеног...“).

4. Дијалог је разговор ликова у књижевном делу. Њиме јунаци износе своје ставове,
размишљања, заступају их и бране. Користи се да би приповедање било убедљиво, а
карактеризација лица потпунија.