Brana Crnčević

Devojka sa tri oca

LICA:
ANA, kućna pomoćnica, 25 godina
NATALIJA, 35 godina
MAKSIM, Natalijin drug iz detinjstva
SUDSKI SLUŽBENIK
BRAVAR Anin momak, 28 godina
BRAVAREVA MAJKA, 60 godina

Natalija i Ana u kuhinji. Natalija, lepa, vitka i elegantna žena, sedi za kuhinjskim stolom
u svojoj kući. Ana, prostosrdačna kućna pomoćnica, vrlo lepa, posluje nesto oko šporeta.
Muti, stojeći, nešto u činiji. Natalija je neraspolozena i zabrinuta. Nekoliko puta odlučuje
se da se obrati Ani, ali uvek odustane.
NATALIJA (odlučila se) Ana, ostavi, na trenutak, činiju. Hoću nešto da te pitam.
ANA: Pa pitajte, al' da ne bude mnogo dugo. Poso mi je danas, izvinite, jako velik.
NATALIJA (smeška se ljubazno, ali lomi prste) Ana... Molim da me razumeš... Ja, eto, ja
hoću da razgovaramo o nečem. Potrebna mi je tvoja pomoć i hoću nešto da te pitam i...
zamolim.
ANA: Pa pitajte, zašto sam i ostavila poso i činiju.
NATALIJA: Nećeš me slagati? Priđi malo bliže. Dođi, molim te, ovamo i sedi.
ANA (seda, stavlja ruke na krilo) Samo ko što sam vas zamolila, da ne bude mnogo
dugačko.
NATALIJA: Neće! Neće! Razgovaraćemo kao žena sa ženom. Ako ti hoćeš?
ANA (smeje se) Što se mene tiče, devojka sam. Al' neću ni ja dugo. Udaću se. (Zastidi se)
To jest, imam momka, pa 'oće da me ženi. Pa, kad se dogovorimo, tad će i da bude...
(Zbunjuje se) Govorite, govorite, ja ostavila činiju, a vi ništa.
NATALIJA: Mislila sam da te pitam šta ti misliš o gospodinu, o Ivanu?
ANA (uvređeno ustane) E, na to ja ne padam. Na to se ja ne 'vatam, majke mi. Ne mislim
ja o njemu ništa, a i da mislim, ne bi' nikome rekla.
NATALIJA: Ne ljuti se, sedi. A šta to ne bi nikome kazala?
ANA: Šta tu ima da se priča? Ja služim, svoj posao radim, o drugima neću ni da mislim.
NATALIJA (lomi prste) Meni je to važno, Ana. Znaš, kad se budeš udala za svog momka,
onda ćeš, možda, shvatiti. Žene su, znaš, slabe. One mogu da pate, mogu da budu
ljubomorne. Razumeš?
ANA: Razumem. Al' šta me se to tiče! Nije moj posao. Uzela bi' sad činiju da malo
mutim. Ode mi vreme!
NATALIJA: Uzmi činiju pa sedi ovde, za sto. Moraš me razumeti.
ANA (sa činijom, za stolom) što me tako gledate? Nemam ja s time ništa. Nemam ja s
time veze.
NATALIJA: S čim nemaš veze! S čim?
ANA: S time što me pitate.
NATALIJA: Da li zaista želiš da kažeš da znaš šta hoću da te pitam? Znaš li, Ana?
ANA: Pa o gospodinu, kakav je, i sve drugo.
NATALIJA: I? šta misliš, kakav je? I sve drugo. Reci mi pošteno sve što misliš, sve što si
zapazila! Ti si svaki dan u kući. Dajem ti časnu reč da to što mi kažeš nikome neću reći i
reč da ti se, zbog toga, ništa neće dogoditi.
ANA: A, jok! Na to su u'vatili moju mamu. Njena gospođa, dok je moja mama bila
mlada. Pa je posle izjurili. Mama mi posle kaže: kad si služavka, što vidiš, ne vidiš što
čuješ, nisi čula, a ko te je pipno, nije te ni pipno. Jedino ko ti napravi dete, taj treba da te
oženi, to je za službu najvažnije.
NATALIJA: Znaš, ja nisam kao ta, kao gospođa tvoje mame. Mnoge su se stvari od tada
promenile. Ja ti dajem reč... Saslušaj me, molim te. Ja sam... No, ja sam ljubomorna. Ti bi
morala da znaš šta to znači. Hoću da znam sve o gospodinu. O Ivanu. Sve. Kakav je,
kako se ponaša prema tebi i ostalima. Ti, znam, možeš da mi pomogneš. Ja ti se ponovo i
svečano kunem da se tebi ništa neće dogoditi.
ANA: Aha! To i mojoj mami kaže njena gospođa. To „kunem se", i sve ostalo. A posle:
napolje. (Pridržava činiju, meša) To je moj posao. Da kuvam. Da spremam. Koga
gospoda pipaju, ne tiče me se. Kad mene pipaju, isto me se ne tiče. Dok ne preteraju; a
kad preteraju, ja umem i da zviznem.
NATALIJA (zapanjeno) Ti si zviznula njega. Ivana.
ANA: Ama ne! On samo štipne.
tfATALIJA: Gde? Kako štipne?
ANA: Ništa važno, majke mi. Samo štipne za obraz i prođe. Smeje se i ode dalje. Ništa
više, majke mi!
NATALIJA (uzbuđeno ustane, seda) Čuj me, Ana, ja ću ti sad sve objasniti kako budem
umela, ali ipak tako da sve shvatiš. Gospodin, mili Ivan, znaš, on je komunista... I, sad,
vidiš, postoji moral. To je znaš ono: ovo se sme, a ono se ne sme, ovo je lepo, a ono nije
lepo. I, gospodin, zato što je komunista, nema pravo da štipa kućnu pomoćnicu. A nije
lepo ni kad se... druži... s drugim ženama, sem sa svojom. To je, eto, moral, Ana. Ne
može se, kao pre, da se štipa, da se pipa, da li on to tako radi?
ANA: Kao pre rata?
NATALIJA: Da!
ANA: Što se pre rata tiče, ne znam. Nisam bila tolika. Mislim, bila sam mala. Kako su
radili, ne znam, majke mi.
NATALIJA: A šta ti kažeš kad on to uradi? Ljutiš li se ti na njega?
ANA (smeje se) Što da se ljutim? On je to samo onako, u prolazu. Kao i da me nije
dodirnuo. Tako se to on samo šali. A što se tog tiče, ja mogu svašta da izdržim. Sve.
NATALIJA: Šta ti možeš da izdržiš?
ANA (prezrivo) Pa, sva ta pipanja. To nije ništa. Sam go pipavela. (Odloži činiju. Ustane)
Kad te ne volem, možeš da me pipaš koliko oćeš, a ja ništa! Izvinite, mislim ne
premećujem. Tako sam se kladila za 'iljadarku s jednim momkom da me pipa (pokazuje
rukom) ovamo, nagore, a da ja neću ni da trepnem. Stanem ja uza zid, ovde u kujni, a on
pipa i gleda 'oću l' da trepnem. A meni ništa. Kad te ne volem, to je ko da te dira doktor ili
šnajderka. Pipo, ne pipo, nema vajde. I uzmem mu 'iljadarku. Pa ga vodim na večeru i još
mu se smejem za njegove pare. A posle ga zavolem, i sad, kad ga volem, ne bi' smela da
se kladim ni za sto, a ne za 'iljadu. Sad ne bi', mislim, mogla da izdržim. Pa ću zato i da
se udam za njega, za bravara. Znate (ponosno) on je bravar, onaj što je ovde, kod nas,
popravljo kvake.
NATALIJA: Verujem da si ti jedna čvrsta devojka.
ANA: I jesam. Kad 'oću, 'oću, a kad neću, onda nema ništa. Onda neću.
NATALIJA: Verujem, verujem! Znači, ti misliš da gospodin nije nasrtljiv? Sem što
štipne, sve ostalo je u redu.
ANA: Sem što štipne i što se posle još malo kikoće, al' ni to kikotanje nije ništa.
NATALIJA (ustane) Ti si dobra devojka. Reci mi, molim te, kad se budeš udavala.
ANA: Reći ću. što da ne kažem, to je jedna lepa stvar.
Natalija, Ana i Maksim u kuhinji.
MAKSIM (odškrine vrata, promoli glavu, pod šeširom) Dobar dan.
NATALIJA: Maksim!
ANA (pljesne rukama) Gle, gospodin Maksim.
MAKSIM (bučno ulazi, ležerno ljubi Natalijinu ruku) Specijalan partijski poljubac. U
Parizu ko što vidiš, vratio sam se, nisam izdao tvoga muža i svoju otadžbinu, kao što si ti,
možda mislila u Parizu ljube dlan. Ja ću se, prjateljice iz dečačkih dana, pošto mi te je
tvoj muž i moj šef preoteo, zadovoljiti nadlanicom.
NATALIJA: Poštedi me majmunluka.
MAKSIM: Ana, hoćeš li da ti i ja pravimo majmunluke?
ANA (kikoće se) Ni ja ne volem da se ljubim u ruku.
MAKSIM (obgrli je) A gde bi ti? Gde ti voliš, a?
ANA (uzmiče) Zna se gde ja volem.
MAKSIM (pokušava da je poljubi) Sad ćemo da vidimo gde ti voliš.
ANA (vrti glavom) Samo u obraz, gospodine Maksime, samo u obraz. To je, prvo, čistije,
a drugo, ja imam momka. Bravar, a 'oće i da me ženi.
MAKSIM (ljubi je u obraz) Sunce im bravarsko! Uvek uzimaju što je najlepše.
NATALIJA: Ideš li sa mnom?
MAKSIM: Kakav je to bravar, a?
ANA (smeje se) To je bravar i po, gospodine Maksime. Takav vam je to bravar.
MAKSIM (povlači se unazad, do vrata, napipa kvaku; s vrata) Znaš šta, pozdravi bravara
i po i reci mu da, ako nešto s tobom zakuva... Imaće, reci, sa mnom posla. (Mahne
rukom. Odlazi sa Natalijom)
Ana i Sudski službenik u hodniku. Zvono. Ana radosno istrči iz kuhinje u hodnik i
razdragano, sirom, otvara vrata. Pred vratima je mlad čovek sa tašnom ispod ruke. Ana je
razočarana..
ANA: Ja mislila da je neko drugi. To jest, da je moj bravar, kad ono nije! Vi došli da
zapišete ono.
SLUŽBENIK (nelagodno mu je) Jeste, moram da vam popišem stvari.
ANA: Onda moramo u moju sobu. Ovde nema ništa moje, a tamo ima, izvolite ovamo.
(pokazuje rukom
da krenu kroz hodnik).
Ana i Sudski službenik u Aninoj sobi. Devojačka soba. Krevet, stočić, noćni sto na kome
stoji stari radio. Na zidu iznad kreveta tri slike, jednake veličine i u sličnim ramovima,
jedna do druge. Mornar, konjički oficir i pilot. Orman, na ormanu kofer. Soba sa vrlo
malo slobodnog prostora.
ANA (smejući se) Sad, što je, tu je. Kad je za zapisivanje, da se zapisuje. Nije ovde sve
moje, mislim, krevet nije moj, ni sto, orman i to; ali je radijo moj. (Dodirne radio rukom)
A imam nešto, isto moje, i u ormanu. (Otvara orman, vadi kutiju) To je dobila moja
majka od njene gazdarice, pokojne, zapisala gazdarica, svojom rukom, da se to da njoj
mami, ovaj od srebra escajg. (Otvara kutiju i stavlja je na sto) To i radijo, isto moj, to
može da se zapiše.
SLUŽBENIK: Zaista mi olakšavate posao.
ANA (radoznalo) Je l’ te, a je l’ vam neprijatno kad zapisujete stvari, da l’ vam poneki
plaču?
SLUŽBENIK: Dešava se.
ANA (pljesne rukama, ubeđeno) Ne, sviđa mi se plakanje. Ne volim kad meni plaču, pa
ne plačem ni ja drugima. Baš mi je, majke mi, žao što vam plaču.
SLUŽBENIK (zbunjeno) To zaista nije prijatno.
ANA: Ma kakvi prijatno! Je l’ te da nije?
SLUŽBENIK: Nije.
ANA: Vi idete i zapisujete: ovo za ovoliko para, ovo za onoliko; a oni idu oko vas i
plaču. I još govore razne reči, a vi sve to slušate i još zapisujete.
SLUŽBENIK (uzima kutiju sa priborom za jelo, razgleda pribor) Kažete ovo je vaše, i
radio?
ANA: Jeste, to i radijo, i onaj kofer gore, al' tamo nema ništa vredno za zapisivanje i ovo
(pokazuje očima) slike, al' njih ne bi' dala nipošto. Nego to u kutiji i radijo, to zapišite.
SLUŽBENIK (uzima formular) Žao mi je što ste potpisali menicu i eto sad, vidite i sami.
Prevarili vas, znači.
ANA: Mislite da me Emilija prevarila? Ma kakvi prevarila! To sam ja potpisala za
Emiliju kad je trebalo da se udaje. A radile smo dve godine zajedno, kod države. Mnogo
se zaljubila pa je 'tela da se spremi za svadbu i ostalo. Posle je on, kad je trebalo da dođe
po nju, pobegao. I tako ona ostane. Sad nema para. Bila je kod mene i plače. A ja joj
kažem da imam escajg i da ne plače. Nek se zapiše i proda. Ona kaže da joj je žao, to je,
kaže, uspomena. A ja kažem: šta ti sada možeš, kad je on pobegao, a ti bez posla i sve
ostalo. Posle ona plače što je on pobegao i što je bez posla i za moj escajg i za radijo što
će da se popiše, a ja je jedva umirim. I, eto, zapisujte. (Pipne radio) Za njega mi najžalije.
Volem kad mi svira. Sad ga malo više puštam kad znam da će da mi ode.
SLUŽBENIK: Žao vam je da date radio?
ANA: Nije, kad je za Emiliju! Ovako mi je malčice žao, jer ja volem da igram. Čujte, a
vi? Volete li vi?| Sad kad ste ga zapisali i kad više nije moj, baš bi bilo pošteno da
odigramo, to jest, ako smete da igrate kad ste na dužnosti. Ja to razumem ako ne smete,
majke mi.
SLUŽBENIK: Ne zbog toga. Ne igram dobro.
ANA: Niste naučili dobro!
SLUŽBENIK: Izgleda da nisam.
ANA (veselo) Ko vas za to pita. Nisam ni ja neki majstor. Moj bravar igra bolje neg' ja,
ali mi je svejedno. (Uhvati ga i zaigraju) A njih ne bi' dala (pokazuje pokretom glave na
slike) da se zapišu i prodaju. Jedan od njih je moj tata.
SLUŽBENIK: Koji?
ANA: Kad bi' ja znala. (Prestane da igra, brzim pokretom skine cipele i hitro se popne na
krevet; pokazuje slike prstom) Ja ne znam koji je zapravo. Te slike je moja mama uvek
držala na zidu i pričala m' za njega, za pilota, da se srušio, za mornara mi je rekla da se
udavijo, a za ovog konjanika, kapetana da je pao nezgodno s konja. Nije stigla, kako ja
mislim, ni za jednoga da se uda, a posle nije 'tela za onog kog nije volela. Sad ne znam
koji je nastrado poslednji i čija sam. I tako sam se ja rodila. S tri oca, a čija sam ne znam.
Al' najviše bi' volela da sam... čekajte, koji se vama najviše sviđa? Recite al' pošteno.
SLUŽBENIK (gleda, razmišlja) Pilot.
ANA (pljesne rukama) Je l' te! I ja bi' volela da sam pilotova! More ne volem, more mi je
strašno, one velike ribe i sve ostalo, a ni plivati ne umem, kad sam bila mala, znala sam
(smeje se) s tikvama. Zato i ne volem da sam mornarova. Pa mi nismo ni odigrali našu
igru! (Skoči sa kreveta, igra u čarapama)
SLUŽBENIK: Baš mi je žao što sam morao da vam popišem stvari.
ANA: Što vam je žao?
SLUŽBENIK: Vi ste dobar čovek, možda zato.
ANA: Do đavola sam dobra! Da me vidite kad se naljutim. (Mekše) Uvek se obradujem
kad mi neko kaže da mu se najviše sviđa pilot. (Prestane da igra, stavlja ruku na grudi)
Znate da tu negde osećam da sam baš njegova, pilotova. Kad me pitaju šta mi je otac,
kažem: Bio je pilot pa se srušio. Srušio se baš kad je trebalo da se ženi mojom mamom.
Leteo je iznad njene kuće da joj se pokaže i pao. Posle sam se, kažem, ja rodila.
(Poverljivo, upravo opet počinjući igru) Vi to meni nemojte da verujete, to ja za njih, za
druge, koji pitaju, izmišljam.
SLUŽBENIK: Zašto izmišljate? To nije lepo. Prosto nije važno ko je čiji otac i šta je otac
sad, ili šta je bio.
ANA (iznenađeno, prestane da igra) Čekajte! Kako nije važno! A zašto onda mene pitaju?
To što ja izmišljam, to je zato što 'oću da izmišljam. Kad već ne znam koji je, nek bude
koji ja 'oću. Tako sam i rekla majci jednog mladića. (Nasmeje se) Svašta sam joj rekla.
SLUŽBENIK: Sigurno vas je nečim uvredila.
ANA: Otkud znate?
SLUŽBENIK: Ne verujem da biste vi nju uvrediii da ona nije vas, prva, uvredila.
ANA: Sedite, sedite. Ne mogu to da pričam dok igram. Ovako je bilo. Njen me sin
zavoleo, a i on se meni dopado. Pa 'oće da me pokaže svojoj majci. Ja joj sve pošteno
kažem za pilota, za mornara i za konjanika. Kažem ne znam koji je, i sve ostalo. A ona
neće da ga pusti više sa mnom, kaže: ne zna se ko joj je otac, može biti svako. Kao da je
njen muž bogzna šta zato što je pekar. Kažem joj da je moj otac bio konjički kapetan i da
je pao nezgodno s konja...
SLUŽBENIK: Ali, vi mislite da je pilot...
ANA: Tada sam 'tela da to bude konjanik. I kažem joj da se moj otac zasigurno ne zna, a
otac vašeg sina se zna jer nije bio ni pilot, ni mornar, a što se konja tiče, nije mogao da se
popne na njega pa nije zato mogao ni da padne. Ne zna se ko mi je otac, ali ja vašeg sina,
kažem, mogu da uzmem, mogu da se udam za njega, kad 'oću, mogu da ga vežem na
uzicu i da ga vodam kroz ceo grad. Ona mi kaže da sam ja jedna kučka i da to ne mogu,
zna ona svoga sina, a ja kažem: pitajte njega.
SLUŽBENIK (nasmeje se) Taj nije ni progovorio.
ANA: Taman posla! Bio je bled ko krpa, a ona ga pita: čuješ šta ta govori? A ja se
smejem pa kažem, dabome da je čuo, pitajte ga samo da l’ ja to mogu.
SLUŽBENIK: Sigurno ga nije pitala.
ANA: Đavola nije! Da l’ ona to može? pita ga stara, a on je prebledeo još vise, pa kaže:
Može.
SLUŽBENIK: To nije bilo prijatno! (Blago) Da znate da nije bilo lepo to što ste s njom
radili. To nikome ne bi bilo prijatno.
ANA: Posle je tek došlo najgore. Kažem joj da se ne boji, da ja mogu s njim šta 'oću, al'
baš neću. Ne dopada mi se što mu se zna otac. Ona mi kaže da sam ja kučka, a ja kažem
da jesam, al' da će njen sin da mi jede iz ruke, ako samo 'oću. E, kučko, iz ruke neće da ti
jede, kaže ona. 'Oće, ako ja 'oću, kažem ja. A sin, vidim krivo joj, ne umiruje nju, nego
mene. A ja mu kažem, ili ćeš mi tu, pred njom, jesti iz ruke, ili ja idem. I uzmem dve
kocke šećera kako su stajale tu, na stolu, kod njih mislim, i stavim ih na dlan i kažem:
jedi. On 'oće da uzme prstima, a ja kažem, a jok, iz ruke, zubima. I on se sagne, pa
pojede. A ja joj kažem: eto, sad ste vid’li čiji se otac ne zna. Pa onda dignem glavu i
izađem napolje ponosno. I zato što sam bila učtiva, kažem joj: zbogom, gospođo, a zato
što sam bila ljuta, lupim vratima. (Prekine je zvono u sobi) Izvinite, eto nismo ni odigrali
a zovu me. (Obuva cipele) Jeste li vi zapisali šta treba?
SLUŽBENIK: Sve sam zapisao. A šta je bilo s tim mladićem što vam je jeo iz ruke?
ANA: Ah, on je takav, taj bi jeo svakome.
Ana i Maksim u kuhinji.
MAKSIM (privuče joj se s leđa, na uvo, basom) Čuj, curo, stvarno, kakav je čovek taj
bravar?
ANA (posluje oko šporeta, u ruci joj tiganj) Što se toga tiče, bravar je majstor, gospodine
Maksime. A što se drugoga tiče, vi ste pravi đavo. Prišuljate se ženskinju iza leđa mnogo
iznenada.
MAKSIM: E baš mi je drago što se udaješ za majstora. Neka šeprtlja bi celu tu stvar
pokvarila, šta misliš?
ANA: Zato se ja i udajem za majstora, kad je majstor, nek je majstor, i sve ostalo.
MAKSIM: Palačinke?
ANA: Ako 'oćete da vam metnem u tanjir?
MAKSIM: Daj dve-tri i nek idu do đavola.
ANA: Prvo sedite za sto ko čovek, 'oćete li sa orasima?
MAKSIM (za stolom) Sa orasima, majku im njinu!
ANA (pljesne rukama) A što palačinku psujete majku? I čula sam razni' psovki, al' još
nisam čula da neko palačinku psuje majku. Mnogo ste osobiti i posebni, gospodine
Maksime. Na svetu nema takvi' još možda svega dva-tri. (Prinosi palačinke)
MAKSIM (hvata je za ruku) A ti se sprijateljila sa Natalijom?
ANA (kikoće se i izvlači ruku) Ma kakvi! Bilo je to više kao jedno ispitivanje. Šta ja
mislim o gospodnu i sve tako neke stvari.
MAKSIM: Sedi. Ama sedi, neću te pojesti. I, šta kažeš, raspitivala se šta misliš o njemu!
ANA (za stolom) Šta ja mislim, i sve ostalo.
MAKSIM (jedući) A šta je to ,,sve ostalo"?
ANA: Ama sve. Te kakav je gospodin, te da l’ me pipa i gde me pipa? Ja kažem, ne pipa,
samo uštine za obraz i prođe. A onda ona: i nigde više? Nigde, kažem, samo se još
kikoće, kad prođe. Onda mi ona kaže da se raspituje zato što je to moglo tako pre rata, a
sada ne. Jer je gospodin komunista. Ne smejte se, gospodine Maksime, majke mi. Pa to
sada nije moralno da se pipaju služavke. Ja joj lepo kažem da je gospodin, što se toga
tiče, bezopasan. Onda me pitala da l’ sam nešto premetila? Što se toga tiče, kažem, ništa
nisam premetila. Samo sam joj rekla da je mene mama naučila da što vidim ne vidim, što
čujem ne čujem, a ko me je pipno nije me ni pipno. Jedino, kazala mi je mama, da
pripazim da ne preteraju, jer se to ne može tako. A za ostalo, kažem joj, ništa me se ne
tiče.
MAKSIM (smejući se) Čuj, ne ljuti se. Ali ja ne verujem (preti joj prstom) da ste vas dve,
baš tako, kao dve prijateljice, razgovarale. Kao dve prave prijateljice!
ANA: A što da nismo? Majke mi. Ko veruje nek veruje, a ko ne veruje, opet nije važno.
Posle mi je kazala da sam ja čvrsta devojka, a ja sam rekla da jesam. Posle sam joj pričala
koliko sam čvrsta i kako me je bravar, što je ovde opravljo kvake, posle kad je opravio
kvake, pipo za opkladu uza zid.
MAKSIM: Za opkladu?
ANA: Jeste, za 'iljadarku. Rekla sam da može da me pipa nagore (ustane i pokazuje od
struka naviše, sve igra vrlo živo, s gestikulacijom) i da se neću ni mrdnuti. Neću, kažem,
ni trepnuti. A on kaže: lažeš, curo. Sam lažeš, velim. Da vidimo, kaže on. Da vidimo,
kažem, al' prvo da vidim i tu 'iljadarku. On kaže: slepice jedna, a znaš li ti šta je bravar,
da nema 'iljadarku a tolike se kvake i ostalo kvari. Ja se smejem, kažem: znam ja da se
kvare i da se, što se toga tiče, ima posla, al' ti meni prvo pokaži 'iljadarku. Kučko, kaže,
stani tu uza zid. Ama ne, kažem, prvo ti pokaži pare.
MAKSIM: I, da li ti je pokazao pare?
ANA: Jeste. Naljuti se pa pokaže buđelar, pun, majke mi. I ja tada vidim nema
prevarancije, pa stanem uza zid. A on pipa. Razne veštine, vidim, zna, al' šta mu sve to
vredi kad nisam ni trepnula! Gleda on ispod oka, naljuti se, veli, trepni, kučko, ti si prva
ženska koja mi nije ni trpenula, koja neće da trepne. Da znaš da ću da trepnem, evo ti,
kažem, pa mu pokažem lakat. Trepćaću kad ja oću, kad volem, trepnem kad ne volem,
neću ni da trepnem. Ti si kučka, opet kaže. Jesam, al' daj pare. On da pare pa posle
odemo na večeru. 'Oće on da plati, a ne, kažem ja, ja plaćam! što ti da plaćaš jednom
bravaru, ljuti se on. Plaćam zato što nisam trepnula, zato i plaćam, kažem a on opet ne da.
I da znaš, da nisi, kaže, gledao sam i mislim sad ćeš da trepneš, al' nisi. I da znaš da mi se
zato mnogo dopadaš, ne volem, brate, ženske koje odma' trepću. Ni ja, kažem, ne volem
muškarce koji odma' pipaju. Pa tako vidimo da smo se razumeli i posle se zaljubimo
oboje. (Malaksalo) To sam ja sve, samo malo kraće, i gazdarici ispričala. A ona mi je
posle rekla da sam ja jedna čvrsta devojka i da joj se javim kad se budem udavala, valjda
'oće nešto da mi kupi.
MAKSIM (jedući) Čuj, ti si stvarno čvrsta devojka. Svaka ti čast. A šta je posle bilo s
bravarom? Mislim, šta je bilo posle kad ste opet probali da li ćeš da trepneš.
ANA (zaprepašćeno) Kako znate? Majke mi, vi ste đavo!
MAKSIM: I, šta je bilo?
ANA: Još jednom smo probali. I to odma', kad smo se vraćali sa večere. Kaže bravar, daj
još jednom da probamo. Tada se još nismo zaljubli, to sam ja, tek kad sam stigla kući,
premetila. Opet za 'iljadarku pitam. Opet. I počnemo tu, na ulici, pod svetlom da vidi da l’
ću da trepnem. Do pola sam izdržala, a posle počnem da trepćem. Ljubi, kažem, izem ti
'iljadarku sad kad ne mogu da izdržim. Ljubi. A, je l', kaže on, sad ne možeš da izdržiš,
kučko jedna! Sad ne mogu, kažem, kad su me napali mravi pa idu po meni. I tako me on
ljubi (uzdahne) a posle mi je dao još pet stotina.
MAKSIM: Zašto pet stotina?
ANA (ponosno) Zato što je moj bravar takav, pošten čovek, majke mi. Kaže, gledo sam,
do pola si izdržala, zato uzmi pet stotina. Kažem, neću sad kad sam se zaljubila. On kaže,
do pola se nisi zaljubila, uzmi pet stotina, do pola nisi, posle kad si se zaljubila, posle je
besplatno, ali do pola nisi. 'Oću, kaže, da sve bude pošteno. Eto.
MAKSIM (digne glavu, otvori usta, zagrize odozgo stavljenu palačinku) Sumnjiva mi je
ta ljubav, mnogo mi je sumnjiva!
ANA: A što? Zašto vam je sumljiva, gospodine Maksime? što grešite dušu, šta tu ima
sumljivo, sve sam vam najpoštenije ispričala.
MAKSIM: Sumnjiva je, sumnjiva!
ANA: A što? Recite zašto?!
MAKSIM (praveći se ozbiljan) Jeste, ispričala si pošteno. Priznajem. Samo, Ana, gledaj,
bravar ima mnogo para, a počelo je od zida, od klađenja. Prvo pokaži pare, razumeš! E.
pitam, da li bi se ti zaljubila u njega da nije imao toliko para. Razmisli, pa kaži pošteno.
ANA (malo razmisli, pa kaže energično) Bi'. Da znate da mi je majka govorila da je bolja
ljubav s parama nego ljubav bez para, ali i bez para može da bude mnogo lepo. Zgodno je
to što ima para, a da nema, opet bi' ga volela, majke mi.
MAKSIM: On tebi, kako čujem, stalno govori: „Kučko jedna". Da li te to vređa?
ANA: A što da me vređa kad mi je fino, je l’ tako?
MAKSIM: Tako je.
ANA: Oćete li još palačinke sa orasima.
MAKSIM: Hoću.
ANA (donese palačinke, stavlja ih na sto, gleda ga radoznalo) Je l’ te, gospodine
Maksime, da se vi, počem, ne ljutite na mene?
MAKSIM: Ne, a što bih se ljutio?
ANA: Kad sam vam malopre donela palačinke s orasima, vi ste me u'vatili za ruku, a
sada ne. Je l’ to zbog bravara?
MAKSIM (ozbiljno) Ama ne, Ana! Baš mi je drago što voliš bravara! Radovao sam se
zbog tebe dok si mi to pričala, to da si zaljubljena. Malo sam, zbog nečeg drugog,
zabrinut, i zamišljen. Razumeš. I kad se smejem, ne smejem se potpuno. Razumeš?
ANA: Sve ja razumem.
MAKSIM (ozbiljno) Znaš, ja sam nekada mnogo voleo Nataliju. Posle se ona udala, i sve
je propalo. (Živne) Ali, kad ti i ja pričamo, mi ne smemo da tugujemo, moramo da
budemo veseli, kao ti kad si malopre pričala o bravaru. Šta je Natalija još pitala. Da li je
ona na tebe ljubomorna?
ANA: Samo đavo zna. Raspitivala se za gospodina i stalno ponavljala da nije moralno da
on kao komunista pipa ženske, to jest, ja sam razumela da on kao oženjen... Da, eto, zato
nije moralno.
MAKSIM: A kako štipa za obraz taj komunista?
ANA: Ništa naročito. Samo štipne i utekne. A što se toga tiče, mogu da kažem da ja
mislim da tu nema neke razlike, mislim kako pipaju komunisti, a kako koji nisu. Sve su
to muškarci, pa svako radi kako najbolje ume. Samo, ženska u mom položaju mora da
prepazi da ne preteraju i ti politični i oni obični muškarci. Jer, cela stvar je u ovome,
ženska u mom položaju mora da prepazi na sebe i da bude cela za udaju. To jest, to je i
sada jako važno, majke mi. Ona koja ima para ili nešto drugo, ta ne mora. Ona lepo kaže:
idem majci, ili bilo gde, i ode! A ja? Što se majke tiče, ona je umrla, a što se oca tiče, tu
sam vanbračna, pa ne mogu ni kod nje da se vratim, ni bilo gde. U tom je skoro cela stvar
i još i ovo. Kad bi' ja, ne daj bože, po nečem nastradala, s komunistima ili s drugima, bilo
bi mnogo nezgodno... Eto, da se po nečem, ja zaljubim u vas, prvo, vi bi me jednog dana
napustili, a drugo, bravar bi me prebio. A posle ne bi imala 'de da idem. To je sve kako ja
smatram. I zato je moje pravilo, kad se tiče gospodina, kad se već mora, pipni, pa sevaj
dalje.
MAKSIM (smeje se) Ti se, znači, na Ivana ne ljutiš.
ANA: Šta ima da se ljutim? Da nasrće, ne nasrće. A što me malo dotakne, to mu se, da
kažemo, omakne.
MAKSIM: Čuj, Ana, moramo nešto da se dogovorimo. Upravo, hoću nešto da te
zamolim. Ti i ja smo drugari, govori ti meni, molim te, ti.
ANA: Je l’ kad smo sami, je l’ pred svima?
MAKSIM: Pred svima, naravno.
ANA: A šta će oni da misle?
MAKSIM: Bridi nam lakat, tebi i meni, mi smo drugari, zar ne?
ANA: Jesmo, drugari smo.
MAKSIM (doseća se nečega) Znaš šta, Ana, dođi ovamo. (Smeje se) Bliže, molim te.
ANA: Šta to smišljate?
MAKSIM: Zašto opet vi? Zar nismo drugari?
ANA (s naporom) Šta to smišljaš?
MAKSIM (hvata je za ramena, odvodi je do zida, prislanja je, zbunjenu, uza zid,
odmakne se) Stani tako. Spusti ruke. Tako. Znaš, ne verujem ti ono.
ANA: Koje?
MAKSIM: Ne verujem ti ono za bravara. Verujem ti za ljubav, ali ne verujem da nisi ni
trepnula. Sad ćemo to da proverimo. (Vadi novčanik) Pod istim uslovom. Ovo je, kao što
vidiš, hiljadarka. (Prilazi joj) Sad ću ja umesto bravara da probam, da vidimo da li si ti
toliko čvrsta!
ANA: (uplašeno odskoči od zida) Ama ne, ne! Sve je istina. Samo vama... tebi, ne dam da
me dirate Ti si đavo, majke mi!
MAKSIM (smeje se) Što se plašiš, kad si čvrsta?
ANA: Vi ste... ti si đavo. Plašim se uradićeš nešto pa ću da trepnem iako sam čvrsta. A ja
neću da trepćem, majke mi. Ja volem bravara, a vas... tebe, volim ko brata.
MAKSIM (kikoče se, vraća novčanik u džep) Kad bu dem došao na večeru, svratiću da te
pozdravim. A ti razmisli da li smeš da se Kladiš. Doviđenja, drugar. (Mahne rukom)
Ana sama u kuhinji.
ANA (nespretno mase za Maksimom koji je već izašao) Kao brata! E, sve sam ti iskreno
rekla i za bravara i za ostalo, ali ono ,,kao brata" sam slagala. Da nema bravara, bogami
bi' tebe zavolela. Ne bi' mogla ni pola minuta da ti budem sestra.
Ana i Bravar u Aninoj sobi. Bravar leži na krevetu. Ruke je stavio pod glavu. Ana sedi
pored njega. Nagne se i poljubi ga. Bravar pokušava da je privuče.
ANA (izvuče se iz zagrljaja) Nemoj. (Pomiluje rukom radio) A on nije više moj. Neće biti
naš kad se uzmemo. Danas mi ga je iedan zapisao za Emilijin dug.
BRAVAR: Đavo da ga nosi. Baš mi je to mnogo važno.
ANA: A ja ga volem. I malo mi ga je žao. Al' mi je još više žao Emilije. Kako je onaj
smuvo, to je čudo jedno.
BRAVAR: Sama je htela da se smuva. Kako bi on sam? Ne može se tako!
ANA: Ja joj govorim: nemoj s njim, a ona meni: srce vuče. E, baš ćemo da vidimo,
kažem, di će da te odvuče. Jer srce može da odvuče na razne strane. Na srce, kažem, valja
pripaziti. Volem ga, a 'oće i da me ženi, kaže mi Emilija. Dovela mi ga jednom da ga
vidim. On u crnom odelu, a bled, ispijen, pravi đavo! Imo je neku malu crnu mašnu ispod
vrata, s iglom, kaže, vrlo skupocenom. A ja takvima ništa ne verujem. A prstima samo
lupa po stolu, a to je meni čudno. Šta imaš da lupaš prstima po stolu, mislim, vid'la sam
ja takve! To se radi kad ne voleš, a ne kad voleš. Odma' mu nisam ništa verovala.
BRAVAR: Šta ti imaš da mu veruješ? Ona mu je verovala, njena nesreća!
ANA: Tim, s malom mašnom, pa još bledima, i s tim iglama, ništa ne verujem. Kad
govori, ništa ga ne razumeš. Emiliji stalno govori na uvo, a posle se meni javlja
telefonom. Da izađem s njom. Hoće nešto da mi objasni, kaže i ceri se. Ja mu kažem, šta
ima meni ko da objašnjava. A on kaže da meni ima nešto specijalno da objasni. Imam ja i
za to ko će da mi uradi, kažem. Ti si momak moje najbolje drugarice, al' si svinja, što ja
neću da joj kažem da mi ne plače. Posle se on njoj, preda mnom, zaklinjao na večnu
ljubav, a to je trajalo četrnaest dana. Pa je nestao u pravcu Zagreba kao da pokupi isprave
i da kaže tati i mami da se ženi. I posle ga nigde nema.
BRAVAR (pridigne se, sedne na krevet, obgrli je) Šta je, tu je. Njoj sada ne možeš
pomoći. A kad tebe neko zove da ti nešto objasni, samo meni kaži, razumeš?
ANA: A danas kad te nije bilo, ja mislim, a šta ako i moj tako odmagli u nekom pravcu, a
ja ostanem sama? Pa mi odnesu i radijo i mamin escajg, a ja ostanem sama. I sa mnom će
onda biti kao sa mojom Emilijom. Gledam kroz prozor i mislim: velik je ovo grad, bože
moj, toliko kuća, toliko ulica, u kojoj je on sada kući, i s kim, mislim. Pa mi se sve
smučilo. A gospođa pita šta mi je, da l’ je nešto sa mnom iskrslo. Nije, kažem. A mislim:
a ako je iskrslo? I sva se sledenim.
BRAVAR (ljutito) Da ja sad tebi nešto kažem. Ja nisam ni bled, niti nosim male mašne sa
iglama. Neću da ti kvarim njušku pred venčanje pa da kažu: pazi, još mu nije ni žena, a
već je bije. Nisam ja, da znaš, baraba. Al' kad se udaš za mene, pa počneš takve priče,
onda da čuvaš njušku.
ANA: Ti ćeš mene da biješ?
BRAVAR (nasmeje se) Što se toga tiče, neću. Al' nikad se ne zna. Ako nešto zabrljaš,
prebiću te, to je jasno.
ANA (umiljavajući se) A zar ti nije žao da me prebiješ, a?
BRAVAR: Ko kaže da mi ne bi bilo žao. Bilo bi mi žao, ali bi te prebio, ako zabrljaš.
ANA: A kako ti možeš da biješ nekog ako ga voleš. Onda ti mene i ne voleš, nego ti se
samo sviđam!
BRAVAR: To s voljenjem nema veze. I kad nekog voliš, nema pravo da ti brlja. I, čuj,
curo, kod mene ti je poštenje najvažnija stvar. Ako si poštena, evo ti duša. Ako nisi, biraj
drugi grad, skači u reku, traži drugog bravara. Radi šta hoćeš, ali mi se samo sklanjaj s
očiju.
ANA (poljubi ga) Plašiš me i praviš se strašan.
BRAVAR: Vraga te plašim. Kod mene ti je poštenje... svake vrste... najvažnije. Još kad
sam bio šegrt, pa me majstor slao da opravljam razne kvake i brave po kućama, kad
naiđem na neku koja se vrcka, ja joj uzmem veće pare, a kad naiđem na siromašnu, ja joj
ne uzmem ništa. Pa tako i majstor ima svoje i ja teram svoje poštenje... A zašto sam ja
tebe zavoleo, šta misliš, a?
ANA (prkosno) Zato što onda nisam trepnula!
BRAVAR (odmahne rukom) Ama ne, ama ne!
ANA: Jednom si rekao da si me zavoleo što nisam ni trepnula.
BRAVAR: Ima i toga. Istina je da ja ne volim te koje odma' trepću, jer mislim u svojoj
glavi: kad odma trepće meni, trepnuće i drugom. A šta će ženi koja svakom, i odmah, oće
da trepne, muž? Nego, ja sam tebe zbog druge jedne stvari zavoleo.
ANA: Zbog koje?
BRAVAR: Kad je onda, još dok sam popravljao brave u kujni, još pre nego što smo se
opkladili, došla ona stara žena da traži nešto za hranu, a ti joj napunila ruke, sećaš se.
Onda te je stara pogledala i kazala: Hvala, dobra gospođo. A ti si joj kazala: Jadna sam ti
ja gospođa, kakva gospođa, služavka sam, a nisam ni dobra, ja samo premeštam od tamo
gde ima, tamo gde nema. Tako si kazala. A ja mislim: e, ovo je fina cura. Ta ima srca.
Takve ja volim. A tek smo se posle kladili, i tek sam te posle zavoleo i što nisi odma
trepnula. Ti si se meni već tada dopadala. A posle, kad si me prvi put poljubila, sama od
sebe, ja osetim da mi je baš to trebalo, da me, baš tako, neko poljubi. Ne znam zašto, ali
tako osetim. Posle, kad sam te otpratio, ja legnem u krevet i ne spava mi se. Krevet mi je
pored prozora, videćeš, a napolju počne jaka kiša. Ja ležim i mislim: bog te mazo, fina je
to cura! A meni baš takva treba. Za gospodu su one koje odma trepću, a za mene, za
bravara je baš takva cura! Koja ne može da poljubi baš tako, koja ima srca. A onda
mislim: a ako me ta ženska ne bude volela? Ako me ne bude volela, onda sam nadrljo. A
sad spavaj, sutra radiš, kažem sebi. A ne mogu da zaspim, sve mislim kako mi baš takva
žena treba, takva koja premešta od tamo gde ima, tamo gde nema.
ANA (ozbiljno) I kažeš da sam te poljubila baš tako kako si mislio da treba?
BRAVAR: Baš tako.
ANA: Da znaš da si u pravu. Neko te poljubi, pa ništa. A neko te poljubi, pa je sve
najlepše. Tako se i meni s tobom dogodilo, da mi bude sve najlepše.
BRAVAR (ustane, odlučuje se da kaze nešto značajno) I znaš šta, Ana? Najbolje bi bilo
da se spakujemo, pa da odemo kod mene. Znaš, meni je teško. Čini mi se da mi svaki dan
kad te ne vidim propada. (Obgrli je rukom oko struka i gleda je u oči) Kod mene ti je sve
pošteno. Hajdemo, pa da krenemo mojoj kući na svadbu.
ANA (kolebljivo) A ako se nešto pokvari?
BRAVAR (ubeđeno) Nema šta da se pokvari. Ti si se već dogovorila sa Emilijom da te
ona zameni. Oni su to prihvatili. Obavestićemo nju da dođe, a mi odlazimo.
ANA (uplašeno) A tvoja majka?
BRAVAR: S mojom majkom je u redu. Ona će te zavoleti, odma', videćeš.
ANA (živne, odlučila se) Dobro. I znaš šta, već je sve spakovano. Spremila sam se ranije
i čekam kad će to da bude. (Kolebljivo) Ti valjda znaš šta radiš? (Penje se na stolicu i
uzima kofer sa ormana) Ako to propadne, da znaš da nemam kome da se vratim. Zna li
tvoja majka sve?
BRAVAR: Dabome da zna, sve sam joj ispričao.
ANA (penje se na krevet i polako, u nekom čudnom raspoloženju, nežno skida sa zida
sve tri slike) Otvori kofer, poneću ih, žao mi da ih ovde ostavim.
BRAVAR (hoće da stavi slike odozdo) Dabome da ćeš poneti.
ANA (zabrinuto) Razbiće se, stavi ih u veš.
BRAVAR (stavlja slike u sredinu kofera. Ovlaš poljubi Anu i uzima je ispod ruke)
Krenimo.
Na stepeništu, Ana, Bravar i Maksim.
MAKSIM (shvata da Ana odlazi, zastane, zvizne) To je znači bravar i po. Da li vam je
ona rekla da sam kazao da vi odvodite sve što je najlepše?
BRAVAR: I da znate da niste pogrešili, baš je tako!
MAKSIM: I kako ti je sad? Da li ti je, sada kad odlaziš, makar malo teško? Da li si,
makar malo, tužna?
ANA (oslanjajući se na Bravarevo rame) Čudno je to, gospodine Maksime. Sad kad idem,
nekako sam pola tužna, pola radosna. Ova kuća u kojoj sam radila kao da je bila pola
moja. Pa sad kao da sam radosna što idem iz polovine koja nije moja, a kao da sam tužna
zbog one pole koja kao da je bila moja kuća.
MAKSIM (zamišljeno) Bogami, Ana, ti si pametna devojka. (Bravaru) Da li biste se vi
naljutili na mene ako je ja sad, na rastanku, u ime one polovine koja je ovde bila njena,
poljubim (predomišlja se) u obraz?
BRAVAR (prostosrdačno) Što se toga tiče, to je više nego u redu. Kako ja razumem, vi
ste nju nekako voleli. Nemojte se ljutiti, ali da ste bravar kao ja, tako pomišljam, možda
bi se vi njom oženili. Tako mislim i mislim da je za mene dobro što i vi niste bravar kad
vam se Ana dopadala. Pošteno vam se sviđala, pa mi ne smeta da je poljubite. I mislim da
mi ne bi smetalo da je sad poljubite i u usta, a za druge bi mi smetalo i u obraz.
MAKSIM (gleda Bravara radoznalo, sa simpatijama) Poljubiću je ipak u obraz. (Učini to)
Vi ste dobar par. (Obilazi ih i penje se brzo uz stepenice, Bravar i Ana silaze)
Natalija i Maksim u trpezariji.
NATALIJA (radoznalo) Šta je s tobom, Maksime? Kakva je to zamišljenost?
MAKSIM: Baš sam pre nekoliko trenutaka čuo koliko bih bio srećan da sam bravar. I
video sam kako pravi čovek odvodi pravu ženu!
Bravar i Ana u Bravarevoj sobi. Prostrana soba sa dva nameštena kreveta. Sto, a na stolu
neraspakovan Anin kofer. Dva ormana, jedan do drugog. Četiri stolice, ogledalo.
ANA: Da nije tvoja majka nas spazila kroz prozor pa namerno izašla?
BRAVAR (smeje se) Ma nije, odlutala je kod komšija. Ako hoćeš, ja ću da je pronađem.
ANA: Nemoj!
BRAVAR: Što si se uplašila. Daj da raspakujemo taj kofer...
ANA (hvata ga za obe ruke) Nemoj, ostavi ga.
BRAVAR: Šta ti je sad?
ANA: Nemoj da raspakuješ, molim te.
BRAVAR (osluškuje) Evo je, dolazi.
ANA (uplašeno) Eto, ona dolazi!
Ana, Bravar, Bravareva majka u istoj sobi.
MAJKA: Kažem mu ja, nemoj nešto da mi spetljavaš, nego je dovodi, pa se ženi. Tako se
to radi. I kažem mu, imate moju i tatinu bivšu sobu, pa ćete tu da budete. I gotovo.
BRAVAR (Ani) Eto...
MAJKA (ustaje, oslanja se rukom o sto) A sad se smestite, a ja ću da zovem one moje na
kafu.
ANA (naglo) Ja vam nešto nisam rekla.
BRAVAR (prekorno) Reko sam ti da sam joj sve ispričao. Nema potrebe da sada ti...
MAJKA (seda, prekida ga pokretom ruke) Ako ona misli da valja da mi kaže, neka
ispriča.
ANA: Znam da vam je pričo o tome da se ne zna ko mi je bio otac, al' moram i ja to da
vam kažem. Ne zna se. Tako mi se to dogodilo. (Bravaru) Otvori mi taj kofer.
BRAVAR: Nije potrebno.
ANA: Što da nije? Što mora da se zna, nek se zna.
BRAVAR (nosi kofer, otvara ga) Ja sam joj zasita sve ispričao...
ANA (prekida ga vadeći slike) Eto, to su. To su ta trojica za koje svima pričam da je
jedan moj otac. I svima kažem da su nastradali. (Pokazuje slike) I kažem da se pilot
srušio, da se mornar udavio, a ovaj, on je, pričam, pao nezgodno s konja. I da mi majka
nije kazala koji mi je moj otac.
BRAVAR: To nije ni važno!
ANA: Važno je. (Uzdahne) Ja ne znam ko su ti ljudi, a i njemu sam isto pričala da je neko
od njih. Ne znam da li je moja mama i videla nekog od njih. To sam ja izmislila. Uzela
sam od jedne gazdarice kod koje je mama služila. To su neki njeni rođaci, il' tako nešto.
Ne znam što sam uzimala te slike, iz jednog albuma, al' sam ih stalno nosila za sobom. I
onda sam ih krišom razgledala.
BRAVAR: Sve to nije važno.
ANA: Važno je. A posle, kad sam počela da služim, kad je već moja mama umrla, ja sam
to uramila. Pričala sam da je moj tata bio pilot i da se srušio pre nego što je stigo da se
venča za moju mamu. Onda sam počela da pričam i o mornaru. Pa posle o ovom,
konjaniku. Kao, pao je nezgodno s konja, isto pred venčanje. Sve to ja nisam pričala kad
mi je mama bila živa, a posle sam pričala. A mama mi je rekla da je to bih jedan, ne s
ovih slika, nego jedan koji je pobegao, isto kao sad ovaj Emilijin. I ne znam zašto ja tako
nisam 'tela, pa sam ovu trojicu zavolela i izabrala. I posle nisam mogla da bacim slike.
Najviše sam zavolela pilota. Sad 'oću da se zna da sve to nije tačno, al' ipak 'oću ove slike
da metnem na zid, jer neću da ih bacim iako je sve to s moje strane izmišljeno.
MAJKA: Što da ne, kako ti 'oćeš, nikome ne smetaju.
ANA: Jednom mi je gospodin Maksim rekao da se ja džabe mučim, da je bolje da dve
slike skinem, a da onog na koga najviše sumnjam, njega da obesim na zid. Nisam ni to
mogla. Znam da mi nijedan nije otac, a kao da su mi sva trojica. Pa ne dam nijednog i
uvredim se za svakog od nji'. I nemojte da se smejete što 'oću da ih držim na zidu iako
nijedan nije moj tata. (Malaksalo) Sad ne znam šta ćete da mislite o meni, al' sam 'tela to
sve da vam kažem.
MAJKA (pažljivo, odmereno) Da znaš, dobro je što si ispričala. Samo ja mislim da je taj
Maksim u pravu. I ja bi' uzela samo jednog. (Prevrće slike, pregleda ih) Nije meni važno
čija si, ti si sad njegova i moja. A ako oćeš da me poslušaš, izaberi koji ti se najviše sviđa,
a druge nemoj da baciš, drži ih u albumu. To je što ja mislim, al' ako ti nećeš, onda drži
svu trojicu.
BRAVAR: Kako ti hoćeš. Jednog ili trojicu? Kojeg bi ti najviše volela?
ANA (malaksalo) Najviše bi' volela da sam pilotova. Pomišljala sam često kao da sam
njegova, iako znam da sam ničija. Mislim od njih trojice nijednog. Ali mi je bilo lepo kad
sam mislila da sam, kao, njegova. Njega ću da uzmem.
BRAVAR (raspoloženo) Onda ću ja da uzmem čekić i da ga zakucamo, pilota, ovde,
iznad kreveta.
ANA: Malo mi je nji' žao, ostale dvojice. Ali mogu da ih prebolem. Metnućemo samo
pilota.
MAJKA: A ja ću, s mojim staricama, da popijem po kafu.
Ana i Bravar u istoj sobi.
BRAVAR (kucajući ekser) Sad ćeš ti, stari moj, zauzeti svoje mesto.
ANA (neraspoloženo prati njegov rad, odjednom vikne) Ne!
BRAVAR: Šta je sad?
ANA (veselije, življe) Odjednom mi ni on ne treba. (Zagrli Bravara s leđa) Nikako nisam
mogla bez nji', a danas, odjednom, nijedan mi ne treba. Nećemo ni njega okačiti. Ni
pilota. Kad sam bez oca, nek tako i bude. Oprostiću se s ovom trojicom. (Povuče ga na
krevet. Sede na krevetu) Možeš slobodno da se kladiš u 'iljadarku da ću da trepnem čim
me dotakneš.
Bravar se nagne da je poljubi. Poljubi je. Ana zatrepće mnogo puta.