VISOKA POLJOPRIVREDNA ŠKOLA

STRUKOVNIH STUDIJA
ŠABAC

SEMINARSKI RAD

PREDMET: AGROMENADŽMENT

TEMA: EKONOMSKE MERE AGRARNE POLITIKE

Mentor: Student:
Prof.dr Boško Vojnović Svetlana Šumanski
SIM 207/2016

ŠABAC, 2016.
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

SADRŽAJ:

UVOD ............................................................................................................................. 3

1.0. AGRARNA POLITIKA .......................................................................................... 4

2.0. EKONOMSKE MERE AGRARNE POLITIKE .................................................... 5

2.1. Oblici i funkcije cena u poljoprivredi .................................................................. 6

2.2. Poreska politika .................................................................................................... 7

2.3. Sistem, politika i izvori finansiranja agroindustrijske proizvodnje ..................... 8

2.4. Osiguranje useva i proizvodnje ............................................................................ 9

2.5. Subvencije i materijalno – finansijski podsticaji poljoprivredne proizvodnje .. 10

3.0. ZAKLJUČAK ........................................................................................................ 10

LITERATURA ............................................................................................................. 12

Miroslav 2
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

UVOD

Menadžment je danas veoma korišćen termin. Njega upotrebljavaju stručnjaci

različitih specijalnosti, što je dovoljan razlog da se isti termin shvata na različite
načine, kako u praksi, tako i u teoriji. Za menadžment se često koristi termin
“administration”, umesto rukovođenja u upotrebi je upravljanje, za upravljanje se često
koristi termin rukovođenje, a za jedno i drugo termin organizovanje.

Rukovođenje, upravljanje ili menadžment je posebna naučna disciplina,

multidisciplinarnog karaktera, koja se bavi istraživanjem problema upravljanja
poslovima, poduhvatima i društvenim sistemima. Ova diciplina proučava upravljanje
kao složeni proces sa nizom potprocesa i kao grupu ljudi koja upravlja procesima i
koja takođe proučava sve pojedinačne upravljačke probleme i fenomene vezane za
efikasno izvršavanje određenih zadataka i poslova.

Strategijsko upravljanje u organizacijama koje se bave proizvodnjom

poljoprivrednih – prehrambenih proizvodapredstavlja veoma osetljivo područije, zbog
specifičnosti ove delatnosti, osetljivosti na mnogobrojne faktore i veoma
suprostavljenih interesa svih učesnika.

Strategijom dugoročnog razvoja poljoprivrednih subejkata utvrđuju se pravci

njihovog budućeg razvoja u skladu sa uslovima koje nameće okruženje.

izmeniti

Miroslav 3
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

1.0. AGRARNA POLITIKA

Agrarna politika, posmatrano u najširem smislu, se može definisati kao program

usmeravanja razvoja poljoprivrede unutar već odabranog modela razvoja kao celine.
Predmet agrarne politike je celokupna vertikala agroindustrijske prizvodnje, koja
obuhvata: proizvodnju agrarnih inputa, proizvodnju primarnih poljoprivrednih
proizvoda, proizvodnju poljoprivredno – prehrambenih proizvoda, uključujući promet,
finalnu potrošnju i politiku ishrane stanovništa.

Agrarna politika je skup mera ekonomske politike, koji obuhvata celokupnu aktivnost
njenih nosilaca usmerenu ka poljoprivredi, i čine je nekoliko međusobno povezanih
elemenata[3]:

 Ciljevi agrarne politike

 Sredstva, mere i metodi delovanja i
 Nosioci agrarne politike

Ciljevi agrarne politike mogu biti dugoročni i kratkoročni, a s obzirom na sadržaj -

opšti i posebni. Efikasnost agrarne politike u velikoj meri zavisi od toga da li su i
koliko ciljevi sadržajno i vremenski usklađeni.

Sredstva pomoću kojih se ostvaruju ciljevi agrarne politike mogu biti ekonomska,
tehnička, pravna i organizaciona. Najznačajnija ekonomska sredstva su cene,
investicije, porezi i politika izvoza i uvoza, a tehnička - mehanizacija, hemizacija,
zootehničke mere,komasacija, arondacija, plodored. Pravnim sredstvima reguliše se
sprovođenje pojedinih mera i akcija u proizvodnji, prometu, u oblasti posedovnih
odnosa i dr. Organizacione mere se odnose na organizaciju poljoprivrednih preduzeća,
na oblike povezivanja i udruživanja individualnih proizvođača.

Mere agrarne politike prema načinu sprovođenja mogu biti direktne, odnosno
dobrovoljne i prisilne.

Kao nosioci i učesnici agrarne politike pojavljuju se upravni i izvršni organi

vlasti, poljoprivredni proizvođači i njihova udruženja, političke organizacije, stručne i
naučne institucije.

Miroslav 4
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

Agrarna politika je deo ekonomske politike jedne nacionalne ekonomije ili širih
integracija, koji je usresređen na usmeravanje razvoja poljoprivrede.

Prema sadržajnim karakteristikama agrarnu politiku možemo podeliti u tri

osnovne grupe[1]:

1) Tržišno – cenovna politika

2) Politika ruralnog razvoja
3) Politika na područiju javnih službi i drugih usluga za poljoprivredu

Tržišno – cenovna politika sadrži mere koje utiču na nivo cena poljoprivrednih
proizvoda ili povećavaju prihod proizvođača putem različitih oblika direktnih
budžetskih plaćanja.

Politika ruralnog razvoja sadrži mere koje imaju za cilj podržavanje

multifunkcionalnosti poljoprivrede, povećanje efikasnosti i konkurenstnosti
poljprivrednih proizvođača i mere koje podupiru razvoj prerađivačke industrije, tržišne
organizovanosti, kao i opšti razvoj ruralnih područija.

U politiku na područiju javnih službi i drugih usluga za poljoprivredu svrstane

su mere putem kojih država omogućava rad javnih službi za poljoprivredu, kao i
realizaciju različitih projekata koji su značajni za razvoj poljoprivrede, a ne mogu biti
prepušteni samo tržišnoj inicijativi.

Konkretne prateće mere razvojne strategije u poljoprivredi, obično se dele na

četiri osnovne grupe[1]:

1) Ekonomske mere
2) Mere menjanja ili zaštite poslovnih odnosa i uređenja zemljišne teritorije
3) Tehničko – tehnološke mere
4) Organizaciono – administrativne mere

2.0. EKONOMSKE MERE AGRARNE POLITIKE

Miroslav 5
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

Ekonomske mere spadaju u grupu najznačajnijih mera agrarne politike, jer one
direktno utiču na rezultate poslovanja i dohodak poljoprivrednih proizvođača.
Komponente ekonomskih mera agrarne politike su[1]:

1) Politika umereno kontrolisanih cena osnovnih poljoprivredno –

prehrambenih proizvoda
2) Porezi i drugi zahvati dohotka poljoprivrede
3) Investiciona i kreditna politika
4) Politika optimalnih agrarnih subvencija
5) Politika snažne podrške agroindustrijskom izvozu
6) Politika osiguranja useva i proizvodnje
7) Kompleksan sistem robnih rezervi

2.1. Oblici i funkcije cena u poljoprivredi

U početnoj fazi kapitalizma, politici cena i tržištu nije pridavan poseban značaj,
što je prourokovalo česte ekonomske krize, koje su delovale razorno na čitave
privrede. Posle velike svetke krize 1929-1932 godine., započele su ozboljne
intervencije države na područiju politike cena. Danas skoro sve zemlje sveta imaju
razrađenu politiku cena poljoprivrednih proizvoda. Naime da bi rešile probleme
agrarnog sektora u privrednom razvoju, zapadnoevropske zemlje, prvo pojedinačno, a
potom i udruženo, počinju da vode politiku državne intervencije u poljoprivredi,
prevashodno preko pilitike cena.

Problemi oscilacija u poljoprivrednoj proizvodnji i u pojedinim granama ne bi

bio tako veliki kada bi se ti poremećaji mogli otkloniti u narednom proizvodnom
ciklusu. Teškoće su znatno veće nego u drugim privrednim delatnostim, pogotovu što
ovde znatno više dolazi do delovanja prirodnih faktora.

U agrarnoj politici se primenjuje više posebnih oblika cena[1]:

1) Garantovane cene su takve cene čiji nivo garantuje država, privredne

agencije, udruženja, uže društveno – političke zajednice i sl.
Miroslav 6
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

2) Orijentaciona cena je ciljna tržišna cena koja predstavlja osnovu za

aktiviranje mehanizma mera ekonomske politike, radi uspostavljanja i
održavanja tržišnih cena određenih proizvoda oko tog ciljanog nivoa.
3) Minimalna izvozna cena je najniži nivo cena određenih poljoprivrednih
proizvoda, po kojima se mogu zaključivati spoljnotrgovinski poslovi izvoza.
4) Uvozna prag – cena je najniži granični nivo cene određenih proizvoda
uvoznog porekla, koji obezbeđuje da ciljna struktura stabilnosti domaćeg
tržišta ne bude ugrožena uvozom tih proizvoda.

2.2. Poreska politika

Porez od poljoprivrede je najstarija ekonomska mera i mera agrarne politike.

On datira od kada postoji država i neki oblici organizovanog života ljudi.

U modernim državama se javlja veliki broj poreza i te poreze je moguće

klasifikovati po određenim kriterijumima.

Poreski sistem jedne zemlje nastaje kao rezultat kompromisa političkih snaga u
društvu, potrebe za iznalažanjem novih izvora za finansiranje javnih rashoda i slično, i
uglavnom nisu rezultat unapred određenog plana.Ukoliko jedna zemlja ima više nivoa
vlasti, poreski sistem postaje složeniji, odnosno različitiji, a može se desiti da ima
veliki broj različitih poreskih oblika. U tom slučaju dolazi do izvesnog stepena
neusklađenosti između pojedinih oblika poreza uvedenih od strane različitih nivoa
vlasti. Ovaj problem se u velikoj meri razrešava tako što zakonodavac donosi
sistemski zakon koji sadrži opšte odredbe o javnim prihodima.

Poreska politika u našoj zemlji sprovodi se na više nivoa vlasti, kao što je
Republika, autonomna pokrajina, grad i opština.

Vrste poreza koji se mogu uvoditi na teritoriji Republike Srbije su[3]:

1) Porez na promet
2) Porez na dobit preduzeća;
3) Porez na dohodak građana;
4) Porez na imovinu

Miroslav 7
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

5) Porez na finansijske transakcije

6) Porez na dodatu vrednost

Kod poreza na promet razlikujemo[3]:

a) Porez na promet proizvoda

b) Porez na promet usluga
c) Akcize

Kod poreza na imovinu razlikujemo[3]:

a) Porez na imovinu u statici

b) Porez na nasleđe i poklon
c) Porez na prenos apsolutnih prava

2.3. Sistem, politika i izvori finansiranja agroindustrijske proizvodnje

U sklopu ekonosmkih mera agrarne politike, politika finansiranja je od

posebnog značaja za razvoj poljoprivrede. Glavne komponente emisionih mehanizama
i instrumenti finansiranja agrara u makroekonomskoj agrarnoj politici su[1]:

a) Dugoročno (investiciono) i kreditno finansiranje agrara i agro industrije

b) Tekuće monetarno – kreditno finansiranje poljoprivredne proizvodnje.

Najznačajnije karakteristike poljoprivredne proizvodnje, koje određuju specifičnost

krediten politike u ovoj oblasti proizvodnje su sledeće[1]:

1) Niska akumulativna sposobnost poljoprivrede

2) Biloški karakter biljne i stočarske proizvodnje (spor obrt kapitala)
3) Značajan uticaj prirodnih faktora na obim proizvodnje
4) Manja efikasnost investicija
5) Postojanje više svojinskih oblika poljoprivrednih subjekata koji iziskuju
različite pristupe u ocenjivanju kreditne sposobnosti korisnika investicionih
sredstava i dr.

Miroslav 8
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

Osnovna karakteristika poljoprivredne proizvodnje se ispoljava u njenom dugom

roku proizvodnog ciklusa, relativno kratkom roku trajanja prerade primarnih proizvoda
poljoprivrede, kao i dužem roku stokiranja poljoprivrednih proizvoda.

2.4. Osiguranje useva i proizvodnje

Uobičajeno je da se osiguranje poljoprivrede ubraja u osiguranje useva i plodova

i osiguranje životinja. U teoriji i struci osiguranja ističe se da poljoprivreda
proizvodnja obuhvata dve osnovne delatnosti – gajenje biljaka ili biljnu proizvodnju i
gajenje životinja ili stočarsku proizvodnju.

Zajednočko za jednu i drugu delatnost je da su predmeti rada živa bića, odnosno

bilje i životinje. Biljna proizvodnja u stočarskoj proizvodnji obezbeđuje neophodnu
hranu i obrnuto stočarska proizvodnja za biljnu prizvodnju obezbeđuje naophodna
organska đubriva. Navedeni stav potvrđuje potvrdu da se ova dva vida osiguranja
povedu pod zajedničku granu, odnosno vrstu – osiguranje privrede.

Predmet u ovoj grani osiguranja mogu biti usevi, uključujući postrne, poduseve,
međuseve, višegodišnji zasadi, ukrasno bilje, voćni lozni i šumski sadni materijal,
rasad povrća i drugih kultura, mlade šumske kulture do navršene šeste godine, vrba za
pletarstvo, trska topla.

Pravilo je da navedeni usevi i plodovi koji su već bili oštećeni od rizika od kojih
se vrši osiguranje ne mogu biti osigurani. Shodno tome, ukoliko se posle zaključenja
ugovora utvrdi da je osigurani usev, odnosno plod pre zaključenja ugovora bio oštećen
od rizika je obuhvaćen ovim osiguranjem, osiguravač ima pravo da zahtieva poništenje
ugovora.

U grani osiguranja useva i plodova postoje osnovne i dopunske opasnosti.

Osnovne opasnosti su grad, požar, poplava, i prolećni mraz, dok je kod semenskoga
kukuruza jesenji mraz. I u ovoj grani važi opšte pravilo da su osiguranje obuhvaćene
dopunske opasnosti, ukoliko se ugovori dopunsko osiguranje i plati dopunska premija.

Miroslav 9
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

2.5. Subvencije i materijalno – finansijski podsticaji poljoprivredne

proizvodnje

U određenim fazama društveno – ekonomskog razvoja, poljoprivreda se

podržava odgovarajućim materijalno – finansijskim dotacijama u vidu subvencija.
Razloga za subvencije ima više, a među njima su najznačajniji[1]:

a) Prevazilaženje određenih poteškoća u realizaciji poljoprivredno

prehrambenih proizvoda na domaćem ili inostranom tržištu.
b) Selektivne mere unapređenja i povećanja određene proizvodnje
c) Stimulacija primene određenog tehnološkog procesa proizvodnje

Subvencije možemo posmatrati sa stanovišta na kojem se primenjuju, kao[1]:

a) Regionalne
b) Nacionalne
c) Međudržavne

Regionalne subvencije imaju nauži karakter. Preko nih se nastoji izaći u susret
određenim zahtevima odgovarajućeg područija, pa su specifičnog karaktera. To mogu
biti uglavnom, povremene ili dugoročne mere, što se sprovode kroz premije, regrese ili
kompezacije u užim okvirima.

Nacionalne subvencije su one koje se određuju na novou zemlje. Po širini su

obuhvatnije. Obično se uključuju[1]:

a) Subvencije tržišnog i
b) Subvencije proizvodnog karaktera.

Mađudržavne subvencije su posle Drugog svetskog rata postale poznate u okviru

zajednice nekoliko zemalja, npr., evropskih zemalja.

3.0. ZAKLJUČAK

Miroslav 10
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

Agrarnu politiku čini nekoliko međusobno povezanih elemenata: cilj agrano

političke aktivnosti, sredstva, mere i metode delovanja i nosioci agrarne politike. Sa
stanovišta vremena na koje se projektuju ciljevi agrarne politike, razlikuju se osnovni,
dugoročni ili strateški i ciljevi koji se utvrđuju za tekući period.

Najčešći ciljevi (kratkoročni i strategijski) ciljevi agrarne politike su[4]:

1) Povećanje poljoprivredne proizvodnje

2) Menjanje njene strukture
3) Porast produktivnosti rada i prinosa po jedinici
4) Efikasnije korišćenje uloženih sredstava u ovu delatnost

Poljoprivredu Srbije, a i drugih tranzicionih zemalja karakteriše hroničan

nedostatak investicionog kapitala neophodnog za razvoj i strukturno prilagođavanje
agroprivredi tržišno razvijenih zemalja. Srbija treba da koristi iskustva drugih zemalja
koje su pre nas prošle kroz proces tranzicije i pridruživanje EU. Neosporno je da
iskustva drugih zemalja treba koristiti, posebno iz koncepta ZAP. Za Srbiju su posebno
značajna iskustva zemalja iz okruženja koje su već prošle tranzicioni period i postale
članice EU. Iskustva drugih zemalja koje su već postale članice EU ili su u procesu
pridruživanja ispred Srbije ukazuju da je to: dug u složen politički i ekonomski
poduhvat, pravno kompleksan i finansijski zahtevan proces, agroprivreda je sa najviše
obaveza u procesu pridruživanja i agrarni ekonomisti u tržišnoj privredi dobijaju na
značaju.

Osnovni ciljevi agrarnog i ruralnog razvoja Srbije u fazi priprema za članstvo u

EU su: povećanje konkurentnosti u poljoprivrednoj proizvodnji, zatim neagrarnih
prihoda u ruralnim sredinama, povećanje značaja “drugog stuba” (ruralni razvoj),
obezbeđenje kompatibilnosti agrarnih institucija i statističkih i drugih baza podataka.

Miroslav 11
Seminarski rad Ekonomske mere agrarne politike

LITERATURA

[1] B. Vojnović: Skripta iz agromenadžmenta

[2] B.Vojnović, (2013.): Upravljanje projektom, Visoka poljoprivredna škola Šabac,

[3] K.Lovre, M.Gajić, Đ.Trkulja,(2005.): Reforma agrarne politike Srbije u procesu

prsitupanja STO i EU, Ekonomski fakultet Beograd

[4] http://www.mpt.gov.rs/

Miroslav 12