Синтакса

Синтакса је наука о употреби речи.

Реч је минимална јединица синтаксе, која има сопствено значење и способна је да у означној употреби упути на оно
што је предмет разговора.
Неке речи имају функцију исказа (нпр. глаголи, али и именице, речце, узвици). Реч употребљена у комуникативној
функцији назива се исказ.

Реченица и исказ

Реченица и исказ нису исто.

Исказ припада комуникативној синтакси, шири је појам, може да обухвати и јединице мање од реченице (речи, групе
речи), може да буде исто што и реченица, али и скуп реченица (ако представља комуникативно завршену поруку).
Исказни блок чине 2-3 реченице које представљају комуникативно завршену поруку, Исказ је и минимална јединица
текста. Његовим повезивањем настају пасуси (параграфи), а даљим повезивањем пасуса настаје текст. Пример за
минимални текст је пословица, а максимални неколико томова.
Реченица је чисто синтаксички појам, предмет структурне синтаксе, њена највиша јединица.
Синтагма је синтаксички уређена група речи, којом је описан скуп повезаних чињеница. (примери: један човек, две
птице)
Реченица је исказ у којем је употребљена предикатна форма (лични глаголски облик). Реченица је предикативни
исказ. Реченица може бити монопредикативна (има само један предикат) или полипредикативна (има више
предиката).

Синтаксички и синтагматски односи у реченици

Њихови синтаксички односи могу бити зависни или напоредни.

Постоје и синтагматски односи зависности и напоредности.
Речи напоредног односа повезане су у јединствену синтагму једнакошћу функција (и комуникативне и
синтаксичке; Дарко није ни добар ни лош; добар и лош стоје у напоредном односу и имају исту комуникативну и
синтаксичку функцију).
Напоредни односи се обележава везницима: И, ИЛИ, АЛИ, остаје необележен или се обележава интерпункцијским
знаком за напоредност – зарезом. Веза може бити:
- асиндетска (без везника)
- синдетска (један везник)
- полисиндетска (везник после сваке речи)
Зависни однос се ствара кад уз управну реч стоји атрибут или адвербијал. Сваки атрибут са управном речи чини
синтагму (зависна синтагма), као и сваки адвербијал са управним глаголом.
Свака реч у реченици и исказу која свој садржај остварује објашњавајући садржа друге речи чини зависну синтагму.
Зависност се обележава двојако:
- облицима речи (певање песме)
- лексички непотпуним речима (везници, предлози ...)

Прелазне конструкције:

Постоје прелазне конструкције (апозиција, атрибутив, апозитив, актуелни квалификатив).

Апозиција – речи исте синтаксичке функције и истог комуникативног садржаја. Нпр. И раније се дешавало да дође
овако у касабу, његово место, неки странац, шкутор или Циганин скитница.
У напоредном су синтаксичком односу према управној речи, али су ипак зависне од упоредне речи, јер поново
именују исти садржај. Одваја се зарезом или цртом (када желимо да из семантичких или комуникативних разлога
истакнемо апозицију – то се зове антиципација).
Атрибутив – конгруентна именица у атрибутској служби. Примери:Циганин скитница, вранац коњиц, извор вода,
доктор Ђорђевић, учитељица Милка... Слични су апозицијама, али је већа блискост са атрибутима. Не одвајају се
зарезом. Апозиција јесте напоредна именица код које се не употребљава везник, а атрибутив је увек зависни члан
синтагме.
Апозитив заузима положај атрибута према управној речи, одваја се зарезом од управне именице.
Млад човек, стасит и јак, стигао је јутрос на факултет. Посматрали смо дубоке боре, не оне обичне.
Актуелни квалификатив има функцију атрубута, али је остварује преко везе са најближим глаголом; атрибутска
функција се остварује преко адвербијалне.
Марко је изгледао чудно и занимљиво. – атрибутска функција одређена преко адвербијалне.

Синтагме:

Конгруенција је уједначавање гранатичких облика речи у синтагми. Због неодређености граматичких обележја
извесних речи настају такозвана колебања у слагању са другим речима.
1) Код неких именица које носе ознаке женског рода, а могу означавати и особе мушког рода, па придев,
заменица и глаголски придев употребљени уз такве именице добијају некад обележја мушког некад женског рода. У
једнини је готово увек мушки род. Професорица Вера је наш разредни старешина. У множини пак употребљавају се
ознаке за мушки и женски род паралелно. Прослави су присуствовали сви наши колеге. Прослави су
присуствовале све наше колеге. Војне старешине окупили су се на саветовању. Војне старешине су се окупиле
на саветовању. Уобичајена је употреба у једнини (други примери). У поетским и старијим текстовима чешћа је
употреба првих примера, у осталим других.
2) Именице двојица, тројица и њима сличне имају граматичке ознаке које се не слажу са стварним значењем.
Носе граматичко обележје женског рода једнине, а стварно означавају множину мушких лица. Могуће је двојако
слагање:
- Према стварном значењу (множина мушког рода). Четворица су носили велики пакет. Двојица су одсутни.
- Према граматичким ознакама (у једнини женског рода), иако је лични глаголски облик у множини. Четворица
су носила пакет. Двојица су одсутна.
3) Збирне именице на –АД имају претежно гранатичке ознаке јднине женског тода, а означавају множину према
именицама средњег рода (пиле, јагње, буре, дугме...) и због тога се могу двојако слагати:
- Према стварном значењу: множина средњег рода – На ливади су се играла мала пилад. Кубад цркве била су
златна.
- Према граматичким ознакама – једнина женског рода – На ливади је играла мала јагњад. Кубад је била
златна. На поду је била просута ситна дугмад.
Слагање са речима чије се граматичке ознаке разликују од стварног значења може бити двојако: према стварном
значењу или према ознакама.

Рекција је прилагођавање зависне речи у синтагми подразумева подешавање граматичких ознака према значењу
управе речи. Начин прилагођавања зависи од: врсте речи или исказних форми у којима су те речи употребљене.
1) Прилагођавање објекта прелазних глагола може бити двојако – у потврдној и одричној форми.
У потврдној форми исказа употребљава се акузатив, а само за неке речи генитив, а у одричној форми паралелно
акузатив и генитив. Наташа је купила мантил. Јоца чита интересантну књигу. Дајте да пијемо воде. (генитив, јер
је потпуно активирано партитивно значење, иако је правилан и акузатив). Додајте цемента да се бетон не круни.
Такве лепоте нисмо досад видели. Немој мајке заборавити.
2) Прилагођавање глаголима које се уствари разликује од прилагођавња речи именицама сличног значења. Уз
именицу глаголског значења увек се употребљава облик генитива (певање песме, читање књиге, мерење
раздаљине, посматрање утакмице), са глаголом се слаже именица у акузативу (певати песму, читати књигу)

Комуникативне функције исказа

- информативна (.)
- императивна (!)
- интерогативна (?)
Ако исказ има експресивну вредност – одна је екскламативан и обележава се (?!) чиме се износи експресивност,
знак се пише увек овим редом.

Искази се разликују и по саставу:

1) монопредикативни (једноставни) – имају један предикат и еквивалентни су простим реченицама
2) полипредикативни (сложени) – имају два или више предиката и еквивалентни су сложеним реченицама и
њихови односи се могу пратити.

Синтаксичка напоредност је равноправни реципрочни односи међу реченицама.Синтаксичка зависност означава

равноправи однос реченица, а тај однос је увек једносмеран (разликује се она која је упоредна и она која је одређује
и допуњује).
Синтаксичне функције су субјекатска, објекатска, атрибутска и адвербијална.
Синтаксична значења су обележавање времена, места, узрока у зависним реченицама, односно саставности,
раставности, супротности у напорендим реченицама.

Потпуни и непотпуни искази

Реченица је прави пример потпуног исказа, јер носи предикацију (предикација уноси нову информацију).
Комуниактивна синтакса: Сунце сија – сунце је тема, а сија рема.
Структурна синтакса: Сунце је субјекат, оно што нам је познато, а сија је предикат, који актуелизује значење.
Непредикативни искази се увек допуњују садржајем из контекста. У везаном тексту где је искат минимална
јединица често се предикат изоставља да би се постигла кохезија.
Непотпуни искази су они искази код којих нису изговорене све реи потребне за опис целог садржаја, него су само
неке употребљене. (Хоћеш ли ми донети књигу сутра? Да.)
Специфична врста непотпуних исказа су елипсе (прави непотпуни искази). Елипсе дозвољавају врло лако
надомештање изостављених речи уз помоћ контекста.

Целокупна синтакса се дели на:

1) тагмеме – све оне јединице до реченице (глас је такође синтаксичка јединица, јер у везаном говору може бити
исказ, реч, група речи)
2) таксеме – све што има предикацију
– предмет изучавања реченица са различитог становишта

23.03.2009.

Проста реченица је реченица састављена од основних чланова. Реченица која има и споредне чланове је
проширена. Централни члан реченице је предикат.

Предикат:
Предикат може бити глаголски (лични глаголски облик) или неглаголски. Колико у тексту има личних глаголских
облика – толико има реченица.
Постоје два случаја када два лична глаголска облика бројимо као један предикат:
1) када се у реченици нађе глагол непотпуног значења (требати, поћи...) који се допуњује конструкцијом да +
презент или инфинитивом (Морао је да дође. Морао је доћи.) Често се у оваквим конструкцијама налазе
процесуални глаголи (означавају почетак, ток, завршетак радње: почети, наставити, продужити, завршити,
престати...).
Примери: Он није престајао да говори. Он није престајао говорити. Бројимо га као један предикат, јер предсатвља
једну смисаону целину.
2) Знао је да је главно довести их тамо. Инфинитив довести није допуна речи главно нити помоћном глаголу,
већ је допуна целом изразу „главно је“. Може се заменити конструкцијом да + презент. Када су допуне непотпуним
изразима да + презент или инфинитив са њима заједно чине један предикат.

v Када инфинитив допуњује безличне глаголске облике и конструкције и то при одсуству субјекта реченице – такав
инфинитив више није допуна, него је субјекат реченице. Пријатно је разговарати са вама. Пријатно је да се
разговара са вама. (пријатно је је прилошки предикат)

Субјекат:
Субјекат је вршилац радње или носилац стања или особине изречене предикатом.Несташице хране као да га није
омела. (га – објекат)
Када је у реченици именован и вршилац радње и носилац стања субјектом се сматра она реч с којом је предикат
конгруенцијски повезан.
v Када конгруенцијски субјекат именује носиоца стања изазваног деловањем покретача, који је обележен
/регираном/ речју, субјекат се одређује облички, а не семнатички. (Милош је био притиснут мислима. Стално је
потискиван од стране својих колега. Субјекат није изречен, а „од стране својих колега“ је агенс, који преузима
функцију субјекта, тј. агентивна одредба.
v Данас је на предавању било досадније него икад. – бесубјекатска реченица. Бесубјекатска реченица је реченица
са безличним обликом предиката и са неизреченим вршиоцем радње и носиоцем стања. Безличан облик се налази
у средњем роду једнине.
Субјекат није обавезни члан реченице, он може да изостане.

Предикатив
Предикатив је допуна лексички непотпуног глагола у предикату: бити, јесам, постати (и сви фазни глаголи), назвати
се, прогласити се, именовати (се), сматрати (се). Субјекат, предикат и предикатив су елементи кои чине просту
реченицу. Проширена реченица настаје ако се у њој нађу атрибути, објекат и адвербијалне одредбе.

Атрибут
Атрибут је одредба именичких речи којом се описује особина или нешто друго у вези са именичким садржајем.
Конгруентни (придевски) атрибут – конгруира са именицом коју одређује. (лепа књига, бели цвет, наша кућа)
Инконгруентни (падежни) атрибут – не ступа у конгруентни однос са именицом, нити се мења – (кућа на брегу -
локатив , дете добрих родитеља - генитив, путовање на северни пол – на + акузатив, успомене из детињства – из +
генитив)

Објекат
Објекат је синтаксичка допуна прелазног глагола којим се описује садржај обухваћен глаголом.
Прави објекат се налази у акузативу без предлога и у генитиву (Купио је књигу. Мира спрема ручак. Немам ни
динара – прави објекат уз одређене глаголе дозвољава трансформацију у акузатив. Купићемо крушака. Попијте
воде.) Онај генитив без предлога који се може заменити акузативом без предлога – такође је прави објекат.
Неправи објекат – може се наћи у различитим падежима са предлозима или без њих.
Инструментал: Ветар је тресао гранама. (гранама је неправи објекат, не средство)Младић се бацио каменом на
полицајца.
Локатив са предлогом О: На научном скупу расправљало се о прагматици. Узбудио се говорећи о том догађају.
Генитив: генитиви који се не може заменити акузативом. Наслушали смо се таквих разговора. Зоран се ужелео
сестре. Марко се коначно дохватио књиге (а ни мени ништа не би фалило!).
Датив: Људи се чуђаху таквом послу. Помажући другима стичемо самопоуздање.

Адвербијалне одредбе
У адвербијалној функцији најчешће се налазе прилози, али се могу наћи и именичке речи у неком падежном облику
са предлогом или без.
Адвербијална одредба времена:
Јуче је падала киша Сваког дана треба доживети нешто лепо. (именичка синтагма у функцији адвербијалне
одредбе) О распусту ћу ићи у Немачку. (предлошко-падежна конструкција)
Адвербијална одредба места:
Тамо се виде развалине старог града. (прилог) Овде се нешто осећа на бензин. Из Подгорице је лако стићи на
Цетиње. (генитив, акузатив)
Адвербијална одредба начина:
Ова полица је постављена рђаво. Неко је енергичним гласом опоменуо студенте.
Адвербијална одредба количине:
Много је говорила о деци. Овај орман незнатно је померен с места.
Адвербијали за обележавање логичких веза (узрока, циља, начина, изузимања)
Није он то из пакости рекао. (=због пакости, узрок) Мића штеди за путовање. (намена)

Композиција (редослед) речи и синтагми у реченици

У нормалном (уобичајеном) реду предикат долази иза субјекта, то је такозвани неутрални ред. Придевски атрибут
долази пре управне речи, а падежни готово редовно долази иза управне речи. Ако се измести падежни атрибут –
истицање (антиципација) тог атрибута је највећа – то је најјача инверзија.
Кућа на мору – на мору кућа (информацијско тежиште, није неутрално)
Неутрална позиција адвербијала је испред глагола, али се може наћи у инверзији.

Правила о уобичајеном распореду речи: субјекат – предикат – предикатив

По потреби (ако постоји прагматика, прагматичка потреба да се оствари ефекат убеђивање) распоред може бити
измењен. Редослед речи у српском језику је релативно слободан.
Ограничавајући фактори:
Енклитике: положај енклитика је врло важан и готово фиксиран у српском, зато што се оне групишу са
акцентованом речјуиспред себе и са њом чине изговорну целину.
Дао сам ти је (нпр. књигу). Је се везује за прономинал ти и не може мењати место, додавањем речи (нпр. Дао сам
ти је јуче.) ништа се не мења. Енклитике се постављају на друго место иза акцентоване речи у реченици.
Сви потези усмерени на инверзију стилски су маркирани ради остваривања стилског ефекта или постављања
нечега у фокус информације.

Интерпункција реченице и синтагме

1) Напоредне синтагме:
Основно правило је да се напоредне синтагме неутралног значења ако се употреби везник не одвајају
зарезом. Кренули смо мрачним и пустим шумама. Милош и Ана спремају испит заједно.
Међутим, када се између две речи које су у напоредној синтагми не употреби везник, онда обавезно стављамо
зарез. Кренули смо мрачном, густом шумом.
Властита имена се не могу трансформисати, ако није реч о набрајању.
Ако је свака реч синтагме снабдевена везник, онда везник преузима улогу речце ѕа истицање (обавезни
зарези). Нико није повређен, ни Зорица, ни Павле, ни Драгана.
Киша је падала стално: и дању, и ноћу.
2) Синтагме зависног односа:
Зависни члан синтагме се по правилу не одваја зарезом од управне речи. (кућа на брегу, мудра глава)
Међутим, зарезом се понекад обележавају синтагматски односи, који иначе не би били јасни да није употребљен
зарез. Тако се зарезом међусобно одвајају напоредни атрибути који објашњавају исту именицу: Заспала је дубоким,
тешким сном. Има лепу, добро неговану косу.
Када један атрибут објашњава читаву синтагму састављену од именицу и другог атрибута зарез се ту никако не
ставља. Мајка кува изврсну пилећу чорбу. Седели су на топлом летњем сунцу.
Атрибут и атрибутив се не одвајају зарезом од именице без обзира на редослед. (црвена боја, народ српски, камен
човек, човек камен)
Међутим, апозиција и апозитив увек се одвајају зарезом. Њене очи, немирне звезде, стално су ме мамиле. Љут,
Ђорђе је отишао и не поздравивши се.
Адвербијали се понашају као и атрибути. То значи да се не одвајају зарезом без обзира на распоред у синтагми
(Ватрогасци су убрзо стигли. Ватрогасци су стигли убрзо.)
Једини изузетак од тога је случај када се посебно истиче – адвербијал се у том случају може писати са зарезом
(само глаголски прилози испред личних глаголских облика). Идући улицом према факултету, Нађа је мислила на
протеклу ноћ. Рекавши то, упути се ка вратима.
Издвојене и уметнуте речи у реченици одвајају се зарезом од осталих речи. Кућа је била стара, оронула. –
издвајање Отисци његових стопала, на снегу, били су чудно утиснути. – уметање
Облик вокатива, као и сви узвици, обавезно се одвајају зарезом.

30.03.2009.

Реченице у сложеном исказу

1) напоредне
2) зависне

РЕЧЕНИЦЕ НАПОРЕДНОГ ОДНОСА

У напоредне реченице убрајају се саставне, раставне и супротне (остале се налазе на ободу напоредности).
1) Саставне реченице обележавају паралелну реализацију садржаја (семантика)- Спољашња организација
саставних реченица одговара њиховом значењу, па се могу упоребљавати без везника и са везницима: и, па, те, ни,
нити.
Саставним реченицама истиче се јединство садржаја или околности у којима се тај садржај остварује.
И – општи напоредни везник. Остали имају специјализована значења.
ПА – обележава временску сукцесију (Одморисмо се мало, па кретосмо уз брег. Написаћу писмо, па ћу га однети у
пошту.), а може да означава и лочички след (Уморан сам, па легнем да се одморим.)
ТЕ – најчешће се указује н алогичке односе, нпр. узрока и последице, разлога, сврхе (Престрашио се, те не уме ни
реч изустити. Путовао сам за Београд, те сам гледао утакмицу.)
НИ, НИТИ – варијанта везника И која се јавља у одричним реченицама (Мира се није радовала, није се ни љутила.
Мира се нити радовала, нити љутила.)
Зарез: Ставља се када се не употреби везник, као и када везник служи за истицање (Нити иде Кулин-капетане, нити
иде, нити ће ти доћи.)
2) Раставне (дисјунктивне) реченице
Њима се износе паралелни, симетрични садржаји, при чему је на нивоу садржаја сложене реченице остварљив
само један од тих симетричних садржаја. (Ово лето ћу путовати или ћу остати у Београду и учити све време. – 2
симетрично постављене фигуре).
Раставне реченице се употребљавају и онда када изражавају садржаје који се међусобно искључују. Обухватају и
значење искључивања садржаја или садржаје који се наизменично остварују. (Професор би нам на сваком
предавању испричао неку занимљивост или би одмах почео са анализом теме. – искључивање садржаја
Макар легнеш полеђушке, макар легнеш потрбушке свирају ти око њушке. –наизменични садржаји)
Раставне реченице обележене су везником ИЛИ, а могу се писати и без везника.
Зарез се између раставних реченица не ставља, али се на то може наићи у публицистичким или књижевно-
уметничким текстовима. Зарез има оправдање када се истиче садржај једне од тих реченица, а ако су реченице
равноправне (ниједна се не истиче) – не пишемо зарез.
Или купи алат, или остави занат. Овај је луд, или се прави луд.
3) Супротне реченице
Супротним реченицама се такође паралелно износе садржаји, али се ти садржаји међусобно искључују. (Ја сам се
том догађају обрадовала, а он је заћутао од незадовољства. Нисам ја то рекао, него (већ) су сви то потврдили.
Не смејем се, већ се чудим. Нисам учила данас, али ам ипак показала знање.)
Типични везници су: А, АЛИ, НЕГО, ВЕЋ...
НЕГО и ВЕЋ се употребљавају у потврдној реченици, која следи за неком одричном.
Између супротних реченица се обавезно поставља зарез.

РЕЧЕНИЦЕ ЗАВИСНОГ ОДНОСА

1) Атрибутске реченице су најфеквентније. То су зависне реченице које имају функцију да нешто објашњавају.
Објашњавају неку реч у управној реченици: именице или заменице. Односе се на именицу или заменицу, па их
зовемо још и односне или релативне.
Реч у управној реченици коју односна реченица објашњава назива се корелатив. (Андрић је нашао пут којим
локалне теме избијају на ширину универзалности.) Везничке речи који, што, чији, да, какав називају се односни
везници. (Чија сам ја, онога су и овце. – зарез због инверзије Кога год да питашм свако ће ти лепо
објаснити. Зарез због инверзије, неутрални редослед би био: Свако ће ти објаснити, кога год да питаш.) КОЈИ и
ШТО се могу замењивати под одређеним условима. (Сандра је прочитала књигу коју јој је професор препоручио.
Сандра је прочитала књигу што јој је професор препоручио.) Алтернација се не одражава на структуру, ни на
смисао. Зависност се не обележава зарезом. Међутим, када се створи потреба да се нешто истакне, нагласи –
употреба зареза је оправдана.
Први логички начин је инверзија: Када су управна и атрибутска реченица у инварзији.
 Други логички начин: када је атрибутска реченица уметнута међу делове управне реченице (Нагли економски пад,
који се примећује на сваком кораку, значи несигурну будућност. – уметнуто између субјекта и предиката)
Дешава се да понекад изостане управна реч (изостаје корелатив) – ако се то деси, онда односна реченица више
није атрибутска. Она онда добија функције у сложеној реченици у којој је била њена управна реч и тако нестаје:
субјекатске, објекатске и предикативне односне реченице. (Нпр. Ко ради – не боји се глади. – функција
субјекта Онај ко ради не боји се глади. – атрибутска, јер има управну реч Што мислиш не учини. – функција
субјекта Оно што помислиш не учини. – атрибутска Постигли су што су желели. – арибутска Постигли су све
што су желели. – атрибутска) Предикативне односне реченице: Постала је што је намислила (односна реченица
допуњава лексичко-семантички непотпун глаголски предикат, зато кажемо да је у функцији предиката). Постала је
оно што је намислила (атрибутска).
2) Субјекатске реченице – у њих треба срвстати и зависне реченице у исказима типа Лепо је што сте
дошли. (лепо је – прилошки предикатив, што сте дошли – субјекатска реченица).
Драго ми је што вас видим. (ми – логички субјекат, што вас видим – односна реченица у субјекатској функцији)
Боље би било да си ме позвао. (боље би било – прилошки предикат, да си ме позвао – односна субјекатска
реченица)
Глагол јесам/бити моѕе се наћи у било ком времену, а да то не ремети структуру копулативног предиката.
Штета је што га нема. (што га нема – односна субјекатска)
Односне реченице у било којој функцији се не одвајају зарезом, осим у она три случаја која важе за све зависне.
3) Адвербијалне реченице

 Адвербијалне реченице за околности

Околност подразумева место, време и начин.

 Месне:

Оне објашњавају просторне односе с којима је повезан садржај управног глагола. (И ми кренусмо куд су остали
прошли. Настрадалима је најпре стигла помоћ откуд је нису очекивали.
Везници месних реченица су; куда, откуда, где, камо, докле, одакле.
ГДЕ – употребљавамо она када желимо да месном реченицом означимо неки простор, неко место уопште без
икаквог конкретизовања
КАМО – означава циљ
КУДА – означава смер кретања
Реч камо се све више у савременом језику сматра архаичном и повлачи се пред речју куда, која почиње да преузима
и њену функцију.
ОДАКЛЕ – обележава границу пд које се пружа простор
ДОКЛЕ – обележава границу до које се пружа простор
Зарез се у месним реченицама не ставља, осим у оним случајевима.
Месна реченица по својој дефиницији одређује предикат управне реченице (има адвербијалну вредност), али може
бити у вези са неком прилошком речи или синтагмом који имају адвербијални карактер и онда та прилошка реч или
синтагма има назив корелатив. Корелатив увек припада управној реченици (у задатку: подвуци зависну реченицу,
њега не подвлачимо!).
Попну се на једну велику планину откуда се добро види околина. (на једну велику планину је корелатив –
предлошко падежна конструкција са прилошком вредношћу)
Месне реченице према којима као корелазтив у управној реченици стоји синтагма са именицом врло су блиске
односним реченицама и могу се преиначити у односне. (Попну се на једну велику планину са које се добро види
околина. Становао је у булевару где је вечита бука. Становао је у булевару у ком је вечита бука.)

 Временске:

То су реченице којима се обечежавају временски односи у вези са садржајем предиката управне реченице.
Идем на море чим се заврши јунски испитни рок.
Многе се људске ствари чине смешнима док их човек гледа на другима.
 Кад је год месечина, он луња по ливадама.
Везници: кад, чим, док, пошто, тек и везнички израз пре него или пре него што
КАД и ДОК изражавају истовременост
ПОШТО, ЧИМ, ТЕК означавају да садржај управног глагола следи за зависним садржајем – постериорност
Везнички изрази (спојеви) ПРЕ НЕГО и ПРЕ НЕГО ШТО означавају да садржај управног глагола временски претходи
зависном – антериорност
Зарез: Временску реченицу не одвајамоод управне зарезом осим код инверзије, уметања и посебног истицања.
Постоје и временски корелативи – нека прилошка реч или синтагма која има адвербијални карактер, а налази се у
управној реченици
Природа је била иста и онда када су је сликали класични писци. Поздравићу се са њима касније кад оставим
ствари.
Напомена: Када је значење временске реченице појачано синтагмом у којој је именска реч управни члан – тада
адвербијалне временске реченице можемо пребацити у односне. Сетимо се оне ноћи после Тимочке буне кад су и
торови горели у ратној ватри. Сетимо се оне ноћи после Тимочке буне у којој су и торови горели у ратној
ватри.

 Начинске реченице:

Оне објашњавају начин или модус на који се остварује садржај управног глагола. Ове реченице синтаксичко
значењењ начина остварују и обележавају поређењем. То поређење зависне и управне реченице може се
заснивати на једнакости или неједнакости садржаја.
Поређење по једнакости: Клати се како му налажу искривљене ноге. Они су се понашали као што доликује
академским грађанима. Утањио гласом као стрина кад се моли.
Поређење по неједнакости: Она је више наслутила, него што је чула. Он то рече гласније, него што је смео.
Код нас се празници славе друкчије него што је код вас обичај.
Везници: КАКО, КАО ШТО, КАО КАД, КАО ДА – за једнакост, НЕГО ШТО, НЕГО КАД, НЕГО ДА – за неједнакост
Боље је умети него имати. (умети него имати – синтагма, није реченица, јер инфинитив не може да буде носилац
реченице)
Зарез се ставља по начелима која важе за остале реченице за околности.
Свака реченица за поређење по неједнакости има неку реч у управној. Синтаксичко значење начинских реченица са
поређењем по неједнакости обавезно је појачано неком прилошком речи у компаративу или је у питању реч или
конструкција којом се наглашава разлика (нпр. друкчије, на други начин, по другом обичају, различито).
У реченицама за поређење по једнакости ово појачање није обавезно, али је могуће (нпр. Загледа се у њега
бојажљиво као да моли. – може да стоји и без бојажљиво, а у оном примеру за неједнакост Она је више наслутила
него што је чула, реченица без више није потпуна)
Неке начинске реченице приближавају се односним реченицама, ако је у њима употребљена синтагма за
појачавање тј. корелатив.
Клати се како му налажу искривљене ноге. Клати се онако како му налажу искривљене ноге. Клати се по такту
како му налажу искривљене ноге.

04.05.2009.

 Адвербијалне експликативне реченице

Узрочне реченице:
Није дошао зато што је љут.
Није дошао услед тога што је љут.
Није дошао из разлога што је љут.
Зато, услед тога, из разлога су корелативи.

Последичне реченице:
Садржај последичне реченице се према садржају управне односи као последица према узроку. Обележавају се
само везником ДА.
Били су толико заокупљени послом да су заборавили на њен рођендан. Употреба зареза као код осталих.
Може се наићи на корелатив, то су најчешће прилошке речи: толико, тако... Толико се збунио, те није умео ни реч
изустити. Тако су настојали да му изађу у сусрет да се све време трошили у тој намери.

Допусне реченице:
Њима се означава нека слабије изражена сметња поред које се ипак садржај управне реченице реализује.
Везници су ИАКО; МАДА; ПРЕМДА. Иако је дуго спремао испит, није га положио онако како је очекивао. И пре
Немање било је код Срба књижевника, премда немамо књига из тог времена. Могу бити појачане речцама у
функцији корелатива; ипак, па ипак, па опет.

Условне реченице:
Оне означавају претпостављени услов за остварење садржаја управне реченице. Везници АКО; ДА; КАД су прави
везници, а може остати и без везника, али тада има искључиво упитни облик. /Ко год дошао, добро ће доћи/ Имају
прилошке изразе и речи за корелативе: онда, тада, у том случају.
Вода се добива ако се два молекула кисеоника. (пасивна реченица са рефлексивним пасивом)

Намерне реченице:
Оне се семантички односе према управној реченици као сврха или циљ према поводу. Везници: ДА; КАКО; ЕДА.
Мало је прошетао по парку да одахне. Пуно су времена проводили са њим како би се што пре психички опоравио.
АндриЋ: „Диже се да обиђе стражу, да би се расанио.(две намерне реченице у оквиру самосталне зависне)
Правила за зарез иста као за све остале, као корелатив се појављује израз ради тога.

Допунске реченице:
Изричне – њима се допуњују глаголи говорења. С обзиром на синтаксичко значење деле се на:
1) реченице директног говора
2) реченице индиректног говора
3) жељне реченице
4) заповедне реченице
5) зависно-упитне реченице
1) реченице директног говора
Исказ или група исказа којим говорник или писац преноси нечије речи у облику у којем су изговорене (цитирање).
Ове реченице се не везују везницима за управни глагол. Директни говор најчешће има облик сложене реченице из 2
дела:
- уводница – реченица којом се најављују туђе речии (нпр. Марко каже: )
- допуна („Данас нећу доћи на предавања“)
Интерпункција може бити различита, а зависи од самог положаја уводнице:
1) када уводница стоји испред допуне на њеном крају се постављају :, допуна почиње великим словом и
наводницима, завршава се изводницима, па тачком. Може се писати и без наводника, али се иза : ставља црта.
2) Уводница може бити уметнута међу делове допуне. Допуна задржава – или наводнике и велико слово, а
уводница се од ње одваја зарезима или цртама. „Данас – каже Марко – нећу доћи на предавање“. Црта је већа
пауза од зареза и антиципира онај део реченице који иза ње долази.
3) Уводница стоји иза допуне: „Данас нећу доћи на предавање“, каже Марко.

2) реченице индиректног говора

Има функцију да приближно опише садржај који се цитира. Реченицама индиректног говора описујемо садржај
управног глагола (то је увек глагол говорења или мишљења). Везник је увек ДА. Марко каже да данас неће доћи на
предавања.Реченице индиректног говора могу зависити од глаголске именице и тада су по функцији сличне
односим реченицама. Мића у свом задатку тврди да је незадовољан. Мића у свом задатку износи тврдњу да је
незадовољан (сад је уз глаголску именицу) – реченица је и даље изрична. То је декомпоновање предиката (знак да
је језик ушао у фазу бирократизације).
Вера је посумњала да ћемо стићи на време. Вера је изразила сумњу да ћемо стићи на време. Бранко је одлучио да
се уише на права. Бранко је донео одлуку да се упише на права.
Реченице управног и неуправног говора разликују се у ознакама глаголског лица у предикату. Код реченица
управног говора узима се лице с обзиром на субјекат уводнице. Професорка им је рекла: „Задовољна сам вашим
радом“: - прво лице.
Реченица неуправног говора подешава облике с обзиром на говорно лице.Професорка нам је рекла да је
задовољна нашим радом. – права конгруенција

3) заповедне реченице
Њима се изриче заповест, молба и због тога су сродне неуправном говору. Разлика је у томе што глагол у предикату
има увек исти облик – презент, док у реченицама управног говора имамо императив. Марко је наредио: „Врати ми
књигу“. Марко је наредио да му врати књигу. Користи се везник ДА.

4) заповедне реченице
Имају облик неуправног говора и зависе од глагола жеље: волети, желети, очекивати, надати се. Он би волео да
остане са вама. Он је желео да не време заврши факултет. Користи се везник ДА.
Напомена: Кад жељна реченица има исти субјекат са управном реченицом може се заменити инфинитивом. Он би
волео остати са вама. Он је желео да завири у ту фиоку. – допуна Он је желео завирити у ту фиоку. – допуна
семантички непотпуних глагола, заједно чине предикат.

5) зависно-упитне реченице
Реченице неуправног говора у облику упитних. Према свом комуникативном садржају деле се на две групе:
1) са упитним значењем – могу се преиначити у реченице управног говора
2) са обавесним значењем – не дозвољавају такву информацију
Пита Мира јеси ли допутовао у Београд. Пита Мира: „Јеси ли допутовао у Београд?“ (не треба тачка!)
Испричао нам је како је неопажено стигао. Може се трансформисати само са преинакама. Испричао нам је:
„Неопажено сам стигао“. Ово већ није директна трансформација. Реченице неутралног говора се не одвајају
зарезом. Не познају употребу корелатива.

УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА

Глаголски облици се дела на личне и неличне. Основна разлика је да се личним глаголским облицима изражава
предикативност, док нелични служе за обележавање других граматичких садржаја. Са становишта употребе важно
је време говорења и оно може бити двојако:
1) то је време када настаје говор
2) то је време које се појављује у реченицама директног говора (када се туђе речи преносе у истом облику)
Генерално, време говорења је време настајања исказа.
Разликују се три значења:
- индикатив
- релатив
- модус
Ову поделу је прво увео Белић, па се њоме касније бавио Стевановић (на чему су им студенти изразито захвални J).
Када се глаголски садржај доводе у однос са временом говорења – говоримо оиндикативу. Када се доводи у везу
са временом о којем се говори – онда је реч орелативу. Модус је када глаголски облик шпред временског значења
има и начинско.

ПРЕЗЕНТ
1) Индикативни – презент који означава садржај истовремен са самим говорењем. Марко ове године похађа
курс из синтаксе српског језика.
2) Апсолутни презент – описује садржај који није у вези са временом говорења, али ни са једним другим
временом, већ се износи као општа констатација и често се назива и пословички, гномски презент. Ко пита – не
скита. Користи се и за велике научне истине, а може да се односи и на неку способносг која иде ка
квалификацији.Панонска равница се шири на све стране. (Мира говори 5 језика. – Квалификативни)
3) Презент модалног (временско – начинског) значења – у реченицама са значењем претпоставке, жеље,
услова. Седи затворених очију као да спава.
 4) Наративни презент – релативни је о љиме се означава истовременост са неком прошлом ситуацијом. Хтео
сам да слушам, да чујем, да разумем разговор таласа и шкољке.
11.05.2009.
ПЕРФЕКАТ
1) Индикатив – онај перфекат који означава садржај који се остварује у прошлости – пре времена говорења.
Његово значење се мери само према времену говорења.Јуче нисам била на предавањима.
2) Релатив – садржај који временски претходи неком прошлом времену, а не самом говорењу. Слагање
времена. Нисам очекивао да сам тако лоше урадио тест.(први је индикативни перфект, други релативни)
3) Квалификативним перефектом представља се статички садржај у виду покрета или као заустављени покрет
који претходи описаној ситуацији – дескрипције. На падинама Копаоника расула се села. Као зелено море разливала
се војвођансак равница.
4) Перфекат асполутног значења – означава општи однос претхођења глаголског садржаја неком другом
времену без обзира на околности. Има ванвременско и свевремено значење. Налазимо га углавном у научном стилу
или у неким реченицама у којима се износе правила. У игри шаха први потез повлачи играч који је добио беле
фигуре. – атрибутска односна реченица, перфекат је у апсолутном значењу Пчелињи рој којем је угинула матица
неспособан је напредовање и брзо пропада.
5) Модални перфекат – обично у реченицама када се употребе и речце или везници који имају модално значење
. Ако си изгубио лопту – иди и тражи је. Чуло би се да је он допутовао у Београд.

ПЛУСКВАМПЕРФЕКАТ
Означава се глаголски садржај који временски претходи неком прошлом догађају, тако да по дефиницији нема
индикатив.
1) Релатив – означава релативну прошлост.
2) Квалитативна значења може да има у одређеним описима.
На том месту беше саграђена нова кућа.

ФУТУР
Индикативним футуром означава се садржај који се остварује у будућности, после времена говорења. Овог лета
путоваћу на море.
1) Релативно значење – онај футур који обележава глаголски садржај који се остварује после неког другог
догађаја. Делили су се у групе и одређивавали правце и место будућег састанка, а други ће са то време
испитивати околни терен.
2) Апсолутно значење – означава садржај који се остварује после неког другог глаголског садржаја и то се
понавља у свим истим или сличним околностима (нпр. пословице). Ко прст да – и руку ће дати.
3) Модално значење – када се употребљава са речцама и везницима који имају модално значење. Сутра ће
ваљда падати киша. Ви ћете по свој прилици ноћас отпутовати.

 ФУТУР II

Овај облик, као и плусквамперфекат, нема индикативно значење већ увек остварује релативно значење, јер се њиме
обележава претхођење или истовременост са неким садржајем у будућности. Кад се будемо састали следеће
недеље – одлучићемо коначно о нашим плановима.
Модално значење има уз речце или везнике са модалним значењем. Ако их буду позвали на време, они ће сви доћи.
Будете ли лети хладовали, зими ћете гладовати.

АОРИСТ
Њиме се означава остварење глаголског садржаја у прошлости истовремено са некимд ругим догађајем или
временском ситуацијом. Може имати значење перфекта: падоше ми наочари (= Пале су ми наочари).
Може имати значење презента или футура. Нпр. Нико се не огреја на туђем огњишту.
Може имати модално значење: Чини ми се да вам падоше папири. Суседи изгледа одоше у град.

ИМПЕРФЕКАТ
Слично аористу и он означава глаголски садржај који се остварује у прошлости истовремено са неким другим
глаголским садржајем. Нпр. Застадоше на једном месту и ту посматраху досад невиђен призор.
Гради се искључиво од несвршених глагола, а аорист може и од једних и од других, али је чешће од свршених.
Аорист од несвршених глагола се употребљава са прилошким одредбама за време: дуго, неко време потом, сат
касније...

ИМПЕРАТИВ
Означава говорникову жељу коју саговорник треба да реализује после времена говорења. Деиктичко, референтно
време. Уз допунске реченице за управни говор без везника ДА. Значи наредбу и молбу.
Временско значење има када не изражава жељу, молбу и слично.
Приповедни императив: Ја тако трчи, трчи, трчи док не падох од умора. Користи се у приповеткама.

ПОТЕНЦИЈАЛ
Означава се претпоставка о остварењу глаголског садржаја. Не би долазила да је знала да је сувишна. Може имати
и временско значење – када га налазимо у приповедним текстовима: Када би се пренула из тих стања схватила
би да је то само недостижан сан и тада би се шћућурила на задњем седишту.

ПАСИВ
У реченицама са предикатом у пасиву граматички субјекат је обухваћен глаголским садржајем тако да представља
њен стварни објекат. Положени су сви испити. Откривен је нови споменик у градском парку. – партиципски пасив
Рефлексивни пасив се гради додавањем повратне речце СЕ на глагол који чини основу предиката. Мисли се да је
то најважније за нашу заједницу. Људи мисле да је то најважније за нашу заједницу. (актив, људи – субјекат, мисле
– предикат, остатак –објекат)

ИНФИНИТИВ
Употребљава се као самосталан непредикатски исказ, има функцију синтексичке допуне модалних глагола (неки од
њих имају облике за сва лица: морати, хтети, желети: Морамо стићи на време. Хтели бисмо стићи на време.
Желимо стићи на време) Два глагола познају само безлични облик (требати, ваљати). Инфинитив допуњава и
фазне (аспектуалне) глаголе – они означавају степен извршености неког процеса. Почео је студирати. Наставио је
студирати Престао је студирати. – цела конструкција је предикат.
Инфинитив се може заменити конструкцијом да + презент.
Глаголи требати и ваљати имају безличне форме при употреби са инфнитивом или коснтрукцијом да + презент.
Међутим, они се употребљавају и у облицима за сва лица онда када се изриче одређена потреба или жеља. Док
сам била корисна - ваљала сам им. За писање ти требају идеје. (акузатив множине) За писање ти треба
идеја.(генитив множине) Нешто сам га требао. Нешто ми је требао.
Може се наћи у склопу футура.

У функцији објекта је у следећим ситуацијама:

1) када се слаже са конструкцијама које чине прилошке речи и глагол бити или када се у реченици нађе прилошки
копулативни предикат. Тешко је учити. Против је правилима дохватити лопту руком
2) конструкције са именицама у предикативној функцији: Задовољство је радити са вама. Штета је уништавати
саднице.Права је срећа имати такву породицу.
Свугде где може да се употреби инфинитив, може и конструкција да + презент, али је са становишта норме боље
употребити инфинитив.

ГЛАГОЛСКИ ПРИДЕВИ
Користе се у сложеним глаголским облицима као допуне помоћних глагола. Ја сам одушевљен. Употребљавају се и
ван њих, нпр. као атрибути: Цвеће се не полива врелом водом. Неподмазани точкови су ужасно шкрипали.
Могу се употребљавати и у глаголској функцији као допуне и у придевској као атрибути.

ГЛАГОЛСИ ПРИЛОЗИ
Глаголски прилог садашњи има значење истовремености са управним глаголом и нека специјална значења:
Начин – Ходао је гледајући преда се. Поздравио нас је смешкајући се.
Узрок – Седећи неправилно може се трајно искривити кичма. Вредно радећи он је постигао велике резултате.
Глаголски прилог прошли има углавном временско значење – значење садрћаја који временски претходи садржају
управног глагола. Попунивши пријаву, Ана је дошла на катедру да је преда. Затворио је собу лупивши вратима –
преплићу се значења истовремености и начина.
Легао је покривши се преко главе.