Primena I zastupljenost scenskh borbi u pozorištu

U pozorištima u Srbiji, kao I na prostoru bivše Jugoslavije, glumci nisu fizicki

spremni koliko bi trebalo, čast izuzecima, stoga sceneske borbe kada se
primene u nekoj predstavi deluju jako neuverljivo. Kako bih obrazložio svoje
tvrdnje, pozvaću se na predstavu “Violina, daire I pegla”. Teskt je pisao I režirao
Nikolaj Koljada. Dakle, u ovoj predstavi vidimo glumce kao jednu savršenu
mašinu koja je spremna “da preskoči svaku prepreku koji bi pred nju stavio
reditelj” bilo to kroz ples, igru, ili pak sceneske borbe, koliko god mi kao publika
znali da se to ne dešava zaista I da će lik kog tast upuca na svadbi ipak izaći na
poklon, mi na trenutak poverujemo u tu iluziju.

Navešću par primera iz predstava iz beogradskih pozorišta gde su reditelji

koristili scenske borbe.

Kralj Betajnove- Ivan Cankar, režija Milan Nešković

U prvom činu imamo scenu izmedju Maksa Krneca( Nikola Rakočević ) I Franca
Bernota( Vučić Perović )

Dakle, Maks Krnec je propali student koji se vratio u svoje rodno mesto
Betajnovu, brdo iznad Ljubljane, kako bi podigao revoluciju protiv Jozefa
Kantora ( Nenad Jezdić ). Nakon godina porvedenih u Beču, vratio se kući I prva
osoba koju je sreo bila je njegova ljubav iz mladosti Francka Kantor ( Milena
Živanović) NJih dvoje su tu imali emotivni susret koji je Franc Bernot video. I
došao da se sukobi sa Maksom Krnecom, on ga nije napao fizićki već rečima,
provocirao ga je I čekao da ovaj prvi napadne.

Scenska borba koju je Milan Nešković primenio u ovom slučaju je izgledala

ovako. Vučić Perović je bio okrenut ledjima publici I svojim telom je sakrio
Nikolu Rakočevića. Dva udarca koja su njih dvojica odigrala: Udarac pesnicom u
glavu, koji nikako, ni na jednoj probi nije izgledao uverljivo, bilo je očigledno da
je to bio lažni udarac. Dok je udarac kolenom u glavu izgledao uverljivije ali
opet ne dovoljno, jer bi posle takva dva udarca , Nikola Rakočević morao imati
neku posekotinu, I morala je barem malo krv da mu se vidi, iako reditelje po
stilu igre nije postavljao ovu predstavu u sitni realizam, ali je itekako stil igre
vukao u neki iščašeni realizam.

Druga scena koju bih opisao iz ove predstave jeste scena izmedju Jozefa
Kantora I Maksa Krneca. Dakle Jozef Kantor pokušava na sve moguće I
nemoguće načine da podkupi Maksa Krneca, kako on ne bi morao da ubije,
medjutim Maks Krnec je zaljubljen u pravdu I nikako ne želi da pogazi svoj
moral, stoga na kraju plaća životom svoje poštenje.

Milan Nešković je ovde sjajno primenio borbe, I to u najboljem smislu. Nenad

Jezdić poziva Nikolu Rakočevića da se pozdravi sa njegovom bratanicom, a
zapravo mu sprema smrtnu kaznu, kako Nikola krene ka vratima, tako njih
dvojica ulaze u slow motion, I u tom slow motion Nenda Jezdić davi Nikolu
Rakočevića, što zaista izgleda uverljivo.

Dakle ako upredim ova dva primera iz iste predstave, ja bih uvek pre koristio
stilizaciju, to jest drugi primer, jer je mnogo elegantniji I lepši, Jer ako ne
možemo do kraja da “izlažiramo” fizičku borbu onda smatram da njoj nema
mesta u predstavi jer time rušimo iluziju koju smo postigli.

Za tri godine studiranja na FDU. U svojim ispitnim vežbama imao sam dva puta
scenske borbe, jednom u drugoj I trećoj godini, u drugoj sam koristio scenske
borbe, a u trećoj sam radio stilizaciju.

U drugoj godini sam radio komad Martina Mekdone “Jastučko” gde sam u
prelazu izmedju prvog I drugog čina napravio sinkopicu. Imao sam lazne udarce
pesnicom, glavom o glavu, nogom u glavu….i to je ljudima u publici ostavilo
dobar utisak, ali zašto? Da sam radio suve scenske borbe bilo bi dosadno, jer bi
svi provalili da je to zapravo izkoreografisana tuča, ali sam ja uradio stilizaciju u
mešavini sa scenskom borbom. Pustio sam pesmu Dancing Queen grupe Abba,
I tom scenariju ljudi nisu obraćali pažnju na tačnosti uvežbanost borbi već na
metaforu koju sam pukašao da objasnim.

U trećoj godini sam zato odradio čistu stilizaciju. U komadu Huana Majorge,
“Dečko iz poslednje klupe”. Pred kraj komada odigrava se scena izmedju dva
druga iz klupe. Klaudije je poljubio majku svog školskog durga Rafe, što je Rafa
provalio, I po tekstu mi zaključujemo da je Rafa valjano isprebijao Klaudija. Ja
nisam primenio ni jedan element scenskih borbi, već sam uradio sledeće:
Pronašao sam predmet koji je Klaudiju najbitniji na svetu I čiji bi gubitak ga
povredio više nego fizičko nasilje.

Ja sam mišljenja da u pozorištu treba pre pribegavati stilizaciji nego

iskoreografisanim borbama, tj, treba pronaći količinu poniženja koja bi bila
jednaka količini batina koje bi taj lik trebalo da pretrpi. Publika će se pre zgroziti
stilizacije nego pak realistične scene tuče, osim ukoliko se ne radi neki realizam
ili naturalziam. Ali to je već do reditelja.