Рачунарска графика

Рачунарска графика подразумева стварање и обраду слика у две

или три димензије, уз помоћ рачунара и за то предвиђених
програма. Рачунарска графика има веома широку примену у науци,
индустрији, архитектури и дизајну. При чувању слике у рачунару
стално се сусрећемо са проблемом њеног оптималног записа. Под
оптималним записом сматрамо „што вернију слику, са што мање
заузетог простора на диску“. Два основна елемента који утичу на
садржај и величину графичког фајла су број пиксела (резолуција) и
дубина боје. Пиксел од енг. „picture elenemt“ – што значи елемент
слике је најмањи графички елемент слике, специфичан за битмап
слике. Да би се слике претвориле у дигитални облик, морају се
спремити као низ битова, односно бајтова, због чега се мора
„превести“ у више мањих делова од којих је сваки одређене боје.
Ти делови зову се пиксели и количина истих у појединој слици
(између осталог) одређује квалитет слике, али директно утиче и на
величину датотеке на диску, као и на стварне димензије (ширина и
висина) слике. Комплетна информација о пикселу садржи положај
пиксела на екрану (координате по ширини X и висини Y), нијансу
боје и интензитет осветљености. У color систему пиксел је
састављен од подпиксела – тачкица основних боја (црвена, зелена
и плава – R,G,B) од којих се различитим сјајем (интензитетом)
појединих подпиксела комбинује жељена нијанса боје.

1
 Боје
Основне боје су плава, црвена и жута и оне се не могу добити
мешањем других боја. Комплементарне боје леже у кругу једна
наспрам друге (нпр. плава и жута)

Топле боје су црвена, наранџаста и жута, а хладне су плава, зелена

и љубичаста.

Мешањем основних боја настају све нијансе боја. Постоје два

начина мешања боја:

Адитивна синтеза боја настаје када се оптички помешају три зоне

светлости (црвена, зелена и плава) са максималним интензитетом и
тада настаје бела светлост.

Адитивном синтезом боја настају: зелена+црвена=жута,

плава+црвена=магента, плава+зелена=цијан.

Суптрактивна синтеза настаје мешањем основних материјалних

боја (цијан, магента и жута). Ако се све три боје помешају настаје
црна боја. Њиховим мешањем настају: жута+магента=црвена,
жута+цијан=зелена, магента+цијан=плава.

RGB је систем адитивне синтезе боја. Приказ боја се добија

различитим интензитетима светлости примарних боја: црвене

2
(Red), зелене (Green) и плаве (Blue). Овај систем се употребљава за
радове намењене „екранском” (мониторском) приказивању
будући да је екран извор светла.

CMYK је систем суптрактивне синтезе боја. Приказ боја се добија

филтрирањем којим се од беле комплексне светлости одузима
светлост примарне боје. Тиркизноплави филтер (Cyan) од беле
одузима црвену, пурпурни (Magenta) зелену а жути (Yellow) плаву.
Црна (Кеy) се користи да додатно потамни боју. Овај систем се
употребљава за радове намењене штампи, пошто се штампарске
боје понашају као филтери светлости одбијене од беле подлоге.
Број могућих нијанси дефинисан је „дубином боје„.

3
 Врсте графичког приказа
Постоје две врсте графичког приказа:

1. растерска (bitmapirana) графика

2. векторска графика

4
 Растерска графика
Квалитет једне растерске слике одређује укупан број пиксела
(резолуција) као и број вредности за сваки појединачни пиксел
(дубина боје). Ако је дубина боје већа, више се нијанси може
приказати, то значи да ће слика бити боља. Слике захтевају много
меморије, због тога се користе разне врсте компресије. Bitmap
(bmp) је некомпресована датотека а слике у том формату су веома
велике. За разлику од њега много популарнији и чешће
кориштенији је jpeg (jpg) формат у ком је слика компресована тако
да се скоро не примећује губитак квалитета. Растерска слика се не
може повећати на већу резолуцију без губитка квалитета, што није
случај са векторском графиком. Растерска графика је практичнија
од векторске графике. Векторску графику користе графички
дизајнери и DTP уређивачи.

5
 Векторска графика
Векторска графика или геометијско обликовање (eng. Vector
graphics, geometric modeling) је начин приказивања слике помоћу
геометријских облика као што су тачке, линије, криве и полигони, а
који су темељени на математичким једначинама. У принципу,
векторски облици се много лакше памте него захтјевне растерске
(bitmap) слике. Скоро сви данашњи рачунарски графички прикази
преводе векторску слику у растерски формат. Растерска слика је
похрањена у меморију и садржи податке за сваки појединачни
пиксел неке слике. Појам векторска графика се већином користи у
контексту дводимензионалне рачунарске графике. Скоро свако 3D

6
приказивање је извршено помоћу 2D векторске технике (помоћу
тачака, линија и полигона).

РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ВЕКТОРСКЕ И РАСТЕРСКЕ ГРАФИКЕ

7
Већини људи компјутерска графика изгледа исто, а она то никако
није. Најбитнија подела је подела на векторску и растерску графику.

РАСТЕРСКА ГРАФИКА
Растерска графика је сачињена од стотина (или хиљада, или
милиона) малих квадрата који садрже информацију о боји, а који
се називају пиксели или тачке. Један пиксел – једна нијанса неке
боје. Најуобичајенији тип растерске графике је фотографија, док је
најпопуларнији програм за обраду овог типа Адобе Пхотосхоп.
Најпознатији растерски формати су: jpg/jpeg, tiff, png, gif, bmp, psd.

Предности растерске графике

Много детаља – ако сте се икад питали шта значи дпи, ево
одговора: dpi означава број пиксела односно тачака по квадратном
инчу (2,54 cm пута 2,54 cm). Што је dpi већи, то је и више финих
детаља у растерској графици.

Прецизна измена– растерску графику можете мењати до нивоа

пиксела, односно, можете изменити сваку информацију о боји која
је садржана у једном пикселу, тако да су могућности измене
практично неограничене.

Мане растерске графике

Замућење приликом увећавања – највећа мана растерске графике
је свакако пикселизација. Како растерска графика има фиксан број
пиксела, приликом увећања, компјутер покушава да надомести

8
празнине новим генерисаним пикселима на основу математичког
прорачуна најсличније боје. Овај прорачун даје замућену растерску
графику, јер компјутер никад не може да зна тачну нијансу боје коју
би требало да надомести.

Величина растерског фајла – фајлови у којима чувате растерску

графику могу бити поприлично велики, из простог разлога што
морају да чувају велики број информација, као што је податак о
боји и нијанси боје сваког појединачног пиксела.

ВЕКТОРСКА ГРАФИКА
Векторска графика користи математику да исцртала облике уз
помоћ тачака, правих и кривих линија. Док би за растерску графику
величине једног квадратног инча од 300 dpi било потребно да
компјутер запамти 300 посебних информација о боји, код
векторске графике памти само четири тачке, које касније
математички спаја и попуњава информацијом која недостаје.

Најпознатији типови векторске графике су фонтови и логотипи, док

су најкоришћенији програми Adobe Illustrator и Corel Draw.
Најпознатији векторски формати фајлова су: ai, eps, cdr, cmx.

9
10
Аутор: Хурија Пајазити VII-3

11
12
13
14
15
16
17
18
19