Ивана Богојевић 4Г1

Сузе и смех “Балканског шпијуна”

Душан Ковачевић пише ,,Балканског шпијуна” на основу

карикатурно-фантастичне, лоше, одлике комунистичког система и
друштва. Та одлика је дубоко у нашем главном лику, она му говори да се
у сваком човеку може наћи непријатељ народа и постојећег друштва.
Илија проналази шпијуна чак и у наизглед повученом, једноставном
човеку.
Неморалан погледу на свет говори да се не треба залетати за
утиском који на нас оставља човек из нашег окружења, него за
предпоставком да се баш у њему скрива непријатељ, и да га треба
мотрити.
Главни лик, Илија Чворовић, је накада понео жиг “непријатеља
народа”, због чега је као инфобировац, морао да робија на Голом отоку,
где су људи дисциплинирани да би се вратили исправном гледишту. Он
се сада ставља у позицију понижења и мучења, зато што је био жртва
једног политичког механизма и идеолошке тираније. Као човек, oн
изгледа веома наивно и смешно, постаје психички болестан и губи
смисао за нормално понашање.
Како да погледа људима у очи када се сазна да је странац из његове
куће рушио државу? Пита се каква је то држава коју један човек може да
сруши или само један човек да је спасе. Каква је то држава у којој је све
супротно од онога кап што изгледа?
Шта је смешно у свему овоме? Душан Ковачевић није успео
политички да дотуче Илију Чворовића и да докаже да је параноја
изјендначена са истином. Главни лик трага за истином и доказима, и то
није смешно. Смешна је неспретност и нелогична методологија са којом
жели да стигне до потврде својих сумњи и то све време прелази у
патетику.
Илија Чворовић је апсурдан лик, у апсурдном окружењу, у
апсурдном времену. Уплашен, уморан, забринут, усамљен и несхваћен,
себе доводи до срчаног удара и у том тренутку не чека хитну помоћ, не
брине што нема лека у апотекама који би га спасао, већ сагорева до
краја у “моменту” који је сам формирао. Његов живот, да није жалостан,
био би смешан.