Manifest ruskog futurizma pod nazivom Šamar javnom mnjenju objavljen je decembra 1912.

godine –
tri godine nakon italijanskog manifesta pod srčanim vođstvom Marinetija. Marinetijevo gromoglasno
zalaganje za prevazilaženje tradicije i prezir prema svakome ko vrhunac umetnosti vidi u antici bili su
transparentni.

Umetnost treba da se oslobodi robovanja prošlosti, da iskoreni oslonac u mrtvim pesnicima i

uspostavi rat kao najpodesniju i najbolju higijenu sveta. Otuda i ne čudi što su se italijanski futuristi
dovodili u tesnu vezu sa fašističkom ideologijom. Bliskost sa Musolinijem bila je verovatno i posledica
načina na koji su Italijani pristupili futurizmu.

Oblik opštenja bio je prevashodno manifest – praktično teorijski ogranak umetnosti koji je čvrsto
utemeljenje nalazio upravo u društvenoj i političkoj situaciji države. No, avangardni stavovi nikada
nisu imali isključivo književni sadržaj, te je nemoguće izdvojiti čiste i strogo nezavisne estetske
stavove.

Italijanski i ruski futurizam

Shodno tome, iako bi se teško moglo tvrditi da je poezija Majakovskog satkana dosledno na
futurističkim principima (koji u Rusiji nisu bili identični italijanskom futurizmu), on ostaje dužnik
avangardističkog budetljanskog duha.

Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da italijanski futurizam nije bio umetnost u rangu ruskog
futurizma. Nemir savremene književnosti (one prave, umetničke, praktične, a ne teorijsko-
manifestne) bio je izraz opšteg nemira jednog društva. Moderan pisac mora da se odrekne negovanih
tradicija, da ih razbije svakidašnjicom drugačijih ljudi.

Stvaranje = pobuna

Revolucije (te reči koja je gotovo istovetna sa pojmom avangarde) nema bez nasilja nad starim
sistemom shvatanja zadataka u oblasti kulture. Upravo u ovome ruski futuristi prihvataju Marinetijev
stav, ali ga sprovode u dijametralno suprotnom smeru stvarajući izuzetnu umetnost.

Obuzeti frojdovskim demonom sinovljeve agresije ruski futuristi su akademiju i Puškina okarakterisali
nerazumljivijim od hijeroglifa i tvrdili da se konačna i prava ljubav može spoznati samo
prevazilaženjem one prve.

Odatle i ne čudi da se stvaranje izjednačava sa pobunom – ona je izvor i uslov poeziji. Prava umetnost
je uvek revolucionarna, jer se odlikuje mladošću, nekonformizmom i antitradicionalizmom. Takva
težnja subverziji karakteristična je za čitavu modernu umetnost. A futurizam je kao žestoko
revolucionarni oblik umetnosti usmerio Majakovskog kome će revolucija biti jedno od glavnih
obeležja pesništva.

Majakovski

Majakovski predlaže da se bivši velikani bace u vodu sa parobroda savremenosti, te da se revolucija

sadržaja izvrši zajedno sa revolucijom forme, a onda to i praktično pokazuje u pesmi Oda revoluciji iz
1918. godine, koja će biti neki vid poetike avangarde.

Majakovski, dakle, brani shvatanje jedinstva sadržine i forme. Sadržinu je mogla da daje samo
savremenost, kao što je savremenost diktirala i nove forme. Ovde vidimo Majakovskog futuristu, koji
je po svaku cenu želeo povratak u život. Tom životu drsko je davao oblik uklopljen u atmosferu
vlastite poezije. Savremena sadržina, sadržina trenutka ulivena je u formu ode, koju Majakovski
menja.

On uzima tradicionalnu formu (delajući u skladu sa onim: da bi se Bog osporio, valja ga najpre ipak
označiti), transformiše je i pokazuje time svoju metatekstualnost. Majakovski tako izlazi iz okvira
futurizma i uobličava se u figuru modernizma.

Još 1913. godine Majakovski otvoreno poziva na sviranje tradicionalnih oblika u pesmi A vi biste
mogli?. To je karakterističan avangardni izazov, koji pravi iskorak ka modernizmu. On poziva na
urbanizaciju poezije, te u pesništvo uvodi predmetnosti savremenog grada i njegovih zvukova. Zaziva
na sviranje na tehničkoj napravi koja je karakteristična za gradske ulice i pita se:

A vi

nokturno

izveli bi

na flauti oluka ovih?

On predmete, dakle, ne reprodukuje nego ih prelama kao na kubističkim slikama i tvori novu estetiku.
Ovaj poziv da se uzme, to jest načini, nova savremena forma i njome iskaže ono prošlo preobličeno
savremenom događajnošću (jer šta je književnost nego suma nekoliko esencijalnih tema) praktično se
pokazuje u Odi revoluciji.

Oda postaje limeni oluk, koji slivnikom šalje snažan glas svom narodu.

Oda Majakovskog

U antičkoj grčkoj književnosti naziv ode obeležavao je pesmu sastavljenu za pevanje. Nesumnjivo je
da i Majakovski želi da poeziju izvede iz salona i kabineta na ulicu, na trgove, na miting. Njegova reč je
gruba, predmetna, materijalna, ona puca kao mitraljez, leti kao bomba, odjekuje kao lupa doboša,
ruši i urla. Njoj je teško u određenom okviru i ona hoće da ga slomi i proširi. Reč Majakovskog vapi da
bude izgovorena, teži tome da se iz sveg glasa kaže.

Pored ove tendencije da se ispeva, oda predstavlja svečanu i dostojanstvenu pohvalnu pesmu pisanu
visokim stilom i posvećenu nekom uzvišenom predmetu (u ovom slučaju događaju). Oda pripada
takozvanoj lirici oduševljenja, te joj je svojstvena afektivnost, odnosno ispreturan redosled reči i misli,
a opet pažljivo i racionalno smišljena kompozicija. Sve ovo uočljivo je kod Majakovskog i on zato
najbolje pokazuje da oda ne pripada čistoj vrsti. Ona jeste lirika, ali ona u kojoj je lirski subjekt
distanciran. On stoji naspram predmeta i publike pokazujući tako avangardni upliv u odu.

Krajem XVIII veka oda izlazi iz mode (do tada su je negovali Lomonosov i Drežavin). Međutim,
početkom XX veka ona se obnavlja kao eho-žanr.

Oda praktično postaje ekvivalent epskom, to jest forma ruske epike. Upravo Majakovski u odu unosi
epske kvalitete i tako nesvesno stvara epski karakter. Epski pesnik predočava predanje, a lirski
stvarnost kroz svoju prizmu. Preuzimanjem ove epske distance lirskom subjektu je omogućena
kritičnost (kao lični stav) bez prisnosti (kao otklona od ličnog).

Događajnost je data zaobilaznim putem. Narativ se stvara obrnuto: dikcija od događaja stvara
vrednost događaja. Kako kaže Tredjakov, ona je zamena za događaj, koji je bio herojskog karaktera.

Logika dikcije Majakovskog često jednu reč ili glas izdvaja u poseban stih i to manje u ritmičkom (iako
je ritam jači od interpunkcije), a više u značenjskoj i logičkoj funkciji. On i grafički sugeriše na to
razbijajući stih u lestvicu. Tako se potvrđuje da njegova poezija svoju punu draž dobija govorenjem, a
ne samo čitanjem. Reč se pomera ka auditivnom doživljaju, jer je sažeta i tačno formulisana,
koncentrisana na svoju smisaonu vrednost.

Oživljavanje samostalnih vrednosti reči i slova predstavljaju kubofuturistički momenat u poeziji

Majakovskog. Značenje je u slici, što je parexellence modernistički postupak. Imitira se oblik usne —
O! i patetično recitovanje ode. Oda se ismeva, a ushićenost se nalazi u samoj reči. Afektivna pratnja
(kao odično u odi) grafički je predstavljena. Ovde se, dakle, uključuju i mimika i gestikulacija.

Majakovski koristi nabrajanje, to jest katalog (epsko u odičnom) i pokazuje dijalektiku u opisivanju
predmeta stvarajući antinomične opise. On insistira na dvostrukom karakteru revolucije, koja je do
krajnje mere personifikovana. Ambivalentnost u doživljaju istog događaja pokazuje dva lica istog
boga.

Pohvala i pokuda revolucije

Baš kao i Janus, koji je istovremeno zagledan i u prošlost i u budućnost, i revolucija gleda na dve
strane. Ona nešto zalaže, to jest ostavlja za sobom, kako bi nešto dobila i stvorila budućnost, koja za
Majakovskog predstavlja povratak humanim vrednostima.

On opisuje samilost uzvikujući Slava. To je ime broda stradalog 1917. godine, ali i transparentan akt
revolucije. Ovde se Majakovski drži pravila poetike i epa i ode: nema negativne ocene surovosti na
vojnom polju, jer je ona u cilju snage i hrabrosti. Snaga i čvrstina protesta ovde nisu kao u Flauti-kičmi
histeričan krik nego su krik revolucije koja liže rane izazvane ratom.

Pesnički doživljaj Majakovskog potire granice između realnog i irealnog, tragičnog i komičnog,
izuzetnog i običnog, otkriva relativnost uobičajenih pojmova, a kontrast nije samo metod nego
unutrašnji ujednačitelj nespojivog u monolitnu celinu. Na kraju pesme postoji disproporcija između
pohvale i pokude, što je metapostupak i modernost kod Majakovskog.

To što se revolucija tri puta proklinje, a četiri puta blagosilja ostavlja za sobom sliku u kojoj epski
distanciran pesnik ipak snažno i lično, a opet suptilno vrišti nudeći svoj stav.

Kod Majakovskog je nemoguće načiniti idealno otcepljivanje od prethodne umetnosti (čemu je težio
futurizam) što je metapostupkom prikazano u pesmi A vi biste mogli? i praktično u Odi revoluciji. U
Majakovskom se zadržao poznoromantičarski nerv, to jest duboka zapletenost u vlastitu ličnost, a
istovremeno je iskazao odično-epsku depersonalizaciju i stao na grlo vlastitoj pesmi. Sve to postigao
je snažnim intelektualnim buntom.