Висока школа струковних студија за образовање васпитача Пирот

Семинарски рад из предмета

„Интерпретација књижевности за децу у предшколској установи“

Тема: „Басна“

Професор: Студент:
др Јелена Вељковић Мекић Марија Јеленковић М12

Пирот, 2019. година

Садржај:

1. Басна као књижевна врста........................................................................................................2

2. Историјски осврт на порекло басне.........................................................................................2
3. Дефиниција и карактеристике басне........................................................................................4
4. Врсте басне.................................................................................................................................6
5. Дете и басна................................................................................................................................7
6. Васпитно-образовна улога басне..............................................................................................8
7. Закључак...................................................................................................................................10
ЛИТЕРАТУРА:............................................................................................................................11

1
1. Басна као књижевна врста

Термин књижевност употребљава се да означи језичку усменост, естетички вид

језичке творевине. Бројне су поделе књижевности и критеријууми на којима се те поделе
заснивају: припадност одређеној епохи, периоду, правцу, етничкој заједници, културно
географском подручју и слично. Полазећи од природе самог дела књижевност се дели на
књижевне родове и књижевне врсте. Басна се убраја међу најстаријим прозним врстама
усмене књижевности. То је жанр који траје кроз све епохе, а траје и данас.
Једна од првих наративних и књижевних форми с којима се сусрећемо у детињству
су басне. Уз помоћ њих на леп начин схватамо правила света, људску природу и њихову
међусобну интеракцију. Басна је по својој форми и једноставности корак изнад пословице,
а по својим радњама и темама корак испод бајке. Потиче из времена када је човек живео у
много ближем сродству са природом, посебно са царством животиња. Басна је често
проглашавана извором и душом целог песништва. Од свог постанка, па све до данас, басна
као књижевно-уметнички текст, заузима значајно место на светској књижевној сцени.

2. Историјски осврт на порекло басне

Басна припада најстаријим књижевним моделима па се зато сматра претечом

књижевности уопште. „Баснолике“ приче нађене су још у египатским папирусима, а први
запис басне у Хезиодовом делу Послови и дани између IX и VIII века пре н. е. То је басна о
славују и јастребу који говори језиком насиља исказујући презир према птици певачици.
С обзиром да порекло басне потиче из далеке прошлости, ни књижевна историја
није још са сигурношћу утврдила да ли јој је прадомовина Грчка, Индија, Египат или нека
друга земља, а исто тако није одређено ни време њеног рађања. Не може се са сигурношћу
одредити ни како се и где развила басна, али нам неки записи и врсте животиња, које су
коришћене за ликове у басни, указују на то да јој је домовина Индија и источни
Медитеран.
Према научним теоријама, басна је настала у периоду анимистичких схватања
древних људи, који су водили свакодневну борбу да укроте природу и схвате њене појаве,

2
а да притом нису правили разлику између себе и животиња. Погрешно уверење тадашњег
човека, условљено начином живота који је водио, допринело је појави „Животињског
епа“. Распад епа условио је стварање две приповедачке врсте – бајке о животињама и
басне. Од тада, басна се преноси с колена на колено, развијајући се и мењајући у складу са
друштвеним поретком, местом где је настала и народом који ју је неговао.
У каснијем развоју друштва (робовласнички и феудални поредак) народ је у
неравноправној борби с властима као оружје користио мудрост и лукавство па је смишљао
приче у којима користећи животиње као актере, подвргава критици представнике
владајуће класе тог времена. Достојанствени али ограничени лав представља охоле
владаре, лисица представља грађане и све оне људе који су се морали служити мудрошћу
и лукавством приликом решавања насталих проблема, док неспретни и лакомислени вук
представља тиранина.
У VII веку пре н.е. басне се спомињу у делу грчког песника Архилоха и делима
атинског законодавца Солона. Сматра се да су се басне у том периоду шириле претежно
усменим путем.
Средином VI века пре н. е. појавњује се чувени причалац индијских и грчких
басни, фригијски роб Езоп. Данас 426 басни носи његово ауторско име.
Неколико векова касније у римској средини јавља се велики баснописац Федер. Он
уноси дух у басну, освежавајући је личним виђењима и тумачењима света у коме владају
насиље и неправда. Од Федра басна се анализира и као песничка врста.
Федеров рад наставња Барбијус, грчки баснописац. Истовремено јача утицај
староиндијске басне сакупљане у збиркама под називом Панчатантра и Хитопадеша у
текстовима баснописца Бидпаја.
Појавом чувеног енглеског баснописца Џона Геја, басна добија обележја сатире на
одређени друштвени морал. Паралелно са њом јача тенденција да се басна одржи и развија
као песничка врста, оличена у делу француског баснописца Ла Фонтена и Руса Крилова.
Први истакнути теоретичар басни појавио се у XVIII веку. Био је то Немац Лесинг.
Он се залагао за басну као прозну врсту. Са њим басна улази у период просвећености
јачајући своју поучност кроз басне нашег Доситеја и Пољака Крашицког.
У XVIII и XIX веку кулминацију достиже руска басна. Она је сатирична, у шта нас
уверавају басне Сумракова, Мајкова, Фонвизина, Крилова и других.

3
 За разлику од поменутих имена руске басне, Лав Толстој је радио на томе да мења
суштинско обележје басне, залажући се за индивидуално човеково усавршавање,
одвраћајући сатиру од политичких установа. Сличног опредељења били су немачки
баснописци Бехштаји, Шарелман и наш Вукасовић, који тврде да је људски род захватио
порок, па су његове басне осуда човековог морала који се преноси преко животиња.
У двадесетом веку, басна је попримила неколико обележја: сатирични, поучно-
васпитни и хумористички. Творац модерне хумористичке басне је Џемс Тербер. Он
садржину басне обавија хумористичким тоном, уноси нови мотив, поенту и преображава
наравоученије. Након њега, басну су обележила многа имена савремених писаца као што
су: Илера Белока, наши писци Владимир Булатовић Виб, Милош Радивојевић, руски
баснописци Азова, Тихвински и Рахил Баумвољ.
Данас се ретко стварају нове басне. Оне као да су завршиле свој век, па се стиче
утисак да су запостављене. С обзиром да су проглашаване душом песништва, данас се
једино могу видети у песмама сатиричног садржаја или у усменој комуникацији.

3. Дефиниција и карактеристике басне

Многи аутори дефинишући појам басне, настојали су да буду оригинални,

савремени и све времени, међутим, дефиниција басне се углавном своди на исто или
слично. Најједноставнија, и вероватно најраширенија, дефиниција гласи: Басна је врста
кратке, језгровите, алегорично-поучне приче у стиху или прози, у којој се животиње
понашају као људи, а радња служи да илуструје морално начело.
Форма басне није се мењала од самог постанка, па до данас. Басна је алегоријска
прича у којој су главни ликови животиње преко којих се преноси стварност на уметничку
раван. Састоји се из фабуле и наравоученија. Кратка је и једноепизодична или
двоепизодична прича у чијој структури се могу уочити елементи драме (експозиција,
заплет и расплет) дати у виду монолога или дијалога.
У композицији басне се увек истичу два дела: фабула и морал. Ако се они
посматрају, лако је уочити два супротна становишта:1. Фабула врло кратка а морал дуг и
опширан, 2. Фабула дуга и свеобухватна, а морал кратак, често није посебно издвојен него

4
произилази из саме фабуле. Композиција басне је веома једноставна. У њеној основи је
представљање једног сукоба, расплет и поента. Фазе радње су у чврстој узрочно-
последичној вези, надовезују се по моделу градације.
Важну улогу у структури басне имају дијалог и монолог. Након што именује јунаке
басне приповедач се повлачи у други план и своје место препушта јунацима. Брзо
смењивање реплика ефектније је од развијања монолога. Краткоћом басне нису
редуковани само радња и нарација, већ и број актера радње. Најчешће се сусрећемо са два
или три лика, са високим степеном њихове типизираности. Именовање учесника радње
издваја само једну доминантну особину која ефектно илуструје одређену људску
карактеристику (глупост, наивност, верност и сл.).
Од прве басне до данашњих дана важи мишљење да је поука неодвојива и
најважнија страна басне. Њу су упоређивали са душом басне, а саму причу са њеним
телом. Басна која у себи садржи једну радњу има једну поуку. Међутим, постоје басне које
садрже више од једне радње, више од једног мотива, самим тим са неколико поука. Поука
у басни може бити на крају текста и представљати исходно саопштење, путоказ за
понашање у живoту, изношење корисних искустава чије усвајање помаже, Поука је
понекад наведена и на почетку басне и може имати уводно значење.
Неке од додатних особина басне јесу ахисторичност и агеографичност. За басну је
небитно у ком се времену и на ком се простору налази. С обзиром да она говори о
безвременским, универзалним људским вредностима и особинама. Исто тако је нека басна
данас примењива на једном месту као што је била примењивана на неком сасвим другом
пре много година.
Пошто се служи средствима комичног изражавања басна представља и „малу
комедију.“ Оно по чему је басна као књижевна врста препознатљива је њен сликовит
начин говора, односно њен алегоријски смисао и значење. Њено алегорично значење је у
скривеном казивању, које скреће пажњу и наводи на размишљање, како би се схватила
суштина непосредног саопштавања. Басне су дакле, алегоричне творевине које као
стилске средства користе контраст, алузију и симбол. При тумачењу басне, акценат се не
ставља на догађај, већ на карактерне црте ликова који у том догађају учествују.

5
4. Врсте басне

Басна је литерални жанр који се одликује сопственом дугом историјом. Поред тога
што је мењала свој облик, форму и стил у ком је писана, интересовање за ову врсту је
исто, од постанка до данас.
По врстама, басне се могу поделити у две категорије: на народну и уметничку.
Међу њима не постоји нека велика разлика. Та незнатна разлика се односи на структуру и
естетски моменат, тј. писци уметничких басана користе више стилских средстава.
Народне басне немају тачан датум настанка али се са сигурношћу може тврдити да
су старије од уметничких. Народне басне потичу из народа и преносе се са колена на
колено, са генерације на генерацију и она је до данашњих дана опстала у свом изворном
облику. Оне немају свог аутора али су временом забележене у књигама. Уместо
приповедача поенту излаже један од учесника радње, чиме се наглашава објективност
коментара. Поента код народних басана исказана је најчешће пословицом.
Како народне тако се и ауторске басне могу поделити на прозне и песничке.
Ауторска прозна басна је кратка прича. Темеље прозној басни поставио је Езоп. Њена
форма се кроз историју није мењала. Најчешће се састоји од само једне епизоде и заснива
на једној идеји. Двоепизодична може постати постављањем паралелних контрастних
радњи, а вишеепизодична уколико се ређају узрочно-последичне ситуације. На њеном
крају обично се налази наравоученије, које представља извучену поуку. Наравоученије не
мора бити посебно издвојено на крају басне. У многим баснама оно је структурално
утемељено у њено ткиво, мада постоје и другачији примери басне, чија су наравоученија
понекад дужа и од самог текста.
Лепота песничке басне најбоље се може уочити читајући Криловљеве басне. Оне су
писане народним језиком, пуне здравог хумора, оригиналних мотива, живог стиха и
ритма.У његовом хумору и сатири има много више сажаљиве ироније, него пакости и
злобе. Његова басна, поред пријатељства, солидарности и доброте, има у себи милосрђа,
снажне вере у добро и победу доброа над злом.
Анализирајући поетске басне често се уочава пуно лирских, чак и елегичних
места, због тога је ову басну теже писати. Трудећи се да остану песници, а да својим
стиховима поучавају, баснописци су дидактички елемент у поетској басни продубили по
6
значајима и обогатили по форми. Уобичајена је појава да су се прозне басне старих
баснописаца преводиле на скоро све светске језике. Међутим, није ретка појава да су
прозне басне служиле као увертира у настајању песничких басни.
Заједничком обрадом народне и уметничке басне показала се сложеност и
динамичност њиховог узајамног односа који се преплиће и допуњује, пружајући
могућност јаснијег сагледавања књижевно-естетичке димензије басне као књижевне врсте.

5. Дете и басна

Басна је као књижевна врста одувек изазивала одређену дозу дивљења, како код
деце тако и код одраслих, а својом специфичном структуром и формом знала је да привуче
пажњу читалаца, наводећи их да уоче поуку повезујући је са својим личним искуствима.
Она је штиво које је углавном заступљено у млађим разредима основне школе и које је
омиљено међу ученицима. Дечију пажњу привлаче форма и динамика радње у којој
животиње говоре и опонашају људе, што одговара афинитету дечје природе. Садржина
басне је једноставна и динамична, јунаци типични, поруке јасне, примерене њиховом
интересовању и нивоу зрелости.
Поезија Јована Јовановића Змаја која плени својом свежином више од једног века,
позната је и омињена читаоцима свих узраста, посебно деци. Слушајући и читајући његове
песмице деца се у најранијем детињству упознају са басном. Деца воле његове басне не
само због животиња као јунака, него и због живе радње, комике и хумора. Несхватање
алегорије и алузије, као и евентуално непрепознавање људског света и људске
проблематике, не спречава малог читаоцада ужива у Змајевим малим драмама и
животињском свету.
Проза и стихови Бранка Ћопића намењени деци одликују се духом народног
стваралаштва и специфичним хумором. Његова збирка песама Шумске бајке су низ
стиховних басни у којима се деца сусрећу с лијом, јежом, медведом, итд. Помоћу њих
писац се враћа природи, дозвољава машти да ствара нови свет који је близак деци.
Поезија Густава Крклеца носи у себи двоструко обележје: радо је читају деца и
одрасли и прожета је хумором. Хумор који прелази у сатиру има два слоја. У првом слоју

7
то је смех који прати замке и одговоре и код деце изазива смех. У другом слоју почиње
стварање критичког закључка којим дете сагледава ситуацију, а она је пропраћена сатиром
и иронијом.
Душко Трифуновић открива различите видове живота и представља га ироничним
језиком у који продире говор улице. Био је мајстор песничке акције. Текстове поетских
басни обликовао је за читање и за гледање.
Поред поменутих писаца басни за децу такође се издвајају: Десанка Максимовић,
Душко Радовић, Александар Поповић, Воја Царић, Гроздана Олујић, Добрица Ерић,
Љубивоје Ршумовић, Иво Андрић и други.
О басни и самом утицају на читаоце, децу, којима никад у ствари није ни била
намењена, било је различитих мишљења. Међу истакнутим противницима овог
књижевног жанра, и то Ла Фонтенове басне, био је и просветитељ Жан – Жак Русо. У
свом капиталном делу Емил, он не разуме потребу да се деци читају басне које су често
сурове и тамне.
Књижевни историчари сматрају да је басна лектира свих узраста и читалачких
афинитета, само се може тумачити и интерпретирати на разне начине. Примена њених
естетичких, мисаоних и дидактичких порука зависи од узраста којем се презентује.

6. Васпитно-образовна улога басне

Басне, као један од најстаријих приповедних облика и као изразито дидактичка

врста, помажу деци али и одраслима да схвате односе међу људима и свет у коме живе.
Дружење с различитим животињским ликовима доводи до разумевања различитих врста
карактера и схватања да су људи различити, тј. да је сваки човек јединка за себе. Искуства
приказаних ликова у басни, помажу читаоцу приликом суочавања са сличним животним
проблемима.
Читањем басни дете развија свој говор, начин изражавања, машту, учи се да
разликује добро од лошег, лепо од ружног, тужно од смешног, стварно од бајковитог.
Преко понашања животиња приказани су одређени типови људи, па деци није тешко да
закључе какво понашање треба избегавати. Сигурно неће пожелети да буду глупи као

8
магарац, или наивни као гавран. Кроз басне ће научити које особине треба ценити и
неговати, а које не. С обзиром да басна по правилу садржи конфликт о коме треба
расправљати, погодна је за разрешавање проблемских ситуација. Набрајањем већег броја
особина, ученици богате свој речник као и представе о свету који их окружује.
Више од било које друге врсте књижевности, басна утиче на формирање моралних
ставова код деце, као и целокупне њихове личности.

9
7. Закључак

Басна се спада међу најстаријим прозним врстама усмене књижевности. То је жанр

који траје кроз све епохе, а траје и данас. Потиче из времена када је човек живео у много
ближем сродству са природом, посебно са царством животиња. Басну можемо дефинисати
као врсту кратке, језгровите, алегорично-поучне приче у стиху или прози, у којој се
животиње понашају као људи, а радња служи да илуструје морално начело. По врстама,
басна је подељена на народну и уметничку, али међу тим категоријама не постоји нека
велика разлика. Заједничком обрадом народне и уметничке басне показала се сложеност и
динамичност њиховог узајамног односа који се преплиће и допуњује, пружајући
могућност јаснијег сагледавања књижевно-естетичке димензије басне као књижевне врсте.
Књижевни историчари сматрају да је басна лектира свих узраста и читалачких афинитета,
само се може тумачити и интерпретирати на разне начине. Више од било које друге врсте
књижевности, басна утиче на формирање моралних ставова код деце, као и целокупне
њихове личности.

10
 ЛИТЕРАТУРА:

Главачевић, Е. (2014): Ла Фонтаинеове басне у методичком контексту. Осијек.

Ђорђевић Ч., Радуловић О., Грдинић М. (2019): Књижевност – језик и језичка култура.
Нови Сад: ТИР ВЕНЦЛОВИЋ.
Маљковић М. (2007): Басна - лектира мудрости. Нови Сад: ЗМАЈ доо.
Поповић Т. (2007): Речник књижевних термина. Београд: Логос Арт.
Чутовић М. Методичка инатерпретација басне у млађим разредима основне школе.
Ужице.

11