Jaslice PDF

Дијана Радојковић • Жана Ердељан • Марина Копривица
Стојана Зечевић • Јасна Нешић • Горана Косовац • Зорица

Лаковић
АДАПТАЦИЈA
У ЈАСЛИЦАМА
Приручник за медицинске сестре-васпитаче,
стручне сараднике и родитеље
ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ
Нови Сад, 2011. године
Рецензенти
Проф. др Иван Ивић
Нада Трбојевић
Уреднице
Тамара Бајчета
др Невена Витошевић Ћеклић
Одговорни уредник
Слободанка Ружичић
За издавача
др Милољуб Албијанић, директор и главни уредник
ПРЕДГОВОР
Адаптација у јаслицама је практичан приручник веома доброг

квалитета. Основна инспирација за садржај овог приручника јесте
народна педагогија, али обогаћена искуствима савременог
предшколског васпитања.
лнспирација народном педагогијом је видљива на више начина.
Најпре, аутори у великој мери непосредно користе ресурсе народне
педагогије који су намењени деци раних узраста. Ту спадају неке веома
добре народне игре за децу раног узраста, као што су ташунаљке,
цупаљке и слично, затим, народне песмице и говорне игре.
Друга инспирација из народне педагогије (традиционалне културе за
децу) је још значајнија. Наиме, за разлику од многих професионалних
педагошких књига, намењених практичарима који се баве децом, а које
садрже теоријске уводе, општа дидактичка упутства и слично,
традиционална народна култура намењена деци пружа онима који се
баве децом директно средства која се одмах могу користити у
организовању активности са децом (реч је о играма за децу, о
обичајима, ритуалима итд., који се примењују у подизању деце у
различитим узрастима). Такве су, на пример, све традиционалне игре
са правилима. То се лепо може видети код игара које се називају
,,разбрајалице”: ту се не прича о равноправности деце у дечјој групи,
него се уводи игра разбрајања која случајно одређује улоге које ће
имати свако дете у предстојећој игри и на тај начин је практично
обезбеђена равноправност деце (без обзира да ли су дечаци или
девојчице, старија или млађа деца, деца са хендикепом или без њега
итд.).
То начело уградње педагошке намере у сама средства која се користе у
раду са децом изузетно добро је примењено у овом приручнику. л то не
само када су позајмљиване народне умотворине него и када је вршен
одабир истих таквих савремених васпитних средстава и, што посебно
треба истаћи, и када су аутори сами стварали своја педагошка
средства, која су унели у књигу. А највећи број тих средстава је, чини
се, дело самих аутора.
Приручник је посвећен једном несумњиво значајном проблему деце
раног узраста – изласку у ванпородичну средину, а пре свега поласку у
јаслице. Тај тренутак изласка из породичног круга јесте један од
транзиционих периода у животном циклусу човека. Одраслима који
заборављају те тренутке може и да се чини да то није нешто значајно.
Међутим, савремена психолошка открића о природи афективног
везивања, о његовом развоју током узрастања, о реакцијама деце на
стране (непознате) средине и непознате особе, као и цео тај процес
постепеног нормалног преображаја афективног везивања и
,,одвезивања” (до кога никада не долази у пуној мери), омогућавају
нам да ретроспективно разумемо плач и тугу деце при растанку (па и
разбољевање деце), страх од болница или јаслица, страх од непознатих
особа које се нагло појаве у близини детета итд. Ова књига јасно
предочава тај проблем, јер аутори (који су практичари у свакодневном
контакту са децом) имају довољно професионалних знања о значају те
прекретнице у животу деце.
Треба додати да су аутори веома јасно показали и ширину овог
проблема: процес адаптације се одвија и код родитеља (довољно је
видети, често, уплакане мајке када по први пут остављају децу у
јаслицама), и код сестара-васпитача, и код стручних сарадника и у
институцији јаслица у целини. Отуда, аутори се баве, упоредо, и
адаптацијом деце у јаслицама, али и адаптацијом других учесника у
том процесу, што је веома важно.
Питањима адаптације аутори приступају на најбољи начин – они
наоружавају оне који треба да се суоче са проблемима адаптације
нужним средствима за практичан рад. Арсенал тих практичних оруђа
је изузетно богат. Књига има велики репертоар практичних, језичких,
музичких, игровних активности намењених деци, пре свега, али и
родитељима и васпитачима. Посебно је важно нагласити да се
углавном ради о заједничким активностима свих ових партнера. У
најбољем духу народне педагогије, све те активности су тако
приређене да се непосредно могу користити у свакодневном,
практичном раду у јаслицама. л то је основна и веома велика вредност
ове књиге, која у пуној мери оправдава поднаслов, којим се указује да
се ради о (практичном) приручнику.
Додатну вредност чини то што су аутори као практичари испробали у
пракси све те активности и тако обезбедили корисницима поуздан алат
за свакодневну употребу.
Поред тих богатих и разноврсних активности, које чине срж ове
књиге, и други делови доприносе остваривању циљева књиге, које су
аутори дефинисали на почетку.
Допринос остваривању циљева имају и сви прилози: и „Упитник за
родитеље“ из кога ће сестра-васпитач стећи увиде у карактеристике
сваког детета, и сажет приказ свих развојних карактеристика деце
јасленог узраста, и ,,’Семафор осећања’” – инструмент аутора за
експресију осећања родитеља у периоду адаптације, који помаже да
сви партнери, на очигледан начин, стекну увиде у своја осећања у
ситуацијама када решавају проблеме адаптације.
У целини гледано, приручник Адаптација у јаслицама и начин обраде
његовог садржаја су такви да се са сигурношћу може рећи да ова
књига има потенцијал да у потпуности оствари декларисане циљеве и
буде практично и ефикасно средство за превладавање оне деликатне
прекретнице у животу деце раног узраста, која настаје приликом
изласка из породичног круга и уласка у прву друштвену институцију
какве су дечје јаслице.
Проф. др Иван Ивић
Београд, 1. јануара 2012. године
УВОД
Дијана Радојковић, педагог
Деца узраста до 3 године, најчешће први пут ступају у колектив, први

пут се одвајају од породице и познатог окружења и налазе се у веома
бурном периоду развоја. Сви они који се баве раним узрастом слажу се
у једном: то је најосетљивији период у животу човека и начин на који
дете проведе овај део детињства има велики утицај на читав каснији
живот.
У право ова чињеница отвара непрегледно поље утицаја на развој
деце, било да су ти утицаји осмишљени и усмерени на искоришћавање
дечијих способности, било да су деца препуштена случајним и
неконтролисаним утицајима.
Овај приручник је настао због значаја пажљиво припремљеног и
добро организованог процеса укључивања детета у јаслице.
Намена овог приручника јесте да детаљно обради све елементе
процеса адаптације, информише о развојним карактеристикама раног
узраста, укаже на значај родитеља као сарадника сестара-васпитача,
објасни значај осећајног везивања, успостављања добре комуникације,
као и важност процеса прилагођавања детета и родитеља. Такође,
понуђене су игре, песме и текстови који су се показали као
најпогоднији за период адаптације.
Приручник је намењен пре свега медицинским сестрама-васпитачима,
које прве пружају подршку родитељима, као и неопходне информације
о процесу у коме се сви налазе. Он треба да им приближи основне
елементе развојне психологије, важне за истинско разумевање деце
раног узраста и њихово понашање у непознатима ситуацијама у
периоду адаптације, да им да идеје о активностима погодним за
реализацију током адаптације, када родитељи учествују, али и после
тога, током радне године; да омогући боље разумевање и прихватање
родитеља у периоду адаптације, као и сагледавање неопходности
квалитетне сарадње с њима. Наведене активности само су предлог,
модел за избор пригодних садржаја, али не и последња реч.
Медицинске сестре-васпитачи и даље имају потпуну слободу у избору
садржаја и друге литературе, маштању и креирању сопствених
оригиналних решења.
Приручник је намењен и стручним сарадницима у предшколским
установама, као литература на коју могу да се ослањају у припреми
нове радне године, када са медицинским сестрама-васпитачима
планирају васпитно-образовни рад.
Корисници овог приручника могу да буду и родитељи. Савремени
родитељи све више траже одговарајућу литературу као подршку свом
родитељству; они од стручних сарадника, васпитача и медицинских
сестара-васпитача траже савет у погледу избора књига које би им дале
идеје како да се баве својим дететом.
На крају, овај приручник намењен је и свима онима које занима
феномен адаптације деце раног узраста у колективу, утицај одраслих у
том процесу, као и значај тимског приступа овој проблематици.
Зорица Лаковић, педагог
ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛО
Циљ сваког просветног радника јесу срећна и задовољна деца;

успешност у свом послу мери оствареношћу детета у заједници
вршњака. Овакав циљ је тешко достижан ако нисмо спремни да
отворимо врата собе, вртића. Дете плаче кад се рађа, кад се одваја од
мајке и кад се одваја од породице и креће у јаслице. Рађањем почиње
живот јединке; у јаслицама започиње друштвени живот, оно постаје
друштвено биће.
Обавезе родитеља се мењају, повећава се одговорност друштвено
прихватљивог васпитања и образовања деце.
Медицинске сестре-васпитачи, стручни сарадници и родитељи
изграђују међусобно поверење и сарадњу применом
индивидуализације и уважавањем различитости.
Посао стручног сарадника често личи на Сизифов посао, па је важно
сачувати позитивна искуства тимског рада, како би се она могла
примењивати или мењати у контакту с новим сарадницима.
Обједињен материјал за припрему поласка деце у јаслице дело је
тимског рада стручних сарадника, настао у процесу сагледавања
добрих примера праксе у периоду од 2003. до 2006. године.
Почеле смо на састанку Стручне службе (април 2003), упознале смо
различите примере адаптације везане за родитеље, модел акционог
истраживања и друге моделе настале заједничким радом медицинских
сестара и стручних сарадника. Припремиле смо и објединиле предлоге
радионица за активе медицинских сестара и родитељске састанке,
намењене педагошко-психолошкој служби (Јелена Петковић, Невена
Вејновић Богданов, Светлана Драгутиновић, Олгица Вујић, Зорица
Лаковић, Тајана Дивилд), ради праћења и процењивања адаптације
деце (август 2004).
Дефинисале смо циљ: тимским радом стручне службе стварати
услове за организовано и планско унапређење праксе, у интересу деце
и осталих учесника у процесу адаптације (медицинских сестара-
васпитача и родитеља); одредиле смо задатке и носиоце активности.
На основу анализе стања и реализације адаптације (септембар/
октобар 2004, коју су сачиниле Горана Косовац, Гордана Малбашки,
Дијана Радојковић, Олгица Вујић и Зорица Лаковић), утврдиле смо
облике рада и начине реализације адаптације у Предшколској установи
„Радосно детињство“, број група на нивоу установе у којима се
адаптација реализује са родитељима (44% од укупног броја група
реализовало је боравак деце са родитељима у вртићу). Установиле смо
предност укључивања родитеља у процес адаптације детета, као и
предности и недостатке улога стручних сарадника и медицинских
сестара. Упознале смо се са ставовима родитеља о њиховом учешћу у
адаптацији и предлозима за даљи рад.
Припреме за адаптацију у 2005/06. почеле су јануара 2005. планом
активности са задацима и носиоцима. Стручни тимови стручне службе
сачинили су предлоге информатора (лифлет) и упитника за родитеље,
стручне литературе и стручног усавршавања за медицинске сестре-
васпитаче и стручне сараднике. Прикупиле смо примере из праксе –
активности за децу и родитеље, које су осмислиле медицинске сестаре-
васпитачи и стручни сарадници, бавиле се чиниоцима отежане
адаптације и предлозима начина праћења новог начина адаптације
деце.
У овим активностима учествовале су: Жана Ердељан, Дијана
Радојковић, Жељка Милановић, Стојана Зечевић, Горана Косовац,
Зорица Лаковић, Јасна Нешић и Марина Копривица.
Збирка је писана на основу тимског мултидисциплинарног рада
(медицинских сестара-васпитача, педагога, психолога, методичара,
логопеда), а намењена је свима који су укључени у адаптацију1 и
онима који се припремају да деци и одраслима помогну да буду срећни
и задовољни појединци у друштвеној заједници.
OСНОВЕ АДАПТАЦИЈЕ
Горана Косовац, педагог
РОДИТЕЉ КАО ПАРТНЕР
Према савременим схватањима, однос породице и предшколске

установе треба изградити као узајамни однос партнерства, што
подразумева подједнаку улогу и одговорност за дечји развој и активно
учествовање родитеља у процесу адаптације (од планирања програма,
па до остваривања планираних активности).
Ова узајамност коју означавамо термином партнерство претпоставља
да учесници имају једнак статус, заједничке, међусобно усклађене
циљеве, да се договарају и обавештавају о својим активностима. Ако
се партнерство односи на координиран рад у одвојеним областима,
медицинских сестара-васпитача у јаслицама и родитеља у кући,
неопходно је договарање о циљевима и поступцима у процесу
адаптације.
Родитељ има своја очекивања и своје захтеве и разлоге зашто уписује
дете у предшколску установу. Медицинска сестра-васпитач не може
заменити родитеље, али се не сме ни постављати у улогу
‘’професионалца’’ који боље зна да васпита дете од родитеља
‘’нестручњака’’. Родитељи су први васпитачи своје деце, а медицинска
сестра-васпитач je стручњак који им може помоћи, али не може
одређивати начин васпитавања њихове деце. Прилагођавање детета и
укључивање родитеља зависи од успешности комуникације и
партнерства међу њима и од могуће усаглашености ова два окружења.
Медицинска сестра-васпитач треба да буде иницијатор сарадње у

процесу адаптације и да има у виду да су родитељи:
- најодговорнији за добробит деце,
- примарни васпитачи,
- помагачи и представници уже друштвене заједнице у заступању
права и интереса деце.
С тим у вези, за учешће родитеља у адаптацији отварају се следеће

могућности:
- директно укључивање у планирање и реализацију програма,
- учешће у васпитно образовном процесу,
- рад са својим дететом, у сарадњи са стручним особљем.
Медицинске сестре-васпитачи треба да изврше процену потреба

родитеља, односно да развију потпуни профил или слику сваке
породице укључене у програм, да уоче и одреде жеље, потребе, циљеве
и могућности породице и да помажу у њеним напорима за
унапређивање услова и квалитета живота детета.
Партнерство између предшколске установе и породице од највећег је
значаја за остваривање васпитно-образовних циљева и интереса деце,
полазећи од става да породица има кључну улогу у животу детета.
Упознавање с основним карактеристикама породице (социјалним,
културним, економским и образовним статусом) доприноси развоју
сарадње на начин који одговара породици и доприноси остваривању
основних циљева и задатака васпитно-образовног процеса, посебно у
адаптацији деце.
Жана Ердељан, психолог
ОСЕЋАЈНО ВЕЗИВАЊЕ НА
ДЕЧИЈЕМ УЗРАСТУ
(теорија Џона Болбија)
‘’По природи смо најупорнији у ономе што смо упили у детињству, као што мирис којим се
импрегнирају лађе остаје у њима док су нове...’’
Квинтилијан (Marcus Fabius Quintilianus, 35-100 н.е.)
Већина психолошких теорија јасно препознаје огроман значај периода

детињства, када су се неки од најважнијих догађаја збили и на особен
начин нас одредили. Једна од таквих је и теорија осећајног везивања
(често спомињана као теорија афективног везивања), која нам у
великој мери помаже и у сагледавању специфичности процеса
адаптације деце на јаслице.
Средином XX века, енглески психијатар и психоаналитичар Џон
Болби (John Bowlby), зачетник теориje осећајног везивања, открива да
је дечија потреба за везивањем-примарна и независна од физичких
потреба тј. да она не проистиче из потребе за храном.
Беба се рађа као најбеспомоћније живо биће. Њена потреба за
везивањем израз је снажне тежње, карактеристичне за људски род, да
се комуникација одвија кроз однос са социјалном средином. Осећајно
везивање представља снажну емоционалну везу између бебе и
неговатеља. Оно јој обезбеђује задовољење бројних потреба – од
сигурности, емоционалне топлине до потребе да активно истражује и
упознаје средину која је окружује.
До друге половине прве године, беба се везује за људе из непосредне
средине који задовољавају њене потребе. Прво је то ‘’фигура мајке’’ –
биолошка мајка или њена стална замена (у даљем тексту: примарни
неговатељ), а касније и друге особе – отац, бака, деда, брат, сестра и
др. (секундарни неговатељи).
Према Болбијевој теорији беба располаже низом урођених облика
понашања којима обезбеђује близину неговатеља и његову заштиту.
Њима се служи, активно их користи, да би позвала неговатеља,
поготово када oн одлази или када се она налази у некој непријатној и
застрашујућој ситуацији. Облици понашања о којима говоримо су:
сисање, привијање, праћење, загрљај, плач и осмех.
Тако је на самом почетку. Током времена, развија се права
емоционална веза, подржана новим когнитивним и емоционалним
структурама код детета, као и константном, у току дужег времена
доследном, негом од стране родитеља. Унутрашња представа овакве
везе неговатељ – дете постаје важан део дететове личности и основа за
све будуће блиске односе током детињства, адолесценције и одраслог
доба.
Оно на шта би требало скренути пажњу, када разматрамо адаптациони
период у јаслицама, јесте чињеница о којој се говори у теорији, а то је
да деца до три године користе горе наведене облике понашања и
спремно их активирају у ‘’стресним’’ ситуацијама, а одвајање од мајке,
оца, или неког другог неговатеља, током првих дана у јаслицама
свакако јесте стресно.
Ова теорија помаже нам да схватимо и прихватимо чињеницу да су
ПЛАЧ детета (најчешћа реакција током адаптационог периода) или
неки други облик наглашене узнемирености, сасвим нормална и
очекивана реакција, и да је, шта више, врло вероватан знак сигурне
везаности за особе из породице. ‘’На сепарацију ће бурно реаговати
управо деца која су до тада имала адекватан однос са родитељем’’.
(Џ. Болби)
Према наведеној теорији, можемо разликовати 4 основна обрасца
понашања осећајног везивања :
А) сигурни тип: дете протествује због одласка блиске одрасле особе,
активно је тражи а по њеном повратку брзо се умири, лако га је
утешити. Спремно је на истраживање околине, емпатично, промена
емоција коју испољава у складу је са ситуацијом, комуникативно је,
итд.
Б) избегавајући тип: дете или слабо реагује или не реагује на
одлазак блиске одрасле особе, али и на њен повратак. Често
испољава лажно самопоуздање, потискује осећања и потребе, не
исказују свој интерес или га подређује другом. Средина га често,
погрешно, доживљава као самостално и независно. Ретко се игра а
када то чини, игра је сиромашна.
В) амбивалентан-равнодушан тип: дете гласно протестује или
изражено тугује при одласку блиске особе, а у исто време испољава
и топлину према странцу (медицинској сестри-васпитачу). На
повратак блиске особе, реагује равнодушно, љутито, одбија да пође
и враћа се игри.
Г) дезорганизовано-дезорјентисан тип: стереотипно се понаша при
одласку блиске особе, попут замрзавања у једном положају или
љуљања. Присутан је недостатак стратегије суочавања, нпр.прилази
уз окренута леђа странцу.
Одвајање од породичне средине и од фигура осећајне везаности

(примарног и секундарног неговатеља) захтева одређени степен
зрелости, когнитивне спремности да би се одвајање схватило само као
привремено (тј. да ће се мама и тата вратити). Деци до 3. године то је
много теже него оној старијој.
Оно што је значајно јесте чињеница да поласком у јаслице дете добија
шансу да се сигурно веже за медицинску сестру-васпитача (без обзира
на претходни образац понашања – сигурни/несигурни).
Сигурна средина која побуђује дететову радозналост, као и блага,
насмејана, топла и предусретљива одрасла особа (медицинска сестра-
васпитач) може да смањи почетне тешкоће детета у адаптационом
периоду. Својим понашањем током првих дана, медицинска сестара-
васпитач МОЖЕ да омогући да дете јаслице након неколико недеља
доживи као пријатно и интересантно место у коме истражује, учи и
учествује у активностима.
Ово су само неке од карактеристика медицинске сестре-васпитача које
олакшавају прихватање и воде везивању: брига, стабилност,
предвидивост, поузданост, емпатичност, континуирана доступност и
адекватно одговарање на дететове потребе.
На самом крају, требало би имати у виду и то да корективно деловање
позитивног искуства са медицинском сестром-васпитачем у великој
мери може смањити негативне последице неповољних породичних
прилика и односа у којима одрастају поједина деца.
Стога би, у светлу теорије осећајног везивања, добро припремљена
средина јаслица могла постати место које пружа максимум услова за
социо-емоционални и сазнајни развој детета, а за родитеља би ова прва
ванпородична институција могла да се претвори у значајан извор
поверења, сигурности и информација.
Марина Копривица, логопед
ПРАВИЛА ДОБРЕ
КОМУНИКАЦИЈЕ
Један од битних предуслова успешне адаптације детета на јаслице

свакако је успостављање и подстицање комуникације медицинске
сестре-васпитача са дететом. Битно је са родитељем детета имати
добру комуникацију и поверење у свим активностима које претходе
доласку детета у јаслице. Уколико се осврнемо на све наведене
чињенице, које се односе на развојне карактеристике и осетљивост на
одвајање, јасно је да се добра комуникација може успоставити и
градити једино ако се она одвија у социо-емоционалној интеракцији
медицинске сестре-васпитача са сваким дететом.
Комуникацијске вештине које је дете до поласка у јаслице развило у
породичном окружењу треба што боље упознати посматрајући
комуникацију детета и родитеља и користећи специфичности,
остваривати комуникацију са дететом. Зато треба искористити
присуство родитеља и уз њихово активно учешће у свим активностима
наћи могућност индивидуалног приступа сваком детету.
Веома је важно да медицинска сестра-васпитач оствари са дететом
практично-ситуациону комуникацију у току заједничких активности (у
току неге детета, манипулације предметима и у заједничкој игри).
Практично-ситуациона комуникација заснива се на размени
когнитивних порука и значења о околини и омогућава да дете открије
значење радњи које одрасли обавља. Откривањем значења предмета
који га окружују, значења простора и времена у којем се налази, али и
упознавањем улоге медицинске сестре-васпитача – дете се адаптира на
нову средину. Оно заједно са њом изграђује заједничку реалост.
Поред тога, непрекидно вербално коментарисање свих дешавања у
заједничким активностима са дететом омогућава да говор медицинске
сестре-васпитача добије значење. Међутим, говор није исти као када
комуницирамо са одраслим или старијом децом. Он мора бити
адаптиран у комуникацији са децом раног узраста и што је дете млађе,
адаптације су веће. Оне се остварују применом посебне форме језика,
односно избором фонолошких, семантичких и синтаксичких
средстава, применом понављања, парафразирања, објашњавања,
поједностављивања као и применом невербалне комуникације.
Карактеристике таквог говора су:

- посебан ритам и висина гласа,
- посебна музикалност,
- спорији говор,
- висина гласа иде горе-доле много чешће него у „типичном
говору“,
- краће реченице.
Употребом оваквог говора повећавају се шансе за комуникацију и

изражава се приврженост детету, што је и циљ у овом периоду.
Поред тога, медицинска сестра-васпитач треба да:

- упрошћава свој говор,
- користи само неопходне речи, везане за дату ситуацију,
- понавља свој исказ више пута,
- јасно артикулише гласове,
- подржава дететов активни говор,
- одговора на дететову вербалну поруку и затвара комуникациjски
круг,
- разуме дечје сигнале и усклађује их с практичном активношћу у
интеракцији са дететом.
Детету треба говорити јасним, прецизним језиком, који је прилагођен

његовом развојном нивоу и при томе га гледати у очи, „лицем у лице“,
уз често ословљавање.
Невербална комуникација, такође, треба да буде прилагођена раном
узрасту детета, али и овом периоду. Она се односи на говор тела, пре
свега медицинске сестре-васпитача, и подразумева гест, миг, држање и
израз лица. Говор тела може значајно да помогне да дете боље схвати
вербалну поруку, али и да одговори на њу. Најчешће га користимо
несвесно, али у периоду адаптације било би добро да освестимо његов
значај и да га користимо ефектније.
Једно од чаробних средстава невербалне комуникације јесте осмех,
којим изражавамо допадање, жељу за комуникацијом, одобравање, и
зато треба да је на лицу медицинске сестре-васпитача увек када је у
контакту са дететом.
Поред тога, важно је да она препозна и невербалне поруке послате
говором тела самог детета. Гест је важно комуникацијско средство за
дете узраста од 12 до 18 месеци (предлингвални период и период
првих речи). Дете га користи у комуникацијске сврхе, са циљем
показивања, давања, наглашавања и означавања. Ако се сложимо да је
период адаптације на јаслице за дете стресан, сложићемо ce и да је
веома важно да медицинска сестра-васпитач препозна и адекватно
одговори на овако изражене поруке.
Овакав модел комуникације уједно представља и правилан модел
стимулације говорно-језичког развоја детета, који се родитељима
презентује на дискретан начин, властитим примером.
КРЕИРАЊЕ УСПЕШНЕ
АДАПТАЦИЈЕ
Жана Ердељан, психолог
КО СВЕ УЧЕСТВУЈЕ У
АДАПТАЦИЈИ?
На први поглед помало чудан наслов, јер би се већина, без дужег

размишљања, сложила да се на јаслице адаптира само ДЕТЕ.
Медицинске сестре-васпитачи, поготово оне с дужим стажом, већ су
искусне и веште. Родитељи су спремни на одвајање, па и ако нису –
знају да ће детету у јаслицама бити добро и да је право време да крене
(као разлози најчешће се наводе посао и немогућност остајања с
дететом у кући, потреба дружења са другом децом или социјализација,
затим неповерење у васпитне поступке бака, дека и осталих особа из
дететовог ужег окружења и сл.). Стручни сарадници се професионално
баве адаптацијом и они су „поред ње, а не у њој“. А да ли је, заиста,
све тако једноставно?
ДЕТЕ
1.Септембар.
ЗОВЕМ СЕ ЈОВАН. ИМАМ ШЕСНАЕСТ МЕСЕЦИ. ОВО
ЈЕ НЕКА ВЕЛИКА, НЕОБИЧНА СОБА. ИМА ПУНО
ДЕЦЕ U НЕПОЗНАТИХ ТЕТА. ЖЕЛИМ ДА СЕ ИГРАМ
С КАМИОНОМ, АЛИ ЊЕГА ЈЕ ВЕЋ УЗЕО НЕКИ
ДРУГИ ДЕЧАК. МАМА МЕ ДРЖИ ЗА РУКУ И
ПОМАЛО ЈЕ СТЕЖЕ. СВИРА НЕКА МУЗИКА, МАДА
ЈЕ НЕ ЧУЈЕМ ДОБРО ОД ГАЛАМЕ. ЗАВУКАО БИХ
СЕ ПОД ОНАЈ ТАМО СТО ИСПОД ПРОЗОРА, И
ЗАСПАО. ИДЕ МИ СЕ КУЋИ. ОВДЕ ЈЕ ЛЕПО, АЛИ
ЈЕ ЛЕПШЕ У МОЈОЈ СОБИ. ГДЕ ЈЕ МОЈ МЕДА?
Иако у безбедном присуству родитеља, дете у новој ситуацији као
што је вртић осећа несигурност и не зна зашто је ту. До тада у својој
породици, код куће, на сигурном и познатом „терену“, у центру пажње,
није морало да мења своје понашање. Сада, као део веће групе деце, у
непознатим околностима, када треба да дели пажњу одраслог с другом
децом, када мора да чека на жељену играчку, принуђено је да ангажује
све своје интелектуалне и емоционалне способности да би се снашло у
новим околностима. За овако мало дете, иако оно показује знаке
прихватања и чини се да ужива у игри и новим играчкама, све то
представља ванредан напор и изазов. Зато се може приметити да се
деца првих дана боравка у колективу брже замарају, а током дана су
узнемирена и траже више пажње од родитеља.
Полазак у јаслице најчешће представља прво значајније одвајање од
породице и први контакт и отварање детета и родитеља према
институцији.
Адаптација детета јасленог узраста сложен је и веома стресан процес
јер је оно неминовно принуђено да мења постојеће обрасце
понашања, у складу с новонасталим околностима и условима.
Поласком у јаслице, дете узраста до три године суочено је с низом
ситуација које захтевају прилагођавање: одвајање од родитеља, сусрет
с одраслим, непознатим особама, контакт ca већим бројем непознатих
вршњака, другачијим простором, другачијим намештајем (креветић,
столица, сто итд.), другачије припреманом новом храном (новим
мирисима и укусима), другачијим играчкама, другачијим захтевима
медицинских сестара-васпитача...
На новонасталу ситуацију већина деце реагује плачем, одбијањем
хране и спавања, враћањем на неке раније облике понашања за које је
средина веровала да су превазиђени, тзв. регресијом у понашању
(неконтролисано мокрење, пузање, сисање прста, коришћење геста
уместо речи), као и другим облицима неприлагођеног понашања
(агресијом, вриштањем, повлачењем).
На почетку године адаптација је очекиван, а током године
континуиран процес. Наиме, немали број деце током године има краће
или дуже паузе, тј. периоде када не долази редовно у колектив (болест,
боравак код бабе или деде који живе далеко, одлазак у иностранство,
рођење брата или сестре, несрећан случај у породици и сл.). Након
повратка, у понашању детета примећују се знаци адаптационе кризе,
додуше краће и мање интензивни.
Медицинске сестре-васпитачи врло добро знају и за „мини“
адаптацију након викенда (правило да дете бурније реагује
понедељком јер му је много теже него одраслима да се из породичног
окружења „пребаци“ у јаслено) и у складу с тим веома пожељну
препоруку да се ништа од промена у групи не уводи понедељком –
долазак патронажне сестре због мерења, промена радне собе или
медицинске сестре-васпитача, долазак новоуписаног детета и сл.
Период поласка у јаслице подудара се и с неким облицима понашања
који јесу условљени развојем, али у периоду адаптације на колектив
могу да постану још израженији. Два најчешћа су:
- страх од одвајања и
- страх од непознатих лица (јавља се углавном у осмом месецу
живота, а врхунац достиже у другој години).
У нашој средини проблематиком сепарационе анксиозности бавила се
проф. др Андреа Крајгер Гузина, психијатар. Резултати њеног
дугогодишњег истраживања показују да је одвајање деце од блиских
особа мање трауматично и са мање озбиљних последица ако се при
том уважава неколико ставова:
1. У дечјим установама обезбедити стручно особље, мотивисано за
рад с децом и способно да успостави позитивне емоционалне
односе и емоционалну размену, које зна да саосећа и има контролу
над својим сукобима и осећањима, посебно негативним, и које
улива деци поверење и сигурност.
2. Особље дечјих установа континуирано обучавати по вертикалној
равни (од спремачица до руководилаца) и пружати му психолошку
помоћ, како би повећало осетљивост за сложену психодинамику
односа који се јављају међу децом, родитељима и особљем.
3. За одвајање припремити и дете и родитеље, обавити га поступно,
без присиљавања и грубости.
4. Уколико дете и/или родитељи испољавају повишену анксиозност
приликом одвајања или друге сметње (тугу, неповерење,
агресивност), пружити им потребну психолошку помоћ од стране
квалификованих саветника.
5. Што је већи број оспособљеног особља а мањи број деце, услови
су повољнији.
Понашање које је дете до поласка у јаслице развило у контакту с
мајком, оцем, бабом, дедом, братом итд., а то се пре свега односи на
невербалне начине комуникације – специфичне изразе лица, кретње,
гласове, плач – најчешће се или не подудара с понашањем одраслих
непознатих особа и вршњака или га средина не препознаје и не тумачи
адекватно. Проблеми овог типа временом јењавају и најчешће се губе у
потпуности када дете овлада говором у тој мери да може јасно да
комуницира са својом средином.
У периоду адаптације, дете успоставља комуникацију са
медицинском сестром-васпитачем, као и друге социоемоционалне везе.
То је период у коме се упознају дете, родитељ и медицинска сестра-
васпитач у јаслицама. Прилагођавање је најтеже за дете, јер је пред
њим највише нових захтева, на које без помоћи околине не може да
одговори. Ситуацију отежава и чињеница да још увек није у стању да
контролише своја емоционална стања, нарочито када се ради о
интензивним емоцијама, као што су страх и љутња.
У периоду адаптације, деца се разликују у својим реакцијама – нека
реагују на физиолошком плану (исхрана, спавање, пражњење,
здравље), а нека на психолошком (спољашње понашање – плач,
агресивност, пасивност).
На основу посматраног понашања детета (а према Корак по корак I),
могу се издвојити три типа прилагођавања детета на живот у
колективу:
1. лако прилагођавање; краткотрајно лоше расположење (промена
емоционалног стања), поремећај сна и апетита, који се током првог
месеца боравка у јаслицама нормализује;
2. средње тешко прилагођавање; поремећај сна и апетита, као и
промене расположења, нормализују се спорије; дете обично болује
седам до десет дана током првог месеца, а период прилагођавања
траје двадесет до четрдесет дана;
3. тешко прилагођавање; траје дуже, понекад и више месеци, са
честим одсуствовањем због болести (која дуже траје, понавља се
или компликује); понашање се спорије нормализује; касније, у
стресним ситуацијама, могући су слични облици реаговања
(прелазак у нову јаслену групу, прелазак из јаслица у вртић итд.);
овај тип прилагођавања има две варијанте – краћу, до шездесет
дана, и дужу, преко шездесет дана.
Прилагођавање зависи од многих фактора, од којих ћемо издвојити
три најважнија:
a) Темперамент детета
Дете се рађа c одређеном комбинацијом показатеља темперамента, а
карактер стиче у односу с особама из непосредног окружења.
Темперамент је непроменљив, а на карактер се утиче.
Показатељи темперамента (према књизи Позитивна дисциплина –
прве три године, Џејн Нелсен (Jane Nelsen), Чери Ирвин (Chery Erwin)
и Розлин Дафи (Roslyn Duffy)) су следећи:
- ниво активности,
- ритмичност,
- иницијални одговор (зближавање или повлачење),
- прилагодљивост,
- праг осетљивости,
- квалитет расположења,
- интензитет реакције и
- подложност скретању пажње.
Темперамент је један од најбитнијих фактора за разумевање природе
детета, а сва деца поседују сваки од наведених показатеља у одређеној
мери.
Деца се често описују као „лака“ или „тешка“, не знајући да се тако
управо описује темперамент. Јасно је да ће се „тешко“ дете теже
адаптирати, уз снажне реакције одбијања покушаја средине да се
мења. Насупрот њему, с „лаким“ нема проблема.
Примера ради, показатељ као што је иницијални одговор –
зближавање или повлачење – директно би могао да утиче на
успешност адаптације. Он се односи на то како дете реагује на нову
ситуацију или нови стимуланс, као што су нова храна, играчка, нова
особа или место. Зближавање или повлачење често се види на основу
расположења. На зближавање указују смејање, причање, ведар израз
лица, а на повлачење – плакање, вриштање, одмицање, пљување хране,
гурање нове играчке...
Показатељ темперамента као што је прилагодљивост говори нам како
дете реагује на нову ситуацију, то јест, у којој мери је спремно да јој се
прилагоди и промени устаљене моделе понашања. Тако нека деца
испљуну нову храну када је пробају први пут, али је прихвате када је
пробају више пута. Некој деци треба више времена да прихвате нову
храну, нови комад одеће, јаслице, ако их уопште прихвате.
б) Искуство које је дете стекло пре поласка у јаслице
Лакше се адаптира психолошки стабилно дете, које је створило
социоемоционалне везе са члановима своје породице, које је расло у
атмосфери љубави и активне подршке, чије су потребе задовољаване
на време и адекватно, које има браћу или сестре, које је створило
контакте и позитивна искуства с другим одраслима и са децом ван
породичног круга, као и дете које је боравило код баке, са родитељима
одлазило у посете пријатељима, комшијама итд.
Искуство показује да ће се теже адаптирати дете које је често било
болесно и имало контакте с медицинским особљем или је боравило у
болници, у чијем понашању већ постоје неки проблеми (на пример:
поремећај апетита и сна) и физички осетљиво дете.
в) Став родитеља према јаслицама
Адаптациону кризу лакше ће пребродити деца чији су родитељи
дечји полазак у јаслице прихватили као реалан и потребан и који су
спремни на сарадњу са особљем којем поверавају своје дете.
РОДИТЕЉ
1.Септембар.
Свануо је и тај дан. Моје дете, мој син, до сада тако
мали и зависан од мене и тате, биће са децом и
медицинским сестрама-васпитачима у вртићу.
Припремали смо се, били на родитељском састанку,
договарали се са сестрама, али ипак... Има много деце.
Како ће медицнске сестре-васпитачи знати да ли је
жедан, гладан, уморан? Како ће га утешити када ме
буде тражио? Хоће ли се љутити на мене што сам га
овде отсавила? Да ли грешимо, можда је ипак требала
да га чува бака? Мада, Јован је живахан, није га лако
пратити... Ja нећу моћи да се усредсредим на свој
nocao! Али, нисмо једини. И друга деца иду, ваљда ћe и
он некако прихватити ту ситуацију.
Укључивање родитеља као активног партнера у процес адаптације на
јаслице један је од кључних фактора примарне превенције могућих
неповољних околности, као што је нагло и неприпремљено одвајање
деце раног узраста од породице. Мало ко, међутим, размишља о томе
да и сам родитељ пролази кроз адаптацију на дететову адаптацију.
И поред пажљивих и детаљних припрема по питању дечјег
понашања у првом контакту с колективом, родитеље чека потпуна
неизвесност. Многи очекују од свог детета да лако прихвати вртић јер
воли другу децу и тражи њихово друштво. Међутим, игра у парку и на
игралишту битно се разликује у односу на вртић. На игралишту је дете
с мамом и свесно је њеног присуства, чак и када она ћаска на клупи са
другом мамом; у вртићу, након одласка родитеља, дете остаје са много
друге деце. Други родитељи, пак, стрепе да ће дете показати велики
отпор према вртићу, па се њихове бојазни не остваре. Дете лако и
потпуно природно „склизне“ у групу као да је ту било одувек, чак даје
дозволу мами да може да иде да ради! Дакле, првог јутра се још увек
не може предвидети како ће тећи укључивање детета и то је можда
највећи проблем: неизвесност, сусрет родитеља с непознатим
медицинским сестрама-васпитачима, с другим родитељима и децом,
простором, правилима понашања, обичајима.
Баш као и деца, и родитељи се често устежу да се слободно
понашају, стиде се да се играју с другом децом или да се обрате
другим родитељима. Њихов боравак уз дете у вртићу има ефекта само
ако се понашају слободно, расположено, ако се пријатним тоном
обраћају медицинским сестрама-васпитачима, осталим родитељима и
другој деци. Тада ће њихово дете, помно посматрајући свог родитеља,
схватити да је вртић пријатно и гостољубиво место где ће пожелети
опет да дође. Зато је пред родитељима сложен задатак у коме се многи
не сналазе. Медицинске сестре-васпитачи требало би да су
припремљене за овакве ситуације, да својим саветом, изразом лица,
тоном обраћања растерете родитеље, ослободе их и „отворе“ за игру.
МЕДИЦИНСКА СЕСТРА–ВАСПИТАЧ
29.Август.
Ево још једне генерације. Стижу за који дан. Све смо
припремиле, све је чисто, играчке су спремне, план
написан. Каква ће деца бити? Хоћу ли успети да их све
упознам? Да откријем њихове навике, потребе? Па још
и родитељи. Понекад умеју да буду претерано захтевни.
Зар не виде да њихово дете није једино у групи? Oнaj би
да доноси флашицу, oвaj ћебенце.. Јенди би да се чешкају
кад се успављују, други би да се љуљају! Како то да
изведем у исто време? А тек кад оду родитељи, na
почне плакање... Унапред ме боле уши! И сви само улазе
и излазе и заглеадју да ли сам довољно добра у свом
послу. Срећом, ту ми је колегиница, она је спретна и не
cmpenu, ваљда зато што је још млада па не зна шта је
чека...
1.Септембар. 11h
Ух, одахнула сам. Прошле су обе групе деце и родиеља.
Срећом, нису cвu дошли, није било гужве. Чак се нисам
ни уморила. Изненадили су ме родиетљи. Баш су се лепо
играли са децом. Сви су донели папуче. И много су нас
испитивали – где деца једу, где су креветићи, како их
све нахранимо у исто време, како успавамо... како
запамтимо имена... Симпатични су и јако млади. Па и
они су скоро деца. Требају им савети, ту могу пуно да
им помогнем. Деца су се играла као да су овде одувек.
Лакнуло ми је, биће све добро...
Медицинске сестре-васпитачи професионално су оспособљене за рад

са децом. За рад с родитељима нису довољно обучене јер програм
њиховог школовања или не садржи такве предмете или их има, али
нажалост у кратким цртама и недовољно конкретно да би се у овом
домену свог рада осећале довољно сигурно и компетентно. Дакле,
медицинске сестре-васпитачи већином се ослањају на сопствени осећај
за комуникацију с родитељима и на повремене семинаре или
литературу, који се не односе експлицитно на ту сарадњу, већ нуде
знања на посредан начин. Из ових разлога је квалитет контакта који
медицинске сестре-васпитачи постигну с родитељима веома различит.
Не треба занемарити још једну веома битну чињеницу која у великој
мери може да утиче на доживљај адаптације медицинске сестре-
васпитача и њене реакције у односу на родитеље, децу и колегинице, а
то је лично искуство. Медицинска сестра-васпитач је и сама била или у
улози детета које је као мало „остало у вртићу без маме и тате“ или у
улози мајке која је своју децу првог септембра предавала васпитачима
у руке, или пак у обе ове ситуације. Пређашња искуства у наведеним
улогама, позитивна и/или негативна, итекако могу да утичу на
искуства у садашњем моменту. Тако, медицинска сестра-васпитач
може бити веома одговорна и читавом процесу адаптације приступити
веома детаљно у смислу припреме (упознавање родитеља, припрема
радне собе за почетак године, договори с колегиницом о врсти
понуђених активности током првих дана боравка деце и родитеља), а
да првог дана, и поред свега, осећа сету, буде помало тужна или
уплашена, несигурна или пасивна, баш као што је некада давно била у
улози детета или маме. Добра припрема медицинских сестара-
васпитача за успешну адаптацију детета на колектив требало би да
обухвата освешћивање њихових скривених, а опет тако битних
осећања везаних за сопствено животно искуство.
Бавећи се овом проблематиком, стручни сарадници би, кроз понуду
радионица на тему осећања у различитим улогама, итекако могли
допринети професионалном оснаживању медицинских сестара-
васпитача. (У прилогу бр. 3 налази се синопсис радионице „Семафор
осећања“, као предлог активности на ову тему). Такође, неоспоран је
њихов допринос у виду осмишљавања и учешћа на родитељским
састанцима и личног укључивања у рад са децом и родитељима током
адаптације. Својим начином обраћања деци и родитељима, они често
постају „ледоломци“ и доприносе опуштеној и топлој атмосфери.
Пракса показује да су стрепње медицинских сестара-васпитача
везане за адаптацију деце уз активно учешће родитеља, то јест, њихово
присуство у групама током септембра, у већини случајева непотребне
и претеране. То често говори о одговорности коју оне осећају у овој
ситуацији.
Медицинске сестре-васпитачи схватају да је старт најважнији а први
утисци најснажнији, те да успех почетка рада с новом групом деце и
родитеља, као и креирање позитивног окружења првих дана у вртићу,
највише зависи од њих. Све очи и јесу упрте у медицинске сестре-
васпитаче и сви очекују њихов следећи потез да би се прилагодили и
реаговали (или не). У овом смислу је положај медицинске сестре-
васпитача веома деликатан; различите особе га подносе на различит
начин, па им је пружање стручне подршке неопходно.
СТРУЧНИ САРАДНИК
1.Септембар. 8,30 h
Није лако меидцинским сестрама-васпитачима. Треба

се смешкати свима једнако, чути свако дете, прићи
сваком родитељу, покренути га. Чини ми се да се и оне
осећају баш као и родитељи. Треба my и дocma
ВЕШТИНЕ. А како се сналазе родитељи?Ено, једна
мама седи збуњено и не гледа ни лево ни десно. Не зна
како да се понаша. Можда није била на родитељском
састанку? Или је једноставно стидљива. Њена ћеркица
седи поред ње и слаже коцке. Ни она не обраћа пажњу на
остале у соби. Па добро, прићи ћу им ја! „Добро јутро,
како сте спавале ноћас? Сигурно сте се питале како ће
вам бити. Хајде да се упознамо! Како се зове ваша
ћерка? Она, изгледа, воли коцке. Да ли их и код куће
овако са уживањем слаже? Погледајте, онај дечак у
плавој мајици слаже исте такве. Хајде да их слажемо
сви заједно! Марко, хоћеш ли да се играш са нама?“
Сви су, дакле, у адаптацији; свако на свој начин. И сви се припремају

за нешто што им је непознато, из различитих углова. Освешћивање
осећања и међусобна размена утисака много помажу и олакшавају ову
напету ситуацију. Ипак, детету је најтеже. Оно нема ни приближну
представу шта га чека ни зашто му се то дешава. Зато сви одрасли који
учествују у адаптацији деце треба да смогну снаге и брзо превазиђу
сопствене недоумице, да би поред детета били присебни и мирни,
пратили га и континуирано му пружали подршку.
АКТИВНО УЧЕШЋЕ
РОДИТЕЉА
Емотивна веза родитељ–дете на овом узрасту изузетно је

јака и управо ова чињеница омогућава да преко
родитеља који су присутни првих дана у вртићу
медицинске сестре успоставе контакт са децом на лакши
и квалитетнији начин.
Улога родитеља у процесу адаптације могла би сликовито да се опише

и као „мост поверења“ између деце и вртића, новог простора, нових
особа – медицинских сестара- васпитача, као и деце међусобно.
Својим присуством и понашањем родитељи би требало да буду
очигледна порука деци да је нова средина пријатна и безбедна и да се у
њој треба добро осећати. Важно је родитеље правовремено
припремити за боравак у вртићу, и то не само организационо, већ и
суштински.
Организационо, они треба да одвоје две недеље одсуства c посла
како би недељу дана несметано боравили са дететом у јаслицама, а
након тога, недељу дана остављали дете на краће периоде и
долазили по њега пре спавања.
Припрема родитеља почиње првим родитељским састанком. Он би
требало да уследи одмах после уписа деце, како би родитељи почетком
септембра одвојили време за боравак у вртићу.
Родитељски састанак заказују медицинске сестре-васпитачи
индивидуалним обавештавањем родитеља, у време када су они
спремни да дођу. Оне, такође, припремају концепцију родитељског
састанка, уз помоћ стручних сарадника, с којима га и реализују.
Наш предлог дневног реда је следећи:
1. представљање медицинских сестара-васпитача и стручних
сарадника који воде родитељски састанак;
2. представљање родитеља, сваки треба да каже своје име, име свог
детета и нешто о њему;
3. представљање циља и разлога постојања потребе да се родитељи
активно укључе у боравак детета у вртићу, конкретни предлози,
начин понашања према свом детету, осталој деци и медицинским
сестрама-васпитачима;
4. садржај васпитног рада са децом током прве недеље у јаслицама;
5. садржај васпитног рада са децом током друге недеље у јаслицама
посебан осврт на припрему родитеља за растанак од деце, начин
поздрављања. Препорука је да родитељи не би требало да одлазе од
детета без поздрава, чак ни на краће време у вртићу, и у осталим
ситуацијама;
6. питања и предлози.
Препоручује се да се родитељима припреми штампани материјал где
би се описале активности за време адаптационог периода, као и
конкретни задаци за њих: шта да донесу од куће – што би послужило у
игри са децом. То могу бити омиљена играчка, лопта, текст песмица
које ће певати или говорити у вртићу, CD/DVD са музиком коју дете
слуша код куће и сл.
Суштинска припрема родитеља односи се на то да им се дају
препоруке како да што боље искористе боравак у групи са својим
дететом.
Првa недељa, када родитељ борави са дететом у групи, треба да се
искористи за стицање позитивних утисака о новој средини. Родитељ
треба да се понаша слободно, отворено, активно, да се укључује у игре
које организују медицинске сестре-васпитачи, да се игра са својим
дететом и с осталом децом. Комуникација између родитеља и
медицинских сестара-васпитача треба да тече спонтано и обострано.
Родитељи би требало да искористе све прилике за комуникацију коју
нуде медицинске сестре-васпитачи. Дете ће приметити и прихватити
ову обострану отвореност. Почеће да обраћа пажњу на играчке, на
медицинске сестре-васпитаче, на другу децу и родитеље и убрзо ће се
слободно кретати по соби и са свима успостављати односе.
Друге недеље боравка у вртићу дете ‘’увежбава’’ растанак од
родитеља. Првог дана оно ће плакати и неће желети да се растане.
Међутим, убрзо након одласка родитеља, дете ће престати да плаче,
играће се с познатим играчкама, децом и медицинским сестрама-
васпитачима и наставиће игру коју је започело претходног дана. Плач
детета сваким даном постаје краћи, а периоди доброг расположења
дужи, да би после две недеље оно почело да се понаша слободно и
активно, баш као и његови родитељи претходне недеље.
Треће недеље уводи се спавање за децу чији родитељи морају да се
врате на посао. Увођење спавања одвија се уз припрему. Претходног
дана медицинске сестре-вапитачи организују игру успављивања лутака
у креветићима за децу, тако да деца кроз игру прихвате и доживе ту
ситуацију.
Током овог, али и читавог предшколског периода, сарадња родитеља
с вртићем, медицинским сестрама-васпитачима и стручним
сарадницима, треба да тече у континуитету. У свакодневној
комуникацији, родитељ треба да добије основне информације о детету
и најважније детаље о току његовог боравка, а повремено, недељно
или месечно, потребно је одвојити време за индивидуалне разговоре.
Родитељски састанци могу да буду прилика за опште теме из области
васпитања, учења, игре, здравља и сл.
Повремено или на крају године корисно је организовати заједничку
игру деце и родитеља ради остваривања блиске сарадње породице и
вртића.
АКТИВНОСТИ У ПРОЦЕСУ
АДАПТАЦИЈЕ
Стојана Зечевић, педагог
АКТИВНОСТИ У ПРВОЈ
НЕДЕЉИ
Током периода адаптације неопходно је детаљно испланирати и

организовати васпитно-образовни рад, како би се постигао жељени
исход – да деца прихвате колектив.
Васпитни рад треба организовати у малим групама деце и родитеља,
како би се сваком понаособ посветила пажња. Уколико број уписане
деце премашује оптимум (7–8), најбоље их је поделити у мање групе.
Ритам и распоред доласка деце са родитељима треба одредити на
првом родитељском састанку.
ПРВИ ДАН
1. „ХАЈДЕ ДА СЕ УПОЗНАМО“ – лутка игра.
ЦИЉ: упознавање медицинских сестара са родитељима и децом.
Медицинска сестра-васпитач треба да изабере пригодну гињол лутку
– на пример, неку лутку животињу – која би се обраћала деци и
родитељима у смислу упознавања, представљања именима. Она би
могла да представи собу, играчке, просторије за децу и сл.
2. ПРАВЉЕЊЕ БЕЏЕВА – препоручљиво за децу од двадесет четири

до тридесет шест месеци
ЦИЉ: упознавање родитеља с медицинским сестрама-васпитачима,
као и родитеља и деце међусобно.
Родитељи и деца израђују беџеве, уписују своја имена, украшавају их,
бирају симболе који су понуђени. Качење беџева на изабран ормарић,
столицу, на своју блузу или на блузу родитеља. Међусобно
разгледање и „читање“ симбола и имена на беџевима. Медицинске
сестре-васпитачи такође имају своје беџеве и равноправно учествују
у „читању“. На тај начин својим примером показују начин
упознавања. Изговарање стихова „Ја сам ја, ти си ти“ (прилог
„Говорне игре“). Током игре препоручује се пријатна музика.
Потребан материјал: чвршћи папир или картон у боји, пластичне
подлоге, фломастери, самолепљиви колаж-папир и сл.
3. ГДЕ СУ НАШИ ПИЛИЋИ?

ЦИЉ: успостављање везе између породице и вртића.
Тражење корпе с играчком или луткицом за свако дете (пиле, маче
или сл.). Свако дете узима једну луткицу и носи је кући као поклон.
Следећег дана доноси је у јаслице, као симбол везе породице и
вртића.
Потребан материјал: плетена корпа, луткице (пилићи, мачићи, куце
и сл., онолико колико има деце, велика кока). Приближно трајање
активности око један сат.
ДРУГИ ДАН
1. ПРОНАЂИ СВОЈ ЗНАК
ЦИЉ: стварање пријатне атмосфере у групи кроз заједничку
активност.
Тражење свог знака на ормарићу; деца остављају ципеле и обувају
патике; траже свој знак на столици.
2. ШАРЕНЕ ПОРУКЕ
ЦИЉ: активирање родитеља кроз заједничку креативну активност.
Украшавање фасцикли за будуће дечје ликовне радове. Украшавање
коверти за размену информација, поруке, дечје прве речи и сл.
Припремање фасцикли и коверата за родитеље, које ће заједно са
својим дететом да украсе, обележе, напишу име и др.
Потребан материјал: фасцикле и коверте, које могу донети
родитељи, колаж папир, фломастери, лепак и др.
3. ПИЛИЋИ И КОКА
ЦИЉ: заједничко учење песмице; стварање пријатне и ведре
атмосфере.
Деца и родитељи су донели своје пилиће и медицинска сестра -
васпитач пева или говори песмицу „Пиле“ (поглавље „Музичке
активности“). Деца слушају и покрећу своје пилиће уз помоћ
родитеља. После неколико понављања и варирања (уз покрете,
певушење) деца и родитељи смештају пилиће у корпу код њихове
маме коке.
Потребан материјал: пилићи и кока сашивени од меке тканине или
другог одговарајућег материјала, корпа.
ТРЕЋИ ДАН
1. ЧАРОБНЕ КУТИЈЕ
ЦИЉ: подстицање дечје радозналости кроз заједничке откривачке
активности.
1. Велике и мале кутије. У великој картонској кутији донети мноштво
мањих кутија. Деца се играју великом кутијом све док не нађу начин
да је отворе. Настављају игру с кутијама које се налазе унутра.
Покушавају и њих да отворе; кутије се различито затварају, неке су
пластичне, с поклопцима који се одврћу или подижу и сл. Подстицати
их да мање кутије поново врате у велику кутију и наставе игру по
жељи. Од кутија могу правити грађевине и на тај начин се
удруживати у игри.
2. Међу кутијама се налази једна „чаробна“ јер из ње вире траке.
Свако дете вуче по једну траку, на чијем крају се налази нека играчка
или занимљив предмет. Неки предмети имају звук и деца настављају
игру с пронађеним предметима. Могућа је и размена међу децом.
Потребан материјал: једна велика кутија (као од телевизора) и пуно
мањих кутија различитих величина, с поклопцем. Кутије доносе
родитељи и медицинске сестре. „Чаробна“ кутија је претходно
припремљена и украшена шареним папирима и напуњена играчкама
које су везане за траке или вуницу. Траке су остављене да вире испод
поклопца, тако да деца схвате да треба да их повуку јер се на другом
крају налазе занимљиви предмети.
ЧЕТВРТИ ДАН
1. „БАЛОНИ“
ЦИЉ: подстицање деце на заједничку игру и сарадњу.
Игра балонима: родитељи дувају балон свом детету и почиње игра
додавања, ношења, котрљања. Именовање боја, посматрање и
упоређивање балона код друге деце. Игру озвучити веселим дечјим
мелодијама.
Потребан материјал: балони у разним бојама, онолико колико има
деце, конац.
2. „СПАВАЈМО, САЊАЈМО“
ЦИЉ: припремање деце за нов елеменат ритма дана – спавање.
Овог дана деца доносе од куће лутке – бебе и стављају их „на
спавање“. Заједно са родитељима и медицинским сестрама
припремају ‘’бебе’’ за спавање: стављају их на ношу, пресвлаче,
стављају пелене и успављују. Заједно са родитељем певају успаванку
за ‘’бебу’’. После овога буде ‘’бебе’’ и почињу да се играју с њима,
воде их у шетњу, упознају друге бебе итд. Игра скривања лутака
(прилог „Говорне игре“).
Идеје за певање успаванки медицинске сестре могу да изаберу у
прилогу „Музичке активности“.
Потребан материјал: лутке, креветићи, пелене.
ПЕТИ ДАН
1. МАЛИ ПЕКАР
1. Родитељи доносе од куће брашно, со (или тапет лепак у праху),
модле за колаче. Медицинске сестре-васпитачи припремају подлоге,
модле, оклагије, разнобојне перлице и предмете за утискивање.
Кецеље за децу могу бити веће најлон кесе исеченог дна, а родитељи
за себе доносе праве кецеље.
2. Деца и родитељи сеју брашно, месе тесто и сл.
Медицинске сестре-васпитачи за време мешења изговарају стихове
или певају песмицу „Пекарчић“:
Руке перем, брашно сејем,
капица на глави,
месим тесто тако вешто,
као пекар прави.
Пећ се жари, у њу стављам
хлепчиће по реду,
кора глатка биће слатка
кад је деца једу.
ИЛИ:
Кувам, кувам дечици
у маленој шерпици,
овом дам, овом дам
(сваком детету кобајаги
принесе колачић),
а овоме не дам (лутки).
ИЛИ:
Туцам, туцам шећера,
мутим, мутим јаја.
Мало се посоли,
колачи су готови.
Изволите!
(Поглавље „Музичке активности“)
Свако дете носи „колачић“ кући и сутрадан га доноси завршен и

испечен. ‘’Колачић’’ представља за дете прелазни објекат – предмет
којим дете повезује јаслице са својом породицом.
Потребан материјал: брашно, со, модле, кецеље, кесе, перлице,
подлоге за мешење, посуде за мешење.
АКТИВНОСТИ У ДРУГОЈ
НЕДЕЉИ
Током друге недеље, успешне и омиљене игре могу да се понове, као и

да се изаберу интересантне активности наведене у даљем тексту.
Посебно препоручујемо игре балонима од сапунице. Родитељи доносе
играчку за прављење балона од сапунице, деца раздрагано „хватају“ и
распршују балоне. Активност прати пригодна препоручена музика.
Друге недеље, деца треба да се упознају с новим елементима ритма
дана. Поред одвајања од родитеља, увођење спавања је најболнији
тренутак за дете. Ова игра може да представља припрему за спавање у
јаслицама.
„СПАВАЈМО, САЊАЈМО“
ЦИЉ: припремање деце за спавање.
Овог дана деца доносе од куће лутке-бебе и стављају их „на
спавање“. Медицинске сестре-васпитачи „припремају“ бебе-лутке за
спавање: стављају их на ношу, пресвлаче, стављају пелене и
„успављују“ их певајући им успаванку, позивајући децу да се
прикључе. После овога, „буде“ лутке-бебе и почињу да се играју с
њима, воде их у шетњу, упознају друге лутке-бебе итд. Игра скривања
лутака (прилог „Говорне игре“).
Идеје за певање успаванки медицинске сестре могу да пронађу у
прилогу „Музичке активности“.
Потребан материјал: лутке, креветићи, пелене.
Марина Копривица, логопед
ГОВОРНЕ ИГРЕ И
АКТИВНОСТИ
Говорне игре и активности у периоду адаптације на јаслице реализују

се с једним циљем, а то је успостављање емоционалне интеракције и
комуникације с дететом (децом) и циљ им никако није учење. Добро је
од родитеља добити информацију које су говорне игре и активности
детету већ познате и користити их у првој недељи поласка у јаслице.
Идеални садржаји су цупкалице, хопталице (песмице које садрже реч
хоп), гегалице, ташунаљке, мале дечје корачнице јер обезбеђују
ритмичност и носе поенту на крају, то јест, шаљиви завршетак,
пропраћен наглим покретом и афективним узвиком. Дете прво почиње
да учествује у поенти и радосно ишчекује завршни покрет, тражећи
понављање. Прво реагује на мелодичност гласа одраслог, а затим
на вербални садржај и зато је првих дана адаптације пожељно
певушити садржаје, уз често убацивање имена детета. Изводе се
тако што родитељ цупка дете у крилу и певуши (рецитује) заједно с
медицинском сестром-васпитачем, а затим медицинска сестра-
васпитач цупка дете у крилу и певуши (рецитује). Касније се садржаји
могу изводити групно, уз подстицање деце да опонашају ритам
пљескањем, лупкањем и певањем.
Предложене говорне игре и активности одабране су због своје
широке примене. Може се рећи да се оне преносе с колена на колено,
па су познате већини родитеља.
ИГРЕ ПРСТИМА
Додирујући прсте дечје руке, почевши од палца према малом прсту,
изговарати текст.
1. Овај прст је тата,
овај прст је мама,
овај прст је бака,
овај прст је дека,
овај прст је сека.
2. Први прст је палац, прави радозналац,
други право каже и никад не лаже,
а средњак је трећи, он је понајвећи,
четврти домали, прстеном се хвали,
а малић је најмањи, најслабији, најтањи.
3. Овај каже ајде, ајде,
овај каже куда, куда,
овај каже мами, мами,
овај каже шта ће, шта ће,
овај каже да ме мази, да ме пази
4. Таши, таши луткице,
пружи мени ручице,
заиграјмо сада ми,
лутко мала ја и ти.
ПЕСМЕ И БРОЈАЛИЦЕ УЗ ПОКРЕТЕ

РУКАМА И НОГАМА
Туп, туп, туп,
туп, туп, туп,
ножицама луп,
ручицама трес.
Трес, трес, трес,

ручицама пљес.
Трас, трас, трас,
ножицама пљас
Час тамо
Хајде са мном да играш,
обе руке да ми даш,
час тамо, час овамо, да се и ми играмо.
Главицама ник, ник, ник,
прстићима пик, пик, пик.
Ручицама шап, шап, шап,

ножицама тап, тап, тап,
прстићима пуц, пуц, пуц,
песницама туц, туц, туц.
Час тамо, час овамо,
да се и ми поиграмо.
ТАШУНАЉКЕ (ТАПШАЛИЦЕ, ПЉЕСКАЛИЦЕ)

Дете држати за обе руке (у крилу) и заједно тапшати / пљескати, уз
игру речима.
Таши, таши – Ј. Јовановић Змај

Таши, таши танана
и свилена марама,
у марами шећера,
да ми дете вечера.
ЦУПАЉКЕ
Држати дете на коленима, цупкати и певати.
Хопа, цупа, игра мече.
Хопа, цупа, игра мече.
Вук му рече – добро вече.
Играли су све до зоре,
опа, цупа, доле, горе!
Мали коњаник – Ј. Јовановић Змај

Ђиха, ђиха, четир’ ноге
све четири круте!
Ђиха , ђиха, ми идемо
на далеке путе.
Седло ми је од мараме,
узда од канапа,
а бич ми је од очева
пребијена штапа.
Раго једна, баш си лења,
зар те није срам!
Ако нећеш ти да скачеш,
ја ћу цупкат сам!
(Старија деца која желе могу „јахати на коњићу“ тј. на столици)
Стихови за успостављање контакта с једним дететом имају тон

благог зачикавања, који се може употребити у шаљивом смислу. Трећи
стих – Ко је јачи? – може се варирати на разне начине.
Ја сам ја – Радмила Ивановић

Ја сам ја!
Ти си ти!
Ко је јачи?
Ја ил’ ти?
Може и:
Ко је веселији?
Ко је смешнији?
Ко је тужнији?
Ко је плачљивији?
Ко брже скупља играчке?
Ко више воли млеко?
Ко лакше скакуће?
Даље варијације могу се смишљати у зависности од ситуације и

конкретне потребе.
ИГРЕ СКРИВАЊА
Деца на овом узрасту лако се мотивишу да учествују у играма
скривања. Родитељ узима велику мараму или пелену и ставља је на
главу детета.
„Где је Влада? Нема Владе“ – скине мараму – „Ааа, ево Владе“! Још
једном родитељ прекрива главу детета и понавља игру, а онда може да
се укључи и медицинска сестра-васпитач.
Понављањем дете почиње само да скида мараму и да активно
учествује у игри скривања. При томе га стално треба ословљавати
именом: „Ааа, ево Владе“!
Могу се скривати и одрасли и при томе подстицати дете да скида
мараму са главе одраслог (родитеља, медицинске сестре-васпитача).
Одрасли пита: „Где је мама / тета Мица (ако се сакрила медицинска
сестра-васпитач)“. Када се одрасли појави, дете се радује, а одрасли
узвикује: „Ево маме / тета Мице!“
Сличне игре могу се изводити и скривањем иза неког предмета.
Овакве игре подстичу успостављање контакта с дететом, као и
сазнавање имена детета, као и друге деце и одраслих.
ПРИЧАЊЕ ПО СЛИКОВНИЦИ
Родитељ доноси дететову омиљену сликовницу и заједно је читају
медицинској сестри-васпитачу, која је током читања активна; она
учествује у именовању ликова и радњи, постављању питања,
допуњавању садржаја (на пример: адекватним стихом).
ДРАМАТИЗАЦИЈЕ
Драматизације су веома значајне у данима адаптације на јаслице. Оне
повезују гест, говор и радњу и најбоље прилагођавају децу раног
узраста на колектив. Ситуације везане за активности у јаслицама или
кратки садржаји о животињама (куци, маци, зеки, пилету...) погодни су
за драматизацију, при чему треба водити рачуна да гињол лутка буде у
висини очију детета.
Одрасли (медицинска сестра-васпитач) узима гињол лутку Пиле:
Ја сам пиле пи-пи-пи,

погледајте мене сви.
Кад порасте мени реп,
ја ћу бити петлић леп.
Лутка Пиле изговара стихове или их пева и позива децу да јој се

придруже. Затим Пиле каже да је гладно, тражи мрвице, деца
сакупљају мрвице и „хране“ Пиле.
На старијем узрасту гињол лутка може све време (цео тај дан) да
проведе с децом обраћајући им се именом и подстичући их да се и она
представе, а затим игра или пева заједно с њима.
ИГРЕ ИМЕНОВАЊА ПРЕДМЕТА И РАДЊИ

Веома је важно да све што радимо и вербализујемо, па се ове игре
именовања могу изводити на различите начине: кроз именовање свих
радњи које се изводе заједно са дететом (или их изводе родитељ и дете)
или игром „Чаробна врећа“, у којој се врећа напуни разним играчкама.
Дете вади једну играчку из вреће и именује је. Уколико не успе,
медицинска сестра-васпитач га подстиче изговарајући почетни слог
речи или целу реч. Након тога дете добија играчку.
Јасна Нешић, музички педагог
УЛОГА МУЗИКЕ И МУЗИЧКЕ

АКТИВНОСТИ
У периоду адаптације музика има значајну улогу. Медицинске сестре-

васпитачи и родитељи подједнако учествују у процесу адаптације и
представљају посреднике између деце и музичке уметности. Бити у тој
улози не значи бити посебно музички надарен и образован. Довољно је
само сетити се како су некада наши одгајатељи (баке, маме,
васпитачице) певушили и играли се с нама. Они су то чинили с пуно
љубави и ништа друго није било важно. Зато се играјте с музиком;
уживаћете и ви и деца.
Деца су данас у породици свакодневно окружена музиком са разних
медија. Ова неконтролисана изложеност разним музичким стиловима
не подразумева и правилну стимулацију музичког развоја детета. Из
тог разлога би музика која се слуша у предшколској установи морала
бити правилно одабрана, припремљена и већ на првом родитељском
састанку подељена родитељима малишана. Њихов задатак би био да у
периоду који претходи доласку детета у вртић циљано, свакодневно,
пуштају препоручену музику. Тако би она постала нешто познато што
би првих дана дочекало дете у вртићу.
Родитељима треба препоручити да дете са собом понесе и неку њему
драгу звучну играчку (звечка, музичка кутија, звучна сликовница, неки
дечји музички инструмент).
Васпитачи би на првом родитељском састанку могли да поразговарају
и забележе каква се музика слуша у родитељском дому и да ли су и
које песмице родитељи певали деци, које су омиљене песмице њиховог
детета, да ли се у кући свира неки инструмент итд.
Све су ово информације од великог значаја, које би у тренуцима када
дете остане само, без родитеља, могле да буду искоришћене као
средство за смиривање и лакше прихватање васпитача.
Првих дана адаптације родитељи би могли да добију задатак да са
својим дететом отпевају омиљену заједничку песмицу и науче и остале
родитеље и децу.
Задатак циљано одабране музике јесте да створи пријатну атмосферу,
смањи тензију и опусти све учеснике у процесу адаптације. Приликом
одабира музике треба имати у виду децу, родитеље и васпитаче.
Музика треба да опусти одрасле, а код деце да буде у функцији лакшег
прихватања нове средине.
Приликом пријема и одласка деце кући, у холу вртића требало би да
се чује пријатна музика. У ту сврху би могла да послужи уметничка
инструментална или оркестарска музика мирног тока, амбијентална
музика уз звуке природе, популарна уметничка музика,
инструменталне обраде евергрин хитова (Richard Claydermann,
Georghe Zamfir, John Herberman, Levantis, Andrea Bocelli, Kevin
MacLeod „Relaxing piano“, Guitar indigo и др.).
Музика треба да буде пријатне јачине, ведра и у функцији стварања
добре атмосфере.
У периоду дневног боравка и музичких активности, пожељно је у
собама пуштати унапред припремљену компилацију „хит песмица“
познатих деци, које стварају позитивну и веселу атмосферу: „Ивин
воз“, „Миш“, „Заклео се бумбар“ Драгана Лаковића; „Разболе се
лисица“ Миње Суботе; „Мали коњаник“, „Еци, пеци, пец“ са албума
Ал је леп дечји свет, „Мелодијум“ песмице уз покрет и многе друге.
Током разноврсних активности (ликовне активности, причање прича)
и припреме за спавање, добро ће послужити музика мирног тока као
што су албуми Класика за децу, Моцарт за бебе, Music for Mom &
Babies (Mozart makes you smarter, Beethoven for babies, Bach for
babies...), Baby Einstein (Baby Mozart, Baby Bach, Baby Vivaldi, Playtime
Music Box), Babies go (The Beatles, Quenn...) и други.
За време спавања неопходно је пуштати тиху, ненаметљиву музику
мирног тока, односно успаванке. То су албуми: Слатко спавај, Музика
за децу 1 и 2 Славка Авсеника, Успаванке за бебе и малу децу Тине
Милојевић, Music for Mom & Babies (Sound of silence, Ultrasound –
Music for the Uborn Child), Sleep Babz Suite – Wayne Gratz, The lullaby
album –Carolyn Southworth and Janifer Thomas, Mother & Baby –
Anthony Miles или амбијентална музика уз звуке природе A walk in the
deep woods – Azzura, Dolphins – Levantis, Tropical rain forest – Azzura и
сл.
ИГРЕ РУКАМА
У развијању дечјих покрета посебна пажња поклања се покретима
руку. У ту сврху са децом се изводи низ једноставних игара које су им
блиске. У првом упознавању с игром медицинска сестра–васпитач, у
зависности од природе игре, уз посредство детета говори или пева, док
сваки родитељ са дететом чини то исто. У даљем току игре сестра и
родитељи подстичу децу да то чине сама или у контакту с другим
дететом.
НОТНИ ПРИМЕР БР. 1

Са мном лутко поиграј
Лутко, лутко, луткице,
пружи своје ручице.
Са мном лутко поиграј,
хопа-цупа, хопа-хај.
(Медицинска сестра-васпитач, уз лутку која прво „таши“ а затим

пружа руке, позива децу да играју с лутком, а потом и међусобно, са
својим другаром / другарицом)

Длан о длан
Длан о длан, длан о длан,

играм, певам сваки дан.
Длан о длан , длан о длан,
пољубац ћу да ти дам.
(Песма се изводи уз тапшање, а на крају и уз покрет руке који опонаша
пољубац.)
Зека плеше
Шапице ми зеко дај,
са мном мало поиграј.
рефрен
Једном амо, затим тамо,
наоколо ми то знамо.
Шапицама клоп, клоп, клоп,
ножицама топ, ттоп, топ.
рефрен
Нека виде деца сва
како зека плесат зна.
рефрен
Прстићима пуц-пуц-пуц,
главицама туц-туц-туц.
рефрен
НОТНИ ПРИМЕР БP. 4
Пљес, пљес, пљеснимо...
Пљес, пљес, пљеснимо
ручицама заједно!
Диг, диг, дигнимо,
руке да порастемо!

Рукe
Прсте има рука свака,

кад је стиснеш то је шака.
Бум-6ум, бум-бум, бум-бум,
то је песма лака.
Играју се руке две, ко ће боље, ко ће пре,
бум-бум, бум-бум, бум-бум,
то је песма лака.
(Док пева, медицинска сестра-васпитач покретима илуструје текст

тако што прво показује прсте отворене шаке, затим скупљену шаку, а
на крају уз „бум-бум, бум-бум-бум, песницом у ритму песме лупка по
некој чврстој површини или песницом о песницу.)

Како се шта ради
Овако се руке перу, овако, овако.
Овако се умивамо, овако, овако.
Овако се коса чешља, овако, овако.

Овако се капа скида, овако , овако.
Текст може да варира по потреби.

Пекарчић
Руке перем, брашно сејем,

капица на глави.
Месим тесто тако вешто,
као пекар прави.
Пећ се жари, у њу стављам
хлепчиће по реду.
Кopa глатка биће слатка
кад је деца једу.
(У складу с текстом имитирати покрете прања руку, просејавања

брашна, показати капицу на глави. Песмицу певати уз предложену
активност са тестом.)
Ја ћу хлепчић пећи доброј малој деци.
Дај се хлебе пеци на весеље деци.
Дај, хлебе, дај! Ми смо гладни знај!
То су моје ручице
То су моје ручице,
ово су ми ножице.
Рукама ћу пљескати,
ножицама плесати.
(Певушитити на мотив „ринге-ринге-раја“.)
Где су твоје ручице

У овој игри ритмизованим изговором постављамо питања.
– Где су ваше ручице?
Деца дижу руке у вис и одговарају:
– Ту су наше ручице.
– Како тапшу ручице?
Деца тапшу длановима и одговарају:
– Тако тапшу ручице.
На исти начин, по систему питања и одговора, наставити са следећим

питањима:
– Где су нам прстићи?
– Где су наше ножице?
– Како дете каже да?
(Потврдно климање главом)
– Како дете каже не?
(Одрично климање главом. Певушити на мотив „ринге-ринге-раја“)
НОТНИ ПРИМЕР бр. 9

Мала чета
Трата-рата-рата, трубач трубу хвата.
Сва су деца мала сложно у ред стала.
Мали бубњар лупа, чета сложно ступа.

Оштро ногом лупа тупа, тупа, тупа.
(Уз песмицу користити мали бубањ.)
ЦУПАЉКЕ
Хопа-цупа скочи
Хопа-цупа скочи,
да ти видим очи,
да ти видим очице,
гарава девојчице.
ГЕГАЛИЦЕ
Патак
Иде, иде патак
на далеки пут,
репић му је кратак,
кљун је његов жут.
Као војник ступа,
paтa-рата-та,
иде да се купа,
каже ква, ква, ква!
(Свако дете је мало паче, које опонаша. По садржају текста пачићи иду
за патком медицинском сестром-васпитачем у колони, гегају се,
показују замишљени репић, ступају као војници и на крају певања сви
се „купају у води“.)
ПОЗИВ НА ИГРУ
Дај ми ручице
Дај ми ручице, ручице,

да играмо ми.
Дај ми ножице, ножице,
да играмо ми.
(Пружањем руку према деци подстицати их песмом да и они то учине,

затим плесати с њима да би се и они слободно кретали и изводили
покрет уз песму.)
Лева нога, десна нога, плеше друг уз друга свога.

Дубоко се сад поклони, па се вешто тад окрени.
Хопа-цупа, хопа-цупа, пружи обе руке скупа.
Десна рука, лева рука, играју се сада скупа,
дубоко се сад поклони, па се вешто тад окрени.
Mали плес
Лева нога, десна нога, плеше друг уз друга свога.

Хопа-цупа, хопа-цупа, пружи обе руке скупа.
Десна рука, лева рука, играју се сада скупа,
дубоко се сад поклони, па се вешто тад окрени.
ИГРА УЗ ЛУТКУ
Музичке игре су много ефектније с лутком. Она се може искористити
као визуелно средство за остваривање приснијег контакта са децом,
лакше усвајање текста и ритма осмишљене игре, али и у даљој
комуникацији описујући саму лутку (где су јој очи, уши, репић...).
Ономатопејско казивање посредством лутке има велики значај за децу
јасленог узраста. Почевши с једноставнијим оглашавањем, као што је
пи-пи, ту-ту, ав-ав, га-га, гу-гу, му-ууу преко цин-цин, мјау-мјау, коко-
да, тика-так, цију-ци, куку-рику, код деце се у почетку стимулише
развој говора, а у њиховом даљем сазревању разумевање и
разноврсност комуникације.

Пиле
Погледајте мене сви,

Ја сам пиле, пи-пи-пи.
Кад порасте мени реп
ја ћу бити петлић леп.
Погледајте ко је то,
ја сам кока, ко-ко-ко!
HOTНИ ПРИМЕР бр. 15

Пилићи
Пилићи су мали
маму коку звали.
Пију-пи, пију-пи,
гладни смо ти, пију-пи!
(У другој строфи само измена на крају: „жедни смо ти пију-пи!“)

Koка и пилићи
Пи-пи, пи-пи, пи-пи-пи,

мама, мама где си ти?
Коко, коко, коко-да,
ево децо, ту сам ја!
Пи-пи, пи-пи, пи-пи пи,
гладни смо ти мама ми!
Коко, коко, коко-да,
мени зрно, вама два!
(„Пилићи“ и „кока“ се међусобно дозивају, а потом хране и поје.)

Ко, ко, ко, ко, да
Чему бука, каште шта је,

кокица је снела јаје.
Коко, коко-да,
јаје него шта!
Међу коке сад је стигла,

високо је главу дигла.
Коко, коко да,
ja сам кока та!

Петлић
Црвена је креста у нашега петла,

запевај петлићу, запевај нам песму,
песмицу чудесну, куку куку-рику!
НОТНИ ПРИМЕР 6p. 19

Тап, тап, тап...
Ево наше мачкице

има меке шапице,
тап, тап..........
Хајде, хајде мачкице

међу наше луткице,
тап, тап.........
(Песму изводити уз лутку мацу. Децу подстицати да мазе мацу и њене
„меке шапице“)
Коњић
Хоп, хоп, хоп, коњићу у скок!

Кроз горице, ливадице, касом јуре ти ножице.
Журно хајд у скок! Хопи, хопи, хоп!

Аутo
Ту-ту, шофер седи у ауту,

и труби и вози он машину ту.
Ту, ту , туууу, ту, ту, ту.
У ауту, ауту су дечица,

у вртић се возе у колима.
Ту, ту, тууу, ту, ту, ту.
РАЗВИЈАЊЕ ХИГИЈЕНСКИХ НАВИКА

Чиста цица
Погледајте лице наше мале Цице,

како само блиста јер је Цица чиста.
Обе су јој руке опране без муке,
као роса блиста наша мица чиста.
(Ова песмица се пева уз лутку мацу која симулира прање руку и

умивање. Искористити је за лакше упознавање простора у којем ће
деца одржавати личну хигијену.)

Ми смо мали, малени
Ми смо мали, малени, перимо сад руке сви.

Тра ла ла, свако зна, њих сапуном перем ја.
Ми смо мали, малени, ручице смо опрали.

тра ла ла, свако зна, руке сада бришем ја.
Ми смо мали, малени, окице смо опрали.

тра ла ла, свако зна да се водом умива.
Ми смо мали, малени, очешљани, уредни.

тра ла ла, свако зна, косу своју чешљам ја
ЉУШКАЛИЦЕ
Користећи љушкалицу медицинска сестра-васпитач успоставља
приснији контакт са дететом и поступно га припрема за период
одмора, односно спавање. Дете треба поставити према себи, тако да
оно током игре може да прати њен говор, покрет, мимику, израз лица и
да на свој начин реагује на овакав подстицај. Пожељно је да се изводи
пред спавање, уз складно и ритмично љуљање лутке. Дете које преузме
лутку треба подстаћи и на говор и омогућити му даљу, самосталну
игру с лутком (мажење, свлачење и успављивање).

Љуљу-љу
Љу љу љу, љу љу љу,
спавај лутко мала,
љу љу љу, љу љу, љу,
млеко сам ти дала.

Нани, нани
Нани, нани, лутко спи,

ја ћу теби певати,
нани, нани, лутко спи,
ја ћу тебе љуљати
ПЕСМИЦЕ УЗ ПРЕДЛОЖЕНЕ МОТОРИЧКЕ
АКТИВНОСТИ СА РОДИТЕЉИМА
Балон
Расти, расти, балон мали,

да нарастеш балон прави.
Само пази да не пукнеш
и на децу тада хукнеш БУМ!

Лоптa I
А, а, а, лопту бацам ја!

И, и , и, лопту баци ти!
О, о, о, лопту бацамо!
У, у, у, сви у игру ту!

Лоптa II
Један , два, три, бац’те лопту сви!
Сада у вис бац’те сви,
па ћемо је хватати.
Један , два, три, бац’те лопту сви!

Ја ћу теби, ти ћеш мени,
хајде друже, напред крени.
ГРУПНЕ ИГРЕ
Ринге ринге раја
Ринге ринге раја,
дошо чика Паја,
па појео јаја.
Једно јаје мућ
а ми деца чуч!
(Са децом формирати коло или их подстицати на гегање у ритму

песме. На крају, уз повик „чуч“, сва деца треба да чучну.)
НОТНИ ПРИМЕР 6p. 29

Воз
Захуктао црн и гарав, преко поља јури.
Јури, жури, точак лупа, тупа, тупа, тапа!
Нека брже точак лупа јер се нама жури,

хајмо скупа цела група, тупа, тупа, тапа!
Игра уз песму „Ивин воз“ (са CD-а „Драган Лаковић“): медицинске

сестре-васпитачи склапају мали возић од кутија разних облика и боја.
Док сестра пева, деца наизменично вуку возић по соби. Касније и сами
формирају возић и весело трчкарају уз песмицу.
ПРАКТИЧНЕ АКТИВНОСТИ И ИСТРАЖИВАЊА

Деца узраста од 1 до 2 године
- Узимање, махање, стискање, повлачење, бацање звечки свих врста.
- Кутија изненађења. – Кутију облепити украсним папиром, па у њу
убацити звечке свих врста и величина, сачињене од разних материјала
и испуњене различитим садржајима пријатног звецкања. Деци
омогућити да слободно рукују њима (додирују, ваде, бацају), а
показати им и како их могу котрљати, сударити...
- Манипулација папиром. – Деци понудити папир који се лако гужва и
цепа и притом их подстицати на гужвање, шушкање, грудвање,
убацивање грудвица у посуду, брисање, цепање и ходање по папиру
шире површине.
- Разне кутијице с поклопцима, тј. могућношћу отклапања и
заклапања, искористити за убацивање куглица од папира и пинг-понг
лоптица у функцији истраживања звука.
Деца узраста од 2 до 3 године

- Игре пуњења и пражњења. – Обезбедити кутије с поклопцима разних
облика и боја, сачињене од разнородних материјала (картона,
пластике, метала...) и садржај који ће бити сипан у њих (пиринач,
шљунак, пинг-понг лоптице, кестење, кукуруз, пластични запушачи,
односно све што се сматра безбедним за децу у тој групи).
Подстицати их да пуне, празне и пресипају садржај из кутије у кутију,
а потом протресати безбедно поклопљене кутије да производе звук.
Поразговарати са децом о звуку добијене „звечке“ (да ли је гласан или
тих, пријатан или непријатан за њихово ухо) и одабрати најлепшу и
најмилозвучнију.
- Игре звучним предметима. – У овој игри искористити претходно
упознате или већ добро познате звуке (звецкање звечком или
кључевима, шушкање папира, претакање воде, звоно будилника,
новогодишње звонце са јелке, куцкање штапићима, звук музичке
кутије...). У игри неопходно је учешће обе медицинске сестре-
васпитача јер док једна директно учествује у произвођењу звука на
скривеном предмету, друга сестра поставља захтеве, на пример „шта
се то чује? „да ли је тихо или гласно?“, „хајде да пронађемо одакле
долази звук!“
Стојана Зечевић, педагог
ОТКРИВАЛАЧКО-КРЕАТИВНЕ
ИГРЕ И АКТИВНОСТИ
ЧАРОБНА КУТИЈА
Кутија од ципела, облепљена и украшена шареним папиром, уноси се
у собу и ставља на средину тепиха (на мало прикривено место, да је
деца пронађу). У кутији се налазе разноврсне траке, на чијим
крајевима су завезане омиљене играчке или, пак, необични предмети.
Наравно, поштује се безбедност деце, па ту не сме бити ситних
предмета или оштрих ивица. Кутија је поклопљена, а испод поклопца
вире крајеви трака. Задатак деце је да повуку крај траке и извуку
предмет, а затим да га „истраже“. Родитељи учествују тако што
подстичу дете да оде да види шта је унутра; питају шта је пронашло;
траже да то именује; започињу игру тим предметом; упућују дете да
потом види шта су остала деца добила; предлажу деци да међусобно
размењују предмете. Циљ активности је подстицање радозналости код
детета, охрабривање на акцију и социјалне контакте. Медицинске
сестре-васпитачи прате активности и дају родитељима пример,
„модел“ вербалног праћења акције; обраћају се појединачно деци и
диве се резултатима њихових подухвата.
ИГРЕ ХАРТИЈОМ 1
Компјутерски папир сложен у цик-цак траку; медицинска сестра-
васпитач простире папир по дијагонали собе (због коришћења
максималне дужине) и полако, страницу по страницу, размотава га.
Позива и децу која покажу интересовање да учествују у
„продужавању“. Када је „стаза“ спремна, пажљиво хода по њој,
демонстрирајући оно што ће касније и деца опонашати. Она пажљиво
ходају, а старије групе могу да добију и отежавајуће задатке: ходање на
прстима, петама, рубовима стопала, четвороношке и сл. Код млађе
групе родитељи придржавају дете руком или ходају упоредо, а код
старијих и сами показују начине ходања. Активност може да се изводи
у фискултурној сали, што се посебно препоручује у оквиру упознавања
свих просторија вртића у првој недељи боравака. Укључује се и
примерена уметничка музика – марш, корачница или дечја музика
ведрог карактера и јасног такта.
Слагање компјутерског папира из претходне активности тражи велику
спретност и вештину; изводе је медицинске сестре-васпитачи, али
обавезно уз асистенцију деце (није битно ако при томе дође до
гужвања, цепања и сл.). Када се сложи, даје се деци да свако себи
отцепи комад (а могу и током слагања да узму по део). Гужвање
почиње полаганим покретима, затим одвијање настале лоптице од
папира и уочавање разлике. Потом, деца, спонтано, а затим
медицинска сестра-васпитач и родитељ, намерно, почињу да је цепају,
како би се уочио звук који производи цепање. При томе се показује
добро расположење, почиње бацање папирића увис и посматрање како
они лелујаво падају. Тепих је прекривен папирићима, као снегом па
почиње скупљање (топи се снег). Асоцијације могу бити различите
(уколико деца нису још видела снег), а не мора их ни бити. Деца могу
да буду „мали усисивачи“ и да на тај начин сакупљају комадиће
папира. Циљ прикупљања папирића, осим радних навика, јесте
вежбање мишића шаке и прстију и координација око – рука.
Родитељима се предлаже да донесу од куће искоришћен шарени папир
од поклона. Претходне активности могу се извести и овим папиром.
ИГРЕ ТЕСТОМ 1
По договору, родитељи доносе материјал потребан за мешење теста
(брашно), а медицинске сестре-васпитачи припремају столове, подлоге
и прибор из дечје кухиње. Циљ је да се родитељи укључе у
припремање активности и да науче да месе тесто у игри са децом, као
и најважније – да се ослободе нелагодности „прљања“ и „прављења
нереда око себе“. Родитељи, такође, треба да донесу кецеље за себе и
децу (деца могу имати кецеље од мало веће и чвршће најлон кесе).
Први део активности може бити посвећен изради теста, а деци би
требало препустити трајање игре и експериментисање са састојцима.
Други део активности, када родитељи и деца заврше обликовање
теста, посвећен је гњечењу, кидању, поновном спајању делића теста, а
ако неко дете покаже интересовање, могу се креирати и облици:
лоптице, глисте, палачинке и сл.
ИГРЕ ТЕСТОМ 2
После упознавања игре са брашном и тестом, детаљно описане у
претходним активностима, након недељу или две дана, следе
сложеније активности. Процес израде теста се понавља, а у тесто се
могу додати боје, може се обликовати модлицама, могу се у њега
утискивати ситне перлице и сл.
ИМИТАТИВНЕ ИГРЕ
У другој, а нарочито трећој години живота, симболичке и имитативне
игре, поред моторичких, заузимају најзначајније место у игри детета. У
овом узрасту, детету није потребно много играчака или стварних
предмета да би се играло кувања, поправки предмета, вожње аутића,
фризера, лекара итд. Зато ову дететову потребу треба задовољити и
искористити је за активирање родитеља. Овом приликом треба им
објаснити значај тих игара, њихову важност за правилан развој детета,
а посебно важност њиховог учешћа.
Ево једног предлога: претходног дана најавити родитељима начин
игре и поделити улоге. Сваки родитељ се на основу интересовања свог
детета опредељује које улоге ће се играти и следећег дана доноси у
вртић одговарајуће реквизите. Не постоји ограничење у избору игара,
нити у броју или врсти реквизита. Тог дана, када сва деца стигну,
медицинске сестре-васпитачи су већ припремиле радну собу за ову
игру. Родитељи са децом припремају материјал за игру, одабирају
погодно место за игру у соби. Драгоцено би било да родитељи позивају
и другу децу у њихов кутак и да свако дете испроба сваку игру. На тај
начин ће се деца зближити међусобно, а родитељи ће се ослободити.
Уживљавајући се у игру са својим дететом, имаће прилику да у
природној ситуацији уоче интересовања свог детета за активности које
се одвијају, за другу децу, комуникацију и сл. Медицинске сестре-
васпитачи обилазе све куткове, распитују се за игру сваког детета и
родитеља, а касније бележе своја запажања. Уколико има деце која
долазе без родитеља, медицинске сестре-васпитачи преузимају улогу
родитеља и заузимају место у игри поред осталих. Добро би било
искористити стварне професије родитеља у групи. На пример, тати
који је лекар или мами која је учитељица, предложити да своју
професију искористе у игри.
ИГРЕ БОЈОМ 1
Темпере разредити с минимално воде и сваку боју ставити на посебан
тањирић (мешање боја није искључено). Деца и родитељи добијају
папир формата А4, по могућству чвршћи од папира за куцање, и
почињу сликање прстима. Током игре препоручује се емитовање
уметничке музике интересантног ритма. Пратећи ритам музике, деца
покретима прстију претходно умочених у боју остављају траг на
папиру креирајући ликовни рад. Деца би требало да имају кошуље за
сликање или најлон кесе, као у активностима с тестом, а родитељи
помажу да се материјал припреми и касније да се деца оперу. Они се
могу укључити у набавку материјала – папира, боја, кошуља,
одговарајуће музике и сл.
ИГРЕ БОЈОМ 2
За игру отискивања печата темпера се припреми на исти начин.
Родитељи доносе кромпир и ножић и исецањем разних облика
обликују „печат“. Дете умаче „печат“ у жељену боју и отискује га на
припремљен папир, картон, папирни тањир и сл. Од ових ликовних
радова могу настати слике са рамом, подметачи за чаше и сл. Родитељи
помажу деци, трудећи се да их пусте да раде што самосталније,
разгледају остале радове и размењују „печате“. Медицинске сестре-
васпитачи помажу родитељима тамо где је потребно, разгледају сваки
рад, показују осталима, подстичу на размену печата и, на крају,
формирају изложбу. Неопходно је труд сваког детета истаћи, не
упоређивати их, нарочито не уносити такмичарску димензију у
активност.
ИГРЕ ПЕСКОМ 1
Игре песком, земљом и водом као лако доступним материјалом, са
бесконачним могућностима коришћења, драгоцене су за грађење
самопоуздања, развој социјализације, креативности и правилан раст и
интелектуални развој деце. Оне пружају деци много могућности да се
укључе и упознају другу децу. Пошто се ове игре не ослањају на речи,
заједничка игра тече и међу сасвим малом децом која тек уче да
говоре. Користећи материјале као што су песак, зеља и вода, веома
добро ће се разумети и тиме остварити услове да се на природан и
спонтан начин повежу међусобно, што је основни предуслов за
прихватање нове средине као што су јаслице.
Са друге стране, идеални су за привлачење дететове пажње и
доприносе ослобађању од напетости која се јавља у новим, непознатим
ситуацијама.. Вишеструко је корисно уложити снагу и стрпљење и
организовати игре уз коришћење ових материјала. Игре песком
организују се на отвореном простору – у дворишту јаслица, где
постоји базен са песком, онда када су временски услови погодни за то.
Овде није потребна скоро никаква припрема, осим спремности за
уклањање нечистоће, пресвлачење и умивање деце по завршетку игре.
Идеално је организовати их уз учешће родитеља, чиме се обезбеђује,
не само партнерство у игри, већ и, након игре, помоћ око хигијене
деце. У овом случају, важно је информисати родитеље о значају ових
активности за дететов развој, како би они радо прихватили учешће у
њима и превазишли сопствени отпор према прљању деце. Родитељи
могу да донесу прибор за игру у песку, а у поновљеним приликама
могуће је додати воду у игру и тиме јој дати нову димензију.
ИГРЕ ПЕСКОМ 2
За оне с више стрпљења, ове игре могу да се организују у купатилу,
ходнику и осталим просторијама које на поду имају плочице, уз
одговарајућу опрему, као што су кецељице од најлон кеса, гардероба за
једно пресвлачење и сл. У чишћењу и довођењу просторије у ред
препоручује се да активно учествују и деца, за шта треба обезбедити
прибор за чишћење (метлице, лопатице, усисивач и сл.).
ИГРЕ ВОДОМ
Ове игре у многоме су сличне претходним играма с песком. Могу се
изводити у природним условима, уз кадице или базене на надувавање,
као и у купатилима вртића. Овде су интересантни реквизити за
експериментисање с водом, као што су разне флаше и посуде за
пуњење, гумене рукавице, папирни или пластични бродићи и сл.
Затим, игре типа шта плива, а шта тоне, имитативне игре као што су
прање лутака, њихове одеће, судова и сл.
МОТОРИЧКЕ АКТИВНОСТИ
Првих дана боравка деце у јаслицама препоручује се извођење
моторичких активности са родитељима или без њих. Утврђено је да
физичке активности доприносе растерећивању од стреса који доноси
растанак од родитеља. За време док су родитељи присутни, треба
припремити вежбе које се раде у пару родитељ – дете. Ево неколико
примера.
1. Родитељ подиже дете увис, уз коментар како је оно велико,
спушта га на под и тако два-три пута.
2. Родитељ узима дете испод пазуха с леђа и врти се заједно с њим,
као ветар.
3. Родитељ држи дете за руке, полако га подиже од тла неколико
центиметара и понавља вежбу 2–3 пута.
4. Родитељ седне на под, стави дете у крило и савија се напред с
њим, држећи га за руке, истежући га напред, према опруженим
ногама, 2–3 пута.
5. Родитељ спушта дете на тло потрбушке, узима га за руке, па
полако и пажљиво, колико дете то дозвољава, вуче његово тело
уназад.
6. Родитељ поставља дете да лежи на страну и котрља га по тлу у
оба смера.
7. Родитељ и дете устају и, држећи се за руке, поскакују.
Вежбање се завршава заједничким колом и игром „Ринге ринге paja“
или „Балон“ (из поглавља „Музичке активности“).
Песма уз игру балоном; игра почиње тако што се деца и медицинске
сестре-васпитачи држе за руке, сви скупљени на средини собе.
Певајући песму сви ходају уназад и шире круг. На реч „бум“ круг се
распада и деца падају на тепих.
Вежба се може мењати и варирати, уз истоветни редослед: прво се
раде вежбе у стојећем ставу, затим у седећем, па лежећем, затим
поново у стојећем. У завршном делу активности организује се
покретна игра, музичко-ритмичка и сл.
Моторичке активности без родитеља треба изводити свакодневно,
почетком дана, како би се створила пријатна атмосфера и расположење
у групи.
Активности на отвореном простору са родитељима могу се
организовати ради сакупљања јесењег лишћа, брања пољског цвећа и
сакупљања природних материјала ради каснијих активности (игре
лоптом, балонима...). На тај начин се деца упознају са двориштем
вртића као простором за игру.
ЛУТКА-ИГРА И МАЛЕ ДРАМАТИЗАЦИЈЕ

Лутка игра је моћно средство у раду са децом, јер предшколско дете
учи играјући се и игра се учећи. Зато је треба користити у свим
ситуацијама током дана. Гињол лутка-девојчица може да прати децу у
свим активностима у току дана. Медицинска сестра- васпитач је
анимира и позива децу на доручак, ручак; лутка са децом „иде“ у
купатило, на терасу. Заједно певају песме. Лутка може да буде добра
мотивација и помоћ приликом увођења нових активности, као што су
самостално свлачење и облачење, успављивање, храњење и слично.
Све нове елементе ритма дана деца ће лакше и без пуно отпора
прихватити ако се они представе путем лутка-игре. Касније, када се
деца адаптирају, прелази се на краће драматизације прича које она радо
прихватају и уживају у њима.
ИГРЕ БАЦАЊА И ДОДАВАЊА

Медицинска сестра-васпитач узима играчку коју је дете бацило и
поново је додаје детету. Сваки покрет она прати говором и објашњава
шта ради, али прати и дететове радње. Након успостављеног контакта
(сестра – дете) игра се може варирати тако што се играчка користи и за
друге активности – котрљање, гурање, ређање, у зависности од типа
играчке и маште играча.
ИГРЕ ЈЕДНОСТАВНИХ НАЛОГА

У свакодневним ситуацијама, током ритма дана, све радње треба
пратити говором, описивањем и издавањем једноставних налога. Деци
треба понављати и тражити од њих да се што више ангажују: „Дај,
руку, патику, отвори уста, лези“ и сл. Игре се могу организовати и тако
што се од детета тражи да донесе ауто, меду или лутку. Касније се игра
проширује на друге захтеве: „Донеси плави аутић, црвену коцку“ и сл.
Дете треба похвалити по извршеном налогу.
ГДЕ ЈЕ ЛУТКИЦА?
Покривајући луткицу одрасли тихо певуши: „Умотали луткицу / у
малену пелену, / већа бела пелена / него мала, мала луткица...“.
Изговор и темпо песмице може да варира, а радња и показивање треба
да прате текст. Ова активност може да буде и увод у нов елеменат
ритма дана - спавање.
Овакве игре и песме могу да имају велики број варијација на
различите теме и активности које прате ритам дана. Медицинска
сестра-васпитач може преузети песмице из литературе или сама
измислити одговарајући текст који се римује. Следећа слика једна је од
варијација лутка-игре у којој се дете и медицинска сестра играју
користећи лутку пиленце.
ИГРЕ ЛИНИЈАМА
Овој игри претходе активности и игре с клупком вунице, разнобојним
концима и тракама, које деца воле јер им омогућавају задовољавање
потребе за покретом. Одмотавање разнобојних конаца прати ведро
расположење, које се наставља и када деца помоћу дрвених бојица,
фломастера или воштаних боја праве разнобојне линије на великом
папиру. Рад је групни, а линије се нижу док су деца заинтересована.
ИГРЕ ЛОПТОМ
Постоји велики број варијација игре с лоптом, а начин играња се мења
да би се одржала пажња. Деци се даје упутство да подигну лопту с
пода, јуре лопту четвороношке, гурају по површини, убаце у корпу,
бацају с обе руке, подигну изнад главе и сл.
У већу кутију или корпу медицинска сестра-васпитач стави онолико
лопти колико има деце. Она стану на крај слободног простора, а
медицинска сестра-васпитач енергично истресе лопте у супротном
смеру од деце говорећи: „Брзо у лов на лопте“. Деца потрче за
лоптама, хватају их, доносе и стављају у кутије. Када донесу све лопте,
игра се понавља.
Најбоље је да се и родитељ укључи у „лов“ на лопте да подстакне
дете; ако је дете млађе – држећи га за руку. Родитељ и дете заједно
враћају лопту у корпу, а игра се наставља док траје интересовање.
За ову игру могу се користити лопте купљене у радњи, али их, такође,
сестре и родитељи могу направити од фротира, напунити остацима
вуне, крпица и другим сличним састојцима. У неколико лопти могу се
уградити звечке. Лопте је најбоље направити у више боја (црвена,
плава, жута, зелена).
Друга варијанта: пошто за свако дете има по једна лопта, родитељ
може да седне на под и заједно са својим дететом изводи различите
активности са лоптом: котрљање, добацивање, спуштање низ тобоган,
додавање другу/другарици и сл. Ова игра je добар подстицај да деца
ступају у контакт са другом децом, а нарочито је погодна да се укључе
и друга деца – она чији родитељи нису присутни.
(Песмице уз ову активност потражити у поглављу „Музичке
активности“.)
ИГРА НЕСТРУКТУРИРАНИМ МАТЕРИЈАЛИМА

Деца изузетно воле ове игре јер им оне омогућавају слободу у
манипулисању и код њих нема правила којих се играчи морају
придржавати. Понуде им се различите врсте папира – од бомбона,
целофана, алуминијумске фолије, листова часописа. Манипулисање
овим материјалима код деце изазива радост, јер они производе
различите звукове и шумове и мењају облик. Од папира се могу
направити лоптице различитих величина, које се могу котрљати или
бојити различитим бојама. Такође, може се проверити да ли оне
одскачу. Све ове активности медицинска сестра-васпитач може
пратити пригодном песмом.
ИГРА КУТИЈАМА И ПОКЛОПЦИМА

За игру треба припремити већи број кутија с поклопцима. У кутију се
сакривају ситни предмети и играчке. Предмети који су у кутији
производе звуке и привлаче дечју пажњу. Дете истражује шта то
производи звук и покушава да извади предмете из кутије. Игра се
понавља враћањем предмета у кутију и поновним звецкањем и
истраживањем докле год је деци интересантно.
УКРАСИМО КУЋИЦУ ЗА ЛУТКЕ

Велика картонска кутија може да представља кућицу за лутке. Деци
треба омогућити да се упознају с простором, да улазе и излазе из
кутије, а када је радозналост задовољена предложити им да кућица
постане дом за њихове лутке. Украшавање кућице започиње тако што
медицинска сестра-васпитач уз помоћ гињол лутке позива децу да је
украсе. На зидовима кућице деца могу да остављају трагове бојама или
да лепе спремљене апликације.
Украшавање кућице може да траје више дана, уз укључивање деце
која желе да учествују у активности.
На крају, кућицу посути разнобојним конфетама и даље продужити
игру.
ИГРА КЕСАМА – ПРОВИДНЕ И ЗВУЧНЕ

У провидну кесу (за коју је закачено звонце) треба ставити неколико
играчака. Ако дете жели играчку, прво тражи отвор на кеси која
производи звук, затим налази отвор и просипа играчке. Одрасли их
враћа у кесу и игра се понавља. Одабир играчака треба да је такав да
код детета изазове знатижељу и подстакне га да приђе кеси с
играчкама и покуша да дође до њих.
Родитељ подстиче дете да види шта има у кеси, да открије извор
звука, да истражује и нађе начин да отвори кесу, пита га шта је
пронашло, именује играчке до којих је дошло.
Пронађене играчке пожељно је оставити неко време деци да их
осмотре и додирну, а затим родитељи и медицинске сестре-васпитачи
подстичу децу да их сакупе и врате у кесу (помажући им у томе).
Игру треба понављати докле год деца показују интересовање за то.
Друга варијанта: Ставити неколико занимљивих играчака у
провидну кесу. Дете покушава да дохвати предмете, да их извади,
манипулише кесом и најпре покушава да пронађе отвор. Када га
пронађе, вади играчке или их просипа. Одрасли поново враћа играчке
у кесу, а деца их ваде и понављају игру. Децу треба подстицати да не
одустану кад наиђу на препреку (не могу да дођу до играчака);
родитељи им помажу и пронађене играчке „истражују“ заједно. Затим
их заједно враћају у кесу и настављају с игром.
ИГРА МАРАМАМА
Испод мараме се могу сакрити разне играчке које дете треба да тражи.
Задатак се може учинити сложенијим тако што ће одрасли сакрити
играчку у кутију, па кутију покрити марамом или с неколико кутија
различитих величина које ће ставити једну у другу, а у најмањој је
играчка коју дете треба да пронађе. Ова игра може на леп начин да
повеже игру у вртићу и нешто што је детету познато и блиско.
Родитељи треба да донесу од куће мараму која је детету позната, а
затим је искористити за скривање (деце или играчака ), бацање увис и
сл.
Друга варијанта: Донети већи број разнобојних марама. Деца се
сама играју с њима, а затим их одрасли подстичу да доносе, односе
или остављају мараме. На пример: „Милице, донеси ми твоју црвену
мараму, а ти, Верице, стави на креветић своју зелену мараму. Марко,
дођи да ти вежем око врата твоју плаву мараму“ итд. На сличан начин
може се организовати игра бацања марама увис или скривања испод
марама; ако је марама већа, може сакрити двоје деце а остали их
траже; под мараму се могу сакрити и различите играчке.
ВЕЛИКЕ И МАЛЕ КУТИЈЕ

У великој картонској кутији донети већи број мањих кутија, а у свакој
се налази нека занимљива играчка. Омогућити деци да се играју с
великом кутијом све док не пронађу начин да је отворе (ако је
потребно, одрасли им могу помоћи). Игрa с кутијама се наставља.
Покушавају да их отворе (кутије су различите - пластичне, с
поклопцима који се одврћу, картонске, од пасте за зубе, кекса, ципела).
У свакој се налази нека интересантна играчка – лоптица, марама,
трака, папир који шушти и слично. Подстицати децу да их ваде и
поново враћају у кутију, водити разговор о свакој од њих и настављати
игру по жељи.
Ова игра је интересантна и подстиче радозналост, а родитељи треба да
бодре децу да истрају у „истраживачким активностима“, да им
помогну ако не могу да отворе кутију, да заједно с њима „проучавају“
играчку и подстичу их да је врате у кутију и да истражују даље. Уз
помоћ родитеља, од кутија могу да праве разне „грађевине“, да их
ређају једну на другу итд.
ИГРА ШТИПАЉКАМА
Поделити деци штипаљке разних боја и величина. Дати им разне
кофице, провидне флаше од шампона, које деца пуне овим
штипаљкама, па их празне, приликом чега се производе звуци које деца
ослушкују. Уместо штипаљки могу се употребити коцке или неки
други материјал, који производи звук, а безбедан је за децу.
Медицинске сестре- васпитачи и родитељи морају бити иницијатори,
уколико деца сама не почну с убацивањем штипаљки. Када деца чују
да ти покрети производе звук, сигурно ће се придружити и узети
учешће у игри. Сваки покрет треба пратити говором, а затим
направити паузу да деца могу да ослушну звуке које производе.
Пуњење и пражњење наставити док траје интересовање.
ТРАЖИМО БУБАМАРЕ
Медицинске сестре-васпитачи би могле за ову прилику да направе
бубамару коју деца треба прво добро да опипају и истраже, а затим да
им она буде мотивација да по папиру, својим прстићима, праве
бубамарине тачкице, да траже бубамару, да је дозивају или да јој
заједно певају песмицу „Лет, лет, бубамаро“...
Направљена бубамара треба да буде велика да деца могу да седну, и
легну на њу и да по њој скачу. Од љуске ораха такође се могу
направити мале бубамаре. Oдрасли разговара о овим бубамарама са
децом, показује њене шаре, како она лети, а деца могу подражавати лет
бубамара, певати или изговарати стихове:
На зеленом листу, ко малена јара,
лет лети тамо-амо мала бубамара.
А онда полети и на руку слети.
Родитељи могу изговарати и неке друге прикладне стихове или
отпевати песмицу које се сећају из свог детињства.
МЕШАЊЕ БОЈА
Родитељ треба да узме активну улогу у овој игри, како у исецању
различитих облика које ће касније деца бојити, тако и у детаљном
опису радњи које се врше (говором прате радњу).
Папир се савије на половину. Једна половина се премаже једном
бојом, на пример црвеном, а друга жутом. Папир се поново преклопи и
протрља руком. Када дете поново расклопи папир добиће
интересантне ефекте у наранџастим тоновима (уколико је дете млађе,
учешће родитеља је веће).
Да би игра била занимљивија, папири се могу изрезати у разним
облицима – лептир, лопта, јабука... Облици не треба да буду великог
формата јер се боје брзо суше, па се неће мешати. Боја не сме да буде
ретка, а може се наносити четкицама или комадима сунђера. Све
активности прате се говором.
КО СЕ ТО ЧУЈЕ?
Медицинска сестра-васпитач доноси лепо украшену „чаробну“
торбицу. Разгледа је, даје деци да је пипају, додирују, а она се оглашава
са ав, ав, ав... и коментарише: „Чује се мала куца. Где је куца? Децо,
позовимо куцу! Ав, ав, ав...“ Затим пева песму „Наша је куца прави
лав, / увек лаје ав, ав, ав“ и заједно са децом одвезује торбицу. Деца
истражују садржај торбице, узимају куце и разгледају их. Активност се
наставља питањима:
– Где су куцине очи, уши, глава, нос, реч, уста?
– Покажи где су твоје очи, глава, нос.
Деца могу и даље да наставе активност играјући се играчкама-куцама.
Ова игра може бити подстицај родитељима да се и сами тако играју са
својом децом у вртићу, али и код куће.
Друга варијанта: Медицинска сестра-васпитач доноси јастук
испуњен ситним синтетичким материјалом, где се налази и гумена
играчка, која на притисак испушта јасан звук. Притискајући јастук или
седајући на њега, дете доживљава изненађење.
Родитељи могу да почну са „испитивањем“ јастука – узимају га у
руке, окрећу, ослушкују и тако подстичу децу да и она то раде.
Деца преврћу, гурају, стискају јастук настојећи да понове звук.
Игра траје колико и дечје интересовање; а може се и продужити тако
што се направе и други јастуци који производе друге звукове –
шушкају, звече итд., зависно од материјала којим сестре располажу или
од њихове маштовитости.
ИГРЕ ВОКАЛИМА И ГЛАСОВИМА
Медицинска сестра-васпитач ненаметљиво узима једно дете у крило
и, показујући делове дететове главе (може и њега да пита), изговара
вокале и речи:
ааа, то је твоја (моја) глава;
ииии, смејемо се сви;
ууу, то је моје (твоје) уво;
ооо, а то је црно око;
еее, ево деце веселе;
хе, хе хе!
Ову игру сваки родитељ може извести са својим дететом, а од њега ће
зависити да ли ће користити исте речи или ће их променити. Битно је
да игру прати весело расположење.
Изговарање гласова треба наглашавати мимиком, уз одговарајући
покрет и показивање делова тела.
ЗАКЉУЧАК
Многи педагози, психолози, медицинске сестре-васпитачи, али и

родитељи, често се питају: „Чему толико приче о адаптацији? “ Управо
овим приручником желели смо да истакнемо значај овог периода, али
и да понудимо идеје за његово лакше планирање, организовање и
реализацију.
Прошле су године, одрасло је толико генерација, а улога и учешће
родитеља нису у довољној мери препознати и искоришћени у овом за
дете тако осетљивом периоду.
Често се чује коментар: „Мало плакања неће шкодити, тако се боље
развијају плућа. Мали су да би схватили... Неће се сећати... “
Аутори ове књиге и медицинске сестре -васпитачи једног септембра
су одлучили да отворе врата јаслица за родитеље. Ова књига је
резултат њиховог рада на увођењу нове праксе у јаслицама (касније и у
неким вртићима).
Жеља аутора је да се применом овог приручника избегну последице
укључивања неприпремљене деце раног узраста у колективни живот
дечјег вртића. Жеља аутора је, у ствари, да пруже прилику
родитељима, деци, медицинским сестрама-васпитачима и стручним
сарадницима да прве дане у јаслицама проведу у заједничком раду,
дружењу, успостављању међусобног разумевања и поверења и тако
постану тим са заједничким циљем – да одгаје безбедно, задовољно и
весело дете.
ОНО ШТО БИ ТРЕБАЛО ЗАПАМТИТИ

- медицинска сестра-васпитач је пријатна, отворена за комуникацију и
пружање сугестија родитељима;
- простор јаслица je отворен и свима доступан (игре су осмишљене за
упознавање новог простора, а самим тим и за стицање сигурности);
- већ на самом уласку у јаслице медицинска сестра-васпитач треба да
обезбеди пријатне музичке садржаје (на пример: CD с музичком
нумером „Диван дан“), а пулт за пресвлачење може се опремити
интересантним звучним предметима који привлаче дечју пажњу;
првих дана боравка у јаслицама родитељ је главна фигура; временом,
постаје главна спона између сестре и детета;
- дете које првих дана не борави с родитељем не сме бити занемарено;
- обавезно је истовремено присуство обе медицинске сестре у групи;
- медицинска сестра-васпитач је иницијатор игара; пасивност умањује
квалитет сарадње с родитељима;
- понуђене игре многим родитељима биће модел за активности са
дететом у породици;
- не очекује се исти ниво сарадње и мотивације од свих родитеља;
- у раду с пасивним родитељима медицинска сестра-васпитач користи
примере успешне сарадње и помоћ родитеља који већ сарађују;
- медицинска сестра-васпитач детаљно припрема игре и активности
(обезбеђује неопходан материјал за реализацију, има на уму циљ
сваке активности...);
- деца воле да понављају радње (говор, музичке игре); понављање
чини активности предвидивим; самим тим, деца су сигурнија у свој
коначан успех, па наведене игре треба често понављати, тако да свако
дете буде активно.
УПИТНИК ЗА РОДИТЕЉЕ ПРИ ПОЛАСКУ
ДЕТЕТА У ЈАСЛИЦЕ
Поштовани родитељи!
Медицинске сестре-васпитачи, које ће се бавити Вашим дететом, желе

да му олакшају прилагођавање на нову средину и колективне услове
живота. Један од услова лакше и брже адаптације јесте познавање
навика и понашања Вашег детета.
Молимо Вас да упишете тачне податке. Код питања са више одговора
подвуците онај који најбоље описује Ваше дете.
Попуњен упитник предајте Вашој медицинској сестри-васпитачу
приликом поласка детета у јаслице
Хвала на сарадњи.
Име и презиме детета

Датум поласка у вртић
Са ким дете живи:

а) са родитељима / само са мајком / само са оцем / са старатељем
б) браћа – сестре (број и узраст):
Навике и понашање детета
1) Дете спава:
а) у својој соби / у соби са:
б) у свом кревету / у кревету са:
2) У току дана спава:
а) пре подне: увек у исто време, у ____ часова / без правила
б) после подне: увек у исто време, у ____ часова / без правила
в) не спава током дана
3) Увече заспи:
а) по правилу у _______ часова / без правила
б) заспи спонтано / има нападе беса / чупа косицу / ради нешто друго –
навести:
4) Дете се успављује:
а) само / уз:
б) у замраченој соби / у осветљеној соби
в) са цуцлом / са играчком / сиса прст
г) приликом успављивања држите га за руку / мазите / носите /
љуљате / или
5) Током ноћи дете је: Спокојно / узнемирено / буди се

6) Буди се:
а) увек у исто време, у _______ часова / нема правила
б) само / треба га будити
Исхрана
1) Дете сиса: да / не
2) Распоред јела (оброка):
доручак у _____ часова, ужина у _____ часова, ручак у _____ часова,
поподневна ужина у _____ часова, вечера у _____ часова / нема тачно
утврђено време за оброк
1) Како дете једе:

а) храни га одрасли / једе самостално
б) пије из бочице / пије из шоље / једе кашиком / или другачије:
в) Радо једе сву храну / одбија храну, коју:
Вршење нужде
1) Пишки:
а) у пелене / на ноши / на WC шољи
б) унапред најави / не најави
2) Каки:
а) у пелене / на ноши / на WC шољи
б) унапред најави-не најави
Покретљивост:
1) седи / пузи / стоји / проходава / пење се уз степенице
2) хода: уз придржавање / самостално
Комуникација и говор:
1) Дете комуницира:
а) вербално / невербално
б) невербално комуницира: показивањем / негодовањем / нешто друго:
2) Дете и говор:
а) Разуме вербалне поруке (упућене говором): да / не
б) Своје потребе изражава говором: да / не
в) Реагује на своје име: да / не
г) Зна да каже како се зове: да / не
3) Омиљена прича:
4) Омиљена песма (рецитација):

Претходна искуства:
1) Пре поласка у јаслице о детету су бринули: мама / тата / бака /

деда / неко други –
навести:
2) Да ли је дете пре поласка у јаслице имало искуство одвајања од
родитеља:
да / не
а) краће: на чувању ван куће током дана / на чувању ван куће током
ноћи;
нешто друго – навести:
б) дуже: на болничком лечењу / вишедневни боравак ван куће (код
баке / рођака /
слично) / нешто друго – навести:
3) Да ли је неко од наведених искустава одвајања имало

негавативне последице:
да / не
Уколико је одговор да, навести какве:
Социјални односи:
1) Дете се у контакту са другима:

а) боји непознатих лица / не боји их се,
б) пријатно се осећа у друштву одраслих / не осећа се пријатно у
друштву одраслих
в) радо је међу децом / више воли да је само
г) везано је за мајку / оца / неку другу особу – навести:
Којим језиком / језицима говорите детету у породици?
Како ословљавате дете у породици?
Омиљена играчка:
Унесите неке друге значајне податке о детету које сматрате важним за

његово прилагођавање и боравак у јаслицама:
Датум
Потпис родитеља
РАЗВОЈНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ
ДЕЦЕ РАНОГ УЗРАСТА
(дванаест до тридесет шест
месеци)
РАЗВОЈНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ДЕЦЕ УЗРАСТА

ОД ДВАНАЕСТ ДО ОСАМНАЕСТ МЕСЕЦИ
СОЦИОЕМОЦИОНАЛНИ РАЗВОЈ
- Страх од одвајања и непознатих особа још увек је присутан и у овом
периоду достиже врхунац, а постоји могућност и да се те
емоционалне реакције путем условљавања пренесу на нове ситуације,
објекте, особе.
- Дете поседује моторичке могућности да развије доста сложене
интеракције у групи вршњака (интересовање за другу децу, хоће да им
се приближи, да их додирне). Ова интеракција је понекад у виду
сарадње, али је чешће у виду сукоба (због играчака, да би се привукла
пажња одраслог).
- Јављају се јасни знаци љубоморе увек када се одрасла особа, за коју
је дете везано, налази у просторној близини другог детета и бави се са
њим.
- Невербално споразумевање је врло развијено.
- Дете разуме смисао радњи одраслог, његове гестове, а делимично и
говор и почиње да се појављује као партнер (одазива се на
иницијативу одраслог и укључује у заједничке активности).
- Дете је способно да започне процес социјализације и у оквиру
задовољавања својих физиолошких потреба.
- Дете је способно да започне навикавање на чистоћу (контрола
пражњења бешике и црева).
РАЗВОЈ МОТОРИКЕ
- Развој контроле покрета тела иде у правцу од главе ка доњим
удовима, што доводи до моторних понашања која су специфична за
човека – стајање и усправно ходање.
- Већина деце на овом узрасту прохода (просечни узраст проходавања
је око четрнаест месеци).
Први кораци су незграпни, с великим размаком између стопала, дете
ступа целим стопалом. У следећем периоду, тло се прво додирне
петом и тежина се постепено преноси ка прстима. Дете равнотежу
одржава млатарањем рукама. Посебан проблем представља промена
смера кретања и окретање тела у току хода.
- Контрола покрета тела наставља да се развија у правцу од осе тела ка
периферији. Око петнаестог месеца покрети дохватања (досезања)
блиских предмета су зрели и почињу да се користе за манипулацију
предметима и у практичне сврхе (при храњењу), а са осамнаест
месеци изводе се аутоматизовано и с лакоћом. Дете тада предмете
хвата врховима прстију, уз опозицију палца, што омогућава сложене
манипулације рукама.
Оно може да зида прве куле од коцака, да окреће странице
сликовнице, да држи кашику и користи је при храњењу.
ЧУЛНА ОСЕТЉИВОСТ И ОПАЖАЊЕ

- Са петнаест месеци држи шољу прстима, брзо је окреће и просипа
већи део течности.
- Неопходна је стална контрола одраслог.
- Држи кашику и ставља је у јело, узима храну кашиком, али мало.
- Често изврће кашику, када приноси храну устима.
- Не дозвољава да му се узме тањир.
- Интересује га процес храњења.
- Са петнаест месеци код детета се јављају први покушаји
осамостаљивања при прању руку и лица.
- Често одбија умивање и брисање.
Препознавање предмета на слици (пас, мачка...).
- Брзо локализовање извора звука.
ИНТЕЛЕКТУАЛНИ РАЗВОЈ
- Истраживање и комбиновање предмета (истраживачка и
манипулативна активност предметима и комбиновање предмета; на
пример: кула од три-четири коцке).
- Тражење предмета који нису у опажајном пољу детета (сакривање
предмета, лица, особа иза застора – пелене).
- Откривање простих узрочно-последичних веза (притисак на
прекидач – појава светла).
- Решавање практичних проблема (досезање циља – жељеног предмета
– помоћу траке као средства).
- Почетна форма симболичке игре – опонашање одраслог (који обавља
неке једноставне једнократне радње – „храни“ лутку, кува ручак...).
Активности са употребом штапа, као оруђа за досезање циљева,
појавиће се само код неке деце при крају овог узраста.
ГОВОРНИ РАЗВОЈ
- Гласом се изражавају жеље.
- Сазнавање да познате ствари и особе имају своја имена.
- На почетку овог периода реченица има облик једне речи или речи и
геста, затим прераста у две речи (најчешће именице; на пример:
„Мама, лопта“) и на самом крају (око осамнаестог месеца) у именицу
и глагол („Мама, дај“).
- Средиште развоја говора и даље је у развоју сложеног система
подразумевања са дететом у склопу свакодневних заједничких
практичних активности, где се споразумевање одвија помоћу радњи и
поступака одраслог и детета, положаја тела, гестова, речи и реченица.
РАЗВОЈ ГРАФОМОТОРИКЕ
- Око дванаестог месеца деца покушавају да опонашају покрете
оловком и могу (мада неспретно и чврсто држећи оловку целом
шаком, палцем окренутим на доле) да оставе траг на подлози.
- Дете почиње да шкраба оловком подражавајући покрете одраслих,
што је пре свега условљено постигнутим нивоом развоја
перцептивних способности, степеном развоја моторике шаке и руке,
као и успостављеном координацијом око-рука.
- Запажа се тенденција груписања линија на једном месту, најчешће на
средини подлоге.

ОД ОСАМНАЕСТ ДО ДВАДЕСЕТ ЧЕТИРИ
МЕСЕЦА
- Емоционална везаност за одређене особе достиже највећи
интензитет.
- Страх од одвајања и непознатих почиње полако да опада и не
испољава се тако бурно.
- Социјалне интеракције и невербално споразумевање се разграњавају
и усложњавају.
- У процес интеракције уноси се и споразумевање помоћу говора.
- Дете учи да на одређен начин задовољи своје потребе (да користи
кашику, иде на прање руку, успоставља контролу пражњења црева и
бешике...).
- Заинтресованост за другу децу и вршњаке расте, а сарадња се запажа
у току манипулативних, експлоративних игара с предметима, у
моторичким играма.
- Опажа се изражавање сажаљења са друговима који су у невољи.
- Чести су сукоби међу вршњацима, а узроци су нехотични ударци,
отимање играчке, заузимање одређеног места или простора,
надметање око наклоности одраслог.
- Социјалне вештине којима влада дете овог узраста су бројне:
способно је да понови своје понашање на исти начин или уз измењени
редослед; схвата и имитира туђе понашање; зна да задобије пажњу
партнера; зна да оствари интеракцију преко оних истих активности за
које су обе стране заинтересоване; реагује на емотивни израз људског
лика; уме да одржи пажњу на оним предметима који га занимају;
ступа у контакт с вршњацима када жели да узме играчку; агресију
испољава гребањем, уједањем, чупањем – то је једини доступан начин
изражавања незадовољства и љубоморе.
- Формирање личности, напредовање сазнања о себи (самосвест,
формирање идентитета). Дете је свесније свог лика, воли да се гледа у
огледалу, а кроз то стиче свест о својој личности.
- Развој говора детету омогућава да научи своје име, да за себе каже
„ја“ и слично.
- Наставља се развој контроле усправног положаја и покрета из
усправног положаја.
- Стајање је аутоматизовано: са двадесет месеци дете може уз нечију
помоћ да стоји на једној нози, може се сагнути из стојећег положаја,
узети нешто с пода и поново се усправити.
- Ходање је већ доста усавршено; дете у ходу може да окреће главу да
би нешто видело, а да при томе не губи равнотежу; већи заокрети при
ходању су добри, али не и они кратки; дете може да хода у страну и
уназад, да шутира лопту.
- Почиње да хода уз степенице, али при силажењу прибегава пузању.
- Креће брзо ходање, трчање, скакање (када се дете држи за обе руке).
- Моторика руке даље напредује (дете може спретније да дохвати и
удаљене предмете, може да их баца, окреће странице књиге, да
помаже док га неко облачи). Латерализација је још израженија
(претежна употреба једне стране тела).
РАЗВОЈ ЧУЛНЕ ОСЕТЉИВОСТИ И ОПАЖАЊА

- Постигнут је солидан ниво осетљивости додира-пипања.
- Дете је самосталније у свлачењу и облачењу.
- Додирује, пипа све што је у његовом окружењу.
- Контрола одраслог потребна је у сваком тренутку.
- Дете може да врши разврставање предмета по облику.
- Радо убацује различите облике у уметаљке.
- Реагује на све врсте звукова.
- На овом узрасту повећана је брзина опажајних процеса.
(Напомена: за остатак карактеристика у овој области развоја видети
‘’Корак по корак 1’’.)
- Истраживање предмета, њихово комбиновање (уметање једноставних
облика у шаблоне), од малих коцки дете прави „кулу“, „мост“, „воз“...
- Решавање практичних проблема (досезање циља – жељеног предмета
– помоћу испреплетаних трака, од којих је само једна повезана са
циљем).
- Тражење скривених предмета (игра типа ‘’појела маца’’, са мењањем
путање предмета који се скрива).
- Симболичка игра (игра представљања „кобајаги“).
РАЗВОЈ ГОВОРА
- Запажа се нагли пораст речника – од десет до двеста-триста речи
(иако постоје велике разлике међу децом).
- Дете зна да донесе именовани предмет.
- Појава првих реченица – двочланих исказа (извршилац радње и
радња; на пример: „Мама иде.“) јавља се код већине деце око двадесет
првог, двадесет другог месеца. Те прве реченице најчешће означавају
извршиоца радње и радњу – ‘’ма, иде’’, ‘’мама, меко’’...
- На захтев одраслих дете изговара своје име.
- Тражи речима да једе и пије.
- Користи именице, глаголе и придеве.
- Одговара адекватно на питања која имају значење поседовања („Чији
је...?“).
- При крају овог периода (око двадесет четвртог месеца) појављују се
трочлани-вишечлани искази, на пример: ‘’Мама, ото ата.’’ (‘’Мама,
отвори врата.’’)
- Дете почиње да користи неке ознаке за множину, својину, време,
заменице, упитне реченице.
- И даље је важна компонента говорног развоја служење гестовима,
пантомимским приказима радњи и догађаја.
- Период од осамнаестог до двадесет четвртог месеца карактерише
осамостаљивање деце и напредовање у општем развоју. У то време су
и дечје моторичке, перцептивне и интелектуалне способности
развијеније, па су, према томе, разноврсније могућности за
организовање графомоторичких активности – цртање, сликање,
обликовање.

ОД ДВАДЕСЕТ ЧЕТИРИ ДО ТРИДЕСЕТ ШЕСТ
МЕСЕЦИ
- Још увек постоји везаност за неке особе; дете је способно да

прихвати краће растанке без бурног реаговања.
- Емоционална везаност сада се испољава у потреби да одрасли буде
бар присутан, да прати оно што дете ради.
- Врло је изражена љубомора.
- Искрсавају проблеми у односима одрасли – дете јер оно не може да
прихвати све захтеве одраслог, који настоји да његово понашање
подвргне социјалним нормама. Узроци ових проблема су, с једне
стране, немогућност детета да увек разуме неке од захтева, а са друге
стране, импулсивност понашања детета овог узраста (да се жеље
остваре одмах).
Најчешћи проблеми који доводе до сукоба јесу навикавање детета на
контролу бешике и црева, изграђивање хигијенских навика,
подвргавање храњења и спавања социјалним нормама, ривалство са
другом децом, поштовање забрана одраслог, самосталност...
- За односе међу вршњацима карактеристично је следеће:
преовладавају паралелне активности (паралелна игра), повремено
долази до правих интеракција – емоционално зближавање, држање за
руке, размена играчака, саучествовање у плачу друга, међутим, још
увек су чести сукоби.
- На овом узрасту деца владају следећим социјалним вештинама:
дружељубива су и више уживају у друштву вршњака; посматрају
партнерове активности; праве паузе када дође на ред друга особа у
току интеракције; користе сигнале којима стављају до знања другој
особи шта треба да уради; саосећају са друговима; мењају садржај
интеракције и уводе нове елементе; знају да задрже пажњу по налогу;
сарађују са вршњацима иако су конфликти и ривалства чести.
- Формирање личности: дете јасно познаје своје тело, уме да
локализује многе осете који долазе из његовог тела; препознаје свој
лик у огледалу и на фотографији; зна име, пол, употребљава личне
заменице; јавља се тежња ка самосталности (понекад жели само да
чини чак и оно што не може); развијају се тврдоглавост и негативизам
и дете повремено крши забране или има нападе беса ако му одрасли
нешто упорно намеће.
- Основно достигнуће у овом периоду јесте усавршавање контроле
стајања, ходања и радњи које се изводе рукама.
- Усавршава се способност одржавања равнотеже у положају стајања;
радње локомоције постају такође сложеније; дете може да хода по
повученој правој линији, да иде дуго уназад не гледајући куда, да се
нагло заустави, као и да нагло у ходу и трку промени правац; може
само да силази низа степенице држећи се за ограду, може да скочи
(обема ногама).
- Остварује се значајан напредак у контроли радњи које се изводе
рукама; усавршено је хватање врховима прстију уз опозицију палца;
дете може да изведе контролисане мање покрете оловком, може при
јелу да се служи виљушком, да сипа течност у шољу, да баца предмете
у одређеном правцу, да ухвати обема рукама бачену лопту; у великој
мери може да учествује у облачењу сопствене одеће.
- Код већине деце изражена је употреба леве или десне стране тела.
РАЗВОЈ ЧУЛНЕ ОСЕТЉИВОСТИ И ОПАЖАЊА

- Дете препознаје фине детаље на слици.
- Препознаје себе на фотографији.
- Препознаје одређену књигу по изгледу.
- Разликује топло од хладног.
- Спарује коректно четири геометријска облика (круг, троугао, квадрат,
правоугаоник).
- Разврстава жетоне по боји и величини (по три боје и величине).
- Истраживање, комбиновање, конструкција предмета (уметање и до
десет различитих облика у одговарајуће шаблоне, грађење „моста“,
„воза“, „куће“...).
- Решавање практичних проблема (детету се понуде различита
средства од којих је само једно одговарајуће, само једно доводи до
решења).
- Тражење предмета који нису у опажајном пољу (елементарне
‘’жмурке’’)
- Решавање проблема помоћу представа (упоређивање различитих
предмета – сличности и разлике, слагалице, препознавање предмета
на основу делова, игре једноставним квантитативним односима типа
мало-много, „један теби, један мени“).
- Игре представљања (игре маште, симболичке игре) јесу најзначајније
активности за подстицање новог облика мишљења које се ослања на
представе, знаке и речи. Ове игре су и облик дечјег стваралаштва.
ГОВОРНИ РАЗВОЈ
- Ово је један од најзначајнијих периода у говорном развоју – долази
до даљег квантитативног развоја говора, али и до појаве
квалитативних новина.
- У активном говору долази до великог пораста речника (шесто-
седамсто речи), иако су разлике међу децом огромне – од само
неколико до 1 500 речи код поједине деце око треће године.
- Говор се појављује као делимично осамостаљено средство
комуникације и у сасвим почетном виду као средство мишљења.
- Повећава се дужина реченице, којом се унапређују дететове
могућности говорног споразумевања.
- Дете исказује сложеније односе, као што су вршилац радње, радња,
објекат радње (на пример: ‘’Тета даје лопту.’’).
- Почињу се користити и предлози (у, на, иза, испод...).
- Артикулација је знатно боља иако се значајно разликује од детета до
детета – „бебећи“ говор не сме се исправљати наметљиво;
исправљање је дозвољено у виду игара имитирања („Слушај како је то
кажем... “).
- Развојем говора дете усваја значење речи: добро – лоше, лепо –
ружно и на основу првих процена формира сопствена морална
осећања и ставове.
- Потреба за спонтаним шкрабањем (покрети су све контролисанији и
сигурнији, притисак на подлогу све слабији).
- Линије постају усклађеније.
- Дете прво црта вертикалне, а затим хоризонталне, па кружне и
испрекидане линије.
- Шарама које цртају деца дају имена („случајно постигнут цртеж“).
- Активности које могу да се изводе су: цртање, сликање, отискивање,
обликовање амбалаже и другог материјала.
- Потреба за спонтаним шкрабањем (покрети су више контролисанији
и сигурнији, притисак на подлогу све слабији).
- Линије постају усклађеније.
- Дете прво црта вертикалне, а затим хоризонталне, па кружне и
испрекидане линије.
- Шарама које цртају дају имена („случајно постигнут цртеж“).
- Активности које могу да се изводе су: цртање, сликање, отискивање,
обликовање амбалаже и другог материјала.
КАКО СЕ ОСЕЋАМ ТРЕНУТНО?
АКТИВНОСТ „СЕМАФОР ОСЕЋАЊА“

ЦИЉ:
Стварање услова за уживљавање (емпатију) у осећања родитеља, која
се најчешће појављују приликом доласка деце у јаслице.
Стварање услова да медицинске сестре препознају и прихвате
осећања родитеља и деце и понашања која из њих проистичу као
појаву која се среће током адаптационог периода деце.
ТОК АКТИВНОСТИ:
Водитељ активности почиње вођеном фантазијом (пројективном
техником), која учесницима помаже да путем замишљања и
визуализовања ситуације на лакши начин дођу у контакт са несвесним,
са емоцијама и тако стекну искуство које је неопходно за даљу
елаборацију нових садржаја, на пример, схватање и прихватање
позиције родитеља у адаптационом периоду.
Један од предлога за вођену фантазију је следећа прича:
„После дужих припрема, свануо је тај дан. Будим се пре звука сата и
почињем да се припремам. Будим дете и облачим га, мислећи како ли
ће изгледати први дан у вртићу. Да ли ће плакати? Можда и неће.
Напослетку, толико воли да се игра са децом. Пре неки дан једва сам га
одвојила од игре и деце. А шта ако...?
Стигли смо пред вртић. Улазимо. Дочекује нас медицинска сестра-
васпитач. Пуштам му руку ... и ... (мала пауза). Покушајте да осетите и
„ухватите“ осећања која су се у тој ситуацији појавила. Добро их
запамтите. “
Водитељ активности дели сваком учеснику по лист папира с
одштампаним ликовима – Семафор осећања, који симболично
приказују низ различитих осећања. Такође, сваки учесник добија и
маказе.
“Добро разгледајте ове ликове. Исеците оне који најбоље илуструју
ваша тадашња осећања, заједно с именованом емоцијом која се налази
испод сваке сличице. Можете изабрати једну, две или чак три сличице.
Сада их прикачите на пано. (Кратка станка која служи да учесници
добро осмотре пано, доживе утисак о целини, упореде своје сличице с
онима које су изабрали остали учесници.)
Како вам сада изгледа овај пано? Каква је ова група родитеља?’’
Следе кратак разговор и анализа који служе да се упореде лични
доживљаји и искуство с оним која се јављају код родитеља који доведу
дете у јаслице.
Да ли можемо да помогнемо деци и родитељима? Шта бисте волели
да вам је понуђено тада када сте довели ваше дете у јаслице?
Важно је да се у ток приче не уграђују детаљи који могу да сугеришу
претпостављена осећања. Током причања, треба оставити краћу паузу
да учесници „сместе“ своја аутентична осећања, која су се током
вођене фантазије појавила
Литература
1. Apel, Kenn / Masterson, Julie J.: Jezik i govor od rođenja do 6. godine, Ostvarenje, Lekenik
2004.
2. Васиљевић, Зорислава М.: Музички буквар, Завод за уџбенике и наставна средства Београд
1991.
3. Гашић-Павишић, Слободанка: „Мишљења васпитача предшколских установа о сарадњи са
родитељима“, Зборник Института за педагошка истраживања, бр.15, Београд 1982, стр.
273–282.
4. Закон о основама система образовања и васпитања, Просветни преглед (специјалан број),
Београд 2009.
5. Закон о предшколском васпитању и образовању, Службени гласник РС, бр. 18, 2010.
6. Ивановић, Радмила, Разменом до речи, Алтера, Београд 2003.
7. Ивић, Иван и група аутора: Васпитање деце раног узраста, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд 1983.
8. Ивић, Иван / Новак, Јадранка / Атанацковић, Никола / Ашковић, Мирјана: Развојна мапа,
Креативни центар, Београд 2008.
9. Kosić, Antonija: „Roditelji i nastavnici-partneri u unapređivanju odgojno-obrazovnog procesa u
osnovnoj školi“, Život i škola, god. 55, br. 22, Filozofski fakultet, Osijek 2009, str. 215–226.
10. Крајгер Гузина, Андреја: Сепарациона анксиозност – поремећаји емоционалног везивања
и неуротичност деце, ИМЗ, Београд 1999.
11. Manasteriotti, Višnja: Zbornik pjesama i igara za djecu, Školska knjiga, Zagreb 1979.
12. Manasteriotti, Višnja: Prvi susreti dijeteta sa muzikom, Školska knjiga, Zagreb 1981.
13. Матић, Емилија / Миладиновић, Драгољуб: Музика као подстицај на активности, Завод
за унапређивање образовања и васпитања, Београда 1982.
14. Мершник, Мирко: Музичка сликовница, ИГКРО Свјетлост, Capajeвo 1980.
15. Нелсен, Џејн / Ирвин, Черил / Дафи, Розлин: Позитивна дисциплина, npвe три године,
Leo commerce, Београд 2007.
16. Основе предшколског програма, Просветни гласник, бр. 110, 2006.
17. Песме за предшколску децу, сакупио наставник Божидар Стефановић, Нолит, Београд
1956.
18. Petrović-Sočo, Biserka: „Ispitivanje stavova roditelja o suradnji s dječjim vrtićem“, Društvena
istraživanja, god. 4, br. 4–5 (18–19), Zagreb, jul 1995, str. 615–625.
19. Половина, Нада: „Осећајно везивање: теорија, истраживање, пракса“, Зборник Института
за педагошка истраживања, год. 40, бр. 2, Београд, децембар 2008, стр. 425–430.
20. Протић, Вишња, Прве музичке игре, Културни центар, Горњи Милановац 1982.
21. Радојковић, Дијана / Париповић, Жана: „Родитељи као активни учесници у прилагођавању
деце јаслицама“, Педагошка стварност, бр. 3–4, Нови Сад 2004, стр. 14.
22. Радојковић, Дијана: „Адаптација деце на јаслице“, Педагошка стварност, бр. 9–10, Нови
Сад 2004, стр. 787–795.
23. Радојковић, Дијана: „Праћење процеса адаптације деце раног узраста у јаслицама уз
родитеље“, Педагошка стварност, бр. 5–6, Нови Сад 2006, стр. 329–504.
24. Rakijaš, Branko: Pjesma i igra, Školska knjiga, Zagreb 1963.
25. Солеша-Гријак, Ђурђа: Развојна психологија – од зачећа до адолесценције, Државни
универзитет у Новом Пазару, Нови Пазар 2011.
26. Стојић, Олгица / Дивљан, Споменка / Аврамов, Неда: „Aдаптација деце јасленог узраста у
контексту теорије афективне везаности: искуства предшколских установа Срема“,
Примењена психологија, бр. 4, Нови Сад 2010, стр. 357-376.
27. Herljević, Ivana / Posokhova, Ilona: Govor, ritam, pokret, Ostvarenje, Lekenik 2002.
28. Шаин, Мара / Марковић, Мирјана / Ковачевић, Илеана / Даневски, Драган / Пађан
Мирјана: Корак no корак 1, Креативни центар, Београд 2009.
29. Шуковић, Љубица: Игре u активности деце (музичке игре), Hoвa пpocвeтa, Београд
1989.
РЕЧ АУТОРА
Овом приликом захваљујемо медицинским сестрама-васпитачима које

су се међу првима осмелиле и позвале родитеље да помогну у
адаптацији њихове деце, као и да учествују својим идејама
обогаћивању ове књиге. То су:
• Бранка Вуцеља, Богдана Кресовић, Софија Божовић, Зорица Дробац
– Вртић „Колибри“, Булевар Јаше Томића, Нови Сад;
• Нада Трбојевић, Весна Сојевић, Јелена Думанић и Зорка Радуловић –
Вртић „Ђурђевак“, Београдски кеј 37, Нови Сад;
• Маја Вујановић, Душанка Вјештица, Марија Радановић, Мирослава
Каурин- Трмчић, Маријана Ћурчић, Срећкица Стајчић, Споменка
Савић, Катарина Христу – Вртић „Чуперак“, Саве Ковачевића 7, Нови
Сад;
• Марта Талош, Борица Буљић, Биљана Мехмети, Едита Гребелдингер,
Маја Лубура-Бошкић, Снежана Штрбац – Вртић „Бубамара“, Ченејска
50, Нови Сад, и све остале које су радиле у јаслицама Предшколске
установе „Радосно детињство“ 2002, 2003. и 2004. године на примени
овог програма. Својом упорношћу подржале су стручне сараднике да
истрају и издрже изазове и недоумице, да превазиђу проблеме који су
се појављивали, да се не поколебају и не одустану од почетне идеје.
1 Адаптација (лат. adaptatio) – прилагођавање, подешавање.
Дијана Радојковић, Жана Ердељан, Марина Копривица, Стојана Зечевић, Јасна Нешић, Горана
Косовац и Зорица Лаковић
АДАПТАЦИЈA У ЈАСЛИЦАМА
Електронско издање, 2012. године
Издавач: ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ Београд, Обилићев венац 5
www.zavod.co.rs
Лектор: Росанда Вучићевић
Ликовни уредник: Гордана Лесковац

Илустрације: Душан Лакићевић
Графички уредник: Слађана Манојловић

Фотографије: Diomedia
Дизајн и прелом: Милена Лакићевић
Корице: мр Бранислав Николић
Припрема електронског издања: Небојша Доловачки

Коректор: Душанка Торбица
ISBN 978–86–17–17867–1

Jaslice PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Jaslice PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Jaslice PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Дијана Радојковић • Жана Ердељан • Марина Копривица

Стојана Зечевић • Јасна Нешић • Горана Косовац • Зорица

Проф. др Иван Ивић

др Невена Витошевић Ћеклић

Адаптација у јаслицама је практичан приручник веома доброг

Деца узраста до 3 године, најчешће први пут ступају у колектив, први

Циљ сваког просветног радника јесу срећна и задовољна деца;

РОДИТЕЉ КАО ПАРТНЕР

Према савременим схватањима, однос породице и предшколске

Медицинска сестра-васпитач треба да буде иницијатор сарадње у

С тим у вези, за учешће родитеља у адаптацији отварају се следеће

Медицинске сестре-васпитачи треба да изврше процену потреба

(теорија Џона Болбија)

Већина психолошких теорија јасно препознаје огроман значај периода

Одвајање од породичне средине и од фигура осећајне везаности

Један од битних предуслова успешне адаптације детета на јаслице

Карактеристике таквог говора су:

Употребом оваквог говора повећавају се шансе за комуникацију и

Поред тога, медицинска сестра-васпитач треба да:

Детету треба говорити јасним, прецизним језиком, који је прилагођен

На први поглед помало чудан наслов, јер би се већина, без дужег

Медицинске сестре-васпитачи професионално су оспособљене за рад

Није лако меидцинским сестрама-васпитачима. Треба

Сви су, дакле, у адаптацији; свако на свој начин. И сви се припремају

Емотивна веза родитељ–дете на овом узрасту изузетно је

Улога родитеља у процесу адаптације могла би сликовито да се опише

Током периода адаптације неопходно је детаљно испланирати и

2. ПРАВЉЕЊЕ БЕЏЕВА – препоручљиво за децу од двадесет четири

3. ГДЕ СУ НАШИ ПИЛИЋИ?

Свако дете носи „колачић“ кући и сутрадан га доноси завршен и

Током друге недеље, успешне и омиљене игре могу да се понове, као и

Говорне игре и активности у периоду адаптације на јаслице реализују

ПЕСМЕ И БРОЈАЛИЦЕ УЗ ПОКРЕТЕ

Трес, трес, трес,

Ручицама шап, шап, шап,

ТАШУНАЉКЕ (ТАПШАЛИЦЕ, ПЉЕСКАЛИЦЕ)

Таши, таши – Ј. Јовановић Змај

Мали коњаник – Ј. Јовановић Змај

(Старија деца која желе могу „јахати на коњићу“ тј. на столици)

Стихови за успостављање контакта с једним дететом имају тон

Ја сам ја – Радмила Ивановић

Даље варијације могу се смишљати у зависности од ситуације и

Ја сам пиле пи-пи-пи,

Лутка Пиле изговара стихове или их пева и позива децу да јој се

ИГРЕ ИМЕНОВАЊА ПРЕДМЕТА И РАДЊИ

УЛОГА МУЗИКЕ И МУЗИЧКЕ

У периоду адаптације музика има значајну улогу. Медицинске сестре-

НОТНИ ПРИМЕР БР. 1

(Медицинска сестра-васпитач, уз лутку која прво „таши“ а затим

НОТНИ ПРИМЕР БР. 2

Длан о длан, длан о длан,

НОТНИ ПРИМЕР БР. 5

Прсте има рука свака,

(Док пева, медицинска сестра-васпитач покретима илуструје текст

НОТНИ ПРИМЕР БР. 6

Овако се коса чешља, овако, овако.

Текст може да варира по потреби.

НОТНИ ПРИМЕР БР. 7