Giovanni Boccaccio – manja dela

Prvo delo koje predstavlja Bokačov izlazak na ondašnju književnu scenu, pored prvih stihova (s
jasnim uticajem Dantea, i onog iz „petrose“, i Kavalkantija, i Čina da Pistoja, ali i F. Petrarke)
jeste delo pod naslovom Caccia di Diana (Dijanin lov), nastalo oko 1334. godine: delo u
tercinama, podeljeno na 18 kratkih pevanja. Sam naslov ukazuje na tip dela: priča o lovu u kojem
učestvuju napuljske gospe, sledbenice Dijane, i njihovoj pobuni protiv okrutne boginje da bi se
posvetile Veneri, a čija će posledica biti pretvaranje ulovljene divljači u muškarce-ljubavnike.
Bokačo očigledno slavi ljubav kao silu koja dovodi do preobražaja, a priča dela može se
iščitavati i u alegorijskom ključu: priča o duši u borbi između dobra i zla, gde preobražaj
životinja u mladiće koji obavijeni zelenim plaštovima odlaze do reke da bi se u njoj sprali
označava pročišćenje krštenjem. Ipak, ovaj mitološki i alegorijski aspekt u potpunosti je
podređen autorovoj želji da kroz delo slavi lepe gospe s dvora i da u manirističkom duhu
srednjega veka ponudi sliku „cveta“ napuljske mladosti onoga doba, elegantnog i prefinjenog, s
najlepšim gospama i mladićima Napulja. U toj slici prefinjenog sveta, pod jakim francuskim
uticajem, već se, ipak, i nazire realistično-komična crta Bokačova (i istovremeno, naziru i počeci
takve napuljske književnosti), jer će Bokačo, u skladu s formom „sirventese“, o kojoj se već
Dante pozitivno izrazio, ispisati i tercine s pravim „spiskovima“ imena. Možemo reći da već na
samom početku svog stvaralaštva, kao i u stihovima koje piše, Bokačo pokazuje da mu je
poigravanje književnim formama, citatnošću i aluzijama nešto što određuje i poimanje samog
stvaralaštva, kao i dela.

Znamo sasvim izvesno da je Bokačo 1339. godine radio na više dela (znamo to zahvaljujući
samom autoru koji ili citira samoga sebe ili se poziva/citira dela drugih autora te nam pomaže u
datiranju): Elegia di Costanza, četiri dictamina (četiri epistole-retoričke vežbe), na „napuljskom
pismu“ (pismo na napuljskom dijalektu), Filostratu, Tezeidi i Filokolu. Kako je, po rečima
samog autora, za ovo poslednje delo uložio nekoliko godina, hronološku prednost valja dati
njemu.

Filokolo: naslov po navodno grčkoj reči, netačne etimologije (koju pruža autor u samom tekstu,
III 75), trebalo bi da znači „ljubavne muke“ i sama reč već otkriva zanimljivu hibridnu kulturu
autora jer će nam u ovom delu ponuditi obradu izuzetno popularnog francuskog romana, Floire
et Blancheflor, prave ondašnje trivijalne književnosti, kako bi tu materiju iz „nesređenih priča
neznalica“ preneo u književnost, učenu, koja ima da zabavi (što je već određenje Bokačovog
čuvenog „srednjeg puta“, la mezzana via). Knjiga otpočinje zamršenom kvazi-biografskom
pričom, pričom o samom autoru i njegovom zaljubljivanju u vlastitu gospu, a ta ista gospa,
Fjameta (nastala po verziji Laurinog imena / Lauretta / koju je u to doba Bokačo u Napulju
mogao da pročita u prepisima Kanconijera) jeste ta koja i „naručuje“ delo od zaljubljenog
pesnika, koje je, samim tim, njoj i posvećeno (uzgred recimo da već od ovog romana Bokačo
svesno otpočinje da gradi vlastiti književni lik koji će, gotovo u potpunosti, potisnuti Bokača –
istorijsku ličnost; odnosno, otpočinje literarizaciju vlastite egzistencije, po modelu, ali s
drugačijim premisama, i jednog Dantea, ali i Petrarke). Na Fjametin zahtev, dakle, zaljubljeni
autor će „malu knjižicu“, u svojoj književnoj obradi, pretvoriti u obimno štivo podeljeno na pet
knjiga. Priča vrlo verno prati radnju iz predloška: Julija i Kvint Lelije kreću iz Rima, s pratnjom,
u Santjago di Kompostela na hodočašće; zbog tragične greške, napadaju ih snage kralja Španije,
Feličea, preživeće samo Julija, koja je trudna, i devojčica, Bjančifjore, rađa se na dvoru španskog
kralja, u isti dan kada i kraljica rađa naslednika, Florija. Julija na porođaju umire, a dva deteta
rastu zajedno na dvoru i u mladosti se zaljubljuju jedno u drugo; to nije po volji kralju i kraljici i
pokušavaju da ih odvoje, da bi na kraju lažno optužili Bjančifjore da je pokušala da ubije kralja i
osuđuju je na smrt. Florio je spašava i vraća na dvor, ali se i njegov prijatelj, Fileno, zaljubljuje u
devojku, a dvoje mladih se zaklinju na večitu ljubav i razmenjuju ljubavna pisma. Kako ništa ne
može da ih razdvoji, kralj i kraljica odlučuju da krišom prodaju Bjančifjore trgovcima, i dok ona
plovi k Aleksandriji da bi došla k Sultanu, Floriju biva saopšteno da je mrtva. On pokušava da se
ubije, a kralj i kraljica mu u očaju saopštavaju istinu, te mladić, smišljajući za sebe pseudonim-
senhal Filokolo odlučuje da krene za njom. Prolazi čitavom Italijom, stiže u Napulj i učestvuje u
razgovoru u vrtu, među gospama i mladićima, na čijem je čelu, kao sudija u ljubavnim
pričama/slučajevima koje pripovedaju, Fjameta (koja se pojavljuje i kao lik, a ovo je prvi
nagoveštaj strukture Dekamerona, priča u priči i dijalog oko ljubavnih pitanja). Na kraju, stiže u
Aleksandriju, nakon raznih peripetija oslobađa voljenu i kreću nazad, preko Napulja, Čertalda i
Rima gde saznaju da je i devojka plemenitog porekla i oboje se pokrštavaju. Kada se budu vratili
u Španiju, Feliče će biti već mrtav, Florio će naslediti dvor i celo kraljvestvo će se pokrstiti.

Ova prava „aleksandrijska“ priča (uvek iste postavke: devojka u nevolji za kojom kreće
zaljubljeni mladić da bi se, nakon niza peripetija, ponovo spojili i nastavili vlastitu ljubavnu
priču tamo gde je i prekinuta) pruža Bokaču mogućnost za brojne digresije, preuzete iz klasične
ili pučke književnosti, „naučne“ literature onoga doba i usmene tradicije. Upravo je ta mešavina
izvora, uz zanimljivost priče, i bila razlogom popularnosti romana, i u dvorskim, ali i građanskim
krugovima onoga doba, i poglavito među ženskom publikom, za napuljski kontekst vrlo bitnom.

U tom svetlu valja iščitavati i naredno delo, Filostrato, u oktavama, podeljeno na devet pevanja,
gde Bokačo nanovo ispisuje epizodu iz Trojanskog rata, pozivajući se, najverovatnije, na delo
Gvida dele Kolone (vezanog za napuljski dvor) Historia destructionis Troiae. Radnja je vrlo
jednostavna: rat se bliži kraju, prorok Kalkante je napustio Troju i prešao Grcima, a Trojolo,
Prijamov sin, zaljubljuje se u Krizeidu, prelepu udovicu i Kalkanteovu kćerku koja je ostala u
gradu. Uz pomoć Pindara, svog prijatelja, a rođaka Krizeide, uspeva da je osvoji i da s njom
proživi trenutke velike strasti. Iskoristivši razmenu zarobljenika, Kalkante uspeva da u razmenu
uključi i vlastitu kćerku. Krizeida obećava Trojolu da će se vratiti, ali se, čim je izašla iz grada,
prepušta Diomedovim udvaranjima. Trojolo, mučen sumnjama i snovima, shvata da se neće
vratiti, što mu i potvrđuje plen do kojeg je uspeo da dođe nakon sukoba, a potiče od Diomeda.
Baca se u borbu, u nadi da će ubiti suparnika, ali, pak, njega ubija Ahil.

Ako u Filokolu na ljubavnoj priči gradi neku vrstu romana „obrazovanja“, u Filostratu –
koji ima, pak, da znači „nesrećan u ljubavi“ – u priči o ratu usredsređuje se na ljubav Trojola i
Krizeide i potpuno zanemaruje bilo kakav „epski“ ton. Poigravanje je u delu dodatno usložnjeno:
kao što protagonista knjige, bolan zbog odlaska gospe, peva da bi se utešio kanconu koju je
napisao Čino da Pistoja zbog sličnih muka, tako i autor pokušava da odagna patnju zbog odlaska
vlastite gospe - Filomene, ovoga puta – tako što piše upravo ovu knjigu. Tako priča koju je
pronašao u starim spisima služi autoru da pokaže svoju, navodno stvarnu ljubavnu priču, a sam
Trojolo, junak, postaje senhal autora. I Filostrato postaje i anti-Filokolo.

Na kraju moramo istaći i formalno-metrički aspekt: u i dalje otvorenom pitanju da li je

Bokačo tvorac ili ne metra narativne oktave (u metričkoj shemi ABABABCC), jedino je izvesno
da je upravo Bokačo ovaj metar uveo u pisanu književnost „višeg“ registra i da će, zahvaljujući
njemu, narativna oktava, samo stotinak godina kasnije, postati nosilac nekih od remek-dela
svetske, ne samo italijanske književnosti.

Teseida delle nozze d’Emilia – delo nastalo delom u Napulju, delom u Firenci (ili, pak, kako
svedoči sačuvani autograf, B. je dodao u Firenci tumačenja i konačno ga uredio), u oktavama i
podeljeno po modelu Eneide na 12 knjiga (s istim brojem stihova kao i u Eneidi), govori o
sukobu između Arčite i Palemona, tebanskih zarobljenika, oko toga kome će pripasti Emilija,
sestra kraljice Amazonki, u koju su obojica zaljubljeni. Delo je posvećeno Fjameti, a formom
samog naslova ukazuje na pokušaj Bokača da sistemu književnosti na pučkom podari i jedan ep
(što će i sam reći na kraju dela, XII 84-85), pozivajući se na slavni odlomak iz Danteove De
vulgari eloquentia gde stoji da još uvek nema onoga ko se na pučkom oprobao u registru epa
(zanimljivo je da i Petrarka istih godina pokušava, ali s drugim postavkama, da dovrši svoj ep,
Afrika). Bokačo se poziva na tematske, formalne i strukturalne karakteristike epa: događaji i
junaci iz tebanskog ciklusa, neki motivi, poput „kataloga“ junaka i opisa pogrebnih igara u čast
mrtvog junaka ili uplitanja bogova u priču. Ali, motiv oružja se ovde upliće, šta više, ostaje u
drugom planu pred ljubavnom pričom: priča o Tezejevim poduhvatima, njegovom ratu protiv
Amazonki, braku s njihovom kraljicom, Hipolitom i rat protiv Tebe, samo je uvod, prethodni
okvir za glavnu priču knjige o dvojici prijatelja koji kao zarobljenici bivaju odvedeni u Atinu, a
iz tamnice gledaju i čuju Emiliju koja u vrtu, u proleće, pravi venac od cveća i peva, te se
zaljubljuju. Tezejev prijatelj, Perito, uspeva da oslobodi Arčitu, pod uslovom da napusti grad; ali
da bi video Emiliju, on se vraća i, prerušen, postaje Tezejev sluga. Palemon ga prepoznaje i, u
strahu da će tako, na slobodi, moći da osvoji Emiliju, beži iz tamnice, pronalazi prijatelja-rivala i
izaziva ga na dvoboj. Zatiče ih Tezej i saznaje za njihove muke, oprašta im i organizuje turnir na
kojem će se boriti za Emilijinu ruku. Arčita pobeđuje, ali, zbačen s konja, umire, nakon što je
uspeo da izgovori da Emiliju prepušta prijatelju. Knjiga se završava opisom Emilijinog venčanja.
 DELA IZ FIRENTINSKOG PERIODA

Commedia delle ninfe fiorentine verovatno je prvo delo nastalo u Firenci, između 1341-42.
godine. To je pastoralno-alegorijski roman koje su prepisivači u XV veku, po naslovu dela
Ninfale fiesolano, nazvali Ninfale d’Ameto, po protagonisti, Ametu, ili, pak, „il picciol
Decameron“ (mali Dekameron) jer svojom strukturom podseća na njega. Bokačo je svojim
naslovom želeo da ukaže, tragom Dantea, na književnu formu i na alegorijsku dimenziju dela.

U formi prozimetruma, u čvrstom narativnom okviru, 19 pesama u tercinama različite

dužine mešaju se sa sedam jasno odeljenih priča; Bokačo opisuje kako je Ameto, prosti pastir
koji živi između Arna i Munjonea, doživeo preobražaj zahvaljujući pričama koje mu pripovedaju
sedam nimfi. Lutajući šumom, Ameto je sreo prelepe nimfe odane Veneri, kako se kupaju i
slušaju poj Lije, njihove predvodnice. Poj je opčinio pastira i on kreće u potragu za Lijom u koju
se zaljubljuje i koju će, zajedno s ostalima, pronaći na dan posvećen Veneri. Tom prilikom, u
opštem slavlju, Lija predlaže da svaka nimfa, pod vođstvom Ameta, ispriča vlastito ljubavno
iskustvo. Družina seda na travu, u hlad lovora, oko fontane i, nakon svake priče, peva. Lija
govori poslednja, priča o svojoj ljubavi prema Ametu i kako ga je ta ljubav izmenila, pa poziva
čitaoce da uvide alegorijski smisao priče.

Nimfe su očigledna personifikacija vrlina, a Ameto je predstavnik čovečanstva, i uticaj

Dantea i Komedije je više nego očigledan. Ipak, Bokačo ne odustaje ni od svojih već tipičnih
narativnih postavki, od motiva „družine“ i to mahom gospi, od lepote i značaja pripovedanja, od
topos-a ambijenta (locus amoenus), itd.

Još bliže vezano za alegorijsko-enciklopedijske forme Komedije Danteove jeste delo Amorosa
visione (1342-43), u 50 pevanja u tercinama, koje predstavlja ljubavnu viziju čiji je protagonista
pesnik kojemu se u snu ukazuje „plemenita gospa“ i vodi ga na put spoznaje „najveće sreće“.
Njih dvoje dolaze do plemenitog dvorca u koji, protiv volje vođe, ulaze širom kapijom i u njemu
vide, u prvoj odaji, freske na kojima su prikazani Trijumf Znanja, ovozemaljske Slave,
Bogatstva, Ljubavi, a u drugoj, Trijumf Fortune. Opis fresaka gde su apstraktni pojmovi
prikazani u pratnji slavnih ličnosti jeste povod za narativne i učene digresije. Posebno je dugačak
deo posvećen Fortuni. Kada je izašao iz palate, pesnik u divnom vrtu sreće brojne lepe gospe,
među njima i Fjametu koju on želi da poseduje. San se prekida, a plemenita gospa se pojavljuje
kraj pesnika i obećava mu da će ga ponovo odvesti u vrt, kod voljene, ali će proći kroz užu
kapiju. Knjiga se završava obećanjem koje pesnik daje onoj kojoj i posvećuje delo, Fjameti, da
će ponovo napisati sve ono što bude video. Očigledno, delo opisuje, u svojoj gotovo eksplicitnoj
alegoriji, put homo naturalis kako bi postao homo gentilis, spoznavši ljubav i sreću, u skladu s
Bokačovim omiljenim filozofima, Aristotelom (ali su ti i Averoe, kao i Okam). Zajedno s
Petrarkinim Trionfi (za koje neki kritičari smatraju da su nastali pod uticajem ovog Bokačovog
dela), Amorosa visione je bila delo vrlo čitano u XIV i XV veku i ponudilo dosta onim pesnicima
Firence jednog Policijana i Fičina u njihovom poimanju ljubavne alegorije.

Ninfale fiesolano - mitološka poema u oktavama o nastanku mesta, napisana verovatno između
1344. i 1346. godine (mada neki tvrde da je nastala u napuljskom periodu, kao što neki drugi,
pak, zbog samo jednog rukopisa koji je sačuvan, sumnjaju da je autor Bokačo). Mladi pastir
Afriko, koji živi na brdima Fjezola s roditeljima, zatiče u šumi nimfe odane Dijani, i zaljubljuje
se u Mensolu koja je, kao i sve sledbenice Dijane, zavetovana na čednost. Traži je dugo po
šumama i Venera mu se ukazuje i obećava da će mu pomoći. A otac primećuje njegove muke i
upozorava ga da se kloni nimfi jer se izlaže osveti Dijane. Priča mu šta se desilo njegovom ocu
kojega je Dijana, jer se zaljubio u nimfu, ubila i pretvorila u reku koja po njemu nosi ime
(Munjone), a nimfu u izvor, i time nagoveštava šta će se desiti i Afriku. Ovaj će sresti Mensolu
ponovo i uspeće da bude s njom jer se i ona zaljubljuje, ali se plaši Dijane i nastavlja da beži.
Afriko se očajan ubija i njegova krv se meša s vodama reke koja po njemu dobija ime, dok se
Mensola, trudna, krije u pećini uz pomoć starijih, mudrijih nimfi, i rađa lepog dečaka. Dijana je
zatiče dok se igra s detetom i pretvara je u vode reke koja će po njoj nositi ime. Dete biva
povereno staroj nimfi koja ga daje Afrikovoj majci i daje mu ime Pruneo. On će biti na čelu
grada Fjezole i rodonačelnik loze koja će se, nakon uništenja Fjezola, stopiti s Firentincima.
Jednostavna priča ispisana je stihovima koji će, svojom neposrednošću, lepotom,
verodostojnošću i jednostavnošću, uticati na mnoge autore (npr. Anđela Policijana), i smatra se
da je ovo delo, posle Dekamerona, najuspelije Bokačovo.

Corbaccio jeste delo koje je nastalo oko 1365-67. godine, bez obzira što autor-protagonista ističe
da ima četrdeset godina (znači, bilo bi napisano 1355) jer to vrlo lako možemo dovesti u vezu s
Petrarkinom „idealnom“ autobiografijom iz epistole Posteritati gde četrdesetu godinu označava
kao prelaz u zrelo doba. I uistinu, ovo delo i jeste preispitivanje onoga što je sasvim izvesno bila
tema razgovora dvojice prijatelja, a to je „pohota/žudnja u starih pesnika“. Ako Bokačo u
Dekameronu tvrdi da i „zreli, stari“ pesnici imaju pravo da osećaju i da je prirodno što osećaju
strast, u ovom delu, koje nudi neku vrstu iščitavanja Dekamerona „alla rovescia“, tvrdi upravo
suprotno (u tom antitetičnom paralelizmu možda i leži odgovor zašto je autor želeo da nastanak
ovog dela i hronološki približi Dekameronu). Premda je kritika dugo tvrdila da je ovo primer
Bokačove promene pogleda na gospu i književnost i da je delo izraz njegove mizoginije,
današnja kritika ističe da je Corbaccio (najverovatnije pejorativ od „corvo“, gavran, po
srednjovekovnim „bestiario“, knjigama o životinjama, simbol klerika) metaknjiževno delo koje u
antifrastičnom smislu počiva na Novom životu, Dekameronu, Tužbalici gospe Fjamete i da je
hiperbolično parodijsko izokretanje čitave prethodne ljubavne književnosti (nemogućnost pisanja
na pučkom, knjiga više nije uteha, gospa ne može biti središtem te i takve književnosti, itd.). To
vrlo rečito pokazuje i sama radnja: autor, u mukama zbog neuzvraćene ljubavi prema udovici i
tek delom okrepljen pričama s prijateljima, zaspiva i u snu se zatiče u strašnoj šumi; u pomoć mu
pristiže čovek za kojega se ispostavlja da je muž udovice u koju je zaljubljen. Duh mu govori da
ljubav ne priliči ni njegovom dobu, ni bavljenju književnošću, i otkriva mu sve mane, nedostatke
i gadosti žena uopšte, a posebno ružnoću, fizičko propadanje i iskvarenost gospe u koju je
zaljubljen. To upoznavanje pravog njenog lika je lekovito i autor može da napusti tu strašnu
dolinu i da se uputi k brežuljku, ozelenelom u proleće.

Elegia di Madonna Fiammetta (Tužbalica gospe Fjamete) - Sklonost da neprestano govori o

samome sebi u romanesknim oblicima, u Firenci dobija formu pseudo-autobiografskog,
autonomnog romana, kojega je navodno napisala gospa Fjameta. Ostavivši po strani bilo kakve
alegorijske težnje i mitološko-učene digresije, u Tužbalici, koja je nastala verovatno oko 1343-
44, Bokačo, u formi dugačkog monologa, nudi neku vrstu psihološkog romana modelovanog na
klasičnom žanru elegije. Obraćajući se zaljubljenim gospama koje su destinatari dela-dnevnika
kojemu Fjameta poverava reči i suze, svedoke njenog bola, i iznosi priču o njenoj ljubavi prema
Panfilu, koji se vratio u Firencu, njena uzaludna nadanja, iznenadni očaj koju malobrojne i
sučeljene vesti izazovu u njoj. Govori i o svom pokušaju samoubistva, i opisuje različita
osećanja: kajanje zbog toga što je muž nežno i strpljivo voli, ljubomora jer je otkrila da se
Panfilo zaljubio u drugu. Knjiga se završava primerima zaljubljenih i prevarenih gospi i
napaćenih junaka. Dato čitateljkama kao „prosta“ knjižica, verno svedočanstvo o patetičnim
proživljenim iskustvima i, kao takvo, jedino moguće u „niskim“ formama kakva je elegija, „stil
nesrećnih“ (vidi Dante, De vulg., II IV 6), taj navodni „dnevnik“ još od samog prologa ukazuje
na drugačiju postavku od one prisutne u književnosti, pa i samog autora, i ukazuje na isključivo
biografsku dimenziju. Ali, ovaj „dnevnik“, prvi „psihološki roman“ ispričan u prvom ženskom
licu, zapravo počiva na vrlo bliskom poigravanju književnim modelima, od dela Heroides
Ovidija, Hercules furens Seneke, do Elegije Ariga da Setimelo, i Novog života Dantea, odakle
potiče – zbog empatije – i izbor ženske publike, kao i dnevnički, intimni ton. Fjameta u svakom
trenutku može da se ogleda u stranicama velike tragične književnosti, a njena samoanaliza
postaje „epistola-ispovest-izliv“. U tom izokretanju tradicionalne postavke ljubavne književnosti
i, poglavito, biografskih prilika neprestano prisutnih u Bokačovim delima gde je Fjameta
tradicionalna gospa-muza, ova zaljubljena junakinja i prevarena autorka knjige jeste možda
najveća novina Elegije.