GIOVANNI BOCCACCIO – osnovni biografski podaci

Đovani Bokačo se rodio 1313. godine (verovatno krajem juna), otac mu je bio uspešan trgovac, a
o majci se ne zna ništa, kao što nije izvesno da li se Bokačo rodio u Firenci ili Čertaldu, malom
mestu nadomak Firence gde je otac imao kuću. Ne znamo mnogo ni o dečaštvu Bokačovom i
prvi izvestan podatak jeste da se seli s ocem u Napulj 1327. godine, gde je ovaj počeo da radi
kao izaslanik banke porodice Bardi, a Bokačo da uči posao, s idejom i da studira prava. U
Napulju ostaje do 1340. godine i to je presudni period za Bokačovo intelektualno i književno
formiranje jer je, između ostalog, imao pristup i biblioteci na dvoru kralja Roberta, jednoj od
bogatijih biblioteka onoga doba, kao i samim intelektualcima s dvora, što će uticati i na
Bokačovu odluku da se opredeli za bavljenje književnošću, nasuprot, kako ih je i sam potom
nazvao, onim profesijama (pravo, medicina) kojima je svrha prvenstveno zarada. Ipak, godinu
dana će, 1330-31, pohađati predavanja Čina da Pistoje koji je predavao pravo u Napulju,
prvenstveno zbog toga što je za njega Čino bio veliki pesnik i prijatelj s Danteom, prema čijem
delu, već tih godina pokazuje ogromno interesovanje (premda će docnije tvrditi da je
„Komediju“ iščitavao još u Firenci), kao i veza s F. Petrarkom koji postaje njegov „učitelj“
(premda će ga upoznati tek docnije). Između 1336. i 1339/40. godine nastaju, u Napulju, prva
Bokačova važnija dela, roman Filokolo, u prozi, i poema u oktavama Filostrato. Istih tih godina,
tačnije 1339/40. piše i ono što je trebalo da postane prvi ep na pučkom, Tezeida. Nakon bankrota
banke Bardijevih, otac i Bokačo si primorani da se 1340/41. vrate u Firencu, gde će nastaviti da
se bavi književnim radom, ali će ga upriličiti za njega novoj sredini, s nešto drugačijim
interesovanjima od one napuljske dvorske, te će tako vrlo brzo nastati Komedija firentinskih
nimfi (Commedia delle ninfe fiorentine / Ninfale d’Ameto) 1342, Tužbalica gospe Fjamete
(Elegia di Madonna Fiammetta (1343-44), Fjezolanske nimfe (Nimfale fiesolano, 1344-46). Ne
uspeva da nađe neki zvanični posao, a firentinska komuna ga šalje u razna izaslanstva, pa je tako
1345-46. bio u Raveni kod Ostađa da Polenta (i Danteovoj kćerki sestri Beatriče odneo
simboličnu odštetu), naredne godine u Forliju kod Frančeska Ordelafija, a 1348, kada izbija
kuga, nalazi se u Firenci, uspeva da preživi, ali mu zato umire otac. Najverovatnije oko 1351.
godine nastaje i Dekameron, a književna slava koju stiče omogućava mu da učestvuje u raznim
zvaničnim izaslanstvima; nekoliko nedelja te iste godine boravi kod Petrarke u Arkva (prepisku
su otpočeli još ranije, a Bokačo mu je posvetio i biografiju na latinskom, Vita Francisci
Petrachi). Godine 1354. odaslat je u izaslanstvo i u Avinjon, na papski dvor. Nekoliko godina
kasnije, trudi se da otvori katedru za grčki na „Studio Fiorentino“, a tek će mu 1360. godine papa
Inokentije IV dodeliti neka crkvena primanja, kao i pravo da se brine o dušama. Zato se naredne
godine i definitivno seli u Čertaldo, da bi, već 1362, pokušao ponovo da se vrati u Napulj, ali bez
uspeha, vraća se u Čertaldo i sve intenzivnije radi zajedno i pod uticajem Petrarke (što se vidi i
po delima koja nastaju tih godina, kao što su Genealogia deorum gentilium, Buccolicum carmen,
ecc.). Godine 1370. ponovo će se vratiti u Napulj gde će ostati nekoliko meseci, ali već star i
bolestan, vraća se u Čertaldo. Godine 1373. firentinske vlasti će ga pozvati da po prvi put javno,
u crkvi Santo Stefano di Badia tumači stihove Danteove Komedije. Poziv će prihvatiti i održati
nekoliko javnih čitanja (sve do početka XVII pevanja), kada će iskoristiti ponovno izbijanje
kuge, manjih razmera, a i svoje fizičko stanje, da prekine ovo, kako će posle reći, neprijatno
iskustvo (činilo mu se da „baca bisere pred svinje“ i da je publika dolazila da sluša pikantne
priče o sugrađanima). Već bolesnog, 1374. godine ga zatiče vest o smrti učitelja i prijatelja
Petrarke, da bi i sam, 21. decembra, 1375. godine umro.