Mihal Valčak

Mihal Valčak
Igre u pesku
u šest scena
S poljskog preveo Goran INJAC
SCENA 1
(Ograđeni prostor s peskom. Dečje igralište. ON se igra. Igračke: automobil, čovečuljak, Betmen.)
(ON zaigran.) Brzzzvvrrr... i zatim automobil fjuu! Pada u provaliju, samo što ne eksplodira, zssppzzz...
a Betmen sve to posmatra, mogao bi da skoči tamo, dole, ali samo gleda, gleda kako auto počinje da
gori u toj provaliji i Betmen kaže: al’ si dobro zviznuo, mamu ti... ja ću te ovaj put sjeeeeb... I kao neka
prerija ili tako nešto je okolo, samo neka prerija unaokolo, takva, niotkud ne možeš da očekuješ
pomoć. I Betmen kaže, što je prokleto vruće ove zime u Varšavi, znoj mi se cedi ispod maske, i u tom
trenutku pali se automobil fffjjsššćšššš... Betmen zna da će automobil za trenutak da eksplodira,
takav dim kulja odole, a Betmen samo ponavlja: užas, koje vrućine ovog proleća, gleda dole, he he
he, kaže, a tamo neko prignječen u autobobilu pokušava da se izvuče, viče aaaaaaaa, help, help!
Udara očajnički, dšš! Dšš! U ta vrata zaglavljena od pada u tu strašnu provaliju... vetar duva s prerije
šššššššš... I tada Betmen poleće kao neki orao, ovako fiijuuuuuuuu!
(Ulazi ONA. U rukama drži lutku. Približava se pesku.)
ON: Tuddududu... Betmen poteže pištolj za svaki slučaj, ttududd! Repetira, svoj superpištolj,
hiljadupucajući s mogućnošću pucanja kao mitraljez, automatski, s malim smrtonosnim mecima, još i
otrovnim, pogodi te Betmen takvim jednim metkom i sine, nema, mrtav si, takvi su Betmenovi meci...
(ONA izuva cipele, ostavlja ih na zidiću, ulazi u pesak, pevuši.)
ON: Betmenovi koraci škripe na pesku, u toj prokletoj provaliji, hžž, hžžž, hžžž, dok prilazi automobilu,
koji će za petnaest sekundi da eksplodira, i to u pizdu materinu da eksplodira! Betmen vadi pucaljku,
cilja u automobil, ali neće valjda čoveka tamo da ostavi... a lik se pošteno dere: Help! Help! Help!... I
Betmen, šta će, kad se lik već toliko dere, džžžžž, žestoko udara i razvaljuje vrata, Betmen jednim
pokretom ruke hvata lika i izvlači ga, automobil bi trebalo da eksplodira za tri sekunde, i tada se
Betmen podrugljivo osmehnu i polete s tim likom na vrh provalije, mislim prema gore, tamo gde je
bio ranije, i u tom momentu fjuuu! Bammmmm! Leti u vazduh automobil... pesak leti baš ovako,
visoko šššššššš! A Betmen s tim likom, koji je ceo izranjavan, sleće na ivicu provalije, ispušta ga s
gađenjem, kaže: koja kukavica, krv mu ide iz nosa, lik skoro pada u nesvest, a Betmen ga šuta, buuh!
U stomak i pita: ej, kako se zoveš?...
ONA: Mila.
ON: ...A lik ustaje, polako dolazi sebi, i gleda Betmena, ali ga zaslepljuje zalazak sunca u Varšavi, kaže
nekim tankim glasom, piskavim glasom mekušca: radim u NASA nuklearnoj laboratoriji, u automobilu
su ostale najveće tajne čitavog naučnog sveta,... i ponovo pada u nesvest, čoveče, a Betmen prasnu u
smeh, i kaže: šta me bre briga za tvoje tajne, klovnu jedan! Ali vidi da je lik opet pao u nesvest, i šta
će, ponovo ga šuta u stomak i pita: i kako se zoveš?...
ONA: Mila
ON: ...a taj lik se ponovo savija od bola, podiže glavu, ...gleda Betmena, shvata da je to Betmen,
čoveče... i kaže... Džon... mislim, Džon ovaj... Džon Džonson ili tako nekako... Ne, neću, čitava zabava
je pokvarena! E, neću! U ključnom momentu! Sjebala si mi celu zabavu!
ONA: Ja?
ON: A ko? Možda ja, aaa?
ONA: Mislila sam da...
ON: Bože, koja debilka!
ONA: Mislila sam...
ON: A šta me briga šta si ti mislila! Šta me briga?
ONA: Izvini...
ON: E sad, sad, izvini.
ONA (samo što ne zaplače): Nisam htela...
ON: Ej, samo nemoj tu da mi plačeš u mom pesku!
ONA: U tvom pesku?
ON: U mom, nego šta?
ONA: Ništa. Mislila sam da je to zajedničko igralište.
ON: Šta me briga šta si ti mislila? Užas, a tako se lepo sve razijalo. U svakom slučaju, moraš da me
zamoliš za dozvolu ako hoćeš da se igraš u ovom pesku.
ONA: Zamolim?
ON: Naravno! I to najljubaznije zamoliš.
ONA: Šališ se.
ON: Sad ćeš da vidiš da li se šalim. Brojim do deset. Ako me ne zamoliš...
ONA: Ma, šta? Šta?
ON: Ma... zube ću da ti razbijem.
ONA: Molim? E, ovo ti je dobro! Mali, ko te naučio da se tako ponašaš?
ON: Jedan. Dva.
ONA: Njegov pesak! Uf, našao si me.
ON (ustaje, stresa pesak sa sebe): Tri. Četiri.
(ONA pevuši.)
ON: Pet. Šest. Sedam. Osam.
ONA: Kreten.
ON: Devet. Deset. (Baca se na nju i zavrće joj ruku): Zamoli me!
ONA: Nikad!
ON: Zamoli me!
ONA: Aua!
ON: Moli! Je l’ me čuješ!
ONA: Dobro! Dobro! Molim te... hoćeš mi dozvoliti da se igram u tvom, ponavljam, tvom pesku?
ON: Kažeš da hoćeš da se igraš u mom pesku?
ONA: Da, želim, maštam o tome da se igram u tvom pesku.
ON: Hm... ne znam... moram da razmislim. Razmišljam...
ONA: Samo brzo.
ON: Dozvoljavam...
ONA: Konačno.
ON: ...pod jednim uslovom.
ONA: Kojim?
ON: Igraćemo se svako za sebe.
ONA: Dobro. Nisam ni mislila da se s tobom igram.
ON (ustaje): Ja se igram sam.
ONA (ustaje): Zbog tebe sam sva od peska.
ON: Oduvek samo sam. Je l’ čuješ?
ONA: Da, da.
ON: I... kako se zoveš?
ONA: Mila.
ON: Aha.
ONA: A ti?
ON: Šta ja?
ONA: Kako se zoveš?
ON: Protazek.
(ONA se smeje.)
ON: Šta, ne sviđa ti se?

ONA: Ma ne, jako lepo ime.
ON: A s ribama, to se uopšte ne igram. Je l’ razumeš?
ONA: Razumem, pa rekla sam ti već.
ON (odlazi do svojih igračaka): Onda, dobro. Dobro... Da bude jasno!
ONA: Užas, čak mi je i kosa puna peska.
SCENA 2
(Pesak na dečjem igralištu. Narednog dana. ON se igra sa čovečuljkom, Betmenom i automobilom.

Dolazi ONA s lutkom, pevušeći.)
ON: Brmmmmmm, ide Betmen svojim superkolima kroz grad, a kola imaju raketni pogon i motor
vuuuuu da, super rade, i odjednom neki lik mu prepreči put, Betmen misli, ma, možda da ga zgazim
da ga jednostavno, a lik zadovoljan i dalje mu preprečuje put, na šta Betmen misli, e nećeš, što se ne
bih poigrao s tim likom, i zaustavlja superautomobil, a taj lik misli da je to neka krntija, a ne
superauto, pošto su Betmenova kola, naravno, maskirana...
ONA: Zdravo, Protazek.
ON: Zdravo. I lik gleda, gleda kako Betmen izlazi iz kola, a Betmen je to uradio tako da ga lik, naravno,
ne prepozna, mislim ne prepozna da je to slavni Betmen...
ONA: Šta radiš?
ON: I kaže Betmenu, brate, ti prebrzo voziš. A Betmena to samo zasmejava i smeje se podrugljivo i
hvata lika za rever i kaže: Nešto ti ne odgovara? Nešto si danas poranila.
ONA: Pa da, iz stana iznose nameštaj i ne znam šta ću sa sobom.
ON: Aha.
ONA: Inače, dobila sam juče pošteno jer sam se vratila sva od peska.
ON: Briga me. Nego, lik prestrašen, kaže, Bože pusti me, udaviću se, a Betmen podrugljivo, još ću
malo da te držim, da osetiš šta je to bol u životu... I šta me se to tiče?
ONA: Ništa. Samo kažem.
ON: Znaš šta, objasnio sam ti da je tvoja polovina peska tamo. Je l’ možeš da budeš tako ljubazna...
ONA: Tamo? Ja sam mislila da je i ovo još uvek moj deo.
ON: Ne, tvoj deo počinje odande.
ONA: Odande?
ON: Je l’ treba da ti nacrtam? Evo (povlači nogom crtu). To je tvoja polovina, a ovo je moja, važi?
ONA: Tvoja polovina je upola veća od moje.
ON: Znaš šta, ma nerviraš me. Ovo je moj pesak, i bolje budi srećna što ti dozvoljavam da se tu igraš,
je l’ ti jasno?
ONA: Jeste. Što si dobar.

ON: Mada, iskreno govoreći, počinje da mi bude krivo što sam ti dozvolio.
ONA: Možda bolje da ja idem.
ON: Ne, ne radi se o tome. Jednostavno... držimo se odgovarajućih proporcija.
ONA: Znaš, ipak idem, neću da ti smetam, kad ti je tako krivo...
ON: Naravno, uzećeš igračke i otići, je l’ tako? Baš me interesuje kuda.
ONA: Idem na drugo igralište.
ON: Tu u kvartu nema drugih igrališta. Sva su uništena. Ovo moje je poslednje mesto s peskom.
ONA: Iza one zgrade je još jedno.
ON: Iza one zgrade? Ma daj... Tamo svi mogući psi seru.
ONA: Šta da radiš.
ON: I tamo se niko ne igra.
ONA: Nije tačno, igra se tamo jedan dečak. Ima jako lepo ime. Karol.
ON: Karol? Pa, to je totalni kreten!
ONA: Ti si kreten!
ON: A ti.... ma idi! I tako mi se ne sviđaš!
(ONA odlazi.)
ON: Bože, prestani da se ljutiš. Možeš da ostaneš, stvarno. Samo... nemoj da mi smetaš, razumeš?
Hej! Možeš da ostaneš, je l’ me čuješ? Mila! E, idi, napasti jedna! Odlično. Konačno, mogu na miru da
se igram. I taj lik jedva diše, a Betmen ga pušta s podrugljivim osmehom i govori mu: Ma briši,
budalo! A lik odmah pojuri ko’ kreten i još se dere po celoj ulici: Ti si, bre, nenormalan! A Betmen se
na to podrugljivo osmehuje i kaže: Hvala na komplimentu, i puca od smeha, podrugljivog smeha, na
sav glas, i to tako da stakla na prozorima počinju da pucaju i taj lik beži od straha, jer se boji,
naravno...
(ONA se vraća s lutkom u ruci, ulazi u pesak, prethodno izuva cipele.)
ON: ...i Betmen se još dugo smeje tim podrugljivim smehom na sav glas i sva stakla pucaju, ovako
pucaju, dždždždčččdž, a Betmen se još glasnije smeje ha, ha, ha (smeje se podrugljivim smehom).
Onda seda u svoj superauto, i nego šta, pali supermegamotor, brmmmmm, koja vatra izleće iz auta,
to je bre raketni motor...
(ONA se igra lutkama na svojoj polovini, pevuši.)
ON: ...i smeje se podrugljivo i kaže: Još ćemo se sresti, gade, dobićeš svoje, zabava još nije gotova, o
ne, zapamtićeš me, pička ti materina, i kreće kao raketa, naravno, takvom raketnom brzinom.
ONA: Hej.
ON: I odjednom iz tog automobila izlaze kao neka krila, koja dozvoljavaju Betmenu da vozi još brže, i
da leti, ali Betmenu se sada ne leti, samo bi tog lika da uhvati, Još ćemo se mi sresti, kaže podrugljivo
Betmen... Šta je sad?
ONA: Vidim, igraš se.
ON: Šta?
ONA: Kažem, vidim da se igraš.
ON: Na šta misliš?
ONA: Na to, da bi mogao da se igraš malo tiše.
ON: A što? Smeta ti?
ONA: Smeta. Ne mogu da se koncentrišem na svoju igru.
ON: Šta me briga? (Nastavlja da se igra, ONA nastavlja da se igra lutkama, pevuši): I Betmen juri za
likom, ono munjevito, i sakrio se lik iza čoška i skriva se, nego... Svako se igra onako kako ume, zar
ne? I Betmen kaže, Sad ću te razbiti, gade, i cilja u lika i puni ga svojim supermecima, što ne izazivaju
smrt automatski, nego se razilaze po celom organizmu, po svim organima, i nedelju dana ih
uništavaju izazivajući najveći na svetu bol, i to mučenje, i lik je gotov, dždždždžž! Razvaljuje u njega
ceo šanžer metaka i lik aaaaaaaaaa! Udarac ga odbacuje deset kilometara dalje, ali bukvalno deset,
pahh! (Baca figuricu čoveka blizu granice): Betmen izlazi iz svojih superkola, gleda, gleda tipa, koji se
tamo negde deset kilometara dalje previja, gleda ga i smeje se svojim podrugljivim osmehom, ha, ha,
ha...
(ONA pevušeći ustaje i poskakuje s lutkom u ruci, zauzeta igrom.)
ON: ...i taj Betmenov smeh budi opet sve redom ljude u celoj Varšavi, i oni gledaju s prozora, a
Betmen kaže...
ONA (staje na igračku):Auuuuua!
ON: ...a Betmen kaže: Ma jebe mi se za sve vas... tišina!
(ONA se savija od bola.)
ON (ustaje): Šta ti je?
ONA (plače): Noga...
ON: A, jaoo! Uništila si mi igračku!
(ONA seda na zidić i plače.)
ON: Uništila si mi igračku! Moju omiljenu igračku! Ima da kupiš novu!
(ONA plače od bola.)
ON: Moja omiljena igračka... znao sam da će tako biti... umukni! Prestani da cmizdriš, je l’ me čuješ?
Šta ti je? Jesi se povredila? Gde? Daj, ’ajde, smiri se... Pokaži. Ajao, tako mala rana a ti cmizdriš... Što
si, kog đavola, skidala cipele?
ONA (kroz plač): Rekla mi mama...
ON: ’Ajde, ne plači. Sad ćemo očistiti ranu od peska i ništa ti neće biti.
(ONA šmrca.)
ON: Moraš da paziš kako se igraš...

ONA: A ti pazi gde bacaš svoje glupe igračke!
ON: Nije trebalo da prelaziš granicu!
ONA: Nisam ni prešla!
ON: Jesi!
ONA: Glup si!
ON: Šta si rekla?
ONA: Da si glup!
ON: Molim... ma... da si porekla to!
ONA (kroz plač): Glupav!
ON: Poreci to, i to ovog momenta! Je l’ čuješ!
ONA: Pusti me!
ON: Poreci! Je l’ čuješ šta ti govorim? Poreci!
ONA (kroz plač): Poričem...
ON: Prestani da cmizdriš... sama si kriva... Da mi se više nikada, ali nikad, nisi tako obratila. Je l’ ti
jasno? Je l’ jasno?
ONA: Jeste... pusti...
ON: I... i prestani da sliniš... evo ti maramica... pokaži još jednom nogu... vidiš, nema više peska. I rana
se jedva vidi. Daj mi maramicu, eto, zavićemo ranu, obućeš cipele i neće više boleti... važi?
ONA (šmrcajući): Važi...
ON: Gotovo. I je l’ još boli? Mila... je l’ boli?
ONA: Malo...
ON: Eto vidiš... je l’ trebalo... tako plakati... O Bože! (ON ustaje, ide na svoju polovinu.)
ONA: Šta je bilo?
ON: Ništa, ništa.
ONA: Ne, stvarno, o čemu se radi?
ON (nastavlja da se igra): Ma, ništa, stvarno.
ONA: Kaži. Je l’ se stidiš?
ON: Ma šta ti je, ne... samo... Bože, pa ti tamo ništa nemaš!
ONA: Gde?
ON: Pa... ispod haljine...
ONA: Kako to misliš, nemam ništa?
ON: Pa, jednostavno ništa. Ništa.

ONA: Ne razumem.
ON: Svi tamo nešto imaju.
ONA: Šta bulazniš?
ON: Treba da ideš kod lekara.
ONA: Znaš šta, ti si stvarno neki nenormalan.
ON: To je potpuno nenormalno, taj nedostatak, ta praznina...
ONA: Ola isto tamo nema ništa, ako na to misliš.
ON: U tom slučaju trebalo bi obe da idete kod lekara. A ko je Ola?
ONA: Idem. Vidimo se.
ON: Sačekaj!... Što odmah ideš?
ONA: Moram. Uskoro će ručak.
ON: Zaboravila si lutke.
ONA: A, da, hvala. Pa, ’ajde ćao.
ON: ’Ajde. Ćao. Znaš šta!
ONA: Šta?
ON: Znaš... ma, ništa.
(ONA odlazi. ON nastavlja da se igra.)
SCENA 3
(Ispred vrata NJENOG stana. ON popravlja frizuru. Zvoni. ONA polako otvara vrata.)
ON: Zdravo.
ONA: Zdravo.
ON: Kako si?
ONA: Dobro. A ti?
ON: Dobro. Kako noga?
ONA: Kakva noga?
ON: Pa... ogrebala si se.
ONA: A, noga. Dobro je, dobro.
ON: Ne boli te više?
ONA: Ne, ne boli.
ON: Aha.
ONA: Šta hoćeš?
ON: Ništa, naišao sam... tek onako...
ONA: A šta je s peskom?
ON: Ništa, eno ga, tamo.
ONA: Znaš šta, sad sam nešto zauzeta, mogao bi... A, da, sačekaj, imam nešto za tebe.
ON: Za mene?
ONA: Da. Evo. Isti je, zar ne?
ON: Nije trebalo da kupuješ, šta ti je...
ONA: Pa, rekao si mi da kupim novi.
ON: Samo sam... šalio sam se, Mila, stvarno, nije trebalo...
ONA: Uzmi, ja sam kriva što sam prešla na tvoju polovinu.
ON: Ali ne treba, stvarno...
ONA: Pa, ’ajde, vidimo se.
ON: Sačekaj samo...
ONA: Bože, šta je sad?
ON: Hteo sam da ti kažem da... lepo izgledaš.
ONA: Kako izgledam?
ON: Pa... betmenski.
ONA: Aha.
ON: Mislo sam...
ONA: Ej, čoveče, konkretno! O čemu se radi? Skrati priču.
ON: Hteo sam da te pozovem!
ONA: Pozoveš? A, gde?
ON: Pa, na igralište, u pesak.
ONA: U pesak? Šta me zezaš?
ON: Pa... a bolje ne... vidimo se...
ONA: Sačekaj! Na igralište? U pesak?
ON: Pa... da... jer...
ONA: Ali što me zoveš, pa sama ću doći ako mi se bude dolazilo.
ON: Upravo to...
ONA: Sada?
ON: Hm.
ONA: Pa, ne znam... Aj’, važi, sačekaj trenutak. Kako je napolju? Je l’ toplo? (Odlazi unutra.)
ON: Jeste, jeste, jako je toplo.
ONA (izlazi iz stana s lutkom): Pa, hajdemo. (Idu na igralište.)
ON: Hajdemo, daj, poneću ti lutku.
ONA: Lutku? Zašto?
ON: Onako... da ti bude lakše.
ONA: Ne treba. Je l’ tebi dobro?
ON: Molim? Da, jeste. Šta ima da mi ne bude dobro?
ONA: Ne znam. Nešto čudno izgledaš.
ON: A to je... zato što me boli stomak.
ONA: Aha.
(Ulaze u pesak.)
ON: Samo pazi da ne pređeš liniju... jesi li razumela?
ONA: Naravno.
ON: Ja se igram sam. (Počinju da se igraju, svako svojim igračkama.) Betmen spava, i tako spava na
svežem vazduhu, u nekoj preriji, i odjednom čuje kako se neko približava, neka nenormalna buka koju
obični ljudi ne čuju, jer Betmen ima savršen natprirodni sluh, ma takav da sve čuje i gleda a tamo
opet taj lik se mota, taj brat od tog drugog kog je Betmen preključe tako super razbio šaržerom
smrtonosnih otrovnih metaka... Mila!
ONA: Šta je?
ON: Nešto sam razmišljao, kako ti možeš... kako možeš da se igraš lutkama. Pa, to je užasno, ma do
bola je dosadno.
ONA: Moja stvar. Za mene su automobili i neki čovečuljci dosadni.
ON: Pa, ne znam baš. U svakom slučaju, mislim da na svetu postoji milion zanimljivijih stvari nego
igrati se lutkama. Mislim da kroz to gubiš.... kontakt sa stvarnošću. Jednostavno se, ono, zatvaraš u
svoj svet i ne vidiš ništa drugo, ništa što se oko tebe dešava.
ONA: To je moja stvar. Ja ti ne govorim čime ti treba da se igraš.
ON: Naravno, naravno. Neću ti više ništa reći. Ali ipak, mogla bi da ne budeš tako... isfolirana.
(Nastavlja da se igra.) I Betmen vidi kako brat onog lika, mislim njegov brat blizanac, pošto je, čoveče,
potpuno identičan, dolazi da se osveti, šta drugo, i Betmen bešumno ustaje i kaže: I...’ajde kad
moram, sad ću i njega da razbijem, kad hoće da se sveti, jer Betmen ima specijalne pucaljke za sve
vrste žrtvi, mislim za žene jedne, za decu druge, za dede i babe treće, i čak za marsovce ima
specijalnu neku laserku pucu...
ONA: Jaoo!
ON: Šta je?
ONA: Vidi, buba!
ON: Gde?
ONA: Tu. Dođi brzo, vidi!
ON (prilazi): Vidi, pa to nije buba, to je glista.
ONA: Glista je isto buba.
ON: Nije. Glista je, ovaj... člankoviti crv.
ONA: Fuj! Odvratna je.
ON: Odvratna? Zašto? Divota! Fantastična je!
ONA: Odvratnost jedna!
ON: Mm, njam, njam... prelepa je, mesnata... Ma, prste da poližeš!
ONA: Baš si glup.
ON: Ako hoćeš, mogu da je pojedem. Misliš da neću? E, gledaj! (Guta glistu): Mmmm. Što je dobra.
Ukusna. Hoćeš malo?
ONA (seda na zidić, igra se lutkom): Idiot.
ON: Mmmm, njam, njam, njam...
(ONA pevuši i sedi na zidiću.)
ON: I... kako noga?
ONA: Dobro. Već si me pitao.
ON: Daj da vidim.
ONA: Zašto?
ON: Hoću da proverim... možda si opet zaprljala ranu peskom... daj da vidim. Vidiš kako lepo zarasta,
a sećaš se kako si plakala. (Pauza): Mila, znaš šta...
ONA: Šta hoćeš?
ON: Što se ti meni uopšte ne diviš?
ONA: A što da ti se divim?
ON: Ne misliš valjda da mi je ta glista stvarno bila ukusna. Ja to za tebe...
ONA: Ne razmem o čemu se radi.
ON: Ni o čemu. Ni o čemu. Ja samo ono... Malo ću tu da sednem, na tvoju polovinu, važi? Ne da bih
se igrao s tobom, nego onako... ovde kod tebe je sunce.
ONA: Na tvojoj strani je isto sunce.
ON: Jeste... ali tamo slabije greje... sija pod drugim uglom.
ONA: Aha.
ON: Milka.
ONA: Mmm?
ON: Nešto sam mislio... znaš, meni to stvarno ne smeta što ti tamo ništa nemaš.
ONA: Gde?
ON: Pa, ispod haljine. Stvarno, ništa mi to ne smeta. Možeš takva i da ostaneš ako hoćeš. Mislim, ne
moraš odmah da ideš kod lekara.
ONA: Hvala.
ON: Mislim, prihvatam te takvu kakva si. Mada, priznajem da je malo neobično da tamo nema ništa.
ONA: Ne znam.
ON: Naravno, bolje bi bilo kad bi tamo nešto imala, ali kad si se već tako rodila, pa i nije to tako
strašno. Ali apsolutno ne možemo da se igramo zajedno, takva mogućnost otpada, da li me razumeš?
ONA: Naravno.
ON: Stvarno, jako bih hteo da se s tobom igram, ali zbog toga... znaš već... Je l’ se ljutiš?
ONA: Ne, zašto.
ON: Onda, dogovoreno?
ONA: Dogovoreno. Daj, pusti već jednom.
ON(vadi kutiju cigareta): Hoćeš cigaru?
ONA: Hvala, ne pušim. A i mama mi ne dozvoljava.
ON: Ma, ’ajde, niko neće videti. (ONA uzima cigaretu, ON joj pali cigaretu.)
ONA: Ej...
ON: Mmm?
ONA: Šta misliš, što su uništili sva igrališta?
ON: Ne znam. Valjda ljudi više neće da se igraju u pesku.
ONA: Zašto?
ON: Možda se boje buba.
ONA: Aha. Sigurno se boje buba.
SCENA 4
(Pesak na dečjem igralištu. ON se igra svojim igračkama.)
ON: Brmmmbrm... jure Betmenova kola po preriji, i ispada da ih je ukrao onaj lik, ispalo da je jak i
uhvatio Betmena i zavezao ga, ma nekim laserskim zracima, zbog kojih Betmen gubi svoju moć, i ide
sad taj lik Betmenovim kolima na specijalni zadatak, a Betmen misli kako ga je lako lik sredio... i sad
se taj lik smeje tim podrugljivim smehom ha, ha, ha! Na sav glas. A Betmen mu kaže, Začepi budalo, a
lik ga s takvom prezirom šuta u stomak, čoveče, vdžčč! I sad se Betmen savija od bola, a lik mu kaže
Nećeš mi ti, kretenu, govoriti šta da radim! E, sad sam ja glavni...
(Ulazi ONA s lutkom.)
ON: Zdravo.
ONA (ulazi u pesak, počinje da se igra na svojoj strani): Zdravo.
ON: Šta ima novo?
ONA: Zavisi gde.
ON: Što si tako neraspoložena.
ONA: Ne tiče te se.
ON: ...i taj lik, čoveče, šuta svom snagom Betmena u stomak, bah! Bah! Bah! A Betmenu ono već krv
teče iz usta, vuaaau! A lik se dere sav ponosan, e eto ti, gade! To ti je za mog brata!
ONA: Jednostavno se nisam naspavala.
ON: Aha. I onda ga lik, čoveče, udara Betmena iz sve snage u facu, tako da mu krv šiklja iz očiju, ma iz
sve snage, bah!... Nisi se naspavala?
ONA: Ma, da. Spavala sam samo tri sata.
ON: Pa šta si radila celu noć?
ONA: Ništa. Pomagala sam mami i spremala stan.
ON: Aha. Pomagala mami i spremala stan. I Betmen pada u nesvest, a taj se lik smeje podrugljivim
smehom, ha! Ha! Na sav glas... Ha! Ha!
ONA: Znaš šta?
ON: Šta?
ONA: Je l’ uvek kad se igraš moraš da pričaš sa sobom?
ON: A što? Nisam o tome razmišljao. Izgleda da moram. To stvara atmosferu.
ONA: Meni se čini da to govori o nekim kompleksima.
ON: Pre o koncentraciji.
ONA: Moja mama je u pravu.
ON: I? Šta je rekla?
ONA: Da se ne igram s tobom, jer si... čudan.
ON: Pa, onda se ne igraj. Idi kod Karola, u njegov usrani pesak...
ONA: E, da znaš da hoću.
ON: Idi. I igraj se s njim. Kao i prošle noći, je l’ da?
ONA: Ti budalo... pratio si me! U stvari, šta me briga. Možeš da me pratiš koliko hoćeš. Igraću se s kim
ja budem htela.
ON: Naravno. Igraćeš se s idiotom u govnjivom pesku.
ONA: Ne znam šta si umislio. Pa, igramo se samo u istom pesku na istom igralištu, ništa više.
ON: Ništa.
ONA: To je samo igra, razumeš?
ON: Naravno. Samo igra.
ONA: Karol je jako... pametan... osećajan. I igramo se zajedno, ali baš zajedno, razumeš me? Nema
nikakve granice, moja lutka razgovara s njegovim igračkama i uopšte...
ON: Znaš šta si ti, ti si, ma ti si...
ONA: Hajde reci, slušam te.
ON: Takva si klikna. Totalno si detinjasta. Misliš da ja ne mogu da se igram tvojom lutkom?
ONA: Ne, ti to ne umeš.
ON: Daj lutku.
ONA: Skini mi se.
ON: Daj. Sad ću da ti pokažem da znam.
ONA: Prešao si me.
ON: Daj!
ONA: Ne dam! Jesi ti normalan! (ON joj otima lutku.) Totalno si poludeo!
ON: Je li? E, gledaj, gledaj kako ću super da se igram.
ONA: Idiot.
ON: Vidi, vidi. I taj lik vozi Betmena na mučilište, izvlači Betmena bez svesti, vezanog laserskim
zracima i samo ga onako, izbacuje iz kola u pustu preriju i kaže mu: sad ću mamu da ti jebem...
ONA: Prestani da psuješ!
ON: Ućuti i gledaj! I stavlja Betmena na sto za mučenje i vadi neke superuređaje za mučenje, noževe,
laserske mučilice i špriceve pune superbolne tečnosti za mučenje, ispostavilo se da je lik
superspecijalista mučitelj, i Betmenu, koji samo što je došao sebi, ubrizgava tu tečnost, kaže: sad ćeš,
brate, polako da umireš, a Betmen prasne u podrugljiv smeh, ha! Ha! Ha! Nećeš me slomiti, budalo,
niko me neće slomiti, je l’ me čuješ! I već je Betmen prihvatio činjenicu da će tako glupo da umre, i
psuje u sebi, a lik srećan što je tako... i odjednom nailazi devojka, obična turistkinja, šetala onako bez
veze po toj preriji, i vidi kako Betmena muči taj lik, a Betmen joj je jednom spasio život, i ona vadi
pucaljku, jer takve usamljene turistkinje nose sa sobom pištolje i dždždždždžddžžžž – puni tog lika koji
muči Betmena celim šaržerom metaka, bam! Bam! A taj lik se zatetura i pada među sva ta oruđa za
mučenje, i gleda devojku iskolačenih očiju od čuda, bam! Pada mrtav u toj preriji, negde tamo pada u
provaliju, fijuuuuuuudždžžž! Na to Betmen uzdahne s olakšanjem, uhhhh! Misli, još nisam umro, i
kaže devojci, Odveži mi te proklete laserske zrake..... A devojka, kojoj je Betmen tamo jednom spasao
život, bila je od tog momenta zaljubljena u Betmena i išla je po toj preriji da ga nađe, i brzo prilazi i
odvezuje Betmena, a on kaže: Mislio sam da je to kraj. A ona kaže: ne, nije, to nije kraj, znala sam da
ću te spasiti jer... te... ovaj...
ONA: I šta?
ON: Hm, jer te... ovaj... volim, i onda on brzo ustaje i kaže, dobro što si naišla, mislim, hvala ti puno, a
ona kaže samo, poljubi me. A Betmen se, naravno, čudi i kaže joj, nema šanse, razumeš, ja imam
svoja pravila, da... ovaj... da sam sâm, uvek sam, razumeš me? A ona... rastužila se, jednostavno joj
bilo krivo i kaže...
ONA: Ti si stvarno nenormalan.
ON: Ne sviđa ti se moja igra?
ONA: Vrati mi lutku.
ON: Zašto? Ne, ne, sačekaj, to još nije kraj.
ONA: Vrati! Ostavi je!
ON (odgurne NJU): Rekao sam da još nisam završio! Gledaj! Je l’ čuješ? Sad dolazi ono najbolje. I oni
se tako ljube, ono, ljube se ovako, ovako... ovaj, strasno, kao da se sve dobro završilo, a odjednom taj
lik što ga je kao ubila, budi se, ispostavilo se da nije mrtav, imao je neki pancirni prsluk otporan na
metke, i uopšte taj lik je bio besmrtan, čoveče, i ustaje, i vadi neku megapucaljku i, fah! Fah! Ispaljuje
u Betmena ceo šaržer metaka, i to tako da Betmena odbacuje skoro u kosmos, a devojka je, naravno,
šokirana, ona je mislila da će sve dobro da se završi, i okreće se i počinje da vrišti, vaaaaaaa! A lik
prasne u podrugljiv smeh, ha! Ha! Ha! Ona vadi svoj pištoljčić i pokušava da puca u lika, koji je ionako
besmrtan, ali užas, nestaje joj municije, a lik prestaje da se smeje i kreće na devojku, ona počinje da
beži, a tip viče – nikakav Betmen ti neće više pomoći, ribooooo! I hvata je, čoveče, laserskim lasom je
hvata i stavlja na sto za mučenje, uzima svoje supernoževe i počinje da seče, seče, dok je ne raspori i
dok joj creva ne poispadaju, ovako...
ONA: Šta to radiš?
ON: I seče je ovako, paf! Paf! Paf! Fiu! Fiu! Ćah!
ONA (prasne u plač): Jesi li poludeo? Ostavi je! Ostavi!
ON: I tip seče tu ribu, čoveče, tim laserskim noževima, ćah! Fju! Dok je nije iseckao na komadiće! I
onda prasne u podrugljiv smeh, ha! Ha! Baš takav podrugljiv smeh, ha! Ha!
ONA: Bože! Bože! Šta si uradio!
ON: Ali, Mila, to je samo igra.
ONA: Moja omiljena lutka...
ON: I šta? Zašiješ je i ništa se neće videti.
ONA: Neću takvu, ti, ti... kretenu!
ON: Mogu da ti kupim novu ako hoćeš. Ovu ću da zadržim. Dobro će mi doći takva lutkica. Dobro će
mi doći u igri.
ONA (odlazi plačući): Više nikad, ali nikad neću ni reč s tobom progovoriti! Psihopato!
ON: Mila! Kupiću ti novu! Je l’ čuješ? A kad porastem, napraviću ogromno igralište i pesak samo za
tebe i mene. Mila, je l’ čuješ? Otišla, jebi ga. A taj lik prilazi Betmenu, koji leži jedva živ tamo negde, i
kaže mu i tako ti, druškane, ta devojka nije pomogla, ta smrtonosna tečnost koju sam ti ubrizgao,
znaš, umiraćeš u najgorim mukama... nedelju dana, nego... možeš da sakupiš svoju dragu, ostavljam
te da umreš polako... i prasnu u smeh... Stvarno dobra ta lutka. Donosi u igru nešto novo...
SCENA 5
(Pred vratima NJENOG stana. ON s buketom ruža. Zvoni. ONA otvara.)
ON: Zdravo.
ONA: Zdravo.
ON: Znaš... ovo je za tebe.
ONA: A što mi daješ cveće?
ON: Pa... hteo sam da ti se izvinim... Mila...
ONA: Za šta?
ON: Pa... ovaj... za juče...
ONA: U redu je.
ON: Uzmi. Nemoj da se ljutiš.
ONA: Neću od tebe cveće.
ON: Aha... evo, kupio sam ti novu lutku, izvoli. Je l’ ista?
ONA: Nije, nije ista.
ON: Kako nije? Identična je.
ONA: Ona moja je imala veće oči. Neću ovu.
ON: Pa... uzmi barem cveće.
ONA: Rekla sam ti da neću. Među nama je gotovo.
ON: Mila, ...ali... nećeš više dolaziti u pesak?
ONA: Ne.
ON: Ali, Mila, ja... izvini... stvarno izvini... nisam hteo... samo...
ONA: Šta još imaš da mi kažeš?
ON: Hajde da se od sada igramo zajedno, hoćeš? Nema više nikakve granice, Mila, pa, od danas to će
biti i tvoj pesak.
ONA: Neću tvoj pesak. Na kraju krajeva, mama mi je rekla da sam već dovoljno velika da se ne igram
u pesku, i... nisu mi više ni lutke potrebne.
ON: Šta ti je, uopšte nije tako... Daj, pa ne misliš valjda da se više nikada nećeš igrati... Mila, je si
poludela? Pa...
ONA: Ej, čoveče, ostavi me na miru. Završimo tu komediju.
ON: Da... u pravu si, završimo komediju... A zašto si uopšte dolazila, a?

ONA: Kako zašto. Pa, tako mi došlo.
ON: Aha, došlo ti. I meni si prišla je l’ ti je došlo?
ONA: Čoveče, šta lupetaš?
ON: A možda mi nisi prišla? Čovek se sam lepo igra u pesku, sve igre mi ispadale dobro. A otkad si se
ti pojavila, ništa, ništa nije kako treba, razumeš?
ONA: Šta me briga. Tvoja stvar. I zašto mi to govoriš? Uvek moraš da brbljaš dok se igraš?
ON: Kako zašto? Pa...
ONA: Sad ćeš moći da se igraš kao nekada i nema problema.
ON: I šta, nikada više...
ONA: Nikada.
ON: Znaš šta...
ONA: Čak se i ne radi o tebi...
ON: A o kome? O onom kretenu, ako mu ja tamo...
ONA: Joj, što si glup. Sutra se selimo.
ON: Šta? Seliš se? Kuda?
ONA: Nije važno... na Žolibož.
ON: E, jebi ga... I šta ja sad da radim?
ONA: Ne znam.
ON: I... nećeš cveće?
ONA: Neću.
ON: Ni lutku?
ONA: Ne.
ON: Stvarno je identična, kad ti kažem, stvarno...
ONA: Znaš šta, ’ajde idi...
ON: Pa onda...
ONA: Vidimo se.
ON: Sačekaj, Mila!... Ja...
ONA: O Bože, šta je sad?
ON: Ja... ma... ništa, ništa. Vidimo se.
SCENA 6
(ON sam, igra se u pesku.)

ON: I... ide... ovaj... ide Betmen... onako ide... po toj... ma toj preriji... Ma nek to sve ide do đavola!
ON: I... ide taj Betmen ceo ovako... krvav... ovaj... jer ga je taj lik... onako ga je baš... sredio... i ide
tako... ide... i misli...
ON: Užas! Ne mogu više...
ON: I ide Betmen sav krvav na mesto zločina, gde ga je prvo taj lik mučio a onda ta devojka došla i
spasila ga, i ide tako Betmen i misli, da je u suštini bila baš lepa ta devojka i baš ga interesuje da li je
još uvek živa, i misli Betmen, i onda jedva, poslednjim ostacima snage dolazi na mesto zločina,
strašnih zločina i vidi, vidi kako je devojka sva iseckana, i Betmenu tužno... ovaj... tužno mu...
ON: I misli... pa... u suštini ona, ta... devojka, čak ju je... zavoleo ju je, zavoleo nekako, i na kraju
spasila mu je i život, mislim na kraju uvek... ipak, ...i gleda na te raskomadane deliće tela, i tako misli
o... misli...
ON: ...misli o tome kako je šteta, šteta što ona više nije živa... i pada mu na pamet kako će i on umreti
od te smrtonosne tečnosti... onako... baš...
ON: I odjednom pada mu na pamet da postoji negde na svetu jedan supermega čarobnjak, koji je
Betmenov stari drugar, i taj čarobnjak ima lek za sve, ali sve moguće! Ponavljam – sve! Za bolesti i
rane i sve... i setio se Betmen u poslednjem momentu, setio se da taj, taj superčarobnjak ili nešto
tako, zna i ljude da sastavlja, od takvih komadića, i pomisli da on može i tu devojku da sastavi
ponovo, mislim, onako da opet bude živa... i Betmen se baš obradovao, mislim, najviše se obradovao
što će taj da ga izleči i što će moći onog kretena da sredi, i što će ta devojka opet da oživi i uopšte...
sve će biti OK... onako baš...
ON: Tako će biti, pomisli Betmen, tako! I Betmen sakuplja sve, ali bukvalno sve deliće tela te devojke,
koju je onaj kreten isekao, i slaže ih u neku specijalnu torbu, ovako...
ON: I kad je pokupio sve komadiće, odjednom oseti da..., uglavnom, on pokupi sve komadiće, stavi ih
u torbu, ...pomisli, moram sad da pronađem tog tipa, tog superčarobnjaka. Moram da pronađem tog
superčarobnjaka.
ZATAMNJENJE
MIHAL VALČAK - Mihal Valčak, dramski pisac, reditelj, rođen 19. decembra 1979. u mestu Sanok u
Poljskoj. Godine 1998. upisuje studije ekonomije na Glavnoj trgovačkoj školi u Vrašavi, a 2000.
teatrologiju na varšavskoj Pozorišnoj akademiji. Od 2001. student je i pozorišne režije na pomenutoj
akademiji. Tokom 2006/2007. školske godine pohađa filmsku školu Andžeja Vajde. Na prvoj godini
studija režije objavljuje prvu dramu: Igre u pesku i njome pobeđuje na konkursu Mi na pragu novog
veka. Od tog trenutka postaje jedan od najnagrađivanijih i najizvođenijih poljskih pisaca mlađe
generacije. Među najvažnijim nagradama su Nagrada Poljskog ministarstva kulture za savremeni
dramski tekst za Put u unutrašnjost sobe i, godinu dana kasnije, ista nagrada za Rudnik, nagrada za
najbolji tekst na festivalu KON-teksti za tekst Igre u pesku, nagrada za originalni dramski tekst
Poljskog radija za Prvi put, Evropska nagrada za dramski tekst na festivalu u Hajdelbergu za Prvi put, II
nagrada na konkursu drame inspirisane Jovanom Pavlom II za tekst Čovek s Bogom u ormaru itd.
Režirao je svoje drame Put u unutrašnjost sobe, Prvi put, Mamurluk i Poslednji tata, kao i Kosmos
Vitolda Gombroviča i Dete Marije Spis. Njegovi dramski tekstovi nalaze se u svim najvažnijim
antologijama savremene poljske drame objavljenim poslednjih godina i prevedeni su na engleski,
nemački, francuski, italijanski, litvanski, mađarski, holandski, češki, slovački, ruski i beloruski jezik.
Dela: Nepoznati (2000), Putovanje (2000), Dvoje (2001), Igre u pesku (2001), Put u unutrašnjost sobe
(2002), Ispit (2002), Bez didaskalija (2002), Reka (2003), Tužna princeza (2003), Rudnik (2004), Noćni
autobus (2004), Ceo Jaroslavov život (2005), Poslednji otac (2007), Ja jadan, kučka i njen novi tip
(2007), Baka (2007)

Mihal Valčak

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Mihal Valčak

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Mihal Valčak

S poljskog preveo Goran INJAC

(Ulazi ONA. U rukama drži lutku. Približava se pesku.)

(ONA izuva cipele, ostavlja ih na zidiću, ulazi u pesak, pevuši.)

ON: A ko? Možda ja, aaa?

ONA: Mislila sam da...

ON: Bože, koja debilka!

ONA: Mislila sam...

ON: A šta me briga šta si ti mislila! Šta me briga?

ON: E sad, sad, izvini.

ONA (samo što ne zaplače): Nisam htela...

ON: Ej, samo nemoj tu da mi plačeš u mom pesku!

ONA: U tvom pesku?

ON: U mom, nego šta?

ONA: Ništa. Mislila sam da je to zajedničko igralište.

ON: Naravno! I to najljubaznije zamoliš.

ONA: Šališ se.

ON: Sad ćeš da vidiš da li se šalim. Brojim do deset. Ako me ne zamoliš...

ONA: Ma, šta? Šta?

ON: Ma... zube ću da ti razbijem.

ONA: Molim? E, ovo ti je dobro! Mali, ko te naučio da se tako ponašaš?

ON: Jedan. Dva.

ONA: Njegov pesak! Uf, našao si me.

ON (ustaje, stresa pesak sa sebe): Tri. Četiri.

ON: Zamoli me!

ON: Moli! Je l’ me čuješ!

ON: Kažeš da hoćeš da se igraš u mom pesku?

ONA: Da, želim, maštam o tome da se igram u tvom pesku.

ON: Hm... ne znam... moram da razmislim. Razmišljam...

ONA: Samo brzo.

ON: ...pod jednim uslovom.

ON: Igraćemo se svako za sebe.

ONA: Dobro. Nisam ni mislila da se s tobom igram.

ON (ustaje): Ja se igram sam.

ONA (ustaje): Zbog tebe sam sva od peska.

ON: Oduvek samo sam. Je l’ čuješ?

ONA: Da, da.

ON: I... kako se zoveš?

ON: Šta ja?

ONA: Kako se zoveš?

ON: Šta, ne sviđa ti se?

ON: A s ribama, to se uopšte ne igram. Je l’ razumeš?

ONA: Razumem, pa rekla sam ti već.

ON (odlazi do svojih igračaka): Onda, dobro. Dobro... Da bude jasno!

ONA: Užas, čak mi je i kosa puna peska.

(Pesak na dečjem igralištu. Narednog dana. ON se igra sa čovečuljkom, Betmenom i automobilom.

ONA: Zdravo, Protazek.

ONA: Šta radiš?

ONA: Pa da, iz stana iznose nameštaj i ne znam šta ću sa sobom.

ONA: Ništa. Samo kažem.

ONA: Tamo? Ja sam mislila da je i ovo još uvek moj deo.

ON: Ne, tvoj deo počinje odande.

ONA: Tvoja polovina je upola veća od moje.

ONA: Jeste. Što si dobar.

ONA: Možda bolje da ja idem.

ON: Ne, ne radi se o tome. Jednostavno... držimo se odgovarajućih proporcija.

ONA: Znaš, ipak idem, neću da ti smetam, kad ti je tako krivo...

ON: Naravno, uzećeš igračke i otići, je l’ tako? Baš me interesuje kuda.

ONA: Idem na drugo igralište.

ONA: Iza one zgrade je još jedno.

ONA: Šta da radiš.

ON: I tamo se niko ne igra.

ON: Karol? Pa, to je totalni kreten!

ON: A ti.... ma idi! I tako mi se ne sviđaš!