Desetine klanova obitavaju u zemlji Saniji, u predelu tundri i večnog

leda, između tačaka koje geografi definišu kao Tri severa. Sever
hladnoće, sever magnetnog kompasa i aurore, geografski sever. Ljudi
tvrdi i večno u sukobu, u razmiricama i ratovima oko najpustošnije
zemlje na svetu. Ponekad se upitam da li ovde postoji još jedan, četvrti
sever, negde između tri znana i priznata. Sever čoveka, sever bola i
izdržljivosti, četvrti sever duše.
Lazar Nekadny
 Glava 1
Edesa
Dugo će poživeti glavar koji će dati narodu ono najvažnije: hleba,
rakije i krvi.
Leonid Oinen

Ja sam niko.
Nema potrebe da me pitate za ime, jer ono je sahranjeno zajedno sa
prošlošću i ne postoji, baš kao ni ja sam. Brisan sam sa spiska živih i mogu
se nadati povratku tek kada ispunim svrhu i otmem život i lice drugome. U
međuvremenu, svako novo ime privremeno je i menja se zavisno od potrebe.
Mogao bih sebe da nazovem Lazar. Neće biti istina.
Nekada sam bio majstor kruga sedmog i poslednjeg u plemenitoj veštini
ubijanja nožem, onaj čije ime izgovaraju šapatom. Ono što je dugo bilo usud
mojim takmacima postalo je usud meni.
Jedna stvar ipak se nije promenila: noževi i sečiva i dalje mi daju snagu.
Bez njih ne postoji ni uspomena na mene. Kao što metal od koga su iskovani
nema dušu, tako je ni ja ne posedujem. Ali zajedno dobijamo iskru koja nas
čini različitim. Možda u dovoljnoj meri da otmemo život od protivnika i
zadobijemo ga ponovo za sebe.
Nosićeš smrt sa sobom, rekao mi je glavar Vukodlaka. Predaj je i vrati se
živ. Razume se, pokušaće da te spreče da stigneš do prestonice Hiljadu
jezera i da ispuniš zadatak. Pokušaće da te zaustave. Želeće da te zadrže,
ubiju ili, gore od svega, osramote. Nije nam ovde potrebno tvoje telo ako ne
uspeš. Vrati se kao pobednik. Budi ubica, budi surmata, ili ostani zauvek
mrtav.
Orkan briše oko mene, pokuša da zalupi vrata vagona jarmlandskog voza i
spreči da izađem na stranu teritoriju. Nameštam regulatore odela na srednji
položaj i kročim na tlo Velikog Leda. Uskoro počinje proleće, kevätaika
laulu, i temperatura se popela na minus trideset.
U ovim krajevima retko se dešava da termometri u ovo doba godine pređu
nulu. Na permafrostu orkani i snežne vejavice označavaju toplije dane; u
drugo vreme prehladno je čak i za njih. Obazirem se i posmatram prolaznike
koji nimalo ne žure da se sklone sa brisanog prostora ispred stanice. Kao da
se sve što dotakne dah ovih krajeva pretvara u led i poprima čvrstinu čelika.
Uključujući ljude.
Kada mi je naređeno da umrem, pitali su me: „Hej, surmato, da li veruješ
u nešto? Da li veruješ u pravdu, u milosrđe? Poznaješ li Boga?“ Okrenuo
sam se i gledao sve dok nisu ustuknuli pred onim što su ugledali – ili možda
pred nepostojanjem onoga što su očekivali. Onda sam im rekao: „Verujem u
ono što vidim. Donesite pred mene vašu pravdu i milosrđe. Pokažite mi
Boga.“
Napis na zidu poručuje da je ovo EDESA, Pogranično naselje. Iza ovog
mesta počinje ledena Krayna. Ponoćno Sunce spiralno kruži tik nad
obzorjem, kotrlja se po granici svetla i sutona i kao da premišlja da li da
ponovo zatone za ledene litice. Svu toplotu zadržava za sebe i daje samo
nagoveštaje onoga što je u stanju da učini po nekim drugim mestima. Ovo je
zemlja sumraka. Sunce ovim krajevima nikada ne prilazi.
Nedaleko od sebe čujem žagor, prigušene uzvike. To je grupa putnika iz
Aaltolene, umotani su u grejna odela i krzna elukka talvi i svejedno se tresu
od hladnoće. Kao deca zijaju u nebo. Čujem kako im vodič nešto objašnjava i
na trenutak dignem glavu.
Džinovski beli orao raskrilio se iznad zidina grada, grabljivac raspona krila
većeg od teretnog vagona. On jedri na polarnom orkanu ne mičući krilima,
sličniji kakvom heraldičkom simbolu nego živom stvoru. U Jar-Kulutu zovu
ga sagaj, snežna ptica. Čkiljim ne bih li video ima li nekoga u sedlu na
leđima belog orla, ali u polutami Edese teško je razabrati pojedinosti.
Starosedeoci promiču okolo sličniji duhovima nego živim ljudima.
Očigledno imaju pametnija posla nego da gledaju za aaltolenskim
putnicima. Ja takođe. Na tren prelazim pogledom ulice podno perona, ali
izgleda da me niko ne sledi.
Neko vreme koračam prolazima zakrčenim balama krzna i parkiranim
snežnim vozilima. Maantie Tammi, Maantie Helmi, govore žutoplavi natpisi
sa zidova, jedva čitljivi ispod naslaga leda. Najzad stižem do slepe ulice na
čijem ulazu prikladno piše Kuya Huhti, Aleja šapata.
Još jednom proveravam da li nekoga ima u okolini. Vidim pokret, ali to je
samo odbegli haski, neobično nalik krupnom polarnom vuku, toliko
izmršavio da izgleda kao da mu se trbuh slepio za kičmu. Na leđima psa još
se vide tragovi biča prethodnog vlasnika, uspomena na sate vučenja saonica
preko velikog leda Krayne. Životinja me odmerava isto onoliko nepoverljivo
koliko i ja nju. Zapravo smo slični, on i ja. Obojica smo niko, osuđeni na
lutanje lavirintima mraza, i jedino krv može pomoći da se osetimo kao svoj
na svome.
Kutija sa ispravama trebalo bi da se nalazi ispod ivičnog kamena treće
kuće u nizu. Jedna od veza u naselju Edesa ostavila ju je tu još pre nego što
sam znao da ću poći do zemlje Trnova. Obazrem se, ali izgleda da sam jedini
čovek u Kuya Huhti. Pusta skladišta i zidovi obrasli injem potpuno su nemi.
Nožem raskivam ledenu koru i odmičem kamen. Kutija od kože čeka me
na svom mestu. Prelazim pogledom preko hartija i sve mi izgleda u redu.
Sada sam Jaromil Pohjoinen, trgovac krznom i uljem ulhrimaja i otac dvoje
zdrave dece.
Onda najednom zastajem i osluškujem. Nema baš ničega što bi makar
nagoveštavalo opasnost. Ali haskija nigde nema, nestao je u senkama. Aleja
šapata se pritajila, još tiša nego do tada. Ne pravim nagle pokrete, samo
pažljivo osmatram. Skrivam nož u levici i lagano se uspravljam.
Oni su tu, tri prilike umotane u krzno. Rasporedili su se tako da zatvore
izlaz iz Kuya Huhti. Verovatno su me pratili od stanice sve do ovog
ćorsokaka.
Uopšte ih nisam primetio, što je loš znak. Očevidno se radi o
profesionalcima.
U rukama najvišeg vidim harpun od belokosti, ostala dvojica drže noževe.
Hladno oružje: predviđeno je da sve bude tiho. Postavili su se tako da mi
odseku odstupnicu.
To određuje moj stav prema njima. Očevidno rade za ašara jar-kulutskog i
cilj im je da se diskretno postaraju za mene.
Okrećem se prema njima, povijen i malo raširenih nogu. Harpunar podiže
ruku prema meni u znak opomene: ne miči se. Vidim koliko je krupan. Kada
bih stao pored njega, moja glava doprla bi mu do polovine grudi.
I dalje skrivam nož u levici, kutiju sa ispravama držim drugom rukom
ispred sebe u visini grudi.
Odmeravam pokrete kojima bih mogao da ga rasporim i, da, savršeno sam
miran.
Baci, pokazuje mi harpunar. Odlažem isprave na led. I drugu ruku,
ponavlja on nestrpljivo. Uspeo je da primeti da nisam goloruk. Čekam
sekundu, ali sva trojica pridošlica nepomični su i ja ni po najmanjem migu
ne mogu zaključiti ko će prvi krenuti na mene. Spuštam sečivo ispred nogu i
uspravljam se ruku dignutih u visinu ramena.
Napadač s leve strane predvodnika najzad pravi grešku i približava mi se
na dva ili tri koraka. Nož je digao u visinu lica, sečivo je žućkasto kao
sasušena kost. Prepoznajem boju krvnog otrova mustaverrena. Na trenutak
uhvatim sjaj napadačevog oka, bezbojno svetlucanje koje odaje savršenu
ravnodušnost prema ubijanju – klanje je za ovog Trna posao kao bilo koji
drugi – a onda se ovaj pokrene i bez ikakvog upozorenja pokuša da mi sjuri
oštricu u desni bok.
Pokreti su mi sasvim jednostavni, gotovo školski. Koristim zamah
bledookog da ga proburazim njegovim sopstvenim otrovanim nožem. Pri
tom primenjujem fintu toliko puta ponavljanu i uvežbavanu da mi se
ponekad čini da sam se rodio s njom. Protiv drugog napadača upotrebim
napad u povlačenju istim nožem. U dva poteza razoružavam čoveka i sečem
mu vene na oba zapešća, zatim ga okrećem kao živi štit protiv harpunarovog
oružja.
Sam harpunar zadaje mi nešto više teškoća, i pored krupne građe čovek je
izuzetno pokretljiv i polazi mu za rukom da dvaput izmahne prema meni.
Posle drugog uboda harpun ostaje zaglavljen između rebara živog štita.
Najzad pravim trostruku fintu sa napadom u okretu, posle čega ostavljam
nož duboko zariven u harpunarevo rame. Potom upotrebim punu snagu da
istrgnem harpun iz grudi drugog napadača i zamahujem njime prema
predvodniku. Nema u tome veštine, tek puke snage, ali harpunar kao da tek
tada shvata šta se desilo. Vidim da mu je iz očiju nestalo straha i da ga je
smenilo nešto što gotovo liči na mirenje – ili možda prepoznavanje. Harpun
mu se zariva posred oka, probija lobanju i krnji zid iza glave. Telo ostaje
iskrenuto uz smrznutu površinu u sve široj tamnoj lokvi, prsti još nekoliko
trenutaka kopaju oko šiljka kao da bi da ga izvade.
Obazirem se oko sebe, malo zadihan. Deluje kao da se sukob odigrao
neprimećeno – što je uostalom i bilo želja mojih napadača. Dvojica su
pruženi nasred ulice, harpunar je podno zida klonuo preko sopstvenog
oružja i više ne mogu da mu vidim lice.
Čitav prizor odigrao se u potpunoj tišini, nije bilo jauka, čak ni stenjanja.
Tokom napada nijedan napadač nije pustio ni glasa. Osećam poštovanje
prema ašarskim ubicama. Mnogo smo sličniji nego što sam mislio.
Prilazim bledookom napadaču i podižem mu glavu. On mi je najsličniji po
licu i stasu. Preturam mu po džepovima i nalazim isprave, očevidno lažne
koliko i moje. Na njima piše da je čovek kome pripadaju Vitomil Glinka,
treći pomoćnik ekstraktora u rafineriji Gorsky. Tu su još zdravstvena
potvrda i kartica dozvole za rad na bušotinama.
Oklevam jedan trenutak, onda guram isprave napadača sebi u džep, a u
njegovu odeću trpam svoje, sada neupotrebljive.
Zatim hvatam lažnog Glinku oko pazuha. Telo je još klizavo od krvi i
zaštitne masnoće i nekoliko puta mi ispada iz ruku. Dovlačim ga do bala sa
krznom naslaganih duž zida slepe ulice i prevaljujem između dva reda. To
ponavljam još dva puta, svakog časa se osvrćući da proverim da li me je neko
opazio. Čovek isečenih zapešća još nekoliko puta se trgne u mojim rukama i
tek tada omlitavi. Potom odguram bale sa krznom taman toliko da zaklonim
tela.
Putem prema poprištu nogama razbacujem sneg preko tragova krvi koja
se putem okrunila sa odeće Trnova.
Najzad stižem do lokvi na samom poprištu sukoba. Tu brišem ruke,
pokušavam da očistim smrznute crvene tragove sa grejnog odela, ali same
lokve ne diram. Za sada verovatno još nema potrebe za žurbu. Čitav sukob
nije trajao više od nekoliko sekundi, svakako nije bilo vremena da se digne
uzbuna.
Koristim nož da zgrebem sa odeće izdajničke mrlje crvenila, one neobično
podsećaju na crveni vosak nakapao po rukavima i grudima mog odela.
Komadići staklasto krckaju i padaju na led. Posle nekoliko minuta mrlje su i
dalje tu, ali gotovo neprimetne na tamnoj površini zaštitnog odela. Mogao bi
ih opaziti onaj ko tačno zna za čim traga.
Dok polazim, izmršaveli haski ponovo se pojavljuje i oprezno njuši mesto
gde su do skora ležala tela napadača. Njegovo prisustvo trenutno mi
odgovara, jer verovatno znači da u okolini i dalje nema radoznalaca. Ali neće
dugo proći i situacija će se preokrenuti.
Razmišljam o tome kako će pseto pre ili kasnije prići balama da bi se
hranilo.
Nož mi samo na čas sevne u ruci i već se nalazi nekoliko metara dalje,
zakovan između haskijevog vrata i lopatice. Pas pokušava da napravi korak i
klone. Na trenutak ostavlja utisak da se pogurio da prikupi snagu.
Proveravam da bih bio siguran da je životinja mrtva, zatim izvlačim sečivo.
Onaj ko bude došao u Aleju šapata sada će uz smrznute lokve i tragove borbe
videti truplo lutalice. Ima li razloga da pomisli da i ostala krv nije pseća?
 Ne znam koliko će mi to što sam uradio kupiti vreme. Razume se, moram
učiniti sve što sam u stanju da sakrijem tragove, ali ne smem imati
poverenja da će išta upaliti.
Sada mi improvizacije mogu značiti opstanak. Jer negde je procurilo. Baš
kao što sam i očekivao kada sam izabrao da na put krenem na ovaj način.
Brzina kojom su me našli govori da je Veliki Vukodlak bio u pravu. Ovoga
puta pokrenuta je čitava mašinerija Trnova da bi se sprečio dolazak prvaka
Rige. To znači da će mi zadatak biti teži nego ikada i da je potrebno da
pažljivo razmislim šta mi je najbolje da učinim da ne bih pao u ruke
protivnika.
Poslednji put proveravam da li je na meni ostao neki trag borbe. Onda
polako, kao da se ništa nije dogodilo, odlazim sa poprišta.
 Glava 2
Riga
U našem ponašanju nema junaštva, ali je važno ostaviti privid
junaštva. Potrebno je pretvarati se da govoriš istinu, a sve vreme
izgovarati laži. Opsena rađa opsenu, a igre se vode unutar drugih
igara. Tako se rađa politika klanova.
Leonid Oinen

„Lazare! Lazare Nekadny!“

Okrećem se. Na dnu hodnika podzemnih dvorana esnafa ubica stoji stari
Vukodlak Leonid Oinen, Noćnik, devetostruki surmata i upravnik visoke
škole za ubice u Tuli. Dok gleda pravo u mene, vučje crte mu osvetljava
osmeh.
Prilazim mu i grlim ga. Moj bivši učitelj noža i mača odaje isti onaj utisak
tvrdoće kao i u vreme kada sam otpočinjao obuku, pre gotovo petnaest
godina. U međuvremenu su mu hirurzi isekli otprilike polovinu utrobe, a
nogavica ispod desnog kolena skriva gvozdenu protezu, ali on svejedno zrači
snagom. Dok se neki ljudi skrivaju pred tokom vremena i čine sve da ga
izbegnu, Leonid Oinen zaustavlja starenje tako što mu prkosi u lice.
„Dugo se nismo videli“, kaže Noćnik. „Dobrodošao, Lazare. Dobrodošao na
sabor ubica.“
Zajedno se spuštamo hodnicima ukopanim u permafrost Tule. Bio sam
najdraži učenik Leonida Oinena, a ostao jedan od omiljenih saradnika.
Naučili smo dragocenu stvar, nas dvojica: umemo da ćutimo zajedno.
Oko nas su mrka lica, opaljena mraznim vatrama Rige. Žamor tih,
prigušen. Nema među nama onoga ko nije okrvavio ruke bar nekoliko puta
u životu. Pogledi tvrdi, oči uvek na oprezu. Izrazi lica kao da govore: Pazi na
sebe. Čuvaj se i dok si u bratskom zagrljaju. Čuvaj se pre svega tada.
Svako zna da esnaf ubica predstavlja kamen temeljac našega društva. Po
snazi i važnosti koljači su prvi, oni određuju puteve i zadaju osnovne
smernice ponašanja svima ostalima. Trgovci i bankari dolaze sledeći.
Bratstvo ubica predstavlja moć – a moć je osnova vladavine. Uobičajeno je
da se glavar bira iz redova našeg esnafa, jer dobar i pravedan vladar mora biti
dobar ubica.
Naše društvo uvek je posvećivalo zasluženu pažnju školovanju ubica i
mnogi su se odvajkada rado opredeljivali za sveti poziv oduzimanja tuđih
života. Ali obuka počinje još u detinjstvu, ne dozvoljava opuštanje ni za tren
i ne prekida se do kraja života. Zbog toga je broj pravih, obrazovanih ubica
vrlo mali.
U prolazu vidim poznata lica: Bogdan Hauka, stručnjak za garotu, čovek
koji se nikada nije nasmešio na javnom mestu. Blizu njega stoji Antonjin
Kowalsky, bivši Ognjeni govornik, nekadašnja desna ruka Velikog
Vukodlaka, sada siva eminencija vladarevih protivnika. Uz njih je i baron
Lakana, poznatiji pod nadimkom Dvorska Luda, plemić iz Zelene Zemlje, za
koga se priča da je u esnaf dospeo ne toliko zahvaljujući umeću, koliko
poznanstvima na pravim mestima i bezumnoj surovosti.
Onda primetim da me Kowalsky posmatra.
Izraz mu je smiren, čak spokojan, pogled malo zamišljen. Deluje kao da
posmatrač nije sasvim prisutan.
Još davno naučio sam da se čuvam ljudi sa takvim pogledom. Budi
oprezan, Lazare, kažem sebi. Ovaj čovek te mrzi.
Nekoliko trenutaka pre nego što ću sa Noćnikom ući u sabornu dvoranu,
žamor oko nas se prekida. Okrećem se i vidim da su se na vratima pojavili
gosti iz klanova Oniksa i Psoglava. Za njima ulazi Trnov ambasador. Potpuni
je tajac dok predstavnik Karelije prelazi prostor do saborne dvorane, ali on
se pravi da ništa ne primećuje.
Polazimo za gostima da bismo stali na svoja mesta. Na ulazu u podzemnu
dvoranu sabora ubica toplota me zapahne kao iz peći. Nekoliko trenutaka
puštam da me vrući vazduh dira po licu, blagosloveni znak vatre koja život
daje.
Preda mnom je masivni sto u vidu prstena, dovoljno veliki da za njega
stane stotina krvnika. Prisutni su sve vreme na nogama: u sali ne postoji
nijedna stolica.
U središtu prstena, na ognjištu ukrašenom znakom pentagrama, bukte
plamenovi usred bazena napunjenog kamenim uljem i oblizuju otvor
dimnjaka usečenog u tavanicu.
Kada se učesnici sabora ubica skupe oko stola, blesak plamena ne
dozvoljava da jedni druge jasno vide. Dok traje donošenje odluka veoma je
važno ne gledati sagovornika u oči. Nije dozvoljeno direktno razgovarati;
govornici se mogu obraćati samo Vatri.
Noćnik i ja prilazimo svojim mestima za stolom, neposredno pored
glavarevog. Nedaleko od nas staje Bogdan Hauka, zatim polako prilazi i
Antonjin Kowalsky. Pogledi su im okrenuti ka vatri i obojica se prave da nas
ne primećuju.
Leonid Oinen podiže sa stola masku Ognjenog Govornika, onog koji zbori
u ime Vatre, da bi je namestio sebi na lice.
Kolo sabora ubica stoji lica okrenutih vatri. Crte su mirne u odblesku boje
pakla. Poručuju da je svako od nas spreman da uđe i u pravi pakao ukoliko
Veliki Vukodlak naredi. Postepeno razgovor zamire i nekoliko trenutaka
jedini zvuk u dvorani je huktanje visokih plamenova koje tavanica željno
usisava.
„Vatri govorim, jer samo će me vatra saslušati“, počinje Leonid Oinen.
Čujem kako ubice ponavljaju za njim:
„Vatri govorim.“
Stari Noćnik nastavlja:
„Vatra je suština života, deo Sunca, deo Črnboga. Vatri govorim, u vatru
se nadam.“
Kao jeka za njim dopire:
„U vatru se nadam.“
Iza ritualne maske govornika, osvetljen odbleskom plamenih jezika koji se
viju i upliću, razbuktavaju i ponovo smiruju, Leonid Oinen zvuči kao
otelotvorenje paganskih božanstava koje je klan nekada slavio. Glas mu je
razgovetan i dubok:
„Vatri govorim. Većina ovde prisutnih zna za događaj koji se pre nešto
više od dva dana zbio kod Anijanskih vrata, u pograničnoj zoni između Trna i
Vukodlaka. Pala je krv i izgubljeni su životi. Boj je zaustavljen, ali pravda
traži zadovoljenje. Pisano je u zakonima Sanije da se sukobi klanova neće
rešavati ratovima, već viteškim bojem glavara ili njihovih predstavnika.
Čelik protiv čelika, njihov surmata protiv našeg. Veliki Vukodlak već je
poslao radiogram u kome je uputio izazov ašaru i javljeno mu je da je
poruka primljena. Tražim od tebe, Vatro, da mi otkriješ ime onoga ko će biti
izabran da predstavlja Vukodlaka.“
Glas koji prvi progovara dopire sa druge strane velikog ognja.
 „Vatri govorim. Ja se ne slažem. Svi dobro znamo šta se dogodilo na
Anijanu. Do kada ćemo trpeti takve nepravde, Vatro, i prepuštati slepom
slučaju da ih razrešava umesto nas? Zbog čega da proglašavamo nekoga za
pokojnika i da rizikujemo da nas njegova slabost sve izneveri? Uzmimo
radije sami ono što nam po pravu pripada!“
Posle tih reči čuje se slabi žamor, ali većina ubica samo ćuti, zagledana u
plamenove. Očekivali su ovakav nastup i niko nije iznenađen, pomislim. Na
trenutak okrećem pogled prema Kowalskom, ali njegovim licem ne prolazi
nikakav izraz.
„Vatri govorim.“ Reč uzima oblasni ubica pokrajine Andoja i Lagoja.
„Nisam jak govornik. Ali znam gde leži istina. Ovaj esnaf ima snagu. Zašto
da šaljemo pojedince? Udarimo svi zajedno i uništimo protivnika jednom za
svagda!“
„Vatri govorim.“ Glas Leonida Oinena zrači smirenošću. „Neki pripadnici
bratstva izgleda zaboravljaju na kodeks. Vekovima je surmata cvet naše
tradicije, sveti pokojnik koga Črnbog određuje da pravdu donese.“ On
zastane, zagledan u vatru, kao da u njoj čita reči koje će izgovoriti. „Život
jednog čoveka već je dovoljno vredan. To je razlog zbog koga u boj šaljemo
samo pojedinačne mrtve. Zar to sada treba da zamenimo životima mnogih?
Kažu da su se nekada, u vreme klanovskih ratova, snegovi crveneli od krvi
Vukodlaka. A ja kažem da je to bilo i od stida! Razdvojene i posvađane
myrskyg će nas odneti!“
„Vatri govorim, u vatru se nadam.“ Javlja se Bogdan Hauka. „Govoriš o
pokojnicima i njihovoj pravdi, Vatro. Ali ja neću da mrtvi i sahranjeni govore
umesto mene! Veliki Led ih je proždrao i uništio. I šta sad rade? Evo ih tu,
među nama, određuju puteve živih. Ono što je bilo, ne vraća se. Istorija je
mrtva, baš kao i oni koji su je stvarali. Bio sam pokojnik i znam šta to znači.
Ne želim to nikada više! Govorim o nama, ovde i sada. Neću da mi mrtvi
kroje život!“
Pljesak iz nekoliko krajeva sale, mnogo jači nego što sam očekivao.
Pogledi se krišom okreću prema nama i smesta vraćaju vatri. Loše stoje
stvari, pomišljam. A najlošije je što su umetnici mača i noža podeljeni.
Leonid Oinen je zagledan u razbuktalu lomaču na sredini saborne
dvorane. On čeka da se galama umiri.
„Da li si svesna, Vatro, da to što govoriš znači rat?“
Ovog puta progovara baron Lakana:
 „Zar se uvažene kolege ubice plaše rata?“
Do mene dopire žamor zapanjenosti oko okruglog stola. Do sada se niko
nije usudio da to ovako direktno izgovori. Setim se reči Leonida Oinena: Ne
treba se plašiti javnih napada. Ali treba uvek imati u vidu da su oni obično
samo vrh ledenog brega.
Šta je to Kowalsky smislio?
Sa drugog kraja podzemne dvorane čujem glas koji ne prepoznajem.
„Vatri govorim. Ašar je prevarant. Koliko je naših surmata stradalo jer je
poglavar Trnova poslao svoje čankolize da ih presretnu i zaustave još na
putu? Zar da najbolje gubimo zbog tuđinske nevere?“
Prozvani ašarev predstavnik se meškolji: vidim ga kako se, debeljuškast,
oslonio s obe ruke o okrugli sto.
„Vatri govorim. Svakako da ne treba tako pričati. Srce me boli kada vidim
takvo nepoverenje.“ Glas Trna je nazalan, ton ravnodušan. „Ko je ikada bio
za pošten i ravnopravan boj pokojnika, ako ne Trnovi?“
Grohot svuda oko okruglog stola. Čak se i predstavnik Oniksa posprdno
nasmeši.
„Ašaru je žao što protivničkim surmatama ne može i danas da pruži
onakvu bezbednost kakva je nekada bila zagarantovana...“
Jači smeh i povici: „Napolje!“
„... Ali zbog poznatog stanja kod Anijanskih vrata situacija je znatno
složenija nego što je to ranije bilo slučaj. Ašar naprosto ne može tvrditi da će
s pravom ozlojeđeni narod propustiti Vukodlake izazivače i...“
Reči ašarskog predstavnika guta galama. Povici: „Tišina!“ „Napolje!“ i
„Sramota!“ Leonid Oinen neko vreme bezuspešno pokušava da povrati red.
Šta to govori? pomišljam. Zar ne shvata da će pristalice Kowalskog to
jedva dočekati? I onda: On se namerno stavlja na njihovu stranu. Zar je
stanje toliko loše?
Leonid Oinen se okreće prema meni i jedva primetno vrti glavom.
Trn ništa ne razume, shvatim najzad. To je aparatčik koji naprosto
izgovara reči po formuli uobičajenoj pred dvoboje surmata. Njegov zadatak
je da na vukodlačkom saboru zvanično prihvati dvoboj u ime Karelije, a ne
da razmišlja sopstvenom glavom. Uopšte mu nije važno šta se stvarno
događa.
 „Vatri govorim.“ Posle Trna javlja se predstavnik Psoglava. „Psoglav i
Trnovi smatraju da treba prerazmotriti neke klauzule ugovora o bezbednosti
između Vukodlaka s jedne strane i rečenih klanova s druge. Oni osećaju da
uslovi koje su im svojevremeno nametnuti preko...“
U dvorani, pandemonijum. „Napolje!“ „Izdajnici!“ „Anijan je naš!“ „U
Vatru s njima!“
Predstavnici Trna i Psoglava pokušavaju da govore, ali se ne čuju od
povika Vukodlaka. Nešto kasnije, obojica izlaze iz sale praćeni zvižducima.
Posle nekoliko trenutaka, prati ih izaslanik Oniksa.
U sabornoj dvorani galama se nastavlja.
„Od njih očekujete vitešku borbu?“
„Razapeće našeg surmatu nasred Karelije!“
Primećujem kako Dvorska Luda daje znake Noćniku i pokušava da se
nadviče sa čitavim saborom ubica ne bi li dobio reč: utaman. Isto tako
mogao bi se takmičiti sa zavijanjem čopora prvog glavara Vukodlaka.
„Vatri govorim.“ Prezriv, dubok glas u nekoliko trenutaka uspeva da
postigne ono za čim se baron Lakana poduže upinjao. Lecnem se. To je
Antonjin Kowalsky lično. Galama se oko njega gasi u trenutku i Vatru
ponovo opasuje krug tišine.
Ali bivši Ognjeni govornik ne traži reč za sebe. Posle nekoliko trenutaka
on pokaže na Lakanu: „Zar vatra ne želi da posluša ovog čoveka?“ Onda
slegne ramenima i kao uzgred doda: „Možda ima da kaže nešto važno.“
Sada je tišina u sali potpuna. Dvorska Luda, koji je najzad dobio priliku da
progovori, okleva. Čujem šuškanje hartije sa koje se sprema da pročita
nešto: uznemiren je. Shvatam da je sve do sada bilo samo predigra i da će
prave stvari biti izgovorene za nekoliko trenutaka. Kucnuo je čas da se krene
u napad. Govoriće baron Lakana, ali svima je jasno da to zapravo progovara
Antonjin Kowalsky.
„Vatri govorim. Vatra zna da naš malobrojni esnaf ubica drži u rukama
glavninu moći.“ Sada su reči Lude čudno lišene boje i više podsećaju na
deklamovanje. Deluje kao da Lakana i sam prvi put vidi poruku koju prenosi
esnafu. „Želeo bih da danas razmotrimo neka pitanja. Pre svega, želeo bih da
pogledamo da li je ta moć ravnomerno raspoređena.“ Glas predstavnika
Zelene zemlje postepeno dobija zalet. „Kodeks kaže da su svi majstori
plemenitog zanata jednaki. Da li se toga drže oni koji vode naš red? Pogledaj
ih dobro, Vatro, i šta vidiš? Laž i izvitoperenost.“
 U sali vlada potpuni tajac. Mešavina odglumljene preneraženosti i tihog
uživanja: zapravo niko nije iznenađen razvojem događaja. Sasvim suprotno:
ovo su čekali sve vreme.
„Govori se, Vatro, da uvažene glavešine esnafa radije biraju mir i sigurnost
svojih tajnih imetaka nego rizike otvorenog sukoba i pre će raditi iza leđa
nego što će se upustiti u borbu. O, zvanično oni su kao i ostali članovi
bratstva, uzdržavaju se od svih vidova zemnog bogatstva. Ali govori se da je
polovina novca Tule njihovo. Čak kažu da je glavar lično ima otvoren račun
kod njih.“
Ovo je otvorena pobuna, pomišljam. Zar su sišli s uma? Šta imaju na
pameti? Da otpočnu rat i istovremeno izazovu cepanje bratstva?
„Šta Vatra hoće da kaže?“ Glas Leonida Oinena je suv.
„Hoće da kaže da naše glavešine vrlo razborito vode računa o tome kako
ulažu svoje junaštvo. Oh, bude neko od njih s vremena na vreme surmata i
krene u boj za Vukodlaka. Ali za sebe će izabrati najlakšeg protivnika. Zna se
vrlo dobro ko među njima postaje pokojnik i na kakav način. Moćnici odlaze
u boj samo ako su sigurni da će pobediti.“
Baron nastavlja, glas mu je zadihan:
„Kažu da nas čuvaju od rata dok brane da zločince naučimo pameti.
Zapravo čuvaju sebe i svoje glave. Pogledaj ih, Vatro, kako glume jaganjce.
Zar svojevremeno nije trebalo da Nekadny ode da se bori protiv Udolfa
Svjatislava? Pa ipak, on nije proglašen za pokojnika, nego su glavešine
poslale drugog u taj boj. Zato što je Svjatislav jak, a Lazar Nekadny ne sme
da bude ugrožen na svom dragocenom mestu. Oh, ta igra moći kod
Vukodlaka!“
Ovog puta čak je i stari Leonid uzdrman. On namešta masku, stoji kruto
uspravljen i nakašljava se. Optužbe koje iznosi baron Luda nebulozne su i
većina prisutnih to zna – ali kao i mnogo puta u životu, ton i nastup mnogo
su važniji od poruke.
„Ovoga puta ulog je veliki i pokojnik Trnova svakako će biti moćan“,
govori Lakana. „Ali vođe bratstva su se već dogovorile. Poslaće nekog od nas
ko će sigurno izgubiti. Zašto bi ugrožavali sebe? Sukob će biti okončan u
korist Trnova. Da li je to izdaja? Pa šta ako jeste! Važno je da su dragoceni
položaji sačuvani!“
Zašto se niko ne oglasi? upitam se. Da li je moguće da svi misle kao on?
 Osvrćem se na jednu, zatim na drugu stranu. Plamenovi bukte i ližu
narandžastim jezicima otvor u obliku levka, kao da će nas usijano središte
prostorije sve progutati. Na trenutak imam osećaj da sam jedini u toj sali.
Postoji tačka na kojoj ćutanje postaje podjednako prodorno kao vrisak.
„Vatri govorim“, izgovaram glasno.
Glave se okreću, pogledi se odvajaju od hipnotične igre svetlosti u smeru
iz koga kao da nisu očekivali reakciju.
„Hoću da se prijavim.“ Glas mi je sasvim miran. „Želim da predstavljam
Vukodlaka na megdanu u Kareliji.“
Na trenutak se okrećem prema Kowalskom i vidim da me ovaj netremice
posmatra. Pogled mu je smiren i – da li mi se to samo čini? – zadovoljan.
Očekivao je ovo, pomislim. On je želeo da se javim. Da li je moguće da je
čitava predstava počela zbog mene?
Nekoliko trenutaka ispod oka odmeravam lica okupljena oko plamenova.
Da li ste ovo planiralil upućujem im nemo pitanje. Odgovara samo huka
lomače.
Črnbože, zar sam imao drugog izbora?
Galama ponovo počinje. Zaleće se kao lavina iznad morene, polako uzima
zalet i pretvara u nešto besno, nezaustavljivo.
„Takvo nazovi viteštvo sputava pravdu!“
„Dosta je bilo preživelih načina!“
„Niko ne sme da porekne narodu pravo na rat!“
„Dosta.“
Glas se zariva usred galame. Iako ne preterano glasan, uspeva da se izdvoji
između svih ostalih, različit kao srebrni rapir između gvozdenih. Ispunjen
autoritetom, tera glave da se i protiv volje trgnu prema njemu.
„Dosta!“
Čovek u grimiznom ogrtaču kroči u sabornu dvoranu i kreće prema mestu
za okruglim stolom koje je do tada bilo upražnjeno. Za sobom ostavlja trag
tišine. Uz Vatru, jedini zvuk u podzemnoj dvorani proizvode njegovi koraci.
Glavar Anund Jakov III, vrhovni zapovednik orlove garde Rige i Veliki
Vukodlak lično.
Ne okrećući glavu, bacam pogled prema baronu Lakani. Njegovo čelo je
oznojeno, pogled unezveren. Prvi put od početka sabora Dvorska Luda
izgubio je sabranost. Otvorenih usta gleda čas u Kowalskog, čas u glavara
Rige. Kao i ja, nije očekivao da će se ovaj danas pojaviti.
 „Jeste li svi sišli s uma?“ govori vođa Vukodlaka.
Glas je dubok i ne mnogo glasan, ali sasvim razgovetan na pozadini huke
plamenova, kao da predstavlja njihov neodvojiv deo.
„Zar niko od vas ne shvata?“
Prisutne ubice kao da se bude iz sna. Oni tek sada počinju da se meškolje,
zgledaju, kao da ih mesta više ne drže. Verovatno se mnogi pitaju od kada
Veliki Vukodlak sluša iz potaje i da li je prepoznao govornike. Jedno je kada
znaš da će glavarevi žbiri preneti tvoje reči tamo gde ne treba, sasvim drugo
uraditi to lično i na tako neposredan način. Jer većina je davno naučila da
postoje i pametnije stvari od isprečavanja na put Anundu Jakovu. Opasni su
članovi esnafa, ali onaj koji ih vodi mora biti opakiji od ostalih.
Prvi se oglašava baron Dvorska Luda.
„Ti, ti ne shvataš, glavaru“, kaže on. Glas mu zvuči samotno i nesigurno.
Anund Jakov okreće se prema Lakani. Ima u tom pokretu nečega od
grabljive zveri, kao da čitavo glavarevo držanje opominje na opasnost. Iz
nekog razloga, Luda to izgleda ne primećuje. Naprotiv, liči na čoveka kome
se samopouzdanje sve brže vraća. On nastavlja:
„Možda si ti i Veliki Vukodlak, ali ti to ne daje za pravo da prekidaš sabor
Vatre. Vatri govorim, u vatru se nadam. Želim da stavim na raspravu
odluku o odmazdi. Anijanska vrata ne smeju proći nekažnjeno!“
I dalje tajac.
„Svi misle kao ja i svi će me podržati!“ izjavljuje Dvorska Luda.
Ali Bogdan Hauka gleda negde u srce vatre, a Kowalsky samo ćutke
posmatra.
Veliki Vukodlak se pokreće. U nekoliko koraka prilazi baronu Lakani.
„Recite mu! Recite šta svi mislimo!“ Luda se okreće čas na jednu, čas na
drugu stranu.
Huktanje plamenova skriva odgovore, ukoliko ih ima.
„Budalo!“ govori Anund Jakov.
On staje iznad ubice iz Zelene zemlje, ogroman u grimiznom ogrtaču, i
grabi ga za revere. Iako nikada nije bio surmata, u tom trenutku nalik je
svome ocu koji je golim rukama slomio vrat Psoglavcu, tren pre nego što će i
sam izdahnuti.
„Ne smeš to da činiš!“ Baron se izvija i pokušava da se oslobodi. „Ne smeš,
Anunde Jakove! Svi su na mojoj strani! Ne smeš mi ništa!“
 On se trza na jednu stranu, zatim na drugu, ali ga Veliki Vukodlak čvrsto
drži.
„Ostavi me! Čuješ li – Ostavi!“
Luda pokušava da se otme i jednom rukom udara glavara po obrazu.
Iz grudi Velikog Vukodlaka dopire prigušen zvuk. On odiže Lakanu sa
poda i drži ga sekundu ili dve ispred sebe u rukama. Za takav potez treba biti
obdaren nadljudskom snagom ili možda istim takvim besom. Na čas
glavarove oči narandžasto blesnu odsjajem Vatre – i ko bi rekao da se pred
nama ne nalazi zver koja od iskona luta po pustarama Sanije? Verujem da se
niko ne bi iznenadio da je Anund Jakov dograbio barona i rastrgao ga u
komade tu ispred sviju. Ali umesto toga glavar se napregne još više,
raširenih nogu, i pre nego što iko shvati šta radi, hitne Ludu u sabornu
vatru.
Kameno ulje pljusne na sve strane, poprska tavanicu i nekoliko najbližih
ubica. Baron Luda u trenutku se pretvori u buktinju, čitava desna ruka i
polovina lica zahvaćeni su mu narandžastim plamenovima. Zavijajući, on se
kotrlja po tlu, pokušava da ugasi kamenu vatru. Dotrčavaju dvojica ili trojica
iz bezbednosti, bacaju preko njega šinjele i umotanog ga iznose iz prostorije.
Polako cviljenje ranjenika postaje sve tiše.
Plamenovi se još neko vreme viju po podu oko saborne Vatre i po
okruglom stolu. U sali ostaje da visi zadah oprljenog mesa.
Okrećem pogled prema Kowalskom. On oseti da ga posmatram i na
trenutak uperi oči prema meni. Lice mu je potpuno bezizražajno.
„Surmata će poći i surmata će pobediti!“ govori Anund Jakov. „Ko ima
pravo da napušta puteve starih i ugrožava one koji će tek doći?“
On se okreće prema meni. Pokreti su mu najednom vrlo formalni, držanje
kruto. Pomalo podseća na sveštenika tokom praznične službe u hramu
Črnbožjem. Kada progovori, glas mu je napevan:
„Lazare rittari, umri za mene.“
Naklanjam se i čekam.
Glavar se okreće središtu podzemne dvorane.
„Da li Vatra ima neku reč protiv počasti koju ja, Veliki Vukodlak Rige,
Anund Jakov III, ukazujem ovom čoveku, počasti gubljenja života u ime
otadžbine?“
Huktanje plamenova. Vidim kako Bogdan Hauka zausti da nešto kaže i
predomišlja se. On se zgleda sa Kowalskim. Na trenutak imam osećaj da su
razmenili neku poruku iz koje sam ja u potpunosti isključen. Pauza se
odužuje. Niko ne izgovara ni reč.
„Ako je tako, onda te proglašavam mrtvim, nosioče mača i noža“, govori
Veliki Vukodlak. „Dostigao si vrhunac u rukovanju tuđim životima i
prevazišao druge u potrazi za savršenstvom ubijanja. Sada te tundre Rige
zovu, jer kucnuo je čas da se odužiš. Mnogo puta prolazio si Anijanska vrata
da odbraniš čast svoju i našu, pokojniče, i svaki put vraćao se kao pobednik.
Učinićeš to i sada.“
Ćutke stojim i čekam.
Glavar se okreće Vatri.
„Od sada si pokojnik, imena nemaš, i tvoji prijatelji moraju te zaboraviti, a
žena i porodica oplakati. U borbi protiv izazivača nemaš šta da izgubiš. Samo
pobeda nad surmatom Trna vratiće te među žive. Govorniče, čitaj nam
kodeks!“
Na pozadini huke čujem glas Leonida Oinena:
„Tvoje će oružje deo surmate biti, da krv pusti, da žilu otvori. I neće
napustiti ruku pokojnika; i neće poleteti, već će po ledu kročiti.“
Glavar se diže i obilazi savetnika da bi stao do mene.
Tajac u sali je potpun.
„Upamti, pokojniče“, govori glavar. „Ti si izazivač i moraš sam dospeti do
prestonice Hiljadu jezera.
On se obazire po sali.
„Ovo su posebni dani. Bezbrojne ubice nižeg ranga želeće da te vide
mrtvog u telu, a ne samo po ukazu. Poznato ti je da surmata koji iz bilo kog
razloga ne izađe protivniku na megdan ostaje mrtav zanavek, a njegova
porodica osramoćena. Nemoj da dopustiš takvu sudbinu.“
„Ko će biti moj protivnik?“ pitam glavara Vukodlaka neposredno pre nego
što će ritual biti završen. „Da li je Trn odgovorio na izazov? Da li je ašar
proglasio surmatu iako ne zna ime izazivača?“
Gospodar Rige stoji preda mnom, ogroman u grimiznom ogrtaču, lica
prekrivenog kalpakom od kože polarnog vuka.
„Prvak Trnovog ašara nekada se zvao Udolf Svjatislav i bio je rittari
nosilac sekire. Ti ga dobro znaš, surmato, jer je pre dve godine trebalo da se
sukobite na teritoriji ovog grada. Avaj, on sada više nema ime.“
Dugo me odmerava.
„Baš kao ni ti, pokojniče.“
 Glava 3
Jarmland
Legenda kaže da je klan Vukodlaka dobio ime prema prvom
glavaru, koji je došao sa Velikog Leda i ujedinio nomadska plemena
Rige u veliki i jak narod. Kada je neprijateljska vojska došla da ih
porobi, on je otišao u pustaru, ulovio predvodnika vučjeg čopora i
navukao na sebe njegovu kožu. Tako maskiran, okupio je vukove Sanije
i uz njihovu pomoć oterao osvajača. Narod ga je čekao, ali on se nije
vratio. Koža je srasla za njega i on je nastavio da luta divljinom, delom
čovek, drugim delom vuk. Veruje se da i danas čuva narod Rige od zla, a
može se videti u noćima punog Meseca.
Adam Bremenski

Svi gradovi ikada podignuti na permafrostu nakupine su napuštenih

projekata, neupotrebljivih mostova i propalih cevovoda. Zimsko podizanje
leda i njegovo spuštanje usled zagrevanja oborili su mnoge građevine. Edesa
nije nikakav izuzetak. Čitave četvrti kroz koje sada prolazim pretvorene su u
ruine i ponegde samo tragovi govore o nekadašnjim grandioznim planovima
da se demoni hladnoće pokore i zauzdaju.
Jedan deo mojih misli i dalje je u podzemnoj dvorani sabora. Razmišljaj,
kažem sebi. Razmišljaj s kojim ciljem bi Kowalsky želeo da manipuliše
tobom. Zbog čega bi mu bilo stalo da se baš ti sukobiš s Udolfom
Svjatislavom? Zaista, frontalni napad kome je pribegao privukao je pažnju
Velikog Vukodlaka lično i time ugrozio i samog Kowalskog. Bilo je to
neoprezno – a poslednja stvar koja se može zameriti jednom školovanom
ubici jeste nedostatak smotrenosti.
Razmišljanja bez dovoljno podataka nose sa sobom previše senki i
varljivih skretanja. Posle izvesnog vremena okanem se besplodnog posla.
Trenutno imam neposrednijih problema od dvorskih spletki u udaljenoj
prestonici. Vrlo često prolazim pored ašarevih milicijskih patrola, iako me
nekim čudom posle okršaja još niko nije zaustavljao. Razume se da me to ne
zavarava. Maska koju sam nabacio posle sukoba privremena je i može spasti
svakoga časa. U Aleji šapata tri tela čekaju da budu pronađena. Ona upiru
prstom: On je pokojnik kao i mi! Pogledajte tragove noža! Zar u njima ne
prepoznajete surmatu?
Prolazi Edese spušteni su za gotovo pola metra u odnosu na temelje kuća,
a delovi kolovoza izjedeni levkastim udubinama. Krovovi su trouglasti,
strmi, prozori zakucani za okvire i oblepljeni izolacijom i samo se na
njihovoj sredini vide majušne fortočke za provetravanje, prozori nasred
prozora.
Na samom početku sam odlučio da ne odem do železničke stanice, možda
zbog toga što bi to bio najočigledniji i najprivlačniji izbor. Razmišljao sam o
tome da bih, razume se, mogao da se provučem između patrola kojima je
stanica Edesa svakako načičkana i da se ukrcam na voz za Kareliju. Uz
hartije Vitomila Glinke to je čak verovatno. Ali čim tela u Kuya Huhti budu
pronađena za vozom će krenuti kablogram i milicija na izlaznoj stanici tačno
će znati gde i kako da me traži. U mom umu stanica Edesa je zaboravljena i
ne postoji.
Druga moja odluka jeste da se ne obraćam ovdašnjim potkazivačima sa
platnog spiska Velikog Vukodlaka. Imam kod sebe adresu četvoro u Edesi,
još toliko u Kareliji. Sve su to ljudi koji su zaključili da na zlatnicima ne piše
poreklo i da idealizam neće pomoći da žive bolje. Takvi se uvek rado
prodaju onome ko bolje plaća, često je govorio Noćnik. Ne upuštaj se u igru
trgovine s onim koji će za kakvu-takvu nadoknadu đavolu rado ponuditi i
sopstvenu kožu.
Zbog toga sam se odlučio za drugi način.
Leđa sam okrenuo stanici i trudim se da između nje i sebe napravim što
veće rastojanje. Umesto do nje, poći ću najkraćim putem van grada. Nije
mnogo verovatno da će iko očekivati da se surmata zaputi u divljinu.
Prelazak nasamo preko Krayne, bilo u snežnom vozilu, bilo na sagaju,
poduhvat je na koga se retki usuđuju, a ređi uspevaju. Ime oblasti ispred
mene označava kraj sveta – i to nije slučajno.
Razume se, pre nego što zađem u prave pustare okrenuću se nazad. Kada
stignem do prve usputne postaje mogu sačekati neko vreme i onda se
ukrcati na sledeći voz za prelazak preko Velikog Leda.
To je drevni nauk Vukodlaka, star valjda koliko i narod Rige. Naši ljudi
koriste ga odvajkada pred zavojevačima, pred svim velikim nedaćama.
Kad ne znaš šta ćeš, pođi u divljinu.
 Oko mene sve su češće oronule kućice podignute na tradicionalni inuit
način. Tu i tamo iza njih podižu se stambeni soliteri potamnelih zidova,
sagrađeni na stubovima ukopanim u permafrost. Nekada su naselja sa
takvim građevinama preko noći nicala na pustarama Rige po nalazištima
gasa i kamenog ulja, da bi ih nekoliko godina kasnije ponovo progutao Veliki
Led.
Neke višespratnice iskošene su do te mere da deluje da ih samo čarolija
drži da se ne preture na bok: posledica pogrešnog proračuna i dejstva
varljive statike večnog leda. Iza zakrpljenih fortočki vidim u oknima
hidroponike sa kržljavim strukovima luka i gotovo osećam zadah
siromaštva. Ispred mene deca odevena u krzno igraju se lutkama
napravljenim od ševara iz južnih močvara. Ovo je medved... ovo snežni bik...
a ovo elukka talvi. Devojčica bucmastih obraza zastaje i sumnjičavo me
posmatra, inje joj se skupilo po okovratniku.
Ispred sebe vidim snežno vozilo sa slikom irvasa na boku, izudarano i
prastaro; dok uz trzaje ide preko leda izbacuje oblake plavog dima. Stajem
nasred puta i mašem obema rukama: stani. Vozač, star i otrcan kao i vozilo,
najpre je besan i nepoverljiv, video je miliciju koja patrolira gradom. Jarećim
glasom zahteva od mene da se sklonim.
Novac u mojoj ruci vidljivo ga odobrovolji. Tražim od njega da me preveze
na periferiju i on pristaje. Ne skidajući pogled sa banknota mrmlja:
„Greh je odbiti čoveka u nevolji.“
Nekoliko minuta kasnije, pošto smo se pogodili za cenu, krećem se dalje
lavirintom pograničnog grada Trna. Ulice oko nas okićene su molitvenim
barjacima pred skori praznik proleća. Između zgrada vise sajle ukrašene
komadima platna ispisanim svetim tekstovima. Razapeti sa jedne strane
ulice na drugu, molitveni barjaci se vijore na vetru dok šalju poruke vernika
Črnbogu.
Pored nas u suprotnom smeru promiču crne bolničke saonice, upadljive
usred razmazanih belih i sivih linija naselja. Ubrzo potom slede još jedne.
Da li to znači da je neko našao tela u Aleji šapata?
Razume se, to ni u kom pogledu ne menja moje planove.
Dok saonice poskakuju po neravninama, primećujem na zadnjem sedištu
koštani luk na sklapanje. Čiča Jarac mi priča o prošlogodišnjem uspešnom
lovu na ptarmigane dole na južnim morima, nesvestan koliko mu je još
vremena preostalo.
 U ovakvim situacijama većina državnih surmata naprosto bi zaklala
vlasnika i uzela vozilo. Bivši baron Lakana iz Zelene zemlje rasporio bi ga i
razbacao utrobu, a onda se pomokrio na ostatke. On to smatra pečatom
svoje ličnosti. Ali moje mišljenje glasi da je često obična povreda
delotvornija od smrti. Mnogi članovi esnafa Vukodlaka ubica kod Lazara
Nekadnog smatraju za kukavičluk ono što je prosti minimum dejstva.
Važno je paralisati vagus, setim se reči starog Leonida Oinena. Blagi
pritisak i protivnik će biti onesposobljen satima. Jači znači da ćeš ubiti. Budi
slobodan da izabereš prema ličnom ukusu.
Okrećem se Čiči Jarcu i posmatram gotovo nepostojeći vrat i oči duboko
upale ispod obrva. Liči na ostarelu i gojaznu verziju Udolfa Svjatislava,
prođe mi kroz glavu. Mogli bi biti u srodstvu.
To, razume se, uopšte nije isključeno. Bilo je poznato da je najsuroviji
borac Trna došao iz porodice niskog porekla upravo negde iz ovih krajeva.
Njegova senka će te pratiti, prođe mi kroz glavu. On će uvek biti uz tebe,
do svoje smrti ili tvoje. Ili čak i posle toga.
Godinama se Lazareva noćna mora zvala Udolf Svjatislav. Napola čovek i
napola zemni demon, govorili su njegovi obožavaoci. Trol žedan krvi, onaj
koji proždire Vukodlake. A za pokojnika Lazara, razlog sramote koja čak nije
bila zaslužena. I koja se, razume se, utoliko teže mogla sprati.
Kada je proglašen za umrlog, Udolf je javno prozvao moje ime. Bilo je to u
vreme kada je bio mlad i nepoznat ubica, samouvereni žutokljunac kakvi
ginu u buljucima. Nije izazov kada čovek treba da zakolje ovcu. Ne znam
kako je pao predlog da prepustim borilište mlađem od sebe. Naš borac se
zvao Timotije Iskelma. Jednako kao Svjatislavu, i njemu je to trebalo da
bude vatreno krštenje, ali pre toga gledao sam ga više puta u probnim
okršajima i slagao se sa opštim mišljenjem: dečak je rođen sa darom za
klanje. Život Trna izazivača trebalo je da bude moj poklon za njega.
Saonice usporavaju i njihov motor oglašava se promenjenim tonom. Čiča
Jarac i dalje nešto govori dok manevriše kroz sve uže uličice, ali ja ga više ne
čujem.
Pred očima mi iskrsava slika onoga što se desilo na borilištu u Tuli, živa
kao da se sve juče odigralo. Udolf stoji nasred terena sa trolovskim runama
ispisanim po nadlakticama, ono što će mu doneti nadimak u potonjoj
karijeri. Ruke mu vise do zemlje, trup je bačva, sav u žilama i mišićima. Dve
sekire širokog sečiva su mu kao srasle za šake. Manje izgleda kao živo biće,
više kao proizvod magijskog rituala.
Tada sam se prvi put pokolebao i pomislio da do zamene možda nije
trebalo da dođe. Iskelma je bio sve ono zbog čega se čovek ponosi što je
ubica, ali hoće li biti u stanju da se nosi s ovim?
Onda su se uvodni rituali okončali i borba je počela.
Mladi Vukodlak bio je još bolji nego što sam pamtio. Od prvog trenutka
bio je nadmoćan. Poigravao se sa Udolfom Svjatislavom i istovremeno
promišljeno pazio da se ne zaleće u nepotreban rizik. Trn je često parirao u
poslednjem trenutku i na jedvite jade izbegavao da ne bude preklan. Ubrzo
je bio pokriven tragovima Iskelminog noža i izgledalo je da ga samo
đavolska snaga čuva da ne padne.
Trenuci koji su potom usledili pratiće me do kraja života. Posle jednog
napada Timotija Iskelme, prvak Trna bacio je jednu sekiru na zemlju kao da
želi da odustane od borbe. Osim što dueli surmate uvek vode do pogibije.
Na trenutak sam tada ugledao lice Udolfa Svjatislava, pokriveno
mešavinom znoja i krvi. Dok je drugu sekiru podigao ispred sebe, video sam
kako se slobodnom rukom drži za stomak. Da li je to kraj, upitao sam se
tada.
Mladi Vukodlak pođe u završni napad.
Ali Trol nije ni pokušao da uzvrati udarac ili da se skloni. Umesto toga, on
pruži slobodnu ruku u neobičnoj imitaciji čarobnjačkog bacanja čini – a
Iskelma odskoči kao da je naleteo na zid i nastavi da se tetura.
Magija, prošapta neko iz blizine. Ali ja sam znao šta se događa i samo sam
se nemoćno digao sa sedišta, baš kao i polovina drugih gledalaca.
Trn mu je nešto bacio u oči, povikao je neko pored mene. Mladi Vukodlak
mahnu nožem jednom, dvaput – videlo se da to radi nasumice. Iz lože u
kojoj sam sedeo mogao sam da vidim crvene tragove hemikalije na njegovim
obrazima. Publika je bila u delirijumu i redari su je s teškom mukom
sprečavali da ne upadne na borilište.
Trol se nije obazirao ni na šta oko sebe. On izmahne sekirom i odvali
Iskelmi nogu ispod kolena. Potom, ne čekajući da zamru vodoskoci krvi,
pribije mladog Vukodlaka na tlo. Odsečena noga ležala je nešto podalje. Trik
svetlosti učinio je da mi izgleda kao da se stopalo još miče. Dok je Iskelma
kopao prstima po snegu Udolf je podigao nož mladog Vukodlaka, prišao mu i
uhvatio ga za kosu.
 Nije ga odmah zaklao. Čvrsto ga držeći, upotrebio nož da iskopa Iskelmi
oba oka. Onda je ustao i počeo da se okreće oko sebe.
Šta to radi, upitao sam se. Spori okret na desno, zatim na levo. Potom sve
iz početka.
Onda sam shvatio.
Trol je igrao. Bio je to drevni paganski ples smrti, zahvaljivanje
demonskim božanstvima noći što su mu pomogla da pobedi.
Najzad je zastao. Nekoliko trenutaka tražio je nešto po zanemeloj publici.
Onda je ugledao mene i licem mu se proširio osmeh.
„Do skorog viđenja, šampione“, doviknuo je i bacio okrvavljene oči u
publiku.
Kao što svi znaju, kasnije se Udolf proslavio. Nanizao je tuce ubistava u
nepunih godinu dana. Zatim još toliko. Izgledalo je da mu senka jača i
postaje mračnija sa svakom žrtvom. Njegove borbe nisu se završavale
pobedama, nego kasapljenjem. Obično na prevaru. Često uz podlost.
U svoje vreme, naravno, postao je legenda.
U jednom trenutku irvasovo vozilo prolazi pored parkiranih saonica sa
oznakama ašarske milicije. Ugledam barikadne ježeve sa bodljikavom žicom
i ljude u belozelenim maskirnim uniformama.
Vozač irvasovog vozila usporava kao da će se zaustaviti. Namerno nas je
dovezao ovamo, pomislim i osećam u sebi neku vrstu polupoštovanja, ovo
je lukavstvo kakvo uopšte ne bih očekivao od takvog čoveka. Posmatram ga
iskosa, ali njegove oči me ne primećuju. Nekoliko trenutaka osmatram
milicionere. Po izgužvanim uniformama i neobrijanim licima prepoznajem
rezerviste, očigledno skupljene na brzinu i protiv svoje volje. Ima ih prilično
mnogo, što znači da mesto vrvi od ašarske milicije.
Bili su sigurni da ću proći baš kroz Edesu, pomislim. To znači da ih je
neko dobro obavestio. Kowalsky?
I pored svega, shvatim da tako nečastan postupak ne bi ličio na mog
protivnika.
Saonice produžuju pored barikada a da niko nije ni pokušao da ih zaustavi.
Stari vozač gleda pravo ispred sebe i ne ispušta ni glasa.
Sada je potez na meni.
Nepun kilometar dalje, na samom izlazu iz grada, biram bočni prolaz koji
deluje potpuno pusto i kažem Čiči Jarcu da parkira pored utilidora za
distribuciju tople vode i nadgledanje cevi kanalizacije.
 Dok vozač irvasovog motornjaka zaustavlja saonice udaram ga
neposredno ispod potiljka i čovek se samo skljoka preko sedišta. Udaram još
jednom da budem siguran da se neće podići i obazirem se na sve strane.
Negde iz daleka dopire lavež pasa, ali izgleda da nas niko nije video.
Izlazim, odvlačim telo do utilidora i odižem poklopac. Dok oko mene kulja
para i brzo nestaje na vetru ubacujem čoveka u tunel preko grejnih cevi i
fekalnih odvoda. Onda svlačim okrvavljena krzna sa sebe i navlačim njegova.
U džepu ukradenog odela pored isprava nalazim i pljosku sa akvavitom.
Otvaram je i posipam nešto rakije preko vozača. Još toliku količinu istresam
mu u usta. Metoda je prastara, ali mi možda svejedno kupi sat ili dva
vremena za slučaj da Trnova milicija prebrzo naiđe.
Izlazim iz utilidora u oblaku pare. Imam utisak da i sam zaudaram na
džibru kojom sam polio vozača. Dok ulazim u irvasovo vozilo iza ugla se
pojavljuje žena sa detetom i kreće pravo prema meni. Ona se upadljivo trudi
da pokaže kako me ne primećuje, a mališan sa krznenom kapom gleda me
širom otvorenih očiju. Kada se nađu gotovo naspram mene dečko mi pokaže
srednjak, i dalje istog izraza lica. Trenutak ili dva gledam za njima dok se
gegaju izdubljenom ulicom. Onda zalupim vrata za sobom i krećem u
divljinu.
Već daleko van grada zaustavlja me jedna patrola oružnika Trna, ali i to su
rezervisti prikupljeni na brzinu i njihova kontrola je obična formalnost.
Posle nekoliko sekundi Vitomil Glinka može da ide dalje bez pitanja. Uskoro
prolazim pored ploče na kojoj piše EDESSA 15 KILOMETRI i izlazim iz
grada. Put pokojnika može da bude nastavljen.
 Glava 4
Wrok
Na dverima ašarske palate pravde u Kareliji pročitao sam ovakav
natpis:
„Pod ovom tavanicom sakupljaju se vetrovi pre nego što će udariti na
sve četiri strane sveta. “
Adam Bremenski

Kola kompozicije za prelazak Velikog Leda koja se zaustavlja na postaji

Wrok, pedeset kilometara od Edese, poluprazna su. Svega tri vagona prevoze
putnike, uglavnom radnike na bušotinama koji odlaze kući na kratkotrajni
odmor. Ostatak kompozicije čine teretna kola i cisterne kamenog ulja.
Ukrcavam se na voz posle samo dva sata čekanja. Pre nego što ću ući u
stanicu odgurao sam irvasove saonice u jarak pored nasipa puta i zatrpao ih
starim snegom, zatim poravnao tragove. Do završetka bio sam mokar od
znoja, ali zadovoljan obavljenim poslom.
U Wrok sam ušao peške i tu zatekao samo dvojicu lovaca na elukke talvi
koji su čekali da se ukrcaju na voz za Kareliju. Pljoska sa akvavitom pomogla
mi je da se sprijateljim s njima. Nekoliko trenutaka razmišljao sam o tome
da li da ponovo promenim identitet, ovog puta s jednim od lovaca, onda sam
zaključio da bi bilo prekomplikovano otarasiti se drugoga. Odlučio sam da
još izvesno vreme budem Vitomil Glinka, iako to postaje sve opasnije kako
vreme protiče.
Dok prolazim kroz kompoziciju okrzne me Talva nainen, žena u odori
plemkinje i ja refleksno prinosim licu zapešće levice, klanovski znak
izvinjenja i uvažavanja. Pogledi nam se na čas sretnu. Lice joj deluje tvrdo,
ali joj se oči smeju. Na čelu joj je iscrtana oznaka Trnovog klana. Ona se
nakloni. Viteže. Onda primećuje da se osvrćem i gleda u stranu, prema
praznom sedištu nedaleko od mesta sa koga se koji trenutak pre toga
podigla, da bi trenutak kasnije ponovo pogledala prema meni.
Ovde ima mesta, govore mi njene oči.
Smeštam se u blizini, pored prozora. Dvojica lovaca na krzno spuštaju
zavežljaje na drugi kraj vagona, zatim sedaju u red ispred mene.
 Gledam za Talva nainen dok odlazi prema vratima na suprotnom kraju
vagona. Nekoliko trenutaka pitam se šta jedna plemkinja traži na ovakvoj
liniji.
A šta ti tražiš, pokojniče? upitam sebe.
Kompozicija se njiše na sporom putu preko tundre. Ponavljam sebi pitanje
u čiji odgovor nisam siguran: za čim traga Vukodlak među Trnovima i zbog
čega drži na čelu njihov klanovski znak? Mogao bih sebi da ponavljam priče
o višim interesima i zajedničkom dobru, ali one će, razume se, kao i uvek
ostati priče.
Pravi razlog iza svega jeste trol.
Osvrćem se po polutami železničkog vagona. Iz uglova u mene gledaju oči
Trna ubice, sigurne u sebe. Kako god da se okrenem, Udolf Svjatislav će mi
određivati život.
Možda se, pomišljam, drugačije nije moglo desiti. Nepisani zakoni oko nas
čine mrežu sitnoga okca. Sve što počinimo određeno je kanonima čvršćim od
lednika. Ponekad mi izgleda da mi se život posle Iskelmine pogibije odvija
nezavisno od moje volje, kao da učestvujem u šahovskoj partiji sa ljudskim
figurama u kojoj je jedini igrač zakon običaja.
Klan te stvorio, klan te može izbrisati, prisećam se starinskog nauka koga
je toliko često ponavljao Noćnik tokom beskrajnih časova vežbi. Kada treba
da birate između časti i života, izbor nije toliko težak kao što na prvi pogled
izgleda.
Naši putevi, govorio je Oinen, ispisani su poukama predaka i ponekad se
razdvajaju u suprotne smerove ili završavaju ćorsokakom. Ali njih je stvorilo
iskustvo duže i bogatije nego što će naše ikada biti. Kolone mrtvih gledaju
nas iz prošlosti. Svaki put kada donosite odluku, upitajte sebe: da li je
smisleno odbaciti sve to nakupljeno znanje jednim jedinim potezom?
Voz se polako uspinje pokraj postaje Valkoinen i ja vidim kućice u
podnožju visokog pružnog nasipa. Nedaleko od njih prostire se kurgan,
klanovsko groblje. Nekoliko stotina metara dalje, ugledam leševe.
Tri stuba dignuta su nedaleko od pruge i za njih su vezana trojica
kriminalaca. Njihova kazna bila je u tome da goli budu izloženi arktičkom
vetru. Tela su im iskrivljena uz stubove, potpuno bela, kao da led stvrdnut
unutar njihovih žila pokušava da izbije na površinu kože i pomeša se sa
Velikim Ledom napolju.
 Još neko poput tebe, majstore bez imena, upitam sebe. Još neko ko se
sudario sa zakonima starijim od sveta?
Vrata vagona se otvaraju uz tresak. Talva nainen se vraća sa vrčem punim
brezove kalye. Ona seda na svoje mesto. Dok ispija piće primećuje da je
gledam i nudi vrč da i sam probam.
„Ja sam Rahila od Karelije“, govori ona.
„Vitomil Glinka“, izgovaram ime koje je jedno od mnogih.
Razgovor polako počinje i dotiče se mnogih tema. Ona je čula za Anijan i
veruje da je sukob namerno isprovociran. „Ubeđena sam da će vladar
Vukodlaka ovih dana morati da izazove ašara“, kaže. Pri tom se mršti, kao da
lično mora da donese tu odluku.
Dok govori, nešto u vezi sa plemkinjom Trna deluje mi neodređeno
poznato. Kao da predosećam šta će poželeti da kaže trenutak pre nego što to
ona stvarno izgovori. Razmišljam da li je moguće da sam je negde video i
smesta shvatam koliko je to malo verovatno.
„Da li si rođena u Kareliji?“ pitam je.
„Jesam. A ti si stranac.“
Lecnem se na te reči.
»Ha?“
„Kažem, nisi iz ovih krajeva. Gde si rođen? Kod Vukodlaka?“
„Otkud ti to?“
„Po načinu na koji izgovaraš član ‘nu’. Kao stanovnici Rige. Predugo
otežeš.“ Zakikoće se. „Nuuuu...“
Posmatram je i razmišljam. Razume se, moj odglumljeni naglasak daleko
je od savršenog, ali bio je dovoljan da prevari vozača irvasovih saonica. Ipak,
ona me je provalila bez greške. Možda je na voz ubačena kao provokator, da
pronalazi sumnjivce i pokušava da od njih izvuče informacije. Verujem da
samo glumi da ne zna da je izazov već upućen, a surmate proglašene. Ili ju je
poslao Udolf Svjatisav lično. To bi tek predstavljalo pravu ironiju.
Ali Rahila od Karelije deluje mi kao osoba istinski plemenitog roda.
Karelijsko plemstvo staro je vekovima i vrlo poštovano. Bilo bi teško – mada
svakako ne i nemoguće – navesti nekoga od njih da radi kao dostavljač ili
agent.
Sve vreme dok razgovaramo pokušavam da prodrem kroz masku
karelijske plemkinje i svaki put otkrivam kako ona to sa lakoćom izbegava.
 Nešto kasnije, Talva nainen drugi put izlazi. Kao da nešto traži po
vagonima, pomislim. Nešto ili nekoga. Voz ubrzava i ponovo usporava na
nizu uspona i padina što se u vidu dugih talasa protežu licem Velikog Leda.
Sada smo zašli u oblast pustara i više se oko nasipa ne vide tragovi ljudi.
Ledeni prah dignut vetrom vijori nad permafrostom, kao da se magla sliva
tik uz površinu snega. Nestalni likovi sve žustrije obrazuju šare i iščezavaju
pre nego što se oko navikne na njih. Vilinske tigrove pruge hitaju preko tla,
večno promenljivi crteži na licu vetra.
Vrata na drugom kraju vagona ponovo se otvaraju i na njima se pojavljuju
tri prilike u odeći bušioca. Oni se nezainteresovano osvrću sa rukama u
džepovima i polako mi prilaze.
Ašarska milicija, pomišljam i u meni nema nimalo sumnje. Po starom
običaju, Trnovi šalju jednog izvršioca plus dvojicu terenaca za podršku.
Glavareve udarne trojke. To ih je ona poslala, pomišljam. Toliko što se tiče
karelijskog plemstva i njegovog ugleda.
Pretvaram se da ne obraćam pažnju na došljake. Vraćam pogled prema
prozoru i posmatram uskovitlanu belinu u podnožju nasipa.
Koraci se zaustavljaju kraj mene.
„Isprave“, veli neko i ja podižem pogled. To je najniži pripadnik trojke:
pseće crte i isti takav pogled na licu tamnom, orijentalnom.
Jedan lovac na krzna zašeprtlja po stvarima, krene da pretura po
džepovima. „Nije to moja roba“, govori. „Nikada nisam ni tvrdio da je moja.
Ne znam ko je ostavio te zavežljaje.“ Drugi samo ćuti i ne diže pogled.
Šverceri, pomišljam. Jedan pratilac digne obrvu prema njima, ali ništa ne
govori; očigledno ga prizor zabavlja.
Ali ja sam taj koga predvodnik psećeg lica i drugi pratilac netremice
gledaju.
Obavešteni su o Edesi, pomišljam. A svakako im je dostavljen i lični opis
koji je nekada odgovarao majstoru Lazaru Nekadnom.
Ali ja sam ušao na stanici pre Edese. Nije blisko pameti da bi se ubica
vraćao i dva puta prolazio mesto zločina.
Ili možda jeste? Kako razmišlja milicija Trna?
Ćutke pružam hartije Vitomila Glinke. Pseće lice pomno ih proučava.
„Molim da pođete s nama“, kaže mi najzad.
Švercer je zbunjen. Gleda čas u mene, čas u njih, ne može da shvati da
naredba nije upućena njemu.
 Dižem se polako iz sedišta i odmeravam izvršioce Trna. Ali oni su se
razmestili tako da ih je teško ugroziti odjednom. Takva uvežbanost ne liči na
obične terence. Dvorska garda, pomišljam. Ovo je osoblje iz krugova
neposredno uz ašara. Nisam znao da sam podigao prašinu do tolike visine.
„Mogu li da znam o čemu se radi?“ pitam.
Nema odgovora. Jedan pratilac hvata me ispod miške.
„Hajde.“
Odmeravam lica ašarovih agenata, ali ona ne odaju nikakva osećanja. Nisu
sigurni, pomišljam. Svesni su da bih mogao biti surmata Vukodlaka, ali
nemaju dokaza. Zato će radije ukloniti nevinog, nego da rizikuju da propuste
izazivača Udolfa Svjatislava.
Prolazimo kroz vagon, vetar grune u desnu stranu voza silovito i nastavi
da zviždi oko njega. Posmatram gardiste oko sebe. Verovatno planiraju da
me dovedu do nekog od teretnih vagona i tamo smaknu, pomišljam.
„Kuda ga vodite?“ Oštar, zapovednički glas.
Okrećem se. To je Talva nainen, stoji na ulazu s rukom na ručki prolaza
između vagona. Onda okreće pogled na mene.
„Šta se to desilo? Ko su ovi ljudi?“ pita me.
Milicajci kao da prepoznaju plemkinju i zastaju.
„Moja gospo“, govori Pseće Lice, najednom nesiguran.
„Šta ste naumili s mojim bratom?“
„Vašim... bratom, gospo?“
Ona gleda čas jednog, čas drugog i milicajci obaraju poglede. Najednom
nisu više sigurni u to šta se događa. Kao ni ja, uostalom.
„Dakle? Šta ste naumili s rittari Vitomilom?“ pita ona.
„Najponiznije molimo za izvinjenje“, govori Pseće Lice. On se prvi sabrao i
po refleksu krenuo u pogrešnom smeru. „Nije nam bila namera da
ugrožavamo ni vas, niti ikoga iz porodice časnog Railja od Karelije.“ Na
trenutak me iznenadi boja njegovog glasa. Previše je ravan, kao da
deklamuje napamet naučenu poruku. Oči su mu uprte u tačku iza
plemkinje. „Bila je greška. Radi se o tome da nam je javljeno da je na stanici
u Edesi ušao jedan opasan...
„Niko od nas nije ušao u Edesi“, govori drugi krijumčar, zaboravivši se na
trenutak. Na njegovu sreću, niko ne obraća pažnju na njega.
„Sigurna sam da je ovde u pitanju neka greška“, kaže ona ne skidajući
pogled sa predvodnika.
 Pseće lice još jedan trenutak me posmatra. Kao da bi hteo da mi se obrati,
zatim zaključuje da je bolje da to ne učini. Njegova kratka debata sa samim
sobom okončava se tako što najzad sleže ramenima.
„Hajde“, kaže pratiocima i sva trojica brzim koracima izlaze iz vagona.
Vetar postojano jača. Dignuti sneg oko voza sada je bujica što teče i obliva
čitav predeo, blokovi leda su džinovi do kolena u njoj. To se začinje
myrskyg, Otac vetrova. Voz na trenutak usporava između dva uzvišenja dok
gurač na čelu kompozicije raonicima razmiče smetove koje je arktički vetar
nagomilao po pruzi.
„Hvala“, kažem i gledam Rahilu od Karelije u oči. A u sebi dodajem: Zbog
čega si mi pomogla?
Odgovora na neizrečeno pitanje nema. Niti će ga biti. Verujem da ne bi
bilo razlike ni da sam otvoreno pitao.
Oči Talva nainen, okrenute pravo prema meni, prepune su skrivenog
smeha. Ja te znam, govore mi, a i ti mene. Zar ne vidiš? Koliko ti treba da
shvatiš šta se zapravo dešava?
U tom trenutku gotovo da je prepoznajem. Samo još sekundu i mogao bih
da kažem ko je ona. Ali onda se plemkinja okreće i čarolija biva prekinuta.
„Hajde... Vitomile“, kaže ona. „Treba da nastavimo jedan stvarno zanimljiv
razgovor.“
 Glava 5
Krayna
Posmatrao sam kako rasni sagaji ponekad zbace sopstvenog jahača i
iskidaju ga povijenim kljunom ili mamuzama i kandžama. Oni teže
tome da zaborave čemu su ih dreseri mesecima učili i da postupaju u
skladu sa nekim svojim tamnim instinktima. To je istina koju majstori
sagajeve igre dobro znaju:
Veoma je teško jahati belog orla.
Lazar Nekadny

Posle nekoliko sati putovanja voz stiže do lednika Talvajatvi. Šine i pragovi
opisuju veliki luk ivicom morene. Znakovi pored pruge opominju na česte
odrone leda. Predeo je kao isklesan u staklu: štura i strašna lepota
permafrosta.
Dižem se sa sedišta i polazim po vagonu da protegnem noge. Rahila od
Karelije kunja na jednom sedištu, dvojica švercera naslonili su glave jedan
na drugog malo dalje ispred i pospali kao deca. Čitav vagon je tih i čuje se
samo zvuk vetra i, daleko ispred, ravnomerno brektanje dizelke.
Razgovor sa plemkinjom trajao je dugo i doticao se raznih tema. Tekao je
prirodno i lako je moguće da bi spoljašnjem posmatraču izgledao kao
ponovni susret onih koji su se godinama družili, možda čak i dobro
poznavali. U jednom trenutku shvatio sam da mi je teško da uverim sebe da
tek što smo se upoznali.
Prvi utisak koji sam stekao o sagovornici samo se produbio tokom
razgovora. Pokazala je obaveštenost o velikom broju različitih tema i, rekao
bih, izuzetnu načitanost, nešto što bi se svakako moglo očekivati kod jedne
dame visokog roda. Pa ipak, teško mi je polazilo za rukom da je smestim na
odgovarajuće mesto, kao da iza svake njene reči postoji još nešto skriveno,
nešto što mi uporno izmiče.
Osećaj prepoznavanja bio je sve vreme na granici, gotovo opipljiv. Nisam
mogao da se otmem utisku da je bilo dovoljno samo da izgovori jednu jedinu
reč na odgovarajući način i da bih shvatio ko je ona zapravo. Nisam se
previše trudio da sakrijem taj osećaj. Negde sam te već video, Rahilo od
Karelije, govorio je svaki moj gest. Ni jednog trenutka nije pokazala da to
primećuje, što svakako nije moglo biti slučajno.
U jednom trenutku pokušao sam da skrenem temu na Udolfa Svjatislava i
iznenadila me prirodnost sa kojom je Rahila to zaobišla. Ni jedne sekunde
nije izbegavala temu, niti pokušavala da okrene razgovor u drugom smeru.
Nije se čak ni postavljalo pitanje ima li potrebe razgovarati o tome. Ili zaista
ništa ne zna o borbi, ili je velemajstor pretvaranja, pomislio sam tada. I
nisam mogao da izbegnem utisak da je na neki način povezana sa mojim
protivnikom.
Razgovor se završio nezadovoljavajuće po mene. Posle svega nisam bio
načisto da li joj je bilo do flerta, ili je pokušavala da se približi sa ko zna
kakvim planom na umu.
Voz usporava i ja u daljini ponovo vidim velikog snežnog orla, simbol
severnih klanova. On klizi neposredno iznad permafrosta kao duh rođen
usred bele pustinje, oko ga čas opazi, čas ponovo izgubi. Predeo pod njim je
potpuno nepokretan, mrtav kao tela trojice kriminalaca iz Valkoinena.
Lokomotiva se bliži prevoju preko vrha morene lednika, reka ledenih i
kamenih oblutaka stoji pokraj nas pod nemogućim uglom od preko šezdeset
stepeni. Pod udarima vetra morena kao da titra u plamenovima: mrazni
požar permafrosta.
Šta je bilo prirodnije nego da se upravo u ovim krajevima začnu škole
elitnih ubica, onih koji će veštinu oduzimanja tuđeg života dovesti do nivoa
umetnosti?
Prvi put zaklao sam čoveka u trinaestoj. Nije bilo elegancije stečene
kasnije školovanjem, nije bilo preciznog baleta noževa. Naprosto, oduzeo
sam život. Onoliko prljavo koliko se to može učiniti.
Za pokojnika sam prvi put proglašen sa nepunih dvadeset i okusio onaj
osećaj moći koji se javlja dok držiš u šaci tuđu sudbinu. Tada sam shvatio da
sam nož. Imao sam cilj kome ću moći da posvetim budućnost.
Dok se vraćam hodnikom ponovo dižem pogled prema prozoru. Tamo gde
je jedan polarni orao šestario nad lednikom, sada se vide dva. Prolazi
nekoliko minuta dok izvode zamršenu igru nad večnim ledom, onda treći
sagaj izranja iza ivice morene i klizi prema kompoziciji. Ostale dve polarne
ptice prate ga, sa svake strane po jedna.
Voz izbija na vrh prevoja i gotovo se zaustavlja. Polarni orkan zvekeće
prozorima, zviždi po konstrukciji. Osećam kako vagon vibrira pod mojim
nogama, ljulja se kao na moru. Prozračna bujica odignutog snega briše oko
kompozicije i prevaljuje se na drugu stranu. Nešto dalje, postrance u odnosu
na prolaz, vidim vihor suvog snega, usamljenog igrača na ciči.
Nešto oštro zaškripi i prekine se. Gotovo istovremeno, začujem krt,
odsečan zvuk, kao kada se prelomi komad leda. Ili kao kada se pripuca iz
vatrenog oružja. Kola pređu još nekoliko metara, onda naglo zacvile
točkovima i stanu. Motor lokomotive zamukne kao nožem presečen.
„Šta se to dešava?“ čujem bunovni glas nekog rafinerijskog radnika.
„Jesmo li već u Kuu Suoli?“
Sada kada se lokomotiva više ne čuje, vetar kao da je mnogo glasniji.
Ljuljanje vagona nastavlja se, iako se kompozicija više ne kreće. Onda iz
daljine čujem razgovetan tresak. Nešto se dešava.
Krupnim koracima vraćam se do svog vagona. Talva nainen je ponovo
nekuda nestala. Dvojica krijumčara su se probudili i žučno razgovaraju sa
susedima. U vagonu zbrka postepeno raste.
„Rahila“, pozovem glasno, ali nema odgovora.
Polako, kao da me se sve to uopšte ne tiče, dižem torbu i prebacujem je
preko ramena. Među stvarima nemam vatrenog oružja, ako ne računam
signalni pištolj sa raketama. Proveravam regulator kapilarnog grejača odela i
zaptivke, nameštam snežne naočari preko očiju.
Čujem nekoliko hitaca iz vatrenog oružja. Zatim se oglasi kratka
eksplozija i pucnjava se prekida. Ponovo tresak, ovog puta mnogo jači.
Drhtaji prožimaju vagon, kao da nešto živo pokušava da se probije u
kompoziciju.
Glasovi rafineraca zbunjeni su, uplašeni. Negde iz neposredne blizine
začuje se otegnuto kreštanje, praćeno zvukom razbijanja stakla. Putnici
zagalame u jedan glas, zahtevajući da znaju šta se dešava. Ali zapravo im
objašnjenja nisu potrebna.
Voz je napadnut.
Jednom rukom držim signalni pištolj dok drugom hvatam vrata vagona i
guram ih od sebe svom snagom. Vetar ih potkači, udruži snagu sa mojom,
krene da ih istrgne sa šarki. Onda udari i mene punom žestinom, zanese me
dok skačem na tvrdi, zrnasti firn pored pruge. Preko mene pada senka nečeg
ogromnog i brzo nestaje.
Zakotrljam se po staklastom snegu, klizim nekoliko metara po nasipu na
ivici morene i zaustavim se u podnožju ugruvan, ali čitav. Pištolj držim
priljubljen uz telo. Računa se da je signalni obeleživač beskoristan kao
oružje, i to je uglavnom istina, jer su njegovi projektili neprecizni i malog
dometa. Ali markerna raketa ispaljena iz neposredne blizine razornija je od
običnog metka.
Povici ljudi iz voza deluju prigušeno usred orkana na vrhu prevoja. Voz
stoji delom sa jedne, delom sa druge strane brega, polukilometarska zmija
od gvožđa bačena preko samog vrha.
Nedaleko od sebe u snegu vidim raščerečeno telo vojnika iz obezbeđenja
voza, zid nasipa obojen je od vrha do dna svetlom, gotovo ružičastom
nijansom njegove krvi. Izgleda kao da je čovek eksplodirao, njegovi ostaci
rasuti su preko padine, po šinama. Nad Trnom stoji ogromni beli orao i
mehaničkim pokretima komada ono što je preostalo. Druga snežna ptica
sleće na krov moga vagona, jednim udarcem kljuna kao sekirom cepa drvo i
izolaciju ispod njega, staklo prozora pretvara se u zamućenu srebrnu mrežu i
u vidu ledene kiše prosipa preko mene.
Nešto dalje vidim još nekoliko sagaja koji su se podjednakom silinom
okomili na preostala dva putnička vagona. Komadi materijala uz treskanje i
lomljavu lete na sve strane. Još dalje, oko voza obleću nove ptice, prave
krugove lenjo i kao usporeno na orkanu. Na samoj granici vidljivosti, jedva
primetni, dva sagaja šestare i čuvaju stražu.
Sagaj koji je čerečio vojnika diže glavu i zagleda se u mene postrance, kao
začuđeno. Kljun i perje su mu umrljani crvenilom. Između krila učvršćeno
mu je sedlo, a preko glave prebačen upravljački oglav. Čovek koji sedi u
sedlu i odmerava me ima letačku opremu na kojoj su oznake jasno vidljive.
Pentagram, oznaka klana Vukodlaka. Ovo su moji sunarodnici.
I bez klanovskih obeležja napadače bi bilo lako prepoznati. Kroz zvuke
lomljave i jauke čujem njihove glasove. Mešavina finskih i slovenskih reči
koje izgovaraju zajednička je za sve klanove, ali samo jedan među njima
može imati ovakav naglasak.
Pogranične pljačke nisu nikakva retkost i govori se da su organizovane uz
prećutnu saglasnost glavara lično. Verovatno među jahačima sagaja ima dva
ili tri vojna specijalca koji su pažljivo odabrali lokaciju i opseg napada.
Sasvim mali broj poginulih često je dovoljan da se na suprotnoj strani stvori
osećaj duboke nesigurnosti. Uslediće note, biće razmenjeni protesti. Možda
će se dvojica novih surmata sresti u sukobu bez početka i kraja.
Vukodlaci se smeju, dokono razgovaraju dok ubijaju preostale radnike.
Izgleda da su iznenadnim napadom uspeli da onesposobe sve vojnike iz
obezbeđenja i sada su se dali na posao da ne preostane niko živ. Kreštanje
sagaja i jauci povređenih izazivaju provale grohota mojih sunarodnika. Ne
koriste vatreno oružje kojim su onesposobili vojnike Trna; uzdaju se u
sirovu snagu polarnih orlova.
Na trenutak me ispunjava bes. Poželim da viknem: Ovo je greška,
prekinite smesta! Hvata me osećaj da sam se našao usred tuđeg obračuna, ja
ovde ne pripadam nijednoj strani.
Ali čak i da moje isprave ne govore da sam Trn, sumnjam da bi se nešto
promenilo. Vukodlaci će me raščerečiti o istom trošku kao i ostale putnike
voza.
U jednom trenutku vetar naglo ojača. Sagaj koji se našao ispred mene
sporo udari krilima jednom, dvaput, odigne se u vazduh i ponovo sleti. Kljun
je otvorio prema meni, vrat je ispružen i nakostrešen, spreman je za udar.
Ne pokušavam da pobegnem, kao što je jahač verovatno očekivao. Kada se
ptica nađe neposredno ispred mene, viknem punim plućima:
„Seisaä!“
To je uslovljena komanda koja zaustavlja sagaje Vukodlaka. Bela ptica se
ukoči u mestu, kljuna otvorenog, sa izrazom komičnog iznenađenja. Dok
jahač psujući pokušava da je natera da se pokrene, dižem raketni pištolj i
pucam.
Vrela eksplozija oglašava se prigušeno. Tane iz pištolja zariva se
neposredno ispod levog oka snežne zveri i odatle eksplodira crna krv.
Umesto da se ugasi ili rasprsne, signalna raketa, zaglavljena u kosti lobanje,
nastavlja da bljuje iskre i pretvara glavu životinje u vatrenu fontanu.
Orao ispušta otegnuti krik i napola skače visoko u vazduh, napola poleće.
Jahač je u trenutku izbačen iz sedla i rebra su mu pretvorena u kašu pod
silovitim udarcima ptice. Drugi skok, još viši, sledi odmah posle prvog, prati
ga nešto što je napola kotrljanje po ledu. Sagaj se pretvara u mahnitu čigru
lepeta krila, udaraca kandžama i kljunom. Zapaljeno perje, krv i parčad sedla
pršte visoko u vazduh. Crna krv brizga po moreni oko orla i smesta se
smrzava. Raketni plamen sada se već ugasio, ali sagaj je i dalje izbezumljen,
povređuje samog sebe, pomahnitao od mirisa osmuđenog perja i sopstvene
krvi.
Drugi jahač priteruje pticu uz ranjenog orla u pokušaju da ga smiri, a ovaj
se baca na njega i kljuje silovitim, kasapskim udarima. Ispaljujem još jednu
raketu u mećavu perja i krvi i provlačim se ispod voza na drugu stranu.
 Prevoj je neposredno ispred mene. Sa jedne strane otvara se raselina na
samoj ivici lednika, sa druge strane su račva isprepletanih staza i odron
morene. Vazduh Talvajatvija oštar je i prozračan kao kristal. Orkan skida sa
prevoja sloj za slojem praškastog snega i u vidu zavese baca ga u raselinu.
Iza mene, prizor deluje kao iz pakla, bele ptičurine uzleću i strmoglavljuju
se u orkanu, otimaju se oko crvenih, bezobličnih komada koji su doskora bili
ljudi, kidaju kljunovima, mahnito tuku krilima, obleću jedna drugu, sve
podseća na grotesknu imitaciju vazdušnog boja starinskih dvokrilaca. Prevoj
izgleda kao scena posle bitke, tela su rasuta oko raskomadanih vagona.
Možda moji sunarodnici pokušavaju da utvrde ko im je oborio jahača, ali u
ovakvoj pometnji to im neće biti lako.
Sada je najvažnije brzo delati.
Nešto mi zazuji pored uva, a malo kasnije do mene dopre zvuk pucnja,
prigušen i slabašan. Okrenem se, poguren u plimi myrskyga. Jedan sagaj
kreće se prema meni. Umesto da poleti, kao kokoš gaca po tvrdom snegu.
Njegov jahač repetira oružje; Črnbog zna kako mu polazi za rukom da nišani
iz tako nestabilnog položaja.
Ne oklevam ni trenutka. Širim ruke kao da ću mu potrčati u susret i
bacam se preko ivice prevoja.
Jedan trenutak kao da lebdim u vazduhu i myrskyg me potkači, zanese i
iskosi. Onda se zakotrljam usekom, za sobom sam povukao čitav usov
komada leda, šljunka i okrunjenog firna. Rukama pokušavam da zaštitim
glavu i kontrolnu kutiju kapilarnog odela. Ivica raseline je na nekoliko
metara od mene, komadi se odronjavaju i nestaju u pukotini dok klizim sve
brže i brže. Ne znam više gde je dole, a gde gore, preturam se preko glave,
kotrljam po bokovima, udarci me stižu sa svih strana
tresak
zatim odskačem silinom koja mi kreše krvave svetlace pred očima. Suvi
sneg leti visoko u vazduh, a vetar ga smesta nosi. Dok kroz zvižduk oluje
pokušavam da se uspravim, vidim da je orao koji me je sledio ponovo
poleteo, sada klizi neposredno iznad tla, jedri u matici vetra pravo ka meni,
ispruženih kandži. Osećam kako me zapahne zadah ptičurine, a onda se
naglo prekine. Napad me je promašio.
Uspravio sam se i teturam naspram oluje, orao je napravio krug na vetru i
sada se obara na mene po čudno iskošenoj spirali, bez žurbe, kao da je
siguran da ne mogu pobeći.
 Čujem još jedan pucanj, ali ne znam gde je metak završio. Dižem glavu.
Kandže i beli kljun zveri samo što me nisu zahvatili, krila su se raširila i
stvorenje klizi neposredno iznad tla, avion dvokrilac u brišućem letu.
Dižem signalni pištolj i ispaljujem raketu. Vatreni udar promašuje i
bezopasno se rascvetava iza orla, ali iznenađenje je dovoljno da kandža
skrene daleko od moje glave.
Stari sneg nabačen vetrom pravi mali smet oko mojih nogu. Ubacujem
novu raketu u cev i ne gledajući opaljujem u vazduh još jednom. Zatim trčim
po firnu krtom i tvrdom kao pesak, preda mnom prostire se blaga kosina,
vetar je obrazovao dine neobično pravilne.
Nešto mi zakloni svetlost i zapahne me zadahom vlažnog perja i izmeta.
Silim se da produžim, sneg na vetru je staklena prašina koja me šiba po
rukama, obrazima, kroz snežno odelo na nekoliko mesta prodire ljutina
hladnoće, mora da se deo kapilara rascepio kada sam pao. Vetar se pojačava
još više, udar me baca na kolena, a onda se zrnasti sneg digne u kovitlacu i ja
više nisam u stanju da vidim napadača.
Negde iz daljine, sasvim slabo, čujem pucnjavu. Ona postaje sve učestalija,
najednom izgleda kao da su svi Vukodlaci otvorili paljbu po nečemu. Na
trenutak se prekine, onda nastavi još žešće.
Sneg dignut vetrom, zapravo više rafal ledenih zrnca oštrih kao kamenčići,
šiba me po licu, bolno do krvi. Padina je sve strmija, teturam se i najzad
posrćem, padam najpre na ruku, zatim na lice, pokušavam da se uspravim, a
oštri sneg ispunjava mi usta, pokriva naočare.
Myrskyg urliče oko mene. Dižem glavu i ispred sebe vidim procep u ledu,
sasvim uzan, ali možda dovoljan da me primi.
Napad već neko vreme ne nailazi, možda je snežni jahač odustao od dalje
potere ili se pridružio drugovima u pucnjavi kod voza. Razmičem stari,
smrznuti sneg koji podseća na zrnevlje žita i uspevam da se uvučem u
pukotinu.
Puzim sve dublje, uzdajući se samo u to da Vukodlaci pljačkaši po
ovakvom vremenu valjda neće napuštati orlove da bi išli u potragu za
mnom. Niti za drugima, kada je već o tome reč. Mogu da imaju puno
pouzdanje u to da će se orkan postarati za preživele delotvornije od njih
samih.
Svi zvuci okršaja potpuno su prestali. Na trenutak pomišljam koliko sam
bespomoćan u ovakvom položaju. Umetnost noža nimalo mi nije pomogla,
niti će to moći u trenucima koji dolaze.
Krajičkom uma pitam se da li je već sve gotovo. Onda opazim kako jedna
ptica krstari negde u visini. Deluje kao da lebdi u mestu, iako sve snažnije
udara krilima. Orkan polako otupljuje oštricu pljačkaške grupe.
Minuti polako prolaze dok čekam, ali jedino čujem zavijanje i stenjanje
vetra po pukotinama u ledu. Na trenutak hvata me neprirodni dremež koga
pokušavam da odagnam od sebe sa polovičnim uspehom. Vraća mi se,
zavodljiv, ponovo i ponovo. Sve to traje neznano koliko, ali moram da
izdržim dok ne budem siguran da su Vukodlaci otišli. Hladnoća mi se širi po
rukama, umesto bola na prstima osećam golicavu toplotu. Dišem ubrzano,
ruke i ramena izudarani su mi i neosetljivi.
Najzad odlučujem da pođem, svestan da bi možda bilo opasnije da se još
zadržavam tu gde sam se zatekao.
Pipam ispred sebe ne bih li našao oslonac, ruke su mi ukočene i
neosetljive. Sneg šušti i kruni mi se pod prstima. Najzad se izvlačim iz
jazbine. Krećem se oprezno, ali ubrzo vidim da za tim nema potrebe. Kao što
sam i očekivao, napadači su otišli.
Potrebno mi je desetak minuta da se okolnim stazama uspnem do
ostataka kompozicije na prevoju. Zatiče me slika pustoši.
Čelični kljunovi iskidali su drvo i okove vagona kao papir. Tela su rasuta
oko pruge, smrznuta i kruta kao gvožđe. Izgleda da sam jedini preživeli.
Onda primećujem razbacane stvari sa oznakom pentagrama. Telo jednog
napadača otvorenih očiju preko kojih se već uhvatila skrama leda. Utroba
mu je otvorena, na licu izraz neopisivog iznenađenja. Nedaleko od njega, još
jedno slično telo.
Šta se ovde desilo?
Hladnoća je sve gora. Osvrćem se oko sebe, ali jedan pogled dovoljan je da
mi kaže kako mi raskomadana kapilarna odela izginulih neće mnogo
pomoći.
Sneg podignut vetrom lagano zatrpava ono što je ostalo od voza. Zalazim
po vagonima i prikupljam komade krznene odeće ne bih li se bar delom
zaštitio. Preturam po stvarima rasutim kao posle eksplozije, ali ne uspevam
da pronađem ništa što bi valjano poslužilo svrsi. Neka tela su toliko
unakažena da je čak teško videti da su bila ljudska. Sve je tvrdo, kristalno
pod mojim rukama. Nailazim na jednog od krijumčara iz Wroka, orlovi su ga
doslovce prepolovili. Najzad odustajem od jalovog posla.
 Nekoliko trenutaka premišljam o tome šta je najpametnije da učinim.
Vukodlaci se verovatno neće vraćati sve dok traje orkan. Sa druge strane,
isto važi i za spasioce Trna. Dalje, kada bi se jarmlandske ekipe čak i
pojavile, pitanje je koliko bi moj novi lik izdržao detaljna ispitivanja koja bi
svakako usledila posle ovog napada.
U mislima listam mapu ovog kraja. Ako me sećanje ne vara, najbliža
postaja nije dalje od petnaestak kilometara. Po myrskygu, to je više kao
pedeset.
A ako mi grejne kapilare potpuno zakažu, moglo bi da bude i beskrajno.
Koračaj ili umri, surmato, kažem sebi.
Nešto kasnije, leđa pokrivenih krznima napabirčenim između trupla,
polazim prugom. Krplje su mi na desnom ramenu, torba sa hranom preko
levog. Bacam sve ostalo što sam posedovao: višak tereta samo bi mi smetao.
Nekoliko trenutaka stojim, oklevam. Myrskyg diše oko mene, šapuće:
Usuđuješ se da me izazoveš? Događa mi se nešto što sam poslednji put
osetio toliko davno, da to gotovo i ne pamtim: neodlučan sam. Otac vetrova
se meškolji, proteže, oprobava snagu pre nego što bude navalio punom
žestinom. Zvuk koji kao da dolazi sa svih strana prekriva čitav zvučni
spektar, od najdublje tutnjave koja deluje dovoljno moćno da pomera
planine, pa sve do piskavog leleka bezumnika.
Koračaj ili umri.
Pruga se u blagom luku spušta sa prevoja prema srcu Jar-Kuluta. Vetar
zviždi oko mene, ali uglavnom mi duva u leđa i čak pomaže, sili da koračam
dalje. Bar za sada, improvizovana izolacija odela dobro se drži.
Ubrzo me ritam koraka ponese i ja nastavljam da hodam u susret
Četvrtom severu.
Ne osvrćem se.
 Glava 6
Syleyla
Ljudi iz toplijih krajeva mogu da polude u pustarama Sanije od
čistog nedostatka pokreta i zvuka, od igre monotonije koja navodi
čoveka da pomisli da je odatle do kraja sveta sve isto. Oni nisu
upoznali nijanse beline i sprijateljili se s njima. Dok putuju kroz
najprazniji od svih krajeva, oni ovako govore:
„Ako negde postoji Pakao, mora biti beo.“
Adam Bremenski

Bespuće Jar-Kuluta izgleda vilinski, sve je krto i suvo. Pruga vijuga u

podnožju litica od leda koje je vetar oblikovao na najčudnije načine. Predeo
izgleda kao bombardovani grad, sve linije su izlomljene i nigde nema ni
traga pravilnosti.
Myrskyg, Otac vetrova, ima zube ljudoždera. U stanju je da progrize put
kroz najmanju poru, da isisa životnu toplinu kao vampir i ostavi iza sebe sve
belo, krto i beživotno. Nekada je proždirao čitave karavane, ljudi bi stali na
čas da se odmore da bi ih potom našli pretvorene u kipove, petrifikovane i
zavarene za podlogu, i dalje u povorci, okrenute Suncu, kao da se još nadaju
da jednoga dana stignu do utočišta.
Dok koračam prugom osećam da je grejno odelo sve manje u stanju da
izađe na kraj protiv jarosti Oca vetrova. Hladnoća je davno prešla onu tačku
na kojoj kao da se gubi svaka razlika između nepodnošljivog mraza i isto
toliko nepodnošljive vreline. Vetar duva gotovo paralelno sa prugom i u
nekim trenucima mi izgleda da se čitav svet kreće u pravilnim talasima sa
obe moje strane, kao da se predeo pretvorio u ustalasani okean beline.
Svestan sam da je teren oko pruge pokriven pukotinskim bunarima u
permafrostu i ponekad ih prepoznajem, ne po plavom odsjaju unutrašnjosti
koji možda ne bih opazio ni da kročim pravo u ponor, već po lelekavim
glasovima orkana, zvižducima i stenjanju u okolini. Stari Vukodlaci kažu da
to zavijaju duše onih koji su se sunovratili u bunare i nisu više bili u stanju
da nađu put nazad.
 Ali ja dušu nemam, oduzeta mi je i umesto nje ostavljena samo umetnost
noža, meni je namenjena druga sudbina. Pred očima mi promiču udarci
bodežom, pokreti i zamasi. Oni su ja, oni su jedno sa mnom i neću ih se
otarasiti dok mi srce kuca u grudima.
Odlazite, poželim da šapnem dok me vetar gotovo nosi prugom, ostavite
me na miru bar sada. Ali umetnost noža još je manje milosrdna od
myrskyga, ona uzima i ništa ne daje, otima od mene i mojih protivnika,
zadovoljna samo konačnošću uništenja.
Sve češće moji koraci pretvaraju se u posrtanje. U nekim trenucima vetar
se pretvara u erupciju i bukvalno me po nekoliko koraka odiže sa tla.
Myrskyg je vulkan, ali naopaki, što vrelinu ispija umesto da je rasipa,
uzimaoc umesto davaoca, jin vulkan, vulkan tamne strane. Pruga se proteže
ispred mene, beskrajna, i ja počinjem ozbiljno da se pitam nisam li precenio
svoje snage.
Izudarane ruke i noge sve jače me bole. Odnegde kroz vetar dopire
postojan zvuk zujanja, sneg kao da je pun ljutitih osa. Osvrćem se, spreman
da se pritajim pokraj pruge ukoliko se Vukodlakovo jato ponovo pojavi, ali
nebo je belo i potpuno prazno. Mrazna prašina pokriva me od glave do pete,
zaklanja stakla naočara.
Ubrzavam korake, a zvuk je sve jači. Mora biti da dolazi iz podzemlja, sa
vrata jedne od pukotina u permafrostu.
Na trenutak pomišljam kako bi bilo dobro pronaći tu jazbinu i skloniti se
u nju od vetra, zavući se samo na čas i malo odmoriti, onda brzo odbacujem
opasnu misao. Podzemni zvuk sve je silovitiji, počinje da podseća na glas
nečega živog i opakog. Prisećam se legendi o demonskim zverima koje žive
na večnom ledu i pojavljuju se samo u najvećim snežnim olujama proleća.
Onaj ko ugleda njih ili njihovu senku skameniće se od užasa i duša će ostati
da mu večno luta po pustinji mraza.
Pruga jedno vreme skreće sa pravca Myrskyga i taj njen deo obeležen je
nanosima starog snega sa obe strane nasipa. Moram da koračam još
pažljivije nego do tada, jer svaki udar orkana predstavlja opasnost da me
zbaci sa staze u smetove. Onda se pruga vraća na stari put i ja mehanički
nastavljam kretanje, svestan da stižem do granice sopstvene izdržljivosti.
Ispred mene iz beline iskrsava stara natpisna tabla dopola zatrpana
snegom.
 Reči su zaklonjene ledom i slabo čitljive. Žmirkam, poguren u velikoj
polarnoj bujici proleća. Inje je obraslo krzna u koja sam umotan, pokrilo mi
obrve i bradu i kao da je u sličnu vrstu mraznog okova zatvorilo i moje misli.
Polako mi do uma stiže šta zapravo piše ispred mene.
Postaja ‘Severna zvezda’.
Stigao sam na cilj.
Zujanje se nastavlja, poprima čegrtavi, mehanički prizvuk, i kao da se
pojačava i slabi sa naletima orkana.
Produžujem još nekoliko koraka. Iz oblaka uskovitlanog, sitnog snega
pojavljuju se fantomska obličja zgrada građenih direktno na ledu: crni i sivi
gvozdeni zidovi, cevi i rezervoari, kao ugljenisane konstrukcije čeličnih
skela. Sav metal oštećen je i propao, stalni udari ledenih zrna nošenih
vetrom izrešetali su ga poput pucnjeva iz sačmare. Nasip sa prugom pruža se
pored njega prav kao strela i nestaje u belini.
Rika se razdvaja na visoku, zujavu komponentu i štektavo mehaničko
udaranje. Provlačim se ispod svežnja električnih kablova i onda opazim izvor
zvuka.
Turbina koja snabdeva postaju električnom energijom zaglavila se zbog
leda i myrskyg zviždi oko desetmetarskih krakova elise. Držači kablova
popustili su na nekoliko mesta i vodovi šibaju po stubu nosača turbine.
Ovakvih postaja ima na desetine po teritorijama klanova; obično se u
njima mogu naći hrana, rezervna odeća za slučajne putnike, gorivo.
Verovatno su Zvezdu oštetile pljačkaške grupe Vukodlaka.
Između zgrada vetar se još više kovitla, duva čas iz jednog smera, čas iz
drugog. On je izgleda jedini stanovnik Zvezde i luta po njoj samouvereno,
kao neko ko odavno poznaje okolinu. Postaja deluje napuštena, a svi tragovi
ljudskog boravka zbrisani.
Postoji samo jedna stambena baraka u koju bih se mogao uvući. Zidovi su
joj ulubljeni i pocrneli od neprekidnih udaraca ledenih šrapnela.
 Onda nailazim na leš sagaja. Napola pokriven zrnastim snegom, očiju
punih ledene prašine koju je samleo myrskyg, leži preko puta između
građevina. Po perju mu se sledila crna krv, a truplo je kao kristalisano i
napola uraslo u podlogu. Ko zna koliko dugo ptica već leži smrznuta na tom
mestu. Najpre pomišljam da se radi o jednom od divljih sagaja koga su
iskljuvali i na smrt osudili njegovi sunarodnici, onda vidim ostatke sedla na
njegovim leđima. Na uzengiji prepoznajem simbol pentagrama: ovo je
vukodlački borbeni orao. Verovatno je pao prilikom poslednjeg napada na
postaju Trnova i potom nije bilo nikoga da ga ukloni.
Prilazim baraci i pokušavam da pokrenem vrata. Trzam ih najpre prema
sebi, zatim u stranu, upotrebljavam svu snagu, ponovo i ponovo, čelo mi
kroz sloj zaštitne masnoće uskoro prekriva znoj koji se smesta ledi i pretvara
u koru, sve uzalud. Čelična ploča zaglavljena je ili namerno zabarikadirana.
Osećam kako mi se sva toplina sklupčala u majušnu kuglu negde u
središtu utrobe. Polako i ona nestaje, šibana ledenim udarima oca vetrova,
pretvara se u snežnu grudvu neposredno ispod srca. Prsti su mi odrveneli i
sve ih manje osećam.
Besno udaram jednom, dvaput po zaglavljenim vratima. Orkan zviždi
iznad mene, konstrukcija turbine ljulja se kao živa.
Počinjem da pretražujem pogledom ostale građevine, koje zapravo jedva
da zaslužuju to ime. U glavi isprobavam sve kombinacije. Jedno od pravila
života na Velikom Ledu Sanije kaže: Uvek nađi sklonište pred vetrom. Ako
ga nema, napravi ga. Štit pred olujom može se sagraditi, sklepati od već
postojećih stvari ili iskopati. Improvizacija ovde znači život više nego igde.
Ali moje grejno odelo neispravno je, a za kopanje po duboko smrznutom
tlu potrebni su pre sati nego minuti. Dok me mećava zaslepljuje, sistematski
pretresam sve mogućnosti koje su mi na raspolaganju, zatim se vraćam na
početak. Sve to činim bez osećaja, više nego ikada zaista nalik na pokojnika.
Postaja mi je bila glavna nada. Polako shvatam da nemam gde da se
sklonim.
Između dva titanska rezervoara, iza turbine, nalazi se otvor dovoljno širok
da me primi. Možda će to biti dovoljno da me sakrije bar od matice vetra.
Dok se orkanski udari u talasima razbijaju između građevina i eksplodiraju
u mirijade kovitlaca koji kao da biju sa svih strana, ja pokušavam da
pronađem najpovoljniji ugao za nameštanje u zaklon.
Sve vreme dok to činim znam da se samo zavaravam i da mi verovatno ni
znatno bolje sklonište ne bi moglo pomoći da preživim ugrize Oca vetrova.
Moja jedina šansa je da će myrskyg uskoro proći, isto onako ćudljivo kako je
i počeo, i da ću nekako moći da nastavim put do najbližeg naselja.
Svejedno se zavlačim između metalnih šipki, torbu sa hranom privio sam
uz grudi da me bar malo štiti od mraza. Metalna konstrukcija podrhtava oko
mene kao živo biće.
Polako se u mene uvlači varljivi osećaj da se hladnoća malo smanjuje.
Podešavam regulator grejnog odela na maksimum i pokušavam da se
sklupčam što je bolje moguće. Oko mene myrskyg urliče kao čopor đavola.
Svestan sam da me neispravne kapilare mogu držati još najviše nekoliko
sati.
Svaki delić tela mi bridi od umora i bola. Imam osećaj kako mi se kroz
ruke i noge lagano razliva toplota. Ne znam da li to grejno odelo bolje
funkcioniše u zavetrini, ili mi se naprosto primiču prvi glasnici smrzavanja.
Kako god bilo, nemam mnogo izbora i zbog toga biram ono jedino moguće,
da ćutke čekam ono što mi je sudbina pripremila.
Vreme polako prolazi. Čini mi se kao da se myrskyg pojačava; s vremena
na vreme rezervoare potresaju udarci koji deluju dovoljno snažno da ih
izvale sa postolja. Krayna polako zatvara stisak oko mene i sve je manje
šanse da ću odavde izaći živ.
Hvatam sebe kako neprekidno zatvaram i otvaram oči, pokušavam da ih
zaštitim stalnim treptanjem. Smrzavanje rožnjače često je na myrskygu i
pored zaštitnih naočara. Šake sam zavukao ispod miški i uvio se u fetusnu
loptu. Čekam da se dogodi ni sam ne znam šta.
Neznano koliko kasnije pravim grešku koja se u otvorenoj ledenoj pustinji
gotovo obavezno plaća životom i zapadam u nekakvo polustanje između sna
i jave.
Moj dremež nije prazan. Saleću ga slike i prikaze koji kao da se sa
neumoljivom pravilnošću pribiraju iz svih krajeva moje svesti i obrazuju
ono što mi je još davno u potpunosti odredilo život.
Dok Otac vetrova zviždi među zgradama Snežne Zvezde, ja sanjam sečiva.
U svome polusnu nalazim se u kružnoj prostoriji golih zidova i poda, a u
svakoj ruci mi je po jedan zakrivljeni nož grebeštak, od onakvih kakvi se
koriste na početku obuke. Ne znam kako sam se tu obreo, ali mi je vrlo
dobro poznato šta mi valja činiti.
Ovo je prostorija za vežbanje, ona koja je od mene stvorila majstora
sedmog kruga. Nevidljivo oko mojih posmatrača sada zahteva od mene da na
ovom mestu pokažem sve znanje koje imam.
Kao za probu, izmahujem po vazduhu desnicom i pariram levicom uz
iskorak. Završavam velikim, kružnim pokretom desne ruke koji će otvoriti
protivnika pre nego što ovaj uopšte shvati šta ga je zadesilo. Uvežbanost je
brzina, brzina je život, prolazi mi kroz glavu izreka drevnog umetnika
dvoboja, Andrije, kralja Vukodlaka i devetostrukog surmate.
To je bio karjunta, osnovni napad boraca nožem.
Povlačim se jedan korak, vraćam u gard i zamahujem dugim, vijugavim
huolimaton zasekom. Njega je mnogo teže izvesti i on predstavlja odbranu
protiv dvojice protivnika. Moj sledeći manevar još je složeniji i ja moram
dobrano da se potrudim da bih ga izveo kako valja.
Balet napada i protivnapada obuzima me deo po deo i ja sve brže
nastavljam sa smenjivanjem manevara finta-napad-odbrana-ubod.
Ponavljam svih osam osnovnih stavova sa glavnim varijacijama, izvodim
napade sa ubadanjem i sečenjem, pariranja i napade u povlačenju. Polako i
protiv volje bivam uvučen u preciznu igru smrti protiv zamišljenog
protivnika, igru krivih noževa.
Okrećem glavu samo na trenutak i vidim ono što sam zapravo znao sve
vreme. Svaki zamah koji sam napravio istovremeno je ostavljao
odgovarajući zasek na zidu ili podu, dijagram noža, šematski prikaz pokreta
potrebnih da bi se udarac uspešno okončao.
Zamahujem oko sebe sa oba noža i naglo ubadam, a na beloj površini
ispred mene pojavljuje se gotovo savršeni dvostruki krug koji na jednom
mestu prelazi u prav, oštri potez. Izgleda kao da nevidljiva ruka iscrtava
crnom kredom po zidovima mapu odbrambenih i napadačkih udaraca u
istom trenutku kada ih ja napravim.
Ubrzo je sve oko mene puno šara koje podsećaju na raspored koraka u
zamršenom plesu. Krugovi i parabole, linije tanke i debele: nastavljam sa
smenjivanjem udaraca, odbrana, udaraca, i ubrzo se zidne slikarije crne od
iscrtanih linija. Ovde slabi zamah, ovde paranje, ovde odsečni ubod.
Osećam se kao rob sopstvene veštine dok oko sebe ocrtavam pokrete svog
znanja. Ono što se nalazi po zidovima, to sam ja, ničeg drugog nema.
Neznano koliko kasnije zastajem, zadihan, na sredini prostorije. Nema
nijednog mesta na tavanici, zidovima, podu, koje nije prekriveno zamršenim
šarama stvorenim umetnošću hladnog sečiva. Vežbaonica je hram smrti, a
zidove joj prekrivaju ikone bodeža.
 Tek tada shvatam da su sve te linije dijagrama tu da bi me zarobile i
sprečile da izađem. Od njih ne vidim vrata, ne mogu da pronađem prozore,
nema otvora kroz koji bih mogao da se izvučem. Ostajem uhvaćen unutar
kapele sopstvene umetnosti i nema načina da raskinem mrežu koja me je
sapela.
Čvrsto stežem ručke noževa. Shvatam da moram da nastavim igru sečiva
sve dok ne pronađem udarac nad udarcima, onaj koji će raseći zidove koji
me okružuju. Ono što me je zarobilo, to će me i osloboditi. Probiću vrata,
raskoliti freske noža i oteti se kavezu sopstvene veštine koristeći nju samu.
Igra se nastavlja, sve teža kako vreme odmiče, pokreti su sve složeniji.
Svestan da moram pronaći oslobađajući udarac, borim se dok vreme mog
boravka lagano ističe.
Na trenutak otvaram oči belini koja proždire, virim u ždrelo demona
hladnoće koji opseda Kraynu. Pokušavam da javom nadvladam viziju i
shvatam da ne uspevam. Znoj je debeli pokrivač leda na mom čelu, inje daha
staložilo se na grejnom odelu oko mojih usana. Prste na rukama i nogama
ne osećam, myrskyg sa sve većom lakoćom nadvladava kapilarno odelo.
Odblesci tek ugledane i preživljene more kovitlaju se u roju oko mene. I
ranije sam često sanjao istu praznu prostoriju, isti ples odbrane od sebe
samoga. Pokušavam da se otmem i umesto toga samo skliznem u drugi
polusan.
Preda mnom stoji gospa Talva nainen Rahila, poginula plemkinja Trna iz
voza. I dalje je odevena u istu odeću kao u kupeu dok pruža ruke i pokušava
da me izvuče iz skloništa. Rukavi i vrat poprskani su joj nečim tamnim; na
trenutak sam ubeđen da su je Vukodlaci preklali i da je to njena sopstvena
krv.
Gospa od zime možda izgleda kao priviđenje, ali dodir joj je čvrst i stvaran.
Njene ruke pipaju po meni, pokušavaju da me dohvate i izvuku iz skloništa.
Ona me napola vuče, napola nosi prema stambenoj baraci i ja vidim da su
vrata od čelika sada otvorena.
U jednom trenutku Talva nainen zakači mi izubijano rame i ja siknem od
bola. To je gotovo, razbudiće me, razbiti opčinjenost vizijom i posetiteljka će
nestati.
Umesto toga Talva nainen samo čvrsto steže usne i dalje me vuče.
Kao da me bol razbudi, odjednom shvatim da ono što me okružuje
svakako može biti jedino java. Imam osećaj udvojenosti, jer u meni su i dalje
odlomci sna o noževima, udarac-odbrana-udarac, ali Rahila od Karelije nije
deo toga, ona mi se nepobitno zaista događa.
Kako li se izvukla iz pokolja, upitam se i ništa ne izgovorim. Gospa od
zime je ovde, van svake sumnje, i sva pitanja mogu ostati za kasnije.
Na čelo mi pada senka zidova barake. Čujem teško disanje Talve Nainen,
dižem pogled i vidim dugu, tanku prugu ogrebotine neposredno ispod njene
leve jagodice. Inje nastalo od daha skupilo joj se po bradi i grudima.
U baraci su prozori uski, visoki, kao puškarnice. Rahila od Karelije mi
pomaže da prođem između stvari razbacanih po podu, rasutih listova hartije,
krpa, svakojakih otpadaka. Pod nogama, zvuk kao da se drobe ljuske od jaja.
Ali unutra je mnogo manje hladno nego napolju; prostorija je očigledno već
bila grejana. Verovatno je u njoj bilo prilično toplo: ali jedan jedini dah
myrskyga bio je dovoljan da sva zagrejanost izleti na vrata u vidu eksplozije.
Na sred poda stoji uljna grejalica napunjena ulhrimajevim zejtinom,
ogromna ruka dimnjaka raširena je iznad nje. Plamen bukti i cvrči ispred
mene.
Sada kada su vrata ponovo zatvorena, temperatura se naglo diže. Talva
nainen skida snežne naočare i dugo me gleda. Oči joj se smeju, baš kao kada
sam je video prvi put. Osećaj toga da smo poznati jedno drugom, da smo
vezani u neraskidivi spoj mnogo je jači nego u vreme susreta u zlosrećnom
vozu.
Sa puno pažnje, ona mi skida deo kapilarnog odela, materijal je na
podlakticama i šakama postao krut kao lim i opasno krcka. Trnova
plemkinja mi opipava prste jedan po jedan, zatim mi skida čizme i ponavlja
proveru na nogama. Ne osećam njene dodire.
Unapred razmišljam koliko bi promrzline mogle biti opasne. Prečesto sam
po stacionarima Vukodlaka viđao ruke i noge sa kojih su prsti amputirani svi
do jednog. Ne mnogo ređe to se dešavalo sa nosevima i ušima. Posmatram
bledu kožu koju Rahila od Karelije sistematično prepipava. Ozlede ne
izgledaju opasno; možda je pomoć stigla na vreme.
I Talva nainen izgleda zadovoljna onim što je našla. Očigledno će se sve
završiti kao u nekoliko ranijih prilika, sa nešto bola i svraba i, razume se,
obilatim perutanjem promrzlih delova.
Ponovo sam prevario demone Velikog Leda. Nikada do sada nisam bio
toliko blizu da se dogodi suprotno.
 „Pij akvavite“, naređuje gospa od zime i pruža čuturicu iz skrivenog
pregratka u uglu. Potegnem gutljaj, piće žeže jače od vatre.
Toplina je tečnost. Osećam kako mi se sliva niz vene, pulsira u udovima.
Ledena grudva u grudima otapa se i nestaje. U vrhovima prstiju bol,
peckanje, kao da se stotinu iglica prikupilo na sredini jagodica.
Dižem pogled prema Trnovoj plemkinji.
„Ti si bila unutra?“ pitam. „U baraci. Zato nisam mogao da uđem?“
Klima, ne skidajući pogled sa mene. Onda svlači kapu grejnog odela, kosa
joj je kratka i crna, nalik na četku. Prstima prolazi kroz nju, rastrese je.
Raskopčava spoljni sloj kapilarnog odela. Osećam miris žene, visi u vazduhu
topao i nalik mošusu.
Osećam šta će doći sledeće. Ona mi prilazi polako, kao da klizi nad podom,
mogao bih lako poverovati da je deo polusna odživljenog na vetrometini.
Lice joj je sasvim blizu moga, vidim tragove zaštitne masnoće na obrazima i
linije koje su ostavile kapilare grejnog odela. Dodirujemo se nosevima,
trljamo ih levo-desno u ritualu pozdrava starom valjda gotovo koliko i
zemlje Velikog Leda.
„Ti i ja, mi smo Verren Syleyla, oni koje je Veliki Led zbližio“, šapuće
Talva nainen. Glas joj je jedva čujan, kao da je dugo susprezala dah u
grudima. „Nismo krvno srodstvo, jer Verren Syleyla je više od toga. Nas je
Črnbog lično spojio. Oni koji se nađu u pustinji Jar-Kuluta nikada ne izgube
jedno drugo.“
Prepoznajem reči drevne litanije zahvalnice i nemo ih slušam. Izgovorene
na ovom mestu usred matice Oca vetrova, one imaju snagu kakvu za mene
nikada ranije nisu posedovale dok sam ih slušao po hramovima Črnbožjim.
Ovde, na pola puta ni do čega, nisu obred, nego stvarnost.
„Ti si svetost svetosti i dar Stvoritelja jedinoga“, govori Rahila. „Ko
pobegne od Velikog Leda dvostruko živi, koga sretnem u ledenoj pustinji
moj je Radosnik i Božje otelotvorenje na Zemlji. Budi mi dragi gost, Syleyla i
Radosniče. Što pripada meni, neka pripadne tebi, što poželim da Usud dodeli
tebi, neka se ostvari meni.“
Njene ruke me dodiruju po obrazima koje je oprljila ledena vatra. Osećam
vrelinu njenog daha na licu i ponavljam reči koje je Talva nainen trenutak
ranije izgovorila, i sam iznenađen silinom koju nose.
U zid prostorije ugrađena je ležaljka, a preko nje prebačena je vreća za
spavanje postavljena krznom elukke talvi.
 Talva nainen odlazi do ležaja bez reči i skida se. Pokreti su joj žustri, koža
joj se puši u nedovoljno zagrejanoj prostoriji. Činim isto dok myrskyg divlja
iza zidova i pokušava da razvali baraku. Goli, zavlačimo se zajedno u vreću
postavljenu krznom.
Talva nainen se migolji, namešta uz mene, osećam trljanje njenih
bradavica o svoje grudi. Razume se da joj osnovna gostoljubivost nalaže da
mi ponudi telo i meni da pristanem na to, ali kao da oboje polako otkrivamo
još nešto iza toga, nešto vrtoglavo ogromno i zastajemo, prestrašeni.
U ovoj prostoriji usred smrznute pustare više nismo sami.
Pokušavam da se oduprem, Talva nainen pokušava da se odupre, isto tako
čovek bi mogao stati na put myrskygu. Naši pokreti su u vlasti nečega ili
nekoga daleko snažnijeg od nas. Blagoslov Črnboga upućen onima koji su
pronašli jedno drugo u pustinji mraza struji kroz nas i čini nas jačim od
samog Oca vetrova.
Silina koja sa lakoćom nadjačava svako zrnce razuma u nama otkriva
žudnju snažniju od gladi ili žeđi. Robovi smo pokreta drevnih i uvek novih,
prepoznajemo jedno drugo kao da smo se oduvek znali, ali smo to na
trenutak smeli sa uma. Sladak bol doziva još slađi zaborav. Pokušavamo da
se izgubimo jedno u drugom kao da je poslednji put. Osećaj na granici
između bola i ushićenja razgranava se, umnožava, pretvara u eksploziju i još
raste, kao da mu kraj ne može doći.
Kasnije, preznojeni, ostajemo priljubljeni jedno uz drugo. Sve što mi se
dešavalo tokom poslednjih desetak sati splelo se u neku vrstu
poluprisutnosti, omamljenosti koju toplina Talva nainen samo pojačava.
Mišići bride kao prebijeni. Osećam se kao zbijen u orahovu ljusku.
Istovremeno, čini mi se da bih mogao da poletim u veće visine od sagaja.
Nisam siguran da sam se ikada do sada ovako osećao.
Da li ovako izgleda biti na trenutak oslobođen i proviriti krajičkom oka iz
okova surmate?
„Kako si se izvukla od Vukodlaka, Rahila?“ pitam je. Lice joj izgleda
neobično mlado. Osećam kako joj se telo na tren zategne uz mene, toliko
kratko da se pitam da mi se nije učinilo. Talva nainen izuzetno dobro
zatomljuje osećanja.
Onda čujem prigušeni smeh.
„Kao ulhrimaj. Namazala sam se krvlju orla u koga si pucao i pravila se da
sam mrtva sve dokVukodlaci nisu otišli.“
 Ona je videla šta sam učinio, pomislim. Da li je moguće da je zadržala
toliko prisebnosti?
Myrskyg se napolju pomamio. Trese zidove barake, udara sve većom
silinom. Nastavljamo da razgovaramo još neko vreme, dok uljna grejalica
hukće u sredini prostorije.
Potom Talva nainen tone u san, prirodno i lako, kao što čovek spuzne u
saunu, neopterećena bilo kakvim kajanjima i bolovima prošlosti. Pokolj
Vukodlakovog jata mogao se dogoditi nekome sasvim nepoznatom, ili
nikome. Posmatram joj lice, smireno u snu. Oči joj se smeše i dok spava.
Mene je život naučio tehnici koja ponekad omogućuje preživljavanje:
isključiš bolni deo, umrtviš ga dok ti se ne učini da ne postoji. A Rahila?
Odakle tolika tvrdoća odmah ispod varljive površine? Možda ljudi koji
odrastu na Velikom Ledu moraju biti slični jedni drugima.
Da li je to ono što me je smesta privuklo njoj?
Minuti polako prolaze i mene umor sve jače pokušava da savlada. Ali još
davno sam naučio ono do čega verovatno pre ili kasnije dođu svi stanovnici
Sanije: da bi preživeo u ledenoj pustinji moraš naučiti da probiješ granicu
bola i premora i da neprekidno opstaješ uz nju. Bol neće nestati sam od
sebe, baš kao ni problemi koji su ga izazvali, niti će ih neko drugi rešiti za
tebe. Zbog toga moraš umeti da ih sukobiš jedno protiv drugog. Moraš znati
kako da funkcionišeš onostran granice podnošljivog i da iskoristiš sopstvenu
otupelost kao alatku koja će ti olakšati da izdržiš sledeće udare. Veština je u
tome da nastaviš da se krećeš onda kada shvatiš da to više nisi u stanju. Na
taj način iznurenost postaje prijatelj i radi u tvoju korist. Permafrost uči
čoveka: prijatnost je varka. Bol je jedina stvarnost.
Otimam se udobnosti, odbijam da popustim pred težinom svega što sam
doživeo tokom poslednjih desetina sati. Neophodno je da budem oprezan,
jer ako je postojao ijedan trenutak u kome sam bio ranjiv, onda je to sada.
Moram odložiti udobnost još neki trenutak. Moram vrebati i videti šta će se
dogoditi. Ovo ne sme biti odmor, nego straža.
Bela noć Krayne zavija i jeca oko nas.
Dok posmatram lice Talva nainen u mene se uvlači zlokobna misao. Šta bi
radio, pitam sebe, šta bi radio da tvoj protivnik nije Udolf Svjatislav, već ona,
Syleyla, najsvetija od svetih, radosnica u pustinji mraza? Šta bi tada radio,
surmato?
 Na trenutak sam iznenađen tom mišlju. Odakle se pojavila u mojoj glavi?
Rahila od Karelije čak i ne podseća na surmatu, nema konstituciju, telo joj
je gotovo detinje. Kako bi se borila? Da li bi možda glumila da je mrtva, kao
pred jahačima sudbine? Da li me je nož do te mere izvitoperio da u svima
vidim protivnike? Sve to moglo bi biti smešno, osim što, razume se, nije
tako.
Da li sumnjam u nju? Svakako. Pokojnik je daleko od svake topline života.
Njega izjeda podozrenje, razara ga nesigurnost jednako korozivna kao smrt
koju je još ranije spoznao.
Ispitujem sebe i nije mi potrebno mnogo razmišljanja da bih shvatio
otkud u meni sumnja. Rahila od Karelije uspela je da umakne pred
jahačima i stigne dovde pre mene, pomišljam. Otuda sumnja. Kako je to
učinila?
Zagledan u polutamu barake, balansiram na talasu premora. Ponovo mi
prolazi kroz misli da je Talva nainen došla na voz po nalogu ašara, jedna od
mnogih ruku zapovednika Karelije. Osim što sve zajedno nema nikakvog
smisla.
Ona te je spasla, kažem sebi. Kako se to slaže sa tvojim šemama? Misliš li
da bi Udolf Svjatislav ili ašar tako postupili? Dva puta mi je pomogla u
trenucima kada je naprosto mogla da se okrene na drugu stranu i pretvara
da ne zna kako upravo umirem.
Gledam je u lice, mirno u snu, usne su joj poluotvorene i kao da
pokušavaju da uobliče neku reč, ali ne uspevaju.
Ko si ti, Rahila?
Talva nainen meškolji se uz mene i nešto mrmlja u snu, osećam svilastu
gipkost njenih grudi. Na trenutak pomišljam kako samo glumi da spava, uz
ravnomerno disanje i sve ostalo: danak zdravoj paranoji jednog surmate.
Onda joj se pažljivije zagledam u lice i vidim kako joj oči divlje šaraju pod
kapcima.
Rahila od Karelije sanja.
Napolju, myrskyg kao da se na trenutak utišava. Čujem kako metal krcka i
pokušava da se prilagodi naglim promenama pritiska. Onda vetar grune
ponovo, razornije nego ijednom pre toga, a prate ga silovito škripanje i zvuk
kidanja, zatim metalni tresak.
Rahila od Karelije ne pomera se, diše i dalje ritmom dubokog sna, kapci su
joj sklopljeni i ja ne znam odakle u meni izvesnost da je sada već potpuno
budna i na oprezu.
„Ne brini. To je vetar“, šapućem.
„Znam“, odgovara ne otvarajući oči. „Turbina se srušila. Bila je već
oštećena, verovatno u nekom ranijem napadu pljačkaša.“
Zajedno ćutimo dok ležimo pripijeni, dva stranca usred ponoćnog dana.
Ovo je posebna oluja, naša oluja. Ona je od nas načinila Verren syleyla.
Ponovo mi kroz glavu prolaze čudne misli. Da li je moguće, pitam se, da
sam prilikom prvog susreta u vozu na neki način predosetio ovaj plamen
koji će nas kasnije zahvatiti? Da li blagoslov Črnboga može biti jači od
samog protoka vremena?
Istovremeno sam svestan da ono bitno nije u tome. Ili bar ne za jednog
pokojnika.
Nemo upozoravam sebe:
Ne smeš se vezivati. Ti si surmata, zemni ostatak, nemoj obećavati sebe
živom ljudskom biću. Ne znaš ko je ona, ne znaš zbog čega ti pomaže.
Velika je verovatnoća da je sve samo obmana.
Ali sumnje odlaze od mene jedna po jedna, kao da ih je raspršio myrskyg
što divlja oko nas. Nevidljive niti koje me spajaju sa Syleylom naočigled
jačaju. Posmatram kako se umnožavaju i razgranavaju nasuprot tome što
znam da mi je svaka veza zabranjena i osuđena na osujećenost, ne samo ova
sa Rahilom, već sa bilo kojim živim ljudskim stvorom, možda upravo zbog
toga. Znam da neće opstati duže od nagog osuđenika na Velikom Ledu, da
čili već u prvim trenucima svog rođenja i zato želim da potraje. Ne znam
koliko. Možda do smrti.
Ali ti si već mrtav, bivši umetniče noža.
Zatvaram oči. Zubi su mi čvrsto stegnuti.
Ona je Trn, govorim sebi. Trn je, a ti pokojnik. Razum nalaže da je ispitaš,
ili da je izmanipulišeš da bi ti pomogla da bezbednije priđeš ašarevom dvoru.
Najbolje i jedno i drugo. Osećanja moraju prva odumreti kod pokojnika.
Gospa od zime mora biti sredstvo, a ne cilj, kao uostalom bilo ko drugi na
koga naiđeš. Alatke su stvorene za to da budu upotrebljene.
Istovremeno dok mi te misli prolaze glavom, znam da to nikada neću
pokušati.
 Glava 7
Karelija
Teško je definisati granice klanovskih teritorija na večno
promenljivom licu tundre i to je uzrok neprekidnih trvenja unutar
naroda Velikog leda. Kako to kažu u Rigi: „Istina je da se magnetni pol
sveta nalazi negde u Psoglavu; ali bogate aurore pripadaju svima.“
Adam Bremenski
Budim se i nešto oko mene deluje mi pogrešno. Kao da se sablasno
prisustvo uvuklo u prostoriju u kojoj se nalazimo i sada nas posmatra ispod
tavanice, odmerava naše pokrete. Svest bez tela, duh svih onih koji su živeli i
umirali na Velikom Ledu usredsređuje se na nas.
Spuštam pogled na Talva nainen i vidim kako me gleda bez reči, verovatno
se probudila kada i ja. Osluškujem ne bih li utvrdio izvor svog nemira. Onda
shvatam.
Tišina je. Oko nas čuje se samo slabo kuckanje limenih zidova. Dok smo
spavali, vetar je potpuno prestao.
Talva nainen se spretno migolji iz vreće i staje na ledeni pod. Bradavice na
grudima skupile su joj se i uzdigle od hladnoće, a koža naježila. Ona se
oblači hitrim pokretima i govori:
„Vreme je da se postaramo za tvoje grejno odelo, Syleyla.“
Izgovara tu reč sa naglaskom na prvom slogu, kao dete kad tepa. „Syleyla.
Rahilin Syleyla.“
Zajedno sedamo na ležaljku blizu peći i uzimamo u ruke moje odelo za
sneg. Pod slabim svetlom vatre grejalice počinjemo proveru kapilarne
mreže, okce po okce. Oči uskoro počinju da nam se pune suzama, ali tu vrstu
posla svaki pripadnik Severnog naroda bio bi u stanju da radi satima.
Odelo se rascepilo na nekoliko mesta tokom napada na voz, levi rukav
gotovo je otrgnut, ali kapilare su pokidane samo ispod pazuha i delom ispod
levog kuka. Lako spajamo oštećene cevi alatom ugrađenim u pojas odela.
Najzad oblačim grejno odelo, ponovo ispravno, i spreman sam za led.
Rahila nategne čuturicu sa akvavitom i svojski povuče. Onda se zakašlje,
zajapurena i suznih očiju, i dobaci flašu meni.
„Dobra“, kaže.
Okolina stambene barake kao da je izlivena u komadu leda. Nebo i
permafrost, obzorje i samo ponoćno Sunce, sve je podjednako belo.
Žmirkam i pored zaštitnih naočara. Ništa se u okolini ne pokreće. Zgrade
deluju čudno dvodimenzionalno, čak udubljeno, kao nacrtane na
unutrašnjoj površini blistave lopte.
Prepoznajem mesto između rezervoara gde sam se uvukao prethodnog
dana. Vetar je zbrisao sve tragove našeg prisustva i ostavio između zdanja
samo jednoobraznu belinu. Grdosija srušene turbine gotovo potpuno
pregrađuje prolaz, myrskyg je uz nju nabacio smetove koji dosežu dobrano
iznad moje glave. Osvrćem se i vidim da je uginuli sagaj nestao, zatrpan pod
usovima beline koje je doterao Otac vetrova.
Onda shvatam da u toj slici nešto nije u redu. Na trenutak zastajem i
mrštim se, svestan da se nešto odigralo kako nije trebalo ili nije smelo.
Saginjem se, ogledam oko sebe i vidim kako kandža pale snežne ptice štrči iz
smeta, grana bez lišća spržena mrazom.
Onda se događa nešto što mi vrlo temeljito prekida sva dalja razmišljanja
na tu temu. Dok koračam duž gvozdene ruševine učini mi se da iz pravca
pruge čujem nešto što bi mogao da bude ljudski glas.
Smesta se sklanjam u senku nosača turbine i postajem nevidljiv. Trenutak
ili dva razmišljam koliko sam buke pravio dok sam prilazio. Iz smera pruge
čujem odsečan udarac po metalu, zatim još jedan.
U futroli na mojoj desnoj butini nalazi se jedan nož, dugi plamenac od
koga se gotovo nikad ne odvajam. Ali to je sve čime raspolažem. A Syleyla je
u baraci i ništa ne očekuje.
Menjam mesto da bih bio još manje primetan i pokušavam da utvrdim
kako su se došljaci razmestili. U glavi pravim moguće planove njihovog
rasporeda. To je gotovo vizuelna šema koja uključuje pravce mojih napada i
pariranja, finti i povratnih uboda, ne toliko različita od snoviđajnih crteža iz
kapele noža. Na trenutak razmišljam da li je moguće da sam u snu nekako
predvideo ono što mi se upravo događa.
Još nekoliko novih udaraca u gvožđe. Prati ih škljocavi, odsečni zveket.
Nije mi potrebno da provirim da bih znao o čemu se radi. To kandže sa
mamuzom hodaju po metalnim krovovima. Sa mesta na kome sam se
zatekao ne mogu videti pridošlice, što mi savršeno odgovara, budući da isto
važi oba smera.
Bez mnogo neizvesnosti zaključujem ko bi to mogao biti.
Pljačkaši su se vratili.
 Osvrćem se, gledam kako bih upozorio Rahilu. Do barake nema više od
stotinu metara. Ali razdvaja nas brisani prostor na vidiku pridošlicama.
Razmišljam kako bih mogao da im odvučem pažnju na drugu stranu. Za
ovakve situacije najbitnije je valjano isplanirati sve moguće poteze i delovati
što brže, dok protivnik još nema prilike da se osvesti.
Čujem kratko kreštanje snežnog orla i, odmah zatim, prigušenu psovku na
klanovskom jeziku. Neko smiruje pticu, ućutkava je. Nema razgovora,
predviđeno je da sve bude tiho.
Ali nije mi ni potrebno da razaberem reči pridošlica. Osluškujem dok se
jahači sudbine raspoređuju da bi prečešljali postaju. Sudeći po zvuku, ima ih
najmanje desetak. Ako nastave kako su krenuli, lako ću se izvući. Veći
problem je kako da pomognem Rahili.
Dok to činim, svestan sam da ponovo kršim kodeks pokojnika.
Najrazumniji postupak jednog surmate sada bio bi da se naprosto izvuče,
kada mu je proviđenje za to već ostavilo širom otvorena vrata.
Ponovo nekoliko reči, ovaj put iz veće blizine. Prigušeni povik, prizvuk
iznenađenja u nečijem glasu. Ali ono što čujem ne liči mi na dugo otezanje
Vukodlaka. Rizikujem da provirim iz senke stuba.
Orlovi su sleteli na nasip i na permafrost iza dalekovodnih kablova. Jedan
se šepuri kao petao ispred baraka, ostali stoje poluotvorenih kljunova,
nepokretni kao snežne statue. Jedan jahač je sjahao i nešto vadi iz bisaga na
leđima ptice.
Uniforme pridošlica su fluorescentno narandžaste, a na sedlima imaju
oznaku glogovog lista: spasioci Trna. Onda vidim još jednu figuru sa njima,
poznato plavo kapilarno odelo.
Talva nainen, pomišljam.
Da li je moguće da je tako brzo shvatila o čemu se radi? I kako je uspela da
se izvuče iz barake i da prođe pored mene a da ja to ne primetim? Gledam
pažljivije šta se dešava ispred mene. Gospa od Karelije razgovara tiho sa
predvodnikom i povremeno gleda prema stubu iza koga sam se sakrio.
To mi je više nego dovoljno. Izlazim iz senke i polazim prema njima.
Na to, svaki razgovor prestaje. Prilazim Rahili, a ona me dodiruje po
ramenu.
„Objasnila sam šta se desilo“, kaže. „Tragačka grupa bila je na mestu
napada i videla ostatke kompozicije. Sada planiraju da se razdvoje u dve
grupe. Jedan deo prebaciće nas do prestonice, a ostali će nastaviti put da bi
videli mogu li da uđu u trag pljačkašima.“
Orlovi tapkaju sa noge na nogu u podnožju gvozdenih zgrada dok prilazim
predvodniku spasilaca. Moje oči su u visini grudi njegovog sagaja. Glava
ptice je spuštena, a Talva nainen tapše je po kljunu. Krupno oko odmerava
me postrance i brzo trepće. Izbrazdani i žućkasti kljun pokriven kožnim
oglavom veći je od Syleyline glave.
Predvodnik Trnova gleda me smrknuto.
„Penji se na tovarnog orla; jahaćeš s Jaromilom“, naređuje mi kratko.
Crte su mu oštre i ispijene, oči čelične. Orlovski izraz, kao da je i sam
poprimio deo tvrdoće snežnih zveri. Onda shvatam da mi jahač veoma liči na
Talva nainen, kao da je njen stariji brat ili možda otac. Pogled mu je
ispunjen gorčinom, čak možda mržnjom dok me gleda i ja shvatam šta mu
prolazi kroz misli.
Bio je na mestu zločina i video unakažena tela radnika. Sa druge strane,
moj naglasak dovoljno je prepoznatljiv, ako je suditi po Syleylinoj reakciji.
Već to što pripadam klanu koji je izvršio napad trebalo bi da je dovoljno, ali
ja znam da postoji i nešto više.
On veruje da sam ja jedan od napadača na voz. Smatra da je Veliki Led
povezao Rahilu sa zločincem okrvavljenih ruku. Možda i nagađa da bih
mogao biti surmata glavara Rige. U njegovim očima verovatno bi bilo bolje
da se Talva nainen zbratimila sa lešinarom.
Izdržavam tvrdi pogled i razmišljam koliko rado bi me Trn preklao ovde
pred svima. Možda me štiti samo to što sam postao Rahilin Syleyla.
„Penji se.“ Trnov glas je sada još osorniji i prezriviji.
„Umem i sam da jašem“, odgovaram. Vidim kako se ostali jahači Trna
meškolje u sedlima nebeskih zveri, raspoređeni u polukrug oko
predvodnika. Da li su i oni pogodili ko sam?
Govornik pokazuje glavom.
„Brže, nemamo vremena.“
Ruka mu je kraj biča. Posmatram njegove nervozne pokrete prstima i
najednom me ispunjava bes. Jasno je da Rahilin srodnik pokušava namerno
da me ponizi. U njegovoj glavi to je možda način da bar delom naplati ono
što je video na mestu napada. Ali mene to nimalo ne zanima. Jedan plemić
mora znati dokle se prostire senka njegovog plašta. Postupaće sa mnom
onako kako dolikuje pokojniku, ili će plamenac skriven na mojoj butini
imati posla.
„Zbog čega misliš da mi možeš naređivati?“, pitam sasvim mirno.
Predvodnik potera sagaja jedan korak bliže. Životinja trgne glavu, zaljulja
je s leve strane na desnu. Ona oseća nervozu svoga jahača i spremna je da
me poduhvati kljunom. Ogromno oko odmerava me kao što čovek odmerava
crva.
Ostajem tamo gde sam se zatekao i gledam predvodnika u oči. U tom
trenutku njegova sličnost sa Talva nainen izgleda mi još upadljivija nego
ranije. Osim što njegov pogled poručuje smrt.
Dvojica ili trojica Trnova prilaze predvodniku. Osećam kako napetost
postaje gotovo opipljiva. I, razume se, ne uzmičem ni za korak.
Na mišici osetim dodir Talva nainen.
„Moraš poći“, kaže mi radosnica sa Velikog Leda. A oči joj dodaju: Molim
te. „Moraš, Syleyla.“ Poslednju reč namerno je izgovorila glasnije.
Nije mi potrebno da pogledam Rahilinog srodnika da bih znao šta mu se
nalazi na licu. On uz psovku okrene sagaja i otkaska niz prolaz; razgovor je
za njega zaključen.
Bez reči odlazim do orla na koga treba da se popnem. Trn po imenu
Jaromil nudi se da mi pomogne, ali ja se pravim da ne primećujem
ispruženu ruku.
Trenutak kasnije sedim na leđima snežne ptice, a formacija orlova poleće
iznad prostora večnog leda. Dok smo u visini od stotinak metara vidim da
nešto veća grupa kreće u suprotnom smeru.
Let traje dugo i kraj pod nama postepeno postaje sve više planinski. Jedno
vreme letimo paralelno sa prugom, onda se odvajamo i putujemo visoko
iznad bespuća. Jar-Kulut je prazan i lako bi bilo zamisliti da tu čovek nikada
nije ni kročio.
Ledeni vrhunci smenjuju se sa dolinama i ponorima. Pukotine su
premrežile permafrost i tu i tamo mogu se videti usovi starih lednika koji su
se sunovratili u dubinu i ostavili za sobom izlomljeni haos. Nigde nema ni
traga bušotinama kamenog ulja, toliko čestim u graničnoj zoni između
Vukodlaka i Trna.
Trn Jaromil upravlja sagajem kao da je nem. Ptica leti gotovo ne mašući
krilima; njene oči vide struje vetrova iznad permafrosta, opažaju sićušne
razlike u temperaturi i omogućuju joj da sa lakoćom bira uzlazne i silazne
struje i da se kreće kroz zamahe visinskih vetrova. Duga noseća pera na
krilima podsećaju na nategnute čelične strune. Čvrstinom kao da prizivaju
myrskyg, začikuju ga da ponovo navali i pokaže šta zna. Mraz i olujni vetar
sagajeva su prirodna sredina; snežni orlovi žedno izlaze u susret
nepogodama kojih se sva druga živa bića klone.
Ali i snežni orlovi imaju granicu izdržljivosti. Odrastao čovek za njih je
veoma težak i pod takvim teretom oni se brzo zamaraju. Još nikome nije
uspelo da pređe snežnu Kraynu u jednom neprekinutom potezu leta. Posle
izvesnog vremena slećemo u malu usputnu postaju da bismo ostavili
iznurene ptice i pojahali nove. Porodica koja vodi postaju dočekuje nas kao
da smo im najrođeniji i nudi nas kalyom i akvavitom. Syleyla i ja dobijamo
sopstvene jahaće orlove i malo jato dobija priliku da leti nešto brže nego do
tada.
Jedno vreme petljam sa uzdama sagaja koji mi je dodeljen i pokušavam da
se držim rame uz rame sa ostalima. Kožno sedlo ispod mene nije dobro
namešteno, a uzengije su privezane previsoko i ne mogu da se postavim
kako treba. Orao je mlad i pun energije. On oseća lošeg jahača i neobično je
jogunast. Ubrzo sam sav preznojen, osećam kako se ptica zanosi tamo-amo i
traži priliku da me zbaci u ponor.
Tek posle izvesnog vremena polazi mi za rukom da uspostavim kakvu-
takvu kontrolu nad vazdušnim atom. Osvrćem se i tražim pogledom sagaja
kojeg jaše moja Syleyla. Onda vidim da je Talva nainen na samom čelu jata.
Sedokosi predvodnik i Rahila od Karelije zamenili su mesta i ona je
preuzela vođstvo. Na trenutak se upitam zbog čega su to tako učinili, a onda
mi do uma dospeva koliko je zapravo dobra.
Kao da se između jahačice i njenog orla uspostavio protok fluida u kome
njih dvoje razmenjuju snagu jedno s drugim i dopunjavaju se.
Za karelijske jahače čak se i u Rigi govori da u detinjstvu najpre valjano
nauče da se snalaze u sedlu nebeskih zveri, a nešto kasnije i prohodaju.
Ipak, očigledno je umeće Talva nainen i sa ovdašnjeg stanovišta nešto
posebno. Dok jato leti iznad polja ogiva, lukova u ledu koje je izvajao vetar,
kao hipnotisan posmatram pticu Verren syleyla.
U jednom trenutku Rahila od Karelije se izvije uz pernati trup pokretom
koji koristi svu gipkost njene mladosti, a orao se strmoglavi prema
smrznutom tlu. Kao da vodi ljubav sa sagajem, prođe mi kroz glavu. A on
na to odgovara. Potom se ptica ispravi i raširi krila da bi u potpunosti
iskoristila uzlazne vetrove i za trenutak ili dva već je toliko uznapredovala da
je moje oko jedva vidi. Razume se, Rahilina sitna građa savršeno je pogodna
za upravljanje pticama, ali to je samo jedan deo. Syleyla je veštija od ijednog
jahača snežnih orlova koga sam ikada upoznao. Da nisam video da je u
sedlu, nikada ne bih rekao da sagaj nosi ikakav teret na leđima.
Upravo u tom trenutku setim se orlovskog trupla na koga sam naišao pred
barakom u postaji Sewerny Zwyazd.
To ga je ona dojahala, prođe mi kroz misli. U glavu mi se vrati ono što mi
je izgledalo toliko pogrešno kada sam video snežnu pticu, iako nisam mogao
odmah da se setim zbog čega. Sada se čudim samom sebi kako nisam ranije
shvatio. Možda zbog toga što je sama zamisao tada izgledala besmisleno.
I pored orkana lešina nije bila zapretena snegom – razume se, jer je tu bila
tek relativno kratko. A tragovi krvi na snežnoj odeći za koje sam tada mislio
da potiču iz Syleylinih povreda...
U mojoj glavi najednom nije bilo nikakve sumnje o tome kako su se stvari
odigrale posle upada jahača sudbine.
Na neki način Rahila od Karelije uspela je da obuzda sagaja koga sam
ranio iz raketnog pištolja i da ga potera do postaje Sewerny Zwyazd.
Pucnjava koju sam tada čuo svakako je značila da su pljačkaši pokušali da je
zaustave, možda su čak pošli u poteru. Razume se, po myrskygu niko se nije
mogao ni izdaleka meriti sa ovakvom jahačicom. A poginuli Vukodlaci?
pomislim. Da li je to Rahila okrenula vazdušnog ata na njih?
Uglavnom, oko ostalog nije bilo mnogo dvoumljenja. Ptica je dobacila
Syleylu do postaje i tu ostala, iznemogla, da ugine. To objašnjava kako je
Rahila uspela da se nađe u baraci pre mene.
Ali smiriti ranjenog sagaja, za ime Črnbožje, prođe mi kroz glavu. Ona
nije jahač, nego čarobnica.
Još dva puta spuštamo se u postaje nasred Velikog Leda da bismo uzeli
odmorne sagaje. Onda uzjahujemo poslednji put i upućujemo se pravo
prema prestonici.
Let se nastavlja dugo i orlovi pokazuju sve veći umor. Umesto da
ugledamo tragove ljudskog boravka, predeo ispod jata iz časa u čas sve je
divljačniji. Smrznuta gorska jezera polako se stapaju jedna s drugim,
pretvaraju u pokrivač glečera koji svojom težinom drobe stenje i mrve
raseline. Milenijumske reke leda rascepile su predeo na dvoje i sada se
lagano šire i potkopavaju temelje planina koje su ih rodile. Vidim kako je
zemljište u podnožju lednika obeleženo mrežom poligonalnih šara, nalik
divovskom pčelinjaku u srcu mraza.
Nedugo potom stižemo do cilja, naglo i bez ikakve najave. U jednom
trenutku formacija leti prema okomitoj litici koja se presijava plavičastim
odsjajem i izgleda kao da ćemo se sudariti. Onda promičemo pokraj nje i
odjednom smo nad širokom kotlinom koja se ispred nas prostire
kilometrima. Površina pod krilima orlova deluje potpuno ravno, teren je
geografska mapa iscrtana preciznim potezima olovke na beloj hartiji.
Gotovo na sredini kotline diže se naselje, zdanja i tornjevi zbijeni jedno uz
drugo, crni kao grumenje ugljena. To je Karelija, prestono naselje ašara
Trnova. Kolski putevi i pruge napravili su blatnjavu mrežu koja se zrakasto
širi na sve strane, a stubovi dima dižu se potpuno okomito u vazduh.
Prestonica Trna deluje kao uvreda devičanskoj čistoti permafrosta; čovek je
na Velikom Ledu uljez, došao je i zaprljao sve što je mogao samo da bi
opstao u sredini koja mu nikada nije bila pisana.
Umesto prema Kareliji, formacija skreće gotovo pod pravim uglom i odlazi
prema isturenoj zaravni blizu vrha ledene litice. Preda mnom promiče krš
stenja i leda, onda u samom dnu zaravni ugledam crvene i zagasito smeđe
kupole. Na trenutak se pitam kako su građevinari uopšte dospeli do tog
orlovskog gnezda; po svim pravilima, litica bi trebalo da pripada sagajima.
Slećemo na brisani prostor ispred zdanja pod kupolama, sletište obeleženo
orijaškim crvenim pentagramom. Lecnem se pred porodičnim simbolom
koji toliko podseća na oznaku klana Vukodlaka. Koliko smo morali da
budemo slični da bismo se ovoliko zamrzeli? Nehotice se prisetim reči
Noćnika izrečenih negde na samom početku obuke za ubicu: Nema većeg zla
od onog koje će brat naneti bratu.
Zdanje pod kupolama dom je Railja od Karelije, predvodnika tragača koji
je onako osorno postupao sa mnom. Dok sluge odvode sagaje u zabrane pod
otvorenim nebom, saznajem ono što sam i sam naslutio: Talva nainen je
Railjova jedina kćerka.
Ponovo se predstavljam pod lažnim imenom, kao što je red za jednog
surmatu, ali moj domaćin izgleda ne mari mnogo za ono što mu govorim.
Zapravo, imam utisak da ne haje gotovo ni za šta od onoga što ga okružuje.
Pretpostavljam da mu je Rahila objasnila šta se zapravo dogodilo za vreme
napada na voz, jer sada se prema meni ponaša drugačije. Iz njegovog držanja
nestalo je neprikrivenog neprijateljstva i smenili su ga mrzovolja i neka
vrsta neprisutnosti: sve vreme dok razgovaramo, njegova pažnja kao da je tu
negde iza ugla. U stvari, deluje mi kao čovek koga more teške brige i koji je u
stanju da odvoji za neposredne događaje tek deo razmišljanja.
Velu tajne koji okružuje Railja doprinosi ponašanje njegove služinčadi i
pripadnika domaćinstva. Gotovo bode oči da svi deluju kao zaverenici, kao
da čine nešto sramno i kao da njihovom grehu nikako nije trebalo da
prisustvujem.
Ali gozba koja je poslužena nešto kasnije uklanja taj utisak. Ima tu četiri
vrste mirišljavih hlepčića, loja i vina i, razume se, puno akvavite. Govore da
prgavost i svadljivost našeg naroda potiče od te jake žitne rakije i da je ona
uzrok zbog koga se klanovi ne razumeju, iako govore istim jezikom. To
prisutnima oko trpeze ne smeta da se dobro prihvate i ića i pića, a domaćin
posle nekoliko ispijenih čašica kao da postaje mekši.
Na trenutak, razgovor oko stola dotakne se Udolfa Svjatislava. Smesta
naćuljim uši, iako se, razume se, sve vreme pretvaram da niti čujem o čemu
se govori, niti me to zanima. Kao što sam i očekivao, ne saznajem ništa novo
osim uobičajenog niza hvala za najslavnijeg majstora sečiva koga je Trn
ikada iznedrio i o njegovim obećanjima kako će saseći majstora Lazara
Nekadnog pre nego što ovaj stigne i da se pokrene. Svi koji govore o njemu
to čine sa puno strasti. Stičem utisak da je u međuvremenu moj protivnik
izrastao u neku vrstu nacionalnog junaka Trnova, na granici da pređe u
legendu.
Posle gozbe, razgovaram sa Syleylom i ocem Railjom. Odlučio sam da
budem onoliko direktan koliko mogu. Pokazujem im dokumenta koja sam
uzeo od napadača iz aleje u blizini železničke stanice.
„Kao što ste verovatno zaključili, ove isprave su lažne“, govorim.
Railj od Karelije je zbunjen, nije mu jasno o čemu govorim.
To menja moju ocenu od pre nekoliko sati. Gospodaru Visova Karelije
očigledno nije palo na pamet da bi izubijana spodoba koju su zatekli u
postaji ‘Severna zvezda’ mogao biti surmata Vukodlaka.
Ali Talva nainen nije nimalo iznenađena i izgleda kao da savršeno vlada
situacijom. Sve vreme je znala šta ću reći i sada samo očekuje sledeće.
„Ja dolazim od Vukodlaka.“
Ovo je iskreni šok za Railja i, opet, poznata stvar za moju Syleylu. Shvatila
je još pre nego što smo podelili postelju na pustarama pored pruge.
Prisećam se njenog začikivanja u vozu: Nuuu...
Počinjem da se pitam koliko toga još je uspela da pogodi.
 Vidim da otac Rahile od Karelije spreman da prasne: uveren je da mu se
podsmehujem. Usne su mu ponovo stisnuta crta, a iz očiju sevaju varnice.
Kada bi samo znao koliko sam daleko od bilo kakve poruge.
Nastavljam, rešen da im kažem onoliko istine koliko smem.
„Ja sam glasnik glavara Vukodlaka“, kažem. „Želeo bih da mi pomognete
da stignem do ašara u Kareliji.“
U očima Railja javlja se izraz strašne sumnje. Ponovo očekujem da će da
prasne, ali on se okreće bez ijedne reči i istresa još jednu čašicu akvavite.
Ponovo izgleda kao čovek koga su događaji davno prevazišli.
Talva nainen spušta mi ruku na rame. Okrećem se prema njoj i vidim, na
svoje iznenađenje, da jedva suzdržava smeh.
„Ne moraš dalje da pričaš.“
„Misliš, tražim nemoguće?“
Dok vrti glavom stvarno počinje da se kikoće.
„Ne. Nego je sve već organizovano i spremno. Čim smo stigli ubedila sam
starog Railja da ti obezbedi dokumente za pristup dvorcu. Ne do ašara lično,
jer tako nešto je nemoguće, ali do njegovih zapovednika straže. To bi trebalo
da ti uštedi mnogo truda... glasniče.“
Pogodila je ko sam, pomišljam. Sve po redu.
Ali zbog čega mi onda pomaže?
Usne su joj sada ozbiljne, ali njene oči i dalje se smeše.
„Sagaj te čeka, Syleyla. Osedlan je i možeš krenuti kad god želiš.“
 Glava 8
Talva nainen
Mnoge su se raspre vodile oko mogućnosti postojanja ljudi pre
nastanka Velikog leda, ali je sada utvrđeno da je takva pretpostavka
neodrživa. Kao što se užareno gvožđe mora zaroniti u sneg ne bi li se
okalilo u čelik, tako je čoveku neophodna hladnoća da bi iskazao ono
što jeste.
Danas je nepobitno dokazano da je led stvorio čoveka.
Adam Bremenski
Dok prolazim ulicama Karelije oko mene vrvi kao u košnici. Glavni grad
Trna priprema se za svetkovinu ponoćnog Sunca, proslavu kevataika laulu.
Nad vratima kuća okačene su drvene maske koje simbolizuju prijateljski
raspoložene demone koji svakog proleća doleću iz dubina snežne pustinje, a
na pragovima stoje posude sa osveštanim uljem. Ljudi na motkama pronose
lutke sa tradicionalnim šarama živih boja.
Ašarska tvrđava uzdiže se iznad okolnih građevina. Okružena je
koncentričnim zaštitnim zidovima i sistemom mostova isklesanim u živom
ledu. U gradu ukrašenom mnoštvom molitvenih zastavica svih boja sivi
kompleks deluje kao da ne pripada u potpunosti ovom svetu.
Dok koračam vijugavim prilazima ašarskom lavirintu prolazim kroz
beskrajne nizove kasarni i zabrana za sagaje. Vidim kolone vojnih vozila,
zaprege prepune provijanta, skladišta oružja i municije.
Na svakom mostu dežuraju straže i da sam pošao bez ičega verovatno ne
bih uspeo da napravim ni nekoliko koraka pre nego što bi me uhapsili. Što
mi, razume se, ne bi mnogo izmenilo planove, osim što bi odnelo možda još
jedan dan. Jednom kada je dolazak surmatin zvanično zabeležen, stvar je
časti ašara da ne dopusti da mu iko skine makar i vlas s glave.
Ali pojava pergamenta sa pečatom Railja od Karelije deluje kao čarolija:
svi prolazi ispred mene otvaraju se s lakoćom.
Kada sam stigao na odredište, jedno vreme sam razmišljao da li da svratim
u ambasadu Vukodlaka i najzad odlučio da to ne učinim. Produžiću pravo do
ašara. Jedno od pravila kojih sam se držao čitavog života bilo je da
izbegavam očigledne poteze koliko god je to razumno.
Kroz lavirint sluga i čuvara stižem do podnožja same tvrđave. Ovde su
zidovi od granita, a u unutrašnjost vodi samo uski tunel sa dvostrukim
vratima od kovanog gvožđa, nadgledan iz puškarnica na vrhovima zidina.
Ovde počinje prava ašareva teritorija i to se oseća u samoj atmosferi. Deluje
kao da ovu tačku ne bi mogla da prođe ni ptica bez odobrenja i lične volje
vladara.
Ašarevi gardisti zaustavljaju me pred ulazom umesto običnih stražara. Po
ko zna koji put u poslednjih pola časa traže mi isprave, odmeravaju preko
cevi oružja. Ovog puta, umesto da pružim propusnicu sa pečatom Railjevim
ili lažne hartije Vitomila Glinke, uspravljam se i glasno progovaram:
„Ja sam surmata Vukodlaka. Stigoh da zakoljem vašeg prvaka. Vodite me
ašaru.“
Pogledi puni neverice, zgledanje i tihi šapat. Jedna provera, zatim još
jedna.
Sa zadovoljstvom posmatram kako počinje strka. Zapovednici straže
obaveštavaju svoje starešine, ovi opet svoje. Najmanje deset pari očiju
odmerava me podozrivo, merka preko nišana, ali jedina njihova namera
može biti da me uplaše, a u tome doživljavaju potpuni neuspeh. Znaju baš
kao i ja da više bar neko vreme nema opasnosti po moj život. Surmata na
putu jeste lovina koju može da napadne svako: ko može dokazati da usred
tuđe zemlje nije stradao slučajno, svojom krivicom a ne usled zle namere?
Ali kada surmata stigne na kućni prag protivnika, on je na oku mnogih i
zbog toga se sa njime postupa sa najvećim počastima.
Prisećam se izreke vaskrslih boraca, izgovarane ne bez gorčine i nikada
istinitije nego sada:
Tuđ pokojnik svetinja je samo dok ti tuđin ne okrene leđa.
Čekam gotovo pun sat pre nego što će se pojaviti ljudi iz ašareve svite.
Kada najzad stignu, deluju zatečeno i vidi se da su se prikupili na brzinu.
Izgleda da nisu očekivali da ću stići toliko brzo – ili će pre biti da nisu
očekivali da ću se uopšte pojaviti.
Reči rituala večnog pokojnika izgovorene su sa obe strane. Vrata su
otvorena i ja polazim u unutrašnjost tvrđave okružen naoružanim Trnovima.
Dok se osvrćem, vidim da se na prilazu tvrđavi skupilo mnogo radoznalaca.
Onda se teška kapija za nama zatvara i mene vode kroz još jedan tunel,
zatim preko mosta izrezanog iz jednog jedinog komada živog leda koga
vojnici u blizini ivice, da bi ga ojačali, upravo polivaju vodom.
Dok prolazimo kroz hodnike ašarskog lavirinta, iza rešetkastih otvora u
zidovima oko nas do mene dopire zveket metala. To su zaštićena gnezda iz
kojih danju i noću vrebaju ašarski gardisti sa napunjenim oružjem. Ima
mnogo takvih niša po palati. Psihološki, radi se o veoma pogodnom načinu
održavanja reda, kaže Oinenov glas u mojoj glavi. Nadgledani ne zna kada
je oko prisluškivača na njemu. Time se kod podanika postiže osećaj stalne
nesigurnosti i, samim tim, poslušnost.
Putem moji pratioci još dva puta zastaju i formalno me oslovljavaju, a ja
im ponavljam ritualne reči izazova, u skladu sa zakonom. Što vreme više
odmiče, izgleda mi kao da sam sve manje gospodar svojih dela, a sve više
uslovljen davno kanonizovanim postupcima. Na početku bio sam sasvim
sâm, a sada bukvalno ne mogu da napravim korak van ranije predviđenih
smerova. Događaji dobijaju sopstveni zamah i sve ih je teže zaustaviti ili
skrenuti. Meni ostaje da čekam, posmatram i ćutim.
Dok ne dođe moj trenutak.
U ašarevim dvorima daju mi vina, vode, akvavite, na trpezu iznose
đakonije kakve davno nisam video. Kao za osuđenika na smrt, pomišljam.
Ili za onoga ko već jeste pokojnik. Svejedno, prihvatam se hrane i lavovski
okrepljujem. Ovog puta čak i ne dodirujem akvavitu.
„Ašar će te primiti posle počinka“, najavljuje mi služavka koja će me
odvesti do mojih odaja. Među osobljem oko mene nema nijednog muškarca.
Ležem u kraljevski ležaj dok sluškinje samo trče da mi ugode.
Nešto kasnije, do mene šalju dve mlade orijentalke, obe vrhunske
umetnice telesne ljubavi. Jedna od njih je tanana i vitka kao dečak, druga
ima ogromne grudi i butine među kojima čovek može da se izgubi. Ali dok
sam s njima mislim na Talva nainen. Ubrzo obe oteram iz odaja, uvređene i
uverene da nisu obavile posao kako treba.
Dugo ne mogu da zaspim u previše mekom ležaju, preturam se i, umesto
da mislim o predstojećem boju, ponovo sam sa Syleylom. Najzad mi san
dolazi na oči i ja se opet nalazim u poznatoj prostoriji nacrtanih zidova i
tavanice, hramu noževa.
Ovoga puta, šare su gušće i tamnije nego ikad i ja znam da moram brzo
pronaći udar koji će me izbaviti ili će me sve zbijeniji likovi umetnosti noža
ugušiti. Otimam se njihovom pritisku, udaram čas na jednu, čas na drugu
stranu, oprobavam egzotične veštine sečenja i probadanja o kojima sam
samo slušao i najzad smišljam udarac koji započinje dubokim pregibom i
poluokretom oko sebe, pri čemu nož opisuje dugi, vodoravni luk u visini
očiju i kao da seče na pola sve što me okružuje. Potom, kada je pokret
gotovo završen, naglo iskrećem oštricu pravo prema gore i zabadam
divljačkom silinom.
 Ne verujem da je ikada iko upotrebio sličan zamah, ali njegovo dejstvo je
trenutno i silovito. Na zidovima se pojavljuje ravan, dugi rez, a tavanica se
rascvetava i preklapa sama u sebe. Kroz posekotinu koju sam napravio i koja
je rasekla prostoriju na dva gotovo ravna dela brizne neopisivi sjaj i ja znam
da sam se probio napolje – pronašao sam udar koji oslobađa.
Budim se razrogačenih očiju. Čelo i grudi mokri su mi od znoja. U
polutami pored kraljevskog kreveta stoji sluškinja sa lojanicom. Devojčin
izraz je preplašen, uverena je da me je ona probudila.
Sluškinjica pravi ljupki naklon u kome joj leđa ostaju uspravna i kaže da je
došla da pomogne gospodinu da se uredi i obuče. Zbog toga bila bi srećna
ako bi je surmata izvoleo otpratiti do ašarevih sauna. Došlo je vreme za
prekid počinka i izlazak pred glavara.
Vrelina saune pomaže mi da se smirim i izbistrim misli dok me ašareve
milosnice šibaju metlicama da mi krv brže prokola. Oblačim se u ritualnu
crnu i žutu odeću namenjenu surmati i sledim povorku ljudi iz svite Trna
koja je došla da me vodi pred vladara.
Ašar je plećat čovek kose toliko plave da je gotovo bezbojna. On me čeka u
togi izvezenoj zlatom. Dvorana je puna zvaničnika iz sva četiri klana Sanije.
Tu je takođe kompletno plemstvo Trna. Čitav skup deluje mi kao replika
praznične službe u sabornim katakombama crkve Črnbožje.
Među predstavnicima Vukodlaka prepoznajem ambasadora Bonevaru, on
je bio u Kareliji i prilikom mog prethodnog dolaska. Okićen svim odličjima
sedi u prvom redu i odmerava me preko naočara bez okvira.
Skup je potpun. Svečanost bivših može početi.
„Pokojniče, priđi“, kaže mi ašar. „Kucnuo je čas da nanovo osvojiš život
koji su ti drugi oduzeli ili da ga zanavek izgubiš. Bori se u njihovo ime ili
odustani. Dođi da upoznaš svog protivnika, oplakanog kada i ti.“
Sa suprotne strane izlazi surmata Trna da bi mu bila ponovljena ista
litanija.
Prilika koja se zaustavlja pred ašarom niža je od njega za glavu. Lica je
mirnog, stava potpuno opuštenog, kao da je u potpunosti pomirena sa
usudom. Posmatram oči koje se smeju iako joj je ostatak izraza ozbiljan.
Usta su joj napućena, kao da tek što ne izgovore: „Nuuu...“ i prsnu u smeh.
Moja Talva nainen, lepa Syleyla sa Velikog Leda.
Obred se nastavlja. Pojci počinju spore pesme smrti, kandila su upaljena i
raznolika ulja počinju da šire miomirise dvoranom.
 Predugo stojim pred oltarom i ceremonijal-majstor mora da me opomene
da pristupim obredu. Mora začeta u mojoj glavi u dalekoj postaji Sewerny
Zwyazd, usred Velikog Leda, ostvarila se i ceri mi se u lice.
Ne znam kako je ovo moguće. U svojoj glavi čujem glasove koji užurbano
pitaju jedan drugoga: šta se događa, da li neko zna šta se zapravo događa?
Stojim zatečen, jedan deo uma upozorava me, besno šapuće na mene,
surmata nikada ne sme biti uhvaćen van garda. Misli romore: Ona nije
borac, nije u stanju to da bude. Pogledaj te ruke. Pogledaj leđa, noge. I
zatim: A Udolf Svjatislav? A slavni Trol i dželat Timotija Iskelme? Ovo ne
može biti istina.
I onda osećam kao da se nešto u meni otkida.
Znao si, govorim sebi, iznenada pun besa. Znao si od samog početka,
nema smisla da poričeš. Oboje ste znali sa kime imate posla i niste
preduzeli ništa da naudite jedno drugom.
Najzad istinski sličan pravom mrtvacu, ne puštam da do mene dopre bilo
šta od onoga što se dešava u dvorani. Imam osećaj da se nalazim na dnu
bunara i reči i pokreti koji me okružuju tek su nejasne senke na vrhu otvora
u visini. Uz krajnji napor volje sabiram pažnju dovoljno da sledim pojca koji
maše kandilom i intonira reči lamenta surmate.
Napad na voz, pomišljam. Jato Vukodlaka nije ga izvelo radi pljačke.
Trebalo je to da zaključim već i po teretu koji su samo razbacali po
permafrostu i ostavili da ga vetar raznosi, a da ga praktično nisu ni takli. Bili
su dobro obavešteni, razume se, i znali šta hoće.
Jahači su tražili nju, pokušavali da ubiju surmatu Trna. Zbog toga su me
ostavili kada sam pokušao da se probijem, znali su da nisam važan. Ona je
bila glavni cilj.
Proklinjem sebe: Zar ti nije palo na pamet da iz ruku jahača sudbine
pored tebe može da se izvuče samo drugi surmata?
Kockice se uklapaju jedna po jedna i na sva pitanja dolazi odgovor osim na
ono glavno. Njeni gestovi, neodređeno poznat način na koji je reagovala,
njena žustrina i prodornost: pokojnik je prepoznavao pokojnika. Kako sam
slep bio!
Ali ja sam došao da se borim protiv Udolfa Svjatislava i sperem ljagu sa
sopstvenog imena. Ovo je prevara, ne znam čak ni kako je moguče. Ne
želim, neću, ne smem da se sukobim protiv Syleyle.
 Ašar lično uzima nas za ruke. Rahila od Karelije gleda pravo ispred sebe i
kao da me ne prepoznaje. Dopuštam poglavaru da nam spoji šake, osećam
vrelinu Syleylinog dlana na svome i stežem je punom snagom dok nam čela
pomazuju osveštanim uljem.
Mirisi koji se šire dvoranom guše me.
Nismo krvno srodstvo, jer Verren Syleyla je više od toga, prisećam se reči
litanije zahvalnice. Nas je Črnbog lično spojio. Oni koji se nađu u pustinji
Jar-Kuluta nikada ne izgube jedno drugo.
Obred se nastavlja, Rahila i ja koračamo sa rukom u ruci u grotesknoj
imitaciji venčanja. Što zapravo i jeste tako. Zagrljaj Syleyle vezao nas je u
životu, zagrljaj surmata u pogibiji. Obeležili smo jedno drugo i bićemo
zajedno do smrti... i posle, gde god da odemo.
Kroz glavu mi prolaze reči drevnog zaveta Verren Syleyla: Ko pobegne od
Velikog Leda dvostruko živi, koga sretnem u ledenoj pustinji moj je
Radosnik i Božje otelotvorenje na Zemlji... Što pripada meni, neka pripadne
tebi, što poželim da Usud dodeli tebi, neka se ostvari meni.
Ne smeš povrediti Syleylu, pomislim. Čak i sama pomisao na to je
naopaka i bolesna. Podići ruku na nju jednako je grešno kao i podići ruku na
Svevišnjeg lično. Ne smeš joj naneti nikakvo zlo. Radosnicu moraš voleti
više od sebe... a Črnbog mi je svedok da prvi put u životu i osećam tako.
Na trenutak mi u mislima iskrsne sumanuta zamisao: Da je pustim da me
ubije? Lako i bez borbe. Šta imam da izgubim? Glavar me je već proglasio
pokojnikom. Zar je greh ako mrtvac ostane mrtvac?
Ali ja sam nož. Ja sam Vukodlak. Čak i da nisu u pitanju interesi iznad
pojedinca, gnušanje koje osećam prema samoj zamisli preveliko je.
Zatvaram um za taj smer razmišljanja i znam bez imalo sumnje da ga više
nikada neću otvoriti.
Nisam dostojan surmata, pomišljam. Pokojnik ne može da ima obzira za
vezivanja. I dok mi takve misli prolaze glavom, pravim nešto što je za jednog
majstora ubicu najstrašnija moguća greška, ona koja se po pravilu plaća
glavom: neodlučan sam. Znam da ne smem dalje, izvesno je da ne mogu da
odustanem.
Neko je mahnuo kamom, vešto, onako kao što bih ja učinio, i na
pokojniku je otvorena rana. I gle: ona krvari.
Molitve su očitane, mirisna ulja izgorela. Negativ-venčanje za dvoje
surmata koji su manje ljudi, više ovaploćenja smrti okončava se rečima
ašara:
„I neka ustane pokojnik protiv pokojnika!“
Jauk mi se skupio pod grlom. Pun jeda, preplavljen osujećenošću, čeka
trenutak, samo što ne izbije na površinu.
„Ne!“
Povik se ori negde između posmatrača ceremonije, a za mene je najveće
iznenađenje da nije dopro iz mojih grudi. Nastaje komešanje, gužva. Nekoga
pokušavaju da zadrže, vidim kako se ašarovi stražari volšebnom brzinom
stvaraju kraj čoveka i hvataju ga za ruke, za noge.
Prepoznajem Railja od Karelije. Čovek je bleđi od smrti, a lice mu izgleda
kao da nije spavao danima.
„Ne“, ponavlja on. Glas mu je promukao, hrapav. „Ne dozvoljavam.“
Lice ašarevo ozbiljno je.
„Railje od Karelije, odstupi!“
Moj skorašnji domaćin otima se, ali ga stražari čvrsto drže. Izraz mu je
izbezumljen. Ali sve što se sada dešava znao je i ranije. Šta li je u ceremoniji
bilo kap koja je prepunila čašu?
„Moja kćerka neće učestvovati. Razumete li? Moja kćerka neće se boriti
protiv njega!“
Ašarov ton je tvrd kao od kamena.
„Ti nemaš kćerku. Ona je bolovala i umrla. Čitav Jar-Kulut ju je oplakao.“
Glavar se okreće prema nama.
„Ovde vidiš samo surmatu i surmatu. Ovo je čas pokojnika. Daće Črnbog i
jedno od njih vratiće se iz mraka.“
„Ne.“ Glas Railjev sada je smireniji. „Ne razumeš, ašare. Ja ga izazivam. Na
dvoboj. Hoću da se borim protiv surmate Vukodlaka. On me je obmanuo u
mom sopstvenom domu. Ukaljao je moje gostoprimstvo i oblatio mi ime.
Uvredio je čast moje kuće, razumeš?“
Gospodar karelijskih visova diše brzo, zadihano.
„Znam da zakon ne nalaže zadovoljenje“, kaže on. „Ali ja sam ga ugostio,
primio kao da je krv moje krvi – a on odgovara tako što namerava da mi
zakolje kćer jedinicu. Zahtevam da me saslušaš!“ Vidim da su telohranitelji
ašara na oprezu, ruke im se nalaze na drškama mačeva, dovoljan je samo
trenutak i glava Railjeva kotrljaće se po mramoru.
 „On se mora boriti protiv mene, ne protiv nje. Možda misliš da ja, kao živ
čovek, ne mogu da izađem na megdan jednom surmati. Dobro. To mogu da
razumem“, govori Railj. Sada zvuči nešto smirenije i samo su mu oči divlje.
„Ali, gledaj, i ja se odričem titule. Odričem se poseda i predaka. Odričem se
Sunca i Meseca, života, ašare! Sada sam i ja surmata. Izazivam Vukodlaka!“
Gledam Rahilu od Karelije. Devojčino lice je kao isklesano u ledu. Očev
pogled doziva je, preklinje, ali ona ni jednim migom ne pokazuje da išta
primećuje.
„Ne možeš biti pokojnik umesto drugog pokojnika, koliko god ti taj bio
drag.“ U ašarevom glasu ogledaju se samilost i – da li mi se to učinilo? –
poštovanje. On se okreće prema meni.
„Surmato, ne moraš ga slušati.“
Onda klimne telohraniteljima.
„Odvedi!“
„Ne možeš mi to učiniti!“ viče Railj. „Ašare! U ime pravde! U ime
Črnboga!“
Vrata dvorane zalupe se i odseku mu glas. Plećati glavešina okrene se
Rahili od Karelije i meni. Lice mu deluje umorno, ali rešeno da sve sprovede
do kraja. On mi se obrati:
„Biraj oružje, pokojniče; biraj uz šta želiš ustati, surmato.“
Pokušavam da pročitam izraz u Syleylinim očima.
„Nož“, kažem kratko.
Ašar se okrene Rahili.
„Biraj oružje, pokojniče“, ponavlja on.
Pogled Syleylin ne diže se sa poda. U istom trenutku bez imalo sumnje
znam šta će reći. Proklinjem sebe što nisam ranije shvatio odgovor koji mi je
sve vreme bio ispred nosa. Kroz um mi prolaze reči drevnog kodeksa
surmata i ovog puta sa sobom nose sasvim izmenjeni smisao:
I neće napustiti ruku pokojnika
I neće poleteti, već će po ledu kročiti.
„Sagaj“, izgovara ona.
 Glava 9
Kowalsky
Zašto nas u sukobima od najvećeg interesa predstavljaju pokojnici?
Jer su mudrost i smrt sinonimi. Čitav Sever, dakle civilizaciju kakvu
znamo, stvorile su generacije onih kojih više nema. Naši pokojni preci
su izmislili vatru, mi je samo koristimo. I sama mudrost staraca
srazmerna je sa proživljenim životom. Što su bliži pokojniku, to se
njihove reči slušaju sa više poštovanja. Iskustvo je veština koja se
zadobija primicanjem smrti.
Leonid Oinen
Prostorije surmate na dvoru ašara imaju dve tipične crte. Jedna od njih je
neprocenjivi nameštaj rezbaren od kostiju sneroga; druga je hladnoća koja
se u sve uvukla. Studen vreba na svakom koraku po ašarovim prostorijama.
Još veća, razume se, vlada unutar onih koji tu borave.
Vukodlak ubica stoji kraj prozora zagledan u daljinu, ja stojim kraj prozora
i lutam, izgubljen, negde usred orlovskih Visova Karelije, ukleti pokojnik.
Postavljam sebi pitanja i ona se roje. Odgovori ne dolaze jednako lako.
Koliko se mora platiti za nekoliko trenutaka provedenih van ljuske
surmate?
Na čas gledam na drugu stranu ašarskih dvorišta ispunjenih vrtovima
mahovine i vidim zidove tvrđave, vojnike i crno-beli mozaik stražarskih
zgrada, prikladno okruženje za glavarevog pokojnika.
Nalazim da je misao o sukobu sa Syleylom apsurdna i svaki put kada se
spotaknem na nju lecnem se kao pred udarcem. To se poslednjih nekoliko
sati dešava isuviše često. Spoznaja bola koji mi prisećanje zadaje jedina je
jasna u mećavi nedoumica.
Sećam se trenutaka posle ceremonije u ašarskoj palati od pre nekoliko
sati, koji mi sada izgledaju duži nego dani. Tada sam u hodniku stigao
Bonevaru, ambasadora Vukodlaka u Kareliji, i pribio ga uza zid. Samo je
siknuo od iznenađenja. Njegovi telesni čuvari pošli su na mene kao besni
psi, rešeni da me rastrgnu, ašarska tvrđava ili ne – a onda neodlučno zastali
kada su videli lice ambasadora – ili možda moje.
„Kako se to desilo?“ pitao sam.
„Kako, šta kako?“ Bonevara je delovao zbunjeno.
„Ubica je trebalo da bude Udolf Svjatoslav. Otkud je iskrsla ona?“
 „Ah, to.“ Gledao sam tada kako se lagano pribira, podseća na čoveka koji
se tek prenuo iza sna. Ljudi su nas obilazili i zagledali u prolazu, a telesni
čuvari se osvrtali u neprilici.
„Trebalo je da Svjatislav bude proglašen za surmatu četvrtog tammija u
podne“, rekao mi je. „Črnboga mi, bilo je već sve gotovo. Na žalost, svečanost
zvaničnog proglašenja odložena je za dvadeset četiri časa. Kažem na žalost,
jer u međuvremenu je Svjatislav... ah, doživeo nesreću.“
Gledao sam tada ambasadora ne verujući sopstvenim ušima.
Ove budale ubile su šampiona Trna pre nego što je proglašen za surmatu,
pomislim. Rahila je upala kao zamena u vreme kada sam ja već pošao na put
i niko nije mogao da me obavesti... niti je iko smatrao da je to bitno. Da li je
moguće da su toliko glupi?
Tada sam posmatrao lice Bonevare i video u njemu još nešto.
On smatra da mi je smaknućem učinio uslugu, pomislio sam. Kukavički
miljenik Anunda Jakova izbavljen je od sukoba sa protivnikom koga se
plašio. A sramota? Ma, to ćemo lako zataškati. Kao i uvek, važno je biti
lojalan i ne postavljati pitanja.
Onda sam se prisetio kako su Railjeve sluge na Visovima govorile o
Udolfu Svjatislavu kao o nekoj vrsti legende. Razume se. O mrtvima sve
najbolje.
A ja sve vreme nisam ništa shvatao.
Neko kuca na vrata ašarske sobe i to me delotvorno vraća u stvarnost.
Stigla je ašarova poslužiteljka sa kutijom od šimširovine u rukama. Kada bi
me sada napala, dočekao bih je postrance huolimaton udarcem. Ne bi imala
šanse da se izvuče. Odmeravam tačku na njenom boku koju bih otvorio
bodežom. Istovremeno se čudim sopstvenim reakcijama. Zar je ubica toliko
duboko u meni?
Poslužiteljka odlaže teret na sto i povlači se malo brže nego što to nalaže
etikecija, a pri tom me neprestano odmerava pogledom postrance, kao da mi
čita misli.
Nekoliko trenutaka stojim nad kutijom i posmatram je. Izdužena je, kao
da krije kakav žičani muzički instrument. Otključavam pozlaćenu bravu;
crvena čoja okružila je komplet borilačkih noževa sa koštanim drškama.
Paket je očevidno poslat iz ambasade Vukodlaka. Moje oružje dostavljeno je
ovamo iz Rige pre nego što sam ja krenuo na put i potom je čekalo,
spremno, dok se nisam pojavio na ašarskom dvoru.
 Sva moja veština koncentrisana je u tim sečivima koja se presijavaju kao
staklo.
Vadim bodeže jedan po jedan. Ovim ovde, kratkim i sa dvokrakom kukom
na kraju, borio sam se u potpunom mraku protiv prvaka Psoglava ruke
vezane za njegovu užetom. Čitava borba nije potrajala duže od jedne
sekunde. Ovaj dugi nož talasastog sečiva bolji je za duele na otvorenom,
kada treba iznuriti protivnika. Dobro je balansiran i predstavlja pravi izbor
protiv pokojnika naoružanog palošinom ili kratkim kopljem.
Svaki bodež držim po nekoliko sekundi, odmeravam u ruci njegovu
uravnoteženost. Ovako se njime izmahuje, ovako ubada. Zavitlam nož u
vazduh, uhvatim ga drugom rukom i smesta produžim zamah prema glavi
imaginarnog protivnika: fijuk i uljasto svetlucanje nagoveštene smrti.
Koliko puta sam vežbao sa tim oružjem upravo na takav način. Pratio tuđe
duele i učio se na greškama koje se samo jednom prave. Ponavljao
stotinama puta balet pokreta napada, finte i odbrane koji dovodi do spoznaje
umetnosti smrti. Vodio sam beskrajne razgovore sa poznavaocima
plemenite veštine ubijanja. Po mrtvačnicama sam prema obliku i veličini
rane analizirao smer, vrstu i jačinu zamaha.
Pažljivo oprobavam borbene noževe da bih odabrao najpogodnije za borbu
protiv sapetog sagaja. Korišćenje snežne ptice koja ne može da poleti ne
predstavlja kršenje kodeksa, ali retke su surmate koje se odlučuju za to, pre
svega zbog toga što je orla vezanih krila teško kontrolisati.
Tako je, pomišljam. Misli na orla. Misli na tehniku. To je ključ. Izbaci
ostalo.
U mladim danima pomišljao sam kako me sama sudbina predodredila da
jednog dana postanem surmata. Čitavog života stremio sam ka tome, željno
težio da dodirnem ništavilo. A sada sam došao do stožerne tačke svega. I tu
pitam sebe: Jesi li zadovoljan onim što vidiš?
Umesto odgovora svom snagom izmahujem nožem-grebeštakom po sobi,
oštrica se uljasto presijava na polusvetlu prolećnog mraza.
Ona je nepobitno znala s kim ima posla, pomislim. Umesto da me ubije
tamo, na Velikom Ledu, čuvala me je na svaki pojmljivi način, pomagala da
što lakše i bezbolnije dođem do ovog mesta. Nije nameravala da izbegne
borbu. Dva pokojnika moraju se sukobiti i to niko ne sme dovesti u pitanje.
Konačni čin odanosti Syleyle bio je taj što se zaklela da će omogućiti poštenu
borbu protiv onoga ko joj znači isto koliko i ona sama. Večni led nas je
ujedinio u životu, dok nismo znali ko smo, naivni kao deca. Ritual surmate
sada nas ujedinjuje u smrti. Nikakve protivrečnosti tu ne može da bude.
Osim što ja ne želim da se tako desi. Kada li se začela ta iskra protivljenja
u duhu pokojnika, žiška koje nikako ne bi smelo biti? Svim srcem
proklinjem taj trenutak. Dok se dva klana spremaju za odsutni boj, ne želim
da budem prisutan, neću čak ni da se nađem u blizini. I da, kroz um mi
prolazi, ne prvi put, zamisao da pobegnem odavde i nađem drugo ime, drugo
lice. Bar sam u tome dovoljno vešt.
Istovremeno nastavljam da vežbam još žešće nego pre.
Njeni razlozi, pomišljam. Zašto me je čuvala? Bez borbe, bila bi
automatski pobednik, ali bi ostala bez izborenog života. Kao avet, lutala bi,
ne sasvim mrtva, ne dovoljno živa, sve dok glavar ne odluči da li da je vrati iz
čistilišta na koje je osuđena. Postoje i gori načini da se izgubi obraz – da te
zamene drugim borcem, na primer, ili, najgore od svega, da te stave pod
nadzor kao da nisi sposoban da čuvaš samog sebe. Kada sam prepustio
mesto Timotiju Iskelmi, bilo je dovoljno da ljudi pomisle da sam zamenjen
zbog straha od poraza. Črnbog zna da se zbog tog postupka kajem do
današnjeg dana.
Znam, Leonid bi rekao da se treba prilagoditi svom bremenu i s ponosom
ga nositi. Ali gospa od Karelije očigledno nije od takvog kova. Razmišljam o
tome koliko je moguće da se našla u vozu baš da bi sačekala mene.
Zaključujem da je to sasvim moguće. Nije isključeno da je Syleyla išla
vozom do granice i nazad, ponovo i ponovo, i proveravala kompozicije u nadi
da će me naći. Otud su je milicajci onako lako prepoznali. Verovatnoća da se
naš susret odigra slučajno bila je sićušna. Surmata sa hiljadu lica lako će
prevariti miliciju, jer niko nije tako slep kao onaj ko se panično upinje da
vidi. Međutim, neće tako lako obmanuti drugog surmatu.
Razume se, ne smem da isključim ni drugu mogućnost: milicajci su bili
Rahilini ljudi. U tom slučaju, namera im ni u jednom trenutku nije bila da
ubiju, već samo da markiraju osumnjičene da bi ih gospa Rahila mogla
pogledati i proceniti. Moglo se lako desiti da se ona ne zatekne u vozu koga
sam uhvatio ja, u kom slučaju bi me verovatno držali zatočenog dok ona ne
stigne. Na kraju krajeva, ona se nije mogla rasprostrti na nekoliko mesta
odjednom, a svakako nije od osoba koje stvari prepuštaju slučaju.
Razmišljam kako je takva situacija čak dosta verovatna. Osobina
pripadnika plemstva klanova su lavirintske igre unutar igara, kao ogledalo
postavljeno naspram drugog ogledala, gde se jedna te ista slika odražava
beskonačno puta.
U svetlu onoga o čemu sam razmišljao, Rahilini razlozi da me izvuče i
dovede pred ašara mogli bi da mi izgledaju ponižavajuće, možda čak i
odbojno, ali se to ne dešava. Motivi nisu važni pred osnovnom činjenicom:
čekala je da me spase.
A ja uzvraćam tako što se spremam da je zakoljem, svoju Radosnicu, onu
koju mi je Črnbog dodelio.
Zastajem nekoliko minuta kasnije, oznojen, dah mi izbija u obliku pare.
Osluškujem. Iza vrata okovanih srebrom dopire jedva čujan zvuk.
Sobi se primiču koraci.
Nije to šljapkanje sluškinje, niti pocupkivanje ašarske milosnice.
Hodnikom se kreće muškarac. Čujem iskorak, zatim povlačenje. Ponovo
iskorak i povlačenje. Sve je tiho, kao da je onaj ko se primiče sobi čitavog
života uvežbavao da mu koraci budu što lakši i nečujniji.
Otprilike onako kako bi koračao majstor ubica.
Pomeram se u stranu i zauzimam napadački položaj, trokraki nož u desnoj
ruci, stileto u levoj. Zvuk je sve razgovetniji. Onda se koraci prekidaju,
posetilac okleva pred vratima ili osluškuje.
Nikada do sada nijedan ašar nije slao koljače pravo u odaje surmate. Sama
zamisao deluje ako ne mahnito, onda bar neoprostivo kratkovido. Time ne
može mnogo da dobije, a stavlja na kocku previše. Pa ipak, kako bi Anund
Jakov rekao, ovo su posebni dani.
Vrata ispred mene otvaraju se gotovo bez zvuka.
Zastajem u pola pokreta i zurim u poluosvetljenu priliku ispred sebe.
„Ti“, kažem.
Sedokosi čovek ulazi u odaje surmate i zatvara vrata za sobom. Za sobom
samo malo povlači desnu nogu i niko ne bi pomislio da je ispod kolena
metalna proteza.
„Živeo, Leonide“, pozdravljam starog učitelja i odlažem noževe. Nisam čak
ni znao da je doputovao u Kareliju. Razume se, on nije morao da koristi
obilazne puteve kao ja.
Da li mi je on doneo oružje? upitam se. Ali ta misao ustupa mesto drugom
pitanju. Šta je to bilo toliko važno da je Noćnik zaključio da mora lično da
dođe ovamo čak iz Tule?
 „Donosim ti vesti iz prestonice“, kaže Leonid Oinen. „Tiču se nekoga koga
obojica dobro znamo.“
„Kowalsky“, kažem. To nije pitanje, nego tvrdnja.
Noćnik me gleda. Oči mu deluju umorno i – da li mi se to samo čini –
podozrivo.
Nudim starog učitelja smrti da sedne. Potom i sam odlazim do snerogovog
naslonjača. Tek kada smo se smestili primetim da smo obojica po navici lice
okrenuli vratima, a leđa zidu. To je lekcija koja nam je obojici ušla u krv još
u mladićko doba. Nikada ne ostavljaj priliku da ti neopaženo priđu.
„Otkrili smo neke pojedinosti o napadima na tebe“, kaže Noćnik.
„Pretpostavljam da ‘mi’ znači starešine esnafa.“
Starac klimne. Tek tada primetim da mu je držanje neobično zvanično, a
pogled koji mi upućuje nepobitno ispitivački, ni najmanje nalik na ono na
šta sam navikao. Ovo nije običan razgovor, pomišljam. Ne znam zbog čega,
ali on izgleda kao da treba da donese ocenu... ili možda presudu.
„O čemu se radi?“ upitam.
„Otkako si krenuo iz Rige dva puta su te napali.“
„Tri“, kažem ja.
On zavrti glavom.
„Jedno je bila rutinska kontrola ašarske milicije na železnici, ukoliko mi je
Bonevara dobro objasnio. Ali dva napada su isplanirana i ubice su tačno
znale gde i koga da traže.“
„Stani“, kažem.
„Mislio si da su tvoj položaj otkucale veze u Edesi“, izjavi on.
„Šta drugo?“ Dok to pitam, odgovor već znam.
„Nijednom te nisu napali Trnovi“, kaže Leonid. „Ašar nije imao pojma da
je ičega bilo. Oba puta pokušali su da te ubiju Vukodlaci.“
Nekoliko trenutaka ćutke sedim.
„Kowalsky?“ kažem, iako zapravo to nisam ni morao izgovoriti.
Procenjivački pogled gori kao žeravica negde u dubini Noćnikovih očiju.
Danas preda mnom nije Leonid Oinen, moj prijatelj i učitelj. Ovo je Ognjeni
govornik i svaku reč koju on izusti upućuje mi direktno esnaf Vukodlaka
ubica.
„Do zaključka nije bilo teško doći“, kaže Noćnik i kao da te reči u sebi kriju
neizgovorenu optužbu. Optužbu za šta? „Kako su Trnovi mogli doći do
tačnih podataka o tome gde se nalaziš? Osim, razume se, ukoliko bi ih dobili
direktno od esnafa, za šta je verovatnoća mala, čak i u ovo vreme izdaja i
prevara.“ Ove reči posebno je naglasio. „Napadači su imali tvoj opis, tačnu
maršrutu.“ On se okrene. „Kada si skrenuo sa predviđenog puta, zbunio si
ih. Zbog toga je Kowalsky poslao za tobom jahače sudbine.“
„Uklapa se“, kažem.
„Razume se, kada je voz napadnut, to ne znači da su jahači tragali samo za
tobom. Ti si bio prva stavka na ugovoru, ali siguran sam da su našli i drugih
isplativih razloga za svoj posao.“
Ali čitava stvar deluje previše kao potez očajnika, pomislim. Moji
protivnici iskoristili su priliku kada sam na teritoriji Trna bio svačija lovina,
ali već i površna istraga dovoljna je da se takvi planovi raskrinkaju. Zašto su
to učinili na takav način?
„Zašto?“, izgovorim naglas. „Hoću da kažem, zbog čega se Kowalsky
odlučio na tako direktno sukobljavanje sa voljom Velikog Vukodlaka?“
Noćnik slegne ramenima, ne skidajući pogled sa mene. Iz ovolike blizine
lice mu ne deluje samo staro: ono izgleda drevno. Pomislim kako podseća na
posmrtnu masku, kao da je nekada davno krinka Ognjenog govornika srasla
učitelju uz kožu tako da sada ne bi mogao da je odloži u stranu čak i kada bi
hteo.
„Postoje nagoveštaji da je to uradio u dogovoru sa pripadnicima porodice
Iskelma.“ On sačeka jedan čas. „Pre izvesnog vremena poveo sam diskretnu
istragu... čisto u okviru esnafa. Čovek mora biti pažljiv kada dira u tuđu čast.
Ali došli smo do zanimljivih rezultata. Pretpostavljam da ne znaš kakvih.
Recimo, ispostavilo se da je Kowalsky povezan sa Timotijem Iskelmom
preko nekih daljih rodbinskih veza.“
Krvna osveta, pomišljam. Tako prosto. Na trenutak se ponovo setim
pogibije Timotija Iskelme pod sekirom Udolfa Svjatislava. Tamo gde je
trebalo da ja budem na megdanu. Hoću li ikada moći da živim a da me ne
prate posledice onoga što se dogodilo na taj dan?
„Svakako, u ovom slučaju motivi nas ne smeju zanimati“, nastavlja Oinen.
„Radi se o pitanjima od značaja za čitav klan. Sam Vukodlak je ugrožen
delovanjem klike Kowalskog. To znači da govorimo o veleizdaji.“
Podignem pogled. Ako je istina ono što mi je rekao, onda su razlozi
atentatora sve pre nego nečasni. Ubeđen sam da ni on sam ne veruje u to što
govori.
 Noćnik me posmatra pogledom grabljivice. Verovatno je sve o čemu sam
razmišljao njemu još davno prošlo kroz glavu. Onda shvatim da stoji i čeka.
Vestima iz prestonice nije došao kraj.
„Radi se o napadu kod Anijanskih vrata“, kaže Leonid Oinen. „Kowalsky je
i to inscenirao.“
Sležem ramenima. Toliko sam mogao da pretpostavim i bez Noćnika. Taj
manevar obezbedio je mom protivniku značajne političke poene na saboru
Vatre. Zapravo, malo je nedostajalo da tas terazija prevagne na njegovu
stranu.
„Ne bi me začudilo da je i više stavio na kocku da ne bi propustio takvu
priliku da udari na Velikog Vukodlaka“, kažem.
Ali Noćnik vrti glavom.
„Ne na Velikog Vukodlaka. Na tebe“, kaže on. „Zar ne shvataš? Sve vreme
ti si bio jedina meta. U očima Kowalskog bio si odgovoran za smrt Timotija
Iskelme. Mada nije bitno kako je sve izgledalo u njegovim očima; važno je
kako se stvar činila drugima. Običajno pravo primoravalo ga je da dela.“
On zastaje na trenutak.
„Razumeš li? Ti si u srcu čitave stvari. Zbog tebe bi mogao početi prvi
međuklanski rat posle ko zna koliko godina. Iskelmini srodnici zavetovali su
se da će ostvariti krvnu osvetu. To nisu mogli lako postići običnim
atentatom. Ne kada je njihov cilj desna ruka Anunda Jakova lično. Moralo se
raditi o složenijoj intrigi. A šta je bilo bolje nego navesti Lazara Nekadnog da
sam uleti u njihove ruke i da to shvati tek kada bude prekasno? Kakva bi to
osveta bila!“
Pokušavam da shvatim sva značenja novosti koje sam upravo čuo. Leonid
Oinen ćuti i ni ne pokušava da mi prekine razmišljanje. Deluje kao da mi je
pogodio misli od prve do poslednje. Uostalom, ne bi bilo prvi put.
Razume se, jasno mi je da bez Kowalskog ničega od svega ovoga ne bi bilo.
Ne bih morao da se borim protiv Syleyle. Ali, što je još gore, da bih na
njegovom mestu verovatno bio prisiljen da i sam učinim nešto slično.
Črnbože, pomislim, pa tu niko nije imao nikakvog izbora. Pravila koja
smo sami izmislili doterala su nas u tesnac iz koga nema izvlačenja.
Uključujući glavare i mašineriju surmate. Marionete na koncima prošlosti:
u ovome svi ponešto gubimo. Leonid Oinen nastavlja:
„Možda će te zanimati da čuješ o daljem razvoju događaja. Kowalskom i
četvorici njegovih najvatrenijih pristalica sudilo je i presudilo veće starešina
esnafa. Ostavljeni su goli u pustari da se sjedine sa Velikim Ledom.“
Pitanje je da li su imali izbora, pomišljam. U svetlu onoga što sam upravo
saznao, neki ljudi bi postupak Kowalskog možda nazvali viteškim. Još više:
pitam se kako bismo na njegovom mestu postupili ja ili Oinen.
Ali između izgovorenih reči osetio sam još nešto. Osuda protiv urotnika
bila je previše žestoka i konačna. Veliki Vukodlak je bio poznat kao čovek
koji voli oštre rezove, ali čak ni jedan Anund Jakov nije mogao
prenebregnuti činjenicu da pogubljenjem uklanja poznate protivnike.
Pametan vladar uvek zadržava najglasnije neprijatelje, rekao je jednom
Leonid. Protivnik koji galami i razmeće se napola radi za mene. Šta je bilo
to što je Anunda Jakova navelo na potez kojim je sve to odbacio?
Zaključak je očigledan i ne mnogo ohrabrujući. Pripremalo se nešto u
odnosu na šta je urotnička klika Kowalskog imala tek drugostepeni značaj.
Nešto veliko dolazi, pomislim. Na pamet mi padne da dolazak starog
instruktora u Kareliju mora imati veze sa time. Ukoliko je moje razmišljanje
bilo ispravno, onda će se ono ključno dogoditi ovde.
A ja ću upravo saznati o čemu se radi.
 Glava 10
Leonid
Neki dan nabasao sam na staru fotografiju iz vremena dok sam bio
na početku karijere. Na njoj, svet se smeši Lazaru Nekadnom i on
uzvraća osmehom. Poželeo sam da mogu da uđem nekako u tu sliku,
da ga upozorim, doviknem mu: Pazi! Niko neće biti toliko omrznut kao
onaj ko je nekada bio voljen.
Lazar Nekadny
Noćnik stoji kraj prozora dvorane ubica i pomno proučava prizor pod
sobom. Spiralni lavirint glavarske tvrđave ovde se otvara prema
unutrašnjem dvorištu čiji veliki deo ispunjavaju ašarski vrtovi mahovine.
Kažu da se tu može naći preko devet stotina različitih varijeteta svih oblika i
boja donetih iz tundre i složenih u neopisive geometrijske likove. Generacije
mahovinskih vrtlara i vekovi odabiranja stvorili su arabeskne strukture u
podnožju zidina.
Pauza se odužuje, kao da su vrtovi nešto najzanimljivije što se može videti
sa ove strane groba. Sve je izvesnije da je Noćniku neprijatno da izgovori ono
što sledi. Veliki Leonid u neprilici? Lakše bi lednici krenuli uzbrdo.
Ne pokušavam da požurujem učitelja. Sedim na svom mestu i čekam da
kaže ono što mora.
Leonid Oinen se najzad okreće i progovara. Ali njegove reči ne idu u
smeru koji sam očekivao.
„Doprlo mi je do ušiju“, kaže on, „da je možda iskrslo nešto što bi moglo
otežati tvoj nastup na preksutrašnjem okršaju.“
Gledam ga u oči. Ne znam na koji način, ali očigledno je saznao za moju
vezu sa Syleylom.
„Možda“, kažem oprezno.
Njegova reakcija za mene je sve pre nego očekivana. Lice mu na delić
sekunde – toliko kratko da nisam siguran da mi se samo učinilo – ima izraz
nekoga ko je izložen strašnom naprezanju. Šta sam to rekao što nije
trebalo? I kakve veze ovo ima sa dvorskim obračunom u prestonici?
Noćnikove misli opet idu u neočekivanom smeru.
„Slušaj, Lazare. Svestan sam da je bilo propusta u politici esnafa“, kaže on.
„Črnbože, toliko toga se zbivalo kako nije trebalo. Pravljene su greške, a ti si
onaj ko je zbog njih najviše ispaštao. Ali sada je došao trenutak da
razmotrimo sva rešenja i odlučimo se za ono pravo.“
Leonid Oinen je naviknuti govornik i reči u toj meri glatko teku sa
njegovih usana da bi sada većina posmatrača pomislila da je sve u redu.
„O čemu govoriš?“ upitam.
„O onome o čemu moram. Shvataš li koliko smo blizu ratu, Lazare?“ Nije
mi promaklo da izbegava da upotrebi moju ritualnu titulu, koliko god njegov
nastup inače bio zvaničan. „Anijan je bogata i samim tim opasna oblast. A
teritorije Trna i Vukodlaka tamo su izmešane kao učešljani prsti.“ On vrti
glavom. „Urotnici su dirnuli u najnezgodniju moguću tačku da bi bili sigurni
da će isprovocirati izazov.“
„Dobro? I?“
Noćnik širi ruke. „To znači da se borba surmata mora održati na propisan
način. To je od suštinske važnosti. Bilo kakav poremećaj mogao bi biti povod
za objavu otvorenog rata. Ja znam da bi Trnovi bili u stanju da odvoje
nezamislivo velika sredstva da naprave tako nešto. Platili bi mnogo – a
obećali još i više.“
U neverici gledam starog učitelja.
On misli da sam izdao, prođe mi kroz glavu. Eto o čemu se radi. On
veruje da su me Trnovi kupili i da sam spreman da ne izađem na borbu. U
njegovim očima, u odnosu na mene četvorica osuđenih veleizdajnika su
sveci.
„Mislim... da si pogrešno razumeo, Učitelju“, kažem tiho.
Smaknuće Kowalskog, pomislim potom. To je njegova ponuda da bi me
odobrovoljio. Nagovorio je Velikog Vukodlaka da mi pokloni glavu mog
najvećeg protivnika da bi me uverio da misle ozbiljno.
Eto razloga zbog koga je stari učitelj najpre pomenuo sudbinu urotnika.
Pokušavao je da te privoli na saradnju i istovremeno zaplaši. Leonid Oinen
se cenjkao.
„Nisu me kupili.“ Nije mi lako da istisnem te reči. „Samo to želim da ti
kažem. Nisam izdao.“
„Dobro.“ Glas Leonida Oinena je ravan.
„Noćniče, bar ti znaš da ne dajem obećanja olako. Nemoj tako da me
gledaš. Borba će biti održana.“
„Je li tako.“
 „Slušaj. Ne znam kakvu si priču čuo, i od koga. Ali hoću da znaš. Prepreka
postoji. Ali borbe će biti.“
„Šta sam čuo?“ Noćnik me zamišljeno posmatra. „Saznao sam da si se u
pustinji sreo sa svojom protivnicom. Slučajno, dabome.“ Glas mu je
bezbojan i sada je sasvim u skladu sa posmrtnom maskom u koju su mu
starost i bezbrojne smrti pretvorili lice. „Rečeno mi je i to da ste postali
Verren Syleyla.“ Odakle on to može da zna, upitam se. Onda se setim scene
iz postaje na Velikom Ledu. Talva nainen mi je tada prišla i pred čitavom
Railjovom pratnjom izgovorila: Moraš poći, jer si moj Syleyla. Sluge
gospodara Karelijskih visova svakako su pod zavetom ćutanja – ali očigledno
je da neki među njima nisu toliko verni koliko bi trebalo. Ili je – ta pomisao
tek sada mi prođe kroz glavu – ili je Railj namerno pustio vest u opticaj,
računajući da bi mogla biti dobar razlog da se borba ne održi.
„Dva dana će proći i mi ćemo se boriti“, čujem sebe kako izgovaram.
„Shvatio sam već.“
„Ali ne veruješ.“
„Uz takvu priču, ne znam kako to zamišljaš da izvedeš“, kaže Noćnik. „Ne
možeš dići ruku na božjeg poslanika na zemlji. Verren Syleyla ne označava
ništa slabiji imperativ od surmate. Pokojnik jesi, ali grešiš ako veruješ da
zakoni Božji prestaju da važe sa životom.“
„Ti onda misliš da je sve gotovo.“
Ozbiljno me gleda.
„Kada bi priča o susretu na Ledu bila istina, svejedno ne bih imao da ti
ponudim ništa drugo nego kušnju i prokletstvo. Nudio bih ti pakao koji bi
čekao tvoju dušu posle borbe protiv Boga lično, što je verovatno prava
sredina za jednog surmatu.“
„Ali ne veruješ da se susret stvarno odigrao.“
Sleže ramenima.
„Mislim da je najmanje bitno šta je istina, a šta nije. Reč je puštena i
utoliko je jača što je više ljudi čuje. Posle izvesnog vremena prestaje da bude
važno šta se zaista dogodilo. Kao u legendi, reč postaje stvarnost.“
„Ubeđen si da sam izdao. I ipak mi nudiš...“
„Nudim ti sve što je u moći jednog Ognjenog govornika i jednog Velikog
Vukodlaka. Nudim ti blago ili ljudske glave, šta god želiš. Samo se bori. Reci
da susret nije istina i sukobi se sa jahačicom orlova.“
„Nema potrebe da to govoriš.“
 „Sumnjao sam da je tako, a istovremeno se nadao da nije“, kaže Leonid.
„Razmisli da li si pogrešio, Lazare.“
„Ne veruješ ni jednu jedinu reč onoga što sam ti rekao“, kažem.
Noćnik me samo posmatra.
„Ako je zaista tako, zašto onda ne predložiš esnafu da me zamene?“
upitam ga.
„Pokušao sam“, stiže odgovor koji kao da čujem u polusnu. „Ali ti i gospa
Rahila formalno ste zavetovani pre nego što je svet saznao za vašu... vezu.“
On se osvrće na jednu, zatim na drugu stranu, kao čovek koji ne zna šta će.
Onda me ponovo gleda.
„Neki tvoji prijatelji su predlagali da te jednostavno usmrtimo onako kako
je pokušao Kowalsky, bez obzira na predstojeću borbu. Ali alternative koje
su i sami nudili bile su previše nezadovoljavajuće. Tako da je najzad
prevladalo mišljenje da treba da ti pružimo... nadoknadu.“
„Nemoj to činiti, Leonide.“
„Nemoj, šta?“
Kroz stegnute zube: „Ne želim da me kupuju i prodaju.“
„Onda ostani tamo gde si. Ako su te oni toliko platili.“ On se podiže na
noge. „Bio sam ovde predugo i dovoljno sam video. Vreme je da pođem.“
„Postoji li nešto što bi te uverilo da ne lažem?“
„Samo ovo: jesi li Syleyla gospi od Karelije ili nisi?“
„Jesam, ali...“
„Zbogom, Lazare“, kaže Leonid Oinen i okreće se vratima. Onda zastaje.
„Došao sam sa sumnjama“, govori mi. „Ti si ih potvrdio. Ne znam šta ima
više da se kaže.“ On se okreće prema meni. Očekivao bih da mu je u očima
bes – ali o tome nema ni pomena. Vidim samo tugu i još veći umor nego
pred početak razgovora. „Verovao sam u tebe, Lazare. Imao sam poverenja
kada drugi nisu.“
Bez ijedne dalje reči, učitelj smrti odlazi. Vrata se za njime zatvaraju bez
šuma.
Tišina iza Noćnika resko nastavlja da odzvanja.
 Glava 11
Grobenna
Zabluda je da majstori smrti ne poznaju osećanja. Većina ubica koje
poznajem zapravo je bolećivija od običnih ljudi. Čovek bi pomislio da u
njihovim životima postoje slepe mrlje koje pokrivaju određene oblasti,
ali zapravo su samo njihovi svetovi više crno-beli. Oni će se sažaliti nad
smrznutim ptarmiganom u polju i istovremeno bez griže savesti
preseći grkljan čoveku. U očima ubice, nijanse prestaju da imaju
značaj.
Leonid Oinen
Satni mehanizmi u ašarskom lavirintu oglašavaju veče. Najpre zazvoni
jedan iz daljine, zatim zvuk prihvata drugi, u neposrednoj blizini soba za
ubice. Ovo su hodnici vremena i nebrojeni časovnici raznih vrsta, veličina i
preciznosti tu definišu sopstvene porcije trajanja, otkidaju sekunde od
budućnosti i bacaju ih u prošlost. Ovo je veštačko veče, ucrtano rukom
čoveka kao kota u mape, jer ono pravo doba dana jeste jutro koje napolju
bez prekida traje već nedeljama.
Čini mi se da mogu da čujem pomicanje svake kazaljke, opruge i točkića u
složenim mehanizmima u čitavoj palati, da osetim zamahe klatna u zidnim
časovnicima i klizanje svake pojedinačne kapljice žive u klepsidrama. Svaki
njihov pokret gura me bliže času kada treba da se suočim s božanskim
izaslanikom na zemlji i da ga ubijem.
Vreme je moj neprijatelj.
U trenutku kada poslednji časovnik dovrši izbijanje, dve mlade pozivarke
sa ukrasima od zuba kune pojavljuju se na vratima dvorane ubica, kao da su
čekale da zamre poslednji zvon. One mi saopštavaju da je sve spremno za
svečanost grobenne i da ih mogu otpratiti do gozbene dvorane. Pege na
bokovima njihovih odora od hermelina izgledaju kao mrlje zgrušane krvi.
Dok idemo ašarskim lavirintom obe se trude da održe što veće rastojanje
između sebe i mene.
Uvek sam nalazio zadovoljstvo u susretu sa budućim protivnikom na
ritualnoj večeri uoči dvoboja. Mislim da nije daleko od istine mišljenje nekih
ubica da se prave bitke dobijaju i gube upravo tu, za gozbenim stolom, pre
nego što padne kap krvi na borilištu. Ima u suočenju surmata nečeg od
kockarske igre, dok obojica pokušavaju da prozru protivnika i istovremeno
zadrže što nečitljiviji izraz na sopstvenom licu. Grobenna je mesto na kome
pokojnici proždiru sami sebe, kaže stara izreka.
Ovaj put sve je naopako. Večeras više prezam od suočenja nego od same
borbe.
Kada ne znaš šta ćeš, produži smerom u kome si ranije krenuo. Pravi čas
da uradiš nešto jeste onaj kada postaneš svestan da to nikada nećeš
poželeti.
Gostinski sto u dvorani suočenja ima oblik krsta prelomljenih krakova,
alhemijski simbol blagostanja. U njegovom središtu je mesto za ašara, dok
se na sve četiri strane kao paoci točka šire krakovi za kojima sede dvorjani
Trna. Takva struktura oponaša stvarni raspored moći i povlastica.
Hijerarhija vlasti Trna je ptolomejski sistem nebeskih tela gde se možda
pojedinci okreću jedni oko drugih u želji da preotmu privilegije i zauzmu
položaje za manje ili više legalnu pljačku, ali svi bez razlike orbitiraju oko
glavara.
Po zidovima vise uzlarske slike sa motivima iz lova i ratova, rađene od
kože risa i pegave čidre. Prizori iz hajki na zveri i ljude naizmenično
ulepšavaju gozbenu dvoranu. Iznad ulaza u dvoranu visi čvorovana zastava
sa grbom vladarske porodice i ispisom:

To je ašarski moto, napisan na starom klanovskom jeziku: „I kad latice

otpadnu, ostaje trn“. Grb čine stilizovani crveni i crni cvetovi legendarne
biljke zvane ruzja.
Nedaleko od središta stola nalaze se dva mesta za surmate, licem okrenuta
jedno prema drugom. Rahila se već nalazi na svome mestu. Sedam naspram
nje i nalazim njene oči svojima.
Božji izaslanik na zemlji deluje kao dete koje jedva što je zakoračilo u
devojaštvo. Ona mi uzvraća pogled namerno bez ikakvog izraza, baš kao što
nalaže kanon, a ja svejedno stičem utisak da pokušava da mi prenese
poruku. Ali moju pažnju privlači ono što se dešava u našoj neposrednoj
okolini.
Rahila nije sama. Pored nje, tik do mesta na kome bi trebalo da se nalazi
glavar, sedi jedna sveštenica hrama Črnbožjeg. Žena na čelu nema nikakvu
oznaku. Posle Rahile ona je prvi Trn koga sam video bez klanskog znaka.
Gospi od Karelije šaru je obrisala noć sa mnom u beloj pustinji, ali
sveštenica je svoju namerno uklonila. To čini da joj lice deluje golo i na neki
način pogrešno.
Ne toliko kao njeno prisustvo na ovom mestu. Ritualni prostor grobenne
je teritorija na koju dolazak svetih lica svakako nije zabranjen, ali
predstavlja u najmanju ruku kršenje običaja. Večeras je ovo mesto
rezervisano za mrtve i podzemne demone.
Drugo iznenađenje me čeka kada najzad prepoznam lice gošće. To je
majka Domentijana, namesnica crkve Črnbožje u zemlji Trnovoj i desna
ruka matrijarha lično.
Šta tražiš ovde, preuzvišena majko? upitam se. Ja nisam predstavnik
tvoje pastve. Iz tvoje tačke gledišta mogu biti samo jeretik... ili čak pomagač
nečastivog.
Svima je poznato da su klanske crkve Vukodlaka i Trna u zavadi i da
odriču jedna drugoj pravo da se bave duhovnom službom, jer svaka tvrdi da
samo ona može da sagleda pravu svetlost gospodnju. Nije različito stanje ni
sa ostalima koji bogosluže u ime naroda Velikog Leda. Kako je to jednom
davno rekao Leonid: Svaki klan ima svog Boga.
Podozrevam šta se sprema i čudim se što se nisam ranije setio. Ostaje
pitanje kakav interes u svemu ima matrijaršija kada je poslala tako visoku
predstavnicu.
Sa suprotne strane kukastog stola ugledam Leonida Oinena. Lice mu je
usredsređeno kao pred borbu. I njemu je jasno da dolazi oluja. Istovremeno
primećujem da se sve vreme trudi da me ni ne pogleda. Na ovoj poslednjoj
večeri, ja sam Juda.
Gozba počinje bez ašara. To je još jedno odstupanje od uobičajenog
redosleda. Služavke iznose na stolove pihtije od mečijih šapa, košutiji sir i
pitu od ledničkih puževa. Svi prisutni se lavovski prihvataju, ali ja gotovo da
i ne diram hranu. Preko puta Rahila od Karelije samo sedi zagledana u jednu
tačku.
Časna majka nas proučava pogledom, kao da pokušava da pronikne u
samu dušu. Ima kod nje nešto što me podseća na pripadnike mog esnafa.
Šta to može biti zajedničko kod ubice i jedne preuzvišene majke? Niko ne bi
mogao biti dalje od namere da upotrebi oružje nego ova žena. Pa ipak, čulo
za smrt kojim je u izvesnoj meri obdaren svaki majstor mog zanata
upozorava: ona je opasna. Možda opasnija od tebe.
 U borbi koja sledi neće biti direktnog napada. Sila nije jedini način da
slomiš čoveka. Neprijatelji će glumiti prijatelje, prijatelji će se ponašati kao
protivnici. Niko neće biti na mojoj strani.
A ja, Črnbog neka mi pomogne, umem samo da ubijam.
„Ljubavnici bola, pozdravljam vas.“
Preuzvišena majka progovara bez nepotrebnih uvoda. Prisutni bojari i
dvorjani utišaju se. Njen glas je zvonak i sa lakoćom prodire do najdaljih
delova dvorane. Vidi se da pripada nekome ko je navikao da ga koristi kao
glavno oružje.
Preuzvišena majka najpre spušta pogled na mene, onda se okreće Rahili.
To je manje podvlačenje malopređašnjih reči, a više čin nalik na
blagosiljanje – ili možda proklinjanje.
„Mnogi od ovde prisutnih čuli su za čudo koje se nedavno desilo.
Bludichky, lutajuće svetlosti Velikog leda, povele su pokojne borce Lazara i
Rahilu kroz srce pustare, a otac oluja pomogao im na putu ka zajedničkom
cilju umesto da ih omete. Život je pobedio smrt i njih dvoje sada su vezani u
zagrljaju Syleyle!“
Domentijana zastane.
„Razmislite samo: da li je slučaj mogao da organizuje susret dvoje
surmata? Črnbog lično rekao je da oni ne treba da se bore!“
Ona uzima u ruku putir od lobanje risa.
„Proglašavam oboje ovih mladih ljudi ponovo živim. Dižem čašu za dvoje
koji su postali jedno i za čas sreće koji je došao kada smo svi očekivali smrt.
Ovoga puta borbe neće biti.“
Domentijana ponovo zastane.
„Ima li onoga kome to nije po volji? Postoji li taj ko se protivi istini
Črnbožjoj?“
Dok se diže na noge, Leonid Oinen deluje umorno i oronulo. Glava mu je
klonula, pogled oboren prema stolu. Pa ipak, najveća greška koju bi
preuzvišena majka mogla da napravi jeste da poveruje da ima posla sa
nemoćnim starcem.
„Ja se protivim – ne istini i ne Bogu, jer nema čoveka koji može da
pretvori lice u naličje. Protivim se tvojim rečima.“
On polako odgurne svoj naslonjač i osloni se pesnicama na sto.
Ambasador Bonevara daje mu znake da se povuče, ali se Noćnik pretvara da
nije primetio.
 Domentijana se okreće prema učitelju.
„Ti si se javio. Ti si taj ko diže glas protiv Stvoritelja.“ Glas joj je ravan.
„Ne protiv Črnboga.“
„Ti si taj ko proklinje Sunce nebesko i sve što nam je sveto.“
„Ne!“ Glas Noćnikov diže se za oktavu i za trenutak pred utihlim skupom
ori se Ognjeni govornik u punoj snazi. „Nazovimo stvari pravim imenima.
Ne izazivam nikoga drugoga do tebe, preuzvišena majko.“
Vidim kako se ašareve straže primiču središtu dvorane, spremne da
intervenišu. Dižeš glas na matrijarhovog pomoćnika? Ali Domentijana na
trenutak okleva. Onda daje kratak znak rukom i oni zastaju: to je poruka
manje za gardiste, više za Leonida: Pazi šta radiš, Vukodlače! Nalaziš se na
opasnom terenu.
Noćnik koristi priliku i nastavlja, pretvarajući se da nije primetio šta se
dešava.
„Reči su reči i svako može da ih koristi po sopstvenom nahođenju“, govori
on. „Ali stvarnost ostaje da im prkosi i da im se ruga.“
Domentijana ga blago gleda.
„To je stvarnost u kojoj su svi srećni i zadovoljni – osim što je predstavnik
Vukodlaka taj koji se povukao i samim tim ostao poražen u dvoboju
surmata. Osim što slučajno upravo Riga takvim ishodom trpi ogroman
gubitak.“
Izraz lica preuzvišene majke je neodgonetljiv. „Ko ovde govori o gubitku?“
kaže ona. „Prihvatanje istine Črnbožje znači da ne umire niko. Inače bi
Syleyla morao da ubije Syleylu, što je već samo po sebi neoprostivi greh.
Reci mi, Vukodlače, između smrti i života, koji izbor je izdaja?“
Leonid je odmerava jedan trenutak.
„Klanovski zakoni su veoma jasni, preuzvišena majko, a ja verujem da ih
oboje dobro poznajemo. Oni ne predviđaju povlačenje bez borbe.“
„Mrtvi paragrafi treba da budu ispred reči Božje? To je ono što hoćeš da
kažeš?“
„Hoću da kažem da ovde neko previše gleda interese“, zagrmi Leonid.
„Govoriš svevišnjeg, a misliš na korist. Anijan jeste bogatstvo, i tu se
završava priča. Na ovaj ili onaj način, on mora pripasti Trnu.“ U dvorani
počinje žamor. Shvatam da Leonid pokušava da isprovocira Domentijanu i
da je navede na nesmotrenost. Domaćin grobenne, dvorjanin ptičije građe sa
povezom preko levog oka, podiže se sa mesta.
 „Molim gosta da pazi šta govori. Oštre reči i uvrede ne idu uz sveti ritual
grobenne.“
„Ne, pustite ga“, kaže Domentijana. „Neka jasno i glasno kaže sve što ima.
Važno je da spoznamo kome smo ponudili gostoprimstvo ovih odaja.“
„Tvoje rešenje deluje primamljivo na prvi pogled,“ Leonidov glas je ravan.
„ali svesna si koliko i ja da ono na kraju mora značiti rat! Da li si se ponudila
da otpočneš pokolj iz altruizma? Možda nisi bila obaveštena o mogućim
ishodima? Ili ti je to Črnbog javio da je smrt mnogih najprihvatljivije
rešenje?“
„Dosta!“ poviče domaćin grobenne. „Ovo se mora prekinuti smesta!“
„Ništa ti ne vredi, Vukodlače“, kaže Domentijana blago. „Makar pokušavao
da ukaljaš šta god hoćeš. Jer sve je već odlučeno. Možda to nisi znao, ali
lično sam sa ovim čovekom koji nekada beše surmata“ – ona uperi prst u
mene – „lično sam s njime pregovarala o uslovima vaskrsa.“
„Šta?!“ Skočim na noge.
„U sabornoj katakombi, tu, pod našim nogama, Vukodlak ubica me je
molio – ponavljam, molio – da mu omogućim da ne bude prisiljen da ubije
svoj Zagrljaj.“
Slušam ne verujući ušima.
„Ponudila sam mu zaštitu Črnbožju pod okriljem crkve Trnove, znajući da
će njegovi osvetoljubivi sunarodnici želeti da mu dođu glave za ono što u
svojim iskrivljenim umovima vide kao predaju. Da, ponudila sam mu da
bude častan građanin Karelije i on je uslove u potpunosti prihvatio! U tmini
podzemlja on je ugledao svetlost Stvoriteljevu. Hoćeš li takvog čoveka terati
da se bori, izrodu Sotonin?
Pokret koji pravim gotovo je refleksni. Jednim zamahom grabim sa
kukastog stola nož za sečenje pečenja, dugo, nazupčano sečivo od kaljenog
čelika i uz trzaj ga izbacim ispod ruke prema govornici. Moj pokret je brz, ali
ne dovoljno. U trenutku zamaha osetim udarac ašarevog stražara u pleća i
nož bezopasno prozviždi pored Domentijane da bi probio naslon njene
stolice. Trenutak kasnije hvataju me ruke još dvojice stražara i pribijaju uz
površinu stola, dok zdele i tanjiri lete na sve strane.
Ona vrti glavom. Na licu joj samozadovoljan izraz, deluje kao da je ovo
planirala od samog početka.
„Gluma je nepotrebna, zar ne vidiš?“, kaže ona. „Tvoj starešina ne može ti
ništa“, kaže. Onda se obrati stražarima. „Pustite ga. To je bilo trenutno
pomračenje. Ovaj čovek je video svetlost.“
Oni oklevaju.
„Pusti!“
Podižem se. Levi obraz peče me tamo gde me je rasekla krhotina putira.
Ništa od svega ovoga nije bilo upućeno meni, pomislim. Čitava predstava
napravljena je da bi se isprovocirali Leonid i Bonevara – i možda je u
potpunosti pogodila cilj.
Leonid posmatra prizor kao sa velike udaljenosti. Sekunde prolaze a da
uopšte ne reaguje. Onda se najzad okreće, sasvim sporo, i prvi put posle
našeg razgovora u dvorani ubica gleda me u oči.
Šta ti je na umu, učitelju? pomislim. Sve tvoje sumnje su potvrđene.
Ostalo ti je samo da se vratiš. A ja ću, osramoćen i bez prilike da išta više
izgovorim, završiti iza kapija Trnove crkve... verovatno zakopan negde pod
sabornim katakombama. Šta još ima da se kaže?
„Ako je tako kako zboriš, preuzvišena majko, onda je sve rešeno“, kaže on
polako. „Možda je stoga najpoštenije da sami borci kažu svoje.“
„Ali više nema potrebe za tim“, kaže slavodobitno majka Domentijana.
„Sve je već rečeno napolju na Velikom ledu.“
„Surmato, reci šta imaš“, kaže on kao da je nije čuo.
Zašto to radi? pomislim. Šta god izgovorim, biće protumačeno kao
pretvaranje ili dvostruka igra. Napad časne majke bio je drzak, ali je doveo
do potpune pobede šta god da učinimo. Šta tu više ima da se govori?
„Ja vas zaista molim da...“ počne domaćin.
„Insistiram“,Leonidov glas je čvrst.
„Stavila si nas pred težak izbor, preuzvišena majko.“ Glas dopire iz
neočekivanog pravca, sa druge strane stola. Svi se okreću prema govornici.
Rahila deluje neobično sitno u crnoj svečanoj odori. Lice joj je veoma bledo.
„Ali si istovremeno dala i njegovo rešenje,“ nastavlja ona.
Domentijana gleda u smeru neočekivane pomoći. Jedva primetno, ona
klima i smeši se.
„Svakome je jasno da je Črnbog pisao dve sudbine, surmatu i Syleylu“,
kaže Rahila. Više ne govori namesnici, nego se obraća svima okupljenima.
„Domentijana je razmotrila obe i između njih izabrala jednu. Da li to znači
da preuzvišena majka uzima na sebe ulogu arbitra na odluke Stvoritelja?“
 Prolazi nekoliko sekundi dok prisutni ne shvate značenje upravo
izgovorenih reči. Onda kreće žamor. Ali lice matrijarhove namesnice
potpuno je mirno, kao isklesano od kamena.
„Šta to ona govori?“ kaže domaćin.
Domentijana i dalje ne progovara ni reč. Njena moć samosavlađivanja
mora biti ogromna.
„Tvoja dilema je lažna, preuzvišena majko“, produžuje Rahila. „Po ovom
pitanju stvar je potpuno jasna.“
Ona se okrene prema meni.
„Pisano je da moramo uništiti jedno drugo, Radosniče“, kaže ona. „Ali
moramo se takođe čuvati i voleti. Neka se niko ne prevari i poveruje da je to
protivurečno. Retki su oni koji podele ljubav i smrt. Časna majka bi morala
znati bolje od bilo koga drugog: ruka milosrđa i ruka što donosi smrt jedna
je ista.“
Suprotno od onoga što sam očekivao, Domentijana i dalje ne izgleda
iznenađeno, niti osujećeno. Deluje kao da je očekivala ovo sve vreme,
pomislim. To je verovatno bilo jedno od mogućih rešenja u njenoj jednačini.
Pitanje je šta ima u rezervi.
„Šta to znači?“ pita Leonid. Više niko ne gleda u preuzvišenu majku.
„Borićemo se“, kažem. Moj glas zvuči kao da pripada nekome drugome.
„Surmato“, obrati se on Rahili.
„Sukobićemo se i bolji će pobediti“ kaže Rahila. „To je usud dat od
Črnboga: šta god bilo, umrećemo u istom danu.“
 Glava 12
Kevätaika laulu
Govore da u Kareliji pripadnike esnafa ubica ovako pozdravljaju:
„Neka čitav svet bude protiv tebe, poštovani ubico. Jer može se pokazati
da si dostojan toga.“
Adam Bremenski
U hodnicima ašarskog lavirinta Leonid Oinen oseća se kao kod kuće. On
kroči sigurno, bira bočne prolaze bez imalo oklevanja i slabo je verovatno da
bi zalutao u bilo kom delu palate. To nije neobično, jer on je ovim prolazima
koračao najpre kao ubica, zatim kao diplomata još pre nego što sam ja
rođen.
Koračam za učiteljem nepoznatim prolazima. Ukoliko me osećaj ne vara,
Noćnik je udario putem koji ukoso vodi preko spiralnih hodnika prema
spoljašnjim prostorijama. Pod polusvetlom lavirinta deluje ogromno, stari
polarni medved koji i pored godina uliva strahopoštovanje.
„Izgleda da sam ti dužan izvinjenje, Lazare“, kaže on.
U njegovom obraćanju nema surmate. Noćnik poštuje protokole koliko i
crkvu koja ih je stvorila, dakle nimalo.
„Kako si znao da laže?“ pitam. „Izgovorila je upravo ono zbog čega si
sumnjao u mene.“
Noćnik sleže plećima i ne odgovara. Pogled mu samo na trenutak padne
na rešetku prisluškivača u zidu hodnika i taj gest je rečitiji nego da je
obrazlagao svoje postupke naširoko. Da li namesnica veruje da nemamo
svojih ljudi na ašarskom dvoru? Leonid nije mogao saznati da li sam sa
nekim pregovarao o izdaji – ali je svakako znao da nisam odlazio po
blagoslov do sabornih katakombi.
„Pogrešio sam što sam sebi uopšte dopustio da posumnjam.“ kaže on.
Hod se produžuje bez reči.
Jedna straža zaustavlja nas nasred hodnika. Noćnik ćutke vadi hartiju sa
glavarskim pečatom i gura je vođi oružnika pod nos. Ovaj je na čas zbunjen,
čita, zatim ponovo čita kao da nije siguran šta vidi, najzad nas pušta da
produžimo bez ijedne izgovorene reči, ali nas dugo prati pogledom.
„Nismo krenuli u sobe surmate“, kažem. To nije pitanje.
Noćnik vrti glavom.
„Kuda smo pošli?“
 „Napolje.“
„Van palate?“
„Do ambasade Vukodlaka.“
„Šta?“ Stajem nasred hodnika.
„Hajde“, požuruje me on.
„Ali upravo si rekao da mi veruješ!“
„Nema to veze sa onim što ja mislim.“
Dižem oči prema Noćniku. Učitelj gleda negde iza mene.
„Nego?“, pitam.
„Doušnici su dostavili obaveštenje ambasadoru Bonevari da je Railj od
Karelije pre nekoliko sati pobegao iz kućnog pritvora“, kaže Leonid.
To je za mene novost. Predosećam šta će reći sledeće.
Noćnik se obazre i nastavi:
„Ašar je stavio pod ključ gospodara Karelijskih visova odmah posle
incidenta na proglašenju. Prilikom bega, svi stražari onesposobljeni su
istovremeno, a na poletištu ispred zgrada Railja je čekao osedlan sagaj. Još
ne znamo koliko je pomagača ukupno bilo uključeno. Ašarevo obezbeđenje
veruje da je njihov konačni cilj da tebe likvidiraju.“
Prisećam se zavereničkog izgleda prisutnih na Visovima. Oni su planirali
napad na Rahilinog protivnika još dok smo bili zajedno. A za to vreme
buduća žrtva je sedela među njima i kraljevski se gostila.
„Sa vukodlačkog dvora uložen je oštar protest ašaru. Pošto, kaže se u
rukopisu protesta, ovdašnje osoblje očigledno nije u stanju da čuva osobe
koje su mu poverene, upućuje se zahtev da surmata smesta bude prosleđen
ambasadi na dalje staranje.“
On zaćuti i produži prema izlazu.
„Ko je pokrenuo zahtev?“ upitam. „Iskelmini srodnici?“
I dalje mi odgovara ćutanje. Ono se produžuje, daleko iza tačke kada
postaje neprijatno.
Dakle, tako stoje stvari, pomislim. Onaj ko je pokrenuo zahtev znao je da
se o njemu neće raspravljati i da je pogodio posred mete.
Interesi Vukodlaka iznad svega.
Na trenutak pomišljam kako mi je izgleda suđeno da okusim svako od
kaljanja obraza koja mogu zadesiti jednog surmatu. Posle Leonidovih reči
osećam kako mi obrazi gore. Najslavniji ubica Vukodlaka izgleda da je rešio
da naniže sramote jednu za drugom kao trofeje. Propaganda Anunda Jakova
možda će izgladiti stvar pred narodom, ali svaki ubica biće svestan šta se
dogodilo. Obeščašćenima se ljudi smeju – ili ih preziru. Neki majstori smrti
govore da je od sramoćenja pred esnafom prijatnija sudbina boriti se i
izgubiti. Na taj način, vele, bol traje kraće i da se kontrolisati.
Gledam prema Noćniku, ali on se više ne osvrće.
Od samog početka sve ide onako kako ne treba, pomislim. Ko je kriv za
ovo što se desilo?
Kowalsky, prođe mi kroz glavu. On, ili možda njegov duh. Iako je mrtav,
njegova intriga svejedno nastavlja da se širi, razgranava u smerovima koje
verovatno ni on sam nije predvideo. Da je u stanju da ovo vidi, verovatno bi
se radovao.
Stežem zube. Trebalo bi da sam mahnit od besa, ali prema mrtvom
protivniku nisam u stanju da osetim ništa drugo osim poštovanja.
Ili tu ipak postoji i nešto drugo. Razmišljam kako sve više deluje kao da se
sama prošlost vraća da bi mi se osvetila za propuštenu borbu sa Udolfom
Svjatislavom. Jednom učinjeno, nikada neće biti raščinjeno. Ne da mi je u
stanju u kome sam se trenutno našao previše stalo da bude drukčije.
Negde iz pustinje permafrosta, Kowalsky ili možda Timotije Iskelma
klima mi sa odobravanjem, kao pokojnik pokojniku.
 Glava 13
Myrskyg
I naši pokojnici bolji su od vaših.
Leonid Oinen
Nepunih pola sata posle završetka poslednje večere iza mojih leđa vrata
ašarske tvrđave zatvaraju se, a gvozdena rešetka spušta. Stražar rukom daje
znak dvojici poslužitelja da podignu rampu koja će propustiti naše motorne
saonice preko mostića. Trenutak potom, motori se oglašavaju i snežno
vozilo kreće mimo straže. Ispred i iza njega idu po jedne saonice sa
oznakama milicije Trna.
Sa svake moje strane sedi po naoružani čuvar iz Vukodlakove ambasade.
Leonid Oinen smestio se na prednje sedište, pored vozača.
Dok saonice klize pored beskrajnih straža razmeštenih u koncentričnim
krugovima oko vladarskog lavirinta, ja i dalje ćutim. Posle nečega što mi
izgleda kao sama večnost prolazimo poslednju kapiju i izbijamo na otvorenu
ulicu. Tek što se nađemo napolju, ugledam osedlanog sagaja kako nekoliko
puta silovito udari krilima i otisne se sa vrha obližnjeg sabirnog utilidora da
bi nestao iznad grada. Još jedan od Railjevih zaverenika? Možda špijun iz
klike Kowalskog? Ubrzo ga istiskujem iz misli pred važnijim temama.
Pritisak se nastavlja, pomišljam. Kao da sam marioneta na koncima,
otkako sam ušao u palatu nisam imao ni trenutka slobodnog izbora. Zapravo
je sve bilo određeno mnogo ranije, u onom trenutku kada me je Timotije
Iskelma zamenio pred trolom Svjatislavom. Kao u snu, noževi su istkali
mrežu koja je s vremenom postajala sve gušća. Moje poteze vukli su drugi, a
meni često nije bilo dozvoljeno ni da posmatram.
Snežno vozilo ispred nas usporava, parkirna svetla se pale i naš vozač
prisiljen je da se na čas zaustavi. On nervozno pritiska levom rukom
papučicu za gas i ponovo je pušta, pritiska i ponovo pušta. Oko nas čuju se
zvuci svetkovine proleća, graja nadjačava brujanje motora.
Kolona saonica sa diplomatskim oznakama zašla je među snežne dodole,
posmatram drvene maske pokrivene šamanskim simbolima, prolećno cveće
crnih latica koje ih ukrašava. Ljudi u šarenim nošnjama igraju držeći se za
ruke, vrte jedni oko drugih u sunovratnom plesu koji treba da odagna
staricu zimu. Između njih po ledu klatare se simbolični demoni proleća na
štulama, obavijeni tkaninama živih boja i zakićeni grančicama tise.
Prolaznici mašu i galame, baklje su dignute visoko u vazduh. Čitav prizor
prati svirka na tradicionalnim instrumentima, koštanim udaraljkama i
guslama i donosi sa sobom dah drevnosti.
Predstava na ulicama Karelije deluje samotno i divlje. Prostrano nebo je
ravnodušno, okov mraza smrtonosan. Pokreti su prenaglašeni, veselje suviše
grčevito. Ono što bi trebalo da zvuči harmonično, deluje disonantno.
Dok zaokrećemo za ugao na dva bloka od ambasade, Leonid Oinen se
obraća vozaču.
„Da li možeš da obiđeš ovaj prolaz? Ne sviđa mi se sva ta gužva... mesto
naprosto mami na pravljenje zasede.“
Njegove reči znak su da počne pakao.
Sa krova neposredno nad našim glavama iskaču dva snežna orla. Jedan od
njih se u usovu starog snega obara na vodeće saonice i pretura ih, razbijeno
staklo prosipa se po permafrostu. Drugi se svali na tlo ispred milicijskog
vozila sa začelja i zatvori mu put, vidim pušku u rukama jahača. U sledećem
trenutku zaori se pucanj i vetrobran naših snežnih saonica pretvori se u
neprovidnu srebrnu mrežu.
Leonid Oinen se odigne u sedištu i zabije rame u oštećeni vetrobran.
Zrnasta parčad zaspu ga kao kiša. Noćnik se svali nazad okrvavljene ruke.
„Vozi!“ kaže on.
Bez ijedne reči vozač potegne ručicu gasa. Motor zaurla i sanke se
pokrenu, zanoseći se zadnjim delom. Vozilo promakne tik pored prvog
sagaja, na čas ugledam ogromni kljun na nekoliko centimetara od bočnog
stakla. Do ambasade ne može biti više od par stotina metara.
Iza nas, snežne dodole odbacuju šamanske maske i instrumente i ispod
širokih tradicionalnih odora vade oružje. Railjevi zaverenici, pomišljam. Ali
umesto po nama, oni pripucaju jedni na druge. Kroz štektanje
poluautomatskih pušaka čujem vrištanje onih koji su se tu slučajno zatekli;
meci zvižde iznad glava. Jedan trenutak zbunjen sam, onda shvatam da su
među svečare osim Railjevih ljudi bili pomešani i ašarevi milicajci u civilu, a
možda i maskirani specijalci Velikog Vukodlaka koji valjda prvi put rade
zajedno sa svojim protivnicima.
Za nama doleće još jedan sagaj, gledam kako ponire između zgrada,
vrhovima krila gotovo domašuje zidove sa obe strane ulice. Kada dodirne tlo
on pravi još nekoliko koraka, i dalje u zaletu. Trake ukrašene molitvenim
zastavicama kidaju se ispred njegovih grudi. Konačni udar krilima odiže na
sve strane šarene komade tkanine sa verskim ispisima. Orao se okreće
prema nama i zatrči kljuna spuštenog sasvim nisko, kao da želi da nas
iskljuje.
Naš vozač pokušava da izbegne pticu, ne uspeva, saonice prave oko sebe
pun krug po ledu i zabijaju se svom snagom postrance u metalni stub. Motor
nastavlja da radi u mestu, nekim čudom neoštećen.
Vidim da je Leonid presamićen na mestu suvozača i da se drži rukom
između vrata i ramena. Da li je ustreljen ili je nešto slomio prilikom udara?
Do nas dotrčavaju ljudi sa drvenim maskama na licima. Pucnjava iza
saonica prestala je, ali metež na ulici kao da je sve veći. Railj ili ašar, upitam
se. Telesni čuvar sa leve strane otvara vrata jednim trzajem i izlazi
podignutog oružja. Desni pokušava da otvori svoju stranu, ali vrata su
zaglavljena posle udarca. On ih pomera tamo, amo, zatim podiže nogu i
đonom izbija poklopac da bi skočio pored svog kolege. Rukom mi daje znak
da ostanem u vozilu.
Novi pucanj odseca levom čuvaru nos i čovek samo spuzne na kolena,
šake kojima se drži za glavu oblivene su krvlju. Drugog hvataju dva, tri para
ruku kostimiranih svečara i obaraju licem na led. Okolina saonica je mećava
boja i pokreta. Iskobeljam se iz sedišta i stajem na led.
Ispred mojih nogu razmazala se mrlja nečije krvi, lažno proleće već ju je
preobrazilo u kristal, crvenu zvezdu sa krakovima utkanu u podlogu. Kao
naše sunce, koje nam uglavnom dolazi samo kao simbol uklesan u lice leda.
Usred lavine boja i pokreta, stajem na nju, marioneta pokidanih konaca,
zateturam se na trenutak. Hitro kao vetar, jedan demon proleća prilazi i
nabija mi cev automata pod rebra.
Onima koji posmatraju sa strane verovatno deluje kao da se Trn samo
malo okliznuo; on posrne korak prema meni, a ja se uz trzaj povučem
unazad. Čovek se svali na kolena, zguren, automat začangrlja ispod njega.
Nešto tamno pljesne na led pored oružja: ljudska šaka, odsečena u zglavku.
Pravim još jedan korak unazad i dugi nož sevne u mojoj ruci na svetlosti
lažnog proleća, na sečivu se nije zadržala ni kapljica krvi. Levicom polako
vadim drugu oštricu koju sam isukao još na vratima motornih saonica.
Ja sam Lazar, pokojnik. Ja sam onaj koji nema šta da izgubi ili proda. Čast
je sada moj jedini cilj i prema njoj idem kao prema svetioniku.
Očekujem rafal koji će me saseći. Oba sečiva držim u visini lica, tako da
budu jasno vidljiva. U meni nema straha, to osećanje rezervisano je za žive.
Umesto toga, osećam čudno olakšanje: gotovo je sa igrom mačke i miša.
Maske su spale, a pretvaranja i dvoličnost pripali prošlosti. Nema više
potrebe da čovek ubija ono do čega mu je najviše stalo. U ovoj areni ja sam
gospodar.
Osvrćem se na jednu, zatim na drugu stranu, čekam. Začujem usamljeni
prasak vatrenog oružja i nešto mi prozviždi iznad glave.
„Ne pucaj, dummak!“ čujem nečiji glas.
Gledam kako se snežne dodole u magnovenju pregrupišu, po dvojica sa
svake strane. Pri tom odlažu vatreno oružje. Gospodar Karelijskih visova dao
je služinčadi nalog da me uhvate živog.
Najbliži demon proleća ponavlja grešku prethodnika i pruža ruku prema
meni.
Verovatno su vojnici, bivši ili možda sadašnji, prođe mi kroz glavu dok
napadaču jednim potezom presecam vene i uzmičem. Uigrani su i naviknuti
na timski rad, ali nisu profesionalne ubice.
Ne ubij, kažem sebi. Ovi ljudi nisu ništa manje pioni od tebe. Seci, ali ne
lišavaj života.
Jedan deo mene raduje se što će imati priliku da se iskali. To je crveni
Lazar i njegove oči cakle se od besa. U njegovom svetu ne postoje
dvosmislenosti, a svaka zadrška osuđena je na propast. Jedini vladar koga on
priznaje je majstor ubica, a žezlo kojim vlada je matematička preciznost
njegovih pokreta. Svi trenuci osujećenja naplaćuju se pred budnim očima
crvene polovine, tasovi se izravnavaju na terazijama na kojima nema
pretvornosti ili varanja. Njen svet je jednostavan, a jedini kriterijum
ispravnosti je postojanje ili nepostojanje.
Nožem odvoj tetivu. Ovde zaseci čelo i zaslepi krvlju. Koristi minimum
oštećenja za maksimum dejstva.
Druga Lazareva polovina je crna. Njoj je svejedno šta se dešava, ona je sa
Syleylom. Ona poseduje znanje koje joj je potrebno i zato je u stanju da
prepozna njegovu zaludnost. Ona je boravila u hramu noža i pročitala slovo
spoznaje u tamošnjim freskama.
Preda mnom ničice pada Tama ukrašena zvezdama po ramenima i masci,
zatim se zatetura plamena Aurora borealis, nikada pre tako okupana
grimizom kao sada. Snežni Vampir pokušava da me zakači udarcem noge po
slepoočnici, ali već nisam pred njime i on vitla u prazno, samo da bi se
skljokao presečene tetive. Puštam demone proleća da se sudaraju jedan sa
drugim. Njihovi pokreti prenaglašeni su, svako od njih predugo se priprema
za udarac.
 Crveni Lazar seče. Crni obuzdava.
Ašareva kostimirana milicija, možda opet zbog naloga da ne povredi
protivničkog surmatu, takođe je odložila vatreno oružje čim sam izašao iz
saonica i time postao relativno nezaštićen. Sada su se upustili u borbu prsa u
prsa protiv zaverenika. Spoljašnjem posmatraču moglo bi izgledali da se pod
dejstvom čarolija kakve ponekad dolaze sa prolećem simbolični rat snežnih
dodola pretočio u stvarnost. Stvorovi noći i dana kidišu jedni na druge i
pokušavaju da puste krv protivničkim demonima.
Ali Railjevi Trnovi našli su se pritešnjeni između dve vatre. Pravilnost se
sve bolje uočava. Sa jedne strane su milicijski demoni čiji se kordon polako
sužava, sa druge strane ja, sada već omeđen krugom grimiza koji su ocrtale
Railjeve pristalice, u grotesknoj imitaciji prizora iz sna o noževima.
Pogledajte, viče crveni Lazar bez glasa. Pogledajte pokojnika i otkrijte ga u
sebi samima. Konačno dostojan imena, poklanjam slovo bola svakome ko se
primakne. Jednome zasecam zglavak, drugome uništavam lice; ne čekam
više od trenutka pre nego što se okrenem sledećem. Promičem između
demona proleća, i sam tek napola ljudsko biće. Njima je bila potrebna maska
da bi se prikazali; ja upravo bez maske otkrivam drugima lice bola. Dar
pokojnika pružam neštedimice svima koji me okružuju. I gle: tek to mi
pomaže da se ponovo osetim kao čovek.
Nije mi prvi put da se borim u mnoštvu. U gomili borac mora da vodi
računa o ekonomiji pokreta čak i više nego u pojedinačnoj borbi. Sa druge
strane, oni koji misle da je njihova prednost u velikom broju, automatski su
tu zabludu pretvorili u svoj najveći nedostatak. Brojni napadači smetaju
jedan drugom, zatvaraju put i osujećuju pokrete. Ponekad sam razmišljao da
je lakše boriti se protiv gomile nego pojedinaca. Mnoštvo te može savladati
ako se svi zajedno bace na tebe i pritisnu sopstvenom težinom, da te sabiju
prostom masom dok ti ne onemoguće svaki pokret – ali ni to ponekad nije
lako kako izgleda.
Tako je to oduvek, pomišljam. Smrt, to je prvo lice jednine.
Krug šarenih kostima preda mnom kopni. Neki demoni odbacuju oružje,
okreću se i beže bočnim ulicama. Iz pravca ašarske palate pojavljuju se
saonice sa oznakama specijalne milicije. Izgleda da je borba gotova.
Jedan zaverenik pojavljuje se ispred mene, snežna dodola sa likom
Myrskyga. On kao da čeka milost noža majstora ubice. Ali umesto da ga
oborim, ja se ispruženog sečiva okrećem u stranu.
 Pokret završavam upravo na vreme da dočekam na oštricu drugog
napadača koji mi se prišunjao sa boka. On na grudima ima vatreni simbol
Sunca. Istovremeni napad sa dve strane bio je isplaniran iznenađujuće
spretno i nije mnogo nedostajalo da Sunce i Otac vetrova postignu ono što
svi zajedno nisu. Ne znam šta me je opomenulo. Kažu da ponekad čovek
oseti opasnost tren pre nego što ova stvarno dođe.
Nož raseca masku i desno oko Sunca, grimiz škropi žuti simbol na prsima,
ali mene istovremeno između arkade i slepoočnice zahvata udarac štule
kojom je napadač zamahnuo kao kopljem.
Zateturam se, ošamućen. Nož koštane drške koji se do tada prepio krvi i
kao da mi je bio srastao za telo sada lako izleće iz moje ruke. Snežna dodola
sa rogatim zelenim licem dete-Myrskyga koristi priliku i zadaje udarac sa
leđa. Bol se pretvara u lavinu nesvestice dok pokušavam da se okrenem i da
pariram, za delić sekunde prekasno. U magnovenju mi se učini da vidim lice
Leonida Oinena, gorko, iskrivljeno mržnjom, koji kaže: Da si hteo, mogao si
da izbegneš. Onda me stiže novi udarac.
Jednom sam uspeo da se otmem prolećnom orkanu i da pobegnem, ali me
je njegov lik najzad stigao. Sada pristižu još i Zima i Elukka talvi, odbacuju
štule i bacaju se preko mene, vazduh mi je izbijen iz pluća. Upotrebili su
školski način za onesposobljavanje protivnika – i uspeli.
Čujem nekoliko povika, još jedan ili dva pucnja ispred nas i postrance,
možda u smeru ambasade. Osećam kako me Otac vetrova sa pomagačima
vuče preko leda za noge i uzalud pokušavam da se otmem. U trenutku sam
omotan kožnom vrpcom, prebačen preko sedla sagaja i vezan. Osećam
poznato ljuljanje ispod sebe dok se ptica zaleće preko ulice, onda ogromna
krila udare jednom, dvaput i ja sam u vazduhu.
 Glava 14
Surmata
Stara je istina da je neosetljivost na tuđ bol osnovna crta rođenih
ubica. To je nešto što surmate svakako najbolje znaju.
Da bi ubio, moraš jednim delom i sam biti mrtav.
Lazar Nekadny
Očekujem da će se snežna ptica uputiti prema Visovima, ali umesto toga
sagaj leti sve dublje u ledenu pustinju. Drhtim od hladnoće u sedlu, ali ruke
su mi vezane za prednji unkaš i nikako ne mogu da dohvatim regulator
odela da bih pojačao grejanje.
Let traje desetak minuta. Nemam načina da saznam da li nas ašareve
patrole slede ili ne. Vidim samo da se moj otmičar nekoliko puta spušta
opasno blizu izlomljenim zidinama ledenog kanjona ispod nas. Ptica ponire
između vrletnih zubaca i ponovo izbija izvan njih, kao da njenom jahaču nije
naročito stalo do života. Kroz um mi prolazi stara izreka karelijskih polarnih
jahača: Letiš niže, smrti bliže. Razume se, otmičar nema drugog izbora
ukoliko želi da izbegne poteru.
Ako je to istina. Poslednjih minuta sve više sumnjam da je iko pošao za
nama. Na um mi u trenutku pada da je čitava otmica protekla suviše glatko
– uostalom, baš kao i Railjev beg iz pritvora.
Šta ako je ašar omogućio svome plemiću da dođe do moje glave, a da
pritom glavareve ruke ostanu manje ili više čiste? To ne bi bilo teško izvesti.
Zvanično je trebalo odglumiti nepopustljivost pred Railjevim saletanjem,
razume se. A potom? Malo podmazivanje ovde, slučajni propust u
obezbeđenju tamo i igra unutar igre bila bi okončana. Sva odgovornost pala
bi na osoblje ambasade Vukodlaka – ašar je doduše garantovao bezbednost
unutar palate, ali njegove protivnike niko nije terao da odbace
gostoprimstvo pruženo njihovoj ubici. Da bi šarada bila potpuna, ašar je
mogao da stavi u moje obezbeđenje milicajce neinformisane i istovremeno
neuvežbane i forma bi bila u potpunosti zadovoljena.
Možda je, pomislim dalje, Railj čak namerno pušten sa željom da se
isprovocira upravo onakva reakcija dvora Vukodlaka kakva je i došla. Ne bi
bilo čudo čak da su među Railjevim pomagačima bili i pripadnici specijalnih
službi ašara, što bi objasnilo glatko izvedeni beg iz pritvora i brzi i efikasni
obračun sa rutinskim obezbeđenjem na festivalu proleća.
 A naredba da kostimirana milicija ne puca? Možda cilj i nije bio da se
poštedi surmata, nego Railjevi zaverenici?
Kakva šteta što nikada neću saznati.
Vazduh iznad izlomljene pustinje Krayne kristalno je čist i dopušta
pogledu da dosegne daleko. Vidik je malo previše savršen, predeo izgleda
kao slika precizno iscrtana svim tonovima belog. Onda ptica stane da ponire
i ja shvatim da sleće pored skupine kućica podignutih za lovce na krzna. Sa
jedne strane nalazi se kružna površina ograđena koljem, na drugoj su
zabrani za sagaje. Čitavo mesto deluje napušteno godinama, čak se ni na
snegu ne vide tragovi stanovnika, ali naše putovanje očigledno je gotovo.
Moj otmičar, demon proleća sa tirkiznim ogrtačem i vencem od upletenih
brezovih grančica, ostavlja me na ivici kružne zaravni i bez osvrtanja odvodi
sagaja do zabrana. Jedan trenutak ostajem potpuno sam. Obazirem se, ali
niko mi ne prilazi i deluje kao da bih mogao slobodno da pođem odatle,
samo kada bih želeo.
Zašto me nisi ubio, Railje? upitam se. Zbog čega si se mučio da me
dovedeš dovde?
Na trenutak se setim čestog postupka Psoglavaca u prošlosti. Njihovi ljudi
bi uhvatili surmatu izazivača, odveli ga sa sobom i držali izvesno vreme u
nezagrejanoj prostoriji. Potom bi ga dopremili u bolnicu uz objašnjenje da se
prepio akvavite i zadremao u snegu, te da su mu meštani Psoglavci spasli
život. Amputiranih prstiju na rukama i nogama, odsečenog nosa, zlosrećnik
je bez ikakve sumnje znao kakva ga budućnost čeka.
Da nije nešto takvo u pitanju? Možda Railj namerava da me podvrgne
mukama pre nego što me vrati u Rigu osakaćenog – ili mrtvog.
Ako je uopšte u pitanju gospodar Visova Karelije.
„Pogrešio si, Vukodlače“, kaže nečiji glas, čudno prigušen nad površinom
čistine na kojoj sneg svetluca kao kristal. Negde iz smera zabrana jedan
sagaj ga začuje i, kao da ga je prepoznao, počne da se oglašava zovom
dubokim, tamnim. Onda mu odgovaraju i drugi snežni orlovi i pustara oko
nas kao da se budi.
„Ona je izabrala da bude surmata da bi sačuvala očevo ime i čast“,
nastavlja glas. „Kakva greška!“
Osvrćem se da bih video govornika i najzad spazim figuru osvetljenu
plamenovima baklji, neposredno pored ulaza na čistinu.
Railj od Karelije.
 Upravljačka kutija njegovog kapilarnog odela crveno svetluca, oko kiklopa
u sedefnom polusjaju ponoćnog dana. Gospodar Visova Karelije izgleda je
nenaoružan i ne sprema se da me napadne. O čemu se radi?
„Bori se protiv mene“, predlaže Railj.
On preskače ogradu, iznenađujuće lako za čoveka njegovih godina. Nigde
u okolini ne vidim ljude iz obezbeđenja.
„O čemu se radi?“ pitam ga. „Zbog čega me jednostavno nisi... uklonio?“
„Jer sam sada surmata kao i ti. Više nego ti. Ili moja Rahila.“ On širi ruke.
„Prihvati borbu protiv mene... kome pokojnik može da pripada nego drugom
pokojniku?“
Dugo ga gledam.
„Imam li izbora?“ pitam.
On se okreće od mene.
„Po starešinstvu i mestu uz ašara trebalo je da to budem ja. Ali ona je
izabrala da se umeša. Odlučila je da se bori da bi sačuvala ime porodice
umesto mene. Ašar ju je rado prihvatio. Mlađa je, okretnija. Istinski majstor
orlove igre. Na poslednja tri turnira Trna i Oniksa bila je prva ispred mnogo
starijih i iskusnijih jahača. U jednom okršaju podvrgla je ruglu Kajena
Estelskog lično. Kao da je nisam upravo ja svemu tome naučio.“ Dugo gleda
u daljinu. „Ali surmata... Nije moja kćerka za to. Ne Rahila. Ona čitavu stvar
vidi kao igru. Ne zna šta stvarno znači biti pokojnik. Razume se. Premlada
je.“
On diže pogled.
„To se tebe ne tiče, Vukodlače. Ovde si da bi mi pružio zadovoljenje.“
„Zašto me nisi odmah ubio?“ ponavljam.
On udiše duboko. Lice mu je bledo; vidi se da jedva suspreže osećanja.
Koliko je samo duboka njegova mržnja, pomišljam. Ili ljubav prema kćerci.
Ili oboje.
Priteran u škripac, bespomoćan i izložen na milost i nemilost zarobljivaču,
ne mogu a da ne osećam poštovanje.
„Pomišljao sam na to“, govori mi on. „Bilo bi to najlakše. Ali nema
jednostavnih rešenja...“ On mi okreće široka pleća.
„Da si ti naprosto poginuo, da su te recimo ašarovi izvršitelji uklonili,
moja Rahila bila bi osuđena da se nosi sa gubitkom časti. Ukoliko se ovde
budeš borio protiv mene pred svedocima, onda joj pružam nekakvu šansu.
Čitav dvor čuo je kada sam se odrekao života i izazvao te. Ja sam iste krvi
kao i Rahila. Stvar će doći na veće časti. Sud bi mogao da je rehabilituje. Ili
ašarev ukaz. Takve stvari dešavale su se u prošlosti.“
„Ako pobediš.“
»Da.“
Mislim da ni sam ne veruje u svoje reči. Šanse da veće skine sa Rahile
breme na ovaj način neznatne su. Sa druge strane, čin pobune protiv ašara
stavio je Railja onostran zakona za sva vremena.
Gledam sedokosog plemića ispred sebe. Verujem da je njegov motiv
sasvim drugi.
Railj od Karelije želi da sopstvenim rukama usmrti onoga ko je ugrozio
život njegove kćerke.
„Slušaj, Vukodlače“, kaže on. „Nudim ti časnu borbu. Vitez smrti protiv
sebi ravnoga. Obojica smo prošli sličnu obuku. Znamo šta znači kodeks. Svi
uslovi ostaju kao protiv moje Rahile. Oštrica protiv sagaja, dok jedan
pokojnik ne otme vatru opstanka drugome. Moje sluge doneće ti noževe.
Bojim se da to nisu oni na koje si navikao, ali možeš izabrati alat kakav ti
najbolje odgovara.“
On na trenutak zastaje.
„Još nešto. Ako me savladaš, obećavam...“ Na trenutak gospodar Visova
kao da se bori protiv sebe samog. To se završava brzo i preda mnom je
ponovo stari Railj. „Obećavam da će te moji ljudi pustiti da se vratiš“, kaže
on. „Imaće nalog da ti pomognu... u svakom pogledu.“
Odmah potom dodaje:
„Osim što, razume se, nećeš pobediti.“
Jednim delom uma i sam shvatam da mogu samo da izgubim. Ako
savladam Railja i ako me nekim čudom njegovi ljudi poštede, svejedno
moram da se sukobim protiv Rahile. Ali ako izgubim, pomišljam, poštedeću
Talva nainen potrebe da mi sopstvenom rukom zada smrtni udarac.
Glupo je, pomišljam dok gledam u lice Railja od Karelije. Ova borba
potpuno je suvišna; još više, besmislena je. Nijedan od nas neće dobiti ništa
više od trenutnog odlaganja i možda zaborava, ništa što nam boca dobre
akvavite ne bi pružila u obilju.
Osujećenost mi se skupila pod grlom, pretvara se u bes od koga mi
podrhtavaju ruke.
„U redu, Trnu“, čujem svoj glas. „Kada počinjemo?“
 Glava 15
Railj
Kada veština koju si sledio na putu ka savršenstvu postane deo tebe,
a ti deo nje i kada shvatiš da je ona veća od života: to je prvi stepen
umeća.
Kada spoznaš kako ti je dostignuta veština osnovno ograničenje i
kada pokušaš da iskoristiš nju samu da bi se oslobodio okova kojima te
je sputala: to je drugi stepen umeća.
Vrhunsku nauku dostići ćeš kada uspeš da se pravilnom upotrebom
stege sopstvenog znanja oslobodiš te iste stege i prevaziđeš sebe. Često
je to čas kada umeće postane magija.
Razume se, za sve to vreme možeš stradati od savršeno normalnih i
poznatih uzroka.
Leonid Oinen
Usred pustog borilišta, bez sudija i bez publike, dva pokojnika spremna su
za boj.
Baklje i uljne svetiljke gore oko čistine ograđene koljem i daju joj privid
izgleda koji bi imalo pravo borilište tamo u Kareliji. Osim što, naravno,
nema posmatrača oko njega, nema čak ni tribina, okružuje nas samo
ravnomerna belina. Ovo je borba koja se neće održati na osvećenom tlu
grada i možda je tako bolje: pokojnici treba da pripadaju samo večitom ledu.
Nekoliko minuta ranije obišao sam jedan krug pored ograde od kolja,
zatim dijagonalno koracima premerio teren. Moj običaj iz mnogih ranijih
borbi je da odmerim borilište pre boja, da osetim njegove neravnine,
veličinu, ograničenja. Za to vreme Railj je samo stajao po strani i posmatrao.
Sada, dok stojim uz ogradu, borilište mi izgleda kao simbol klopke u kojoj
sam se našao: možeš kružiti po unutrašnjosti, ali izlaz pronaći nećeš. Jedini
zvuk u okolini je puckanje plamenova baklji i, povremeno, dozivanje orlova
iz zabrana sa druge strane lovačkih nastambi. Znam da su Railjevi ljudi
negde u okolini, ali za sada sve izgleda sablasno pusto.
Otac Railj sedi na leđima mladog sagaja kakvog je trebalo da jaše moja
Syleyla. Ptica drži uzdignutu glavu i vidi se da je plamenovi baklji i uljanica
uznemiravaju, ali je jahač vešto obuzdava. Gospodar Visova u potpunosti se
drži kodeksa surmata. Krila snežnog orla podrezana su i sapeta uz telo; ptica
nije u stanju da se vine u vazduh niti da tuče njima oko sebe, već samo da
trči po borilištu i da poskakuje. Ona se premešta sa jedne zdepaste noge na
drugu kao nervozno đače. Željna je da pojuri, da pruži oduška svojoj snazi.
Noževi svetlucaju u mojim rukama. Između onih koje mi je ponudio
gospodar Visova Karelije za borbu protiv snežnog orla izabrao sam dva
najduža i najjača: masivni polumač od kaljenog čelika i zakrivljeni dugi nož
bez zubaca. Podmazani metal presijava se pod sedefom ponoćnog Sunca.
„Kreni, Railje od Karelije“, govorim ja.
Syleylin otac oprezno polazi – ne prema meni, već postrance, kao da želi
da opiše široki krug oko mene. Snežni orao gazi pokretima dugim,
zanjihanim, ali glava mu je potpuno stabilna dok seče mrazni vazduh. Kljun
je otvorio kao da je zbunjen ili dremljiv, ali ja znam da je njegova pažnja u
potpunosti okrenuta prema meni i da ću morati da uložim sve što znam da
bih mu izmakao.
Nikada ranije nisam učestvovao u ovakvoj borbi, ali sam ih nekoliko puta
posmatrao i analizirao. Sada ću imati priliku da znanja koja sam prikupio
proverim na sopstvenoj koži.
Sagaji su žilavi i u stanju su da odskoče iznenađujuće visoko. Takođe su
brzi i imaju snagu samog myrskyga. Ali na zemlji su nespretni i ne dostižu
ni delić one veštine koju razvijaju na nebu. Takođe, umeju da budu veoma
neposlušni, kao da se u njihov ptičji mozak ni jedna zapovest ne može
utuviti za stalno. Teže tome da zaborave ono čemu su ih dreseri učili
mesecima i da postupaju u skladu sa nekim svojim tamnim instinktima.
Posmatrao sam ih kako ponekad beli orlovi zbace sopstvenog jahača i
iskidaju ga povijenim kljunom ili mamuzama i kandžama.
Railj od Karelije izabrao je da jaše snežnu pticu bez sedla. Na taj način ima
bliskiji kontakt sa životinjom i može bolje da upravlja njenim napadima.
Njegovo držanje, pokreti govore da je majstor plemenite veštine orlovog
plesa, sasvim blizu svoje kćerke, kada već nije bolji. U borbi koja samo što
nije počela biće mi veoma teško.
Ali u mojim žilama rasplamsala se vatra ne toliko različita od groznice, boj
se upio duboko u mene i ja znam da je kasno za povlačenje. Ovo borilište
okruženo netaknutim permafrostom napustiće samo jedan od nas.
Koračam malo poguren, polumač mi je u levici, dugi nož u desnici. Pazim
da stajem tako da bi me sagaj gledao nasuprot plamenovima baklji oko
borilišta. Naš dah visi iznad terena u vidu sporo pokretljivih, uskovitlanih
zastavica koje lagano padaju na tlo. Pokreti su nam spori, i Railjevi i moji.
 Onda, bez najave, orao sukne prema meni. Njegov kljun potraži moje
grudi da bi ih raskolio silovitije nego sekira.
Ali takav pokret sam očekivao. Odskačem i istovremeno pravim dugi,
kružni pokret mačem; sečivo završava u samom podnožju kljuna i okrnji ga
ostavivši plitku, svetlu ogrebotinu po rožnatoj masi neposredno iznad
nozdrve.
Orao zabaci glavu kao da želi da se otrese nečega; osetim zadah zveri, opor
i prodoran. Oko okrenuto meni koluta, šiba me pogledom. Koristim
iznenađenje sagaja i ponovo udaram; u pokret sam uneo zalet iz prethodnog
zamaha. Sečivo fijukne blizu korena levog krila i zakači Railja od Karelije
postrance u visini cevanice; grimizne kapljice briznu visoko u vazduh.
Vidim kako se lice mog suparnika grči od bola. Da sam jače zamahnuo,
možda bi mi se posrećilo da presečem mišić. Railj snažno zateže uzde i
zaustavlja orla koji bi da produži napad. Ptica zastaje, zbunjena, i ja gledam
kako trepće iskošene glave dok pravi korak ili dva unazad. Posmatram kako
se crvenilo polako sliva niz nogu jahača i pretvara u ledenu koru na čizmi i
perju krila. Mraz zaustavlja krvarenje delotvornije od kauterizacije.
Na trenutak razmišljam da li da iskoristim priliku i ponovo napadnem,
onda shvatam da sam ovog puta propustio pravi trenutak.
Pomeram se malo u stranu da bih stao između niskog Sunca i sagaja.
Ponavljam u sebi osnovni nauk ovakvih borbi: Povredi jahača, ne orla. Ako
nemaš izbora i moraš da udariš na životinju, ne seci, ubadaj. Oštrica može
vrlo lako da sklizne po tvrdom i elastičnom perju, ne nanoseći ni deo
nameravane povrede. Sa druge strane, ranjeni orao ume da pomahnita i tada
postaje veoma opasan; takođe, izdržljiv je i sa lakoćom će podneti i veoma
teške rane. Sagaja treba napasti samo ako postoji izvesnost zadavanja
smrtonosnog udarca ili korišćenja njegovog besa protiv jahača.
Sve suprotno važi za čoveka.
Railj skuplja noge kao da mamuza i tera grabljivicu pravo na mene.
Posmatram ih kako se zaleću, glava sa kukastim kljunom spustila se nisko i
klizi iznad staklastog praha arene prema meni. Noge su klipovi koji precizno,
upotrebljavajući samo delić snage, otiskuju orla preko tla.
Na licu Railja od Karelije je mračan izraz. Nemoguće je pročitati mu u
očima koliko je pribranosti zadržao u sebi. Gospodar visova bori se zbog
kćerke, a ja zarad borbe same. I jedno i drugo u borbi može pokazati
prednosti i mane. Ja imam usredsređenost, on ima bes: majstorstvo protiv
sirove snage. Ostaje da se vidi šta će prevagnuti.
 Neposredno pre nego što će naleteti na mene, Railj od Karelije okreće orla
u jednom silovitom polukružnom zaokretu tako da me pernato telo kači
bokom i ja odlećem u sneg, zamalo ispustivši krivi nož.
Brzo se podižem, psujući sopstvenu neopreznost. Nikada ranije nisam
video takav pokret i on me je zatekao potpuno nespremnog. Orao koji
korača unazad? Potpuna besmislica. Ali čovek u borbi mora biti spreman na
sve jer mu život često zavisi upravo od takvih neočekivanih pokreta. Ne
može se posle govoriti: To nije bilo pošteno ili Ko bi to očekivao? Crveni
Lazar to dobro zna: život i smrt su jedini kriterijum uspeha.
Koračam malo pognut, pokušavam da ulučim novu priliku za napad. Teren
je sada obeležen tragovima nogu snežnog orla, dok se otisci mojih stopala
uopšte ne vide. Prazni auditorijum kao da se zapiljio u nas, tišina odzvanja
jače od bilo kakvih povika i navijanja. Nepostojeća publika bodri obojicu,
željna krvi.
Railj obada pticu i ponovo kreće na mene.
Kažu da je borba protiv sagaja nalik borbi protiv mitskog troglavog bika.
On ima masu i može da ubode kljunom, kandžama ili mamuzama. Najbolji
način suprotstavljanja je sačekati do poslednjeg trenutka i onda naglo poći u
stranu, jer je ptici potrebno vreme da se ispravi i tada postaje najranjivija.
Ali očigledno i Railj od Karelije zna istu stvar. On ponavlja varku od
prethodnog puta i neposredno pre nego što će naleteti na mene zaokreće
orla. Ovog puta sam spreman, izbegavam ga na vreme i pri tom na trenutak
ugledam lice svog protivnika: usredsređeno, u punoj koncentraciji.
Toliko slično mojoj Talva nainen.
Na trenutak mi izgleda kao da Rahila od Karelije lično sedi na sagaju. Slika
mi smesta odlazi iz glave, ali koncentracija je popustila na trenutak i to je
dovoljno.
Orao je iznad mene i pokušava kljunom da mi raskoli glavu. Branim se
jedino kako mogu: podmećem dugi nož pravo ispred sebe i ubadam svom
snagom.
Sečivo sklizne pored kljuna i zariva se u oko snežne zveri, raseca ga po
dužini i zaglavljuje u koštanom udubljenju iznad kapka, da bi mi u sledećem
trenutku bilo istrgnuto iz ruke snagom mnogostruko većom od moje. Orao
ispušta prodoran krik i odskače neobično visoko. Railj od Karelije biva
zbačen kao krpena lutka i pored grčevitog pokušaja da se održi. On pruža
ruke prema ptici, a kandže duže od sablji kače mu butinu i lome je kao
palidrvce.
Čujem nečije povike. Kroz fortočke na prozorima traperskih kućica
Railjevi ljudi videli su šta se dešava sa njihovim gospodarem i izleteli na
sneg. Ne uspevam da razaberem njihove reči.
Snežni orao mahnita; nogom pokušava da zakači sopstvenu glavu, nož mu
i dalje viri iz rane niz koju se slivaju sluz i krv crnja od katrana. Ali očigledno
je uspeo da oslobodi sečivo, jer posle jednog trzaja glavom, moj nož ispada i
leti daleko iza njega.
Kandža belog orla uspeva da zakači vez koji ga sapinje i deo levog krila
oslobađa se i počinje besomučno da tuče po snegu. Railj od Karelije
nespretno pokušava da se ukloni sa borilišta, noga mu visi potpuno
neupotrebljiva, pravo je čudo da je grabljivica nije otkinula. On pada na sve
četiri i puzi dalje, za sobom ostavlja crveni trag.
Pokušavam da se sklonim sa puta podivljalom orlu, ali on je sada okrenuo
sav bes na mene, pokušava da me iskljuje, da me iskida kandžama, potkači
slobodnim krilom; podmećem mač između njega i sebe, izmičem, pariram
svim udarcima koje sam ikada naučio.
Na trenutak mi izgleda kao da u pravom životu prolazim kroz san noževa,
nijedan udarac nije dovoljno dobar da me sačuva, sagaj napada sve silovitije
kao da mu moje suprotstavljanje samo daje snagu i ja sam prisiljen da se
povlačim korak po korak sve dok iza sebe ne osetim zid od kolja.
Izbegavam novi udarac kljunom, dovoljno snažan da mi rascepi grudi na
dvoje, ali mi ne polazi za rukom da se izvučem ispred krila koje me potkači
silinom malja. Padam, presamićen, sikćem da bih došao do vazduha.
Kukasta kandža nanosi se nad mene, u magnovenju već vidim kako mi
udarac dere kožu i meso sa lica, onda se kotrljam u stranu i umesto glave
mamuza mi punom snagom zahvati desnu ruku.
Eksplozija bola kao da prelama čitav svet oko mene; krv brizga u
vodoskoku, obliva mi lice. Više naslepo nego svesnim naporom uspevam da
se izvučem iz procepa u koji me je saterala snežna ptica, na trenutak čak ne
znam da li mi je ruka i dalje na ramenu.
Krv brzo nestaje i malo mi se muti pred očima, ali sada sam ja u boljem
položaju. Dok orao pokušava da se okrene i umesto toga krilom zapliće u
kolje, sabiram svu snagu i zabadam polumač između vrata i grudne kosti.
Ruka i grudi u trenutku su mi zapljusnuti crnilom, ali uspevam da istrgnem
sečivo uz poluokret i da ga zarijem još dublje blizu đavoljeg dvostrukog srca.
 Odskačem i dalje držeći polumač u ruci, crvena i crna krv pomešale su se u
lokvu koja se, kako izgleda, razastrla preko polovine borilišta. Orao i dalje
pokušava da se okrene, ali sada najzad kao da gubi snagu, pokreti mu
postaju grčeviti i ja vidim da mu se iz poluotvorenog kljuna sliva mlaz crnila.
Pred očima mi se pojavljuju tamne mrlje, počinju da se šire, stapaju jedna
s drugom. Osećam kao da se udaljavam od sebe samoga, tama koja preti da
me proguta sve je dublja.
Railja od Karelije nalazim na drugom kraju borilišta, nekako je uspeo da
se osovi uz ogradu i sada me čeka, čela pokrivenog ledenom skramom znoja
i krvi, noge savijene ispod njega kao da mu se negde oko butine pojavio još
jedan zglob koji dopušta da mu kost pobegne u stranu. On zna šta ga čeka i
ne čini ništa da bi to izbegao.
Šta god se dogodilo, znam da je sve gotovo, za Railja kao i za mene.
Okupani sopstvenom krvlju stojimo jedan naspram drugoga. Gledam ga u
oči i čini mi se da su mu pune suza. On čini napor da se uspravi preda mnom
i isprsi što više može. Na trenutak je preda mnom ponovo moja Syleyla.
Zamahujem polumačem u zdravoj ruci koliko god mogu jače, vodoravni
luk i silovito ubadanje prema gore, upućujem udar koji oslobađa, odsanjan u
ašarevim odajama pred početak sukoba. Plemićeva glava kida se i kotrlja iza
kolja na sneg; obezglavljeno telo i dalje ostaje uspravno. Polako, ruke gube
oslonac, iz kolena nestaje snaga i ono što je ostalo od Railja od Karelije
svaljuje se pred moje noge.
Negde na drugom kraju borilišta, orao se primirio, brzo diše,
poluotvorenog kljuna, odmerava ljude koji istrčavaju na teren i pokušavaju
da mu se približe. Crna lokva ispod njega sada je ogromna.
Jedna grupa poslužitelja nabacuje mreže preko ptice koja više i ne
pokušava da se brani, druga stavlja na nosila poginulog Railja i odnosi ga.
Mene kao da niko ne vidi. Mrlje pred mojim očima sve više se sastavljaju
jedna sa drugom. Vidim kako mi iz desne mišice vire zdrobljeni patrljci
kosti, čudnovato žuti, vise pokidane vene. Gde god mi pogled dopire, sneg je
jarko obojen mojom krvlju.
Ovog puta ću, pomišljam, ostati među pokojnicima kojima sam toliko
dugo težio.
Mrlje su se spojile i tama oko mene predstavlja sve što postoji na svetu.
 Glava 16
Koda: Četvrti sever
Kažu da su pravi pobednici oni koji ne prepoznaju poraz... kao da su
pravom porazu prepoznavanja i priznavanja ikada bila potrebna.
Leonid Oinen
Miris jodoforma i etra prodire mi u nozdrve, nametljiv, tera da otvorim
oči. Svet je poprimio zveketav prizvuk i razlio se u mnoštvo odjeka. Gledam
pravo ispred sebe u sjaj mnogobrojnih sveća i ne osećam baš nikakav bol.
Plamenovi oko mene vijore kao na promaji kapele, okružuju me bezbrojni
svećnjaci i čiraci. Ali još nisam mrtav, pomišljam, Trnovi su poranili sa
sahranom.
U glavi mi pulsira kao da sam drogiran. Vidim da ležim u krevetu uskom i
spartanski nameštenom. To mora biti da je hirurško odeljenje, jer oko sebe
vidim još sličnih kreveta između kojih koračaju žene u odorama monahinja i
sa trakama oko ruke na kojima je amblem zmije i krsta, oznaka medicinskih
službi. Postelja oko mene je bledo zelena, zidovi takođe. Iznad glave vidim
infuzionu bočicu čije crevo vijuga do moje levice.
Spasli su me, pomišljam. Railj me je spasao. Održao je reč koju mi je dao.
Njegovi ljudi doneli su me u bolnicu. Pomišljam kako bi me većina drugih
Trnova i Vukodlaka vrlo verovatno bez imalo griže savesti pustila da
iskrvarim.
Spuštam glavu. Dok oko mene sveće za dezinfekciju vazduha titraju i
ispuštaju miris karbola, posmatram svoju desnicu.
Umesto podlaktice vidim samo patrljak sve do ramena uvijen u beli zavoj
koga je na dva ili tri mesta probila krv. Na trenutak se čudim kako su i toliko
uspeli da spasu. Pomeram desnicu levo-desno. Besmisleno, imam osećaj da i
dalje mogu da mičem prste amputirane ruke.
Tupo pulsiranje umesto bola. Jaki su lekovi koje koriste Trnovi.
Uspravljam se u krevetu i obazirem na sve strane. Onda trzam levicu i
infuziona igla čupa mi se iz ruke, nekoliko kapi krvi škropi zelenu posteljinu
mog uzglavlja.
Najbliža časna sestra, žena srednjih godina i lica tamnog i spečenog kao da
je čitav život provela na ledenim poljima Krayne dotrčava do mene.
„Šta to radite!? Smesta lezite!“
 Odgurnem je i krenem između nizova kreveta. Zakačim jedan ili dva
svećnjaka i oborim ih, vosak se prolije po podu, ali sveće nastave da gore.
Krv je napravila liniju po podlaktici leve ruke i sada kaplje po uglačanom
podu.
„Doktore! Doktore!“
Bolesnici po okolnim krevetima pilje u mene dok prolazim između njih.
Gledaju me kao duha, što u suštini i jesam.
„Šta to treba da znači?“ Oštar, zapovednički glas. „Ne smete biti na
nogama!“
Okrećem se. Čovek je za glavu niži od mene, prosed i veoma mršav.
Doktor, pretpostavljam: hirurg Trna, njihov parantamies, gotovo sveta
ličnost. Na čelu mu je iscrtan klanski simbol, a na mišici nosi znak zmije i
krsta.
On stiže do mene.
„Slušajte, izgubili ste mnogo krvi. Ne možete ustati... ne još.“
Časna sestra koja me je prvog videla prilazi i petlja mi oko ruke, pokušava
da namesti zavoj koji sam strgao. Sedokosi parantamies je kratkom
naredbom šalje nazad na dužnost. Vidim da su se druge sestre skupile i da
me posmatraju iz prikrajka.
Parantamies me prihvata za mišicu zdrave ruke i pomaže da sednem na
najbliži ležaj. Bez ijedne reči on mi pregleda zavoje, proverava podveze.
Pokreti ruku su mu hitri, rutinski: kao što su donedavno bili moji kada mi se
prsti sklope oko drške noža.
Skoro da smo isti, taj parantamies i ja. Obojica smo obučeni da sečemo
živo ljudsko meso, ne obazirući se na to koliko može zaboleti. On u smeru
života, ja u susret smrti.
Najzad je dovršio i ja vidim da i dalje izbegava da me pogleda. Nije
proveravao zavoje samo zbog toga što je to bilo neophodno, već i zato što
nije bio u stanju da nađe reči za nešto.
Posmatram ga pažljivo. Čini mi se da na njegovom licu primećujem
tragove gađenja. Ali on je hirurg i njegove usne su zapečaćene. U stanju je da
leči bilo koga – makar i Vukodlaka ubicu – i da gotovo ničim ne pokaže šta
stvarno misli.
U ustima mi se skupila gorčina.
„Izgubio sam“, kažem. „Možete to preneti mojima.“
 Bilo je tako lako, pomišljam. Sve što je bilo potrebno bio je jedan trenutak
nepažnje. Jedan pokojnik ne sme se vezivati ni za šta, podsećam sebe na
osnovno pravilo surmate koje sam prekršio i za to ovako platio. Ostaćeš
među senima zauvek, kažem sebi. Nema čak potrebe ni da se vraćaš u Rigu.
Najgore od svega je što je možda tako najpravednije.
„Rahila od Karelije je mrtva“, kaže parantamies i dalje ne dižući oči ka
meni.
Na trenutak ga samo gledam.
„Ne po ukazu, kao surmata“, nastavlja on, „nego u telu.“ Onda čeka moju
reakciju.
Ništa se ne dešava.
„Kako se to zbilo?“ pitam.
„Kada je videla ishod borbe između tebe i gospodara Visova zatražila je
sečivo kojom si joj pogubio oca“, kaže Trn. „Molba joj je uslišena. Ne možeš
odbiti zahtev surmate. Onda je otišla do imanja u brdima i tim istim
sečivom oduzela sebi život.“ On zastaje. „Njeni zemni ostaci preneti su u
saborne katakombe u Kareliji.“
Vlaga je zamutila visoke prozore i spoljašnja svetlost dopire razlivena,
obojena sjajem sedefa. I dalje ne osećam bol. Nemo proklinjem lekove
Trnova.
Parantamies je poštuje, pomišljam. Uprkos žrtvi, ili možda upravo zbog
nje. Očuvala je čast krvi Railjove... iako će je politika zbog toga pretvoriti u
Sotonu. Ali ti znaš pravi razlog, prolazi mi kroz glavu.
Ostala je tvoja Syleyla. Poštovala je zavet i umrla onog dana kada ti.
Lekar mi pomaže da stignem do naslonjača pored panoramskog prozora.
Armirano staklo štiti nas od ledene vatre Karelije. Lažno proleće donelo je
žestoke mrazeve i sve ispred nas pokriveno je ledenim prahom.
„Možeš krenuti nazad čim se oporaviš. Pobedio si, Vukodlače. Više nisi
surmata.“
Gledam u dubinu smrznutog neba. Ni vest da ponovo živim u meni ne
izaziva nikakvo komešanje, kao da je jedan deo mene umro sa Rahilom od
Karelije, lepom Syleylom sa Velikog Leda. U bolničkoj prostoriji toplo je,
staklo ispred mene orosilo se suzama.
Razmišljam o počastima koje me čekaju kod kuće. Izbegao sam
prokletstvo sramote surmate, okončao ono što je pretilo da pređe u otvoren
međuklanski sukob. Pobedio sam, a to je ono što se pamti. Možda će mi
Veliki Vukodlak ponuditi da vodim školu mača i noža. Na um mi pada stari
Noćnik obogaljene desne noge. Da li je i on doživeo sličnu sudbinu?
Ali iz grla mi dopire nešto nalik na suvi smeh i odmah se prekida. Čemu
zavaravanje? Iako ne osećam bol, znam dobro šta sam izgubio.
Kao u snovima, zatvoren sam u ljusku svojih poteza. Vrata ispred sebe ne
vidim, prozori ne postoje dok svetlost polako trne. Mogu da pokušavam da
se oslobodim uz pomoć pokreta koje već znam, ali to su isti oni koji su me i
zarobili. Za bivšeg surmatu prošlost je iščezla, budućnosti neće biti.
Ostaje mi da sanjam udarac koji oslobađa.
Pančevo, 1994-1996.
 Beleška o autoru
Zoran Jakšić (1960) objavio je roman Kradljivci univerzuma (1987,
proširena verzija 1995),zbirku pripovedaka Nikadorski hodočasnik (1992),
roman Severnjak (u okviru Tamnog vilajeta 4 – 1996), zbirku pripovedaka
Ministarstvo senki (2008). Priče i novele bile su mu uključene u antologije i
književne izbore "Monolit", "Tamni vilajet", "Nova srpska fantastika" i
"Domaća (post)žanrovska fantastika s kraja 90-ih".
Publikovao je ukupno oko 60 naslova proze, od kratkih priča do romana.
Prvu priču objavio u Vjesnikovom RS magazinu 1979. godine. Priče
objavljivao i u Znaku sagite, Politikinom zabavniku, IT novinama, Alefu,
Pančevcu, Sveskama, Orbisu itd. Prevođen je na mađarski, engleski i
španski. Višestruki je dobitnik nagrade "Lazar Komarčić" kao i nagrade
SDNF.
Sa engleskog preveo tridesetak romana književne fantastike, kao i veći
broj dužih i kratkih priča. Poznat i kao prevodilac kultnih serijala
Autostoperski vodič kroz galaksiju Daglasa Adamsa i Letopisi Narnije K.S.
Luisa. Od 1986. član Udruženja književnih prevodilaca Srbije.