ECKERMANN

WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

WWW.ECKERMANN.ORG.RS

JUL - AVG 2019.

BROJ 22
Sva prava zadržana © 2006 - 2019 Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture
i informisanja
 Eckermann
Web časopis za književnost
God 3® br. 22 ® jul – avgust

Izdavači

Forum za interkulturalni dijalog FID

401/13
Novi Pazar
.

Građanski forum
Kej 37. sandžačke divizije A/19
Novi Pazar

Glavni urednik

Enes Halilović

Odgovorna urednica

Birsena Džanković

Uredništvo

Uroš Ristanović
Tijana Koprivica
Aleksandar Novaković
Danijela Jovanović
Milan Anđelković

Na koricama
„Odbrojavanja“ Nail Ćelović

ISSN 2466-3220 (Online)

Časopis izlazi šest puta godišnje

2
Page
 SADRŽAJ
ECKERMANN ...................................................................................................................................... 1
MRZIM MRŽNJU ................................................................................................................................. 4
HVALA ZABORAVU ......................................................................................................................... 10
PRATEĆI VOKAL .............................................................................................................................. 19
KINESKA BELEŽNICA ..................................................................................................................... 24
VODENOM LINIJOM ........................................................................................................................ 45
IZBOR ................................................................................................................................................. 48
NESANICA ......................................................................................................................................... 51
ŠEST DINARA .................................................................................................................................... 54
ČEKAONICA ...................................................................................................................................... 56
DOBRILA ............................................................................................................................................ 61
KEMAL RAMUJKIĆ – IN MEMORIAM ........................................................................................... 63
/1947-2019/ .......................................................................................................................................... 63
SLIKAR ČAROLIJE ZELENILA SVETLOSTI I SUNCA ................................................................. 63
ZA TRENUTAK OSTAVITI TEOLOGIJU I (PRI)SJETITI SE POBOŽNOSTI ................................ 65
COGITO, ERGO SUM ........................................................................................................................ 78
JEDNOSTAVNA KOMPLEKSNOST ................................................................................................ 86
ANGAŽOVANOST POD ANESTEZIJOM ........................................................................................ 87
JUNAK U KRPLJENJU SOPSTVA .................................................................................................... 89
RAHELA ............................................................................................................................................. 91
NEMAM ČAK NI PERTLE .............................................................................................................. 113
PROLEĆNI DAN............................................................................................................................... 124
PREPUNO ......................................................................................................................................... 125
TAČKA .............................................................................................................................................. 136
ECKERMANN .................................................................................................................................. 141
3
Page
 ECKERMANN PITA
Slađana Novaković

MRZIM MRŽNJU
.
.
.
Slađana Novaković, rođena u Beogradu 1968. Osnovala izdavačku kuću Rende. Premijerno
objavila više od 150 naslova. Živi u Beogradu.
.
.
Imena Vaših lutaka?
.
Lutke volim i dan danas, nažalost, kada smo prodali kuću na Zlatiboru, morala sam da se
skoro svih otarasim, ali sam ostavila neke koje su mi najviše značile, koje imam i dan danas, i
sa kojima se igra i moja unuka. Sve su imale imena Buba, Maja, Monika… slavila sam im
rođendane, baka im je plela i šila haljine, posteljinu… meni su bile prelepe, one su bile moje
najbolje drugarice.
.
.
Bajke?
.
Čitali su mi, zapravo mama mi je najviše čitala, baka je pričala, imala sam dosta slikovnica,
pa sam ih u nedogled listala i sama na osnovu slika smišljala priče, one su bile neka vrsta mog
bega od realnosti, volela sam da živim u bajkama i da verujem u bajke.
.
.
Vaši preci?
.
Ne bih mnogo o svojoj porodici i precima. Ali ću ispričati jednu anegdotu vezanu za mog
tatu, koju volimo da prepričavamo. Naročito sada mi je bitno da je podelim, kada on već ima
osamdeset godina, i umalo ga nismo izgubili pre nekih mesec dana, nebrigom i nestručnošću
lekara. Naše bolnice su tiha jeza. Dakle, bili smo na moru, i trebalo je da poletimo sa
aerodroma na Krku za Beograd. Let nam je kasnio, zbog nevremena, nekoliko sati. Kada smo
napokon ušli u čuvenu Karavelu, seli i smestili se, mama, tata, brat i ja – moj tata koji se inače
boji letenja, i mi svi to već dobro znamo, pošto letimo sa njim svake godine najmenje dva
4
Page

puta – seo je na svoje sedište, vezao se, i upiljio u tačku ispred sebe, ne obazirući se. Pilot nas
je upozorio da će na početku leta biti jakih tubulencija, i da ne brinemo. Avion se stvarno
klatio kao papir na vetru, tata je sedeo čvrsto se držeći za rukohvate na sedištu, ne
konstatujući nikoga od nas, pa tako ni stjuardesu koja ga je već nekoliko puta ljubazno upitala
čime može da ga posluži. Mami, kojoj je to njegovo ponašanje bilo baš nepristojno, jednog
momenta je prekipelo
– Pa dobro Spasoje, da li je moguće, pobogu, da se ti toliko plašiš? upitala ga je vidno
iznervirana.
– Zoro nije mi zbog mene, nego šta ćeš ti sama sa dvoje dece, glasio je njegov odgovor.
.
.
Vaš prvi veliki strah?
.
Od odvajanja. Kao mala imala sam česte bronhitise, imam alergiju na beogradsi vazduh, pa su
moji rešili da me odvedu u stacionar na Avali za decu sa plućnim problemima, po savetu
lekara. Bila sam baš mala, nisam tad išla u školu, sećam se kako su me ostavili i otišli, sećam
se tih zaključanih vrata, koja su me delila od njih i sveta, sećam se moje pletene korpice u
koju sam spakovala svoje stvari, sećam se da sam spavala obučena, sećam se da sam uspela
da jedan dan izađem iz dvorišta i odem do obližnje kuće, lagala sam da sam se izgubila,
trudeći se da ubedim tog nekog čoveka da me odveze kući, po rečima mojih roditelja bila sam
samo nekoliko dana tamo, meni se čini da je bila čitava večnost.
.
.
Prvo more?
.
Prvo more pamtim samo sa fotografija. Imali smo i brat i ja sreću da smo na more išli, od
rođenja, svake godine. Tata naročito, i mama su smatrali to jako bitnim za naše zrdavo
razvijanje. Zahvaljujući tati brat i ja smo postali dobri plivači, terao nas je da kada uđemo u
vodu prvo moramo da otplivamo 100 m kraul, 100 m prsno, 100 m leđno, delfin koliko je ko
mogao, pa tek onda smo mogli da se brčkamo i zezamo. Isto tako pre ulaska u more je bilo
obavezno trčanje uz obalu po pesku. Prvih godina su to bila mesta po Hrvatskoj, a posle, od
kraja sedamdesetih, išli smo u Grčku.
.
.
Prvi razred?
.
Retka su prijateljstva koja dugo traju, ja imam i dan danas prijatelje sa kojima se družim od
prvog razreda osnovne škole, i to smatram privilegijom. Volela sam “Braća Baruh” moju
osnovnu školu, imala sam dobru učiteljicu Dragu Murganić, a od petog razreda izvrsnu
razrednu, predavala nam je srspki, Ljubinka Radoja, ona je bila ta koja mi je usadila ljubav
prema jeziku i književnosti. Imali smo i našu teacher Dušanku, koja nam je predavala
5
Page
engleski od prvog do četvrtog razreda i koja je vodila dramsku sekciju u kojoj sam bila i koju
sam obožavala. Osnovna škola mi je najlepši period detinjstva.
.
.
Knjige?
.
Moja omiljena, baš iz ranog detinjstva, još uvek nisam znala da čitam, je “Mačak i petao” od
Branka Ćopića, Maco braco lija me davi, dođi me izbavi… sećam se da sam mamu terala da
mi samo nju čita, ja bih sedela sklupčana pored njenih nogu i plakala, plakala… Ja sam uvek
volela da maštam, i da sama u svojoj glavi vrtim neke filmove. Knjige to omogućavaju
čoveku koji ima maštu, sa knjigom možeš da odlutaš gde god hoćeš, to je još uvek velika
prednost knjige nad svim drugim umetnostima, pružaju beskrajno puno mogućnosti i tema.
.
.
“Mali princ”?
.
Dobila sam ga od mog komšije Mike, koji je takođe jedna od bitnih figura u mom odrastanju,
kada sam krenula u prvi razred osnovne škole, ali moram da priznam, da meni tada nije baš
legao, nisam ga razumela, bila sam premala.
.
.
Igre?
.
Najviše sam volela da igram lastiš i skrivalice, a igrali smo se i arjačkinje barjačkinje, između
dve i četri vatre, volela sam sve te dečije igre. Volela sam da se kartam, tač je bio moja prva i
najomiljenija igra kartama.
.
.
Igranke?
.
Pa nisam baš išla na igranke, kada sam počela da izlazim išla sam u klubove.
.
.
Zašto ste kao klinka želeli da izgledate drugačije od drugih?
.
Dobro pitanje, verovatno bi neki psiholog rekao zbog neke teskobe, nesigurnosti, ha ha,
moguće da je bilo i toga, ali meni je izgled uvek bio bitan, a u vreme mog odrastanja nije bilo
6

mnogo teško isticati se izgledom.

Page

.
.
Šta je to ljubav?
.
Kada se bezuslovno daješ.
.
.
Ovo su vaše reči: “Veoma volim Beograd. Iako sam proputovala Srbiju, ne mogu da
kažem da je volim, jednostavno – volim Beograd. Ako bih se izjašnjavala, nikada za sebe
ne bih rekla da sam Srpkinja već da sam Beograđanka. Tako sam se osećala i dok sam
živela u bivšoj Jugoslaviji.” S tim u vezi, kako ste doživeli raspad Jugoslavije?
.
Teško, ali ne zbog samog raspada, nego zbog načina na koji nam se zemlja raspala. Mrzim
nasilje, mrzim mržnju, mrzim ratove, mrzim krv, mrzim sve to šta rat sa sobom donosi.
Raspala se i Čehoslovačka, mogli smo i mi po tom modelu da odradimo sve.
.
.
Pa kako je došlo do imena Rende? Da li zato da Vas reč podseća na kuću i kuhinju, na
trud majčinski?
.
Ha ha ne, ali kada vi to sada kažete, možda je u nekoj dubokoj podsvesti bilo i toga. Moj sin
je dao ime Rende, meni se dopalo, nije zvučalo pretenciozno, a imalo je, makar po meni, neku
dobru simboliku.
.
.
Najbolja knjiga koju ste objavili?
.
Uf, teško pitanje, plašime se da ću dati stereotipan odgovor, sve su mi najbolje, nemamo ih
mnogo, baš biram, i zato mi je svaka na svoj način bitna, manje ili više.
.
.
Najbolje prodavana knjiga koju ste objavili?
.
Sada ću vas razočarati, verovatno ni ne znatre da smo je mi objavili, ako ste uopšte za nju i
čuli, “Tajna Ronde Bern”, i dan danas je jedna od svetskih bestselera. Pored nje svi
Jergovićevi naslovi, naslovi Ante Tomića, Leksikon YU mitologije itd.
7

.
Page

.
Koliko su loše knjige krive za to što se sve manje čita? Pisac govori. Da li je osnova te
problematike to što možda većina ljudi danas ne želi da čuje tuđ govor?
.
Pa ja bih rekla ovako, da su loše knjige krive što se sve više čita ha ha ha, makar po top
listama ispada tako. Ne mislim da ljudi ne žele da čuju tuđe mišljenje, žele. Problem je kakvo
im se mišljenje servira.
.
.
Za čim žalite?
.
Trudim se da ne žalim mnogo, šta je bilo bilo je, idemo dalje, ali postoje dve stvari koje mi se
vraćaju i nikako da ih prežalim i pustim. Pre deset godina sam se upustila u sudske procese
zbog povrede autorskih prava koja smo mi držali za Srbiju protiv hrvatskog VBZ-a, jedan od
ta dva spora ni do dana današnjeg nije okončan, čekam već četiri godine da nam VBZ palti
spor koji je izgubio, a jedan je, taj me najviše i muči, poništen, da tako kažem, od strane
apelacionog suda, bez obzira što smo dobili i prvostepenu i drugostepenu presudu, i bez
obzira što je sve bilo čisto i jasno kao dan, i bez obzira što apleacioni sud ne može da
poništava presude nego samo da ih eventualno koriguje. A da stvar bude još tragičnija, država
je pokrenula po istom prekršaju spor protiv VBZ-a i dobila ga. Kakv apsurd! Eto i zbog toga
žalim, što sam izgubila ogromno vreme i novac uzalud, što sam želela da verujem u sistem i
pravo, i što i dalje ne mogu da finansiski oporavim Rende zbog ogromnih para koje smo dali
na te sporove koji su trajali i traju skoro deceniju. I što nikako ne možemo da živimo u
sređenoj i pravnoj državi, gde će vladati zakoni a ne bratstva, kumstva, bivši supružnici, gde
neće biti monopla i sukoba interesa, gde će se znati red i poredak. Država je dužna da donese
zakone kojima se regulišu oblasti izdavaštva i knjižarstva. Negovanje kulture je cilj od
nacionalnog značaja, pa su fer tržišni uslovi minimum koji država mora da nam svima
obezbedi.
.
.
Poslednji film koji Vas je naježio?
.
Nije me naježio, ali sam baš u njemu uživala, poslednjih godina se retko snimaju dobri
filmovi, serije su preuzele primat, “Green book”, pravi posle dužeg vremena dobar film u
svakom smislu, ako niste gledali, obavezno.
.
.
Poslednja knjiga nad kojom ste plakali?
.
Baš ovih dana iz štampe nam izlazi roman pod nazivom “Karamela” Aleksandre Veljović
Ćekić, plakala sam nad nekim delovima prvi put posle Jergovićevog “Oca”.
8
Page

.
.
Mislite li o mnogim nestalim narodima i njihovim jezicima koje ne čujemo?
.
Iskreno, ne.
.
.
Da li Vas budi alaram ili dozvoljavate danu da Vas probudi?
.
Ne budi me alarm, ne volim alarme, moje obaveze su vezane za mene, moj posao, moju decu,
moje unuče, moje roditelje, moje životinje, moju kuću, pošto su sve moje, ne padaju mi teško
i za njih mi ne treba alarm.
.
.
Šta želite tuđoj deci?
.
Sve što i svojoj. Ja mnogo volim decu, i moja kuća je uvek bila, i još uvek je, mada to više
nisu deca, nego mladi ljudi, puna dece, drugara i drugarica moje dvoje dece. Deca su naše
jedino, pravo, istinsko bogatsvo, i treba ih naučiti da vole i cene sebe, da moraju da se
obrazuju i da obrazovanje ne vezuju samo za školu kao instituciju, već da shvate da im je
znanje koje tokom života stiču, jedino bogatstvo koje im niko nikada ne može oduzeti. Da je
novac bitan ali ne presudan, da im je zdravlje preduslov za dobar i kvalitetan život, da se sve
može ako se hoće, da mora da postoji umerenost u svemu, umerenest i strpljneje su najvažnije
stvari u životu. I da se obavezno bave nekim sportom. U zdravom telu je zdrav duh, a ako
nam je duh zdrav onda smo nepobedivi.
.
.
Šta o Vama treba da znaju Vaši potomci?
.
Sve šta treba da znaju već znaju. A na njima je šta će dalje prenositi.
.
.
.
Razgovarao Enes Halilović
.
.
9
Page
Vladimir Kopicl

HVALA ZABORAVU
.
.
Vladimir Kopicl rođen je 1949. godine. Završio je studije književnosti na Filozofskom
fakultetu u Novom Sadu. Objavio je knjige poezije: Aer (1978), Parafraze
puta (1980), Gladni lavovi (1985), Vapaji & konstrukcije (1986), Pitanje
poze (1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (1995), Klisurine (2002), Pesme smrti i
razonode – izabrane i nove pesme (2002), Smernice(2006), Promašaji (2008), Sovin izbor –
nove i izabrane pesme (2008), 27 pesama: tenkovi & lune (2011), Nesvršeno (dvojezično
izdanje, 2011), Tufne – izabrane pesme (2013), kao i knjige eseja: Mehanički patak, digitalna
patka (2003) i Prizori iz nevidljivog (2006). Priredio je i preveo više zbornika i
antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (1972, sa Anom Raković), Trip –
vodič kroz savremenu američku poeziju (1983, sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički
poredak – antologija novije američke poezije (2001, sa Dubravkom Đurić), Vrata panike –
telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (2005), Milenijumski
citati (2005), Tehnoskepticizam (2007) itd. Dobio je Brankovu nagradu za prvu knjigu
pesama (1979), Sterijinu nagradu za pozorišnu kritiku (1989), Nagradu DKV za knjigu godine
(2003), nagradu „Stevan Pešić“ (2003), nagradu ISTOK-ZAPAD (2006), Disovu nagradu za
pesnički opus (2008) i Nagradu „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos razvoju
srpske poezije (2011). Prevođen, zastupljen itd. Živi u Novom Sadu.
.
.
Gde je sad FNRJ u kojoj ste rođeni?
.
Tamo gde i onaj što je svojevremeno izjavio da sve svoje sobom nosi. Dakle, na sigurnom.
.
.
5.avgusta je rođen Gi de Mopasan; da li ste ga čitali?
.
Da. Još kao osnovac koji je pročitao već skoro sve teške a lako dostupne knjige u kućnoj
biblioteci, pa onda i roditeljski štek s ponekim naizgled lascivnim ili drugačije ne sasvim
podobnim naslovom. GdM? Nedovoljno za klinca koji je već video film s BB u akciji.
10

.
Page

.
5.avgusta je rođen Džon Hjuston; da li ste ga gledali?
.
Da, naveliko. I na vreme od njega naučio da poruke šaljem poštom, filmove snimam, pesme
pišem, a romane uvek rado očekujem.
.
.
5.avgusta je rođen Fridrih Engels; da li ste mu verovali?
.
Pa, nesumnjivo je bio zgodniji od Marksa, mada ja nisam bio devojka, pošto sam rođen 8.
avgusta. Što reče Voja Despotov – “Dobra je Sahara, kao baka sa sela”, a ni Marks & Engels
nisu iz današnje perspektive ništa lošiji. Taj Vojin stih smo, kao i svi filozofi, samo tumačili, a
zapravo se radi se o tome da se on promeni pa zatim primeni tako da se dobrobiti socijalizma
vrate kao dobra baka. i da ova postkapitalistička pustinja odjebe u neku mračnu i od ljudi
zaboravljenu šumetinu. Tamo odakle je, prema prologu jedne Krležine drame, zapravo i
potekla.
.
.
Vaša učiteljica?
.
Druga po redu učiteljica mi je bila moja majka, ali vrlo kratko, ni ceo jedan razred. A onda se
fatalno razbolela i umrla. Ostale nisu, ali nisu ni iskoristile šansu da mi postanu rezervna
majka, mada sam jednu od potonjih nekog ranog jutra sreo kako zamiče od sobe u kojoj je
spavao moj otac prema kupatilu.
.
.
Slika Vašeg detinjstva?
.
Negde do upravo pomenutog makabralnog trenutka sasvim urbo-idilična, a posle prilično
haotična, sve dok swinging sixties, nisu nastupile u svom punom rokerskom i njuejdžerskom
sjaju. Tu sam se odmah primio i stvari su brzo došle na svoje mesto, kosa na ramena, a mozak
na pomisao o mogućnosti trajnog napasanja mojih kreativnih ovčica na beskrajnom art
bunjištu ovoga sveta.
.
11

.
Page
Vaše igračke?
.
Sećam se jednog zelenog čamca od fino lakiranog drveta, na čijem pramcu je bilo kaligrafski
ispisano Bohinj. Taj je upoznao mnoge novosadske bare i barice, bio u Dunavu, učio sa
mnom da pliva u Jadranu, i uopšte je prošao mnogo bolje od moje prve fudbalske lopte. Ta je
bila pravo jednodnevno čudo u posleratnom gradu, pogotovo što je stradala istog dana kad
sam je i dobio za rođendan. I to je stradala pod točkovima nekog od tada podjednako retkih
atomobila koji je baš tada našao za pametno da naiđe Ulicom Alekse Šantića, gde sam
započeo uzbudljivu karijeru gradskog klinca. Kakav susret. Gore nego Marko i Musa, i znatno
brže nego ono njihovo – letnji dan do podne. Pafffffff – i gotovo! Ode sanak pusti.
.
.
Igre?
.
Mahom kolektivne i spoznajno-udvaračke: Ide maca oko tebe, Između dve vatre, Ide majka s
kolodvora… Sve po desetak, dvadesetak klinki i klinaca odjednom na gomili, kako danju tako
i noću, uz mlad ili pun Mesec, sve dok nas roditelji ne nahvataju i uteraju u kuću. Bilo je,
dabome, i onih maštovitijih a ujedno i senzualnijih. Recimo, zarobi mlad kauboj mladu
Indijanku pa je navodi da oda crvenokožne jatake. Ili, gađamo se kod nekoga u dvorištu
trulim jabukama, pa ja budem ranjeni partizan a Ona bude bolničarka Mara, zadužena da
privije ranjenog druga u zagrljaj, previjanja radi. I tako. Slatko.
.
.
Roditelji?
.
Otac – socijalistički biznismen, tj. razvojno odan rukovodilac u razvojno važnoj firmi. Taj je
stalno putovao, govorio jezike, vladao materijom kao i svetom muzike, lova, ribolova. Silne
smo večeri provodili pevajući uz njegovu mandolinu, jer tada još nije bilo TV-a ili se svodio
na sat programa dnevno. Emisija za decu, onda jedno sat vremena gledaš kako se okreću
skazaljke sata na ekranu, pa Vesti. A onda – odjava programa.
Majka, još predratna učiteljica i dama. Vodila nas je u Sloveniju da beremo ciklame, na more
da plivamo slobodni pod Suncem, na bezbrojne izlete, na priredbe, na klavir, na engleski, na
nemački, na ruski… A onda i do groba, nažalost. Baš kad nije trebalo.

.
12

–
Page
Sestra?
.
Moja sestra Zorica je još kao osnovka bila zapažena pesnikinja koja je učestvovala na
pesničkim priredbama i slikala se s Mirom Alečković i drugim literarnim zvezdama epohe
(nad)realnog socijalizma. Tako sam se i ja, kao njen mlađi brat i povremeni pratilac pri
izlascima na korzo, igranku ili na Tribinu mladih našao blizu progresivnom pesničkom NS
serklu. Naravno da mi je tu bilo zanimljivije što Sloba Tišma, tada poznat kao Tile, peva u rok
bendu Manijaci, nego što piše pesme umalo kao Rembo. Tako sam i ja ekspresno počeo da se
stihovno frajerišem, a onda smo Zorica i ja naprasno klinački zbrisali iz očevog doma, pa se
Zorica uskoro bacila u brak, a ja u hipi i art vratolomije. Ali dok je bila na našoj planeti – nije
od nje bilo ni diskretnije, ni vernije art podrške. Kao one sestre u Gorskom vijencu, samo
malo više panonski, bez cike, vriske i odgovornije prema održivom rastu kose.
.
.
Poezija u doba komunizma?
.
Bar smo imali povod da se otimamo, da postanemo svoji, a ne nečiji ili samo ničiji. Poezija
naprosto jeste, a ako nije – ni komunizam joj neće nauditi. Niti će joj bilo kakav -izam
pomoći.
.
.
KPJ?
.
Kao član konceptualističko-situacionističke ekipe sa NS Tribine mladih i raznih drugih
zloglasnih sastava, od Grupe Januar do Grupe Februar pa unakrst, rano sam spoznao lepote
društvene kritike i pratećeg joj apsurda. Recimo, dok su moji tadašnji drugari Miroslav i
Slavko zaglavili u zatvor zbog svojih dela, ja sam samo ostao bez posla. Ali skoro punu
decenijicu, što me je silom prilika sjajno iškolovalo za multi-praktik umetnika i kritičara koji
brzo nauči da malo jede a puno stvara, što je zdravo i za njega i za umetnost uopšte. Jer tako
umetnik silom prilika postaje dugovečan, a dabome da je sve bolji što je stariji. I to ne samo
kao vino u podrumu, nego i u krevetu, ili kad piše o jastuku.
A kad su Miroslav i Slavko već pali u ruke pravde, pa nije bilo baš zgodno da se cele naše NS
art ekipe iz 1971. reše na isti način, pozvani smo nas dvojica preostalih nepodobnih umetnika
i urednika sa Tribine u jedan lep pokrajinski kabinet na razgovor, i to zbog poziva koji smo
upravo tada dobili, da kao art grupa učestvujemo na prestižnom Pariskom bijenalu. I pala je
džentlmensko-komunistička ponuda visokog zvaničnika. Ako odemo u Pariz da
predstavljamo avangardu i slobodarske art tradicije naše zemlje oni će nam platiti put, smeštaj
i troškove. A ako se rešimo da van otadžbine ostanemo i malo duže, ili duže duže –
ponuđeni iznos se može i logično povećati. Dosetljivo i skoro postmoderno otmeno. Jer
danas, na primer, Evropska prestonica kulture NS uz potporu stranih fondacija šalje art
13

nesrećnika u daleko udaljeniji i skuplji Japan sa samo 900 evra, total – u džepu. A to je
frapantno bednije od onog našeg komitetskog slučaja, mada je i demokratičnije, pa se jedinim
Page
zajedničkim činiocem nekadašnjeg i današnjeg sistema čini skoro transparentna nada sistema
da se umetnik više i neće vratiti.
.
.
Vaše iskustvo Amerike?
–
Velika zemlja, pa sva ćoškasta, a u svakom ćošku drugačije. Kao mlad i nepozvan sam agilno
štreberski obilazio velike gradove američkog Istoka i Zapada, a pravu fascinaciju i Muzu
našao u titravoj vrelini pustinjskih predela, Nevade i Jute, pa sve do Arizone i orijaškog
procepa Kolorada. Kao već stariji i pozvan presedeo sam silne dane u jednom otmenom
književnom raju na milionerskom mega ranču severno od Njujorka, sve švrćkajući sa ekipom
odabranih kolega po okolnim gradićima skockanim za ostarele bogataše iz NY i čudeći se šta
su oni sve za sebe izmislili. Sve je tu bilo fensi i po protokolu, ali je svima glavna fora ipak
bila kad nam je jednog dana na to književno znanje-imanje upao neki sasvim otkačen tip koji
je jednom rukom držao doboš a drugom neprestano mlatio po njemu uz nekakvo smorno
zapevanje. I? Zapravo je to glavom i bradom bio originalni inspektor Serpiko po čijem je
stradanju Sidni Lumet snimio slavni krimić sa Al Paćinom. I šta je taj lik radio tu? Sa svojim
psom, bubnjem i kombijem obilazio je okolne selendre da svakoj ponudi svoj šou i zaradi
koju kintu. A u bubanj mora stalno da lupa da se ritam planete ne bi sasvim ugasio i sve nas
počistio, kao njega nekad urbana Imperija. Fascinantno i blesavo, ali prava američka ikona.
Pisac ih tamo vidi bezbroj, i ta veličina svega, taj nedohvat, to je prava slika i pravo iskustvo
Amerike. Kao Sibir. Gore nebo, a dole – ničemu ni kraja, ni konca.
.
.
Koliko je V.K. novinar smetao V.K. pesniku?
.
Šekspir kaže da je zrelost sve. Ni rutina nije loša. Kad si u novinarskoj praksi par hiljada puta
sa uspehom proverio da li nešto možeš odmah da napišeš a da to i valja ili dotiče pažnju
drugih, književni rad ti je kao limunada leti ili sladoled zimi. A ako si bar par decenija radio i
kao urednik koji popravlja pisanje drugih – e ti si sigurno onaj pravi. A ja pogotovo.

.
.
Najbolja i najgora pozorišna predstava koju ste gledali?
.
Ma sve su to radili neki moji sadašnji ili nekadašnji prijatelji, i omiljeni žreci, pa da ih ne
svađamo uzajamno. Inače, jedna od boljih predstava u finalnoj fazi dobre stare Jugoslavije,
još osamdesetih godina prošlog veka, bila je Geteov “Faust” u režiji Tomaža Pandura. I što je
14

sada pominjem? Pa zato što su te najbolje i najgore uvek na neki način sa nama, a u Mariboru
i Ljubljani su upravo osmislili možda i najbolji način za to. Baš sam se otud vratio i sad mi je
Page

žao što nisam maznuo bar jedan mega plakat za ovaj iznova oživljeni hit srezan posle tri
decenije u originalnoj Pandurovoj postavci i sa minimalnom merom neizbežnih promena.
Mali nam je ovaj ATR avion što leti tamo-amo, pa da ne bude drame već pri ukrcavanju.
.

.
Šta Vam je Spiridon Kopcil iz filma “Davitelj protiv davitelja”?
.
“Daviteljev” otac i reditelj Slobodan Šijan i ja se znamo još od ranih sedamdesetih godina,
kad smo se upoznali u domu Šalamunovih u Kopru, a svakih pedeset godina i sarađujemo,
sasvim neplanski. Tako je prvo Šijan iskoristio moju konceptualističku i švalersku harizmu
maznuvši moje zgodno art prezime za svog Manijaka u liku novotalasne ikone Šapera. A ja
sam njemu ljubazno uzvratio kad smo mu pravili retrospektivu u Muzeju savremene
umetnosti Vojvodine pa sam ga naterao da ispod kreveta izvadi i izloži najbolje i javnosti
skoro nepoznate radove iz svoje rane, konceptualističke i psihodelične faze. On se meni više
puta izvinjavao zbog manijaka Kopicla, a ja njemu nisam nikad, mada je to tako učtivo.

.
.
Kome nikada niste verovali?
.
Nisam baš neka verujuća duša, ali ni neverovatno neverujuća.
.
.
Da li je pesma o paucima Vaša najbolja pesma?
.
Da. Ali i E, to jest – E, moj Enese?! Jer ako samo pogledaš od te pa na ovamo, videćeš da mi
je od tada skoro svaka najbolja. Pogotovo ako je pročitaš.

.
.
Haiku?
.
.
Bio sam u to vreme ekstra motivisan i ujedno ekstra zauzet obavljajući silne sastanke i
15

poslove kao tadašnji novosadski pomoćnik gradonačelnika i gradski šerif za kulturu. Pošto
umetnik ne treba nikad da spava, a pogotovo ne u pauzicama između formalnih i neformalnih
Page

sastanaka, spontano sam počeo da u tim trenucima nasitno stvaram kuckajuci po mobilu, pa
se haiku sam nametnuo. Briljantna forma i sprava za pisanje u hodu, pogotovo u letu, a ako
još sedneš, ili već ležiš, pogotovo s nekim ko te dodatno nadahnjuje, nikad kraja tom
umetničkom izlivu. Tako politično naerotizovan sam očas kod Arhipelaga objavio prvi svoj
haiku antiroman u stihovima “H&Q”, a jedna mnogo dorađenija knjiga tog tipa, čiji je naslov
zasad “Paštrnakova sutra”, još uvek čeka svog izdavača. Jaka stvar i erotično baš
naelektrisana, ali će kanda Godo do nje pre Lagune.
.
.
Iskustvo rada sa Žilnikom?
.
Opasan tip. On me je uvalio da kao vajni kritičar i frend gledam masu varijanti njegovih
filmova u montaži, pa i da postanem profesionalni pozorišni kritičar jer je neko trebalo da
odbrani njegovu predstavu “Gastarbajter opera” kad je Željko kao filmadžija bio proskribovan
pa prešao na pozorište. Manje se zna da je pisao i angažovane poeme, uglavnom protiv lika i
dela Dr Draška Ređepa, te da je imao običaj da te poeme premijerno čita tako što u cik zore
upada u moj stan, jer se tu nada nekoj dodatnoj lepoj publici. Tako ti on tu nahrupi zorom,
onako sav zajapuren i zadihan, pa se odmah penje na najvišu stolicu u počinje da urliče te
stihove, dok se svi ne okupimo oko njega – ne bi li prestao. Tako on vidi koga tu sve ima i
kad je zgodno da se vrati, da ujedno proveri umetničke i druge efekte svog stvaralaštva. Dobar
tip, uvek je podržavao nas mlađe jatake, uglavnom tako da smo se s njim uvaljivali u
svakojake političke i art-zajebane situacije i tako očvrsli. Trenutno se od mojih
konceptualističkih radova po aktuelnim evropejskim tematskim izložbama i retrospektivama
najviše vrti jedan performans iz sredine sedamdesetih gde ja nešto filozofično izvodim pred
kamerom, a kamerman je baš Željko, pa sad to svi traže kao onu neskafu “dva u jedan”. Nema
nam trećeg, to jest para i sreće.
.
.

Kao predsednik SKD napisali ste jedan izveštaj kao pesmu, po tome kako ste vladali
desetercem, vidi se da ste čitali epske pesme…
.
Svako članstvo je kod nas već posle trećeg dana članstva kao uspavano, a često i kao
drogirano nadom da će neko sve obavljati umesto njih. Moraš ih nekako probuditi iz tog anti-
transa, a poezija zna da iznenadi čak i pesnike, ili baš njih ponajviše. Pogotovo kad
prononsirani nadmodernista opali nešto važno u desetercu. A to je moj teren. Naša epika je
apsolutni vrh umetnosti književnog nepisanja, pa ja njene forme već decenijama smišljeno
rabim podjednako u intimnoj i u poslovnoj prepisci na najvišim nivoima. I nisam propao.
Možda tek malko. Hvala zaboravu.
.

Planirate li da se kandidujete za akademiju?

16

.Ima ko će..
Page
Ili da nagovorite nekog da Vas kandiduje?
.
Ibid.
.
.
Čemu se radujete?
.
Svakoj radosti.
.
.
Čemu se ne radujete?
.
Zlosti.
.
.
.
Boja Vašeg kišobrana?
.
Kineska.
.
.
Najbolja kafa u Novom Sadu?.
Kad uspe.

Najlepša žena u Novom Sadu?

Ona što uvek ima prednost.
.
.
Da li ste osuđivani?
.
Da, prekršajno, kao direktor institucija u kulturi, kad sam izneveravao nepotistička očekivanja
17

i glupe ambicije kvazimoćnika. Odmah ti pošalju inspekcijicu da iščačka neku njihovu staru i
tako im već znanu brljotinu iz vremena još pre tvog mandata. ali ti si kao aktuelni menadžer
Page

odgovoran za svaku i svačiju svinjarijicu između dva dolaska inspekcije. A onome pre tebe
nikakvu inspekciju nisu ni slali godinama, jer je slušao, pa ti ispadneš odgovoran i za pad
Kule Vavilonske i za stradanje Starog Vujadina i obadva sina. I sudiji neprijatno, ali nekog
reda mora da bude, makar i naopakog.
.
.
Kajete li se?
.
Ne, ne duvam, ako mislite na onu pesmu Boba Marlija.

Razgovarao Enes Halilović

.

18
Page
Marko Vuković

PRATEĆI VOKAL
.
.
Marko Vuković je rođen 1975. godine u Kragujevcu. Objavljene knjige: Teško je vreme, Iza
osmeha, Rasrčnuće, Divlji kamen. Objavljeni prevodi: Rolf Jakobsen: Vežbe disanja, izabrane
pesme, 2014, Tune Hednebe: Tačka, izabrane pesme, 2016, Agnes Ravatn: Ptičji sud, roman,
2017, Laš Sobi Kristensen: Akustične senke, izabrane pesme, 2018, Gunvor Hofmo: Nikog ne
zaboravljam, pesme, 2018. i svašta nešto još u pripremi. Od oktobra 2005. godine živi i radi u
Norveškoj.
.
.
Ko Vam je dao ime?
.
Roditelji.
.
.
Šta ste pomislili 18. maja 1975. godine?
.
Ne sećam se, ali kažu da sam se drao kao magarac. Valjda se zato dam namagarčiti.
.
.
Kao dete želeli ste da postanete?
.
Indijanac. Kasnije sam hteo da živim u hipi komuni. A posle… Eh, posle…
.
.
Koje slovom Vam je bilo najteže za učenje?
19
Page

.
Malo ćirilično ’б’. Traljavo je krenulo.
.
.
Prva knjiga koju ste pročitali?
.
Ana Sjuel, Crni lepotan.
.
.
Gde je sada Vaša prva ljubav?
.
Ne bih znao. Nisam je odavno sreo. A bilo bi lepo.
.
.
Zašto Vam je teško vreme?
.
Jer uvek nosim Divlji kamen.
.
.
Šta se krije iza osmeha?
.
Ništa, iza stojim ja. Ali šta sledi ili je usledilo iza/nakon osmeha sasvim je drugi ugao
sagledavanja stvari.
.
.
Može li divlji kamen postati pitomi kamen?
.
Nema šanse. On nosi sve duhove prošlosti i sve je teži kako vreme prolazi.
.
.
20

Da li je 2005. godina Vašeg odlaska ili dolaska?

Page
.
Odlaska, mada ponekad imam utisak da stojim raskrečen između varijabilnih ovde i tamo.
Tada treba paziti na izloženo međunožje.
.
.
Najduža reč norveškog jezika?
.
Minoritetsladningsbærerdiffusjonskoeffisientmålingsapparatur – apparat kojim se meri
rastojanje medju atomima kristala.
.
.
Najbolja pesma koju ste preveli?
.
Rolf Jakobsen: Signali.
.
.
Da li sanjate na norveškom jeziku?
.
Da, ponekad.
.
.
Koliko Norvežani cene plasman njihove kulture ka drugim narodima i kulturama?
.
Trude se da pomognu kad god imaju priliku. Stalo im je do toga i vrlo su zahvalni za svaki
napor. Iz ličnog iskustva pričam. Lako je sarađivati i dogovarati se.
.
.
Čekaju li pacijenti u bolnicama?
.
Naravno. Ali ne mesecima. Sve se po stepenu hitnosti rešava u razumnom roku. U zdravstvu
21

ne postoji ‘preko veze’.

Page

.
.
Da li ste se suočili sa nacionalizmom ili rasizmom u Norveškoj?
.
Ne u toj meri da bih koristio tako grubu reč, ali u pojedinačnim slučajevima da se osetiti
netrpeljivost. Kažem: u pojedinačnim slučajevima. Inače su vrlo prijatni i otvoreni prema
strancima.
.
.
Postoji li prijateljstvo?
.
Da!
.
.
Razmišljate li o smrti?
.
Da. Već trošim drugu polovinu života. Kažem to iako nemam informaciju.
.
.
Pevate li dok ste sami u autu ili radio peva?
.
Uglavnom sam prateći vokal. Falširam tercu. Nekad preglasno.
.
.
Gledate li dugo u more?
.
Volim to da radim. Voleo bih i da imam čamac. Mali. Sa dva vesla ako nema pentu.
.
.
Vaša najveća nada?
22

.
Page

Knjiga godišnje, prevod ili autorska. Nadam se da ću istrajati u tome.

.
.
Strah?
.
Loše sećanje?!?
.
.
Da li nekome dugujete izvinjenje?
.
Verovatno, mada sam se trudio.
..
Gde?

Moj samozadani zadatak je da norvešku liriku predstavim čitalačkoj publici. Onda je, možda,
antologija savremene norveške lirike, neki sledeći cilj.
.
Sa kim?
.
To moram sam. Mada bi bilo zgodno da se pojavi neki mecena pa da se samo tome posvetim,
da ne trošim energiju na posao.
.
O čemu pišete sada?
.
Kuća, dom.
.
Kome?
.
Ne mogu da zamislim savremenog čitaoca.
.
23

Razgovarao Enes Halilović

Page
 POEZIJA
Ron Siliman

KINESKA BELEŽNICA
.
.
1. Samovoljni, mi teretimo reči. Imenice nagrađuju objekte za značenje. Lice napolju prekriva
stolice. Nijedan deo nije u vezi sa planetom.
.
.
2. Svaki put kad prođem pored garaže neke žute kuće, pozdravlja me lajanje. Kada se to prvi
put dogodilo, mojim telom je prostrujao instinktivni strah. Nikada me nisu napali. Ali čvrsto
verujem, da sam otvorio vrata garaže suočio bih se sa psom.
.
3. Fotelja, sofa, divan, kauč – mogu li se ove jedinice odnositi na isti objekt? Ako mogu, da li
su one odvojena stanja jedne iste reči?
.
4. Moja je majka kao mala kuhinjsku krpu zvala “bopo”, termin je prisvojila cela familija, a
sada ga moji rođaci prenose na svoju decu. Da li je to reč? Ako ona možda i uđe u opštu
upotrebu, u kom trenutku će postati reč?
.
5. Jezik je pre svega političko pitanje.
.
.
6. Ovu rečenicu sam zapisao hemijskom olovkom. Da sam koristio neku drugu, da li bi
rečenica bila drugačija?
.
7. Ovo nije filozofija, ovo je poezija. A ako ja kažem, to postaje slika, muzika ili skulptura,
promišljena kao takva. Ako postoje i promenljive koje treba razmotriti, one se bar delimično
tiču ekonomije – pitanje distribucije, itd. Razlikuju se i kritičke tradicije. Može li ovo biti
dobra poezija, a loša muzika? Mada još ne verajem da bih, osim u šali, pretpostavio da je ovo
ples ili urbano planiranje.
24

.
Page

8. Ovo nije govor. Ovo sam zapisao.

.
9. Još jedna priča slična onoj pod stavom 2: sve do dvadesete godine, miris cigareta me je
odbijao. Taj oštar miris neizbežno je u svest prizivao sliku toplog vlažnog izmeta. Ovu
asocijaciju retrospektivno ne mogu racionalno objasniti. Kada sam radio u državnom
kongresu, stalno sam bio okružen dimom. Konačno je izgledalo da se smrad izgubio. Više ga
nisam primećivao. Zatim sam ponovo počeo da ga primećujem, ali sada je to bio smrad
povezan sa velurom ili kožom. Tako sam propušio.
.
.
10. Kojoj poeziji nedostaje iznenađenje? Nedostaje forma, tema, razvoj? Čiji jezik odbacuje
interes? Koji sebe ispituje bez radoznalosti? Da li će preživeti?
.
.
11. Roza i trulu višnju možemo nazvati crvenom.
.
.
12. Ozakonjene definicije. Na primer, na nekim se suđenjima osuda ne izriče, uprkos tome što
je krivica ustanovljena, bez nametanja rečenice. Suspenzija rečenice, sa uslovnim puštanjem
na slobodu, zato ne bi bila osuda. Ovo suštinski utiče na akreditive nastavnika ili na dozvolu
za medicinsku i advokatsku praksu.
.
.
13. Da ova forma ima drugu različitu tradiciju od one koju sam pretpostavio, Vitgenštajn, itd.
Neću da se raspravljam. Ali kakav je njen uticaj na pretpostavljenu tradiciju?
.
.
14. Da li je Vitgenštajnov doprinos strogo formalan?
.
.
15. Mogućnosti poezije analogno Rozenkvistovim slikama – naročiti predstavljački detalj
kombinovan sa neobjektnim, formalnim sistemom.
.
25

16. Da je ovo teorija, a ne praksa, da li bih ja to znao?

Page

.
.
17. Ovde ništa ne pokazuje sklonost ka jednoj estetskoj odluci, koja je po sebi, jedna.
.
.
18. Izabrao sam kinesku beležnicu zbog njenih tankih stranica koje se ne mogu seći, njenih
šest crvenih linija-redova koje sam okrenuo za 90 stepeni, zbog načina na koji su one na vrhu
i u dnu zatvorene krivim linijama, da bih video kako sve to menja pisanje. Da li je to laskanje,
lakomislenost? Reči, kako ih pišem, veće su, prekrivaju veću površinu ovog
dvodimenzionalnog slikarskog plana. Treba li zato da težim kraćim terminima – uticaj
stranice na rečnik?
.
.
19. Sporiji sam, jer ovo pišem štampanim slovima. Zamislite naslage vazduha iznad planete.
Jedna, bliža centru gravitacije, kreće se brže, dok druga iznad nje teži protezanju. Ona niža je
misao, planeta sama objekt misli. Ali ono što se iz svemira vidi ono je što se filtrira kroz
tromiji spoljnji vazduh reprezentacije.
.
.
20. Možda je poezija aktivnost, a uopšte ne forma. Da li bi ova definicija zadovoljila pesnika
Roberta Dankana?
.
.
21. Pesma u beležnici, rukopisu, časopisu, knjizi, preštampana u antologiji. Različita su slova
i kontekst. Kako to onda može biti ista pesma?
.
.
22. Stranica je nameravala da zabeleži govor. Kakva razrađena fikcija!
.
.
23. Kada sam se kao dečak vozio sa babom i dedom po Oklandu ili po unutrašnjosti, glasno
sam iščitavao dok smo pored njih prolazili znakove, pravce, imena gradova ili jela, reklamne
panoe. Ovo mi sada izgleda kao osnovni oblik verbalne aktivnosti.
.
26

.
Page

24. Ako olovka ne radi, reči se ne oblikuju. Značenja se ne manifestuju.

.
.
25. Kako mogu pokazati da su namere ovog rada i poezije identične?
.
.
26. Anakolut, parataksa – ne postoji gramatika ili logika koje bi rečima ponovo tačno stvorile
sobu u kojoj sedim. U stvari, kada bih pokušao da je prenesem nekom strancu, pokazao bih
mu fotografiju i nacrtao tlocrt.
.
.
27. Vaše postojanje ne uslovljava ovaj rad. Ali, dozvolite mi da ga za trenutak pretpostavim.
Dok čitate, dešavaju vam se druge stvari. Čujete kapanje slavine, ili puštenu muziku, ili vam
vaš drugar daje znak da je loše spavao. Dok čitate, u vašem umu se polako odvijaju stari
razgovori, osećate svoju stražnjicu i kičmu u dodiru sa stolicom. Sve ovo sigumo mora biti
deo značenja ovog rada.
.
.
28. Mi desetogodišnji dečaci i devojčice, kao đaci, pisali smo priče i eseje i čitali smo ih
celom odeljenju, ako je to nastavnik smatrao za shodno. Prazan prostor praznog papira kao da
je predlagao beskrajne dimenzije. Kada bi se prvi termin učvrstio, brzo bi se pojavljivala cela
forma. Izgledalo je da je pre u pitanju pronalaženje nego stvaranje pisanja. Jednog dana mi je
jedan učenik, zvao se Džon Arnold – pročitao esej u kojem je opisao naše reagovanje na
njegovo čitanje. Tada sam shvatio šta znači pisanje.
.
.
29. Divlja patka, patak – ako se reči menjaju, da li ptica ostaje?
.
.
30. Kako je moguće da još uvek zamišljam da ovu stolicu mogu uneti u jezik? Ona tu sedi,
nema. Ona ništa ne zna o sintaksi. Kako je ja mogu staviti u nešto što ona po sebi ne
poseduje?
.
.
31. “Ograničiti ekstremnim predrasudama.” To znači ubiti. Ili “Uništili smo selo da bismo ga
27

spasili.” Naročiti uslovi stvaraju naročite jezike. Ako ostanemo na distanci, ta iracionalnost
izgleda jasna, ali, ako se približimo, da li će i onda biti?
Page
.

32. Mensonova porodica. Šta ako je grupa počela da definiše opaženi svet u skladu sa jednim
složenim, unutrašnje konzistentnim i preciznim (mada netačnim) jezikom? Zar sama sintaksa
ne bi mogla pokretati njihovu realnost do tačke iz koje se oni prema našoj sopstvenoj, ne bi
mogli vratiti? Nije li se to desilo Hitleru?
.
.
33. Prijateljica beleži ono što čuje, poput luđaka koji čeka na svoje bonove, pričajući sa onima
koji čekaju u istom redu: “Ne mogu reći da li ste vi dobri ili loši ljudi.” Kao da su takvi
govorni činovi ključ svih istina samog govora.
.
.
34. Zbunjeni su svi koji bi hteli prisvojiti Dilena ili Vitgenštajna – da li su ikada postojala dva
sličnija čoveka? – , proturajući ih za pesnike?
.
.
35. Šta je ovo? Šta je novo? Sve se ove reči vraćaju sebi poput koncentričnih naslaga luka.
.
.
36. Šta to znači “smatrao za shodno”?
.
.
37. Poezija je specifični oblik ponašanja.
.
.
38. Ali testiraj je nasuprot drugih oblika. Zar to više ne liči na pijanstvo nego na ispunjavanje
stalno odsutnog glasačkog listića? Da li je vredno znati odgovor na ovo pitanje?
.
.
39. Zima budi misao, kao što leto podbada sećanje. Mora li poezija biti uslov godišnjih doba?
28

.
Page

.
40. Ono što možda svako od nas pokušava – doći do neke forme “lošeg” pisanja, što bi bio
jedan oblik “dobre” poezije. Ali kada to postignete, da li ćete biti u stanju da ga definišete.
.
.
41. Govorniče govor samo tebi govori.
.
.
42. Analogije između poezije i slikarstva završavaju izjednačavanjem stranice i platna. Ima li
koristi od takve fikcije?
.
.
43. Ili, uzmite takozvani normalni jezik i suptilno pomerite svaki termin. Da li je zato ovaj
govor postao nov ili je samo dekoracija?
.
.
44. Pesnici sintagmatike pesnici paradigmatike.
.
.
45. Ova reč u ovom svetu.
.
.
46. Formalna percepcija: ovaj deo, usled kratkoće prethodna dva, treba da je opširan,
komentatorski, istraživački, bez aforizama, ali sa lepim distinkcijama, možda sa jednom
rečenicom modularne konstrukcije, sa glagolima u mnogim zavisnim rečenicama poput
kućeraka naslikanih na planinskim padinama velikih kineskih krajolika, dok se prolazi pored
oruđa i šarki konstrukcije, primetiti kako je iz paradigme “veliki, ogromni, golem, silan,
veličanstven” pomoću ritma izabran termin, kako je anticipiran “krajolik”, a samo vreme
signalizirano ponavljanjem.
.
.
47. Da li smo otišli tako daleko od Stema i Poupa?
.
29

.
Page
48. Privlači me jezik kao medij, jer ga izjednačavam sa onim elementom svesti za koji
smatram da je suštinski ljudski. Slikarstvo ili muzika, recimo, mogli bi takođe direktno
obuhvatiti osećanja, ali poretkom spoljašnjih situacija da bi izazvali specifične (ili opšte)
odgovore. Da li ja beletriziram stranicu kao formu, ali ne da bih je razmotrio jednostavno kao
drugu manifestaciju ovakve “objektivne” činjenice? Poznajem pisce koji su mislili da mogu
učiniti da stranica nestane.
.
.
49. Sve što čuješ u glavi, srcu, celom telu, kad ovo čitaš, to je što čitaš.
.
.
50. Ružnoća nasuprot banalnosti. Konačno, obe su privlačne.
.
.
51. Vreme je jedna osa. Često ga želim ocrtati, učiniti ga osetnim, stvar tako spora koja
prezire izmene (dugi nasuprot kratkih slogova, itd, hrpa aliteracija…) povećava, ne stih (ili
dah), već puls, krv u mišićima.
.
.
52. Etimologija u poeziji – do kog je obima skrivena (tj. prisutna i osetna, ali ne i svesno
percipirana) a do kog je obima izgubljena (tj. nije percipirana ni osetna niti samo da je
svesna)? Ovde se džojsovska tradicija zasniva na analitičkoj pretpostavci koja nije istinita.
.
.
53. Da li je mogućnost objavljivanja ovog rada automatski deo pisanja? Da li to menja odluke
u radu? Da nije tako da li bih to mogao napisati?
.
.
54. Sve mi je jasnije da me objektna umetnost nema više čemu naučiti. Isto važi i za neke
vrste poezije. Moje zanimanje za teoriju stiha ima svoje granice.
.
.
55. Pretpostavka je: ovako mogu pisati i “to dobro prodavati”.
30

.
Page

.
56. Ako se ekonomski uslovi pogoršaju, štampanje postaje preskupo. Pisci manje ističu
stranicu ili knjigu.
.
.
57. “On je zadovoljan samo da drugi pisci misle o njemu kao o pesniku.” Šta to znači?
.
.
58. A kad ne bi bilo drugih pisaca? Kako bih tada pisao?
.
.
59. Zamislite prstenasto značenje, nikada specifično.
.
.
60. Je li jezik taj koji stvara kategorije? Kao da je svaka jabuka pretpostavljena definicija
izvesnog termina.
.
.
61. Poezija, stanje emocija ili intelekta. Ko bi u to poverovao? Šta bi ih potaklo da tako misle?
I šta bi ih potaklo da ovu tačku gledišta odbace?
.
.
62. Sama ideja margine. Konvencija korisna za fiksiranje formi, možda prvi vizuelni elemenat
poretka koji prethodi čak i standardizaciji pisma. Kakvu svrhu sada ima, osim što je korisna
za štampare? Margine kao da nisu svojstvene govoru, ali možda nije to u pitanju.
.
.
63. Zašto je pojam desne margine tako slab u poeziji zapadne civilizacije?
.
.
64. Pretpostavite da pokušavam objasniti teoriju margine govorniku mandarinu ili nekom sa
planine Šasta – kako bih je opravdao? Da li bih je poredio sa rimom ili nekom vrstom odluke?
31

Da li bih pomenuo mogućnost upotrebe velikih slova duž margine? Kada bih hteo, da li bih
ovde mogao delovati “pozadinski”, pokazujući kako bi neko mogao postaviti neizgovorljivi
Page
akrostih vertikalno po margini i s tog aspekta opravdati njeno postojanje? Sta ako onaj kome
sam to objašnjavao nema alfabet ni pismo u svom maternjem jeziku?
.
.
65. Sarojan, a još potpunije Grinijer, pokazali su da nema korisne distinkcije između jezika i
poezije.
.
.
66. Svaki jezički događaj pod određenim uslovima može biti poezija. Postavlja se pitanje koji
su ti uslovi.
.
.
67. Samim činom imenovanja – Kineska beležnica – čovek ulazi u proces kao u kontakt.
Mada svaki deo poput ovog treba pronaći, jer automatski ne sledi iz specifičnih prethodnih
stavova. Ali i to može biti slučaj.
.
.
68. Nikada nisam video teoriju poezije koja je na odgovarajući način uključila pod-teoriju
izbora.
.
.
69. Tu je i pitanje ritmova i navika rada. Kada sam bio dečak, nakon svake večere stavljao
sam porodičnu pisaću mašinu – bila je veoma stara i teška – nasred kuhinjskog stola, besno
sam kucao i pisao – bilo je to skoro automatsko pisanje – sve dok ne dođe vreme za spavanje.
Kasnije, kada sam se oženio, još uvek sam uveče pisao, mada nisam bio u stanju da počnem
sve dok svakodnevne informacije nisu dostigle izvestan prag koji bih merio umorom. Kroz
sve ove godine, nisam mogao raditi na datom radu duže od “jednog seda” – uslov koji sam
pripisivao pozornosti moje kičme – mada bi povremeno “jedan sed” mogao trajati i po 48 sati.
Od tada su se dešavali pomeraji. Odnedavno pišem u beležnice, tokom dužeg perioda (u
jednom slučaju tokom pet meseci), ujutro obično pre doručka, a ponekad pre zore. Čulni
podaci tada nisu provareni, tada radim ispražnjene glave u jasnoći uma nastaloj nakon sna.
.
.
70. Ovom radu nedostaje lukavosti.
.
32

.
Page
71. Izdanak projektivističke teorije je bila i ideja da forma pesme može biti jednaka fizičkom
pesnikovom jastvu. Sitan čovek će koristiti kratke stihove, a ogroman će pisati na dugačko.
Keli i drugi.
.
.
72. U svojoj teoriji pesnik Dejvid Entin kaže da je u skorašnjoj istoriji progresivnih formi
(koja obuhvata njega, Švernera, Rotenberga, Mek Loua, Higinsa, pisce izdavačke kuče
Somtthing Else Press i druge) postalo jasno da samo neki domeni vode ka “uspešnom” radu.
Ali on nije ukazao na te domene, niti je dovoljno definisao uspeh.
.
.
73. Društvena definicija uspešnog pesnika može biti: svako čiji je veći deo rada opšte
dostupan, tako da zainteresovani čitalac može a da ne zna pisca, bar u širim terminima shvatiti
delokrug celine.
.
.
74. Ako vam je ovo dosadno, ostavite ga.
.
.
75. U prozi je došlo do promene javnog senzibiliteta. Prosečan čitalac više nije sposoban
poistovetiti se sa likom u priči, već sa njenim autorom. Tako je razvoj forme istinski narativan
element. Istinska drama, recimo Mejlerova Armije noći, postavlja pitanje: da li će ova knjiga
biti delotvorna? U filmu, prirodno narativnijem mediju od proze, ovaj uslov je jasan.
.
.
76. Ako sam ja u pravu kada kažem da je ovo poezija, gde je njena familijarna sličnost,
recimo sa Preludijem? Prelaženje Alpa.
.
.
77. Pesma kao kod ili moda. Ti moraš “probiti led”, dok drugi odlučuje o tome da li da sledi
ili ne.
.
.
33

78. Da li je i nepisanje (a ovde ne mislim na odbacivanja ili reviziju) deo procesa?

Page

.
.
79. Stalno me začuđuje koliko mnogo pisaca piše pesme za koje misle da bi ih napisala osoba
za koju priželjkuju da su.
.
.
80. Šta ako je pisanje zamišljeno da predstavlja sve mogućnosti misli, mada bi neko mogao ili
hteo da piše samo u određenim uslovima i stanjima uma?
.
.
81. Ugledao sam misao pesme ili sam osetio njenu gustinu, kroz nju se teško probiti, ponovo
oprostorena na stanici papira, dvodimenzionalni pikturalni plan, ozračen i «lagan». Kako ova
operacija menja sadržaj?
.
.
82. Ovde nas zanimaju izvesne forme «loše» poezije, jer nespretno pisanje blokira
referencijalnost, a reči i fraze okreće ka njima samima, ta autonomija jezika odlika je
«najboljeg» pisanja. Neke forme smućenog nadrealizma ili pseudo-bitničkog automatskog
pisanja posebno su se na to usredsredile.
.
.
83. Označena umetnička rečenica.
.
.
84. Rečenici svojsvetnu referencijalnost možete koristiti u meri u kojoj su izvesni «pop»
umetnici koristili slike (mislim na Roberta Raušenberga, Džaspera Džonsa, Džejmsa
Rozenkvista, i druge) kao elemente takozvanih apstraktnih kompozicija.
.
.
85. Apstraktno nasuprot konkretnom, ovaj vokabular vodi u pogrešnom smeru. Ako čitam
jednu rečenicu (priču, pesmu ili bilo koju jedinicu), recimo o borbi i identitetu, u susretu sa
bilo kojim posmatračem ili borcem stičem indirektno iskustvo. Ali ako najizrazitije iskusim
ovaj jezik kao događaj, tu činjenicu iskušavam neposredno.
.
34

.
Page
86. Nemoguće je mačije očekivanje izraziti rečima. Ili Q-ov primer – strah miša koji se boji
mačke opisan je kao njegovo verovanje u istinu izvesne engleske rečenice. Ako treba govoriti
o predmetima, izgnani smo, ograničeni na spoljašnje, ili stvaramo smešnu i fantastičnu prozu.
.
.
87. Priča o šimpanzi nas uči da izvesni geometrijski znaci stoje umesto reči, trougao umesto
ptice, krug umesto vode, itd, kada su predočeni novim objektom, patkom, istog časa nastaje
novi termin «vodena ptica».
.
.
.
88. Pisanje kao «govor» zabeležen «partiturom». Čitava generacija je bila uhvaćena u tu
mešovitu metaforu (poričući samu metaforu) kao takvu. Ova razrada tehničkih komponenata
pesme imala je snagu proročanstva.
.
.
89. Da li je bilo koji termin sada značajniji od onog koji okupira mesto? Bilo koji predak
bremenitih četvorougaonika, ako su ustrojeni zajedničkom teorijom boja, može biti jezik.
.
.
90. Šta imenice otkrivaju? Šta skrivaju?
.
.
91. Ideja da je palac imao važnu ulogu u ljudskoj evoluciji. Da li bih ga mogao koristiti ako
ne bi postojala reč kojom ga označavamo? Misliti o palcu jednostavno kao o prstu? Koji
dokaz imam da su moj desni i levi palac bar približno simetrični ekvivalenti? Konačno, svoje
ruke najčešće ne koristim kao međusobno zamenljive, zar ne? Levom rukom ne mogu pisati,
ali da sam naučio, bila bi to posebna veština i kao takva bi se i shvatala.
.
.
92. Da bi značenje zadržali i van galerijskog sistema, možda su vizuelni umetnici ušli u period
u kojem sama umetnost postoji u jednoj dijalektici, u razmeni radnika, kritičara i radnika.
Pisanje postoji u drugačijem istorijskom kontekstu. Proza postoji u odnosu na izdavački
sistem, poezija u odnosu na akademski sistem.
35

.
Page

.
93. Kada sam pohađao Berkli, studenti koji su studirali na Odseku za engleski voleli su o sebi
misliti kao o «specijalizovanim čitaocima».
.
.
94. Šta me primorava da mislim da forma postoji?
.
.
95. Jedna mogućnost je moja sposobnost da je «udvostručim» ili da je prikažem. U detinjstvu
sam mogao popuniti crtež kao da i on i boja postoje.
.
.
96. Želim da ove reči ispune prostor koji su pesme napustile.
.
.
97. Pretpostavka je da je jezik jednak ako ne ljudskoj percepciji po sebi, onda onome što je
ljudsko u percepciji.
.
.
98. Dobra nasuprot lošoj poeziji. Ova distinkcija je beskorisna. Ovakva ideja u celini
pretpostavlja skup artikulisanih vrednosti koje svi delimo, a koje omogućavaju izricanje
ovakvog suda. Ona pretpostavlja ako ne savršenu pesmu, bar teoriju ograničenja,
najsavršeniju pesmu. Kako ćete pristupiti stvaranju ovakve disktinkcije?
.
.
99. Oni koji bi da izdvajaju ili preuređuju, ne shvataju suštinu.
.
.
100. «Kada pogledam u praznu stranicu papira, ona nikada nije prazna!» Dokažite ili
opovrgnite ovaj stav.
.
.
36

101. Pre nego što prihvatite ideju o fikciji, morate uvažiti sve ostalo.
Page

.
.
102. «Jedina stvar koju jezik može promeniti je sam jezik.» Ah, ali do obima do kojeg
delujemo na naše misli, delujemo na njihovu sintaksu.
.
.
103. Poredak ovog prostora je subjekat-glagol-predikat.
.
.
104. Iskaži ovo na drugi način: mogu li koristiti jezik kako bih sebe promenio?
.
.
105. Jednom sam napisao nekoliko priča za tekst namenjen osnovnim školama. Dali su mi
listu reči od kojih ga je trebalo sačiniti, nekoliko stotina predloženih termina kao
informacijski doseg svakog osmogodišnjaka. Ali na njoj nije bilo glagola koji označavaju
promene.
.
.
106. «Vreme je uobičajeni neprijatelj.»
.
.
107. Koncepti prošlosti i budućnosti prethode sposobnosti da se shvati ova rečenica.
.
.
108. Subjekti hipnotizirani kako bi zaboravili prošlost i budućnost ispunili su u nasumičnim
intervalima skoro celu stranicu papira rečima.
.
.
109. Takozvani nereferencijalni jezik, kada je nesintaksički strukturiran, može poremetiti
percepciju vremena. Kada ga prepoznamo, možemo otpočeti sa strukturiranjem tog
poremećaja. Klark Kulidž, na primer, u zbirci The Maintains koristi stihove, strofe i
ponavljanja. Three poems Džona Ešberija nisu referencijalne već su sintaksičke i ne menjaju
vreme.
37

.
Page

.
110. Nedostatak nerefenrecijalnosti je u izvedenosti reči. Reči ne postoje pre svojih uzroka.
Čak i kada im poreklo nije jasno ili kada je zaboravljeno. Na primer, koren od reči ocrneti je
crnac. Reči postaju nereferencijalne zahvaljujući specifičnom kontekstu. Poseban uslov (tj.
onaj koji nije univerzalan ili «običan») kao kada je u pitanju pesma shvaćena kao govor na
stranici papira zapisan kao partitura.
.
.
111. Kada sam bio mlađi tvrdilo se da kada pesmu lišite svih nepotrebnosti ostaje vam jedan
glas ili jedna slika. Sada se čini kao da vam ne ostaje ni jedno ni drugo. Pesma, poput svakog
jezika, jeste vokabular i skup pravila kojima se on procesuira.
.
.
112. Ali ako je izjednačavanje pesma/jezik ono za čim tragamo, druga se pitanja ipak nameću.
Na primer, da li su dve pesme istog pesnika dva jezika, ili samo jedan, kako Zukofski tvrdi?
Ali uzmite pojedinačnosti – Catullus, Mantis, Bottom, «A»-12 – nisu li one četiri vokabulara
sa četiri skupa pravila?
.
.
113. Uporedite stavove 26 i 103.
.
.
114. Ako četiri pesnika uzmu jedan specifični tekst kako bi iz njega izvukli termine za svoju
pesmu, ono što nazivam «vokabom» i po prethodnom dogovoru svaki napiše jednu sestinu,
zar to ne bi i dalje bila četiri jezika a ne jedan?
.
.
115. Brežuljak sa dva vrha ili dva brežuljka. Ako podarim jeziku sposobnost da menja našu
percepciju, i ako iz toga prirodno sledi da ćemo, u zavisnosti od «izabrane» percepcije,
delovati na različite načine, naviknuti na različite putanje, misliti o određenim ljudima kao o
susedima a o drugima drugačije, i da će takav čin kolektivno promeniti brežuljak (tj. jedan vrh
će postati srednja klasa, rezidencijalna, dok će drugi skliznuti u geto, koji će kasnije biti
raščišćen radi daljeg «razvoja», što može obuhvatiti poravnavanje vrha kako bi se pretvorio u
industrijski koristan prostor) – ako ovom lancu podarim verovatnost, zar sam krajolik nije
posledica jezika? I nije li to suštinski istorija planete? Možemo li, u kontekstu ovakvog lanca,
govoriti o onome što znamo kao o planeti kao koja postoji pre jezika?
.
38

.
Page

116. Ovo skakutanje naokolo. Nema «argumenta».

.
.
117. Pariz se nalazi u Francuskoj. Pariz se, isto tako, sastoji od pet slova. A Francuska od
devet, dok se Gana i Kina sastoje od četiri a Španija od sedam slova. Kako da odgovorim na
pitanje «Zašto je Pariz Pariz?
.
.
118. Pitanje u pitanju. Na šta se odnosi znak pitanja? Ako jedan znak pitanja nestane, gde
odlazi njegovo značenje? Kako je moguće da znaci interpunkcije imaju višestruke ili
nespecifične reference?
.
.
119. Na koji način ovo pisanje liči na prozu? Na koji način to nije slučaj?
.
.
120. Samo estetska konzistentnost konstituiše sadržaj (Jejtsova propozicija tiče se muzike).
Kada se primeni na pisanje, dolazimo do mogućnosti poezije «pune značenja» kao sume
pesama «bez značenja».
.
.
121. Ali doslednost zahteva percepciju vremena. Na taj način, ako prihvatimo ovu
propoziciju, prećutno odobravamo jednu definiciju poezije kao specifičnog vremenskog
konstrukta.
.
.
122. Nema usmerenja. Postoji samo udaljenost.
.
.
123. Kakva je kreativna uloga zbrke u svakom radu?
.
.
124. Moje sopstveno ime ponekad je samo skup slova. Prilično udaljen.
39

.
Page
.
125. Reči se odnose na referirani svet na sličan način na koji se za svako mesto u stihu može
reči da opisuje jedan zavijutak.
.
.
126. Svakog jutra sunce drugačije izlazi. Mi na različite načine pokušavamo da se prema tome
odnosimo. Nijedan način nije percizan, pa ipak svi znaju na šta se ovde misli.
.
.
127. Reči se ne nalaze «tamo negde».
.
.
128. Do trenutka kada priznate prisustvo glagola, već ste dopustili sve druge pretpostavke.
.
.
129. Istorijska privlačnost ludila umetnosti povezana je sa pitanjem šta se događa ako jezik
redefinišemo.
.
.
130. Sadržaj je samo izgovor, nešto što pisanju dozvoljava da se dogodi, kao njegov okidač.
Hoće li istoričaru koji traga za informacijama o ribarskoj koloniji u Masačusecu koristiti
Olsonov Maksimus? Ako je odgovor da, zar to ne znači da smo dozvolili, recimo, da bi nam
se Paund dopao da se sa njim moramo složiti?
.
.
131. Sad je dovoljstvo. Da sami zvuci (u referencijalnom smislu) nemaju pecizno značenje
znači da pre nego što slušalac i slušateljka mogu prepoznati sadržaj, najpre moraju uočititi
prisustvo reči.
.
.
132. Ali ako neko poriče mogućnost referencijalnosti, kako se sad je dovoljstvo razlikuje od
zadovoljstva. Kako to znamo?
40

.
Page

.
133. Reč «post-sintaksičko» podrazumeva da je sintaksa bila istorijski period jezika, a ne
njemu svojstven uslov. Pre nego da jezik posmatramo kao jedan univerzum sa čijim se
potpunim skupom ne možemo baviti sve dok se u igru ne uvedu svi njegovi uslovi, ovo
određenje se odlučuje za lakše i neispravnije rešenje. Ono se povremeno koristilo na takav
način kako bi potvrdilo jasnu pretpostavku da je, postojeći kasnije u raznim uslovima jezika,
naprednije. Ovakvo viđenje izobličava intencije i funkcije odbacivanja sintaksičkog pa čak i
parataktičkog modusa.
.
.
134. Termini izvan konteksta neizbežno proširuju i razvijaju oslobođene unutrašnje uslove,
prostrano polje minijaturista.
.
.
135. Uzmimo na primer knjige Larija Ajgnera. Njegov rani rad sličan je modusu poznog
Vilijamsa/ranog Olsona, diskurzivna sintaksa, koja u kasnijem radu postaje sve tajnovitija
notacija sve do sada reči u njegovom radu će ploviti intuitivnim vokabularom – prostorom,
njihove unutrašnje kompleksnosti proširene su tako da se reči koriste poput formalnih
elemenata u apstraktnoj umetnosti.
.
.
136. Da bih se odmaknuo od individualističkog stava u pisanju, najpre sam počeo birati
rečnike za pesme iz različitih tuđih izvora, iz naučnih tekstova itd. Zatim sam počeo razvijati
forme preuzete iz melodijskih linija dominantnog smera poslednjih nekoliko decenija,
koristeći formalne analogije iz muzike za udaraljke i ansamble sa Balija i iz Afrike, kao i iz
muzike Stiva Rajha.
.
.
137. Koncept da pesma «izražava» pesnika, vokalno ili na druge načine, čini jedinstvenu
celinu tela misli koju identifikujemo kao Kapitalistički Imperijalizam.
.
.
138. Ako poezija treba da je savršena, ne može biti sveznajuća. Ako treba da je sveznajuća, ne
može biti savršena.
.
.
139. Pre jedne decenije ozbiljno sam počeo da pišem ali sam sporo učio. Godinama sam bio
41

nespretan, nemaran, sklon preterivanju, sentimentalnoj slici, teatralnom zaključku. Pa ipak,

Page
ako ovo zanemarim, začuđuju me svi formalni i/ili konceptualni elementi koji su ostali
konstanta. Oni mi govore ko sam.
.
.
140. Pretpostavka logičkih pozitivista da je «odnos jezika i filozofije bliži i suštinski drugačiji
nego odnos jezika i bilo koje druge discipline», oneraspoložio bi većinu pesnika. Tri odgovora
su moguća: (1) logički pozitivisti greše, (2) poezija i filozofija su sasvim slične i možda se
moraju razmotriti kao različite grane jedne šire kategorije, (3) poezija nije disciplina, bar ne u
smislu posebne definicije logičkih pozitivista. Odbacujem treću mogućnost jer je niko ne
smatra tačnom, osim pesnici u čijem radu ne postoji smisao za bilo kakvu definiciju. Ostaju
mi dva moguća zaključka.
.
.
141. Zašto je ovaj rad pesma?
.
.
142. Jedan odgovor: jer se izvesna informacija obuzdava u donosu na to kakav bi položaj u
nizu zauzela.
.
.
143. Ali da li je u pitanju jednostavno izostavljanje?
.
.
144. Naša interpertacija znakova, a ne njihovo prisustvo (koje, konačno, može biti bilo koji
niz slučajnih oznaka na stranici papira, zvukova u eteru), ono je što ih čini referencijalnim.
.
.
145. Postoje pisci koji nikada ne bi propitivali pretpostavke neobjektivnih umetnika (Terija
Foksa, recimo, ili čak Frenka Stele ili poznog Roberta Smitsona) koji se ne mogu baviti
pisanjem na isti način. Kad god oni vide izvesne oznake na stranici papira, uvek
pretpostavljaju da pored njih postoji još nešto.
.
.
42

146. Na strani 282 Imaginacija Vilijam Karlos Vilijams piše «Ovo je alfabet» predstavlja
dirku pisaće mašine, osim što se tamo gde treba da je slovo s pojavljuje e. Bez obzira da li je
Page

ovo bila «greška u kucanju» ili nije, ona nam govori sve o percepciji jezika.
.
.
147. Nemogućnost Vilijamsa da ide preko svoga rada iz knjiga Spring and All i Great
American Novel kao da potvrđuju Bergmanovu tvrdnju da nominalizam neizbežno teži ka
(izrođava se u) reprezentacionalizmu.
.
.
148. Konkretizam je bio sasvim uska osnova na kojoj se mogla graditi književnost. Futurizam
ruske škole, posebno zaumna dela Grupe 410 stvarno je postojeće telo eksperimentalne
književnosti sa kojom pisci treba da rade.
.
.
149. Šta mi dozvoljava da ovo identifikujem kao pesmu, Vitgenštajnu da svoj rad identifikuje
kao tehničku filozofiju, da se Brokmanovi Pogovori vide kao na Esalen orijentisana
metafizika, a Kenerov članak o Zukofskom kao književna kritika?
.
.
150. Ali govoriti na ovaj način o poeziji zar to ne znači izvitoperiti je? Kako da definišem
poeziju da bih mogao identifikovati ovakva izvrtanja?
.
.
151. Možemo li čak reći, a to su Velek i Voren učinili, da su književnost (ni ovde nije moguće
biti tako specifičan i identifikovati pesmu tako da se isključe drugi modusi) pre svega
nanizane reči? Ukazivanje na konkretističku tradiciju delimično opovrgava ovaj iskaz, ili
možemo ukazati na značajna dela Roberta Grinijera A Day at the Beach i Sentences, u kojima
se književnost događa unutar pojedinačnih reči.
.
.
152. Ako joj priđemo opezno, možda se možemo nadati da ćemo načiniti notacije, privremene
definicije poezije. Možemo, na primer, početi izricanjem stava da je poezija bilo koji jezički
čin – ne nužno niz termina – koji formalno ne tvrdi ništa drugo do da je poezija. Ovo će nam
dozvoliti isključivanje Džozefa Košuta i Ludviga Vitgenštajna, ali i uključivanje ovoga.
.
.
43

153. Ali ako rad to ne iskaže, kako formalno može nešto ustvrdi? Nema uvek strukturnih
karakteristika kao što su stih, strofa, itd. Ovde dolazimo do Devenportove pozicije u odnosu
Page
na Ronalda Džonsona, te možemo reći da je neko pesnik mada nikada nije napisao ni jednu
jedinu pesmu.
.
.
154. Kao forma performans je upravo to. Intencija kreatora uvek definiše stanje u kojem je
rad u potpunosti ono što jeste, te je moguće reći da je, na primer, govorni komad pesma. Ali
formalno on je bliži drugim umetnostima nego tradiciji poezije. Prošle godine sam čuo
govorne komade koji su predstavljeni kao poezija, kao muzika i kao skulptura. Svaki od njih,
u svakom bitnom pogledu ličio je na pozni period Lenija Brusa ili možda na Dika Kaveta.
Forma govornog komada, njena tradicija, uvek je bila snažnija od zagovarane definicije. Ne
može se reći ni to da je govoni komad jedini netradicionalni modus (ako je to uopšte) koji se
suočava sa ovim problemom. Neki pesnici vizuelci, kakav je, na primer, Ričard Kostelanec,
utilitarizovali su film za potrebe svojih pesama, ali u ovom transferu pesma se lako gubi. U
njenom njenom prisustvu doživljavamo iskustvo činjenice filma.
.
.
155. Zašto sam napisao «Intencija kreatora uvek definiše stanje u kojem je rad u potpunosti
ono što jeste»? Jer delo možemo ovde i samo ovde «fiksirati» u datom stanju (ideja,
projektivni proces, tekst, afektivni proces, impresija), taj čin se zahteva apsolutno pre nego što
delo postavimo u odnos prema drugim delima, nakon čega ga tek možemo prosuđivati.
.
.
156. Šta bi bilo da sam vam rekao da ne verujem da je ovo pesma? Šta da sam vam rekao da
verujem?
.
.
157. Povremeno čujemo da su definicije nebitne ili da «nisu zanimljive», što je značajnija
osuda. Odbacujem ovo, jer smatram da su svi jezički događaji definicije ili, ako hoćete,
propozicije.
.
158. Našao sam se u položaju ne samo da tvrdim da su svi jezički činovi definicije
i da ipak nisu suštinski referencijalni, već i da ovo nije ograničeno samo na jedan «idealan» ili
«specijalan» jezik (kakav je, možemo ustvrditi, poezija), već se može primeniti na sve.
.
.
Sa engleskog Dubravka Đurić
44
Page
Irena Plaović

VODENOM LINIJOM
.
.
.
Put u selo
.
Eto te
Posuta hramovima
Tegliš dušu po krevetu glumeći jogu
Neka su groblja pojela čitava sela
Igramo fanki
Trule nam šije pod amovima
Ljubimo koljemo
Nežno razapinjemo s nogu
Kuvamo neka dosta pikantna jela
Jedem ja njega onako
Ispečenog i mrtvog
Jede i ono mene
Okadili smo sobu
I sad se ništa ne čeka
Pronašli smo na netu
Očenaš pa sam naučila
I očitala umesto Oca ‘88
Kome te nedelje nije
Dozvoljeno da služi
Kad sam se rodila deda je
Isto zaklao prase
Zvalo se vitez Koja
Ono je, kao i crtać,
deo bistrog detinjstva
što se sad vidi na slikama
okruženo tim uporno
rastućim brojem mrtvih
.
.
Četiri dana
.
45

Prvo čisto popodne

Page
Sve je na svetu tužno i jasno
Zakopane mačke, spaljeni psi
Žena s kosom u vis koja u talogu bdi
Turobno sam se vukla poznatim putevima
A za mnom stid
Prilično prazan dan
.
.
Drugo popodne bez jutra
Sad se rasproleće ubrzano
I kucka sunce na samrti
Taktove tvog samoprekora
Ništa mi nije na pameti
Od isprobanih lekova
Znam da je donji deo neba baš zlatan
I da nijedan platan više u mojoj ulici nema ruke
Sinoć je strašna teskoba sišla na ključne kosti, sušila dlanove
I nešto izduvano umesto mene je ušlo
U spasonosni zeleni šardone
Posle su bile pištaljke, revolucije
Uopšte, sve
.
Mekše kasnije veče
.
Blažen je poraz ponovi dvaput tu pouku blažen je poraz
I blago je popuštanje
Ustupi se još jednom taktovima
Retko po martovima kaplju ovakva proleća
Teško se međa pomera u dugim godinama strašno se teško stvara vrednost događaja
Mnogo treba da odzvanja mnogo da spaja umoran život pomisli
Teško samoća domisli to što se pruži pred nama kad jučerašnja tama strepnje postane neka
nepredviđena uteha
Jedino nemoj zamišljati
Da će da utrne plašim se
.
.
46
Page
Vodenom linijom
odlomak
.
………………………………………………………………..Kad gledaš desno
.
A dalji tokovi obično vode u katran
Dimnjak što raste ponosit iz marine u kojoj umesto
Čamaca privezana spokojno diše prljavština
I iza toga rta sa pogledom na blisko premošćavanje
Na naš daleki komšiluk
Više nema koračanja
Čelična mreža poslednjeg tla
Za nepodnošljivo probuđene
Imenom otrovnih nekih isparenja i tuđih ljubavi
Nigde surovija boja naše nasušne nemani
Koja se nagutala skokova za smirenje
Pa ipak još ponegde
Izbljuje vir
.
.
.
Temelji
odlomak
.
I svaki put je isto: uđem u nešto vedro
posolim sedlo i trnem. A nesigurna mrka cediljka prvog oblaka
ne ume da me prostre. Za goste malo jače štipaljke malo tvrđa plastika zategnuta u slatke žice
za proste šećerne žile malo kamena malo bašte
Zujite meka umiruća čudovišta jedino kraste ne ostavljajte
Budite zastoj crnog punjenja jednog stomaka gadljivog na javu
kosti stvarnosti već odrođene od kiselog mesa sna; smrde na pripadanje
47
Page
Emina Selimović

IZBOR
.
.
.
Navika
.
Posredstvom drugih ljudi učimo
Nove oblike ponašanja
Tako ja naprimjer
Volim da mašem kroz prozor auta nepoznatim ljudima
Jer znam da će cijeli dan misliti o tome
Kako me znaju, odakle
Volim još
Da kažem
umro si za mene
Danas
I onda sutra opet te primim u svoj život.
Ti pak voliš da kažeš
Svaka čast
Na moje vrline
I pitaš šta ja mislim o svemu tome,
Pa nestaneš prije odgovora.
I tako jednom usvojimo nešto
Što nam poslije ne zahtijeva nikakav napor.
.
.
.
De facto eskapizma
.
Desilo se svašta
Kuća sa terasom i cvijećem na terasi
I crnim autom na putu ispred kuće
Desilo se svašta
48

Zamišljala sam da ti imaš krila

Page

I da te onda zagrlim
Pa vidim da su stvarno tu
Desilo se svašta
Saznala sam kakav si
Kad si ljut
Kako ti se donja usna trese i zauzmes pozu ježa s ispupčenim bodljama
Desilo se svašta
Sanjala sam kako mi
Griješ stopala i puštaš da uđem u tvoj život
Desilo se svašta
Rekao si mi koja ti je omiljena boja
A ja sam se sve vrijeme plašila da ćeš izblijediti
Desilo se svašta
I opet je kraj
Ali to je dobro
Imala sam nešto
što će mi nedostajati
.
.
.
Lice koje će me spasiti
.
.
Abdulahu
Sin moje drugarice
mnogo voli proljetne mace
tako da u danima proljeća
sjedimo na livadi i pušemo.
Zamišljam da sa svakim puhanjem
vjetar odnosi
ono što je na mojim plećima
i sve sam bliže suncu.
Istina,
vjetar nema lice,
ali moj Spasitelj ima,
i to najnevinije.
.
..
San
.
Kada su u dolini procvjetali
49

svi plavičasti cvjetovi,

i činilo se da je nebo pod mojim nosem
Page
usnila sam san
o čovjeku koji je nabavio
jato bijelih golubova.
Rekla sam:
Oni su vjesnici loše sreće, uzmi sive.
Ali čovjek je samo odmahnuo glavom
i pomislio:
Ja volim bijele
Dok je neba nada mnom, uzimaću bijele.
Od tad, stalno gledam u nebo
i čekam tugu i smrt
ne bih li ponovo susrela
čovjeka iz sna
koji je mirisao na bergamot.
.
.
.
Izbor

………………………………………………Hadžiji Amiru
.
Misleći o životu i smrti
mislim o priči koju mi je ispričao
moj prijatelj, hadžija.
Kaže da je
halifa Harun er-Rešid jedan dan
posmatrao svoga brata
kroz prozor
dvorca.
Ovaj bi uzeo balvan sa jedne strane
i podigao ga.
Zatim sa druge strane
i opet učinio isto.
Zatim je balavan uzeo na sredinu
i nikako ne uspijevajući da ga podigne.
Halifa je poslao po brata, te zahtijevao objašnjenje
za te besmislice.
A brat mu reče:
Jedan kraj je ovaj svijet.
Drugi kraj je onaj svijet.
I jedan i drugi mogu podići,
ali oba zajedno ne.
Moje misli ne traže dokaze,
50

samo su na stad by-u.

Page

.
Lidija Deduš

NESANICA
.
.
.
jesen.
.
noć nastanjuje kuću i sobu, a moja kosa raste, moji nokti
rastu. koža se ljušti, nevidljivi dijelovi mene raspršuju se
posvuda u prostor, na stol, na parket, na mačku. starenje
prodire i kroz mrak, njegovo je prisustvo nezaustavljivo i
stalno. sunce je na izlasku, sunce je na zalasku. jučer je sa
mnom, ovdje, sjedila moja hrabrost. danas, na ravnodnevicu,
kao da je nikad nije niti bilo. danas je tražim posvuda. ispod
tavanskih greda, u podrumu i bunaru. u kutiji s tabletama.
pitam ladicu s noževima, zavirujem glavom u šporet. nema
je na nezaštićenim pružnim prijelazima, ni na krovovima
zgrada. nema na sredini mosta gdje je rijeka najdublja.
širom otvaram prozore, posljednji lijep dan u godini, ulica
se sužava i širi, približava i udaljava. dozivam hrabrost:
dođi. a u kuću se, kao napušteni pas, pitomo uvlači miris
pečenog povrća s periferije i zvuk revnog udaranja sjekire
o tupa hrastova i bukova trupla.
.
.

bog.
.
s ove strane vrata živi moje tijelo u propadanju. poteklo od
dva, od šest, od bezbroj tijela unedogled, čuva me od svijeta
kao što kapsula čuva svoj prah. ja ga zauzvrat hranim, kupam,
oblačim, češljam, pripremam za izlaske, pripremam za spavanje.
kad mu kažem sjedi, moje tijelo sjedne. kad mu kažem lezi,
moje tijelo se izvrne na leđa, ispruži noge i čeka da nam se oči
prilagode novom rasporedu strana svijeta. moje tijelo čini što
ja hoću. vodim ga u šetnje, stavljam ga u vagone željezničkih
kompozicija, sprječavam od potonuća kad na površini mora ljeti
glumimo mrtvace. subotom, moje tijelo i ja izvrćemo šoljice s
51

kavom kroteći mahnitost sudbine u nepravilnim oblicima taloga.

Page

uzgajam svoje tijelo kao biljku. ponekad ga zaboravim zaliti i

oplijeviti. tijelo pamti, tijelo zaboravlja. noću tijelo spava u
isključivosti postojanja dnevnog i noćnog svijeta. kad se ujutro
probudi, sjedne na rub postelje, stavi u ruke raščupanu glavu
i pita me: jesi li ti taj bog o kojem svi toliko raspravljaju?
.
.
.
rupa.
.
probudila se rupa u džepu kaputa kroz koju su propadali
predmeti. probudila, kažem, jer kako drugačije objasniti
pronalazak svih izgubljenih, godinama traženih, stvari.
ključevi, novčići, rasuti bomboni, zgužvane ceduljice, zatočeni
u mraku između svilene podstave i grubog vunenog tkanja.
zdravstvena knjižica. jedna olovka. tri izlizane autobusne
karte i dvije ulaznice za kino. sustav formiran bez pristanka,
obitelj bez privole. godinama zarobljeni, odsječeni od svijeta,
istekli rokovi trajanja, riječi, slova, brojevi, znakovi, propušteni
životi u kazalištima, kino dvoranama, gradskim autobusima,
domovima zdravlja, bolnicama. rupa mi, probuđena, kaže:
zašij me. rupa otmičar, rupa tamničar. kažem rupi: nije te
bilo, odjednom, evo te. pojavila si se niotkuda. uzet ću iz tebe
sve svoje stvari, a u tebe istresti svu prtljagu iz svojih usta, kad
već zjapiš tako prazna i tako bezobrazno šutiš, rupo u džepu,
rupo u kaputu, rupo u džepu kaputa u ormaru. u toj namjeri,
provlačim konac kroz iglu i vidim: rupa se od stida smanjila.
.
.
.
nesanica.
.
noću puca rasušeni ormar iz kojeg izlaze duše posječenih šumskih
stvorenja režući ustajali kućin san gust kao puding. ne vidim ih, ali
osjećam – svaki put kad ormar zaškripi, u mrak sobe oslobodi se
tisuću malih života. u starom kraju govorilo se da to smrt dolazi po
onoga tko se prvi ogleda u zrcalu nakon posljednje obiteljske smrti
i tako umiranje, prije ili kasnije, sustigne svakog člana obitelji. pucanje
se čuje zimi, u noćima jakog vjetra, i od njega nitko ne spava. vjetar
isuši svaku dasku i istjera sva bića iz pokućstva koja se sakriju po
kutovima kuće i čekaju domaćina u kojem će se nastaniti. pred jutro,
kad crkvena zvona zovu na zornicu, baba ustaje iz škripavog kreveta,
52

raspaljuje vatru u peći i moli krunicu za spas ukućana. ljeti ormari

miruju i sobe ispunjava grobna tišina danju proparana lavežom psa
Page
ili zvukom rijetkog automobila koji prođe cestom pokraj kuće. noću,
baba tihim glasom kazuje priče o nerazjašnjenim utapanjima djece
iz kraja i tako liječi nesanicu. oči joj sjaje u mraku dok priča o smrti i
tumači da riječno dno nije tamo, duboko, već počinje na mjestu gdje
se voda spaja s kopnom, u plitkom pojasu korita, gdje mala djeca uče
plivati, a odrasli hlade torbe s hranom i povremeno odlaze na pišanje.
.
.
.
previše grada oko mene.
.
nikad više grada oko mene nego u silvestarsko poslijepodne,
dok čekam zeleno na semaforu prema bolnici, nespremna da
primim sve te ulice koje naviru odasvud, slijeva i zdesna i sa
svih strana svijeta. prolaze kroz mene kao da sam upravo stigla
s one strane, pritišću mi pluća, masiraju krvna zrnca. previše
grada je to odjednom, strujnih kablova, vodovodnih cijevi. o
kad bi se samo moglo pobjeći. kad bi se barem otvorila zemlja
i pojela me pred ovim nadiranjem sivog, betona, pješačkih
prelaza, tog mjesta, tog takozvanog grada. umjesto toga, otvara
se glava i prima sva kucanja satova, sva zijevanja mačaka, sve
kućne svađe, dječje bolesti, artroze, sva kopulacijska dahtanja.
na receptore mi se lovi poskakivanje jaja u plehnatoj zdjelici s
nečijeg šporeta, za kremastu salatu u predstojećoj najluđoj noći.
u prednjem režnju mi se svađaju pas i papagaj, erupcija vulkana
u gvatemali, prodavač voća i dostavljač na motoru u burkini
faso iz novina na kiosku s prodavačicom pokvarenih zuba. nikad
više grada nego sad, dok u džepu kaputa vlažnim dlanom gnječim
papirnatu maramicu. želim poletjeti kao tonkica-palonkica, frrrr,
brzo zaželim želju i još više ubrzam korak, na putu prema bolnici,
u silvestarsko poslijepodne u gradu koji me pritišće kao vojnička
čizma glavu neprijatelja, moje tijelo je kaca za kiseli kupus. 53
Page
 PROZA
Nenad Bošković

ŠEST DINARA
.
.
.
Crvena je boja groblja
.
Groblje trajanje smrti crveno slovo u kalendaru sećanje na mrtve stare već sravnjene humke
zarasle u zaborav nove bašte najlepših boja zabrađene crninom nad grobljem razgranato drvo
hladovina kamenju sa imenima i mrtvoj tišini kamen različite nijanse crne i sive drvo staro
prastaro više grobova u groblju ili godova u stablu ko to zna veče oproštaj dana kučka ničija
od kamena do kamena pod težinom svoga stomaka šupljina drveta sklonište rađanja jutro
sanjivost dana groblje se oglasilo životom subota sećanje živih na mrtve humke obilje kučka
čeka po strani strpljivo kada se oduži legne u travu pogled joj tužan kao da razume čoveka
evo ti na životinja uzima polako ne grabi veruje ljudima grobar kurva kukavica nečujan
bezdušnik batine zvuk urlik do neba raspolućena lobanja krv crvena se po grobovima razli
zadnji pogledi životinje šupljina drveta naricanje stalo na pola imena pokojnika živi zaboravili
na mrtve mrtvi okretanje u grobu grozota od sopstvene rase tri dečaka neverica drhtaj u
skutovima majki njima čovek i pas najveći prijatelji događaj prerana trauma jeziva spoznaja
zanovo izdanje čoveka šupljina drveta tri para očiju tek progledalih za prisustvo zločinu tužno
cvilenje slutnja grobaru znak ima još posla tri dečaka kao jedan iz skutova majki potrčali pre
grobara pre smrti u preobražaj njihova naručja sigurnost malim psima lica im obgrlila rešenost
grobara pravo u oči ne može to tako grobar oči mu u čudu a oni prezir sažaljenje starije žene
šapat gde će mu duša nečovek prezren od sopstvenog pripadanja manji od kamena manji od
mrtvih pogled kajanje poželeo da je ispod hod nesiguran kolena klecava ruke u zamahu lome
batinu i bacaju u jamu ljudskog naličja majke dečaka udišu ponos to smo mi rodile još jedno
klanjanje kamenu za rastanak do sledeće subote korpe prepune pokoja duše zamiču tri dečaka
nada i trajanje njihov šapat malim psima – Ne damo vas ljudima.
.
.
Šest dinara
.
Uveliko sam već radio, ali još nisam vozio tako da sam svakodnevno imao neku vrstu
kontakta sa dosta ljudi. Ako ništa drugo, opažao sam ih. Volim to da radim i danas, samo mi
se zbog vožnje automobila taj videokrug značajno suzio. Kada sam se vraćao sa posla imao
54

sam mogućnost izbora da li da idem do kraja Šumatovačke ulice, pa na Maksima Gorkog i

onda da hvatam staru dobru 25-icu ili pak da pešačim do Karađorđevog parka i da onda
Page

hvatam sve što ide ka Voždovcu pa onda opet malo pešaka do stana. Kada je bilo lepo vreme,
uglavnom sam birao drugu opciju, jer kao što rekoh, voleo sam da opažam svet oko sebe, a
ova opcija je nudila daleko više mogućnosti. Kontejner do kontejnera, pa onda paklena petica
od top 5 prestoničkih kafića na Vračaru, pa cigansko naselje, namrgođeni klinac koji nevoljno
šeta kera, postmoderna riba u trendu koja ponosno nosi u naručju toy pudlu, kulturni
beogradski parovi koji su odrasli u Internacionalnih brigada. Svega je tu bilo.
Tog leta sam čitao Dežulovića i njegovu knjigu „Jeb’o sad hiljadu dinara“. Mislim da je to
bila prva knjiga koju sam čitao a da sam se glasno smejao. Nenadjebivo štivo. Kakva crna
priča, a koliko humora u njoj. Od toga može da se rikne, što bi rekao Leka. Bilo je lepo
sunčano poslepodne, a ja sam se vraćao sa posla kraj Karađorđevog parka misleći na kraj
Dežulovićeve knjige sa čijim sam čitanjem završio prethodne noći. Prošao sam podzemnim
prolazom i izašao kod Franša i prolazeći pored kioska video ženu kako kupuje papirne
maramice. Bila je to mlađa žena, iza koje je stajala starija. Toliko su ličile da je bilo očigledno
da su majka i ćerka. Starija žena je izvadila dve kovanice iz novčanika nudeći mlađoj. Ali bilo
je to ono nuđenje kada daješ i u sebi se moliš da ti ne uzme jer je to verovatno sve što imaš.
Malo ispruži ruku, pa je vrati, pa je onda opet ispruži i onda je vrati ka sebi, dok joj se oči
pune suzama. A na drugoj strani, oči pune istih takvih suza, vadi devojka tih šest dinara, a
ruka joj krene ka rukama one starije žene, htela bi da uzme tih šest dinara iz njenih ruku, ali
joj srce ne da. Kupuje maramice i kaže starijoj ženi: „Izvoli mama.“ Na to će njoj starija žena:
„Ma nije trebalo da se trošiš ćerko, lepo sam ti davala.“
„Ma nije to ništa mama, samo da ti meni brzo ozdraviš“, odgovara joj mlađa žena.
E sad, moj Borise, glavni junak tvoje priče je poginuo zbog hiljadu dinara, ali da ti ja kažem
nešto. Jeb’o državu u kojoj je šest dinara luksuz. Od toga srce preskače, od toga te tuga
obuzme celog i savlada ti telo. I od toga može da se rikne.
.

55
Page
Branka M. Kasalović

ČEKAONICA
.
.
.
Ovo svedočenje poklanjam mojoj Lari (baš tebi, dobra moja; do poslednje tačke, i nakon nje).
Suštinu zaostavštine ove vrste razumeće(š) jednog dana kada se nađe(š) oči u oči sa svojom
čekaonicom. Neću, ne želim, ne mogu da zamislim tu situaciju. Isto koliko ne mogu da je
poreknem.
Znam da neće(š) biti iznenađena.
„Zašto nisi kao sve normalne majke?“- prigovori mi jednom.
Na pitanje šta to konkretno znači, zamisli se a onda mi pravljenje kolača postavi kao
parametar normalnosti zrele žene. Kako joj to prođe bez mog negodovanja, nastavi oštrije:
„Vi pisci ste obični lažovi! Samo nešto izmišljate! Varate narod! Treba vas pohapsiti!“
„Mućak, treba dokazati krivicu!“- doskočih.
„Ma nemoj! A to što ste dosadni? Lektira je smaračina! Kako Nestašna Kejsi nije dosadna
knjiga? Tamo neki Ćopići…i neki drugi na ić…ko to da razume? Ni Gugl translajt to ne može
da prevede.“
Da! Kako poreći da je američka tinejdžerka Kejsi s dve nesrazmerne dojke nezanimljiva, kada
i moja Kejsi trenutno na identičan način postavlja problem? Teško. Da ne kažem nikako.
„I mnogo smarate! Brateee! Razvlačite na tri stranice nešto što može u dve rečenice.“-
poentira Lara. „Ide mi na nerve to prenemaganje. Biti ili ne biti! Koga to interesuje…“
„Uzmi, uči!“- ljutnuh se.
„Čim nemaš argumente…uzmi – uči!“
Napravih čiz kejk. Na putu od patišpanja do želatinom stegnutih malina, desi se čudo.
Ne, preliv nije probio belu koru od pavlake i krem sira.
Drugo nešto.
Dok je iz njene sobe cvilio Čarli Puf, iz pragova je tutnjao epski eho.
Izbor i arhetip.
56

****
Page
 Smrt da nagoveštaj. Ne uvek. Ne svakome. Blagoslov ima svoju logiku, svoje
razloge.
I vreme.
Rečica života mili, muči, mrcvari oronulo rečno korito zaraslo u trsci i žabokrečini. Dočekati
smrt na vreme, znači – pružiti sebi još jednu šansu. Detinju, pravičnu, ili potpuno besmislenu.
Najčešće ovo prvo.
Milena, Larina baba, je na samrti.
Škilji mišjim sjajem iz očiju.
Duh se odmetnuo od koprene trulog života. Od tihe i mudre žene, postaje lajavica.
Netrpeljiva prema bračnom drugu koga na kraju puta vidi kao dželata. Nijedno dobro mu ne
pamti. Ona, dežurni krivac za umiranja beba, njegov umor, godine na samoj granici gladi.
„Viđi ga kako jede kolače!“- podrugljivo imitira muža s kraja sobe, Larinog dedu Grigorija.
„Ki da krca miševe!“
Iz očiju joj sevnuše: mržnja, prezir, gnušanje. Mišje oči se pretvoriše u dve ale.
U ogromnoj sobi, kreveti su im na različitim krajevima. Deda povlači iz flaše, uvija duvan a
pred ženama koje dođu da obiđu babu, glumi žrtvu. Omamljen brljom, nasmrt uplašen blizine
partnerove smrti, veruje u to što kaže:
„Cijelu noć sam je prevrćao! Trenuo nisam!“
„Bog te ubio, što lažeš!“- sikće Larina baba. Glas joj dobi raznobojnost, tanku i prodornu
zvučnost. Oči bljesnuše. Vratne žile se zakočoperiše, postaše još izraženije i čvršće.
Poleglo klasje se zatalasa na vetru besa.
„Blago vama, dijete, što možete da se razvedete. Sad bi’ se razvela! Sve mi kolače pojede!“-
žali mi se.
Kolači? Fabrički kolači koje Zupčanke, i dan danas nose kada idu u posetu bolesniku, i na
groblje, umesto cveća.
Nema snage da ustane, ali može da se svađa do mile volje. Nema više čega da se
boji jer ovo su poslednji dani bračne robije.
Smrt je paradoks. Načini preokrete za koje i hrabri nisu imali hrabrosti.
Ah, dragi deda, možda misliš da sam odabrala stranu. Ne postoji strana kada se o
pokojnicima beleži. Upoznala sam te kada si položio oružje, popustio pred sobom i svetom.
Bez čvrstine granične sa surovošću. U godinama nemoći izdržljivog i časnog domaćina od
koga je ostala prepoznatljiva grlatost. Strast ka radijskom prenosu derbija, duvanu na
uvijanje i rakiji. Ličio si mi na starog vuka koga se više niko ne boji. Bilo je tuge u tvojim
očima, ali koga je bilo briga za vučiju dušu? Dočekao si da Laru držiš u krilu. Nisi smeo da je
pogledaš u oči zbog praznoverja da to ubija bebe.
A koliko je blagosti bilo u tvojim paorskim rukama.
57

Koliko kamenih suza!

Page
Koliko neizrečenih nežnosti, sem jedne kojom si je oslovio: mače! I sve rekao. Zbog toga, tebe
se češće setim. Tebi palim sveću sa smeškom, babi s poštovanjem. Moraš prihvatiti da ona
nije mogla ni zaboraviti, ni oprostiti. Iščekivanje smrti izobličuje. Dušu pročisti ili zatruje. Ili
regresira. Kako se kome zalomi.
Neke godine, odvajkada, budu nerodne uprkos krvavom znoju. Znaš već, dobri moj
deda.
I ovo da ti kažem: polja koja si zasejao, ti, generacije pre tebe, gotovo da ne rađaju. Pošten je
kao parija. Blagosloven si što su ti oči sklopljene nad tim ponorom.
Blagosloven, što ti potomci nisu poklekli pred korovom. Za sada…
Medicinska ekipa ulazi u sobu. Babi kroz infuziju daju vitaminski koktel. Ona negoduje.
Negoduju i sinovi. Misle da je prerano za majčinu smrt. Majka je majka. Jasno. Najglasniji
Larin otac, zreo muškarac sa dečačkim gnevom u glasu. Ne čuje majčin vapaj:
„Ostavite me na miru, aman!“
Infuzija teče. Baba ćuti i gleda u plafon. Povremeno vikne na dedu:
„Ne hrči, grom te pogodio!“
Deda ne prestaje…
„Dela, dođi da mi isključiš ovo!“- poverljivo mi šapnu kada ostadosmo same. Omamljenog
starca ne računamo.
„Ne smem.“
„Čuješ šta ti kažem!“
Prilazim, vadim plastičnu cevčicu iz braonile. Na babinom licu šeretski osmeh. Napokon je
svetu nametnula svoja pravila igre. Vadi ključ od kovčega, traži da proverim da li joj je tu sva
probuka za sanduk. Nabraja. Opisuje. Inventarišem. Sve je na broju.
Soba zamirisa na suvi bosiljak i čamovinu. Put ka večnosti krenu iz kovčega.
„Idi sad’ i udari ga močugom po grbači!“- osmeli se u izricanju želja. „Idi kad’ ti kažem!“
Iz dosade, iz radiznalosti, iz želje da joj ugodim, ili ko zna kog drugog razloga, blago udarih
dedu po leđima. Debeli jorgan i bunovni starčev san ne osetiše babinu osvetu.
„Još! Još! Još!“- viče. Sladi se dok ponavljam zamahe, tačnije, imitacije snažnih udaraca.
Smeje se iz sveg glasa.
Zabava tek počinje:
„A sad’, te kolače turi u kesu, pa izruči svinjama, z’inat!“ A onda i ovo: „Sakrij mu to šiše
rakije, da vidim šta će da popije, grom ga pogodio! A duvan, duvan turi iza zavese!“
Spakovah kolače, sakrih flašu iza ormara, duvan iza zavese. Uto dolazi Larin otac. Ljutit.
Uplašen. Duša mu drhti:
58

„Kako je ovo moglo da se izvuče? Ti, majko?“

Page

„Jok ja, vala!“- odgovara i namiguje mi.

Čuvam babu celo popodne i ispunjavam joj poslednje velike želje. Najveće. Uveseljava me.
Ponavljam radnje: prekidam infuziju, blago lupim po dedinom jorganu. Deda junački hrče.
Junački podnosi bol koji ne oseća.
Baba je nestašna Kejsi. Živi poslednje trenutke radosti. U očima joj vidim zahvalnost.
Razumem je. Strahujem da će otkriti našu igru:
„Ajd’ da iscuri ova boca. A sutra ćemo mi po našem.“
Trepnu očima:
„Kupi mi lizalo, kad dođeš.“
Kupila sam joj lizalicu u obliku cucle. Ako se zabavljamo, onda idemo do kraja. Dva sata,
narednih nedelju dana mog bdenja nad babinim životom, imala su ustaljene rituale. Tajne.
Da niko ne shvati šta se dešava u čekaonici smrti. Nakon lizalice, zatražila je crveni karmin,
pa crveni đerdan, a onda i prsten. Nikada nije imala verenički – kakav nose gradske gospođe.
Opipavala je varoške đinđuve, kao da dodiruje nešto što nije s ovog sveta na kome je život
provela.
Završile su u kovčegu večnosti.
Smrt je dočekala u trenutku kada je nakratko ostala sama, jednog jula. Potvrdila već
dokazanu tezu da je čovek, ipak sam. Deda je i to prespavao. Nije bio trezan ni na dan
sahrane.
„Ti da si zdravo, ode ti domaćica!“- izjavljivale su mu žene saučešće. A on, prikovan za
krevet od straha i neverice, izgovarao bi pokazujući na mrtvački sanduk:
„Nije, nije, tu je ona!“

Eh, deda, deda, nisi se otreznio narednih četrdeset dana. A onda, onda si trezan i trezven
ostao sam u onoj istoj čekaonici još sedam godina. Ko kaže da vuk ne zna za strah, taj od
straha nikada nije vuka pogledao u oči. Svedok sam kako strah od smtri može ubiti najveću
želju: da u derbiju „Crvena zvezda“ pobedi sa deset prema nuli.
Iščekivanje smrti menja čoveka.

****
Lara je zamišljena. U pogledu joj videh nešto, nešto što razdvoji naše svetove. Ona
je sama. I ja sam sama.
„Opet izmišljaš ili je ovo istina?“- upita me.
„I jedno i drugo!Što?“
„Tako sam i mislila!“- odbrusi.
Dobro je, uspela sam. Krv potomaka nije mrtvo more. Ustalasala se u prepoznatoj struji
59

vremena i pripadanja. Progovorila jezikom činjenica: zna da je njena baba Milena, zvana
Page

Milka, od Janićijevića iz Varaga; da je u sedmom mesecu ostala bez oca; da su je stričevi

udali za dedu; da je bila mudra i namučena; i da je njen otac bio mnogo vezan za babu. Da je
Milka do poslednjeg dana znala ceo epski ciklus napamet, iako je bila nepismena.
„Kako sam srećna što nisam živela u to vreme. Da te udaju za nekoga koga ne poznaješ!
Fuj!“- progovori sebi u bradu. „A o dedi ništa…“
„Sve je između redova, draga Kejsi. Možda i iza tačke. Potrudi se malo!“
Knedlu sete progutah kao žabokrečinu.
Zbunjeni duh zatrpan gomilom nedifinisanih pitanja, pogleda me bledo. Iz klupka je povučena
Arijadnina nit:
„Ne volim što ljudi moraju da umru. A i smara me kada pišu o smrti!“
Otvori frižider, uze trouglasto parče kolača. Usne joj se razvukoše u mlečno sazvežđe. Iz
nepoznate daljine, ili blizine, kao da čuh: dobar ti je kolač, mada to ne mora biti nikakav
garant normalnosti; fuj, čekaonica! Smaračice!
„Uzmi, uči!“- dreknuh.
.
.

60
Page
Pavle Grbović

DOBRILA
.
.
.
…..Zemlja ispušta miris zrele jeseni. Vlažno lišće truli u hladnom, polusmrznutom blatu,
ugaženo kaljavim, gumenim čizmama i kučećim šapama. Svud se oseća vlaga. Kraj tarabe,
tamo, žuti mačak trlja obraze o suve grane vinove loze. Preko starog oraha u avliji pomalja se
zubato sunce i pada na blato koje polako, vremenom, počinje da se puši. Baba je govorila da
tad zemlja
diše.
−
…..Zemlja ti je isto ko žena. Ako rodi – svima je dobra, ne rodi li – zlo i naopako!
Baba Dobrila je dobra žena. Sama je odgajila troje dece, i to u ono vreme. Kad je pogledaš
odma vidiš da je to žena starog kova. Mršava, pokretna, povijena, ko mnoge babe sa sela. I
radi. Stalno nešto radi. A da je čuješ da se nekad požali – ne daj Bože! Pre bi joj se jezik
osušio nego da se nešto požali, ili da nekog krivi. Samo je čuješ ponekad kad opsuje – jebo te
otac! Ali to kad opsuje je samo usput, onako, radi reda. Psuje i iz milošte. Zagrli te suvim
rukama, pa ti onako stegne lice hrapavom šakom i kroz osmeh kaže – jebo li te otac onaj… Al
nikad ne završi. Nema tu šta više da se kaže.
…..A život je provela mirno… mislim, mirno… kolko život može da bude miran, eto tolko.
Ceo vek je provela tu, kod kuće, nigde nije mrdala. Al ovako, da l’ je njoj sve bilo potaman,
verovatno nije. Al šta ćeš. Ponekad, kad bi uveče sedeli ispred kuće, ja bi pitao majku da mi
priča o babinom životu i prošlosti. O čemu ćemo ako o prošlosti nećemo, toga barem čovek
uvek ima. I tako bi mi majka pričala, al ne samo o babi, nego i o nekim ostalim stvarima. Šta
je baba radila, pa o rodbini i rođacima, pa koje godine je šta bilo, i sve. Al ja sam najviše hteo
da čujem šta je bilo kad je bio rat. Da l’ to zbog toga što sam bio dečak, il… ne znam, to me
nešto privlačilo. Al retko su mi pričali o tome. Više bi to čuo kad bi se okupili stariji pa
pričali. I slušao sam priče, ali u njima nije bilo pucanja i bombi. Bilo je nečeg teškog i tajnog,
kao da o tome ne bi smelo da se priča, da ne čuje zlo. U tim pričama je bilo o posledicama
rata, i ko je umro, i šta je bilo kad se čulo za smrt. A ja sam čitao malo u knjigama iz istorije u
školi šta je i kad bilo, ko je napao, pa ko se odbranio, ali taj rat u knjizi deluje mi ko da se nije
ni desio. Samo neki brojevi, operacije, pa ti dođe dosadno. Al kad bi neko pričao, majka il
otac, ponekad i baba, e to je onda strašno bilo. Šta su sve ljudi radili, prosto ne mogu da
poverujem. Pa slušam kad je i kako deda poginuo. Skoro tries godina ima od tad. Ne
poznajem ga, nisam ga nikad upoznao, al ko da ga se sećam. Valjda sa slika i iz priča. I bude
mi drago ko da sam imao dedu.
…..Baba Dobrila je često išla dedi na grob. Ja sam voleo da krenem sa njom. Ponesemo malo
uštipaka, sira i rakije, nekad paradajza i luka. I cigare obavezno. Deda je pušio. A baba dođe,
prvo obriše dedinu sliku na grobu, pa malo počisti okolo. A usta joj stegnuta. Ćuti svaki put,
61

ne progovara. Onda prostre onu hranu na krpu, polije rakiju po zemlji, pa uzme malo i ona, i
dâ uvek i meni jedan srk. Zapali cigaru i stavi onde pored sveće. I dok ona cigara gori, ona
Page

gleda. Ko kip, ne miče se. A čini ti se da bi nešto viknula, da bi zaplakala. Al neće. I svaki put
tako. Ćutke se vratimo kući, i ona tek tad živne i progovori, pa se vrati uobičajenom poslu oko
kuće i oko stoke. I naviko sam da je vidim svaki put tu ispred. Ja se igram nešto, a ona je tu.
Nit pričamo, nit šta, al osećam da nisam sam. I sećam se kako mi je bilo čudno kad je jedan
dan nisam video ispred kuće.
…..Izašo ja ujutru ispred, nigde nikog nema, nit koga čujem. Al i ne obraćam pažnju tolko.
Kad vidim iz stare kuće, onamo gde baba živi, izlazi majka. Nešto ne valja. Bleda, ispijena, ni
obučena kako treba. Preko majice za spavanje samo ogrnut prsluk, a papuče joj još na
nogama. Vide me ona, a oči joj pune suza. Ja se uplašio i gledam je, pa sve meni dođe da
zaplačem kad je vido takvu. Kaže dođi sine ovamo. I ispriča mi šta je bilo, i da je babi loše, da
se noćas šlogirala i sad leži tamo, nit može da priča nit da ustane. Pa se trže i uze me za ruku i
povede da vidim babu, još požuri i povuče me, ko da će baba da umre svakog časa, pa ja pado
u blato, al majka ništa, samo me podiže i u kuću. A tamo leži baba. Vide me pa pokuša da se
pridigne, a ne može. Neka, neka, kaže majka, pa joj ona pomože. A ja stojim, ne znam šta da
radim. Ništa ne mogu da je pitam, znam da ne može da odgovori. I samo onako stojim, ćutim,
i pogledam u majku, a ona kaže – pomazi je. Meni čudno. Ja priđem, pomazim babu po sedoj
kosi, i vidim je, čini mi se kao da je deset godina ostarila za noć. A čudno mi što ja nju
mazim, ko da sam ja stariji bože me prosti. Gleda me baba, oće da se nasmeje, vidim ja, al
grče joj se usta, ne može, pa joj se oči napuniše suzama i gleda me ko da se izvinjava, al ne
poteče nijedna. Brzo me majka izvede napolje posle toga, reče idi tamo u našu kuću. Ni sam
se ne sećam kako je posle prošo taj dan, ni šta sam sve radio, znam samo da je uveče, nešto
pre ponoći, umrla baba Dobrila.
…..I sedim sad ispred kuće, vidim ovo blato se puši, pa sam se zbog toga valjda i setio svega
ovoga. A davno beše. I pamtim dobro moju babu, al ono što najviše pamtim je to kad sam je
vido kako leži onako bespomoćna, a ne može čak ni da se nasmeje. Ali u pogledu se sve
videlo. Rekla mi je ona dosta tim pogledom. Razume čovek to. Al žao mi bude uvek kad se
setim. A čujem i majkin glas, čini mi se ko da mi odjekuje u glavi i dan danas. Pomazi je.

.
62
Page
 ESEJ

Mehmed Slezović

KEMAL RAMUJKIĆ – IN MEMORIAM

/1947-2019/
SLIKAR ČAROLIJE ZELENILA
SVETLOSTI I SUNCA
.
.
…..Tiho kao što je i slikao posvećeničkim mirom, napustio nas je Kemal Ramujkić u svojoj
72 godini života. Rođen je u Podgorici, školovao se u Herceg Novom gde je završio srednju
umetničku školu a potom u Beogradu gde je 1971 god. završio Akademiju likovnih umetnosti
i postdiplomske studije 1973. god. u kojem je nastavio svoj život i rad, radeći i kao profesor
crtanja i slikanja u Centru za likovno obrazovanje u Beogradu /Šumatovačka/, a potom i na
Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, kao i gostujući profesor po pozivu na ,,The
animation workshop school ” u Viborgu, u Danskoj.
…..Kemal Ramujkić je stupio na likovnu scenu 70-ih godina koje su u znaku
neoromantičarske obnove klasične slike. To su godine u znaku specifične vremenske,
generacijske i poetske situacije naše savremene likovne umetnosti koje su proticale u znaku
,,novog romantizma’’ koji je celu jednu generaciju usmerio ka istraživanju tajanstvenih
prostora slike na sintezi smisla slikanja i smisla življenja kao takvog. Tokom proteklih
decenija oformio je jasnu slikarsku poetiku, prepoznatljivu po svom sanjarsko-poetskom
duhu, okupanu čarolijom svetlosti i prožetu svekolikim mirom zelenila obasjanog suncem.
Iza ovakvog mizanscena otkriva se simbolička struktura dela, vera u smisao čina slikanja i
crtanja te postojanja slike i crteža kao tvorevine onih unutarnjih kategorija duha kojim se teži
nekim dubljim izmirenjima i sintezama. Njegova slika je sva u znaku nekakvih
potisnutih emocionalnih slojeva, sećanja i najranijih iskustava. Predmetno-simbolički svet
ukazuje na ,,drugu” stranu iskustva u kojem se naslućuju i otkrivaju nedostupni prostori
podsvesti, snova i poetizovane fantastike. Kao posledica ovog poetskog koda je rastočenost
oblika i utapanje njegove predmetne materijalnosti u materijalnost drugačijeg kova – samu
pikturalnost boje i razložene svetlosti postimpresionističkih shvatanja i iskustava.
…..Njegovo slikarstvo ukazuje na neposrednu vezu sa svojim izvorištem, mediteranskim
ambijentom kontinentalnog pojasa Crne Gore, i na mikro prostor jednog zanimljivog grada,
Podgorice, čiji se kulturni i civilizacijski slojevi mogu, tek, dublje upoznati, ako se prođe
63

kroz već zapuštene podgoričke bašte, ograđene rustičnim kamenim zidovima, u senci krošnji,
Page

svojevrsnih slojeva Ramujkićeve slikarske poetike nastanjene svetom sećanja, sna i

spokojstva, potiskivanih i ponovo oživljavanih njegovim genetskim predodređenostima.
Vremenom će se ove mediteranske atmosfere stopiti sa beogradskim motivima kapija i
cvetnih balkona sugerišući pomereni svet osunčane i rascvetale Arkadije koja treperi sva u
opojnoj čulnosti.
…..Ovi tonovi puni opojnih mirisa kao da su nedavnom izložbom u galeriji ULUS-a
sugerisali drugačije tonove pred metafizičkom zapitanošću teme koju su obrađivali. Umetnik
je zastao pred Beklinovom slikom ,,Ostrvo mrtvih’’, koja ga je podsećala na slično ostrvo u
Herceg Novom za vreme srednjoškolskih dana ukazujući da je magija Beklinove slike nestala
kada ju je u nekoj kafani video u formi goblena. Ovo svedočanstvo sada otkriva drugu stranu
arkadijske čulnosti na slikama Kemala Ramujkića, onu mračnu i zagenetnu zapitanost pred
metafizikom prolaznosti koja govori da pejzaž nije samo slika predela već prvenstveno duha
samog umetnika. Ramujkićevi čempresi, danas, upućuju na vezu romantičnog povezanog sa
fantastičnim a njihov tako izraziti vertikalizam dosežući do sunca sugeriše dugo potiskivanu
misao o onostranom. U našoj svesti Ramujkićevo slikarstvo vezivaće horizonte mediterana i
Beograda i sećanje na jednu slikarsku generaciju poetskih usmerenja koja je verovala u moć
slike i poeziju slikanja kao romantičarskog i egzistencijalnog čina.
.

64
Page
Enes Karić

ZA TRENUTAK OSTAVITI TEOLOGIJU I

(PRI)SJETITI SE POBOŽNOSTI
.
.
ISA AL-MASIH (ISUS KRIST) U DJELIMA MUSLIMANSKE
POBOŽNOSTI I SUFIJSKE NADE (skica)
.
.
……………………………………………Na Dan kad je Isa (Isus) podignut na nebo, iza
sebe je ostavio samo vuneni plašt i sandale!
Motto
.
.
………………………………………….Isa (Isus) je imao običaj jesti lišće sa
grana, oblačiti košulje od kostrijeti, spavati gdje ga noć zatekne.
Nije imao djeteta, pa da mu umre, ni kuće pa da mu postane ruševina.
Od ručka mu nije preteklo za večeru, niti od večere za doručak!
Govorio je: “Svaki dan sa sobom nosi i svoju opskrbu!“
Motto
.
.
.
…..Ovaj esej želimo započeti u nekoliko napomena. Prva se odnosi na doktrinarne
teološke rasprave o statusu Isa al-Masiha u islamu i Isusa Krista u glavnim tokovima
kršćanstva. Jedna od najboljih knjiga za pomno čitanje tih susretanja i razilaženja, moguće i
najbolje novije štivo za pažljivo i pomno plijevljenje razlika i smirenih gledanja na
njih jeste, svakako, djelo Jevreji, kršćani, muslimani od Kuschela.[1] Također, stoljeća
doktrinalnih i doktrinarnih prepirki između muslimana i kršćana dobro su opisana (jednako i
same rasprave i opiranja raspravama) u djelu Muslimani i kršćani, licem u liceautorice Kate
65

Zabiri.[2] Čitateljstvu preporučujemo ta dva djela, a o temama koje Kuschel i Zabiri pokrivaju
Page

mi u ovom eseju (uglavnom) nećemo govoriti.

.
Ime Isusa Krista (Isa al-Masih) u islamu
.
…..Druga se napomena tiče imena koje se u Kur’anu (i potom u arapskom jeziku) koristi za
Isusa Krista (Isaa al-Masiha). Ime Isa (Isus) spominje se dvadeset i pet puta u Kur’ānu, dok
se, s druge strane, naziv al-Masih (Mesija, Pomazani, Krist) spominje jedanaest puta.
……Kako se iz same latiničke grafije vidi, arapska riječ Isa stoji za riječ Isus, dok se arapska
riječ al-Masih koristi kao ekvivalent imena/naziva Krist (Christ, Christos), ali i Mesija,
Mesih.
Dakako, komenta(to)ri Kur’ana donose niz etimologijskih mogućnosti kako da odrede
značenje riječi/imena Isa. Prema uglednom perzijskom komentatoru at-Tabatabaiju (umro
1982.), arapska Kur’anska riječ Isa derivirana je iz riječi ya’išu što znači “on
živi“.[3] Argumente at-Tabatabaija arapska gramatika podržava u potpunosti, kao i njegovo
dopunsko obrazloženje da (po islamu) Božiji poslanik Jahja (Yahya ili Ivan Krstitelj u
kršćanstvu) ima/nosi ime istoga značenja. Naime, Yahya u arapskom također znači “on
živi“. To je stoga jer Kur’an izravno aludira na paralelnost događanja Božanskog čuda
(mu’džizah) u dvije ravni:
…A) Djevica Merjema (Marija) i Isa (njen sin), te u ravni
…B) Yahyaa kao sina Zakariyyaova (Ivan sin Zaharijev).
….. Yahya znači “on živi“, a i Isa znači “on živi“. At-Tabatabai želi reći da oni žive po
čudu, jer su došli čudom (Merjema/Marija je rodila Isaa/Isusa kao Djevica, izravnim uplivom
Života/Duha Svetoga/Ruhu l-Qudus-a, a Zakariyya/Zaharija je dobio Yahyaa/Ivana u dubokoj
starosti!). Tekstovi Kur’ana se, u najširim smislovima, otvaraju prema at-Tabatabaijevim
tumačenjima.
Bilo kako bilo, povijesno gledano, riječ Isa Arapima općenito došla je
najvjerovatnije preko Arapa kršćana (ili pak iz sirskoga/sirijačkoga jezika, moguće i iz
aramejskoga jezika). Kad je Kur’an u svojim objavama započeo razglašavati riječ/ime Isa,
prvobitni recipijenti, Arabljani iz Mekke, znali su posve jasno o kome je riječ.
….. S druge strane, al-Masih (Krist) znači doslovno “pomazani“
(arapska/Kur’anska riječ mash ušla je u islamsko obredoslovlje u smislu simboličkog
čišćenja tako što se mokrom (ili suhom) rukom prelazi /“pomazuje“/ preko dijela tijela koji
se hoće/treba obredno očistiti). Odatle savremeni englesko-arapski
rječnici riječ Christ prevode riječju/nazivom al-Masih (“Pomazani“ ili “Mesija“). Na
primjer, u Concise Oxford English-Arabic Dictionary,[4] naziv Christ na arapskom je
objašnjen sintagmom as-Sayyid al-Masih(Gospodin al-Masih, Gospodin Mesija, Gospodin
Krist).
…. Dakako, klasični komenta(to)ri Kur’ana navode za naziv al-Masih i nekoliko drugih
etimologija (i značenja). Kako ovdje moramo biti selektivni, napominjemo da je jedna od
etimologija riječi al-Masih u arapskom glagolu saha – yasihu u značenju putovanja (i radi
širenja glasa o Bogu!) Slavni magrebski mistik Abu Madyan tvrdi da su
66

“sjetnost/tuga/žal/žalost/žalovitost“ (al-huzn) i “putovanje“ (as-siyahah), dva svojstva al-

Masiha.[5] (Usp. transkripcijsku naličnost između al-Masih i as-siyahah).
Page
 …. Ragib al-Isfahani (“Isfahanac“, umro 1109. po gregorijanskom kalendaru), klasični
islamski komentator i filolog Kur’ana, za riječ al-Masih nudi nekoliko etimologijskih
alternativa. Tvrdi da je Isa/Isus nazvan al-Masih jer je putovao Zemljom (masihan fi l-
ardi ay zahiban fiha).[6] Druga varijantna etimologijska mogućnost je sljedeća: Nazvan
je al-Masih(om) jer bi onoga ko je imao kakvu bolest/nesposobnost (po)mazao/trljao, pa bi taj
ozdravljao… (…kana yamsahu za l-ahati fa yabra’u…).[7] Treće etimologijsko objašnjenje
je da je on (Isa/Isus) – već pri činu porođenja – bio “pomazani“ blagoslovljenim uljem (…li
annahu haradža min batni ummihi mamsuhan bi d-duhni…).[8]
…. U Kur’anu se Isaa (Isusa) najčešće naziva Isa-bnu Maryam (Isa sin Merjemin – Isus sin
Marijin). Komenta(to)ri Kur’ana uvijek s radošću ističu da se i u Novom Zavjetu (po Marku,
VI:3), u riječima: “Zar nije ovo tesar, sin Marijin?“[9] (na arapskom): A laysa haza huwa n-
nadždžaru -bnu maryam, nalazi sintagma ibnu Maryam – ili (Isa) sin Merjemin/Marijin.[10]
…..U vezi sa “islamskim i muslimanskim“ čitanjima Novoga Zavjeta ovdje usputno
navodimo i Evanđelje po Ivanu (XVII:3), gdje se kaže: “A ovo je vječni život: spoznati tebe,
jedino pravog Boga, i onoga koga si poslao, Isusa Krista“[11] – (na arapskom: Wa hazihi
hiya l-hayatu l-abadiyyatu an ya’rifuka anta l-ilaha l-haqiqiyya wahdaka wa yasua l-masiha -
llazi arsaltahu).[12]
…..Muslimanski čitatelji Novoga Zavjeta, na primjeru ova dva navedena mjesta (kao i drugim
sličnim mjestima), sa egzaltiranjem ističu kako “pronalaze islamsko gledanje na Isaa al-
Masiha u samom Novom Zavjetu“.
Danas arapski kršćani na Bliskom istoku za ime Isus najčešće koriste svoju arapsku
“kršćansku“ (obredoslovnu) riječ Yasu’u, dok Arapi muslimani koriste Kur’ansku
riječ/ime – Isa. Ali je u mnogim arapskim govornim sredinama česta upotreba obaju
varijantnih izgovora ovog slavnog imena.
… S druge pak strane, i muslimanski i kršćanski Arapi koriste riječ al-Masih kao jednu
jedinu, svoju i svima zajedničku riječ u značenju Krist ili “Pomazani“ (ili, pak, Mesija!).
…..Veliki prevoditelji Kur’ana na zapadne jezike daju različita prevodilačka rješenja za
riječ al-Masih. Muhammad Asad (Leopold Weiss) u svome prijevodu Kur’ana na engleski
svaku riječ al-Masih iz Kur’anskog izvornika preveo je engleskom riječju the
Christ (Krist).[13] U podnožnoj bilješci tvrdi da je takvo rješenje razumljivije zapadnom
čitetaljetsvu.
…. S druge strane, uočljivo je da ima mnogo muslimanskih autora koji Kur’ansku riječ al-
Masih ne prevode engleskom riječju the Christ, nego riječju the Messiah (Mesija),
napominjući da ona znači “pomazani“ (the anointed). Eminentni “Brillov“ Arabic-English
Dictionary of Quranic Usage opredjeljuje se za the Messiah opciju.[14] Istu stazu slijedi i
Marmaduke Pickthall (kasnije poznat pod imenom Mohammed Marmaduke Pickthall), koji u
svome prijevodu The Meaning of the Glorious Koran[15] donosi engleski način pisanja riječi
mesija, the Messiah (izbjegavajući tako the Christ rješenje). Njemački prijevod Maxa
Henninga[16] opredjeljuje se za Der Messias Jesus, te je uočljivo da ovaj prevodilac
riječ Mesija ne prevodi riječju Krist. I ruski prijevod od Kračkovskoga[17] donosi Mesija
(Meccия) za arapsku riječ al-Masih.
.
67

Isa al-Masih u Kur’anu – mnoštvo planova

Page
.
…..Treća se preliminarna napomena u ovom eseju tiče mnogih planova o Isa al-Masihu u
Kur’anu.
…..U islamskoj svetoj knjizi njega (Isaa) se naziva kalimatuh (“Božijom
Riječju“),[18]navještava se da će “govoriti sa svijetom iz bešike/kolijevke (kao
novorođenče)“,[19] da će [s Božijom pomoći] i privolom “proživljavati od gline/blata
napravljene ptice“,[20] da će [uz Božiju pomoć] “iscjeljivati slijepe od rođenja, i gubave, i da
će proživljavati mrtve.“[21] Tvrdi se da ga je “Bog uzdigao k Sebi“,[22] također, veli se da je
on “predznak Dana Sudnjega“,[23] itd., itd. U jednoj snažnoj eshatološkoj slici, Isa al-Masih
se pred Bogom zauzima za kršćane na Onom svijetu,[24] itd. itd.
… U duhovnim, pobožnim i nabožnim komentarima Kur’ana (sufijski komentari tu dolaze
na prvo mjesto) pobožna i natprirodna čuda i ozračja koja okružuju osobu (i prema
Kur’anu: jednu od najvećih poslaničkih pojava) Isa al-Masiha, opisana su pomno, široko sa
velikim (po)štovanjem.
…. Abu Hamid al-Gazali (umro 1111.) donio je mnoštvo predanja koja on tradira iz mnoštva
izvora o Isau al-Masihu. Sva su ta predanja, u neku ruku, daljnja hermeneutička i egzegetska
transpozicija osobe i impozantne vjerske i poslaničke pojave Isa al-Masiha sa
stranica Kur’ana na stranice pobožnih duhovnih komentara, natkomentara, glosa, itd.
Zapravo, sa stranica Kur’ana Isa al-Masih je otišao/ušao u pobožne živote velikog mnoštva
pobožnih muslimana, napose sufija!
.
Čestitost i pobožnost Marije/Merjeme (Maryam) – majke Isaove/Isusove
.
.. Temu Isa al-Masih (Isus Krist) u komentatorskim djelima pobožnosti i sufijske nade nije
moguće predstaviti bez krupne uloge Marije/Merjeme u Kur’anu i u komentarima Kur’ana.
…I samo rodoslovno stablo Merjeme, prema Kur’anu, ispunjeno je plodovima i stabalicama
radosnih čuda.
.. U Kur’anu (III:33) porodica Abrahamova/Ibrahimova i porodica Imranova (iz koje potječe
Marija/Merjema) imaju zauvijek izniman status. Merjemina majka usrdno je molila Boga
da zaštiti Merjemu od “šejtana/sotone“, i da zaštiti njeno cijelo potomstvo (III:35-36).
Domalo dalje veli se da je Merjema [u Hramu Jerusalemskome] stupila pod skrbništvo
Zaharija/Zakariyyaa, kad god bi Zakariyya stupio u njenu odaju u Hramu (al-mihrab), našao
bi hranu/opskrbu, pitao bi je: “O Marijo/O Merjema! Odakle ti ova hrana?“ A ona bi
odgovarala: “Hrana je od Boga!“ (III:37). Drugim riječima, Merjema/Marija je bila okružena
izobilnom pažnjom anđela/meleka koji su joj donosili “Božansku opskrbu“.
… Komenta(to)ri Kur’ana na neusporediv način govore o Mariji/Merjemi i njenoj
pobožnosti. Zahvaljujući moćnoj proklamaciji Kur’ana “Tebe je [o Merjemo/Marijo] zbilja
Bog odabrao nad sve žene svijeta!“ (III:42) – u komentarima Kur’ana i u općoj
mnogovjekovnoj nabožnoj literaturi islama osoba Marije/Merjeme u pobožnosti i čednosti je
uzor čovječanstvu.
68
Page
.. U Kur’anskom arapskom upotreba sklopa inna-llaha-stafaki (“O Merjemo/Marijo! Bog je
Tebe doista odabrao!“) i sama je uzvišena. Naime, u arapskom
riječ safa’ označava čistotu (npr. vidika), bistrinu (vode), vedrinu (zraka), itd.
Čisto nebesko plavetnilo naziva se safiyah, itd. Odabranost Marije/Merjeme opisuje se
najuzvišenijim i najtajnovitijim riječima u Kur’anu koje pobuđuju na ridanje i pobožno
plakanje.
.. K tome, jedan od stavaka u Kur’anu (III:44), pred kojim zastaje dah velikih pobožnjaka
islama, opisuje sam čin rađanja Marije/Merjeme. Kad su odabrani jevrejski učenjaci u Hramu
saznali da je ona upravo rođena, svi su se natjecali da je čuvaju, paze, njeguju i pruže joj
opskrbu. “Ti [Muhmmede] pred njima [jevrejskim učenjacima u Hramu] ne bijaše kad oni
pera svoja pobacaše koji će od njih o Mariji/Merjemi da se brine.“ (III:44).
.. ..Pera ovdje spomenuta jesu pisaljke ili tršćana pera, kojima se ispisuju vjerske knjige.
…..Njihovim se pismenima što ostaju iza mastila slavi dragi Bog! A i sam razlog bacanja pera
na površinu tekuće vode jeste uzvišen: Marija/Merjema je čista kao izvorska voda! Svi su oni
htjeli da Merjemu paze u Hramu, da je dvore, da joj služe, ali se nisu mogli dogovoriti ko će
taj skrbnik biti. Odlučilo je čudo. Bacili su svoja tršćana pera na površinu rijeke, sva su pera
otplovila (otplutala), osim Zaharijeva/Zakariyyaova pera. Ono se na licu tekuće vode
čudotvorno zaustavilo, u vertikalnom položaju.
… Simbolika pera, vjerskih knjiga, mastila i “prizivanja Božanske odredbe koja ima da dođe
u čudu“ – sve to se vezuje za Merjemu/Mariju u islamskoj pobožnosti.
….Eto, stoga je Ibn Hazm od Kordove (umro 1064.), slavni muslimanski egzoterički teolog,
tvrdio da je Marija/Merjema – Božiji poslanik [tj. Božija poslanikinja]! A prema Ibn Hazmu
to su bile još i majka Izakova (Ishaq), majka Mojsijeva (Musaova), kao i žena faraonova.[25]
….Sa kakvom se samo pažnjom opisuje Marijina/Merjemina odaja ili ćelija u hramu (al-
mihrab) u komentarima Kur’ana!
…Da bi se pokazalo da je Marija/Merjema itekako odabranija i iznad muškaraca, njena je
molitvena odaja bila na gornjem katu! Meleki/anđeli uvijek bi joj sa zahvalnošću donosili
najljepše voće i opskrbu, za ljetnjeg doba imala je zimske mivke, a za zimskih vremena na
njenoj trpezi našlo bi se ljetnje voće, zelen i hrana najljepša. Komentari Kur’ana (npr. at-
Tabari, ar-Razi, Ibn Kasir i drugi) tvrde da su u hramu Merjemu muškarci ponizno služili, itd.
.
Isa al-Masih (Isus Krist) u islamu – mnoge strane
.
…..Neizmjerna je, neizbrojiva i doista neobuhvatna tradicija o Isau al-Masihu (Isusu Kristu)
u hijeropovijesnom i u povijesnom islamu.
.. U svojoj knjizi Der Islam: Geschichte, Gegenwart, Zukunft (Islam: povijest, sadašnjost,
budućnost), Hans Küng spominje Isusa (Isaa) unutar mnogih tema, npr. njegov odnos prema
Abrahamu/Ibrahimu, pitanju raspeća ili raspinjanja na križu, Isau/Isusu kao “al-Mahdiju“
(Obećanome koji dolazi na kraju vremena), potom kao Mesiji (= al-Masih), njegovom odnosu
69

prema nenasilju, njegovom ustajanju iz groba, povratku na kraju vremena, itd.[26]

Page
…..Oddbjorn Leirvik u svome djelu Images of Jesus Christ in Islam[27] pobraja nekoliko
važnih “oblasti i predjela“ u kojima se može posve jasno detektirati nekoliko islamskih
diskursa o Isau (Isusu). To su:
-Kur’an i Hadis,
-Legende i tradicionalne egzegeze Kur’ana,
-Ši’itska tradicija,
-Sufizam,
-Dijaloška, apologetska, polemička književnost,
-Rasprave u dvadesetom stoljeću.
Oddbjorn Leirvik u ovoj opsežnoj knjizi uočava jednu višestoljetnu tradiciju u
mnogolikim očitovanjima islama koja je došla do cjelovitih “predstava“ o Isau al-Masihu.
O Isa al-Masihu su progovorili i govore svi moćni tokovi islamske duhovnosti koje su
prifilirali i oblikovali teološki dogmatičari, znameniti komentatori, hereziografi, sakupljači
predanja, sabiratelji legendi, mistici, pobožni putnici, pjesnici, pripovjedači, nabožni
zanesenjaci…
.
Isa al-Masih (Isus Krist) u sufizmu
.
……Sufizam, ta vrla ezoterijska srž islama, čuva vječnu uspomenu na Isaa al-Masiha.
…..U djelu Tales of the Dervishes autora Idrisa Shaha,[28] kaže se da sufijski autori često
ukazuju na “Isaa/Isusa kao Učitelja Puta. K tome, ima iznimno velika količina usmene
tradicije o Isusu koja kruži na Srednjem istoku, koja čeka svoga sakupljača. (…) Sufije tvrde
da “Sin Drvodjelje“ i druga glasovita imena koja su data ličnostima Evanđelja jesu
inicijacijski termini/riječi, ti termini i riječi nužno ne opisuju
posao/zanimanje pojedinca.“[29]
Navedimo ovom prilikom, tek radi ilustracije, neka opća mjesta u sufizmu islama u kojima
se, barem preliminarno, vidi način pomaljanja Isaa/Isusa u muslimanskoj pobožnosti. Evo
nekih hikaya (ili nabožnih pripovijesti):

Pobožnjak i kradljivac
Abu Hamid al-Gazali (1058.-1111.) prenosi ovo predanje:
“Nekakav pobožnjak slijedio je putem al-Masiha (Krista). Vidio to neki kradljivac, pa
pomisli: “Ako sjednem u društvo ovog pobožnjaka, možda će mi Bog radi toga oprostiti.“
Podstaknut skromnošću u svom srcu, kradljivac se počeo koriti zbog raspusna života koji je
vodio. Smatrao je sebe nedostojnim da sjedi pokraj jednoga takvoga dobroga
čovjeka/pobožnjaka. S druge strane, pak, pobožnjak, ugledavši kradljivca pokraj sebe, strogo
70

ga ukori e da ga kradljivčeva sjenka ne bi pokvarila. Istoga je trena al-Masih (Krist) čuo

Page

Božiji glas: “Reci tom pobožnjaku i tom kradljivcu da sam učinio čistim njihove listine (na
koje se pišu dobra i zla djela čovjekova). Vrla i dobra djela pobožnjaka i zli grijesi kradljivca
– oboje je izbrisano sa listina. Sada oni trebaju započeti život iznova. Vrla i dobra djela
pobožnjaka izbrisana su jer bio je [spram kradljivca] uznosit i gord, a grijesi
kradljivca izbrisani su zato što je bio ponizan i pokajao se.“[30]
.
…………..Mrtve kosti proživljene u krvoločnu zvijer
Slavnome mističkom autoritetu islama Dželaluddinu ar-Rumiju (1207. – 1273.) pripisuje se
ovo predanje:
“Jednoga je dana Isa išao pustinjom sa skupinom sebičnih ljudi. Molili su ga i tražili od
njega da im kaže Tajnovito Ime [Božije] pomoću kojeg on mrtve vraća u život. Isa im reče:
“Ako vam reknem Tajnovito Ime, vi ćete zloupotrijebiti njegovu moć“. Ti ljudi obećaše Isau
da će to znanje koristiti mudro i iznova ga zamoliše da im rekne Tajnovito Ime. Isa im tad
reče: “Ne znate šta tražite!“ Ali im, ipak, saopći Tajnovito Ime. Ne prođe dugo vremena, ta
je skupina ljudi hodala nekom pustarom, kadli ugledaše gomilu pobijeljelih kostiju. “Hajde,
isprobajmo znanje Tajnovitog Imena!“ – rekoše jedni drugima, i to učiniše. U tom trenu,
nakon što bi izgovoreno Tajnovito Ime, one se kosti zaodjenuše u meso i preobraziše u divlju
zvijer. Ta divlja zvijer ih rastrga u komadiće.“[31]
.
………………….. Pobožni kršćanski princ
Veliki broj nabožnih predanja sufijske naravi koncipiran je (i tradiran) tako da se pokaže kako
su kršćani dobrohotni prema muslimanskoj pobožnosti, štaviše, kršćani su sljedbenici istog
onog duhovnoga Puta kao i same sufije. Tako Margaret Smith, američka poznavateljica
islama, navodi priču o nekom “pobožnom kršćanskom princu“.
“Prvo sufijsko svratište podignuto je u Ramli, u Siriji. Jednoga dana neki kršćanski princ
krenuo je u lov. Dok je išao putem vidio je dvojicu sufija kako se sastaju i jedan drugoga
prisno pozdravljaju. Potom su sufije sjele na istom mjestu, iznijele šta su imale od hrane i
skupa objedovale. Njihova se međusobna naklonost dopala kršćanskom princu, on tada pozva
jednoga od sufija i upita ga ko je onaj drugi sufija.
“Ne znam ko je“ – odgovori mu sufija.
“Koja je veza između njega i tebe?“ – upita princ.
“Uopće nikakva“ – odgovori sufija.
“Odakle je taj došao?“ – upita dalje princ.
“Ni to ne znam!“ – odgovori sufija.
“Zašto onda iskazujete naklonost jedan prema drugome?“ – upita princ.
“Zato što on pripada mome Putu!“ – odgovori sufija.
“Imate li ikakvo mjesto gdje se možete susretati?“ – upita kršćanski princ.
71

A kad derviš reče da nemaju takva mjesta, kršćanski princ odgovori:

Page

“Ja ću vam sagraditi takvo mjesto!“

I sagradi im ga.[32]
.
Bog je jedan
Seyyed Hossein Nasr u svome djelu Living Sufism[33] navodi perzijskog sufijskog pjesnika
Hatifa Isfahanija koji je pjevao o kršćanstvu na sufijski način. Nema sumnje da je Hatif
Isfahani kršćanstvo razumijevao na prefinjeni metafizički način. Evo odlomka iz jedne
njegove pjesme:
U crkvi rekoh kršćanki, opčiniteljici srcâ,
O ti, u čiju mrežu srce se hvata,
O ti, o čiji pojas nitima svim svojim postadoh vezan!
Koliko dugo ćeš moći a da ne nađeš put do Božijeg Jedinstva?
Koliko dugo ćeš Jedinom nametati trojstvo?
Kako može biti pravedno Jedinog Istinskog Boga
Ocem, Sinom i Duhom Svetim zvati?!
Ona (kršćanska redovnica) razdvoji svoja slatka usta i reče mi,
Dok je slatkim smijehom sipala šećer sa usana svojih:
“Ako li si pronikao u tajnu Božijeg Jedinstva
Nemoj bacati na nas kršćane ljagu nevjerstva, jer
U tri ogledala Vječna Ljepota baca zraku
sa Svog Lica blistavoga!
Svila ne prelazi u tri različite stvari,
ako se sa tri različita imena nazove“ (Parniyân,
Harir i Parand)!

Dok smo mi tako govorili, ova pjesma

Diže se kraj nas sa crkvenog zvona:
On je Jedan i nema ništa osim Njega,
Nema drugog boga do Njega Samog!“[34]
.
Zašto su ptice glinene odletjele
72

…..U islamskoj literaturi mnoštvo je kazivanja koja su transpozicija čuda o kojima Kur’an
Page

govori u vezi sa Isaom/Isusom. Evo jedne iznimno zanimljive pripovijesti:

…..Jednoga je dana Isa sin Merjeme (Isus sin Marije), dok je bio dijete, pravio male ptice od
gline. Neka druga djeca, koja to nisu mogla učiniti, otrčala su odraslima i ispričala im, uz
brojne pritužbe. Odrasli su rekli: “To se (pravljenje glinenih ptica) ne smije dozvoliti na
Sabat“, jer je bila subota. Stoga su oni otišli do jezerceta gdje je sjedio Sin Marijin, i upitali
su ga gdje su mu ptice. Kao odgovor pokazao je na ptice koje su bile napravljene: I one su
potom odletjele!
“Pravljenje ptica koje lete je nemoguće, stoga to ne može biti kršenje Sabata“ – rekao je
jedan od odraslih.
“Ja bih naučio tu vještinu“ – reče drugi.
“Nije ovo nikakva vještina, sve je to samo varka“ – reče treći.
Tako Sabat nije bio prekršen, vještina se nije mogla naučiti. Što se tiče varke, odrasli su se,
kao i djeca, obmanuli, jer nisu znali šta je bila svrha pravljenja ptica.
Zaboravljen je bio razlog zašto se ne radi ništa subotom. Znanje onoga što je varka i onoga što
nije varka bilo je nesavršeno kod tih odraslih. Početak vještine i kraj djelovanja bili su im
nepoznati: Stoga, tako je isto bilo sa produžavanjem daske drveta.
Nadalje, pripovijeda se da je jednoga dana Isus sin Marijin, bio u radionici Josipa Drvodjelje.
Kada su vidjeli da je daska drveta bila prekratka, Isus ju je povukao, i uvidjeli su da se na neki
način produžila.
Kada se ova priča pripovjedila ljudima, neki od njih su rekli: “To je čudo, stoga će ovo dijete
biti svetac!“
Drugi su rekli: “Mi u to ne vjerujemo, opet to učini za nas.“
Treća je grupa rekla: “To ne može biti istina, stoga, isključite to iz knjiga.“
Te tri grupe, sa svojim različitim osjećanjima, ipak su došle do istog odgovora, jer niko nije
znao namjeru i pravi značaj koji se nalazi u rečenici: “Razvukao je dasku.“[35]
.
Al-Gazali kao prenositelj Isaovih/Isusovih izreka
.
…..Al-Gazali je, koliko je nama poznato, od svih klasičnih autoriteta islama najviše koristio
predanja o Isau/Isusu.
U svome slavnom djelu Obnova vjerskih nauka (kao i u drugim djelima) al-Gazali se ističe
i po tome jer navodi brojne izreke, anegdote i zgode koje on pripisuje Isau/Isusu.
…. Evo jednog kraćeg izbora tih izreka:

* Ovaj svijet je most. Prođi njime. Ne zadržavaj se na njemu![36]

*Čovjek koji traži Ovaj svijet nalik je žednome koji pije vodu iz mora! Što je više pije,
73

sve žedniji postaje – dok sebe na kraju ne ubije![37]

Page
*Ljubav prema Ovom svijetu i ljubav prema Budućem svijetu ne mogu se naći zajedno u srcu
vjernika, baš kao što se ne mogu naći zajedno vatra i voda na jednome mjestu.[38]
*O skupino učenika! Učinite vaše trbuhe gladnima, e da bi vaša srca vidjela vašega
Gospodara![39]
*Pobožnost se sastoji od deset dijelova. Devet njih se sastoji u šutnji, a jedna u osami.[40]
*Akoli čovjek vrati prosjaka sa svoga kućnoga praga, anđeli/meleki neće posjetiti tu kuću
sedam noći![41]
.
Najbolji nama poznati zbornik, zapravo svojevrsna enciklopedija izreka i
kazivanja pripisanih Isau/Isusu u višestoljetnoj islamskoj literaturi, dolazi nam iz pera Tarifa
Khalidija pod naslovom “Muslimanski Isus“ (The Muslim Jesus).[42] Ovo se dragocjeno
djelo čita sa velikom lahkoćom i ushićenjem. Tu vidimo osobu Isaa/Isusa u središtu
muslimanske pobožnosti, on objašnjava najzagonetnija pitanja života samog, njega čuda
nikada nisu napustila, on hodi po vodi, vraća mrtve u život, čini da bludnice postanu čedne i
čiste, itd.
….. Na stotine je divnih primjera u kojima Isa/Isus savjetuje, opominje, upozorava, pokazuje
osobnim primjerom. Na primjer, Isa/Isus pita svoje Učenike: “Koji to od vas može sagraditi
kuću na valovima mora?“ Oni mu u čudu odgovoriše protupitanjem: “Božiji Duše, ko je taj pa
da uradi takvo nešto?!“ Na to im Isa/Isus odgovori: “Kad je tako, na oprezu nek’ ste spram
Ovoga svijeta, nemojte ga uzimati za svoj [trajni] zavičaj!“ [Jer, Ovaj svijet je prolazan, nalik
je uznemirenim valovima morskim].[43]
….. U jednom drugom kazivanju Isa/Isus veli svojim slušateljima: “Onaj koji govori a ne
spominje Boga, samo brblja! Onaj koji razmišlja a sebe ne opominje, samo je nemaran! Onaj
koji šuti a ne razmišlja – taj samo traći vrijeme!“[44]
…. I tako, na stotine dragulja u izrekama.
…..U opsežnome predgovoru za ovaj kompendij “Muslimanski Isus“, Tarif Khalidi je dobro
objasnio porijeklo ove široke literature o Isau/Isusu na islamskom istoku, on smatra da su
muslimani tokom mnogih stoljeća stvarali, dakako postupno, svoje vlastito “muslimansko
Evanđelje“ (the Muslim Gospel).[45] K tome, sinoptička Evanđelja djelovala su svojim
duhovnim trajanjem na novoformirane muslimanske sredine, muslimani su poruke tih
Evanđelja “prerađivali“, “prilagođavali“, “mijenjali smjer njihove poruke“ sebi u
korist, jednostavno – čitali su ih na svoj način. Dakako, i tradicionalne kršćanske sredine u
koje je došao islam poslužile su kao izvanredan zavičaj nevjerovatnog bujanja ovakvih
predanja čiji je zadatak bio da se “islamizira“ zatečena duhovnost.
….. Ipak, mi smatramo da intenzivna prisutnost Isaa/Isusa u muslimanskoj klasičnoj
književnosti, napose u književnosti sufijske nade, nije samo posljedica Isaova/Isusova
iznimnog statusa u Kur’anu, nego i rezultat muslimanske potrage za prauzorima u svojoj
specifičnoj književnosti koja se na arapskom naziva edeb (adab).
.
74
Page
 Šta je edeb?
.
…..Ukratko, ta riječ znači ćudoređe, lijepo ponašanje, lijep odgoj, visoko pohvalno
držanje,edeb je i kurtoazija, itd. Priča, poslovica, saga, kazivanje… sve to je dobro ako nas
moralno odgaja, ako nas čini moralno boljima. I ako nam čini budnom savjest o tome šta
valja, a šta ne valja činiti.
…Isa/Isus u muslimanskoj književnosti (napose u onoj sufijskog nadanja) jeste prauzor
moralnog stava i bezinteresne vjere u Boga. Na kraju donosim jedno osobno sjećanje: Kad
sam bio dijete slušao sam (u svome travničkom selu Višnjevu) od starijih kako ne valja
susjedu otimati zemlju, niti pomjerati među. Jer, Isa alejhiselam je rekao: “Hej vi, ljudi!
Zašto se svađate oko njive Dragomilovice?! Hoćete li da ja, sada pred vama, proživim deset
Hasana i dvadeset Mehmeda, koji su nekada bili vlasnici Dragomilovice?!
.
.
.
.
[1] Vidi, Karl-Josef Kuschel, Jevreji, kršćani, muslimani, podrijetlo i budućnost, izd. Svjetlo
riječi, Sarajevo, 2011.
[2] Vidi: Kate Zabiri, Muslims and Christians Face to Face, izd. Oneworld, Oxford, 1997.
[3] Usp. odrednicu Jesus u: Jane Dammen McAuliffe (urednica), Encyclopedia of the
Qur’ān, volume three, Brill, Leiden-Boston, 2003., p. 10.
[4] N. S. Doniach (priređivač), Concise English-Arabic Dictionary, izd. Oxford University
Press, New York, 1982., p. 63.
[5] Navedeno prema: The Way of Abu Madyan, priredio Vincent J. Cornell, The Islamic Text
Society, Cambridge, 1996., p. 86.
[6] Ragib al-Isfahani, Mufradatu l-Qur’an, Beirut, 1972., str. 488.
[7] Ragib al-Isfahani, isto, str. 488.
[8] Ragib al-Isfahani, isto, str. 488.
[9] Usp. Biblija – Stari i Novi Zavjet, izd. Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1974., str. 970.
[10] Arapski tekst (ovdje u transkripciji) naveden prema Kembridžskom izdanju Biblije na
arapskom, 1956.
[11] Usp. Biblija – Stari i Novi Zavjet, izd. Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1974., str. 1030.
[12] Prema Kembridžskom izdanju Biblije na arapskom, 1956.
[13] Vidi The Message of the Qur’an, translated and explained by Muhammad Asad, izd. The
75

Book Foundation, Bristol, 2003.

Page
[14] Usp. Elsaid M. Badawi, Muhammad Abdel-Haleem, Arabic-English Dictionary
of Qur’anic Usage, izd. Brill, Leiden/Boston, 2008., p. 881.
[15] Usp. Mohammed Marmaduke Pickthall, The Meaning of the Glorious Koran, izd. the
Penguin Group, New York, bez godine izdanja.
[16] Usp. Max Henning, Der Koran, arabish – deutsch, izd. Cagri Yayinlari, Istanbul, 2009.
[17] Usp. Koran (KOPAH), Perevod I. O. Kračkovskogo, Minsk, 1990.
[18] Usp. Kur’an, III:45.
[19] Usp. Kur’an, III:46.
[20] Kur’an, III:49.
[21] Usp. Kur’an, III:49.
[22] Usp. Kur’an, III:55.
[23] Kur’an, XLIII:61.
[24] Kur’an, V:117-118.
[25] Usp. Barbara Freyer Stowasser, Mary, odrednica u Encyclopaedia of the Qur’an, svezak
III, Brill, Leiden/Boston, 2003., p. 289.
[26] Usp. engleski prijevod ovoga djela Hansa Künga, Islam: Past, Present and
Future(preveo s njemačkog John Browden), izd. Oneworld, Oxford, 2007.
[27] Usp. Oddbjorn Leirvik, Images of Jesus Christ in Islam, izd. Swedish Institute of
Missionary Research, Uppsala, 1999. godine.
[28] Usp. Idris Shah, Tales of the Dervishes (Teaching stories of the Sufi Masters over the
Past Thousand Years), Penguin Compass/Penguin Books, New York/London, 1993.
[29] Idris Shah, Tales of the Dervishes, isto, p. 57.
[30] Navedeno prema Esential Sufism, priredili James Fadiman and Robert Frager, izd.
Harper, San Francisco/New York, 1997., p. 63.
[31] Prema Esential Sufism, isto, p. 86.
[32] Prema Esential Sufism, isto, p. 133.
[33] Usp. Seyyed Hossein Nasr, Sufi Essays, izd. ABC International Group, Inc., KAZI
Publications, Chicago, 1999., p. 136. (Usp. bosanski prijevod ovog djela Živi sufizam,preveli s
engleskog Enes Karić i Edin Kukavica, izd. Ibn Sina, Sarajevo, 2005.)
[34] Na engleski je ove stihove prepjevao E. G. Browne, A Literary History of Persia, sveska
IV, Cambridge, 1930., pp. 293-294.
[35] Idris Shah, Tales of the Dervishes, isto, pp. 56.-57.
[36] Navedeno prema: Oddbjorn Leirvik, isto, p. 86.
76

[37] Prema: Oddbjorn Leirvik, isto, p. 86.

Page
[38] Prema: Oddbjorn Leirvik, isto, p. 86.
[39] Navedeno prema: Al-Ghazali, On Disciplining the Soul, preveo na engleski Tim J.
Winter, izdavač The Islamic Texts Society, Cambridge, 1997., p. 89.
[40] Prema: Oddbjorn Leirvik, isto, p. 86.
[41] Prema: Oddbjorn Leirvik, isto, p. 86.
[42] Usp. Tarif Khalidi (edit. and. translat.), The Muslim Jesus, Sayings and Stories in Islamic
Literature, Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, London (England), 2003.
[43] Tarif Khalidi, p. 75.
[44] Tarif Khalidi, p. 110.
[45] Tarif Khalidi, isto, p. 17.

77
Page
Ivan Vučković

COGITO, ERGO SUM

,
.
Problem iskaza Cogito, ergo sum Renea Dekarta
.
.
…..Ukoliko nekoga, ko se ni na koji način (profesionalno) ne bavi filozofijom niti istorijom
filozofske misli, upitamo da li zna za Renea Dekarta, a odgovor bude pozitivan, sa pravom
možemo pretpostaviti da će ono što ta osoba zna o njemu biti pre svega čuvena
krilatica mislim dakle postojim koja je već toliko puta izgovorena u toliko različitih slučajeva
da se sa pravom možemo upitati – ima li ona ikakvo objašnjenje i smisao te može li se valjano
argumentovati i potkrepiti? Šta stoji iza nje i kako je Dekart uopšte do nje dospeo? Koje
vrline i kakve slabosti ona krije? Sve ovo mogu biti i jesu pitanja na koja ćemo mi u ovom
radu pokušati da damo što jasniji odgovor.
.
.
Dekartovo novo razumevanje metode – uticaj sholastike i renesanse
.
…..Radi boljeg razumevanja Dekartove misli moramo osvetliti dva vrlo važna društvena
stremljenja toga doba – sholastiku i renesansu. Autor smatra da bi posao razumevanja
Dekartove pozicije, te posao razumevanja krilatice cogito, ergo sum,bez takvog uvida, bio
gotovo ravan nuli.
…..U zavisnosti od učenja koja se zastupaju, na pitanje šta je sholastika, različiti filozofi daju
i različite odgovore. Tako na primer razumevanje sholastike može direktno zavisiti od
razumevanja renesanse. Ukoliko bi recimo razumevanje renesanse bilo šire, razumevanje
sholastike bi bilo uže i obratno. Shodno tome, odnos između sholastike i renesanse bio bi
(jeste) obrnuto srazmeran. Međutim, od nas se na ovom mestu pre svega zahteva da budemo
precizni. Zbog toga, mi ćemo sholastiku odrediti kao Evropski srednjovekovni period u kome
su osnovne ljudske misaone aktivnosti bile fokusirane na pitanja o Bogu. Ovu definiciju treba
malo pojasniti. Kada kažemo da je sholastički period bio „fokusiran na pitanja o Bogu“ pod
tim pretežno mislimo na pitanja o Bogu u sklopu hrišćanske pozicije. Takođe, ova pitanja
treba razumevati u širem društvenom kontekstu. Pod tim se podrazumeva da nisu sva
srednjovekovna pitanja bila neposredno vezana za problem Boga. Ipak, svi srednjovekovni
filozofski problemi bilu su, na ovaj ili onaj način, vezani za „savršeno biće“. „Što god
nameravaš, oslušni savet neba. Što god tkaš, vezuj konce za nebo.“ Ove reči vladike Nikolaja
u dobroj meri pojašnjavaju poziciju srednjovekovnog čoveka. I Makintajer otprilike kaže da je
u centru svake religije uvek Bog, nikad čovek. Dakle, termin „sholastika“ je u našem
78

razumevanju zamenljiv terminom „srednjovekovna (hrišćanska) filozofija“. Sa druge strane,

Page

ni period renesanse nam ne sme izmaći. Ipak, da bismo ovaj period što jasnije odredili, i da
bismo ujedno, još jedanput, eksplicirali period sholastike, izvršićemo jedno poređenje ove dve
epohe i time preciznije naglasiti njihovu razliku.
***
…..„Kada se ovde govori o „renesansnoj filozofiji“, taj izraz ne označava svaku filozofiju
koja je postojala tokom perioda renesanse. On pre označava jednu filozofiju koja je izrazito
renesansna po svom karakteru.“ Smatra se da je primarna odlika renesanse obnova
interesovanja za klasičnu književnost i filozofiju. Međutim, sholastički period takođe
pokazuje takva interesovanja. Ipak, dok su se filozofi sholastičkog perioda prvenstveno
interesovali za klasičnu (antičku) književnost radi potkrepljivanja svojih hrišćanskih shvatanja
, renesansni filozofi su imali sasvim drugačiji cilj. Odgovor na suštinsku razliku između
renesanse i (njeno odvajanje od) sholastičkog perioda leži najpre u onome što se zove
humanizam, odnosno, u obnovi interesovanja za moralnu filozofiju. Dakle, dok su sholastičari
u klasičnim delima antike nekritički tragali za svim onim što bi moglo da pojača veru u
„savršeno biće“, dotle su renesansni filozofi kritički preispitivali ta dela uz pojačano
interesovanje za moralna pitanja kao i za pitanja prirode. Jasno je – sa renesansom
(humanizmom) ponovo imamo zaokret sa teoloških na antropološka pitanja . Takav zaokret
doneće niz društvenih promena i otkrića, kako na teoretskom, tako i na praktičnom polju.
Čovek se konačno oslobodio hrišćanskih stega i postao samostalni istraživač (ljudske)
prirode.Ovo „oslobođenje“ evropske misli je dobrim delom uticalo i na shvatanja Renea
Dekarta. Ipak, videćemo, on se nikada nije u potpunosti oslobodio hrišćanstva.
…..Ovim smo, u kratkim crtama, eksplicirali najvažnije teze (u vezi uticaja) sholastičkog i
renesansnog perioda (na Dekartovu misao). Ipak, koliki su uticaj ove epohe ostavile na
Dekartovu misao videće se tek pri ekplikaciji stava cogito, ergo sum.
***
…..U sveopštoj misaono-intelektualnoj pometnji koja je, kao što smo gore pojasnili, zahvatila
Dekartovu epohu, svakako nije bilo jasnih parametara kojoj se struji i zbog čega prikloniti.
Sholastika je branila jedno, renesansa drugo, velike društvene promene (otkriće štamparije
1455. godine, otkriće Amerike 1492. godine, širenje protestantizma, velika astronomska
otkrića i sl.) otvarale su nešto treće te više nije bilo očigledno kuda se uputiti te kome
verovati?
…..Ipak, kako bi u samom startu sprečio zablude koje bi sa lakoćom mogao da prihvati –
Dekart se posvetio jednom suštinski važnom poduhvatu – iznalaženju nove metode ispravnog
mišljenja.
…..U svom delu Reč o metodi (1637) on iznosi pravila za valjano rukovođenje uma. Ta
pravila su sledeća :
…..1) „[…] Da nikada nijednu stvar ne usvojim kao istinitu, dok je očevidno nisam
takvom saznao; tj. da brižljivo izbegavam prenagljivanje i predubeđenja i sudim samo o
onome što se mome duhu predstavlja tako jasno i tako razgovetno, da ne bude više prilika u
kojima mogu u to posumnjati.
…..2) […] Da svaku od teškoća, koje bih ispitivao, podelim na onoliko delova koliko je
to moguće i koliko je potrebno da bi se one bolje rešile.
79
Page
…..3) […] Da svoje misli vodim po redu, počinjući od predmeta koji su najprostiji i koji
se najlakše saznaju, kako bih malo-pomalo stigao postepeno do najsloženijih;
pretpostavljajući čak reda i među onim predmetima koji prirodno ne prethode jedni drugim.
…..4) […] Da svuda vršim tako potpuna nabrajanja, i tako opšte preglede kako bih bio
siguran da ništa nisam propustio.“
…..Najkraće, odmah valja reći da je za valjano razumevanje krilatice Cogito, ergo
sumpresudno prvo metodsko pravilo – pravilo metodske sumnje. Na jednom vrlo važnom
mestu Vindelband kaže da „[…] ne treba toliko tražiti pozitivne početke moderne filozofije u
novim sadržajnim koncepcijama, već mnogo više u m e t o d i č k o m o s v j e š t a v a nj u
[…]“ Ova misao Vindelbanda je značajna da bi se razumelo zašto je baš Dekart tvorac
(moderne) novovekovne filozofije. I zaista, zašto?
…..Kao što je već naglašeno, Dekart je sve stvari doveo u sumnju. Po njegovom mišljenju,
nema nijedne jedine stvari koja bi bila oslobođena metodske skepse. Dekart, dakle, na neki
način, stoji na poziciji skepticizma. Međutim, da li je Dekart skeptik?
…..Iako su ga mnogi optuživali da jeste, takvo shvatanje Dekartove pozicije može jedino
uslediti iz njegovog suštinskog nerazumevanja. Zapravo, reč je o mešanju metode i cilja.
…..Za Dekarta, metodska sumnja nije ništa drugo do put, način da se što sigurnijim koracima
dospe do istine. Metodska sumnja, jednostavno, Dekartu nije cilj. „U prvom je dakle planu
kritičko-skeptičko prilaženje svemu, što se proučava i razmatra, utemeljeno na sumnji kao
osnovnom elementu metode i spoznavanja uopće. To je polazna točka, forma spoznajnog
procesa, preduvjet svake sigurnosti i jasnoće, kriterij i konstituens svake istinitosti.“ I sam
Dekart na nekoliko mesta to isto potvrđuje. Dakle, treba stvari dovesti na čistac – metodska
sumnja nije sâma sebi cilj već služi isključivo kao sredstvo kojim će se jasno prokrčiti put do
istine sâme. Dakle, tek nakon što je detaljno ispitao moguće probleme i zablude različitih
iskaza koji imaju pretenziju da važe kao istiniti i nesumnjivi – Dekart je, sasvim izvesno i
nesumnjivo, izneo najpre tvrdnju Cogito, ergo sumkoju je, shodno tome, proglasio za izvesnu
i nesumnjivu. Na koji je način Dekart to postigao i kakve eventualne slabosti tom iskazu
mogu da se pripišu – to ćemo u ovom radu dalje analizirati. Pre svega, pozivaćemo se na
sâmog Dekarta i njegovo razumevanje te nesumnjive istine ali ćemo, kada god to bude bilo
potrebno, koristiti i sve ostale relevantne filozofske izvore, ne bismo li što preciznije naznačili
rešenje tog vekovima starog problema. Videćemo da iskaz Cogito, ergo sum ima pregršt
dobrih i loših strana.
.
.
Cogito, ergo sum
.
…..Krilatica cogito, ergo sum svakako igra presudnu ulogu u razumevanju Dekartove
ontologije te čitave filozofske pozicije i načina promišljanja stvarnosti i iznalaženja
argumenata za ili protiv određene istine.
….. „[…] Dekart je primenio metodsku sumnju s ciljem da otkrije da li ima bilo kakve
80

nesumnjive istine. I ko god zna bar nešto o njegovoj filozofiji, zna da je on takvu istinu našao
u tvrdnji Cogito, ergo sum – Mislim, dakle jesam.“
Page
…..Već smo pomenuli da je Dekartovo osnovno metodološko oruđe metodska sumnja. Uz
pomoć nje, Dekart je, dakle, rešio da najpre u sve posumnja kako bi sigurnim koracima došao
do ma čega što bi se pokazalo kao izvesno i nesumnjivo. U Meditacijama on kaže kako „na
temelju valjanih razloga“ nema ničega što se ne bi moglo staviti pod znakom pitanja.
…..Najpre mu se učinilo kako je zasigurno to da on sedi pored toplog kamina, da postoje
ruke, noge, telo, papir na kome piše i sl. Međutim, šta ako postoji nekakav zloduh, kaže on,
koji se svim silama trudi da me obmane i koji namerno, da bi me prevario, stavlja pred mene
određene slike za koje uobičajno verujem kako su odrazi nekakve realno postojeće materije. I
s obzirom na to da postoji mogućnost da zaista i jeste tako, onda se java ni po čemu ne bi
mogla razlikovati od sna, u kome takođe mogu videti razne stvari koje ni na koji način realno
ne bivstvuju. A s obzirom na to da ne znam da li postoji ili ne postoji nekakav zloduh –
otprilike kaže Dekart dalje – ne mogu biti siguran ni u šta što mi se ranije činilo kao istinito.
…..Dakle, ukoliko sledimo Dekartovu misao, zaista se pokazuje da „na temelju valjanih
razloga“, a ne iz pukog hira, sve možemo staviti pod sumnju.
…..Međutim, ako je zaista tako, s pravom se postavlja pitanje šta je to što je nesumnjivo
istinito? U Principima filozofije Dekart kaže „[…] možemo pretpostaviti da nema Boga, neba,
i da nema tela – čak i da mi sami nemamo ruke, stopala, niti telo uopšte. Ipak, ovo nas ne
osmeluje da pretpostavimo da i mi koji mislimo takve stvari (i sami) budemo ništa, jer je
protivrečno verovati da nešto što misli u isto vreme i ne egzistira. Dakle, to da Mislim, dakle
jesam jeste prvi i najvažniji saznajni akt koji će svako prihvatiti ukoliko filozofira na ispravan
način.“ U Raspravi o metodi Dekart kaže gotovo to isto – „[…] zapazio sam da, dok sam tako
navalice mislio da je sve lažno, nužno je trebalo da ja, koji sam to mislio, budem nešto; i
primećujući da je istina: mislim, dakle jesam, tako često i tako sigurna, da ni najpreteranije
pretpostavke skeptika nisu u stanju da je poljuljaju, zaključio sam da je mogu bez i najmanje
skrupule usvojiti za prvi princip filozofije koju sam tražio.“ Šta, zapravo, sve ovo znači?
…..Iako se na nekim mestima Dekart izražava posve konfuzno, osnovna ideja koju on ima na
umu jeste sledeća – mogu da mislim da trčim a da zapravo ne trčim, mogu da mislim da
jedem a da pritom ne jedem, mogu da mislim da imam telo a da ga zapravo nemam, ali, ne
mogu da mislim dâ mislim, a da pritom ništa ne mislim. Dakle, Dekartova poenta je u tome da
kada mislim nešto, sama činjenica da mislim implicira to da jesam jer, nemoguće je da (nešto)
mislim a da pritom nisam (nešto). I Dekart se odmah dalje pita – šta sam ja to? „Stvar koja
misli. Što je to? Naravno: ono što sumnja, razumijeva, tvrdi, niječe, hoće, neće, te zamišlja i
osjeća.“ Dakle, ja sam stvar koja misli (Res cogitans) – svojevrsna supstancija. I kao što
vidimo, pod mišljenjem (cogitationes) Dekart podrazumeva bilo koju operaciju duha (razuma)
– sumnja, strepnja, htenje, dopadanje i sl.
…..Dakle, Mislim, dakle jesam ili Ja sam stvar koja misli (Res cogitans – supstancija) jeste
osnovni princip do kojeg Dekart dolazi pomoću svoje osnovne metode, metodske sumnje.
Dakle, prva, suštinski važna istina koju nesumnjivo saznajemo i iz koje, strpljivo, treba izvesti
sve ostalo, jeste upravo Cogito, ergo sum.
…..Međutim, sve bi bilo savršeno jasno da ovakav Dekartov zaključak sa sobom ne nosi i
brojne komplikacije.
…..Najpre, možemo se s pravom upitati na osnovu čega je Dekart izvesnost onoga cogito
izjednačio sa onim što nazivamo supstancija? Ukoliko je u redu smatrati da sam ja stvar koja
81

misli nije sasvim jasno na osnovu čega sam ja, kao takva stvar, ujedno i supstancija?
Page
…..Da bismo dali što precizniji odgovor, najpre, moramo pokazati šta Dekart podrazumeva
pod terminom supstancija. Međutim, kao što ćemo videti kasnije, prilikom jasnog definisanja
supstancije, zahvaljujući Dekartovoj nedoslednosti, otvoriće se niz gotovo nerešivih
problema. Za sada, probaćemo da damo jedno početno, preliminarno određenje supstancije.
Dakle, ukoliko je potrebno objasniti zbog čega je Dekart misleću stvar poistovetio sa
duhovnom supstancijom, pokazaće se da je to zato što je mišljenje osnovni atribut duha.
Suština onoga što se zove Res cogitans (misleća stvar) jeste u onome što se zove cogitations
(mišljenje). Primarna odlika mene kao mislećeg jeste u tome da mislim. Nadalje, primećuje
se, kao što je i rečeno, da je to da mislim nezavisno od bilo kakve materijalne podloge (da li
je?) ili bilo čega što bi dolazilo spolja, van mišljenja. Misleća stvar je, smatra Dekart,
nezavisna od bilo čega osim od nje same, te se pokazuje kao supstancija.
…..Res cogitans (misleća stvar) kao svoj glavni atribut ima misao. Sa druge strane, misao kao
atribut ima različite moduse te tako mogu misliti ovo ili ono. Ipak, šta god da mislim,
činjenica je da mislim (nešto) te se stoga, jasno je, misao pokazuje kao primarna odlika mene
kao misleće stvari ( supstancije ) a Cogito, ergo sum kao najjasnija izvesnost. Međutim, ovde
se nameće jedan veoma važan problem. On se sastoji u Dekartovom nekritičkom odvajanju
mišljenja i onog što misli. Zapravo, to da postoji nekakav supstrat (Ja) koji misli nezavisno od
samih misli jeste jedan ostatak srednjovekovne sholastičke metafizike koji treba podvrgnuti
oštroj kritici a ne, tek tako, preuzeti. Ovo je nešto kasnije jasno primetio Niče. Po njegovom
mišljenju, kada kažemo munja seva mi zapravo umnožavamo jednu te istu stvar. U samoj
munji je već dato sevanje – kaže otprilike Niče. Međutim, hiljadugodišnja prinuda da mislimo
u relaciji subjekat-predikat (subjekt-objekt) nas obmanjuje da se radi o dve različite stvari.
Dakle, da postoji nekakva supstancija koja misli nezavisno od samih misli jeste nešto što
najpre treba dokazati. Na ovom stupnju, Dekart je, vidimo, podbacio.
…..Međutim, vratimo se sada na samu izvesnost sintagme Cogito, ergo sum.
…..Prvi problem ovakvog stava je već implicitno dat u samoj Dekartovoj formulaciji. Naime,
pokazuje se da sintagma Mislim, dakle jesam nije univerzalna u pogledu ovoga mislim.
Zapravo, kada mislim nešto van sebe samog (npr. mislim o cveću) nemam nikakav (jasan)
uvid u to da ja jesam. „Njegov „cogito“ […] ne predstavlja svijest kao takvu, kao prosto
mišljenje, odnosno misaoni sadržaj, već refleksiju o tom mišljenju, znanje da mislim,
spoznajnu djelatnost, to jest upravo – samosvijest.“ Dakle, najpreciznije formulisanje
Dekartove sintagme bi glasilo Mislim (samoga sebe), dakle jesam. Van toga da „mislim
samoga sebe“ ja, zapravo, misleći nisam.
…..Ukoliko potražimo korene ovog čuvenog Dekartovog stava ne možemo a da se ne vratimo
na period ranog srednjeg veka, na Avgustinovu formulaciju Si fallor, sum – Ako se varam,
jesam. I ova sintagma, poput Dekartove, jeste izvesna u najvećoj mogućoj meri. Ipak,
nekakva tehnička razlika sastoji se u tome što se Dekartova formulacija prema Avgustinovoj
odnosi kao rod prema vrsti. Jer, kako kaže Koplston, „sumnja [varanje] je jedan oblik
mišljenja.“ Dakle, ove dve sintagme se, van obima i Avgustinovog izražavanja u
hipotetičkom obliku, suštinski ne razlikuju. Cogito, ergo sum ima ne-hipotetički oblik
primarne „istinite izvesnosti“.
…..Ipak, i pored svih mana, možemo reći, cilj je postignut – temeljna izvesnost na osnovu
koje će Dekart dalje graditi je pronađena, jer „[…] saznanje našeg duha je izvornije i izvesnije
nego svako drugo, jer nijedan predmet ne možemo da pojmimo bez potvrđivanja i posrednog
82

sagledavanja svog vlastitog, mislećeg bića u njemu.“

Page

***
…..Nadalje, valja pomenuti još neke probleme koji su, šire ili uže, vezani za problem mislim,
dakle jesam.
…..Najpre, sintagma Cogito, ergo sum se, po svojoj formi, pokazuje kao nekakva vrsta
logičkog zaključka. Ovo ergoukazuje na to da je, na osnovu cogito, zaključeno ono sum.
Međutim, izgleda da Dekart to zapravo nije hteo da postigne. Cogito, ergo sum, po svemu
sudeći, nije nikakav zaključak. Prvo, ukoliko se držimo pravila zaključivanja po silogizmu,
videćemo da u formulaciji Cogito, ergo sumnedostaje jedna premisa. Klasičan silogizam se
sastoji iz tri suda – dve premise i konkluzije koja sledi iz premisa. Prva premisa je opšta i
zove se velika premisa. Druga premisa je posebna (uža) i zove se mala premisa. Tako,
klasičan silogizam, na primer, glasi : 1) Svi ljudi su smrtni. 2) Sokrat je čovek. 3) Dakle,
Sokrat je smrtan.
…..U Dekartovom slučaju, da bismo imali klasičan oblik zaključivanja po silogizmu, morao
bi da postoji sledeći oblik: 1) Svi koji misle jesu. 2) Ja mislim. 3) Dakle, ja jesam. Dakle,
jasno vidimo da sintagma Cogito, ergo sum nema formu silogističkog zaključka (jer joj
nedostaje velika premisa).
…..Ipak, postavlja se pitanje, kakvog je onda oblika sintagma (bolje reći sud) Cogito, ergo
sum? Odnosno, na koji način je Dekart do njega došao.
…..„[…] u stavu mislim, dakle jesam nema ničega što mi garantuje da govorim istinu, osim
toga što vrlo jasno vidim da treba postojati, da bi se mislilo.“ Stoga, Cogito, ergo sum nije
nekakav, iz sveta izvedeni zaključak, već vrlo jasan uvid duha u sebe samog i sopstvenu istinu
(solus mentis inspectio). Naravno, iz ovoga mogu da zaključim jedino to da sam stvar što
misli. Cogito, ergo sumne može dokazati postojanje tela (materije). Međutim, i ovde se otvara
prostor za upućivanje kritike Dekartu. „Primedba koja je upućena Dekartu jeste da on ovde
razlikuje dušu, duh ili svest od tela, ali da nema prava da to čini na ovom stupnju, budući da
nije dokazao da nijedna telesna stvar ne može da misli ili da je mišljenje u suštini duhovni
proces.“ I ovde je, vidimo, Dekart podbacio. Jednostavno, da bi njegov sistem uopšte mogao
„da živi“, potrebno je mnogo toga najpre proizvoljno pretpostaviti iprihvatiti.
…..Nadalje, valja se ipak vratiti na ono solus mentis inspectio. Ukoliko bismo verovali
Lajbnicu, sve istine valja podeliti na „istine uma“ i „činjenične istine“.„[…] postoje dve vrste
istina: istine uma i činjenične istine. Istine uma su nužne i njihova suprotnost nije moguća.
Činjenične istine su slučajne i njihova suprotnost je moguća.“ Ukoliko pratimo ovu
Lajbnicovu distinkciju, možemo se zapitati u koju od ovih istina spada Cogito, ergo sum?
Uslovno, moglo bi nam biti dopušteno reći da su istine uma isto što i „analitičke istine“ dok bi
činjenične istine bile „sintetičke istine“. Dalje, sledeći Kanta, to bi značilo da su prve istine
„neproširujuće“ (subjekat već sadrži predikat) dok su činjenične istine „proširujuće“ (predikat
nije imanentno sadržan u subjektu). U koju, dakle, istinu spada Dekartova sintagma Cogito,
ergo sum?
…..Ukoliko nastavimo, možemo primetiti da „analitičke istine“ nisu egzistencijalne istine,
odnosno, ove istine ne mogu verifikovati nikakvo postojanje. „Osim u slučaju Boga, istine
uma nisu iskazi kojima se tvrdi postojanje bilo koje pojedinačnosti.“ Ovakvo Lajbnicovo
shvatanje nužnosti i kontigentnosti egzistencije je istovetno sa Dekartovim. U Meditacijama,
Dekart kaže da, pošto se brdo ne može zamisliti bez doline, nije nužno da to brdo, koje se tako
zamišlja, negde i postoji. Međutim, Bog, kao savršeno biće, nužno postoji. Jednostavno, nije
moguće zamisliti Boga koji ne postoji, jer priroda Boga ne sadrži nikakvu manjkavost.
83

Gotovo to isto kaže i Spinoza. Iz ovoga onda sledi da Cogito, ergo sum ne može biti „istina
Page

uma“. Međutim, na jednom mestu u Meditacijama, Dekart kaže „ne tvrdim sada ništa osim
ono što je nužno ( podvukao I.V ) istinito; ja sam[…] stvar što misli (res cogitans),[…]“ Šta
sada znači ovo nužno? To nije nikakva istina uma. Istine uma nisu egzistencijalne istine.
Međutim, kaže Lajbnic, negiranjem istina uma direktno se upada u logičku protivrečnost (npr.
trougao nema tri ugla). Zanimljivo je, kada bolje pogledamo, da kada bismo negirali
iskaz Cogito, ergo sum zaista bismo zapali u nekakvu protivrečnost. Jer, reći Mislim, dakle
nisam bi u najmanju ruku bilo čudnovato. Ali, po svemu sudeći, iako naizgled besmislen, ovaj
iskaz nije logički protivrečan jer, po svemu sudeći, u samom pojmu mislim ipak nije sadržano
to da nužno jesam. Dakle, on nije analitički (u Kantovom smislu te reči). Iz toga sledi da je
Cogito, ergo sumčinjenična istina. Uostalom, šta je drugo Dekartov jasan uvid duha do jedna
subjektivna, neoboriva činjenica. Ipak, ako je zaista tako, ta istina ni na koji način ne bi mogla
biti nužna (istina uma) a, vidimo, ona to jeste. Stoga se ispostavlja da postoji neka treća klasa
istine, nekakva nužna činjeničnost. I zaista, Dekart po svemu sudeći i nije imao ništa drugo na
umu do to da dok mislim, dotle i jesam. I samo dok mislim! Autor u literaturi nigde
eksplicitno nije naišao na ovaj problem. Zbog toga, autor će ova razmatranja ostaviti za neku
drugu priliku. On se samo nada da je ovim problemima uspeo da otvori neka pretežno nova,
ne previše obrađena pitanja. No, vratimo se Dekartu.
…..Još jedan problem vezan za sintagmu Cogito, ergo sum jeste problem privatnosti. Naime,
to da ja mislim jeste jedna vrsta privatnog osećanja i ni na koji način se demonstrativno ne
može pokazati. Kao što se ne može pokazati bol, tako se ne može pokazati ni misao. I kao što
kaže Huserl, takav ego vrši nekakvo solipsističko filozofiranje. Ja mislim jeste
izvesnost„solus ipse“. A da bi rešio problem drugih mislećih bića, Dekart je, videćemo,
posegnuo za onim što se u Srbiji tradicionalno kaže „Ajd’ Bože pomozi!“
…..Sada ćemo ukazati na još jedan vrlo zanimljiv problem koji nam može biti od značaja,
kako za gore navedenu Lajbnicovu distinkciju, tako i u širem kontekstu. Naime, čuveni,
brilijantni filozof Alfred Ajer, izneo je niz zanimljivih opaski povodom sintagme Cogito, ergo
sum. U svojoj knjizi, Problem saznanja, na jednom mestu kaže: „sâm iskaz da ja mislim [nije]
izraz neke nužne istine. Ako on izgleda nužan, to je zbog besmislenosti njegovog poricanja.
Reći „ja ne mislim“ znači načiniti sama sebe smešnim,[…] ali to nije protivrečno samome
sebi.“ Dalje,Ajer kaže „Kad bi me neko upitao, Otkuda znate da ste svesni? Kakvo
svedočanstvo imate za to da postojite? ja ne bih znao šta da mu odgovorim: ne bih znao kakva
se vrsta odgovora očekuje. Pitanje bi izgledalo kao neka šala, parodija na filozofsku
opreznost. Ako bi se ono ozbiljno postavilo, mogao bih se uvrediti: Kako to mislite, otkuda
znam da postojim? Tu sam, zar ne, i razgovaram sa vama. Ako bi se zahtevao „filozofski“
odgovor, moglo bi se reći da sam pozivanjem na svoje iskustvo dokazao da postojim i da sam
svestan. Ali onda ne ni na kakvo posebno iskustvo. Ma koje osećanje ili opažaj koji bih hteo
da navedem poslužili bi podjednako dobro.“ Vidimo da Ajerovi argumenti, iako neobični, ni
najmanje nisu za zanemarivanje. U velikoj meri, u okviru razmatranja „istina uma i
činjeničkih istina“, oni nam idu u prilog. U daljem izlaganju Ajer kaže kako, zapravo, sve
naše istine i obmane leže jedino u jeziku, u verbalnom izrazu. „Ako je naš cilj da nikad ne
podležemo obmani, bilo bi mudro da se potpuno uzdržimo od upotrebe jezika. […] tek sa
upotrebom jezika stupaju potpuno na pozornicu istina i zabluda, izvesnost i neizvesnost.“
…..Pred sam kraj ovog poglavlja, valja podsetiti i na Huserlove zamerke Dekartu. Na jednom
mestu u Kartezijanskim meditacijama, Huserl kaže – „ništa ne ostavljamo da važi osim onoga
[…] što sami ne bismo vidjeli. U tome je Descartes pogriješio i tako je došlo do toga da je on
stajao pred najvećim od svih otkrića, on ga je na određen način već izvršio ali ipak nije
shvatio njegov pravi smisao, tj. smisao transcendentalne subjektivnosti, pa tako nije
84

prekoračio ulazna vrata koja vode u pravu transcendentalnu filozofiju.“ Huserl zapravo
Page

zamera Dekartu što nije ostao u okviru sigurnih granica onoga Cogito već je, brže-bolje,
pojurio da dokaže i materijalni svet. Po Huserlovom mišljenju, Dekart je izvršio ono što se
zove „natrag ka samim stvarima“ (natrag ka samim fenomenima, ka svesti) ali je, van te
izvesnosti, ipak ponovo otišao u neizvesnost materijalnog sveta, uključujući pritom i Boga i
njegovu veracitas.
…..Ovim smo iscrpeli sve ključne probleme vezane za problem sintagme Cogito, ergo sumi
sve što uz nju kao ključno i relevantno ide. Na samom kraju, citiraćemo jedno mesto iz
Koplstonove Istorije filozofije. „[…] čini se da […] Dekart menja svoje stanovište između
Druge i Treće meditacije. Primat iskaza Cogito, ergo sum ustupa mesto primatu ideje o
savršenom. […] polazna tačka argumenta o postojanju Boga nije puki Cogito, ergo sum,
posmatran bez odnosa prema ideji Boga, već Cogito, ergo sumposmatran kao tvrdnja o
postojanju bića koje poseduje ideju savršenog i koje je u svetlu te ideje svesno sopstvene
nesavršenosti, konačnosti i ograničenja. Prema tome, ono što je dato nije golo sopstvo već
sopstvo koje ima u sebi reprezentativnu sliku beskonačnog savršenog bića.“ Zaista, problem
Boga jeste ključni problem za celokupno dalje razumevanje sintagme ali i supstancije i
Dekartove ontologije i epistemologije uopšte.
…..Problem Božije egzistencije i problem istinistosti telesnih stvari te onoga što nas okružuje
može biti od pomoći u razumevanju iskaza Cogito, ergo sumali ne na način koji u ovom radu
već nije bio pomenut te ne ključno. Sa druge strane, ti problemi otvaraju pregršt novih
problema i pitanja koji ovom radu prosto ne pripadaju. Shodno tome, rad smo ovim završili.
.
LITERATURA

 Rene Dekart, Meditacije o prvoj filozofiji, Izvori i tokovi, Zagreb, 1975.

 Rene Dekart, Rasprava o metodi, Estetika, Valjevo-Beograd, 1990.
 D Spinoza, Etika, Bigz, Beograd, 1983.
 V Lajbnic, Monadologija, Eidos, Vrnjačka Banja, 1995.
 Huserl, Kartezijanske meditacije, Izvoro i tokovi, Zagreb, 1975.
 Koplston, Istorija filozofije III, Bigz, Beograd, 1994.
 Kangrga, Racionalistička filozofija, Matica Hrvatska, Zagreb, 1957.
 Vindelband, Povijest filozofije, Naprijed, Zagreb 1978.
 Ejer, Problem Saznanja, Plato, Beograd, 1998.
 Nelson, Introduction: Descartes´s Ontology, University of California, Irvine, 1997.

.
85
Page
 KRITIKA
Aleksandra Jurukovska

JEDNOSTAVNA KOMPLEKSNOST
.
.
(Dejan Trajkoski, Neverstvo, samostalno izdanje, 2014)
.
…..Roman Neverstvo Dejana Trajkoskog govori o običnim ljudima preko psihološki
oformljenih i zaokruženih likova, kroz jednostavnu, naizgled trivijalnu priču, prenesenu iz
više aspekata i sa više tačaka gledišta. Interesovanje za običnog čoveka i njegovu
svakodnevicu, probleme koji, iako banalni, pomeraju glavne junaka (Mena i Sone) i njihovu
okolinu sa uobičajene ose, Trajkoski je najavio već u svom prvom romanu Istina. Ljubav –
Rašomonijada. I u njegovom drugom romanu glavna tema je ljubav i nemogućnost da joj se
ostane veran. Ova autorova ideja se prostire na dva kontinenta posredstvom lične istorije
Soneta – Makedonca koji pečalbari u Americi, što je ujedno i jedan vid intertekstualnosti ili
citata Pečalbara Antona Panova.
…..Neverstvo je roman ispripovedan stilom bliskim narodnom, usmenom stvaralaštvu, sa
negovawem narodnog jezika i korišćenjem arhaizama, zbog čega na momente podseća na dela
Petra M. Andrevskog, posebno na Pirej. Približavanje ovoj lektiri je prisutno i na strukturno-
naratološkom planu – priču čitamo iz perspektive dva glavna junaka, najpre iz Sonetove, a
potom i iz Menine, ali i iz nekoliko „nepristrasnih” kazivanja drugih sporednih
likova. Neverstvo se približava remek-delu Andreevskog i preko izbora teme i kontekstom –
Makedonija i Makedonci dvadesetih godina minulog veka, ratovi na ovim prostorima i
frontovska „podeljenost” naših ljudi koji jadikuju i pitaju se čija li će čizma da ih ugnjeta ili u
čijim će redovima biti regrutovani.
…..Tu je i narodna mudrost (na primer, reči Sonetove babe) kojoj su suprotstavljenje
filozofije Ničea i Šopenhauera, date u onim delovima u kojima se narator obraća ili u
epizodama u kojima Sone preispituje svoju ljubav i vernost. U ovom delu Trajkoski se
odlučuje za interesantan postupak: pre svega, nameće se utisak da je narator sveznajući, da bi
se kasnije ispostavilo da i on pokazuje znake sumnje, pa čak i to da mu može biti oduzeta i
glas i pravo da priča priču. Ova „raspoloženja” se smenjuju kao na filmskom platnu, skoro
kao postupcima filmske montaže, što je samo još jedan dodatak jednostavnoj kompleksnosti
delu Dejana Trajkoskog.
…..Knjiga se čita brzo, čitalac lako ulazi u Sonetov svet, ali, takođe, i u Menin, a tamo ga
čekaju iznenađenja i putovanja, koji se nalaze u rasponu od bajke do istorije, sa mnogo
ljubavi, tradicije i cinizma..
86

…………………………………………………….Sa makedonskog Tijana Koprivica

Page
Ivan Damnjanović

ANGAŽOVANOST POD ANESTEZIJOM

.
.
(Petar Matović, iz srećne republike, Kulturni centar Novog sada, Novi Sad, 2017)
.
……Dve godine nakon izlaska četvrte zbirke poezije požeškog pesnika Petra Matovića, leta
2017. godine, desetina tekstova koji je tumače, promišljaju ili se na nju kritički osvrću, kao i
nemalog broja nagrada koje dolaze kao potvrda njenog (neospornog) kvaliteta, teško je o
ovim pesmama reći nešto suštastveno, a da je istovremeno i originalno. Spektar tema koje
autor u zbirci pokreće i doživljaj koji one bude, međutim, teraju na duboko razmišljanje i
vuku čitaoca da o njima progovori. Ova zakasnela refleksija, stoga, posledica je dugoročnog
nemira koji samo jedna snažna umetnička tvorevina može da izazove.
……Posmatrajući dosadašnji opus Petra Matovića, prvi utisak koji ova zbirka donosi je
povećanje stepena socijalne, ali u bitnom smislu i političke angažovanosti, koju autor,
odnosno lirski subjekt, preduzima. Kontempliranje o problemima sa kojima se kao društvo,
kako na globalnom, tako i na lokalnom planu suočavamo, nije ni dosad bilo strano ovom
pesniku, ali moglo bi se reći da u ovoj zbirci zadobija status interpretativnog epicentra i
ključne tačke oko koje bi trebalo da se vrti svaki diskurs o njoj. Takva angažovanost, naravno,
kao i u svakoj rasprave vrednoj poeziji, nije isporučena sama od sebe, već posredstvom jakog,
ali u isto vreme i vrlo delikatnog pesničkog doživljaja, što je dodatno začinjeno uvođenjem
instance promišljanja svrhe i uloge poezije u ovom posredničkom odnosu. Već na samom
početku, u uvodnoj pesmi prvog ciklusa, autor definiše poeziju kao „morfijum, a ne hleb i
novac”, čime pruža jasne konture onoga što će u daljem toku zbirke razvijati, tačnije, nudi
ključeve za shvatanje zbirke kao razmišljanja o raznolikim teškoćama sa kojima se,
individualno i(li) kolektivno, u Srbiji i svetu u drugoj deceniji 21. veka suočavamo, iz
anestezirane pozicije pesničkog subjekta.
Već sam naslov na to upućuje. “Srećna republika” je ta teritorija u koju pesnik beži
kroz stvaralački postupak, ali i ona kojoj teži u stvarnosti i pokušava makar kroz pesmu da joj
se približi, ukazujući na anomalije koje sadašnje stanje sa sobom (do)nosi. Ona je, kao i svaka
utopija, rečima jednog drugog savremenog pesnika, Predraga Vukčevića – Bege Fanka,
„manje stvarna, a više idealna”, ili, ako hoćete, „ne postoji nit je postojala, rođena u
pesnikovoj tišini i čami”, da parafraziramo Jovana Dučića. Srećna republika može da bude i
(druga) Jugoslavija, kojoj se kao konceptu i administrativnom, kulturnom i svakom drugom
kontekstu koji je uokvirio njegovo detinjstvo, pesnik često vraća, i sa kojom deli utopističke
težnje i karakter. Stvaralačka jugonostalgija leži u pozadini čitavog prvog ciklusa, u kojem se
pesnik razračunava sa različitim faktorima koji su doveli do raspada Jugoslavije: sa snegom
na televizoru koji ga asocira na devedesete, sa krvlju koju autor neraskidivo vezuje za Balkan
87

(ili makar za njegovu nedavnu istoriju), sa sumornim (postjugoslovenskim) splitskim

obalama…
Page
……Naredni ciklus pesnik naziva najdirektnije moguće, „Kapitalizam”, i u njemu, kao što i
samo ime kaže, vrši induktivni zahvat ka opštem; sa lokalnog prelazi na globalno, sa muka
koje nas kao stanovnike Balkana opsedaju prelazi na muke koje kao žitelji planete Zemlje
mučimo. Slike zakrčenih gradskih ulica i šljaštećih bilborda, zatim zvuke bar-kodova i
fiskalnih kasa, kao konstitutivna obeležja kapitalističke antiutopije, autor efektno uokviruje
motivom omče na kravati, koju vidi kao neprekidnu oštricu „koja ne popušta” i „pouzdano
opominje na hijerarhije, norme i otplate”. Naredni ciklus ostaje u istom registru, s tim što se
poređenjem motiva menstrualne krvi sa „krvlju” koju prolivaju radnice u menzama (odlična
igra reči u naslovu pesme, „Menzis”), spremajući hranu za radnike na traci u fabrikama, koji
opet u simboličkom, ali sve više, pogotovo u poslednje vreme, i u materijalnom smislu
prolivaju krv, s jedne strane ostvaruje tematsko-motivaciona veza između prethodna dva
ciklusa, dok se sa druge poetski spaja patrijarhalna i klasna opresija na jedan retko viđen
način, makar kada je srpska poezija u pitanju.
……Četvrti ciklus započinje naslovnom pesmom koja unosi novu dimenziju u pomenuti
odnos između angažovanosti lirskog subjekta, njegovog ličnog doživljaja sveta i poezije. To
je, naime, ljubavna komponenta, kojom se ovaj već u dovoljnoj meri sofisticiran posrednički
odnos još više oplemenjuje. Socijalna pravda se tako predstavlja kao ideal, (jedino) uporediv
sa osećajem kada se dodirnu kože dva ljubavnika, čime se ukazuje na njen suštinski čulni i
materijalni karakter i, možda po prvi put u zbirci, iznosi jedno afirmativno viđenje sveta,
makar u (dalekoj) perspektivi. Ostatak ciklusa donosi vraćanje (post)jugoslovenskom prostoru
preko, ovoga puta nešto vedrijih, slika Dalmacije, čime pesnik kao da nastoji da uspostavi
neprekidni balans između globalnog i lokalnog, što narednim, petim ciklusom, ponovo
posvećenim kapitalizmu i za njega karakterističnim slikama dima iz fabrika i reklamnog
pakla, dodatno učvršćuje.
……Poslednji ciklus unekoliko se izdvaja od prethodnih, budući da je gotovo u celosti
autopoetskog karaktera. Preko motiva tastature pesnik, pomalo elegično, upućuje na
materijalni postupak sopstvenog stvaranja i kao da žali za skorim krajem, koji znači i izlazak
iz komforne zone delovanja morfijuma, čime nas vraća na sam početak i svojoj zbirci daje
cikličnu kompoziciju. „Srećna republika” nestaje u oblaku duvanskog dima, a njen svet ostaje
da leži „između nas i ove hartije, nepodeljeno”.
Treba istaći da svi prepoznatljivi elementi poezije Petra Matovića i u ovoj zbirci ostaju
na snazi; popkulturne reference, kao jedan od najznačajnijih, recimo, mogu se naći svuda – u
posvetama, aluzijama, ali najčešće uz momente u kojima pesnik uspostavlja dijalog sa
tradicijom. Indikativan primer u tom smislu je stavljanje Tenesija Vilijamsa i Džima
Morisona rame uz rame u jednoj pesmi, čime kao da se, makar latentno, u pozadini,
gorepomenutim pridružuje još jedan vid aktuelnih socijalnih problema, kako ovde, tako i u
većem delu sveta, a to je, za LGBT osobe toksična i duboko problematična, dominacija
heteronormativnosti.
Zbirka iz srećne republike hvale je dostojan pokušaj da se izađe iz uobičajenog
pesničkog rakursa, koji podrazumeva postavljanje pitanje, ali ne i nuđenje odgovora, čime se
ovaj tip poetskog diskursa približava filozofskom. Autor, doduše, možda baš i ne nudi neke
konkretne odgovore, ali makar nastoji da nas uputi na mesta na kojima se oni mogu naći. Ova
činjenica dokaz je dostizanja pune zrelosti Petra Matovića kao pesnika i sigurno jedan od
glavnih razloga za uspeh koji je zbirka postigla.
88

.
Page
Pavle Živković

JUNAK U KRPLJENJU SOPSTVA

.
.
(Aleksandar Dobrijević, Mešavinar, Lom, Beograd 2018)
.
…..Knjiga Mešavinar tek je drugi roman Aleksandra Dobrijevića (Prvi roman Potrepštine po
Martinu: roman objavljen je 2009. godine.), profesora etike na Odeljenju za filozofiju
Filozofskog fakulteta u Beogradu. Iako se može očekivati da univerzitetski profesor filozofije
i u svojim proznim delima ima mnoštvo referenci povezanih sa naučnom granom kojom se
bavi, roman nije opterećen intertekstualnim elementima, koji bi otežali čitanje dela prosečnom
čitaocu neupućenog u filozofiju. Delo je napisano pitkim stilom, „čita se u jednom dahu”
(kako je i priređivač naglasio), ali ostavlja i mogućnost da pažljivom čitaocu pruži
zadovoljstvo tumačenja teksta kao uzbudljive mreže pojmova i znakova.
…..Aleksandar Dobrijević dugim, pažljivo ispreplitanim rečenicama glavnog junaka
knjige Mešavinar predstavlja kao subjekta u rascepu između socijalnih i emotivnih problema.
Glavni lik ovog romana je prosvetni radnik koji se u kandidovskom lutanju poigrava sa
začaranim trouglom porodica-ljubav-novac.
…..Prateći tok svesti glavnog junaka čije misli često gravitiraju na ivici sa groteskom, autor
nam na nekoliko mesta postavlja žargonske odrednice koje konstituišu junaka kao
raspolućenu ličnost između stvarnog i imaginarnog. U toj potrazi je ključna i junakova
opsesija za neprekidnim čitanjem, tako da mu je otac pripisao izmišljeni glagol
– mešavinariti: „Opet mešavinariš, jer čitanje na mene imalo uvek imalo neverovatan učinak,
nikada me čitanje nije uspavljivalo, nego, naprotiv, razbuđivalo, leći sa knjigom u krevet
kasno noću za mene je značilo imati neprospavanu noć…”
…..Promena prostora otvara zaplet romana – junak odlazi iz Srbije u Kanadu (kako bi posetio
umirućeg strica) u trenutku kada ga njegovi nepromišljeni postupci dovode do sukoba sa
društvom i okolinom. Vešto premeštanje lika kroz prostor i nemogućnost pronalaska mira u
sredini u kojoj se nalazi predstavlja dobar primer onoga što Nortrop Fraj žanrovski svrstava u
komediju bega, dok su likovi sa kojima se junak susreće uglavnom površno oslikani, ali
ispunjavaju funkciju stvaranja začudnosti koja daje dinamiku romanu.
…..Roman obiluje egzotičnim likovima kao što su crnkinja Kendi ili pripadnici Seneka
plemena, sa kojima se susrećemo tokom junakovog boravka u Kanadi. Sam glavni lik je
pripadnik srednje klase kome je veliki deo mladosti protekao tokom ratova devedesetih. Iako
se ovaj roman ne bi mogao striktno svrstati u korpus generacijskih romana, junak zajedno sa
prijateljima Ćegom, Tucom i Serom često prolazi kroz proces krpljenja, žargonski izvedenim
pojmom u značenju suočavanja sa raznoraznim životnim problemima.
…..Za refleksivnost oca skribomana (neprekidno piše knjige) i sina mešavinara zaslužni su i
događaji iz junakovog detinjstva – često smenjivanje maćehi. Pored okupiranosti čitanjem,
89

druga njegova opsesija je upravo vezana za taj odnos – opsednutost u potrazi za maćehama
koje su bile važne u periodu njegovog odrastanja. Nagli prekidi odnosa oca i maćeha bolno su
Page
uticali na tok njegovog odrastanja, pa je legitimno pitanje da li je Mešavinar priča o
nedovršenoj ličnosti, na koje bi možda neko psihoanalitičko tumačenje dela dalo najbolji
odgovor.
…..Iako nagomilane ljubavne afere prave putanju po kojoj pratimo doživljaje
protagoniste, mešavinarenje i introspektivnost uvek ga vraćaju na polazno pitanje – „Gde je
moje mesto u svetu?”. Rasplet priče ovog postmodernog Čajlda Harolda ispunjava horizont
očekivanja koji je autor nametnuo u celom romanu, čineći ga intrigantnim i komičnim u isto
vreme.
…..Dozvoliti sebi upadanje u zamku biografizma (autor svira u jazz-fusion bendu Mangus) ne
bi bila strahovita greška, ocenivši da ovaj roman nalikuje jazz albumu koji je prepun
promišljenih improvizacija koje nas naposletku vraćaju na početak radnje, praveći zaokruženu
celinu, a zabavan karakter ovako ukomponovanog dela zaslužuje da se još neki put pritisne
dugme za Replay.
.

90
Page
 DRAMA
Olivera Kolarić

RAHELA
.
.
pozorišna drama
.
.
Lica:
RAHELA FERARI
PRVA, DRUGA I TREĆA DEVOJČICA
GOSPODIN FLAJŠMAN
REDITELJ
OLGA ILIĆ
MARTA
ACA STOJKOVIĆ
PRVI, DRUGI I TREĆI GLUMAC
KAPITALINA ERIĆ
AGENT SPECIJALNE POLICIJE
SVEŠTENIK
HITLER
DVA ČOVEKA
18 uloga = 8 glumaca

1. Rahela
2. Aca
3. Kapitalina, Druga devojčica
4. Marta, Treća devojčica
5. Olga Ilić, Prva devojčica
6. Flajšman, REDITELJ (glas)
91

7. Prvi glumac, Sveštenik, Prvi čovek, „Toni“

8. Drugi glumac, Agent, Hitler, Drugi čovek, „Spiker“
Page
U drami je iskorišćen odlomak iz antifašističke pozorišne drame Karela Čapeka „Mati“
(„Matka“, 1938), u autorkinom prevodu. Rahela Ferari je igrala ulogu Majke u izvođenju
ovog komada 1945, na sceni Vojvođanskog narodnog pozorišta, u režiji Siniše Ravasija.

.
Školsko dvorište. RAHELA (kao Bela) se zabavlja praveći senke na zidu školske zgrade. TRI
DEVOJČICE se igraju školice.
.
PRVA DEVOJČICA: Ja ću biti ruža.
DRUGA DEVOJČICA: Ne, ja sam ruža.
PRVA: E, baš nisi.
DRUGA: Jesam, jesam i jesam!
PRVA: Moja majka je jutros razgovarala s gospođicom Štajner. Gospođica Štajner je obećala
da ću ruža biti ja.
DRUGA: I moja majka će danas razgovarati s gospođicom Štajner.
PRVA: Moj otac će platiti popravku školskog krova.
DRUGA: Dobro, ja ću onda biti ljubičica.
TREĆA DEVOJČICA: O čemu vas dve to govorite?
DRUGA: Zar ne znaš? Pripremamo predstavu za dan škole.
PRVA: Ja ću biti ruža.
DRUGA: A ja ljubičica.
TREĆA: A ja? Šta ja da budem?
DRUGA: Ostali su još bela rada, dan i noć, perunika i đurđevak.
PRVA: Perunika? Fuj. Nikad ne bih bila perunika.
TREĆA: Ni ja.
DRUGA: Ni ja.
RAHELA: Ja ću da budem perunika.
TREĆA: Šta, šta je rekla?
DRUGA: Bela hoće da bude perunika.
Devojčice se došaptavaju i kikoću. Školsko zvono. Devojčice odjure u mrak.
92

RAHELA: Da, ja ću biti perunika i biću najbolja od svih.

Page

.
Školska pozornica. Rahelu (kao Belu) Peruniku obasja jak snop svetlosti. Rahela vadi list sa
nacrtanom perunikom i pokazuje ga publici, a zatim se pokloni. Prolama se snažan aplauz,
uzvici oduševljenja, neko joj dobaci buket cveća. Rahela se radosno klanja. Prilazi joj
GOSPODIN FLAJŠMAN.
.
FLAJŠMAN (aplaudira): Bravo, bravo! (Pruža ruku.) Dozvoli da ti čestitam, dete moje.
RAHELA: Hvala, gospodine Flajšman.
FLAJŠMAN: Ti mene poznaješ?
RAHELA: Moj otac vam je šio odelo.
FLAJŠMAN: Zar si ti kćerka onog krojača Frajnda?
RAHELA: Jesam, gospodine.
FLAJŠMAN: Ime, kako beše?
RAHELA: Bela. Bela Rohel Frajnd. (Ne može da suzdrži smeh.)
FLAJŠMAN: Šta je smešno, dete moje?
Rahela pravi grimasu.
FLAJŠMAN: Šta je to?
RAHELA: Vaše lice na prvoj probi u očevoj radnji.
FLAJŠMAN: Bela, tvoj otac je najgori krojač kog sam upoznao.
RAHELA (smeje se): Ali on ume tako lepo i zanimljivo da priča. Mogla bih satima da ga
slušam.
Rahela izvodi jednostavan mađioničarski trik, vadi jaje iz džepa Flajšmanovog sakoa.
RAHELA: Kao dečak, otac je sanjao da postane cirkuski artista.
FLAJŠMAN: A ti, Bela, jesi li razmišljala šta ćeš biti kad porasteš?
RAHELA: Jednom me je gospođica Štajner isto pitala. Rekla sam joj ili učiteljica ili glumica.
Celo odeljenje mi se smejalo, ali je gospođica Štajner rekla da je biti glumac lep i uzvišen
poziv.
FLAJŠMAN: Gospođica Štajner je u pravu. Idi ti, dete, u glumice.
.
Flajšmanova figura nestaje u mraku. Plavičasta svetlost pada na Rahelu koja u jednoj ruci
drži kofer, starinski, drveni, a u drugoj buket. Rahela spušta kofer.
.
93

RAHELA (stežući buket): Taj Flajšman… Jednom, mnogo godina kasnije, gostovali smo s
pozorištem u Poljskoj. Na odlasku smo dobili puno, puno cveća, a ujutro, kad smo krenuli, u
Page

autobus sam cveće ponela samo ja. Znala sam da cveće ne može da se nosi preko granice.
Pitali su me gde sam to ponela. Rekla sam da nosim majci. Proputovali smo kroz Aušvic i
zaustavili se da posetimo bivši logor. Tu sam ostavila cveće svojoj majci. Bila je tamo jedna
soba od poda do stropa ispunjena koferima nekadašnjih logoraša. Na jednom od njih sam
videla ime Flajšman. Nisam se usudila da proveravam…
.
Klupa u parku. Rahela (kao Bela)sa dečijim kolicima sedi na klupi. Iz kolica se čuje plač
deteta.
.
RAHELA (blago njišući kolica): Oto, mili moj… Ne plači, dragi, tu je tvoja Bela, tu. Smeta ti
sunce? (Rahela pomera kolica, dete i dalje plače. Rahela zapeva neku dečiju pesmicu i dete se
polako umiri.) Eh, moj Oto… Znaš ono što sam rekla da ću ti biti učiteljica kad porasteš?
Ništa od toga, Oto. Moji nemaju para i ja više neću ići u školu. Nikad više, mili moj. Ali, šta
da se radi? Ti valjda nećeš imati takvih problema, tvoji su bogati. Reci, Oto, šta bi voleo da
budeš kad porasteš? Advokat, kao tvoj tata? Ne? Možda lekar? Ne… Ti ćeš, Oto, biti
umetnik…
.
Klupa i dečija kolica nestaju u mraku. Rahela obara kofer i staje na njega. Obasjava je
snažan snop svetlosti. Rahela je na pozornici.
.
RAHELA: Rado bih glumila u vašem pozorištu.
REDITELJ (glas): Glasnije, molim vas.
RAHELA: Kažem da bih volela da glumim u vašem pozorištu. Umem i da pevam.
REDITELJ: Kod koga ste uzimali časove glume?
RAHELA: Nisam učila glumu.
REDITELJ: Razumem. Vi ste rođena glumica. Imate li bilo kakvo glumačko iskustvo?
RAHELA: Igrala sam u jednoj školskoj predstavi, ali to je bilo davno…
REDITELJ: Gospođice, šta vi uopšte znate o pozorištu?
RAHELA: Znam mnogo.
REDITELJ: Kako to?
RAHELA: Lajoš, moj brat od tetke, radio je u ovom pozorištu kao rekviziter. Sigurno znate
Lajoša? Lajoš Lajner? Njega svi znaju. Zahvaljujući Lajošu, gledala sam sve predstave. Neke
i po više puta. Ima uloga koje znam napamet…
REDITELJ: Da, učinilo mi se da vas odnekud znam. Kako ono beše… Stela?
RAHELA: Rahela. Rahela Ferari.
94

REDITELJ: Gospođice Ferari, rekli ste da umete da pevate?

Page
RAHELA: Pevam u jevrejskom horu. Uskoro ćemo imati koncert u sinagogi.
REDITELJ: Gledali ste Tri devojčice?
RAHELA: Šest puta. (Zapeva.) „Kad nam bog decu da, to beše zlatna sreća sva, pa kad su još
malena mislimo da će ostati, al’ sad prolaze dani…“
REDITELJ: Glumica koja igra Treću devojčicu se udala. Više se neće vraćati u pozorište.
RAHELA: O? Baš šteta.
REDITELJ: Šteta? Pa, za vas nije. Čestitam, dobili ste ulogu.
RAHELA: O, gospodine…
REDITELJ: Zahvaljivanje ćemo ostaviti za kasnije.
RAHELA (ushićeno): Kako god vi kažete.
REDITELJ: A sad, pravo na probu.
RAHELA: Koliko dana imam da spremim ulogu?
REDITELJ (gleda na sat): Imate sedam sati i jedanaest minuta do početka predstave.
RAHELA: Sedam sati?
REDITELJ: I jedanaest minuta. Šta je bilo? Nećete mi se valjda sad predomisliti?
RAHELA: Ne, gospodine, nikad.
.
Garderoba u pozorištu. OLGA ILIĆ sedi pred ogledalom i šminka se za nastup. Rahela stoji
nedaleko od nje, posmatra je.
.
RAHELA: Stalno se pitam odakle joj to… Gledam je svaki dan, upijam sve što radi… I još ne
mogu da shvatim. (Okreće se prema publici.) Igramo tako u jednom komadu gospođa Olga i
ja. Komad se zove Sveti plamen, pisac Somerset Mom. Ona igra majku. Sin joj je povređen u
avionskoj nesreći, bio je pilot. I umre. Počne istraga. Neko ga je otrovao. Žena? Majka ne
dolazi u obzir, majka je majka. Možda ipak žena? Mlada je, hoće da živi… Ja igram tu mladu
ženu. Kleknem pored Olge i stavim joj glavu u krilo, a ona počne ispovest: koliko je volela
sina, i kako nije mogla da gleda njegove patnje. Žena mlada i lepa, a on u kolicima, nemoćan.
Rešila je da ga ubije… Gledam od dole te grudi kako se cepaju i pitam se odakle joj to. Posle
pitam i nju, a ona mi kaže: „Nije to ništa, samo treba biti jednostavan.“

Gospođa Olga ustaje, prilazi Raheli i uzima je za ruke.

OLGA: Dušo moja, kako govoriš mađarski?
RAHELA: Kao maternji.
95

OLGA: Izvanredno. Uprava pozorišta hoće da pošalje jednog mladog glumca na usavršavanje
Page

u Budimpeštu. Ja sam predložila tebe.

RAHELA: Mene? Zašto?
OLGA: Zato što mislim da si dobra.
RAHELA: Hvala vam, Olga. Možda sam zaista dobra, ali vi, vi ste savršeni, a ja nikad neću
biti kao vi.
OLGA: Dušo moja, i ne treba da budeš kao ja. Reći ću ti nešto: nikad ne oponašaj, nikad. Čak
ni samu sebe…
.
Gospođa Olga nestaje u mraku. Rahela oblači žaket, na glavu stavlja šešir, navlači rukavice.
Uzima kofer, onaj isti, starinski, drveni.
.
RAHELA: U to vreme, Budimpešta je jedan od glavnih pozorišnih centara u Evropi. U njoj
rade dvadeset i četiri pozorišta i preko osamdeset bioskopa. Dobijam priliku da odlazim na
probe u Nemzeti šinhaz, Narodno pozorište. Gledam predstave, razgovaram s glumcima,
rediteljima… Svaki dan sedim u zamračenom gledalištu i posmatram ih dok rade. Radi se
puno, ozbiljno i posvećeno. Fascinira me njihova profesionalnost i pedantnost u obradi
scenskog zbivanja i inscenaciji. Razmišljam kako bi bilo lepo da na takav način radim u svom
pozorištu. A posle četiri meseca, ipak, presrećna sam što se vraćam kući…
.
Voz ulazi u stanicu. Na peronu se naizmenično pale natpisi sa imenima gradova
BUDIMPEŠTA – NOVI SAD.
Na velikom platnu poslednji kadrovi filma „Dama s kamelijama“ Džordža Kjukora, sa
Gretom Garbo u glavnoj ulozi. Rahela sa svojom sestrom MARTOM izlazi iz bioskopa.
.
MARTA: Božanstvena je!
RAHELA: Opet si plakala?
MARTA: Pa zbog toga i idem u bioskop.
RAHELA: Onda te sledeći put vodim na komediju.
MARTA (smeje se): Važi.
Rahela i Marta hodaju ulicom.
MARTA: Obožavam Gretu. A ti?
RAHELA: Prosto ne možeš da odvojiš pogled od nje.
MARTA: Zbog toga valjda i jeste zvezda.
RAHELA: Jesam li ti pričala kako su mi u Budimpešti tražili autogram? Na probe sam mogla
96

da uđem samo sa propusnicom koju mi je izdala naša ambasada, pa je vratar pomislio da sam
neka vrlo važna osoba, zvezda. Drag čovek…
Page
MARTA: Majka i ja smo mislile da se nikad nećeš vratiti iz Budimpešte.
RAHELA: Pa da tebi ostane cela soba? Nisam valjda poludela.
Smeju se.
Rahela i Marta nailaze na izlog, zastaju, ogledaju se.
MARTA: Tako si elegantna, Bela.
RAHELA: Hvala, mis Marta. I vi imate lep šešir, mis Marta.
MARTA: Čuvaću ga do kraja života, obećavam.
RAHELA: Zašto? Već sledeće godine izgledaće kao šerpa.
MARTA: Moj Skjapareli kao šerpa? Nemoguće.
RAHELA: Devojko, tvoj Skjapareli je bedna imitacija. Pomiri se s tim.
MARTA: Nikad.
.
Smeju se. Iz daljine se čuje tresak polomljenog stakla.
.
RAHELA: Šta je to?
Marta hvata Rahelu pod ruku.
MARTA: Hajdemo kući.
RAHELA (dok hodaju): Šta je to bilo, Marta?
MARTA: Gospodinu Gliksu su opet polupali izlog.
RAHELA: Opet? Zar se već dešavalo?
MARTA: Ovo je treći put za dva meseca.
RAHELA: Ali, zašto?
MARTA: Zato što je Jevrejin, eto zašto.
RAHELA: Kako znaš da je samo zbog toga?
Marta začuđeno gleda u Rahelu.
Mrak.
.
Na pozornici dve drvene stolice. Rahela i ACA STOJKOVIĆ sede licem prema publici. Oboje
puše.
97

.
Page
RAHELA: Kad sam se vratila u novosadsko pozorište, on je već bio tamo, pristigao iz neke
putujuće trupe. Bio je četiri godine mlađi.
ACA: Već tad je bila vrlo omiljena, prava zvezda. Iskreno sam je poštovao.
RAHELA: Na sceni je delovao dekoncentrisano, a ja to nisam trpela.
ACA: O da, bila je vrlo, vrlo stroga.
RAHELA: Bože moj, kako je umeo da pocrveni…
ACA: Nekad bi oštro kritikovala moju glumu, ali ono što je govorila bilo je tačno, uglavnom.
RAHELA: Jesam li već rekla da je bio četiri godine mlađi?
ACA: Priznajem, znala je da me iznervira.
RAHELA: Rekla sam mu: „Znate li u čemu je vaš problem, gospodine Stojkoviću? Vi ste
rođeni komičar, a uporno hoćete da igrate tragediju.“
ACA: Nikad se nije otimala za glavne uloge. Igrala je šta god joj daju i u sve ulagala
podjednak trud.
RAHELA: Imao je blagu narav, za razliku od mene…
ACA: Da, njena unutrašnja boja je bila plava, ona najmekša, ali spolja, spolja je volela jarke
boje.
RAHELA: Umeo je da me nasmeje do suza.
ACA: Zaista ne znam zašto je toliko insistirala na razlici u godinama.
.
Rahela i Aca gase cigarete. Gledaju se.
Mrak.
Rahela ulazi noseći kofer. Spušta kofer i iz džepa vadi list papira.
.
RAHELA: A onda je stigao poziv iz Beograda. (Čita.) „Poštovana gospođice Ferari, visoko
ceneći Vaše glumačko umeće…bla, bla, bla… …Vaš izuzetni talenat…bla, bla……imamo
čast i zadovoljstvo…bla, bla, bla, bla… “ (Baca papir i podiže kofer.) Nikola Popović,
glumac, Petar S. Petrović Pecija, pisac, Viktor Starčić, glumac i Jovan Bata Konjović,
REDITELJ, osnovali su Umetničko pozorište u Beogradu, prvo privatno pozorište u Srbiji.
Osnivači nisu želeli da ih država subvencioniše, kako bi imali punu umetničku slobodu.
.
Na scenu ilazi Aca sa koferom u rukama. Stane pored Rahele.
.
98

ACA: Formirali su prvu stalnu glumačku trupu na radiju. Svakog utorka uveče uživo su
izvodili drame na Radio Beogradu.
Page
RAHELA: U početku su kuburili sa prostorom, a onda su se ustalili u zgradi Kolarca.
ACA: Želeli su da neguju moderan teatarski izraz, nekonvencionalnu, kolektivnu režiju…
RAHELA (poverljivo): Samo, to sa kolektivnom režijom im i nije baš išlo za rukom.
ACA: Bilo je to prvo pozorište bez suflera.
RAHELA: I prvo koje je imalo letnju scenu, na Kalemegdanu.
Rahela i Aca staju jedno naspram drugog.
ACA: Nisam se nimalo predomišljao. A vi?
RAHELA: Ni ja.
.
Početni taktovi poznate sving melodije iz 30-ih (Sing, sing, sing Benija Gudmena, npr.)
Rahela i Aca spuštaju kofere. Rahela i Aca plešu sving.U jednoj beogradskoj kafani. Aca i
DVA GLUMCA za stolom.
.
PRVI GLUMAC (podiže čašu prema Aci): Gospodo, za našeg kolegu i buduću uspešnu
saradnju. Živeli!
.
Glumci nazdravljaju.
.
DRUGI GLUMAC: Kolega, moram da primetim da ste vrlo uzdržani u piću. Niste valjda od
onih kojima škodi alkohol?
PRVI: Ostavi čoveka na miru.
DRUGI: Samo pitam.
ACA: Ne škodi mi, ali samo u malim količinama.
PRVI: Znaš šta, prijatelju, bolje se na vreme navikni. Za ono što nas očekuje, rakija će biti
najbolji lek.
DRUGI: Tipično gubitiničko razmišljanje.
PRVI (Aci): Kolega smatra da nas Srbe neko treba da nauči redu.
DRUGI: Pričajte šta hoćete, ali Nemci znaju za red. Pogledajte kako su osvojili Francusku.
Koji bi još evropski narod danas mogao tako? Nekad su to mogle slavne rimske legije, a
danas samo trupe Trećeg Rajha.
ACA: Meni oni izgledaju više kao Atilini Huni, samo modernizovani.
99

PRVI: Ima istine u tome.

Page
DRUGI (Aci): Površno gledate na stvari, prijatelju. Možda po brzini i pokretljivosti, da, ali
Huni su bili Azijati i u Evropu su došli samo da ruše i pljačkaju.
PRVI: A ovi će kao da ti zidaju?
DRUGI: Nemci već dve i po hiljade godina žive u srcu Evrope i predano grade ovu našu
evropsku civilizaciju. U literaturi, filozofiji, nauci, muzici, tehnici, u svemu je njihov doprinos
nemerljiv. I ovaj pohod koji sad sprovode, oni sprovode ne radi rušenja, nego radi dalje
izgradnje Evrope. Oni su danas vesnici nove ere, graditelji novog poretka. Uspe li Nemačka u
tome, svi mi Evropljani imaćemo koristi.
PRVI: Meni se čini da će od svega toga nastati samo haos i krvoproliće.
ACA: Slažem se.
DRUGI: To je komunistička propaganda. Da niste i vi simpaziter crvenih?
ACA: Ja? Možda i jesam.
DRUGI: Znao sam.
ACA: A možda sam i Jevrejin.
DRUGI: A ne, Jevrejin niste.
ACA: Kako znate?
DRUGI: Ne izgledate kao Jevrejin.
PRVI: A oko može da prevari, zar ne, kolega?
DRUGI: Ali nos ne vara. Ovaj ne zaudara kao Jevrejin…
.
Aca se naglo baca prema Drugom glumcu. Tuča, odigrana u ritmu slepstika, uz klavirsku
pratnju.
Mrak.

Rahela maramicom čisti Acinu raskrvavljenu arkadu.

.
RAHELA: Ne razumem… Ostavim vas pola sata samog i vi čoveku rascopate nos. C,c,c,…
Zabrinjavate me, kolega Stojkoviću. To uopšte ne liči na vas.
ACA: Kao što vidite, nije mi ostao dužan. Joj! Pazite malo. I nosorog bi bio nežniji.
RAHELA: Ne budite takva kukavica. Evo, završila sam.
ACA: Hvala Bogu.
100

RAHELA: I, hoćete li mi najzad reći šta vam je taj nesrećnik skrivio?

Page

ACA: Bio je nepristojan, eto toliko.

RAHELA: I zbog toga ste morali da mu polomite nos?
ACA: Da.
RAHELA: Vi muškarci ste prava deca.
ACA: Zato su nam i potrebne žene, da odrastemo.
RAHELA: Onda hitno da pronađete jednu, da ne bude veće zlo.
ACA: Možda sam je već pronašao.
RAHELA: Pa, drago mi je zbog vas.
.
Mrak.
Rahela sedi pred ogledalom i šminka se za nastup. Na stolu gipsani model glave i perika sa
sedim vlasima na njoj. KAPITALINA ERIĆ češlja periku.
.
KAPITALINA: Rahelu sam prvi put srela u Umetničkom pozorištu, tek što je došla iz Novog
Sada. Ja sam tad bila početnica, upravo pristigla iz glumačke škole, a ona je bila već iskusna
glumica. Sećam se tog prvog susreta… Rahela je nosila tamnosivi engleski kostim sa dve
srebrne lisice prebačene preko ramena, na glavi toka sa necom preko očiju, crna tašna,
rukavice… Izgledala je savršeno. Koji je bio naš prvi zajednički nastup? Bilo je to u Sterijinoj
„Zloj ženi“…
RAHELA: Ti si igrala Pelu, čizmarevu ženu.
KAPITALINA: A ti groficu Sultanu.
RAHELA: I baš smo bile dobre, je l’ da?
KAPITALINA: Ti si bila dobra, a ja sam se mučila. Nikako nisam mogla da se snađem u toj
ulozi. Imala sam neke šašave ideje u vezi s tim, ali se nisam usuđivala da ih ostvarim. Znaš da
sam ti pričala o tome. Sećaš li se šta si mi tad rekla?
RAHELA: Podseti me, molim te.
KAPITALINA: Rekla si:“Kapitalina, štagod ti navre, napolje s tim! Možda bude rogobatno,
jer nisi vežbala, ali ono samo želi napolje…“
RAHELA: Ako se sutra ne javi, iživelo se, a ako mora, samo će da se vrati. To sad govorim
ovim mladim glumcima.
KAPITALINA: Pamtila sam to celog života.
RAHELA: Ja samo tako i mogu da radim, jer to je za mene pozorište, jedna radost, jedna igra,
stvaranje… REDITELJima nekad ne bude pravo, ali ja svoje isteram. Ma, znaju oni s kim
imaju posla. Ja sam svojevoljna, svojeglava, ali mislim da sam u pravu. A to i dokažem. Sećaš
101

se kako je bilo kad je Mata Milošević postavljao Gogoljeve „Mrtve duše“?

KAPITALINA: Ti si igrala Korobočku?
Page
RAHELA: Tačno. Ja sam se s tom Korobočkom kerebečila, Bože me prosti, kao da je ona
neko moje dete s kojim mogu da se igram do mile volje. I smislim ja tako da ona bude mala,
k’o kokoška. Da ulegne u stolicu, pa kad ustane da bude isto visoka. Tako hoću, i hoću! I
svaki gest mi je dobar, sve funkcioniše. Sutradan opet proba. E, sad ja smislim nešto drugo.
Sad sam visoka, k’o štangla. I to je dobro, i to služi…
KAPITALINA: Šta kaže Mata?
RAHELA: Mata ćuti, valjda uživa gledajući šta radim. Treći dan, ja nešto pedeset peto.
Možda je grbava, ušinuta. Četvrti dan, opet drugo, ne mogu ni da se setim šta je sve bilo.
Razigrala se ja, a već se bliži premijera. Mata kaže: „Dobro, Rahela, ja sam sve to gledao i to
je dobro, ali ne možeš ti, valjda, sedam likova da igraš. Ide premijera. Odluči se, ženo!“ A
meni drago što on to sve razume, što ceni.
KAPITALINA: I, koji si lik uzela za premijeru?
RAHELA: Vidiš, više se i ne sećam…
Spolja se začuje vreva, nejasno pomešani ljudski glasovi, muzika s razglasa i huka motornih
vozila. Kapitalina prilazi prozoru.
RAHELA: Kapitalina, šta se to čuje, draga?
KAPITALINA: Tenkovi su na ulicama. Ljudi bacaju cveće na tenkove.
RAHELA: Kakvi sad tenkovi?
KAPITALINA: Idu za Vukovar. Rat je.
RAHELA: Tenkovi na ulicama? Misliš, kao onda…?
KAPITALINA: Kao onda.
.
Dokumentarni snimci beogradskih demonstracija 27. marta 1941.

Rahela oblači kućnu haljinu, papuče, a jastuk i presavijeno ćebe stavlja ispod miške.
.
RAHELA: Prvo su bile demonstracije, dvadeset i sedmog marta. Već rano ujutru, narod je
pokuljao na ulice. Kuće su bile okićene državnim zastavama, a sve radnje zatvorene. Jedni su
vikali da živi kralj, drugi su klicali Staljinu i svetskoj revoluciji. Stvorila se neka čudna, kao
praznična atmosfera. Posle deset dana počeo je rat.
.
Čuje se zvuk sirene koja upozorava na vazdušnu opasnost, zatim zvuk motora nemačkih
bombardera, eksplozije i detonacije bombi. Rahela se baca na zemlju, pokriva rukama glavu.
Detonacije prestaju. Rahela improvizuje ležaj.
102

.
Page
RAHELA: Bombardovanje je počelo oko 6 i 30 ujutru. Probudila me je sirena. Skočila sam iz
kreveta i pojurila prema prozoru. Ulica je bila pusta i sve je delovalo mirno. Onda je na vrata
stana zakucala komšinica iz broja osam. Neki stanari su već trčeći jurili niz stepenice. Jedan
nam je u prolazu doviknuo: „Brzo u podrum!“ Kad smo sišle, podrum je već bio pun.
Komšinica je imala četvoro dece. Najmlađi sin je prethodne noći dobio groznicu i još je bio u
bunilu. Trudila sam se da joj budem od pomoći. To mi je pomoglo da zaboravim na sebe…
.
Rahela se zamotava u ćebe i sklupča se ležeći.
Zatamnjenje.
Eksplozije i detonacije, prvo jako, zatim sve slabije.
Aca kleči pored Rahele i nežno joj dodiruje rame. Rahela se trgne iz svog polusna. Ona i Aca
se grle snažno, grozničavo ljubeći jedno drugom lica i šake.
.
RAHELA: Kako si uspeo?
ACA: Probijao se kroz ruševine, eto kako. Napolju je… Rahela, prizori su strašni.
RAHELA: Ali, ovde smo bezbedni?
ACA: Zgrada je oštećena, može svakog časa da se sruši.
RAHELA: Da bežimo? Ali kuda?
ACA: Ne znam. Što dalje…
Rahela i Aca se zagrle, još snažnije.
.
Mrak.

Radio aparat. Emituje se „Lili Marlen“.

U večernjoj polutami, Rahela i Aca obučeni leže na krevetu. Aca je spustio glavu na Rahelin
stomak. Rahela ga odsutno miluje po kosi.
.
ACA: Danas je u pozorište dolazio nemački oficir iz propagandnog odeljenja. Tražio je da što
pre počnemo sa radom. Dok se zgrada Narodnog ne popravi, mi smo jedino pozorište u gradu.
Hoće da igramo što više komedija i muzičkih komada. Kaže, to je za narod, da se razgali.
RAHELA: Jutros sam bila u policiji da se registrujem.
103

ACA: Zašto mi to nisi rekla?

Page

RAHELA: Znaš da ne volim o ružnim stvarima.

ACA: Rahela…
RAHELA: Postaviću za večeru.
Rahela izvlači kofer ispod kreveta i namešta ga kao sto, zatim postavlja večeru. Na sredinu
„stola“, Rahela stavlja upaljenu sveću.
RAHELA: Kožni kaiš sam zamenila za šest krompira, a za rukavice sam dobila glavicu crnog
luka i jednu jabuku. Bogovski ćemo da večeramo, još malo pa k’o u Ricu. Za sveću se ne
brini. Domareva žena mi je obećala petrolej u zamenu za najlon čarape. A valjda će uskoro
stići i struja…
ACA: Rahela, šta su ti rekli u policiji?
RAHELA: Rekli su mi da ne smem da se vozim tramvajem, i još ponešto u tom smislu. Hoćeš
li da vidiš šta su mi poklonili? (Vadi žutu traku iz džepa i pokazuje je Aci.) Da ljudi odmah
znaju s kim imaju posla.
ACA: A dokumenta, da li su ti vratili?
RAHELA: Ličnu kartu su zadržali. Umesto nje sam dobila novu legitimaciju, jevrejsku.
ACA: Rekli su ti da se javiš sledeće sedmice?
RAHELA: Da. Kažu, ne mogu da dočekaju da me ponovo vide. Znaš šta? Ne volim žutu
boju.(Spaljuje žutu traku na plamenu sveće.)
ACA: Rahela…
RAHELA: Ako baš toliko žele da me ubiju, moraće više da se potrude.
Rahela pojede nekoliko zalogaja, a zatim odbaci kašiku i nemoćno zagnjuri lice u šake.
RAHELA: Ne želim da umrem.
.
Aca zagrli Rahelu.
Mrak.
.
RAHELA: Aca i ja smo saznali da jedna žena izdaje sobu, negde kod Cvetka. Otišla sam kod
nje. Nije ni pitala ko sam i šta sam. I jedne večeri oko deset sati, automobil se zaustavio pred
kapijom. Racija. Pitaju gazdaricu koga ima. Bila sam već legla. Čujem da idu prema mojoj
sobi. Ustanem, ogrnem se i kažem: „Sad je gotovo. Ali drži se do kraja elegantno!“ Kucaju, ja
otvaram. Traže legitimaciju. Srećom, nekoliko dana ranije uspela sam da dobijem legitimaciju
sa izmenjenim imenom, umesto Rahela – Ruža. Kažem im da sam Ruža Ferari i da sam
glumica. Gledaju me nepoverljivo, pitaju što se nisam prijavila. Ja počnem nešto da mucam,
kad otvaraju se vrata kuhinje i ja vidim svoju prijateljicu Smiljku. Policijski čas je i ne znam
kako se usudila da dođe, a ona s vrata: „Ružo, kaži dragička, dobila si angažman u Pančevu,
stigao telegram kod mene. Hajde kod mene da spavaš, pa sutra odmah za Pančevo.“ Ja
104

počnem da skačem, kao od radosti i kažem ovima iz policije: „Doneli ste mi sreću, dobila sam
angažman!“ Zgrabim kaput i legitimaciju i izletim iz kuće. Trčimo Smilja i ja preko bašti i
Page
plotova, a kad smo se malo odmakle, ja je pitam otkud ona. Objašnjava mi da je od komšije
koji radi u policiji slučajno saznala za raciju.
AGENT SPECIJALNE POLICIJE energično kuca na vratima.
RAHELA (bojažljivo): Ko je?
AGENT (off): Otvori. Policija.
Mrak.
AGENT: Vaša dokumenta, molim.
Rahela stoji kao okamnjena.
AGENT: Legitimacija, putne isprave, rodni list?
Rahela iz tašne vadi legitimaciju i pruža je agentu. Agent zagleda legitimaciju.
AGENT: Ruža?
RAHELA: Da.
AGENT: Rođena u Zemunu?
RAHELA: Da.
AGENT: Katolkinja?
RAHELA: Da.
AGENTA: Imate li krštenicu?
RAHELA: Molim?
AGENT: Pitam da li imate krštenicu?
RAHELA: Izgubila se, u ovom metežu…
AGENT: Da li ste vi Rahela Ferari?
RAHELA (posle duže paize): Jesam. Ja sam Rahela Ferari.
Rahela klekne pred agenta i sklopi ruke.
RAHELA: Preklinjem vas, nemojte da me prijavite. Nemojte da me prijavite. Molim vas.
AGENT: Imate sedam dana. Reći ću da vas nisam zatekao kod kuće.
RAHELA: Bog vas blagoslovio, gospodine.
AGENT: Kad nabavite krštenicu, donećete je u Upravu grada. Mi ćemo je proslediti
Gestapou. Ako kod njih prođe, izvukli ste se, zasad. I pazite, ne pokušavajte da bežite, jer će
vaša porodica platiti.
105

Agent nestaje u mraku. Rahela iz kofera vadi periku sa sedim vlasima i stavlja je na glavu.
RAHELA: Te noći nisam oka sklopila. Ujutro, kad sam se pogledala u ogledalo, videla sam
Page

da mi je kosa posedela. Imala sam trideset godina.

.
Rahela dlanovima zagladi periku.
Mrak.

Aca sedi udubljen u misli. Kapitalina stoji licem okrenuta publici.

.
KAPITALINA: Za tu devojku sam čula od jednog prijatelja. Nisam joj upamtila ime, ali je
bilo lako saznati. Njen ljubavnik je bio Nemac, jedan od ovdašnjih. Radio je kao šofer i
svakog utorka prevozio nekakvu burad iz Beograda do Zemuna i nazad. (Aci.) Znam da bi za
određenu svotu pristao da te preveze do Zemuna.
ACA: Dobro, ali šta onda?
KAPITALINA: Otići u katoličku crkvu i pronaći nekog ko će da izda krštenicu.
ACA: Nekog?
KAPITALINA: Jednog sveštenika.
ACA: Neko je to već radio?
KAPITALINA: Da.
ACA: Gde da nađem tu devojku?
Mrak.
.
Rahela sedi za stolom. Kapitalina iz torbe vadi namirnice i ređa ih na sto.
.
KAPITALINA: Hleb, malo sira, jedan luk, komad slanine. Nažalost, to je sve.
RAHELA: Ti, Kapitalina, baš hoćeš da se ja ugojim. Hajde, sedi da jedemo.
KAPITALINA: Ja…
RAHELA: I samo nemoj da mi kažeš da nisi gladna.
Kapitalina seda.
RAHELA: Dosadilo mi je da jedem sama.
Rahela seče hleb.
RAHELA: A ono, nisi mi donela?
106

KAPITALINA: Koje?
RAHELA: Cijanikalij. Jesi li pitala muža? Apotekar je, znam da može da nabavi.
Page
KAPITALINA: Ne mogu ja to, Rahela. Izvini, ali ne mogu.
RAHELA: Možda situacija postane bezizlazna.
KAPITALINA: A šta ako ti se samo učini da je situacija bezizlazna i uradiš to? Šta onda? Ne,
Rahela. Pametna si ti i spretna. Ti ćeš umeti da se izvučeš.
RAHELA: Ne znam…
KAPITALINA: Ne, videćeš, sve će biti u redu.
RAHELA: Misliš?
KAPITALINA: Videćeš.
RAHELA: O, Bože moj…
KAPITALINA (zagrli je): Znam da hoće.
.
Mrak.

U katoličkoj crkvi.
.
ACA: Rečeno mi je da vama mogu da se obratim…
SVEŠTENIK: O čemu je riječ, sine?
ACA: Jednoj ženi je potrebna krštenica, kao dokaz da je katolkinja.
SVEŠTENIK: Je li ta žena Židovka?
ACA: Jeste.
SVEŠTENIK: Žao mi je, dijete moje, pogrešno su te uputili. Ja to ne radim.
ACA: Oče, molim vas. (Sklopi dlanove.) Kao Boga vas molim, smilujte se.
SVEŠTENIK: A što je tebi ta Židovka?
Pauza.
ACA: To je žena koju volim.
SVEŠTENIK: Niste vjenčani?
ACA: Ne.
Sveštenik se oprezno osvrne.
SVEŠTENIK: Hodi ovamo.
107

Sveštenik i Aca se povlače dalje, u dubinu crkve.

Page
SVEŠTENIK: Danas od jedan do dva, moja će kancelarija biti otključana. Biti će tu samo
žena koja čisti. U gornjoj ladici moga stola, koja će također biti otključana, naći ćeš formulare
za rodni list i pečat. Pa, sretno.
ACA: Oče, hvala vam. Po sto puta vam hvala.
SVEŠTENIK: Hvala Isusu.
Aca vadi prsten iz džepa.
ACA: Molim vas da primite ovo, u znak zahvalnosti.
SVEŠTENIK: Što je to?
ACA: Brilijantski prsten. Ona vam šalje.
SVEŠTENIK: Ja to ne mogu primiti. No, ako želite darivati crkvu, možeš ostaviti ovdje, pred
kipom Marije Magdaline, naše zaštitnice.
RAHELA: Zajedno smo popunili formulare i sutradan otišli u Upravu grada. Primio nas je
lično Dragi Jovanović, šef beogradske policije. Saslušao je šta imamo da kažemo i uzeo
dokumenta ne pogledavši ih. Sećam se da su mi noge bile kao od olova, uopšte ih nisam
osećala. Rekao je da će krštenicu proslediti Gestapou. „Idite kući. Ako bude kakvih
nedoumica, javiće vam se.“ Gestapo će se meni javiti? Baš lepo.
KAPITALINA: Rahela i ja smo kasnije razgovarale o tome i pitale se da li ju je Dragi
Jovanović prepoznao. Rahela misli da jeste.
RAHELA: To me nije nimalo umirilo. Bilo je dovoljno da Gestapo pošalje zahtev crkvi u
Zemunu. U crkvenim knjigama ne bi našli nikog pod mojim lažnim imenom, i to bi bio kraj.
.
Rahela leži, nemirno spava. San. Iz mraka joj lagano prilaze Marta i gospodin Flajšman, u
logoraškim odelima.
.
RAHELA (u snu): Marta, gospodine Flajšman… Kako vam je tamo?
.
Marta i Flajšman ćute. Iza njih se pojavljuje prikaza Hitlera, našminkanog kao za kabaretsku
predstavu.
Ikona Pokrova Presvete Bogorodice. Čuje se pravoslavno crkveno pojanje. Rahela i Aca stoje
obručeni, sa krunama na glavama.
.
RAHELA: Venčali smo se u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice. Bilo je to u januaru 1943.
ACA: Pet dana kasnije, Rahela se krstila. Mislili smo da će tako biti bezbednije.
108

RAHELA: Slavili smo svetog Nikolu.

Page

ACA: Kakvo je samo žito pravila.

RAHELA: Na krštenju sam dobila ime Marija. Marija Stojković. Do kraja života, to je ime
stajalo u mojoj ličnoj karti.
ACA: Pođemo tako na pijac, a seljaci je prepoznaju. „Jes’ ti ona s televiziju? Ona
Ferela?“ Rahela otvori ličnu kartu i pokaže im. „Evo, ovde lepo piše ko sam.“ Volela je tako
da se šali.
RAHELA: Bela, Rahela, Ruža, Marija, i sve uloge koje sam igrala… Znam li ja uopšte ko
sam i kakva sam? Ni na jednoj slici ja sebi ne ličim na sebe. Uvek mi se čini da je to neka
druga, meni nepoznata osoba.
.
Rahela i Aca skidaju krune, celivaju ih.
.
RAHELA: Sad možete da poljubite mladu.
.
Poljube se.
.
Rahela i Aca otvaraju kofere i vade komade odeće kakva se tih godina nosila na selu. Rahela
vezuje maramu, Aca stavlja šajkaču. Čuje se frula.
RAHELA: U selo Dublje, kod Svilajnca, uputili su nas isti oni koji su mi obezbedili lažne
isprave. Komunisti. Seljaci su tamo pružali utočište Jevrejima. Uopšte im nije bilo jasno zašto
gone te ljude. A mi, prihvatili smo se posla…
.
Rahela i Aca kopaju. Rahela pevuši „Oj, Moravo“. Aca se uspravlja i otire znoj sa čela.
.
RAHELA: Da prezalogajimo?
ACA: Je l’ vreme?
RAHELA (gleda u sunce): Valjda je.
Aca i Rahela odlažu motike i sedaju. Rahela odvezuje zavežljaj i vadi hranu.
RAHELA: Šta čoveku još treba pored ovoga?
ACA: Tebi seoski život baš prija.
Rahela i Aca jedu.
RAHELA: Danas sam opet srela onu Maru. Znaš, što misle da je vračara.
109

ACA: I šta hoće?

RAHELA: Ništa, čestitala mi je.
Page
ACA: Šta?
RAHELA: Pa, znaš šta. Valjda si i ti primetio.
ACA: Jok.
Rahela nežno gleda u Acu koji nastavlja da jede.
RAHELA: Trudna sam, budalo.
Aca pogleda u Rahelu.
RAHELA: Sto posto.
.
Aca se osmehuje. Nežno se zagrle, sa zalogajima u ustima. Čuje se gruvanje artiljerije u
daljini, koje oni kao da ne primećuju.

Gruvanje artiljerije se pojačava. Rahela sa velikim stomakom, leži na nosilima spuštenim na

tlo.
.
RAHELA: Kad je Svilajnac bombardovan, ja sam ležala u bolnici. Trebalo je da se porodim
sa svojim prvim sinom Darkom. Iz bolnice su bežali svi koji su mogli da se kreću. Mene su
izneli na nosilima i stavili na jedna seoska kola. Kola su se toliko tresla i drmala po neravnom
drumu, pa sam zatražila da me skinu. Ostavili su me na livadi pokraj puta.
.
Gruvanje sasvim prestaje. Potpuna tišina.
.
RAHELA: Ležala sam tako na nosilima, pod zvezdama, u sred letnje noći. Nije bilo ni briga
ili straha. Osećala sam takav mir, kao nikad pre ni posle toga, čini mi se. A onda se odjednom
dve prilike pojaviše iz šume i poneše me, onako sa nosilima, bez ijedne reči. Kasnije sam
saznala da su ti bili su moji školski drugovi iz Novog Sada. Pobegli su iz Borskog rudnika, iz
nemačkog zarobljeništva. Neverovatno…
Siluete DVA ČOVEKA koji hitro i bešumno ulaze, podižu nosila sa Rahelom i izlaze sa
scene. Čuje se plač tek rođene bebe.
.
Mrak.

Dokumentarni snimci oslobađanja Beograda 1944. godine, uz pobedničku muziku.

110
Page
Pozornica. S leve i desne strane crvena zastava i trobojka sa petokrakom. Na pozornici se
odigrava završnica Čapekovog komada „Mati“. Rahela igra Majku, Prvi glumac Tonija,
njenog sina, a Treći glumac Spikera. Majka i Toni slušaju radio.
.
SPIKER (off): Pažnja, pažnja! Zapadna komanda, informaciona sekcija. U jutrošnjem napadu
neprijatelja, uništen grad Viljameda. U napadu poginulo preko osam stotina civila, većinom
žena i dece. U požaru koji je tom prilikom nastao, izgoreo Stari dvorac, riznica naše istorije…
TONI: Čuješ to, mama?
SPIKER: Kiša bombi pogodila bolnicu, poginulo šezdeset pacijenata. Grad Viljameda u
plamenu.
TONI: Mama, molim te…
SPIKERKA: Pažnja, pažnja! Neprijateljski avion napao jutros selo Borgo. Pogođena osnovna
škola. Na decu pucano iz mitraljeza. Osamdesetoro dece povređeno, od toga devetnaest
poginulo…
MAJKA: Šta kažeš? Deca? Neko je ubio decu?
TONI (gledajući mapu): Gde je … gde je …
MAJKA (stoji kao okamenjena): Decu! Malu, slinavu decu!
Tišina.
MAJKA (skida pušku sa zida i sa obe ruke je pruža Toniju. Odlučno.) Idi!
Zavesa.
.
Aplauz. Rahela i ostali glumci izlaze, klanjaju se publici, aplauz postaje jači. Glumci
napuštaju pozornicu, aplauz ne prestaje. Rahela se vraća, poklanja se, aplauz je frenetičan.
Publika je na nogama, čuje se „Bis!“ Rahela podiže ruku i aplauz se polako utišava.
.
RAHELA: Nemojte mi aplaudirati. Nisam zaslužila…
Ponovo počne aplauz, ali ga Rahela naglo prekida.
RAHELA: Nemojte, nemojte! Nije to bilo dobro. Ja nisam bila dobra. Znate, mnogo sam
umorna. I ogorčena. Mi smo danas ceo dan radili jedan Sizifov posao. Juče su nas glumce
odveli na jednu njivu i ceo dan smo zatrpavali rupe od bombi. Danas smo opet išli na tu njivu,
da iste rupe otkopavamo. Samo da se pokaže da smo i mi glumci kao svi drugi. Eto zašto sam
umorna i zašto nisam dobro igrala.
Tajac.
111

RAHELA: Idite kućama. Pustite me da se odmorim. Nisam zaslužila. Idite…

.
Page
Rahela odlazi sa pozornice.
Tajac, a onda snažan aplauz.
Rahela i dalje u kostimu. Prilaze joj kostimirani glumci iz predstave „Mati“, a zatim i ostali
glumci iz komada, u kostimima iz scene u kojoj su se poslednji put pojavili. Ćutke posmatraju
Rahelu.
.
RAHELA: Morala sam, ili bih pukla. Stvarno, osetila sam, ako to ne kažem, pući će mi
jetra… Pući će mi jetra ako ne kažem istinu.
.
Na ekranu kolaž iz filmova i televizijskih serija u kojima je glumila Rahela Ferari, uz pesmu
„Just Sleep“ grupe Rahela Ferari.
.

112
Page
Marija Spasić

NEMAM ČAK NI PERTLE

.
.
likovi:
.
-neko
-neko drugi
-možda još neko
-nije važno ko je ko

– radnja ovog komada dešava se između bilo koje dve strane nepotrebnog razgovora, u svim
međuprostorima paralelnih stvarnosti, u jednom istom trenutku vremena.
– likovi i publika tokom cele predstave sede u mraku, na nasumično raspoređenim stolicama
okrenutim u različitim pravcima
– likovi čitaju tekst sa mobilnih telefona

1. U gradskom prevozu

-e, alo, e… ‘de je Anka?

–
-Jesam ti rek’o sto puta da ne pričaš tako na telefon?
–
-Pa upašće ti na gajbu, retarde.
–
-Aj napolje.
–
113

-Ma ne napolje-napolje. Na žurku-napolje.

Page

–
-Aj šta te tamo smara, majke ti?
–
-Pa što bi iš’o noćnim, odemo tamo zadnjim dnevnim, i izbejimo do jutarnjeg, evntualno
poručkamo tamo nešto.
–
– ma dobro, bre, šta god…
.

2. Svuda između

-O sveto nebo, o moćne sile, bacite jedno pečeno pile

-U to se javi bogataš sa grane: ne dajem ništa za gotovane.
-Mama me je poslala u prodavnicu, imam tri groša: za hleb, mleko, kafu i pljuge.
Od naše kuće do prodavnice pored puta je dug jarak, možda će me neko tek sutra naći tu. -A
rizli opet nema. Možda me ni sutra niko ne nađe. Imaš jednu u plavoj knjizi. Za svaki slučaj.
Tvoja mama spava na bromazu, tvoja mama čvrsto spava na bromazu.
Koliko bi ti kilometara mogao da pređeš peške, bos?
Stvarno, koliko bi TI kiometara mogao da pređeš? PEŠKE, BOS, KOLIKO?
Sloboda je mrtva, živela sloboda. Sloboda je mrtva, živela sloboda. Građanske slobode.
Slobode građanskog društva. Slobodu je najlakše ugledati dok biramo između deset ambalaža
na polici.
Ako opet zakasnim, izbaciće me iz škole. Moji će me ubiti. Opet nisam glasala.
Šušti, šušti bambusov list. Šefe koji ti je vrag?
List, vrag, krug, drug, gospodin, govno u odelu. Indija, Pakistan, Iran, Sirija, Afgan, Južna
Koreja. Južna Koreja. Tunis, Izreal, Turska, Rumunija, Abu Dabi.
Prokleta je Amerka – Sve je to… druže moj – a ja kažem A, a, a gde je Amerika? Gde?
I ti si debil. I ovo je debil. I zlato što sja. I ona je debil, svi ste debili bre jebote. ‘si i ti debil?!
-SPALITI SRUŠITI
-MOLOTOV BACAČ PLAMENA KAMENA S RAMENA BACAČ PLAMENA
-DOK SE SVE NE… ŠTA?
-MA NIŠTA, MRTVA DECA.
114

-NEMAM ČAK NI PERTLE.

Page
Ne nemam garažu, jebo vas multibilionski biznis iz garaže sa povratnom kartom za kurčevi
Pluton koji više nije ni planeta, nemam jebenu garžu i šta
ma ja nemam čak ni pertle
čak ni pertle,
dobar dan gospodine Arto

Neoliberalizam: Ogledalo, ogledalce moje.

-ako kroz godinu dana bude duplo više reklama, možda…
-kažem ti, neće se desiti, uvek isti krug ponoviš, a oni sve zaborave, pa mogu iz početka
GEJ JE OK GEJ JE OK
RADNIČKA KLASA NE GLASA
SVINJISKI BUT 189,99
koliko može putnik, ako ga ne izbaci kontrola kad krene na posao, da radi smena od deset sati
za manje od 1000 dinara, ako ne mora da izdržava porodicu, ako živi sa roditeljima, i nema
nikakve troškove…
koliko može radnik, ako putuje svaki dan, a često ga izbaci kontrola, da radi smena od osam
sati, za manje od 1000 po smeni, ako mora da plati kiriju i sve račune, ako mora tog dana njih
troje da doručkuje i ruča… koliko može još da veruje da ga baš niko ne pravi na budalu,
namerno i samo njega. koliko može tako dok ga mi svi jebemo u zdrav mozak?
da li ste glasali?
da li ste gledali juče?
da li ste čuli danas?
da li se sećate?
-Je l’ se znamo mi?
-Upoznali smo se već nekoliko puta
-Jbg, izvini, ne pamtim od kako su mi spržili mozak lekovima, kako ti je keva?
-Keva?
-Pa moram nešto da te pitam, svako ima mamu, je l’ da…
-ali…
-O da, kakva glupost, nema mamu kome je mama umrla, a u šta sad ako je tebi na primer
mama umrla, onda je tebi sad sigurno neprijatno, izvini to je jako glupo bilo…
115

-Ne ne, nije problem, nemam kevu, ali umrla je kad sam bio klinac, nije to nešto zbog čega mi
je neprijatno, ne brini
Page
-Ali ne, baš sam debil izvini, uvek tako moram da kažem najpogrešniju moguću stvar, ovi
lekovi nisu ni za, znaš šta, vodim te na sladoled da častim, da te oraspoložim
-Ali nema potrebe, samo sam
-Nema sad šta, ispala sam budala sad moram nekako da se iskupim, sigurno imaš malo
vremena, uvek svi moraju da imaju bar malo vremena za tuđe banalne nesigurnosti
-ali ja zaista nemam i moram da…..
-ali hajde, nije kao da ćeš biti srećniji ako uspeš nešto da uradiš, bolje kad sam već ja propala
svi da propadnu, ovako, će samo da te mrze ako budeš srećan
-molim te, saslušaj me, samo sekund, uopšte nije reč
-Ma kapiram ja sve, ne brini, sve je meni jasno, i zašto bi neko uopšte bio srećan sad, to više
niko ne gotivi, moraš stalno da rešavaš neki problem, najbolje nepostojeći, jer je onda
najmanji rizik ako ne uspeš da rešiš, ali cela komplikacija dok izmisliš šta nije u redu, pa
posle kad zaboraviš da si izmislio, ma da bre, teško je čovek da se snađe, kad ne znaš više, šta
kome lažeš
-ali nisam te uopšte zbog toga zvao…
-Ma strašno, dok pohavtaš sve i dok se razbudiš, ono već prošle reklame posle dnevnika,
e evo mi ga prevoz, taman, moram da žurim, ajde, baš mi je drago da sam te srela, super,
pozdravi kevu, ćao…
PROGRAM PREKIDAMO ZBOG NAJNOVIJIH VESTI:
-meni kao ženi baš na primer najviše smeta što nema nastavak u ženskom rodu za svaku reč,
što da bude samo za žene, kako je lepo pedagoškinja, što ne bude i za predmete lepo, na
primer – automobila, u ženskom rodu, umesto automobil, ako vozi žena vozač, pardon, je l’
vozačica ili voziteljka? Baš nešto mislim ako to rešimo, one žene što ne smeju da prijave
nasilje će mnogo lakše da se oslobode, a one što peru još uvek veš na ruke, sigurno će moći da
kupe veš mašinu, čim se dogovrimo lepo, sve kao i mašina, da bude u ženskom rodu, što se
mene tiče, to će sigurno da nam reši sve probleme…
O merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa izvršiteljem i notarom.
O merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, posavetujte se sa izvršiteljem i notarom.
O merama opreza i neželjenim reakcijama na lek, konsultujte se sa komorom izvršitelja.
Maligni limfom. Maligni limfom. Maligni limfom. Maligni limfom.
Mali Pera Mitić boluje od teškog obika zatočeništva u liberalizmu, budite humani, pošaljite
SMS na broj 1711, i pomozite malom Peri da ga opet zajebu za pare.
Ako želiš promene, Sunce da te ogreje,da te pokrene. Evo nek se zna, evo ja ću biti ta, pitaću
te prva: udaj se za mene?!
Hvala ti što se sa tobom osećam toliko nevažno, kao da ne postojim, i što mi svaki dan treba
116

sve više hrabrosti da pogledam sebi u oči, hvala ti, ti si pravi autoritet koji mi je
nedostajao… je l’ mogu molim te da ti operem i masiram stopala, pošto dođem sa posla,
sredim celu kuću, skuvam ručak za sutra i pomognem deci oko domaćeg, može molim te, tako
Page

izmorena, tebi da sredim te nokte na palčevima, pa ono moje omiljno, ja se napalim ko debil,
pa ti se nabacujem, a ti mi kažeš da ne može sada, kao da sam šugava i odvratna, hoćeš molim
te, samo malo da me poniziš, kad sve uspešno obavim, bez licemerja, likovanja i patetike,
hoćeš da me omalovažavaš, posle svega to je jedini način da se osećam dosledno kako
zaslužujem….
PROGRAM PREKIDAMO ZBOG NAJVAŽNIJIH VESTI:
1.
Koliko ste flajera danas uzeli?
-Uh to je baš konkretno. Ja ne uzmem nijedan flajer, ja budem bezobrazna.
– A šta uradite kada ga ne uzmete?
-Samo prođem.
-Okrenete glavu? Spustite pogled?
-Samo gledam pravo i prođem.
-Primećujete li tom prilikom nešto neuobičajeno?
-Ne.
– Hm, zanimljivo.
2.
-jeste li platili kiriju?
-jesam.
-da li se sa stanodavcem nalazite kod vas, kod njega, ili mu novac šaljete?
-kod mene.
-ponudite li ga da sedne? Možete li mi opisati atmosferu pre susreta sa stanodavcem?
-prvo se stanodavac najavi dan ranije da će doći da pokupi kiriju; to je uvek na početku
meseca. Iii… ja već prvog moram da spremim novac za to… i onda… a stanodavac nikad ne
dođe on, nego uvek dođe njegova žena, koja mu je kao neki lični pomoćnik. Jednom me je
tako zvala telefonom, i kaže ‘Goca’, meni je neko vreme trebalo da shvatim o kome se radi,
ona kaže:’ Goca, Pavketova’, i ja skapiram, pa njoj je uloga da bude njegova žena, mora ona
to da radi. I onda glumim poniznost čisto da se i ona, bar taj jedan put u mesecu, oseti kao da
ima neku poziciju moći. Uglavnom žuri, neće da pije kafu, ili se možda gadi.
-Mislite da bi razgovor, ukoliko bi se nekad zadržala, ubrzo prerastao u neprijatnu tišinu?
-(posle dugog ćutanja)Ne. Otišla bi taman pre nego što se to desi.
-U redu. A možete li mi reći kako se vi osećate prvog u mesecu? Kako se osećate po pitanju
toga što gotovo cela plata odlazi vlasniku prostora u kom prosto bivate, spavate i dišete?
117

-(posle dugog ćutanja) nemam osećanja u vezi sa tim. To me ne uznemirava. To je kao

neka… istorijska neminovnost. Van mojih dometa.
Page

-Ne osećate se nimalo suludim što ste deo te ‘istorijske neminovnosti’?

-ne više nego što se osećam suludo što sam uopšte živa. Nema danas izbora. KapitUlizam ili
smrt. Možeš da pokušaš drugačije, ali…
-U redu. To bi bilo sve. Vaše stanje je znatno bolje nego što sam mislio, bićete prebačeni u
dnevnu bolnicu.
3.
-Ponovo ste progrizli sopstvenu kožu?
-a vi to ne radite?
-Šta vas je navelo na to?
-glad, bes.
-jeste li sada siti? Osećate li se manje besnim?
-Ahaa, kad malo bolje razmislim, ja možda napravim sranje samo da bi me doveli ovde kod
vas da me izdrogirate… dali mi one roze zelene.
-jeste li sanjali nešto noćas?
-ja nisam nikad ništa sanjao.
-mislite da je to posledica agresivne intkosikacije narkoticima?
-ne.
-verujete li u boga ili neko drugo ‘više’ biće?
-a šta vas boli kurac u šta ja verujem? Sediš tu, crtaš kockice, čekaš da mi prepišeš još
hemudže, pa da ideš negde da cirkaš i muvaš klinke. Pička ti bre materina, pizdo jedna,
mravu. Govno u odelu.
Šokantno.
Ne umem da lažem, ne umem da lažem, vraćam se sebi, pola litre mleka, Hrist je među nama,
hleb, i toalet papir, u četvrtak u 08 i 15 kod endokrinolga, ne umem da lažem, vraćam se sebi,
ajde, ljubim te pusti nešto normalno da gledamo, uvek mi se sere od vesti, ne umem da lažem,
vraćam se sebi… alo bre mali, ali alo, ma tebi se obraćam, govno malo, pa šta radiš to, pa je l’
dođe moj ker da se posere tebi pod prozor, mamicu ti šugavu, pa za vas su opanci oni gumeni
tigrovi iz dvehiljaditih ko luji viton, pizda li vam materina seljačka, ma skupi bre to govno da
tebe ne stavim u kesu, ima da te odrobijam, ti ćeš bre meni da zaseravaš… aman bre stišaj taj
televizor i promeni, đubre sebično nedojebano…. vraćam se sebi, vraćam se sebi, ljubav
svima, Hrist je među nama, mali naći ću te gde živiš ima da ti se poserem na prag… samo da
mi prođe ovo sranje u četvrak….
Pamučne gaće………. komada 17
Čarape…….nepoznato(ne mogu sad da brojim čarape)
Pantalone…..4
118

Majice, košulje….. komada 12

Page

Džemperi…..komada 3
Kaputi, jakne.. komada 2
Čizme… 1 par
Četkica za zube
Brijač….. komada 5(to skoro nešto kupljeno)
Pasta za zube
Konac za zube
Češalj
Šampon za kosu
Sapun
Sapun za lice
Šampon za telo
Balzam
Krema za ruke(Ne bih ti ja to preporučio)
Peškiri…. komada 11
Kuhinjske krpe…. komada 10
Čaše…. komada 5
Šolje…. komada 3
Šoljice… komada 4
Tiganj
Šerpa
Šerpica
Ona plastika za ceđenje voća
Činija
Činijica…. komada 3
Tanjiri… komada 7
Escajg….. 3 kompleta
Asepsol… 3 litre
Soona kiselina… 2 litre
119

Ostala sredstva za dezinfekciju… 5 boca

Četke za ribanje… komada 3
Page
Krpe za ribanje.. komada 6
Disfunkcionalan mobilni telefon… komada 2
Bicikl
Mikser marke ‘Gorenje’
Naočari za vid
Blok za pisanje
Olovke… komada 3
Hemijska olovka
Tehnička olovka
Bojice drvene… komada 27
Skicenblok
Konac i igla za šivenje
Crni čaj…20 grama
Tranzistor
Ksalol…. 2 table
Bevifleks… 2 table
Magnezijum… 16 kesica
Brufen 500mg….1 tabla
Andol….1 tabla
Kafetin… 2 tablete
To je dovoljno.
To je dovoljno?
-ti si dovoljno.
-ti si.
-ti si.
-hoćeš ti da budeš pitanje ili odgovor?
-odgovor. A ti?
-hoćeš da me vodiš svuda sa sobom?
120

-u šumu i u bioskop i na čet i na rejv i u supermarket i u park

-hoćeš da ćutiš kad te budu tukli?
Page
-ako se uplašim izdaću te. Sigurno ću te izdati.
-i ja bih tebe izdala.
-hoćeš da ćutiš kad te budu tukli?
-ako se uplašim izdaću te. Sigurno ću te izdati.
-i ja bih tebe izdala.
-ali Nju ne bismo.
-ona će nas izdati. Ona će nas pojesti.
-nek jede, prijatno joj bilo! Da poraste velika i jaka!
-više ne sećam kad mi je poslednji put rekla da me voli, ma neće ni da me pogleda
dobro joj je samo dok je jebem, posle bleji na netu, i ide kod drugarice, stalno ima neka posla,
samo je slobodna kad treba da se jebe… neće ni da me pogleda posle, neće da me pita kako
sam, je l’ mi se desilo nešto. Ako me pita je l’ hoću čaj kad pravi sebi, uvek liči na moju baku,
i to onda postane previše…..
-niko se ovako ne ponaša prema nekom koga voli, ona je nekad verovala u mene…
ne ponašaš se ovako prema nekome koga voliš
ovo je laž
nikad se ne ponašaš ovako prema nekome koga voliš
srećno sa malom dušom i velikim ambicijama, srećno sa plimom sramote na mesečini
srećno kad priznam sebi istinu
-volim ukus uglova tvojih usanau zoru, kad su ulice prazne, i kad grad spava.
-volim da te držim za ruku.
-volim što znam da isto voliš iste pesme kao ja, i ne mrziš ništa što ja mrzim jer ti ne mrziš
-volim da se smejem sa tobom kad su glupe reklame, i da nabrajimo, gde su bilbordi i
kontejneri kod nas u ulici
-volim da verujem da ćeš da porasteš pre nego što ja ostarim
ja nisam tvoja mama
ja nisam tvoja mama
ja nisam tvoja mama
infekcija
-a koliko ja koštam?
121

pregled
Page

-koliko ti koštaš?
terapija
-koliko ja koštam? Koliko ja koštam? Koliko ću koštati sutra?
infekcija
-koliki je oportunitetni trošak mojih svakodnevnih aktivnosti?
zašto ćutiš, kaži nešto, kaži jebeno bilo šta, ne mogu više da podnesem, kaži nešto, aloooo,
bilo šta, kaži nešto, ne mogu više da podnesem
infekcija
ne mogu to
-ko koga laže?
-svi mene ili ja tebe ili ja sve ostale ili ti i ja ostatak sveta ili svi oni nas ili ti i oni zajedno
mene
-i koji je jebeni kurac ikad ikome donela bilo koja jezička zavrzlama?
-možda malo zabave iščašenoj vilici.
bolje je da odem, bolje da odem, bolje je da odem, što pre što pre što dalje, da ne postojim, i
da me se niko ne seća, i baš baš daleko
bolje da odem, najbolje, bilo gde, bolje da odem, što pre, makar i blizu samo da odem
bolje da nestanem.
ti si jebena pička, ti su kakavica, slabić, pizda, jebena pička, eto šta si ti….

3. Kod kuće

-molim, šta ‘oćeš? šta me zoveš petn’es’ puta koji kurac ako se ne javljam?
–
-ne znam, rekla je da će da dođe posle po ket.
–
-Ma ne tripuj se, ionako znaju sve.
–
-Pa šta i da mi upadnu? Raspremiću fino opet kad odu, pa sve ispočetka.
–
-Ne mogu napolje.
–
122

-E, brate, ne mogu, radim nešto. A i smara me da idem, plus radim ujutru.
Page
Pa, za početak, one face po rejvovima i jebeni noćni prevoz, i kako da se vratim s jebene
Karaburme?
Ma važi, boli me baš kurac da ostajem do 5. E, radim nešto, moram prekinem, aj čujemo se
sutra.

4. Odmah pored

-gde smo beše stali? Uhm… uuu…

-ugh… hmmm… E!
-mmm…e?
– haha, mmm….aa??
– ma i ne, ne mogu, ne jebe mi se više, izvini.
–svetlo

kraj

123
Page
 ZA ANTOLOGIJU

Marion Strobel

PROLEĆNI DAN

.
.
Osetila sam se kao budala
kad si me danas uhvatio
kako se osmehujem samoj sebi
u ovalnom ogledalu;
ali kasnije tog dana
buba sa šest nogu
kojoj je trebalo deset minuta
da pređe preko mišića moje ruke
uverila me je u moju veličanstvenost.
.
.
(Poetry, mart 1920)
.
Prevod Danijela Jovanović

124

.
Page
Oto Fenjveši

PREPUNO
.
.
Minimum rock and roll
.
&
Rođeni smo divlji.
Kao Ovnovi, kao Jarčevi, kao Lavovi,
kao Bikovi. Kao Vodolije, kao Vage,
kao Škorpije. Kao Device.
Kao Zmajevi, kao Konji, kao Svinje.
Bili smo lepi i rumeni.
Mi smo bili zvezde na nebu.
&
Amerika još beše daleko.
Daleko beše Sijam i Indokina.
Mogli smo piti koka-kolu, gledati striptiz,
nositi dugu kosu, lakirati nokte.
Mogli smo mirno živeti jedno pored drugog
u jednoj mračnoj državi, na smrt osuđenoj.
Besnela je konsolidacija, ređala se kriza za krizom.
Kenedijeve kokoške su već izlegale jaja.
Hladni rat je vežbao jogu.
Svi su hteli da budu slobodni.
Proleće je cvetalo maglu. Ljubičastu i crnu.
Iz ovaca su tekli krv i mleko,
u planinama su se orile pesme,
u potocima je žuborila šljivovica.
Gitaristi i pevači su vikali:
žele da žive srećno.
Ležali smo po travi, noć beše slatka,
za ljubav stvorena. Pušili smo duvan i
dugo zurili u jednog leptira
isklesanog od kamena.
&
Rođeni smo divlji.
Kao Rakovi, kao Ribe.
Kao Blizanci, kao Strelci.
Kao papučice.
125

Kao tigrovi. Kao cokule.

Verovali smo u raj,
Page

verovali poljupcima, suzama.

Sedeli smo u rosnim zorama.
Tenkovi su čuvali mir
i niko nije hteo da prebegne u NDR.
Rođeni smo divlji,
kao jeleni, kao srne, kao čuda.
Stajali smo do guše u notama.
Rokenrol je čekao na nas,
Bald Dog Rock i Amerika
Fillmore East – New York City.
Hot Lanta. Statesboro Blues.
Izostavljeno nekoliko redova.
Allman Brothers Band.
&
Negde je pevao Little Richard.
Stajali smo raširenih nogu.
Držali akorde,
zatezali žice.
Milovao sam kosu jedne devojke.
Dugu i plavu.
Bili smo čvrsto pripijeni.
Stajali smo raširenih nogu
pod žutim svetlom gorkog ukusa.
Nismo hteli da zaboravimo jedno drugo.
Pozivali smo se na ljubav,
na svoje majke, na boje okoline.
Kleli smo se u sedamdesete godine.
&
Našao sam ove podvučene redove:
“U XXI veku umetnost će biti zamenjena
tehnologijom i pornografijom.”
Andy Warhol
&
Prošla je oluja,
odletele su muze.
Otišle su daleko na jug.
Ponele su sa sobom melodiju leta.
U odsjaju barica
vene buket sunčevog sjaja.
Otišle su muze.
Otišle u Electric Ladyland.
&
Over and over.
Neko se nagne nad tebe,
ljubi ti usta,
126

srećna što postojiš.

Kaže: život je
sav dronjav, fraza.
Page

I još kaže:
ne nosi gaćice, i
rado čita liriku,
Adija i Atilu Jožefa.
&
Jedne pulsirajuće čudne zore:
Rockaway Beach, Coney Island.
Moliću lepo, ovde se ne može spavati.
Od čega li su ovde zidovi?
U susednoj sobi je neka devojka vriskala,
cele noći je pohotno stenjala.
Kaže mi prodavac sladoleda sa ćoška:
pod plaštom noći stigli su na obalu
željno očekivani ljudi-žabe.
Los Hombres de Paco.
.
.
…………………..Sa mađarskog Erna Zedi
.
.
.
Cantus firmus
.
Prepuno je nebo.
Prepuno je nebo begeša.
Prepun je svet Balkanom.
Krv šumno ističe iz rana.
U daljini pevaju dželati,
kreću na put iz dubine mita.
Berba? Svadba? Oplakivanje mrtvaca?
Sve su karte odigrane: šta još može stići,
lomna draga moja?
Miris hleba i pesma cvrčka što uznosi život?
Zrnce prašine što se zlati na suncu?
Na zeleno crveno, na crveno zeleno?
Prepuno je nebo zalaska sunca.
Prepuno je nebo objavama rata.
Zemlja se već ceo bogovetni dan pomamno trese,
gruvaju topovi,
terminatori što donose slobodu
127

prosipaju svoje teške terete

na mitove koji zaudaraju začinima, lukom,
na vizantijsku romantiku zapenjenu od krvi.
Page

Deset godina u zagradi, što se moglo izgubiti, izgubljeno je –

jaskaju mnogi okljaštrenu udovi.
Ukradena nam vera i mir.
Prepuno je nebo begeša.
Prepuno je nebo olova, ptica.
Dobro bi bilo pomoći stvarnosti.
Dobro bi bilo sanjati o zvezdama,
o ugrabljenoj princezi.
“Alfa romeo” i “Julija zero”.
Polusuve misli na čelu,
svakog dana nova salata.
Gde je granica? Gde je moj lutan?
Naježio se predeo, dole se trza život.
Vitke dame i ranjene srne u crnini do zemlje,
na grudima im vitezovi s kukastim krstom.
Gospode, izbavi me oda zla!
Izbavi me od truba, od bubnjeva!
Izbavi me od Napoleona skritih u pelene!
Izbavi me od sedamnaestog trena proleća.
Izbavi me od diskretne čari zapažanja
pojedinosti. Izbavi me!
Seva i bubnja svet.
Naš glas i trag gube se zauvek u njemu.
Bez filtera Drina, Morava, Kolubara.
Tamo se survavaju duhovni tepisi bombi.
Vojske pakla sve su postrojene.
Ne znaju za sram, ni stid,
više ne znaju ni šta je greh.
Dan strašnog suda i srdžbe, gle, već osvanu.
Zgasle su vatre. Nema puta u tami.
Prepuno je nebo begeša.
Prepun je gaj proleća.
Cveta zova, repica.
Hristos se neće zaustaviti u Srbobranu.
Iz srca se iselio bol.
Samo bez katarze, bez solo bubnja,
šovinizam od više stotina konjskih snaga
zajašiće stvarnost.
Terminatori koji dele pravdu bombarduju
kosova polja, Metohiju.
Nevolju nevoljom prevršuju.
Izbavi me oda zla, Gospode!
Nekada mišljasmo, nađosmo raj.
Šljiva se plavila od šećera,
128

grudi nam se napinjale kao steona krava.

Mleko mirisalo u kostima ovaca.
Negda verovasmo, sve će drugačije biti,
Page

i da drugačije ni ne vredi.
Nismo hteli ništa snova započeti.
Šta li smo tražili lepim novim predelom?
I šta na Petrovom Varadinu?
Prepuno je nebo maramica.
Prepuna je noć leptirova, zolja.
Šta hoćeš još da znaš, moja tužna vilo?
Kome ne nalaziš para međ vitezovima?
Ko će se osvetiti
za njihove pesme pale na Kosovu polju?
Seva reflektor, sevaju okna.
Olujna plima nad Atlantskom okeanom.
Naslanjam glavu na šine i mislim
kako čujem podrhtavanje u daljini, bombardovanje
na širokom platnu što ispunjava celo veče.
Nemi i napušteni ilirski vazduh.
Olovo dana pritiska patnika.
Umnožava se tužna vojska,
na tvojim usnama jecaj. Lomna draga moja,
osedećeš od hladnog razuma.
Izbavi me oda zla!
Prepuno je nebo begeša.
Prepuno je nebo bubnjeva, truba.
Zbunjeni su narodi,
Na nebu igraju boginje s krilcima
na člancima, s grudima od paperjastih oblaka.
Podrhtava divlje, balkansko nebo.
Živ pati i trpi sin čoveka,
bledo, s poštovanjem i tiho piše
o lakoj rosi što kaplje.
Jer je prokletstvo zaselo po drveću. Prokletstvo u očima.
Ima li još mesta na brdovitom Balkanu,
kuda da pošaljem svoje usrdno preklinjanje?
.
.
………………Le Erbje, Vandeja, maj 1999.
……………….Sa mađarskog Sava Babić
.
.
129
Page
.
Vespremska zima
.
………………..Strofe sinu i kćeri
.
Možda. Nauznak ležim. Na podu,
Grogiran, poput oborenog boksera,
Seva u rebrima. Negde se radio čuje.
Stuckavam, trošim dane. Ako se može:
Živuckam. Varim. Ni to lako nije.
U telu, duši troma tuga.
Naglavačke se preokrenuo svet.
Nemam nameru da se mešam,
Samo šapućem, jedva čujno:
Bože, prevari me daljina.
Gde sam – izvinite – zabludeo?
Gde sam se našao. Sipi tama,
Gomila u velikom masnom loncu,
Rat, kuga i ostalo.
Pre podne straćim na ovo i ono.
Na eksere što vire iz zida, na muke,
Na knjige. Zima je na frontovima –
Drnda radio. Sile se džapaju oko
Duge, složene, naporedne rečenice.
Sekire, geleri nasrću na pejsaž.
Sto godina od rođenja anarhiste Bakunjina.
Na koji li se avion ukrcala smrt?
Ležim li ja na snegu. Šum na srcu.
U telu, duši jaska jad,
Mrmljam nešto prativ ništa.
Nešto u masni lonac. Možda, ne ipak.
Šta li sam očekivao? Visim o rečima.
S oklevanjem vučem probavni trakt.
Nema su raspeća Bačke.
Nema, a nem sam i ja.
U zaljuljanom totalu nabira se nešto.
Nomadi skupljaju šatore, sustopice
Četa sa zoljama. Visim negde. Možda
U špajzu ili na ulazu u raj?
Glava ili pismo? Ili-ili. Boli leva.
Labava, savremena naprava. Opserviram
Najnoviji kič. Zavisim o slepim rečima.
U glavi mi krv majke navire. Leti smrt
Ili kukavica. Navrat-nanos beži.
130

Daljina međ jastucima, nemo, zamišljeno.

Ne i ne. Nešto ne štima.
Page

Život je bušna štanicla.

Neprekidno kaplje. Sipi zaštita.
Trupkaju trupla, zreli elementi.
Slobodne, svete asocijacije.
Dok negde doživotno se spajaju
Dva rasturena pojma.
Na boku reči fenomeni
Bednog bića. I raspeća.
Život čačka, varira. Tamani,
Ubija sebe sama. Kida žile
Zaošijanih rečenica.
Alibi mogućih načina.
Zbilo se ono što nisam mislio.
Hteo sam tek brinuti o svojoj duši.
Brinuti, potrbuške u blistavilu leta.
Sad baš ništa ne razumem, veoma.
Zima je u kaputu. Ledenice
U sintaksi uma. Ne razumem,
Čemu mnoštvo upornih gde i zašto.
Samo nestajem. Okrećem vrat
Levo-desno. Teglim glavu
Navrat-nanos. Valjda nekoga treba
Spasiti. Eventualno: ne ipak.
Lazim po tragovima gradova bez uspomena.
Uzduž i poreko. Čekam.
Ostati smiren, slepe reči.
Raditi nešto. Iz glave,
Iz boka. Spasiti što se spasti može.
Napustiti ritam, privid.
.
.
…………………………Sa mađarskog Sava Babić
.
.
Blues iznad okeana
.
Život ide lepo polako dalje.
Možeš da napakuješ klavir na njega,
tri kofera akorda,
atlaski bas, hektar samoće.
Jednom je negde postojalo plavo jezero.
Kod Harona. Da li je to bio Mičigen ili Ontario?
131

Na međi života i smrti,

to su bili naši poslednji minuti,
Page

sada smo postali samo pritisak na dugme

na nekim boljim kompjuterima.
U zidu ekseri i stoletni zraci sunca.
Tužna je zbrka oko nas,
ponekad tvoja ruka leži na mom kolenu.
Još imamo dobre karte u rukama.
Život lepo polako proleće.
Natovarili smo mu na grbaču
jedan klavir, tri-četvrt ritma i nečiju vilicu.
Cveće leži u blatu.
Od tvojih reči drhti tama,
boli život, bole slike na zidu,
već se naslućuje sumrak na njima.
Nešto se konačno završava.
Okeana neće biti više, bio je jednom jedan.
Pa opet, kroz poluotvoreni prozor
čovek ipak nekoga čeka,
tada mu se čini da vidi rodu na jednoj nozi.
Život se lepo polako valja dalje.
Donosi nam jedan klavir, bas, ritam.
Uglove od devedeset stepeni, a možda i više.
To je bila poslednja muzička stvar:
Okean je jednom bio plav.
I zaboravio nas je Gospod tamo
na međi života i smrti.
Slatki mirisi su klizili vazduhom.
Čiste i odnose ostatke naše prošlosti.
Jednom će mrtvacima obući
pulovere, napakovaće klavir,
nečiju vilicu i zavladaće mir iznad voda.
U ormaru će se naći jedan kaput.
U najmanju ruku nekad će okean bit plav.
Život se lepo spustio do pakla.
To nije san, nepopravljivo pamćenje.
Nikakve godišnjice, nikakav strah od smrti.
Na dvorištu gladijatorska samoća i jedna svinja.
Život je surov i veoma brz.
Naštimovati klavir, odsanjati znak pauze,
razmak između reči i plešuću notu.
I kada u tvom krilu bude zadrhtala tama
i kada se skinemo goli pred Bogom
nosićemo bez ikakvog kraja i nota
onaj veliki crni klavir
i ogromni plavi okean.
.
132

.
Sa mađarskog Oto Horvat.
Page
Drivin’ the blues
.
a onda se besika doteturala
raširenih nogu sela na sofu
sa svojih sto i deset kila
obrisala znoj s lica
kiselo mi se nakezila
iz svoje aljkave suknje
izvukla je neki otrcani klavir
s flašom piva na njemu
i nekog svinjoglavog pijanistu
do guše punog bugi vugija
draga moja besika udahnu duboko
pa još jednom
i jebote
kad je pustila glas
.
.
Sa mađarskog Erna Zedi
.
.
Halo Panonija
.
svaka sličnost je slučajna i nenamerna,
ništa nije sporno, idemo dalje, nema faula,
opet nije dosudio jedanaesterac, to đubre od sudije,
nema veze, biće još šansi, sumrak
Dunavske ulice je pometen, na našim dlanovima su spremne
činije pune sveže samlevene blagosti, na sigurnoj udaljenosti
od gol-auta, svetla su prigušena, postoji nada
da će se utakmica izgubiti, poništiti, sve je spremno za još jednu buduću
dražesnu zoru, pod okriljem noći lakiram svoje cipele od slonovske
kože, trčeći iz noći u dan, popušio bih jednu cigaretu, molim te,
promeni kanal, posmatrajmo činjenice, moja generacija je u ruševinama
ludila, lopta je izvan terena, tu je mapa, makro i mikrokosmos,
kompas, retrovizor, flora i fauna, karakteristike,
šta još treba, so ili paprika, kućevlasnik spava, i
uprkos tome nezadovoljno čezneš za nečim, nemoj da okolišiš,
pitaj ko je, reci da nazove sutra,
noć unaokolo nije sporna, ko će sve ovo da svari,
133

samo da ne izgubimo utakmicu poludevši, pa ovde još nema

štamparskih greški, ovde nema štampe, nema grešaka, tu neće
biti ispravki, sve će da odnese poetski trans, opa, komarac,
Page
i ovi goli zabati, neće valjda društvena nadgradnja smrviti
bazu, ostalo je još nekoliko tegli s kompotom od prošlog puta,
meso oko kičme će biti dobro za supu, nemoj da ga
diraš prljavim rukama, smem da se kladim da ih
opet nisi oprao, a sto puta sam ti već rekla
da to treba da ti je prvo kada stigneš kući, dođi,
ima još malo variva od tikve sa mirođijom, ne plači, samo mi je
još to falilo da ti crkne tranzistor, gospode bože, gde je poslednja
luda gljiva, progutaj je brzo, ovo više ne može da se podnese
čistim razumom, jednostavno se zaustavio da dribla kod šesnaesterca,
pa to nemoguće, sada joj pada na pamet da čisti sifon od sudopere,
samo brzo, brzo, svršimo sa tim što pre, znam, ti si skroz
drugačija, ali ja bih voleo nešto konkretnije, dosta mi je više
kuknjave, ako ti nešto smeta, hajde da idemo negde drugde,
lep je pejsaž, jel’ tako, odmah se osećaš bolje, pogledaj,
ono tamo je večnost, ima i duty free shop-a i pokretnih
tramvaja, pokušaj malo da me slušaš, znaš dobro da bi se
trebalo uraditi nešto, ovako nećemo ništa postići, dođi,
skoncentriši se, svako priča o nečemu ludom, samo mi ne,
pokreni se, dodaj loptu, imaš slobodnog čoveka tamo, sedi ovde
i saberi se, pričaj tečno deset minuta bez zabeleški,
dok se ne vratim, drži mikrofon, evo ti još jedna dimenzija,
samo da izjednačimo, da se ne razočaraju,
samo mirno, ide to, osluškivaću,
bravo, kakvi divni klizeći startovi, bogovski to radite,
jednostavno ne postoje reči za to, to je nešto izvanredno, ok,
dosta je bilo brbljanja, upravo je vreme da me uhvati za kišobran,
da zatvorim šlic i navučem joj panonija dokolenice,
opet su se srozale, kako su neuredna
ova deca na nošama u zabavištu, sve su iškrabala, pogledajte
šta su mi napisali na moju eks-katedru:
ČIPKA NA GLAVI NOSOROGA, jednostavno se zaustavio
ražanj u čovekovoj ruci, još će se ugljenisati čitava jarebica,
okreći ga, druže, okreći marljivo, i ovih dobrih
ptičica je sve više, svuda kenjaju,
uzalud igram sa duplim ulogom, nema dobitka, daleko me
obilazi sreća, dođi, daj da joj napravimo malo mesta, izvoli,
halo, panonija,
boli me pedeset i četvrta, polako sam u minusu,
punim akumulatore, plus, minus, neverovatno
kako izdržavamo neodlučne, koji koče efikasnost
naših akcija, nama ne trebaju negativni primeri, samo
pozitivni, idemo u besarabiju da se odpoetišemo, dosta je
bilo lirizacije, hajde da provetrimo svakog jutra a i pre
spavanja, nije istina da ga je beskompromisno zavario
u gornji ugao iz okreta, imao je dobar pas, drugovi i
drugarice, nema u tome ništa čudno, šapni već,
134

budalo, tamo je na 172. stranici, sve je napisano, nema

razloga za žalbu, nećemo imati knjigu žalbi, informišite
Page

se drugde, i mi imamo problema, tata, mama piše:

na stolu je hleb sa pekmezom, jedi sine,
halo, panonija,
molim vas lokal 265, nema potrebe da se to podvuče,
pročistićemo ga za miks pultom, biće čist, kao
suza, gde nam je najmilija zabava, šapni već, u fabrici
je tog dana bila užasna vrućina, za vreme pauze radio je
počeo da brblja, opet trebamo nekom, samo dodaj
pred gol, po mogućstvu nekom na glavu, ne slušaš, nije
podešena frekvencija, izvuci antenu, šta radi,
kakav đon, ujutro će biti mraza, u planinama je moguć i sneg,
tako je, treba ga zameniti drugim igračem, svaka sličnost je slučajna
i nenamerna, pesma je pogubila mlečne zube, nažalost,
doneli su račun za struju, to nije dobar znak, ali nije ni
simbol, to je živa istina, daleko je sudnji dan, hej,
hej,
tu smo, uskoro će reći dobro jutro, o yes, yes,
svako će pričati o vremenu, samo mi nećemo, ispašćemo
iz kutije za šivaći pribor, sedim u pantalonama kraljevski plave boje,
OUT OF THE BLUE, kaplje žabljo-zelena slina iz džojsovog ULYSSESA,
udariće me šlog, udariće me slina, ni ovo nije bio gol, nema tu
igre, samo se razvlači vreme, idem, otvorio sam vrata vecea, i
opet sam tužan, dođite, dođite, ćurdije,
u ustajalom mirisu gaća podmetnućemo nogu ovoj naparfemisanoj
pesmi, smiri se, evo, ovde je zavoj, donesi zihericu,
posle ćemo imati puš-pauzu, još malo soda bikarbone, ne dirajte
one zapečaćene paradokse, tabue za unutrašnju
upotrebu, ovi iz hitne pomoći su sledeća vrata, na kraju
hodnika ćemo malo da terorišemo pesmu,
pesnik sam dnevno dva-tri minuta, ali to je potpuno nevažno,
opet je napravio ofsajd, pod okriljem noći zapleo me je
štof naracije, sve je zapletenije, sve gušće, daj mu malo
pameti,
halo, panonija,
ne rastužuj me, mogao sam imati dve godine, sedeo sam na tvrdoj noši,
stasito, i od tada se blista g na govnetu, kao čipka na glavi
nosoroga, sve me više boli pedeset i četvrta,
sve me više rastužuje, sve više,
sve jače, mnogo jače,
jače, brže, brže,
još malo falseta,
biće da je tu negde, kakva paklena mustra realnosti,
kakav predeo, da, kao da se nazire nešto,
kako da ne, ovamo-ovamo, sve dublje, dublje,
odmah će svanuti
.
Sa mađarskog Oto Horvat
135

.
Page

.Izbor sačinila Danijela Jovanović

Ranko Pavlović

TAČKA
.
.
.
Na prijemu
.
Vješamo sebe o čiviluke u garderobi,
a naši kaputi odlaze u salon,
na gozbu na koju smo pozvani
po spisku sastavljenom u Kabinetu.
Rukavi naših kaputa kucaju se
kristalnim čašama, dopola napunjenim
nekom bljedunjavom sluzi i beznađem,
i klimaju prazninom iznad kragni,
tamo gdje bi trebalo da budu naše glave.
Kad na sve strane prospu dovoljno
razvodnjenih osmijeha, prazni kaputi
vraćaju se u garderobu i sa čiviluka
uzimaju ono što bi trebalo da budu
naša tijela, mašu prazninom rukava,
klimaju praznim okovratnicima,
i odlaze u noć kojoj pripadaju.
Tek kad nam zvijezde vrate mrvice
života u utrnula tijela, naši kaputi,
daleko od svjetlosti svečanog salona,
postaju ono što jesu: bezvrijedne krpe,
potrebne samo za to da sakriju sramotu
i da nas zaštite od studeni koja se
neprimjetno uvlači u već sleđena srca.
.
.
U posljednjem času
.
Na vijest o smrti Novice Tadića
Tiho, na prstima, oko nas
premrežava samoću. Ne lupajte
u lonce i talambase, ne tjerajte je,
136

prkosnicu. Jer, kada svi odu,

ona će jedina ostati uz nas.
S nama će biti i u Posljednjem času.
Page
.
.
Apoteza tačke
.
Tački jest mjesto
kraj desnog koljena
Onog Koji stvori Riječ.
Jer, pod oreolom,
od Riječi samo je
Tačka savršenija.
Tačka jest Klica,
ona jest Trajanje
i jeste Sudnji Dan.
I zato, kažem ti,
zaista ti kažem,
bez dvoumljenja:
Tački jest mjesto
kraj desnog koljena
Onog Koji stvori Riječ.
.
.
Dva ogledala
.
Stanu ponekad dva ogledala
jedno pred drugo
i dugo se gledaju.
Lijevo ogledalo gleda desno
i sebe u dubini,
a desno gleda lijevo
i svoj odraz u njemu.
Čovjek bi rekao da sve je prazno –
da prazno je lijevo
i da prazno je desno ogledalo.
I tek kad se pomiri s tom mišlju,
pažljiv posmatrač nazre
česticu čiste svjetlosti
137

u tačku prometnutu,
koja čas u desnom,
Page
čas u lijevom ogledalu
traži sigurno utočište.
.
.
Čekajući početak književne večeri
.
Zatvorene u sebe,
riječi kaplju iz tišine
u bezdan misli koja blijedi.
Za koji trenutak
u prepunoj dvorani
treba da počne književno veče.
Šta ako se riječi uzjogune
i ostanu u svojoj tišini,
zatvorene u tačku koja nema dna?
.
.
Sizif na proputovanju
.
Noćas svratio Sizif
u pjesnikovu radnu sobu;
provirio kroz prozor tek onako
i nešto ga privuklo da uđe.
Zuri u hladnu peć u uglu,
razgleda otvorene knjige na stolu,
dugo pogled prikiva za
kao krvna plazma čistu
bjelinu hartije pred pjesnikom.
Na njegova pleća
odjednom se svali
nepodnošljiv teret
još neuhvaćene misli.
Guraj ti, pjesniče, svoju tačku
po tom nesavladivom polju,
a ja odoh za svojim poslićem –
reče sa smiješkom na licu Sizif
i bez pozdrava krenu
put strmog kamenjara.
138

.
Page
.
Dug put
.
Krenuli smo na dug put, u dalek kraj se zaputili.
Ponijeli sve što je moglo da stane u srce,
napunili oči zavičajnim pejzažima.
Tabane potkovali tragovima kojima smo
prvim nesigurnim koracima krenuli u svijet,
u susret dosuđenim zamkama i vatri.
Pošli smo ne birajući među sobom vođu,
jer vodila nas je želja da stignemo do cilja.
Posrtali i padali, ustajali i padali.
Gordo išli preko mravinjaka, kroz zvjerinjake,
bosonogi gazili trnje i zmijska legla.
Doručkovali zoru, ručali znoj, večerali umor.
Snagu iz zemlje crpili, čelo oblakom brisali,
krijepili se plavetnilom iz izvora kraj puta.
Davali usput prosjacima posljednja zrnca nade,
slijepima pomagali da zaobiđu urvine,
sakatima da se popnu na ljuljaške iluzija.
I nismo zastajkivali, jer – dug je put do sebe.
.
.
Marina Cvetajeva i ja
.
Sreli se danas na Jutjubu
Marina Cvetajeva i ja.
Ona mlađa od proljeća
koje me zapljuskuje kroz prozor,
ja stariji od njenog pogleda.
Ne piši pjesmu o meni,
ja sam pjesma, kaže Marina,
i ja odlučim da ostavim olovku
čim napišem stih koji čitaš.
.
139
Page

.
Skrivanje
.
Kada osjetiš potrebu
da se sakriješ
od cijelog svijeta,
a ne znaš gdje bi.
napiši pjesmu
i zavuci se kradom
među njene stihove.
Prognitelji te tamo
neće tražiti,
a biće ti toplo
u tjeskobi kojoj pripadaš.
.
.
.
Izbor sačinila Danijela Jovanović

140
Page
 ECKERMANN
WEB ČASOPIS ZA KNJIŽEVNOST

Autor: Nail Ćelović

WWW.ECKERMANN.ORG.RS
JUL - AVG 2019.
BROJ 22
Sva prava zadržana © 2006- 2019. Eckermann ISSN 2466-3220 (Online) Objavljivanje časopisa pomaže Ministarstvo kulture
i informisanja
141
Page