Marrying in haste- Venčanje na brzinu

Kolaps planiranog Dač-Dresder spajanja banke narušilo je reputaciju obe strane. Menadzemnt Dač banke
je prikazan kao podeljen i zbunjen. Ali čak i da je preuzimanje prošlo i dalje bi zahtevalo svoje žrtve.

Duga lista studija je došla do istog zaključka: Većina preuzimanja šteti interesima akcionara preuzete
kompanije. Ono međutim često nagradi akcionare preuzete kompanije, koji unovče više svojih akcija
nego što su vredele pre preuzimanja.

Zašto toliko mnogo spajanja i akvizicija nece koristiti akcionarima? Colin Price, partner u McKinsey,
savetnik menadzmenta, koji je specijalista za spajanja i akvizicije, kaže da većina neuspelih spajanja pate
od loše implementacije. I skoro u polovinji njih, viši menadžment nije uzeo u obzir kulture kompanija
koje su uključene u to.

Spajanje korporativnih kultura zahteva vreme, koje viši menadžment nema nakon spajanja, gospodin
Price kaže. Većina spajanja je bazirana na ideji „hajde da povećamo prihode“ , ali morate da imate
funkcionalan menadžment tim da upravlja tim procesom. Priroda problema nije tolika da se vode ratovi
između dve strane. Već to da se kulture ne spajaju dovoljno brzo, da se iskoristi prednost mogućnosti. U
međuvremenu tržiste je nastavilo dalje.

Mnogi savetnici ističu koliko malo vremena kompanije provedu pre spajanja misleći o tome da li su
njihove organizacije kompatibilne. Prednosti spajanja su obicno izraženi u finansijkom i komercijalnom
pogledu: Mogu se napraviti uštede troškova ili obe strane imaju komplenetarno psolovanje koje će im
omogućiti da povećaju prihode.

Spajanja se odnose na kompatibilnost, što znači složiti se čije će vrednosti preovlađavati i ko će biti
dominantan partner. Tako da nije slučajno da menadžeri kao i novinari posežu za brakom kao metaforom
u njihovom opisivanju. Kažu da kompanije koje se sapajaju “vezuju čvor”. Kada je spajanje opozvano,
dve kompanije ne uspevaju da “nadoknade prolaz” ili njihova veza ostaje “neisporučena”. Ipak metafora
ne uspeva preneti razmeru rizika koje kompanije snose kada započnu akviziciju i spajanje . Čak I u
zemljama sa visokom stopom razvoda, brakovi imaju veću stopu uspeha nego spajanja.

Ako 65 procenata spajanja ne koristi akcionarima, 35 procenata je uspešno. Kako preuzimaoci mogu da
osiguraju das u medju uspešnom manjimom? Dva uslova za uspeh su preporučena. Prvi je da se definiše
šta uspeh znači. Kompbinovani entiteti moraju da dostave bolji povraćaj akcionarima nego što bi to
uradili zasebno.

Drugi, kompanije koje se udružuju moraju da odluče koji parterov način rada će preovladati. Spajanje
jednakih može biti opasno zato što se ne zna ko je glavni. Menageri moraju da pitaju koje prednosti će
doneti u preuzetu kompaniju koje će konkurenti teško kopirati. Sobzirom koliko su male šanse za uspešno
spajanje, menadžeri bi trebalo da razmotre da li je njohovo vreme i akcionarev novac ne bi bio
upotrebljen drugde.
Franchise fever- Groznica franšize
Jednom kada firma odluči da uđe na strano tržište nastaje pitanje koji je najbolji model ulaska. Franšizing
je jednan od modela. Za razliku od na primer licensiranja koje prvenstveno koriste proizvodne firme,
franšizing koriste firme koje prodaju usluge. Jedan od najpoznatijih uspešnih franšizera je McDonalds,
sad ima 34000 restorana širom sveta I više od 25 milijardi nakdnade iz prodaje u sistemima širom sveta.

Kako funkcioniše sistem franšiznog poslovanja? Individualni franšizeri su veoma mala grupa preduzeća
čije su sistemske operacije planirane, usmerene I kontrolisane od strane operativnog inovatora, zvanog
franšizer. Generalno fransšize se razlikuju prema 3 karakteristike:

1. Franšizer poseduje zaštitni znak ili servisnu marku I dozvolu koja ustupa korisnicima franšize pravo u
zamenu za privilegovano plaćanje.

2. Od korisnika franšize se zahteva da plati pravo da bude deo sistema. Ovo je samo početna naknada kao
mali deo ukupne sume koju korisnik franšize mora da investira kada potšiše franšitni ugovor. Početni
troškovi obuhvataju rentu, iznajmljivanje opreme, pribora, a ponekad i license naknadu.

3. Franšizer omogućava svom korisniku franšize marketing I operativne sisteme za obavljanje poslovanja.
Na primer McDonalds-u treba korinsik franšize da pohađa njegov hamburški universitet u Oak Brook-
u,Ilionisu u period od 3 nedelje da bi naučio kako da obavlja biznis, a korisnici franšize se moraju
pridržavati određenih procedura pri kupovini materijala.

Međutim, postoje mnogi razlozi koje treba razmotriti pre kupovine franšize.

Visoki početni troškovi u naknada za privilegovano plaćanje mogu ozbiljno prigušiti korisnike franšize.
Na primer , prilikom otavranja McDonalds-a, korisnik franšize, ne mora samo da plati novac prema
lokaciji, već mora platiti i franšiznu naknadu u iznosu od 45000 za pravo poslovanja u periodu od 20
godina. Posle 20 godina, pod uslovom da kompanija pristane da ugovor ugovori sa još 45000 franšiza
naknada se naplaćuje. Ukupni monetarni zaostatak za otvaranjem franšize MC Donalda može biti u
rasponu od pola miliona do 1,6 miliona. Pravi pokretač je, međutim, postojeća naknada za licencu. Svake
godine davaoci franšize moraju franšizeru platiti ekvivalentnu naknadu do 12,5% od prodaje. Na primer,
Dunkin dunati, franšize povećavaju 5,9% prodaje svake godine pored franšizne naknade koja se kreće od
40000 do 80000 $, u zavisnosti od lokacije.

Visoke cene sirovog amaterijala. .Da bi održali doslednost većina davalaca franšize insistira na tome da
njihovi franšizeri kupuju sirovine direktno od njih ili od dobavljača sa kojim imaju poseban odnos, što
znači da dobijaju rabate po nalogu franšize. U svakom slučaju, cene koje naplaćuju za ove materijale su
često mnogo veće od onih koje bi se prodavali za drugo mesto, ako se franšizer odluči otići negde drugde
gde radi svojih sirovina i tako prekrši inicijalni ugovor davalac franšize ima zakonsko pravo pravo na
raskid veze i teoretski davalac franšize može izgubiti celu investiciju.

Nedostatak finansiranja. Većina franšiza ne obezbeđuje finansiranje, to znači da će davalac franšize
verovatno morati da iskoristi svoju ušteđevinu ili da dobije neki drugi izvor finansiranja. s tim u vidu da
će neki davaoci franšize finansirati startnine troškova franšize. Situacije poput ove su posebno privlačne
jer iako će primaoci franšize verovatno morati da stave deo svog ličnog imovinskog osiguranja za zajam,
bar im neće trebati ništa na svom bankovnom računu ili dodirnuti penzioni plan da bi postavili
prodavnicu.

Nedostatak teritorijalne kontrole. Dok će većina davalaca franšize ograničiti broj prodavnica koje će
otvoriti na određenom području zbog straha od zasićenja tržišta. Mnogi davaoci franšize i dalje će
pokušati da uklope što je moguće više lokacija u određeno područje. Zato nije neuobičajeno da vidite pet
različitih lokacija MC Donalda u krugu od pet milja, a kompanija korporacije pokušava da izbaci svaki
dolar sa te teritorije. Ali svaki put kada se otvori nova lokacija u neposrednoj blizini, pojedinačno tržište
davalaca franšize se prepolovi.
MCDonals: More than a bite-Više od zalogaja

Mc Donald’s je dobar primer firme koja se razvila koristeći franšizing strategiju.

Mc Donal’s ima striktna pravila kako korisnik franšize treba da upravlja restoranom.

Ova pravila se proteže udosta da kontrolišu jelovnik, načine kuvanja, odnos premao soblju, dizajn, I
lokaciju restorana. Mc Donal’sta ko dje organizuje lanac nabavke za svoje korisnike franšize i omogućava
obuku za menadžere i finansijsku pomoć.

Prednosti: firma je zaštićena od mnogih troškova i rizika koji se odnose na otvaranje stranog tržišta ako to
rade sami. Umesto tako korisnik franšize preuzima ove troškove i rizike.

Ovo stvara dobru inicijativu za korisnika franšize da izgradi funkcionisanje što brže moguće.

S toga koristeći franšiznu strategiju firma koja se bavi uslugama može izgraditi globalno prisustvo veoma
brzo, pod relativno niskom cenom i rizikom, kao što radi MC Donals.

Mane: Pošto franšize uglavnom koriste kompanije koje se bave uslugama, ne postoji razlog da se
razmišlja o potrebi za kordinacijom proizvodnje da bi se postiglo iskustvo i ekonomija lokacije. Ali
franšizno poslovanje može da spreči sposobnost kompanije da uzme profit iz jedne zemlje radi podrške
konkurentskim napadima u drugoj zemlji. Jedna od mana franšizma poslovanja je kotrola za kvalitetom.

Osnova uredjenog franšizma poslovanja nalazi se u toma da brend- naziv neke firme prenosi poruku
potrošačima o kvalitetu proizvoda te firme. S toga poslovni putnik koji se prijavi u Hilton hotelu u Hong
Kongu može dobiti isti kvalitet sobe, hrane i usluge koju bi dobio u Njujorku. Jer naziv Hilton garantuje
stalni kvalitet jer neki strani korisnici franšiza možda se be bavi kvalitetom koliko bi trebalo i rezultat tog
lošeg kvaliteta se može proširiti u gubitak prodaje ne samo na tom odredjenom stranom tržištu, već i u
prijavljenoj virmi širom sveta. Geografska udaljenost firme od njenog stranog korisnika franšize, u
slučaju McD to su na desetine hiljada, može otežati kontrolu kvaliteta. Jedan način da se zaobidje ova
mona je da se uspostavi pomoćna dirma u svakoj zemlji u kojoj se glavna firma širi.

Ta pomoćna firma preuzima prava i obaveze da uspostavi franšizno poslovanje širom sveta odredjenog
regiona.

Mc Donals na primer uspostavlja master korisnika franšize u manjim zemljama, slično tome ovaj master
korisnik franšize pruža ruku izmedju McD i lokalne firma.
Foreing direct investment-Direktna strana ulaganja
-Direktna strana ulaganja (FDI) nastaju kada firma direktno investira u objekte za proizvodnju ili tržište
proizvda u stranoj zemlji. FDI odnos se sastoji od matičnog preduzeća I stranog povezanog preduzeća
koji zajedno čine multinacionalnu kompaniju (MNC). Da bi se kvalifikovala kao direktna strana
ulaganja ,investicija mora omogućiti matičnom preduzeću kontrolu nad njegovom stranom partneru. UN
u ovom slučaju definiše kontrolu kao posedovanje 10% ili više običnih akcija.

-Godinama nakon II svetskog rata, globalnom, direktnom, stranom ulaganju dominirale su SAD pošto se
veliki deo sveta oporavio od uništenja usled sukoba. SAD činile su oko ¾ nove, direktne, strane,
investicije (uključujući reinvestiranu dobit) izmedju 1945. i 1960. Od tog vremena direktna, strana
ulaganja su se proširila I postala zaista globalna fenomen, više nisu isključivi rezervati zemalja OECD-a.
Direktne strane investicije porasle su na značaju u globalnoj ekonomiji, a zalihe direktnih stranih ulaganja
danas čine preko 20% globalnog BDP-a. U poslednjih nekoliko godina, zemlje na tržišnim u nastajanju,
poput Kinei, Indije postalesu najpovoljnije destinacije za direktna strana ulaganja I poverenje investitora
u ovez emlje je naglo poraslo.

Direktna strana ulaganja imaju 2 obilika: zeleno ulaganje, koje uključuje u direktno ulaganje u nove
objekte ili proširivanja postojećih objekata. Investicije u zeleno polje osnovana su cilju promotiv njihovih
napora države domaćina jer stvaraju novep roizvodne kapacitete I radna mesta, transfer tehnologiju I
znanje I mogu dovesti do povezivanjem sa globalnim tržištem. Medjutim, to se često dogadja
izbacivanjem lokalne industrije, multinacionalne kompanije su u stanju da jeftinije proizvode (zbog
napredne tehnologije I efikasnih procesa) I troše resurse ( radnu snagu, intermedijalnu robu). Još jedan
nedostatak ulaganja u zeleno polje je da se proizvodi od proizvodnje ne vrate u lokalnu ekonomiju, ali
umesto kućne ekonomije muktunaci o kompanija. To je u suprotnosti sa lokalnimin idustrijama čiji se
profit vraća u domaću ekonomiju da bi promovisao rast.

- Spajanja I akvizicije se dešavaju kada se izvrši transfer postojaće imovine sa lokalnih firmi na strane
firme. Preko granična spajanja nastaju kada se imovina I poslovanje firmi iz različitih zemalja kombinuju
radi osnivanja novog pravnog lica. Preko granične akvizicije se dešavaju kada se kontrola poslovanja sa
imovinom prebaci sa lokalnom na inostra no preduzeće. Za razliku od uloganja uzeleno polje akvizicije
lokalno ne pružaju dugoročnu korist. Ekomonija- čak i u većini poslova vlasnik lokalne firme plaća se
zalihama od kompanije kada je preuzela kompaniju, što znači da novac od prodajena bi mogao nikad da
stigne do lokalne ekonomije.

Ipak podaci sugerišu da je većina prekograničnih investicija u obliku spajanja I preuzimanja, a ne

ulaganja u zeleno polje.

- Postoje druge kategorizacije direktnih stranih investicija. Korisno je razlikovati 3 vrste direktnih stranih
investicija I shodno tome 3 multinacionalne kompanije.

- Horizontalna strana ulaganja I horizontallno integrisani MNC. Horizontalna direktna ulganja nastaju
kada kompanija locira proizvodnju istog proizvoda ili grupe proizvoda u više postrojenja smeštenih u
različitim zemljama. Ograničeni multinaonalni proizvodjači automobile kao što su general motors, ford,
BMW, I Nisan svesu to primeri.

- Vertikalna direktna strana ulaganja I vertikalnoi ntegrisani MNC.

Vertikalna direktna strana ulaganja nastaju kada kompanija locirara zličite faze proizvodnje I prodaje
pojedinačnog proizvoda iligrupe srodnih proizvoda u različitim zemljama. Tamo gde industrija na brodu
pruža impute za process domaće proizvodne forme, to se zaniva povratnim vertikalnim direktnim stranim
ulaganjem. Industrijski gledano, najviše zaostalih vertikalnih stranih investicija bilo je u ekstraktivnoj
industriji ( npr vadjenje nafte ili vadjenje bakra). Cilj je bio da osigura ulazne podatke u kompanije koje
pružaju nazvano (npr rafiniranje ulja).

Firme poput Royal Dutch/ Shell and British Petroleum su jedan od klasičnih primera vertikalno
integrisanih multinacionalnih organizacija. Kada jedna industrija u inostranstvu prodaje proizvode
domaće proizvodnje I preduzeća I bavi se marketingom I distribucijom vertikalnom direktnom stranom
investicijom. Napredne vertikalne, direktne, strane investicije su uredjene gopovratne vertiklane direktne
strane investicije. Npr: Kada je VW ušao u tržište SAD-a, on je stekao veliki brojdilera umesto da
distribuira svoje automobile od nezavisnih dilera SAD-a.

- Kongresne direktne strane investicije I diverzifikovana ili konglomerantna MNC. Ova vrsta stranih
ulaganja u vatru, se dešava kada je kompanija stekla kontrolno crevo ili se spojila sa drugom kompanijom
kada se nalazi u drugoj zemlji I koja proizvodi potpuno nepozna I proizvodili grupu proizvoda. Na ovaj
način MNC može postići diverzifikaciju proizvoda. Savremni primeri direktnih stranih investicija
konglomerata su Micubiši iz Japanaili ITT iz SAD-a.

Mergers, acquisition and takeovers- spajanja, akvizicije i preuzimanja

Izraz spajanja i preuzimanja (M&A) odnosi se na aspekt poslovne strategije i menadžmenta koji
se bave spajanjem i / ili preuzimanjem različitih kompanija. Obično se to dešava u prijateljskom
okruženju gde se službenici u svakoj uključenoj kompaniji okupljaju kako bi prošli postupak
dubinske revnosti kako bi se osigurao „uspešan brak“ između svih uključenih strana.

Istorijski, međutim, ovaj proces često nije uspeo da doda vrednost akcionara. U drugim
prilikama, akvizicije se mogu dogoditi neprijateljskim preuzimanjem preostalih akcija na
otvorenom tržištu akcija. putem apsorbiranja većine Iako se često koriste kao sinonim, izrazi
"spajanje" i "akvizicija" znače nešto drugačije stvari. Kada jedna kompanija preuzme drugu i
jasno se postavi za novog vlasnika, kupovina se naziva akvizicija. Sa pravnog stanovišta, ciljna
kompanija prestaje da postoji, kupac "guta" posao, a kupčeva akcija se i dalje trguje. U čistom
smislu pojma, spajanje se dešava kada se dve kompanije, često iste veličine, dogovore da
napreduju kao jedna nova kompanija, a ne da ostanu odvojeno u vlasništvu i upravljaju.

Ova vrsta akcije se preciznije naziva „spajanje jednakih“. Deonice obe kompanije su predate, a
na njeno mesto je izdat nova akcija kompanije. Na primer, i Daimler-Benz i Chrisler prestali su
da postoje kada su se dve firme spojile i nastala je nova kompanija, DaimlerChrisler. Tehnički
gledano, ono što razlikuje spajanje od preuzimanja je kako se ono finansira. Spajanje se obično
finansira zamenom akcija koji podrazumeva izdavanje akcija radi razmene akcija drugih
kompanija, dok se akvizicije finansiraju novčanim ugovorom koji uključuje kupovinu ciljne
kompanije gotovinom ili izdavanjem neke vrste dužničkog instrumenta; prodaja je oporeziva.

U nekim slučajevima, kompanija može da kupi drugu kompaniju izvlačenjem bezvrednih

obveznica radi prikupljanja sredstava. M&A ima svoje prednosti i nedostatke. Prednosti M&A
su: • Ekonomija obima - ovo se odnosi na činjenicu da kombinovana kompanija često može da
smanji duplikativne odeljenja ili operacije, smanjujući troškove kompanije u odnosu na teoretski
isti tok prihoda, povećavajući profit.

Povećani prihodi, zbog nedostatka konkurencije, ovaj motiv pretpostavlja da će se kompanija

osloboditi od velikog konkurenta i povećati svoju moć postavljanja cena. • Sinergija - bolja
upotreba komplementarnih resursa. Jedan plus jedan čini tri jednačine je posebna alhemija
spajanja ili pripajanja. Ključni princip kupovine preduzeća je stvaranje vrednosti akcionara
iznad i više od zbroja kompanija. • Oporezivanje - profitabilna kompanija može kupiti gubitnika
kako bi iskoristila gubitak cilja kao prednost, smanjujući svoju poresku obavezu.

U Sjedinjenim Državama i mnogim drugim zemljama postoje pravila koja ograničavaju

sposobnost profitabilnih kompanija da "kupuju" za kompanije koje prave gubitke, ograničavajući
poreski motiv kompanije koja je preuzela kompaniju. S druge strane, nezadovoljstva su: •
Precenjevanje vrednosti ciljnih kompanija često precenjuje vrijednost njihove ciljne kompanije
zbog nedostatka istražnih ispitivanja pokazuju da mnogi matični roditelji • Ekonomija razmjera
kompanije postaje prevelika što dovodi do većih jedinični troškovi Veću organizaciju je teže
nadgledati, ona je složenija i zato koondinacija između različitih odeljenja i odeljenja postaje
otežana.

Zamjera menadžera - rukovodstvo firme za preuzimanje je često previše optimistično, jer on

može da se stvori putem akvizicije i stoga je spreman platiti premiju signfica nad tržišnom
kapitalizacijom ciljane firme. Postula „hipoteze huriza“ da najviši menadžeri obično precenjuju
svoju sposobnost stvaranja vrednosti iz prelaznog roka prevashodno zato što su im uspon na vrh
korporacije dao preterano veliko vlasništvo. - Gubitak posla - jedan od glavnih razloga zašto se
M&A plaši među zaposlenima zbog masovnog otpuštanja. Prema statističkim podacima koje je
pružio UNI-Eu, izgubljeno je gotovo 130.000 radnih mesta kao rezultat spajanja i spajanja u
finansijskom sektoru Europcan. • Monopol - spajanje može dovesti do monopola gde nema
mnogo konkurenata na tržištu koje matičnoj kompaniji daju ovlašćenja da kontroliše povećanja
cena proizvoda prema volji kako bi se povećala njihova zarada. Međutim, ova situacija nastaje
zbog strogih zakona koje je vlada donela da proveri pretnju od monopola.
Pros and Cons of Green-Field ventures- Prednosti i mane Green-field
poduhvata
Velika prednost osnivanja green-field poduhvata u stranoj državi je to što daje kompaniji
monogo veću sposobnost da izgradi vrstu produženice koju želi. Na primer mnogo je lakše
izgraditi organizacionu kulturu iz početka nego promeniti kulturu stečene jedinice. Slično tome,
mnogo je lakše uspostaviti skup operativnih rutina u novoj produženici nego promeniti
operativne rutine stečene jedinice. Ovo je veoma važna prednost za mnoga međunarodna
preduzeća hde je prenos prozvoda, komponenti, veština i znanja od osnovnih firmi do novih
produžnica poznat je princip stavranja vrednosti. Naprotiv ovoj značajnoj prednosti nalaze se i
nedostaci osnivanja poduhvata „ Green-field“. Green-field poduhvati se sporije uspostavljaaju.

Oni su takođe rizični. Kao i sa bilo kojim novim poduhvatom, određeni stepen nesigurnostu
povezan je sa budućim prihodima i izgledima za profit. Međutim ako firma ima uspeha na
drugim stranim tržištima i razume štaje je potrebno u drugim zemljama ti rizici možda nisu
toliko veliki. Krajnji nedostatak je mogućnost da preovladaju agresivniji globalni konkurenti,
koji ulaze putem akvizicija i grade veliko tržišno prisustvo koje ograničava tržišni potencijal za
green-field poduvate.

Stoga izbor između akvizicija i poduhvata na green-fieldu nije jednostavan . Oba načina rada
imaju svoje prednosti i mane. Generalno izbor će zavisiti od okolnosti sukoba sa firmom. Ako
firma želi da uđe na tržište na kojem već postoje dobro uspostavljena preduzeća i gd esu
globalni konkurenti takođe zainteresovani da uspostave prisustvo, ona može da plati firmi da uđe
kroz akviziciju. Ako firma razmišlja o ulasku u zemlju u kojoj nema postojećih konkurenata koje
može nabaviti, tada je Green-field poduhvat jedini način.
World Trade Organization- Svetska trgovinska organizacija

Svetska trgovinska organizacija (STO) bavi se pravilima svetske trgovine izmedju država na
globalnom ili blizu globalnom noviou. Postoji nekoliko načina gledanja na STO. To je
organizacija za trgovinsku liberalizaciju. To je forum na kojem vlade mogu pregovarati o
trgovinskom sporazumu. To je mesto za njih da rešavaju trgovinske sporove.Ono upravlja
sistemom trgocinskih pravila . Sporazumi STO su dugotrajni i složeni, ali brojni jednostavni,
temeljni principi se primenjuju kroz sve ove dokumente i oni su temelj multilateralnog
trgovinskog sistema. Ovi principi su: trgovina bez diskriminacije: slobodna trgovina, postepena,
kroz pregovore, promoviranje fer konkurencije i podsticanje razvoja i ekonomskih reformi.
Trgovina bez deskriminacije može se podeliti na dva dodatna principa: 1. Omiljena nacija
(MFN) ili tretiranje drugih ljudi podjednako.Pod STO sporazumima, države ne mogu normalno
diskriminisati između njihovih trgovinskih partnera. Učiniti nekom specijalnu uslugu ( kao sto je
niža stopa carine na njihove proizvode) i ti moraš da uradiš isto za sve ostale STO članove.
„ Omiljena“ zvuči suprotno. To upućuje na specijalan tretman, ali u STO to zapravo znači ne
diskriminisati- tretirati virtuelno svakog jednako. To je važno zato što je prvi član opšteg
sporazuma o carini i trgovini (GATT) koji reguliše trgovinu robom. MFN je takodje preoritet u
Opštem sporazumu o trgovini uslugama (GATS) i Ugovoru o trgovinskim aspektima prava
intelektualne svojine (TRIPS). Ta tri sporazuma zajedno pokrivaju sve tri glavne oblasti trgovine
kojima se bavi STO. Dopušteni su neki izuzeci. Na primer, zemlje mogu da uspostave sporazum
o slobodnoj trgovini koji se odnosi samo na robu kojom se trguje u okviru grupe- diskriminišući
robu spolja. Ili mogu dati zemljama u razvoju poseban pristup svojim tržištima. Ili država može
da podigne barijere protiv proizvoda za koje se smatra da se nepravedno trguju iz odredjenih
zemalja. Ali sporazumi dozvoljavaju da ove izuzetke samo pod strogim uslovima. Opširno, MFN
znači da svaki put kada neka država smanji trgovinsku barijeru ili otvori tržište, ona mora učiniti
za istu robu ili usluge svih svojih trgovinskih partnera- bilo bogatih ili siromašnih, slabih ili
jakih.

2. Nacionalni tretman, ili jednako tretiranje stranaca ili lokalnog stanovništva. Uvozna ili
lokalno proizvedena roba treba se tretirati jednako- barem nakon ulaska strane robe na tržište.
Principi „nacionalnog tretmana“ takodje se nalazi u sva tri glavna sporazuma STO
(GATT,GATS i TRIPS). Nacionalni tretman primenjuje se samo kada neki proizvod, usluga ili
predmet intelektualne svojine udje u tržište. Stoga naplaćuje carinu. Carina na uvoz nije kršenje
nacionalnog tretmana čak ako se proizvodi koji se proizvode lokalno ne naplaćuje ekvivalentni
porez. Sporazum STO o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS), pregovaran
je u Urugvajskom krugu 1986-1994, prvi put je uveo pravila intelektualne svojine u
miltilateralnim trgovinskom sitemu. Ideje i znanje su sve važniji deo trgovine. Kreatori mogu
dobiti pravo da spreče druge da koriste svoje izume, nacrte ili druge kreacije- i da iskoriste to
pravo da pregovaraju o plaćanju u zamenu za druge koji ih koriste. To su „prava intelektualnog
vlasništva“. Oni imaju različite oblike. Na primer, knjige, slike i filmovi podležu autorskim
pravima, izumi se mogu patentirati, brendovati i logotipi proizvoda mogu biti regostrovani kao
znaštitni znaci i slično. Vrste intelektualne svojine su: autorska prava i srodna prava, zaštitni
znakovi, uključujući zaštitne znakove, geografske znakove, industrijski dizajn, patenti,
dizajnirani dizajn (topografije), indegrisanih kola, i neotkrivanje informacija, uključujući
poslovne tajne. Sporazum o TRIPS-u STO-a je pokušaj suženja praznina. Pri tome se ta prava
štite širom sveta i dovode ih pod zajdničkim medjunardnim pravilima. Ona uspostavljaju
minimalne nivoe zaštite koja svaka vlada mora da pruži intelektualnoj svojini ostalih članica
STO-a. Radeći to postavlja balans između dugoročne korist i mogućih kratkoročnih troškova za
društvo.
 A GATT dispute: The tuna-Dolphin dispute - Spor oko opšteg dogovora o
prometu i trgovini: Tuna-delfin spor

Ovaj slučaj i dalje privlači veliku pažnju zbog svojih implikacija u ekološke sporove. To je
obrađeno u sklopu starog sporazuma o sporu oko opšteg dogovora o prometu i trgovini. Ključna
pitanja su:

a) da li jedna zemlja može da govori drugoj šta bi trebalo da budu njene ekološke regulative? I

b) da li trgovinski propisi dozvoljavaju da se preduzmu koraci u odnosu na metod koji se koristi

za proizvodnju robe (a ne kvalitet same robe)?

O čemu se tu radi? U istočnim tropskim područjima u Pacifičkom okeanu, jata žutorepih tuna
često plivaju ispod jata delfina. Kada se tuna lovi mrežama, delfini se uhvate u mreže. Oni često
umiru ako ih ne oslobode.

Američki Zakon o morskim sisarima postavlja standarde zaštite delfina za domaću američku
ribarsku flotu i za zemlje čiji ribarski brodovi ulove žutorepu tunu u tom delu Tihog okeana. Ako
zemlja koja izvozi tune u Sjedinjene Države, ne može dokazati američkim vlastima da ispunjava
standarde zaštite delfina utvrđene u američkom zakonu, američka vlada mora da stavi embargo
na (zabrani) uvoz ribe iz te zemlje. U ovom sporu, Meksiko je bio dotična zemlja izvoznica.
Izvoz tune u SAD zabranjen je. Meksiko se žalio 1991. godine u okviru postupka za rešavanje
spora oko opšteg dogovora o prometu i trgovini.

Embargo se takođe odnosi i na „posredničke“ zemlje koje prevoze tunu na putu iz Meksika do
Sjedinjenih država. Tuna se često prerađuje i konzervira u nekoj od ovih zemalja. U ovom sporu,
„posredničke“ zemlje suočene sa embargom bile su: Kostarika, Italija, Japan i Španija, a ranije
Francuska, Holandski Antili i članice Udruženja za jugoistočne Azije (ASEAN), takođe su
imenovane „posrednicima“.

Komisija: Meksiko je zatražio komisiju u februaru 1991. godine. Mnoge „posredničke“ zemlje
takođe su izrazile interesovanje. Komisija je izvestila članove GATT (opšteg dogovora o
prometu i trgovini) u septembru 1991. godine.

- Da SAD ne mogu uveti embarho (zabraniti) uvoz proizvoda od tune iz Meksika, jer meksički
propisi o načinu proizvodnje tune nisu udovoljili američkim propisima. (ali SAD bi mogle da
primene propise o kvalitetu i sadržaju uvožene tune). Ovo je postalo poznato kao pitanje
„proizvod“ u odnosu na „proces“,
GATT pravila nisu dozvolila jednoj zemlji da preduzme trgovinske akcije u svrhu pokušaja da
sprovede sopstvene domaće zakone u drugoj zemlji čak i da zaštiti zdravlje životinja ili
iscrpljujuće (ograničene) prirodne resurse. Pojam koji se ovde koristi je „ekstra (dodatna)-
teritorijalanost“.

Šta je obrazloženje ove presude? Ako AMERIČKI argumenti budu prihvaćeni, onda bilo koja
zemlja može da zabrani uvoz proizvoda iz druge zemlje, samo zato što zemlja u izvozu ima
drugačiju ekološku, zdravstvenu i socijalnu politiku. Ovo bi otvorilo put bilo kojoj zemlji da
unilateralno primenjuje trgovinske restrikcije – i da to učine ne samo da sprovode sopstvene
zakone na unutrašnjem planu, nego da nametnu sopstvene standarde drugim zemljama. Vrata bi
bila otvorena za moguću bujicu protekcionističkih zloupotreba. To bi bilo u suprotnosti sa
glavnom svrhom multilateralnog sistema trgovanja- ostvarivanje predvidljivosti kroz trgovinske
propise.

Zadatak komisije bio je ograničen na ispitivanje načina kako se pravila GATT primenjuju na to
pitanje (Zadatak komisije bio je ograničen na ispitivanje primene GATT pravila na to pitanje).
Nije se postavljalo pitanje da li je politika bila ekološki korektna ili ne. Ukazuje se da bi
američka politika mogla da bude kompatibilna sa GATT-ovim pravilima ako bi se članovi
komisije dogovorili o amandmanima ili doneli odluku da se pravila donesu specijalno za to
pitanje. Na taj način članovi komisije bi mogli da pregovaraju o konkretnim pitanjima i mogli bi
da postave ograničenja koja bi sprečila protekcionističku zloupotrebu

Komisija je takođe zatražila da se sudi AMERIČKOJ politici koja zahteva da proizvodi od tune
da bude označeni kao " dolphin-safe " (ostavivši potrošačima izbor da li da kupuju proizvod).
Zaključeno je da ova pravila nisu prekršena, jer su u svrhu sprečavanja reklamne obmane na sve
proizvode od tune, bilo uvozne (strane) ili domaće proizvodnje