Opraštanje je vrlina data malobrojnima

Opraštanje, šta je to zapravo i šta nas to navodi da zapravo oprostimo drugim

ljudima a možda čak u nekim trenucima i sami sebi? Oproštenje je vrlina, ali način
na koji ga ljudi percipiraju je prilično relativan. Neki misle da su određene radnje
oprostive, dok druge nisu.
Neki misle da oproštenje podstiče pogrešno lica da bude zlonamerno opet.
Oproštenje je subjektivno i čin oproštenja može imati mnogo značenja. Mi svi
pravimo greške. Dakle, ako smo u stanju da oprostimo drugima, takođe učimo i da
izađemo iz osećaja sopstvene krivice. Opraštanje nam pomaže da osetimo svetlost i
pomaže nam da se rešimo teških osećaja koji okupiraju naš um i srce i izjedaju naš
duševni mir. Oproštaj je put ka samoispunjenju i vrlina koji samo neki imaju i
spremno mogu oprostiti drugima. Takvi ljudi su mnogo odgovorniji i zadovoljniji
iznutra od onih koji zameraju drugima i razvijaju osećaj neprijateljstva. Odsustvo
opraštanja ponekad može izazvati veće probleme od početnih problema. To može
uništiti prijateljstvo, ostavljajući nepisana sećanja i gubitak pravog pratioca. Neka
od tih prijateljstava imaju mogućnost obnove, ali druga su zauvek izgubljena. Uvek
su me učili da opraštam i zaboravljam, a u mojoj kući nikada nije postojala
zamerka. Nikada nisam zaista razumela zašto je oproštenje toliko važno dok se
nisam morala suočiti s tim iz prve ruke. Opraštanje je samo miris ljubičice, koje
ostaje na peti onog ko je zgazi. Svi oni koji vole, reći će vam da nije tako, jer srce
oprašta mnogo pre nego što mi sami shvatimo. U tome je magija, da bi svako od
nas bio veličina, zapravo, mislim sam svesna sam da veličina zavisi od ljudi i
količine ljubavi koje oseća prema onome kome želi oprostiti. Ako vas ljudi koji su
vam bliski izdaju ili vas povrede, najteže im je oprostiti. Ponekad stepen povrede
vašeg poverenja određuje lakoću ili poteškoće u opraštanju. Ali istina je da što
lakše oprostimo drugoj osobi, manja je verovatnoća da ćemo se ugušiti
zadržavajući loše namere za njega. Naše zamerke samo će uticati na odnos sa
osobom i ni na koji način neće naštetiti drugoj osobi. Sposobnost praštanja daje
nam osećaj slobode i čini da patimo manje i osećamo manju bedu i bol. Oproštaj je
jednako blagoslov i za onog ko oprašta i za onog kome se oprašta. Koliko je lako,
toliko je teško. Često se pitamo šta je to ljubav i ko su njeni pravi pokazatelji? Šta
nas to u ljubavi tera da praštamo i prelazimo preko svog ponosa i svog stava.
Možda je ljubav stvarno slepa i može i niko i ne zaslužuje naš oproštaj, a oni koji
ga zaista zaslužuju, nikada ne bi radili nešto što će nas tako povrediti. Postoje
razlicite vrste ljubavi, prema razlicitim ljudima, pa tako postoji i mnogo načina
njenog iskazivanja. Možda neki ljudi pokazuju svoju ljubav u praštanju. Velik je
onaj koji ima snage i hrabrosti da oprosti, s tim se u potpunosti slažem. Jer samo se
iz ogromne ljubavi rađa oproštaj. Iako svi težimo ka nekom savršenom niko od nas
to ne može dostići. Svi grešimo i mislimo da nemamo snage da nastavimo dalje ili
oprostimo, ali oni koji vole žive od praštanja, jer tek kada pređete preko nekih
bolnih stvari, znate da tu osobu volite. U suštini ta hrabrost da oprostimo satkana je
u svima nama, a kad ispliva na površinu tek tada postajemo svesni da grešiti je
sasvim ljudski, a da je praštanje uzvišenije od čina. Ono u šta sam potpuno sigurna
je da ne trebamo dopustiti da nas ponos nadjača. Zar da dozvolimo da naš
unutrašnji nesklad uništi sve ono što se gradilo tokom vremena? Može vam se
učiniti kao da je praštanje jedna verzija odustajanja, da praštaju slabi, a da se oni
snažni ljute i osvećuju. Međutim, realnost je potpuno drugačija. Ako ne oprostite to
će vas izgrizati iznutra. Stalno ćete u sebi ponavljati argumente i sećanja, i kreirati
još više patnje za sebe.Praštanje vas oslobađa, ali je vrlo teško. Lako je nositi
ljutnju u sebi, ali oprostiti, zaboraviti i nastaviti mirno dalje, to mogu samo oni
najjači.

Mudri čovek će žuriti da oprosti, jer zna pravu vrednost vremena i neće trpeti da
prođe u nepotrebnoj boli. Ne slušamo one koji misle da treba da se ljutimo na svoje
neprijatelje i koji ovo smatraju velikim i muškim. Lako možemo oprostiti detetu
koje se boji mraka ali prava životna tragedija je kada se muškarci plaše svetlosti.