Ликовна подручја

Ликовна подручја могу се дефинисати као области у којима настају дечји ликовни
радови, и она су директно условљена употребом различитих техника и материјала који се
користе у самом поступку настанка једног дечјег ликовног дела. „ Ликовно васпитање
обухвата делатност у цртању, сликању, вајању, примењеној уметности и естетском
процењивању, при чему се, одређеним техничким поступцима и активностима развија
ликовна и доприноси општем васпитању“ (Б. Карлаварис, 1986, 91). Употреба различитих
материјала уз помоћ разноврсних техника у поступку грађења ликовне форме, од
круцијалне је важности у ликовном изражавању деце. Наиме, управо та разноликост
техничко – технолошких могућности различитих медија директно утиче на стваралачки
процес у коме долази до, не само комбиновања основних ликовних елемената, веђ и до
истраживања специфичности сваког од медија понаособ. Та, различитост материјала и
средстава за рад, има своју пуну оправданост само уколико делују подстцајно на дечји
ликовни израз, односно омогућавају један „креативан“ контакт и кроз стваралачку
активност утичу на целокупан однос према уметности и самом ликовном изражавању.
„Концентрисаност само на материјале и вештине руковања њима у ликовној уметности,
игноришу фундаментални исход, а то је да се уметност активира из људског бића, а не из
материјала“ (V. Lowenfeld, 1975, 113). Специфичност ликовног стваралаштва, у периоду
предшколског узраста намеће употребу великог броја медија и различитог прибора уз
помоћ различитих техника, а значај дефинисање ликовних подручја огледа се управо у
истраживању могућности појединих техника и начина употребе истих.

Свакако да цртеж и цртање представљају прву могућност дечјег ликовног израза и то је

област, односно ликовно подручје у којем је линија доминантно и преовлађујуће
изражајно средство. Линија је основни ликовни елемент (М. Митровић, 1990, 75) и
основно цртачко средство и сама је по себи форма која одређује просторна обележја.
Ликовно подручје цртање је, дакле подручје, у којем је линија основно средство
изражавања. Материјали који се користе за сам поступак цртања и остављање трагова на
подлози могу бити, поред цртачких и сликарски - фломастери,пастели,тушеви у боји, али
само уколико се користе једна или две боје. Цртачки материјали који се најчешће користе
у раду са децом предшколског узраста су оловке, дрвене бојице и угљен. Линијом се могу
дефинисати готово сви ликовни елементи (сем боје) - облик, правац, смер, текстура,
пропорција, па чак и светлина. Отуда се ове изражајне могућности користе и у раду са
децом различитог узраста,односно,кроз одговарајућеликовне активности у оквиру
подручја цртања, богати се и култивише дечје искуство у изражавању линијом.
 Цртање је ликовна дисциплина у којој је линија основно изражајно средство. Линија
је по себи форма која одређује просторна обележија. Материјали који се користе могу
бити, поред цртачких и сликарски (фломастери, пастели, тушеви у боји...). Било кoји од
ових материјала је цртачки само ако се користе једна до две боје. Ако се користи више
боја онда је сликарски. Ликовно подручје цртање означава ликовну дисциплину у којој је
линија изражајно средство. Линијом се могу дефинисати готово сви ликовни елементи
(сем боје) - облик, правац, смер, текстура, пропорција, па чак и светлина. Отуда се ове
изражајне могућности користе и у раду са предшколском и школском децом, односно,
кроз одговарајуће ликовне активности богати се и култивише дечје искуство у
изражавању линијом.

Млађа група - за њих је карактеристично то да тек почињу са ликовним радом, да

немају искуства са употребом ликовних материјала и техникама реда. Моторика руку је
неразвијена па је зато основни задатак васпитача да се код њих развија спретност шака и
прстију, а то се постиже управо цртањем, шарањем, односно инсистирањем на што већем
броју различитих и разноврсних линија на раду. С обзиром на узраст и потребе деце,
задатке би требало радити на већем формату и са конкретним мотивима који су деци
познати. За овај узраст препоручује се рад са чврстим материјалима за цртање.

Средња група - за овај узраст карактеристичан је прелаз из фазе шкрабања у фазу

шематског приказивања. Треба и даље развијати већу покретљивост руку, односно
моторику, а то се постиже сигурнијом и разноврснијом линијом по континуитету и
интезитету. При одабиру мотива треба водити рачуна да они садрже проблеме који наводе
на цртачка ликовна решења. Инсинстирати на већем броју детаља, односно омогућити
детету да црта предмете из своје околине и тиме обогати своју визуелну перцепцију. И
даље користити чврсте цртачке материјале којима на овом узрасту треба придодати
пресовани угљен, тање и дебље фломастере, туш.

Старија група - због сигурнијих покрета руке, инсистирамо на богатијем графичком

цртања људске фигуре у овом узрасту очекује се појава полних разлика, старосних
разлика, карактеристика занимања, покрета, радњи... На овом узрасту могу се дати и
сложенији задаци као што су илустровање на текст или музику. Материјали за рад су
углавном исти (може се придодати још и бајц). (инсистирање на правилном именовању
материјала за рад и употрби што већег броја различитих линија).

Сликање је ликовно подручје у коме је главно средство изражавања површина и боја.

Сликање се негује у све три старосне групе. Међутим, треба напоменути да сликање
бојама и четком тражи од детета извесно познавање технологије материјала и саме
технике употребе. Деца млађе узрасне групе углавном се први пут срећу са сликарским
материјалом. Упознавање сликарских материјала одвија се кроз игру па се предлаже
најчешће сликање прстићима. Тако сликају флекама и мрљама, у, углавном гушћим
намазима боје. Дете прво треба да упозна својство боја, и у почетку оно прво шара и црта
бојом уместо да испуњава површине. Мотиви су једноставни, а дете треба да познаје и
именује три до четири боје, и да кроз ликовне активности изрази своје емоције,
осетљивост за боју, као и радне, и хигијенске навике.

У средњој групи треба деци омогућити да колористичким решавањем одређених

проблема изразе своја ведра расположења, радост, оптимизам, маштовитост, смисао за
боју, и то је узраст у коме дете може да именује осам боја. Треба инсистирати да дете што
више прекрије цртеж бојом и да се што више изражава површинама.

Деци старије групе треба омогућити да различита расположења изразе бојама

различитог интезитета. Треба неговати слободу дечјег ликовног изражавања, самостална
ликовна решења и поштовати афинитет сваког детета за боју, односно појачати доживљај
и визуелну перцепцију. Употребу бојене скале треба проширити на више нијанси, а на
овом узраст дете треба да именује бар 12 боја. Препознавање основних карактеристика
боја, појединих техника, њихово правилно именовање и значење је основа за сваки даљи
креативни развој предшколске деце. Међутим, треба напоменути да „сликање бојама и
четком тражи од детета извесно познавање технологије материјала и саме технике
употребе“1. Упознавање са основним сликарским материјалима одвија се кроз игру, па се
на почетку процеса рада и упознавања са бојама, најчешће слика прстићима. Тако деца
млађег узраста сликају флекама и мрљама, у, углавном гушћим намазима боје. Дете прво
треба да упозна својство боја, и у почетку оно прво шара и црта бојом, уместо да испуњава
површине. Мотиви на тим првим сликама су једноставни, дете треба да познаје и именује
три до четири боје, и да кроз ликовне активности изрази своје емоције,осетљивост за
боју,као и да створи радне и хигијенске навике. Кроз сам поступак наношења боје на
подлогу, деци треба омогућити и подстакнутиих да колористичким решавањем одређених
проблема изразе своја ведра расположења, радост, оптимизам, маштовитост, смисао за
боју и колорит, и пренесу на подлогу, уз помоћ сликарских медија, сопствене емоције.
Инсистира се да дете у ликовном подручју сликање, што више прекрије цртеж бојом и да
се што више изражава површинама. Неговање слободе дечјег ликовног изражавања,
трагање ка самосталним и оригиналним ликовним решењима уз помоћ боје и површине,
као и kолоритног афинитета сваког детета, његовог доживљаја ивизуелне перцепцију
спадају под основне задатке одраслих у оквиру ове области дечјег стваралаштва.

Треба напоменути да деца предшколског узраста, најчешће користе акварел, гваш,

темперне боје, акрил, воштане боје и колаж – који спада у суве сликарске технике. Сви
ови материјали су лако доступни, растварају се водом, брзо суше и потпуно су безбедни.

1
С. Филиповић, Методика ликовног васпитања и образовања, Kllet, Београд, 2011, 274 стр.
 Вајање је ликовно подручје у коме се као основни задатак намеће развијање осећаја за
трећу димензију, простора и финемоторике. Вајарске технике могу бити тврде и меке.
Меке се односе на додавање материјала (пластелин, тесто, глина, гипс...), а тврде на
одузимање (дрво, камен, гипс...), као и технике ливења (гипс, полиестер...), и технике
заваривањем (готови облици се повезују у целину). Деца вајају меким материјалима –
пластелином, глином, глинамолом, тестом, обојеним тестом... Кроз процес вајања деца се,
прво кроз игру, упознају са вајарским материјалима, гњече их рукама, и тако развијају
мишиће руку и шаке, односно графомоторику, спретност и машту, стварајући притом
хигијенске и радне навике.

Вајање је ликовно подручје у коме се изражајност постиже масама и шупљинама

постављеним у простору, и негује се у све три узрасне групе. Вајарске технике могу бити
тврде и меке. Меке се односе на додавање материјала (пластелин, тесто, глина, гипс...), а
тврде на одузимање (дрво, камен, гипс...), као и технике ливења (гипс, полиестер...), и
технике заваривањем (готови облици се повезују у целину).

У млађој групи деца се прво кроз игру упознају са вајарским материјалима, гњече их
рукама, и тако развијају мишиће руку и шаке, односно грфомоторику. Најчешће вајају
тестом. После упознавања вајарских техника игром, тј. гњечењем, кидањем, ударањем
можемо дати и конкретне теме из доживљеног света детета. Вајањем деца развијају
спретност, машту, хигијенске и радне навике, и моторику руку.

На узрасту средње групе развијеност графомоторичких способности дозвољавају

коришћење моделарки за обраду материјала. Дете треба да ради из једног комада глине
или пластелина уз додавање детаља. Најчешће теме су људске и животињске фигуре у
простору.

Старија група обрађује глину масама, са већим осећајем за пропорцију. Фигуре су са

више детаља и карактеристика. На активностима је тематски рад, а најчешће се раде
ликови из бајки, дечијх филмова и луткарских представа. Све више се користи групни рад.

Елементи примењених уметности (обликовање различитог материјала) – је ликовно

подручје у коме деца користе различите материјале и средства уз помоћ којих израђују
различите употребне предмете и облике. Област примењених уметности подразумева део
ликовних уметности која се бави обликовањем и преобликовањем, креирањем и дорадом
употребних предмета, ручних или индустријских. Материјали и средства који се користе у
оквиру овог ликовног подручја су многобројни и различити „али би се могли сврстати у
неколико основних група: необликовани, природни облици и материјали и
полуобликовани и отпадни материјали“ (С. Филиповић, 2011, 284). Поступци при
повезивању ових средстава и материјала могу бити различити, а савијањем, спајањем или
лепљењем развија се машта и моторика руку.

У средњој групи почиње да се ради отискивање (графичка техника уз помоћ кромпира,

лишћа, плуте, сунђера, стиропора). Већа спретност и већа оригиналност је оно што се
очекује од овог узраста, а мноштво материјала подстиче дечју машту и могућност
употребе. На активностима се могу се израђивати и различити украси за приредбе, радну
собу, празнике.

Старија група ради отискивањем шаблонима које деце сама праве. Теме су обично:
дезен за хаљину, шаре за тепих, завесу... Може се обликовати сунђер, накит од коже,
торбице, осликавање флаша, играчке од стиропора, амбалажа од јаја, бојење камена.

Без обзира на појаву нових техника и карактеристикама савремених медија, којима се

бришу границе између подручја, наметнуло се издвајање нових области, или нових
подручја. Тако С.Филиповић наводи да, поред већ познатих општепознатих, у групу
ликовних подручја треба уврстити и ликовно подручје елементи графике2. Ово ликовно
подручје подразумева различите методе отискивања и штампе, кроз поступке узимања
отисака са различитих матрица. Као технике доступне деци наводе сеотискивање, фротаж,
картонтиск(матрица за високу штампу може бити и дебели картон који се реже слично
линолеуму)3, и монотипија са бојом. Материјал којидеца користи за израду матрица може,
бити линолеум, картон или се једноставно отисак узима са различитих предмета и облика
из природе (лист, јабука, шаргарепа, новчић...). Постоје три основна типа штампе: висока,
дубока и техника равне штампе, а линорез, монотипија или отискивање уз помоћ предмета
и облика из непосредне околинесе најчешће користе у раду са децом - уместо графичке
пресе утим поступцимаотискивања могусе користити различита помоћна средства, попут
кашике или ручних ваљака, док се туш, темперне боје или акрилне боје користе уместо
графичке боје.

Ликовно подручје графика (отискивање, фротаж, картонтиск, монотипија са бојом...)

графика је дакле, ликовна дисциплина у којој долази до умножавања отисака и матрице
различитим техникама. Постоје три основна типа штампе: висока, дубока и техника равне
штампе. Уместо графичке пресе у поступцима рада са децом, отискивања и штампе, могу
се користити различита помоћна средства, попут кашике а уместо графичке боје може се
користити туш или темперне боје.

2
С. Филиповић, Методика ликовног васпитања и образовања, Kllet, Београд, 2011, 280 стр.
3
М. Мијачевић,Ликовно васпитање данас, Културни центар, Нови Сад, 1971, 51 стр.
 Могућности коју графика, као ликовна дисциплина пружа, нарочито у раду са децом
млађег узраста, намеће неминовност увођења новог и посебног ликовног подручја ван
оних већ „стандарних“ и утемељених. Савремена графика представља уметнички поступак
импликације више различитих области стваралачког деловања: цртања, сликања,
отискивања, нарочито у област дечјег ликовног изражавања. Медијуми који се користе у
самом поступку отискивање и штампе одликују се посебним карактеристикама, и
специфичним особинама и могућностима израза. Сам процес графике, тј. узимања
отиска,јесте не само истраживање ликовног поступка, већ и истраживање изражајних
могућности материјала који се у овом поступку користе и који деци пружају неограничене
могућности.

Ликовно подручје мултимедија, које такође наводи и уводи С.Филиповић 4, односи се

на могуће изражавање деце уз помоћ фотографије, дигиталне готографије, филма или
анимације, условљено је технолошкоим достигнућима савременог друштва и на одређен
начин осавремењује и поспешује могућности ликовног израза деце. Попут ликовног
подручја графике, и ова област намеће се као неминовност и потреба дефинисања „нових“
могућности дечјег изражавања и свакако да фотографија као савремени медиј утиче у
великој мери на креативни развој деце. Ликовно подручје мултимедија подразумева
изражавање деце уз помоћ фотографија, филма или анимације.

Естетска анализа и процена радоваје такође једнo од ликовних подручја и то је

теоријска активност и како то подручје дефинише Б. Карлаварис то је „теријска делатност
утврђивање естетских вредности дела.Ово подручје, као и ликовна критика, претпоставља
знање из историје и теорије уметности“5, док В. Смиљанић и И. Толилич тумаче област
естетске анализе као поље могућег „усавршавања у различитим ликовним техникама и
специфичностима рада“6.

Основе естетског процењивања су теоријска активност која је слична ликовној критици и

за коју је потребно знање из историје уметности и теорије уметности,међутм да би се
успешно изводила естетска процена потрбне су и друге естетске појаве.

Млађа група - на овом узрасту естетска процена се посебно не изводи,јер је вербални

аспект недовољно развијен.Са децом се води спонтани разговор о радовима,или о некој
естетској појави у природи,стварима у окружењу.Уместо естетеске процене дечијих
радова може се прганизовати нека игра у вези са одржаном ликовном активношћу,или
посета изложбе деце старијег узрас та.Тек у средњем узрасту могуће је изводит

4
С. Филиповић, Методика ликовног васпитања и образовања, Кllet, Београд, 2011,294 стр.
5
Б. Карлаварис, Методика ликовног васпитања, ЗУНС, Београд, 1986, 96 стр.
6
В.Смиљанић, И. Толилич, Дечја психологија, ЗУНС, Београд, 1983, 174 стр.
ес.процену, при чему је потребно усмерити пажњу на естетске појаве из њихове средине.
Први видови колективне критике и коректуре радова стичу се процењивањем својих и
туђих радова са становишта склада боја и приказаних облика и површина.

На узрасту старије групе деца су већ усвојила основне појмове ликовног

језика(цртање, сликање, вајање, боја, композиција...) као и да препознају и именују ауторе
неких дела. Негује се критичност и самокритичност. У односу на стил и епоху, деци су
ближи наивна уметност, реализам и експресионизам.