UNIVERZITET U NIŠU

FAKULTET ZAŠTITE NA RADU U NIŠU

Predmet: Industrijska ekologija

Seminarski rad
ODRŽIVOST ENERGETSKOG SEKTORA I ENERGETSKA EFIKASNOST

Student:
Mentor:
Prof. Glišović Srđan Gligorijević Kristina 16201
Đurđević Dunja 16224

Niš, 2019.
SADRŽAJ

UVOD........................................................................................................................................3

1. ODRŽIVOST ENERGETSKOG SEKTORA....................................................................4

2. ENERGETSKA EFIKASNOST.........................................................................................8

2.1 Energetska efikasnost u Srbiji.....................................................................................9

2.2 Povećanje energetske efikasnosti u Srbiji.................................................................10

3. GLOBALNI ZNAČAJ ENERGETSKE EFIKASNOSTI................................................12

ZAKLJUČAK..........................................................................................................................18

LITERATURA.........................................................................................................................19

2
UVOD

U ovom seminarskom radu obrađena je tema održivosti energetskog sektora i

energetska efikasnost, koja objedinjuje ekologiju, energetiku, ekonomiju, kao I održivi
razvoj. U radu je objašnjena održivost energetskog sektora, koja obuhvata povećanje
proizvodnje električne energije ali na ekonomski I ekološki prihvatljiv način. U toj sekciji
rada objašnjeno je na čemu se zasniva energetska održivost I kakve korake je potrebno
preduzeti da bi se postigla ta održivost.

U narednom delu rada pisano je o energetskoj efikasnosti, koja je vrlo bitna za

proizvodnju električne energije. Energetska efikasnost se zasniva na odnosu uloženog I
dobijenog, teži se da energetska efikasnost bude što veća što doprinosi manjim troškovima I
manjem zagađenju životne sredine a pritom maksimizuje proizvodnju električne energije.

Finalni deo rada posvećen je globalnoj važnosti energetske efikasnosti, u ovom delu
rada objašnjeno je zašto je potrebno težiti održivosti proizvodnji električne energije I
energetskoj efikasnosti. Veliki procenat globalne proizvodnje električne energije zasniva se
na sagorevanju goriva, kojeg Ima sve manje, takođe, prilikom tog sagorevanja dolazi do
enormnih emisija koje su štetne po životnu sredinu. Stoga, proizvodnja električne energije
mora se obavljati putem obnovljivih izvora energije, kao što su solarna energija, energija
vetra, geotermalna energija…

3
 1. ODRŽIVOST ENERGETSKOG SEKTORA

Održivost energetike, energetska bezbednost i razvoj tržišta električne energije

predstavljaju tri osnovna stuba na koje se oslanja energetski razvoj Srbije, a ključni elementi
za postizanje održivog razvoja su smanjenje uticaja na klimatske promene, korišćenje
obnovljivih izvora (OIE) i primena mera energetske efikasnosti.

Navedeni elementi su ujedno deo novog paketa mera koji je Evropska komisija
predstavila krajem prošle godine, kako bi se uspostavio zakonodavni okvir za lakši prelazak
na „čistu“ energiju i napravio značajan iskorak ka stvaranju Energetske unije. Projekat pod
nazivom „Čista energija za sve Evropljane“ ima za cilj da pomogne energetskom sektoru EU
da postane stabilniji, konkurentniji i održiviji, te da podstakne ulaganja u „čistu“ energiju
kroz povećanje energetske efikasnosti, uspostavljanje liderske pozicije EU u razvoju
obnovljivih izvora energije i obezbeđivanje fer uslova za sve kupce energije.

Održivi energetski razvoj Srbije zahteva da se ubrza izgradnja elektrana iz obnovljivih

izvora energije, otvori tržište električne energije u potpunosti i intenzivira saradnja sa
zemljama u regionu radi uspostavljanja jedinstvenog tržišta električne energije. U razvoju
obnovljivih izvora energije, za Srbiju je najisplativiji razvoj malih hidroelektrana.

Energetski sektor je ključan u borbi protiv klimatskih promena, budući da oko dve
trećine emisije gasova sa efektom „staklene bašte“ nastaje iz proizvodnje energije i njene
upotrebe. Stoga je za ostvarenje cilja „well below 2°C“ Pariskog sporazuma, odnosno
ograničenja porasta srednje globalne temperature na 2°C do 2100. godine sa verovatnoćom
od 66%, neophodno ispuniti nekoliko najvažnijih uslova na globalnom nivou.

Prvi se odnosi na sama ulaganja u energetskom sektoru, koja bi morala da sa

sadašnjih 1.500 milijardi američkih dolara narastu na 3.500 milijardi i da se, pri tom,
preusmere sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije. Ubrzano povećanje u primeni OIE
i povećanje energetske efikasnosti su ključni elementi tranzicije energetskog sektora.

Sledeći važan uslov je da CO2 emisija iz sektora energetike počne da opada pre 2020.
godine i to za 70% do 80% u odnosu na sadašnji nivo do 2050. godine. U istom periodu,
mora značajno da se smanji učešće fosilnih goriva u primarnoj potrošnji energije, a učešće
obnovljivih, nuklearnih i izvora energije iz fosilnih goriva koji omogućavaju izolovanje i
odlaganje ugljenika (tzv. CCS – Carbon capture and storage) da se povećaju tri puta, odnosno
da učešće obnovljivih izvora u primarnoj proizvodnji energije poraste sa sadašnjih 15% na
65% u 2050. godini.

Istovremeno, upotreba fosilnih goriva u 2050. godini mora da bude na trećini

današnjeg nivoa, što pre svega zahteva značajno smanjenje upotrebe uglja, dok bi korišćenje
nafte i naftnih derivata trebalo svesti na 45% današnje upotrebe. Potrebna je i velika promena
u načinu kako proizvodimo i koristimo energiju.
4
 To znači da bi oko 95% proizvedene energije trebalo da bude proizvedeno „low
carbon“ tehnologijama, a da 70% novih automobila koristi električnu energiju.

Imajući u vidu navedene energetske trendove u svetu i EU, jasno je da će se Srbija u

svojim nastojanjima da obezbedi održivi razvoj energetskog sektora naći pred nizom
ozbiljnih izazova.

Smanjivanje emisije CO2 polako će postati deo obaveza za zemlje kandidate za
pridruživanje EU, što će u našoj zemlji zahtevati nova ulaganja u termoelektrane na lignit i
ugalj, a time otežati postavljanje finansijske konstrukcije i pronalaženje investitora. U skladu
sa Direktivom o industrijskim emisijama, koja je nasledila Direktivu o velikim ložištima
(LCP), predviđa se prestanak rada mnogih postojećih termoelektrana na ugalj. Srbija se u tom
pogledu izjasnila da će iskoristiti tzv. „opt-out“ mehanizam (u periodu od 2018. do 2023.
godine rad termolektrana se ograničava na 20.000 sati, nakon čega sledi prestanak rada
termoelektrane), za sedam svojih manjih termoelektrana (za koje je neisplativo uvoditi
sisteme za odsumporavanje, denitrifikaciju i prečišćavanje elektro-filtrima), sa ukupnom
snagom od oko 1.200 MW. Imajući u vidu da je u izgradnji samo jedan novi blok od 350
MW, jasno je da će se u slučaju gašenja ovih termoelektrana pojaviti deficit.1

Stoga će biti potrebno da se pored izgradnje konvencionalnih kapaciteta, ubrza razvoj

i izgradnja elektrana iz obnovljivih izvora energije i otvori tržište električne energije u
potpunosti, pre svega na tržištu balansnih usluga. Takođe, potrebna je čvršća regionalna
saradnja i uspostavljanje regionalnog tržišta električne energije, uz izgradnju novih kapaciteta
u prenosnoj mreži. Osim ulaganja u obnovljive izvore energije, mere energetske efikasnosti
će postati glavni cilj energetskih investicija u regionu.

U pogledu obnovljivih izvora energije, male hidroelektrane ostaju najisplativije u

Srbiji, a očekuje se i pad neto sadašnje vrednosti jedinične količine proizvedene električne
energije za vreme celokupnog životnog veka elektrane (Levelised cost of electricity – LCOE)
u pogledu solarnih elektrana i vetroelektrana u budućnosti, što će ih činiti atraktivnijim za
investitore. Sadašnja vrednost LCOE za Srbiju, na najpovoljnijim lokacijama je za solarne
elektrane na nivou od 84 €/MWh, dok je za vetroelektrane LCOE 60 €/MWh.

LCOE – u energetici se može definisati kao odnos sadašnje vrednosti proizvedene

električne energije (KW/h) I troškovima koji obuhvataju njenu izgradnju, održavanje,
funkcionisanje I gorivo.2

U cilju održivog razvoja energetskog sektora, a u pogledu obnovljivih izvora energije,

preporučljivo je ukinuti kvote za domaćinstva u pogledu solarnih elektrana na krovu

1
https://bif.rs/2017/12/odrzivost-energetskog-sektora-u-srbiji-male-hidroelektrane-najisplativiji-obnovljivi-
izvor/
2
https://www.sciencedirect.com/topics/engineering/levelized-cost-of-electricity

5
instalisane snage manje od 10 kW. Ova mera, u skladu i sa standardom IEC 61727, ne bi
imala implikacija po distributivni elektroenergetski sistem.

Uvođenje solarnih kapaciteta na ovaj način podrazumeva decentralizovanost i

ravnomernu distribuciju unutar distributivnog EE sistema, tako da ne stvara nikakve
neželjene posledice po taj sistem, već naprotiv, doprinosi smanjenju gubitaka, jer se energija
proizvodi na mestu potrošnje.

U skladu sa analizama koje je izvršio nemački insitut Fraunhofer ISE, solarni PV

sistemi koje su instalirala domaćinstva u Nemačkoj su jedinične snage ispod 10 kW, i njihovo
učešće u instalisanoj snazi u solarnim elektranama u Nemačkoj je ispod 15%, odnosno oko 6
GW (Feed in tarifa u Nemačkoj za solarne panele na krovu iznosi 12,31 c€/kWh i
garantovana je 20 godina).3

Ukoliko bi domaćinstva u Srbiji instalirala solarne PV sisteme na krovu u istom

procentu kao domaćinstva u Nemačkoj, njihova ukupna instalisana snaga bi bila oko 500
MW. Ipak, imajući u vidu niži standard domaćinstava u Srbiji u odnosu na Nemačku, realno
je očekivati da bi ova mera doprinela povećanju instalisane snage za oko 100 – 125 MW.
Procena autora je da bi povećanje instalisane snage za 125 MW, imajući u vidu važeće Feed
in tarife u Srbiji, dovelo do povećanja takse za OIE za prosečan račun kod domaćinstva od
400 kWh, sa sadašnjih 38 dinara na 95 dinara.

Nema sumnje da je energetika bila i ostala oblast od posebnog značaja za čitavu

ekonomiju i društvo. Ukoliko se energetika učini stabilnim, modernim i kvalitetno
organizovanim sektorom, izvesno je da će to značiti dobrobit za čitavu privredu zemlje. I
obrnuto, ukoliko se energetici ne posvećuje dovoljno pažnje sa stanovišta strateškog
planiranja, izvesne su loša pozicija i slabe perspektive privrede u celini.

Najverovatniji scenario globalnog razvoja pretpostavlja ekonomiju zasnovanu na

efikasnom korišćenju relativno „čiste” i iz različitih izvora dostupne energije. Energetika će,
prema svim scenarijima razvoja, još relativno dugi period imati zadatak da ekonomiji i
društvu obezbedi značajne količine energije i energenata, ali sa tendencijom smanjivanja
energetskog intenziteta, odnosno potrošnje po jedinici novčanog proizvoda.

Drugi zahtev koji se postavlja pred energetiku je da bude čistija, odnosno da se u što
većoj meri oslanja na obnovljive izvore energije, a u što manjoj na iscrpive resurse.

Treći zahtev koji će u budućnosti biti dominantan je da proizvodnja i potrošnja

energije ostavljaju što manje negativnih posledica po životnu sredinu, po vodu, vazduh,
zemljište, a posredno i na čitav lanac ishrane, biodiverzitet i ljudsko zdravlje.

3
https://bif.rs/2017/12/odrzivost-energetskog-sektora-u-srbiji-male-hidroelektrane-najisplativiji-obnovljivi-
izvor/

6
 Četvrti zahtev koji se postavlja pred energetiku se tiče ekonomske efikasnosti i tržišta
energije. Energija je roba i njen promet i cene moraju imati tržišni karakter. Ponuda i tražnja
energije su povezani sa njenom cenom, uslovima isporuke i međunarodnim tokovima.

Budući da sektor energetike ima izrazito visoke eksterne efekte (troškove ili koristi za
indirektne učesnike, koji ne moraju biti neposredni korisnici, odnosno isporučioci) to je za
ovo tržište neophodan korektivni mehanizam internalizacije eksternalija (primena principa
korisnik/zagađivač plaća). Reč je o tome da u maloprodajnu cenu energije moraju biti
uključeni troškovi zaštite životne sredine i drugi eksterni troškovi - kroz naknade, takse,
poreze, kazne ili druge ekonomsko finansijske instrumente. U eksterne troškove koji ulaze u
cenu pojedinih energenata, u opciji energetike budućnosti, moraju biti uključeni i troškovi
tranzicije, odnosno supstitucije i tehnološke adaptacije na korišćenje drugih, po pravilu
skupljih energenata, kada dođe do iscrpljivanja neobnovljivih konvencionalnih izvora.

Takve zahteve nije moguće sprovesti bez odgovarajućeg pravnog okvira, institucija i
tela, koja su zadužena za realizaciju ovog koncepta. Energetski efikasno i ekološki podobno
ponašanje u energetici zahteva neselektivnu primenu zakona i nediskriminatornu praksu.
Konačno, veoma je bitna energetsko-ekološka kultura i promena ponašanja korisnika,
potrošača i proizvođača energije, koja proističe iz disperzije znanja kao ključnog razvojnog
faktora današnje ekonomije.4

4
STRATEGIJA RAZVOJA ENERGETIKE REPUBLIKE SRBIJE DO 2025. GODINE SA PROJEKCIJAMA
DO 2030. GODINE, Narodna skupština Republike Srbije, 2014. (dostupno na:
http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/akta_procedura/2014/113-14Lat.pdf)

7
 2. ENERGETSKA EFIKASNOST

Energetsku efikasnost treba shvatiti kao skup organizovanih aktivnosti koje se

sprovode unutar energetskog sistema, u cilju smanjenja potrošnje ulazne energije, smanjenja
emisije štetnih gasova i troškova energije, a bez promene kvaliteta izvršene usluge.

Sama definicija ukazuje na kompleksnost problema koji proističe iz potreba da se

povežu ljudi, procedure i tehnologije kako bi se došlo do trajnog povećanje energetske
efikasnosti. Efikasno korišćenje energije je, već odavno, opšti interes koji prožima sve sfere
društva, od globalnog do lokalnog nivoa. Značaj energetske efikasnosti u ekonomskom
smislu je očigledan ako se uzme u obzir činjenica da troškovi energije obično čine 15-20%
bruto domaćeg proizvoda (BDP), a u lokalnim zajednicama budžetski troškovi za utrošenu
energiju čine između 30-35%.

Energetska efikasnost je definisana velikim brojem međusobno nezavisnih faktora, pa

shodno tome ne postoji univerzalni indikator na osnovu kojeg je moguće proceniti energetsku
efikasnost, ali trenutna situacija na pragu nove energetske krize nameće nužnost povećanja
angažovanosti na implementaciji mera i aktivnosti koje će dovesti do energetski efikasnijih
sistema. Indikatori energetske efikasnosti predstavljaju specifične energetske pokazatelje koji
se koriste za definisanje potencijala uštede potrošnje energije kao i za utvrđivanje efekata
sprovođenja mera energetske efikasnosti. Definisanje energetske efikasnosti uključuje
razmatranje nekoliko različitih pristupa, ali pokriva širok spektar indikatora energetske
potrošnje.

U cilju postizanja globalnih (milenijumskih) ciljeva održivog razvoja, uloga

energetske efikasnosti je neizostavna, a implementacija akcija i mera treba da bude
koordinisana na svim nivoima, od međunarodnog, regionalnog do nacionalnog, a sve u cilju
uspostavljanja pravnog/tehničkog/društvenog okvira za implementaciju energetske
efikasnost. Koncept održivog razvoja se može posmatrati kao dinamičan proces koji se
prožima kroz tri sfere delovanja: ekonomsku održivost, održivost životne sredine i održivost
društvenih sistema. Stvarna snaga za promene je na lokalnom nivou. Energetsku politiku
treba razvijati na način da se ona može lako implementirati u infrastrukturama lokalnih
zajednica, tj. u objektima od javnog značaja u javnim službama kao i industrijskim
sistemima.5

Energetska efikasnost predstavlja zbir mera i delovanja u svim oblastima života

kojima je krajnji cilj minimalna potrošnja energije, uz uslov da nivo rada i življenja ostane
isti ili se poboljša. To nije puka štednja energije koja podrazumeva odricanja, već njena
efikasna upotreba koja doprinosi poboljšanju kvaliteta života i rada, kao i većoj
konkurentnosti proizvodnje.6

5
Energetska efikasnosti kao uslov održivog razvoja lokalne zajednice - Duško Gvozdenović, Dragan Marković,
Univerzitet Singidunum, 2015.
6
https://euroenergy.rs/sr/evropska-energija/potrebe-i-problemi/187-energetska-odrzivost.html

8
 2.1 Energetska efikasnost u Srbiji

Dok drugi štede Srbija rasipa energiju. Energetska efikasnost Srbije je dva do tri puta
niža nego u zemljama Evropske unije. Jedan od neophodnih preduslova za unapređenje
energetske efikasnosti u našoj zemlji je donošenje Zakona o racionalnoj potrošnji energije.
Najveći potrošač energije je sektor zgradarstva i u nekim javnim zgradama potrošnja energije
je čak za 100% veća nego u EU. Za unapređenje energetske efikasnosti neophodan je
stabilan sistem finansiranja, jak institucionalni i zakonodavni okvir, sistemski pristup koji bi
koristio iskustva lidera u toj oblasti, kao što su zemlje Skandinavije, Nemačka i Japan, a bitno
je i unapređenje svesti građana (80% porodičnih kuća i dalje nema izolaziju pa je teško
govoriti o bilo kakvoj svesti o energetskoj efikasnosti). Povećanje energetske efikasnosti u
industriji takođe je od velikog značaja jer taj sektor troši trećinu energije, dok bi se investicije
za te namene brzo vratile. Kao potencijalni član EU, sa velikim brojem zgrada koje zahtevaju
renoviranje (90% postojećih zgrada će se koristiti i narednih tridesetak godina, neophodno je
da se nešto učini po pitanju korišćenja energije u njima), od presudnog značaja je da Srbija
već sada započne sa ozbiljnim procesima obezbeđivanja energetske efikasnosti kako starih,
tako i novih zgrada.

U uslovima sve veće racionalizacije javne potrošnje i liberalizacije tržišta lokalne

vlasti su primorane da pronolaze nove strategije upravljanja projektima i investicijama.
Energetski sektor u tom procesu postaje sve važniji jer su opštine izložene direktnom uticaju
promena na tržištu energenata iz sledećih razloga:

 opštine su veliki potrošači energije,

 opštine su proizvođači energije,
 opštine često distribuiraju gas, električnu ili toplotnu energiju i
 opštine planiraju razvoj energetske mreže na svojoj teritoriji.

Evropska zajednica podstiče lokalnu inicijativu u oblasti održivog razvoja, uključujući

politiku energetske efikasnosti. Energetska efikasnost postaje prioritet budući da omogućava
smanjivanje efekta staklene bašte i bezbednije snabdevanje energijom uz značajne uštede
energije. Gradovi/opštine se ipak često nalaze u začaranom krugu:

 poseduju zgrade i opremu s lošim energetskim karakteristikama koje prouzrokuju

visoke troškove energije,
 nemaju dovoljno sredstava za investiranje u mere ušteda, pa nastavljaju da rasipaju
energiju i novac, i
 korišćenjem ograničenih sredstva za plaćanje velikih troškova energije dalje umanjuju
sposobnost investiranja u projekte energetske efikasnosti.

Ovaj problem može se prevazići angažovanjem privatnog sektora za sprovođenje

mera ušteda energije na gradskim / opštinskim objektima. Finansiranje projekata energetske
9
efikasnosti od strane trećih lica predstavlja javno-privatno partnerstvo, koje se može
uspostaviti nabavkom usluge ušteda operativnih rashoda za projekat energetske efikasnosti.
Nabavkom usluge sprovođenja projekata energetske efikasnosti, lokalna samouprava može da
unapredi infrastrukturu bez obaveze obezbeđivanja sredstava u budžetu za kapitalne
investicije u toku trajanja ugovora. Realizacija ovakvih ugovora omogućava gradu / opštini
da postigne:7

 uštede energije,
 čuvanje neobnovljivih izvora energije i životne sredine i veću bezbednost korisnika
usluga, uz poštovanje propisanih standarda u pružanju usluga.

Osnovni motiv za sprovođenje projekata energetske efikasnosti i korišćenja

obnovljivih izvora energije je finansijska isplativost projekata. Smanjenjem potrošnje
energije ili upotrebom jeftinijih energenata postižu se značajne finansijske uštede, koje bi
trebalo, ukoliko je projekat isplativ, da u prihvatljivom periodu nadmaše investicije u
projekat, kao i troškove rada i održavanja sistema i donesu odgovarajući prihod.

2.2 Povećanje energetske efikasnosti u Srbiji

Srbija u svojim strateškim dokumentima, jedan od prioritetnih zadataka nacionalne

energetske politike, vidi u povećanju energetske efikasnosti, jer su brojni razlozi koji ovu
oblast stavljaju u prvi plan.

 Industrija je energetski veoma intenzivna, bez obzira na postojanje energetskih

resursa (ugalj, rečni tokovi i dr.) postoji veliki energetski deficit,
 nedovoljno se koriste obnovljivi izvori energije,
 građevinarstvo sporo prelazi sa klasične na zelenu gradnju,
 postojeći energetski sistem ima visok stepen amortizacije,
 nacionalna svest teško prihvata ideje energetske efikasnosti,
 tehnički i komercijalni gubici u proizvodnji i prenosu u elektroenergetskoj mreži su
veliki,
 energetska specifikacija postojećih građevinskih objekata je tek zaživela,
 vreme izgradnje novih energetskih kapaciteta na uglju je veoma dugo, a zahteva i
znatna investiciona ulaganja.

Povećanje energetske efikasnosti u industriji, rezidencijalnom sektoru, saobraćaju i

drugim sektorima treba da se sprovodi energično kao i povećanje efikasnosti u proizvodnji
energije, a za to u Srbiji, potencijal je veliki.

7
https://www.cor.co.rs/index.php/sr/programi/odrzivi-razvoj/energetska-efikasnost

10
 Prvi Nacionalni akcioni plan za energetsku efikasnost Republike Srbije za period
(2010- 2012) postavio je indikativne ciljeve smanjenja potrošnje fínalne energije za 9% u
odnosu na nivo potrošnje fínalne energije iz 2008. godine do kraja 2018. godine,odnosno
1.5% do kraja 2012. godine.

Nova energetska strategija i Program sprovođenja strategije (treba da budu usvojeni

2012/2013) će takođe morati da uključe jasan cilj u pogledu povećanja energetske
efikasnosti. Jedna od ključnih prepreka za energetsku efikasnost u Srbiji trenutno je nizak
nivo cene energije. 8

3. GLOBALNI ZNAČAJ ENERGETSKE EFIKASNOSTI

8
http://www.see-institute.org/srpski/domaca-zakonska-regulativa
11
 Prekomerna potrošnja prirodnih resursa dovela je do problema nestanka fosilnih
energenata, zagađenja životne okoline i klimatskih promena. Šteta koju je ljudski rod naneo
planeti tokom svog razvoja je velika i zahteva veliku posvećenost svih i drušatva,
međunarodnih organizacija i pojedinca da bi se teže posledice sprečile i donekle popravila
već naneta šteta.

Energija se u svakodnevnom životu troši radi zadovoljenja potreba kao što su

grejanje, hlađenje, kuvanje, čuvanje namirnica, osvetljenje, transport, protok informacija i
proizvodnja dobara. Energetski sistemi se sastoje od sektora snabdevanja energijom i sektora
tehnologija koje su neophodne za funkcionisanje ovih servisa. Sektor snabdevanja energijom
podrazumeva primenu složenih procesa za eksploataciju prirodnih resursa (ugalj, nafta itd.),
njihovu transformaciju u razne oblike željene energije ili energente, kao što su električna
energija i naftni derivati i njihovu isporuku do potrošača.

Na kraju, kao poslednji u lancu, nalaze se uređaji bazirani na različitm tehnologijama

koje obezbeđuju krajnjim korisnicima da isporučenu energiju ili energente transformišu u
oblik koji će omogućiti korišćenje različitih servisa (osvetljenje, transport itd.)9

Obično se pod pojmom energetska efikasnost podrazumeva skup svih mera i

aktivnosti sa ciljem da se postigne minimalna potrošnja energije, ali da kvalitet u svim
aspektima života ostane isti ili se poboljša.

Energetski bilans neke zemlje se može definisati kao sve aktivnosti te ekonomije koje
su vezane za energiju, izuzev prirodnih bioloških procesa i utvrđuje se najmanje najmanje
godinu dana unapred. Utvrđivanje i prezentovanje energetskog bilansa omogućava pregled i
analizu stanja i projekcije energetskog sektora zemlje.

Energetski bilans predstavlja periodični izveštaj čije donošenje ima cilj da se utvrde
bilansi između domaće proizvodnje, uvoza primarne odnosno sekundarne energije iz procesa
transformacije, konverzije u energetskim sistemima i objektima, sa prikazom obezbeđenja
energetskih potreba za finalnu potrošnju, saglasno potrebama privrede i građana, odnosno
sektora potrošnje. Energetski bilans prati tokove energije od njene pojave do upotrebe. 10

9
Vučićević Biljana S. , Analiza i ocena održivog razvoja Energetskog sistema u zgradarstvu, Niš 2014.
10
Marković Dragan., , Procesna i energetska efikasnost, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010.

12
 Energetski bilans je potrebno utvrditi radi efikasnog kratkoročnog i dugoročnog
planiranja energetske potrošnje, radi utvrđivanja energetske potrošnje, aktivnosti koje treba
sprovesti radi uštede energije, kao i procene ukupnih troškova u energetskom sektoru.

Tokovi energije imaju sledeće faze:11

 proizvodnja energije,

 energetske transformacije,

 upotreba transformisanih oblika energije,

 uvoz i izvoz primarne i sekundarne energije,

 upotreba energije u okviru pojedinih sektora potrošnje,

 transformacija i upotreba korisnih oblika energije

Energetski bilans može da posluži kao osnova za planiranje i prognozu razvoja

energetske privrede i nacionalne ekonomije. Energetski bilans se tako može koristiti kao
instrument za efikasno vođenje energetske politike zemlje. Preko njega se utvrđuju i
analiziraju uzroci energetskih gubitaka u različitim stadijumima energetske transformacije za
pojedine oblike energije što omogućava preduzimanje efikasnih mera za smanjenje tih
gubitaka.

Svi tokovi energije posmatraju se u okviru tri sistema energije :

1. Sistem primarne energije u okviru koga se prikazuje ukupno raspoloživa primarna

energija za potrošnju.Tu se podrazumeva proizvodnja od sopstvenih resursa (ugalj,
gas, sirova nafta, hidropotencijal, biomasa, biogas, obnovljivi izvori energije), i neto
uvoz energije.

2. Sistem transformacija primarne energije koji služi za prikaz energenata potrebnih za

procese transformacije primarne energije (uključujući sopstvenu potrošnju, gubitke u
transformaciji, prenosu i distribuciji energije do krajnjih potrošača). U ovaj nivo
spadaju termoelektrane, hidroelektrane, elektrane koje koriste obnovljive izvore za
proizvodnju energije, toplane, industrijske energane, rafinerije nafte, prerada uglja,
peleta i briketa.

3. Sistem finalne energije objedinjuje neenergetsku potrošnju energije i potrošnju

energije u energetske svrhe. Potrošnja energije u energetske svrhe iskazuje se kroz
strukturu sektora potrošnje, (u industriji, saobraćaju, domaćinstvima, javnim i
komunalnim delatnostima, poljoprivredi), kao i kroz strukturu energenata (čvrsta
goriva, tečna goriva, gasovita, električna energija, toplotna energija, obnovljivi izvori
energije).

11
Marković Dragan., , Procesna i energetska efikasnost, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010.

13
 Napredak modernog društva zasnovan je na korišćenju jeftine energije iz nafte, gasa i
uglja (i u manjem obimu iz uranijuma kroz nuklearne elektrane). Ova goriva nisu obnovljiva,
a u zemlji postoje ograničene količine tih energenata i ovaj tempo potrošnje dovodi do
njihovog ubrzanog smanjenja na globalnom nivou.

Moderno doba karakteriše i ubrzan rast broja stanovnika, to se naročito odnosi na

zemlje Azije gde je u stalnom porastu. Kombinacija rasta populacije i masovne
industrijalizacije, uzrokuje veliku potražnju za energijom.12

Unapređenje energetske efikasnosti mora da se uvrsti u strategiju razvoja država radi

dostizanja održivog razvoja, a naročito mora biti postavljeno kao strateški cilj energetske
politike svake zemlje. Najvažniji efekat koji treba da se postigne ovakvom politikom je
smanjenje zagađenja životne sredine.

Uslov za dostizanje ciljeva energetske efikasnosti jeste planiranje i sprovođenje

institucionalnih, zakonodavnih, organizacionih i ekonomskih reformi u energetskom sektoru.
Sa ciljem postizanja energetske efikasnosti mora se na sve načine stimulisati korišćenje
energije iz obnovljivih izvora.

Sagorevanjem fosilnih goriva kao što su ugalj, nafta i prirodni gas proizvodi se velika
količina sumpor dioksida i azot oksida. Kada ovi zagađivači uđu u atomsferu reaguju sa
kiseonikom i vodom daju kiseline. Kiseline, prvenstveno sumporne i azotne, se zatim vraćaju
na Zemlju kao kisela kiša. Tlo postaje kiselo što negativno utiče na biljke. Kiseline rastvaraju
teške metale i aluminijum iz tla i nose ih u najbliže vode. Jedna od najozbiljnijih posledica
kiselih kiša je nestanak šuma u nekim delovima sveta. Procenjuje se da je današnji procenat
učešća ugljen-dioksidau atmosferi za 25% iznad nivoa pre industrijalizacije, dok se količina
metana duplirala.

Efekat staklene bašte je još jedna šteta koju smo naneli svojoj životnoj sredini, a
suština problema se nalazi u globalnom zagrevanju Zemljine površine. Deo toplotnog
zračenja sa površine Zemlje odbija se u atmosferu gde biva apsorbovano od nekih gasova
(CO2 i CH4, koji se kao produkti zagađenja zadržavaju u atmosferi) i vraća se ponovo na
zemlju dodatno je zagrevajući. To je efekat koji se postiže u staklenicima i dovodi do
globalnog otopljavanja.

Globalno zagrevanje je pojava stalnog rasta srednje temperature planete Zemlje. Za

taj poremećaj prirodnih uslova smatra se odgovornim povećano ispuštanje gasova sa efektom
staklene bašte u atmosferu. Povećano globalno zagrevanje i efekat staklene bašte su u
najvećoj meri uslovljeni industrijskim razvojem, gde drastično povećanje koncentracije
emisije gasova u atmosferu (CO2 i N2O) dovodi do povećavanja nivoa prosečne
temperaturena površini Zemlje od 0,17°C na dekadnom nivou. Ovo povećanje prevazilazi
kritičan porast od 0,1°C, na koji ekosistemi mogu da se adaptiraju.

12
Marković Dragan., , Procesna i energetska efikasnost, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010.

14
 Klimatske promene predstavljaju najozbiljniji problem i posledica su neefikasnog i
prekomernog trošenja energije, a usmeravanje proizvodnje energije ka čistim i obnovljivim
izvorima energije i povećanje energetske efikasnosti je važan korak u rešavanju ovog
problema.

U energetskom sektoru, mere za borbu protiv klimatskih promena moraju biti donete
po sledećim prioritetima:

 Dekarbonizacija dobijanja električne energije,

 Povećanje energetske uštede duž čitavog energetskog lanca vrednosti, i
 Elektrifikacija pogona koje pokreću fosilna goriva npr. toplotne pumpe, automobili
gde postoji značajan potencijal za neto uštede energije i smanjenja emisije štetnih
gasova.

Gledano čisto ekonomski glavni cilj u proizvodnji energije je proizvodnja što jeftinije
energije zadovoljavajućeg kvaliteta i u dovoljnim količinama. Potražnju određenih oblika
energije određuje cena, nivo životnog i društvenog standarda, a efekat krajnje konverzije
uslovljava tehnički razvoj.

Krajnji potrošači, prilikom vrednovanja energije, uzimaju u obzir:

Troškove investicija koji predstavljaju:

 ulaganja u fiksne fondove za pojedine oblike energije;

 efikasnost ulaganja koja predstavlja odnos godišnjeg porasta proizvodnje i kapitalnih
ulaganja u objekte za proizvodnju konkretnog oblika energije;
 intenzitet osnovnih sredstava pojedinih industrijskih grana prema učešću investicija
pojedinih grana energije u ukupnim investicijama industrije što predstavlja osnovni
pokazatelj ulaganja u pojedine grane industrije;
 efikasnost investicija što se bliže određuje odnosom investicija i obima proizvodnje.

Troškove proizvodnje energije koji su uslovljeni brojnim faktorima interne i eksterne

prirode.
U interne faktore ubrajaju se:
 izmena strukture proizvodnje energije,
 kvalifikaciona struktura,
 efikasnost investicija,
 stepen korišćenja kapaciteta I,
 produktivnost rada.

U eksterne spadaju:
 spoljnotrgovinska i devizna politika,
 fiskalna politika.

15
 Troškovi proizvodnje energije su pod naglašenim uticajem faktora interne prirode,
koje kreira sama kompanija pa su javno nedostupni, a ti troškovi i njihove tendencije služe
kao osnova za vođenje racionalne tekuće i usmeravanje dugoročne ekonomske politike, ne
samo u oblasti energetike već nacionalne ekonomije u celini.

Troškove transporta energije koji su uslovljeni:

 udaljenošću na koju se energija transportuje,
 vrstom transporta,
 energetskom vrednošću,
 veličinom kapacitetne jedinice u transportu,
 stepenom korišćenja transportnih sredstava, organizacijom utovara i istovara,
 specifičnošću agregatnog stanja pojedinih izvora energije.

Intenzitet učešća troškova transporta u ceni može uticati na konkurentnost izvora
energije. Obim i način transporta energije zavise od nivoa i strukture proizvodnje odnosno
potrošnje goriva, od prostornog razmeštaja, odnosno stepena koncentracije proizvodnje i
potrošnje pojedinih oblika energije, od gustine mreže svake grane saobraćaja, od geografske
veličine i specifične udaljenosti zemlje, kao i od konfiguracije terena.

Troškove transformacije energije, savremeno čovečanstvo sve više upotrebljava

sekundarnu umesto primarne energije, odnosno sve veće količine energije se koriste u
transformisanom obliku, pa onda i troškovi transformacije energije dobijaju na značaju.
Elektroenergija u ima veliku ulogu i značaj jer se ona koristi ne samo u termičke svrhe nego i
u obliku pogonske snage za pokretanje savremenih agregata čime zamenjuje ljudski rad.
Ubrzani tehnički razvoj i sve viši životni standard nameću potrebu za povećanom
potrošnjom električne energije, a to opet doprinosi većim ulaganjima u izgradnje hidro,
termo, i nuklearnih elektrana. Troškovi proizvodnje termoenergije zavise od veličine
termoelektrane, stepena korišćenja termoelektrana, vrsta i kvaliteta goriva, troškova
transporta goriva, cene goriva, cene kapitalnih ulaganja, stepena mehanizacije i
automatizacije termoelektrana..

Tržišnu cenu energije koja je zavisna od troškova proizvodnje pa utiču na to da izbor padne
na onaj oblik energije koji ima najniže troškove proizvodnje. Niske cene mogu dovesti do
neracionalnog trošenja energije, a visoke do štednje u potrošnji energije. Potrošači težeka
korišćenju one vrste energije čija je potrošnja najracionalnija Funkcija cena treba da bude
takva da obezbedi ravnotežu prihoda i troškova u radu i razvoju energetskog sistema zemlje,
zatim da obezbedi opšte ekonomske i društvene ciljeve i da omogući da svaki potrošač
određene vrste energije snosi troškove svoje potrošnje.

Stepen korisnog dejstva –teško se precizno utvrđuje što zahteva da se pronađu gubici u
tokovima energije od primarne do korisne ili da se na osnovu većeg broja podataka razne
vrste energije pretvaraju u uporedive ekvivalente.13

13
Marković Dragan., , Procesna i energetska efikasnost, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2010

16
ZAKLJUČAK

Nedostatak energije i nesigurnost u snabdevanju energijom s jedne strane, i zagađenje

okoline i klimatske promene zbog prekomerne potrošnje s druge strane, dva su dominantna i
usko povezana problema sa kojima se svet danas suočava.

Naučnici upozoravaju da se ubrzano približavamo tački iz koje nema povratka, tj.

tački u kojoj zagađenje dostiže takve razmere da može da ugrozi ili potpuno uništi sposobnost
planete da se obnavlja tako da klimatske promene i globalno zagrevanje postaju neizbežni, a
šteta po ekosisteme i ljudske zajednice nepopravljiva. Zelena ili čista energija iz obnovljivih
izvora (sunce, voda i vetar) je rešenje koje istovremeno adresira oba problema: nestašicu
energije i zagađenje. Štednja takođe.

Kako je na kraju novac taj koji presuđuje , šta je dobro, a šta ne, smatramo da fokus
treba pomeriti sa obezbeđenja dodatne energije iz obnovljivih izvora na smanjenje potrebe za
energijom iz konvencionalnih izvora, jer je najzelenija ona energija koja nije upotrebljena.

17
LITERATURA

1. Gvozdenović Duško, Marković Dragan - Energetska efikasnosti kao uslov održivog

razvoja lokalne zajednice, Univerzitet Singidunum, 2015.

2. Vučićević Biljana . , Analiza i ocena održivog razvoja Energetskog sistema u

zgradarstvu, Niš 2014.

3. Marković Dragan., , Procesna i energetska efikasnost, Univerzitet Singidunum, Beograd,

2010

4. https://bif.rs/2017/12/odrzivost-energetskog-sektora-u-srbiji-male-hidroelektrane-
najisplativiji-obnovljivi-izvor/

5. https://www.sciencedirect.com/topics/engineering/levelized-cost-of-electricity

6. STRATEGIJA RAZVOJA ENERGETIKE REPUBLIKE SRBIJE DO 2025.

GODINE SA PROJEKCIJAMA DO 2030. GODINE, Narodna skupština Republike
Srbije, 2014.(dostupno na:
http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/akta_procedura/2014/11
3-14Lat.pdf)

7. https://euroenergy.rs/sr/evropska-energija/potrebe-i-problemi/187-energetska-
odrzivost.html

8. https://www.cor.co.rs/index.php/sr/programi/odrzivi-razvoj/energetska-efikasnost

9. http://www.see-institute.org/srpski/domaca-zakonska-regulativa

18