Naziv

originala:
Glenn Cooper
THE DEVIL WILL COME

Copyright © 2014 by Glenn Cooper

Zvezde i dalje po nebu jezde, protiče vreme,
Đavo će doći, i Faust proklet mora da bude.

Iz „Tragične povesti o doktoru Faustu”

Kristofera Marloua
 Prolog

Rim, leta gospodnjeg 1139.

D ržao je zavese razmaknute da bi gledao u noćno nebo, ali prozor je

bio okrenut na zapad, a on je morao da gleda na istok. Palaco
Apostoliko Lateranense, kako su je Italijani zvali, bila je ogromna -
svakako najveća i najveličanstvenija zgrada koju je ikada video. Irski,
njegov maternji jezik, nije mu bio od koristi u ovim krajevima.
Konverzacioni latinski bio mu je težak, pa su tokom posete on i njegovi
natucali engleski. Na engleskom je ovo bila Lateranska palata, papina
rezidencija.
Skinuo je tanki pokrivač i počeo da opipava u mraku tražeći
sandale. Legao je u jednostavnoj monaškoj odori, koju je nosio uprkos
tome što je imao pravo na raskošniju odoru. On je bio Mael Maedok Ua
Morgair - Malahija, biskup od Dauna, a ovde kao gost pape Inokentija II.
Bilo je to dugo i teško putovanje iz Irske koje ga je vodilo kroz
nepripitomljene oblasti Škotske, Engleske i Francuske. Putovanje mu je
oduzelo čitavo leto i sada, krajem septembra, vazduh je već nosio
oštrinu hladnoće. U Francuskoj se zadržao neko vreme sa cenjenim
sveštenim učenjakom Bernarom od Klervoa, čovekom čiji je intelekt
očigledno bio ravan njegovom. Ali on je obmanuo Bernara svojom
lažnom pobožnošću i iskrenošću. Obmanuo ih je sve.
Malahijina ćelija u gostinskoj spavaonici bila je daleko od papinih
kraljevskih soba sa visokom tavanicom. U Rimu je već dve nedelje, a
starca je video samo dvaput: prvi put na provizornoj audijenciji u
njegovim privatnim odajama, a drugi, u sklopu obilaska omiljenog
projekta vrhovnog sveštenika, obnove najdraže mu crkve, drevne Santa
Marije u Trasteveru. Ko zna koliko će proći pre nego što ga ponovo
pozovu da obavi glavni posao - molbu Inokentiju za davanje palijuma1
svetim sedištima crkvene vlasti u Armi i Kašelu? Ali to nije bilo važno.
Od ključne važnosti je to što je uspeo da bude u Rimu dvadeset
četvrtog dana septembra godine 1139. dok se bližila ponoć.
Malahija se oprezno šunjao niz duge gole hodnike naprežući oči da
se prilagode tami. Zamišljao je sebe kao gipko noćno stvorenje koje
bešumno klizi kroz usnulu palatu.
Oni nemaju pojma ko sam ja.
Oni nemaju pojma ko sam ja.
A misle da su me progutali celog i dopustili mi da živim unutar
njihovog stomaka!
Na krov se izlazilo uz stepenište. Malahija ga je video i ranije, ali se
nikada nije peo. Mogao je samo da se nada kako će bez ometanja izaći
gore, na sveži noćni vazduh.
Kada je naišao na prepreku, okrenuo je gvozdenu kvaku i pritiskao
ramenom teški poklopac sve dok se nije pomerio i otvorio. Nagib
krova bio je dovoljno strm da je morao vrlo obazrivo koračati kako ne
bi izgubio oslonac. Za svaki slučaj izuo je sandale. Osećao je glatke i
hladne crepove pod stopalima. Nije se usudio da se osvrne prema nebu
na istoku dok se nije oslonio leđima na najbliži dimnjak i zario petama
između crepova.
Tek tada je Malahija dozvolio očima da se napajaju nebesima.
Iznad ogromnog usnulog Rima, crni nebeski svod bez oblaka bio je
savršen u svakom smislu. I baš kao što je i znao da će se dogoditi,
pomračenje meseca već je počelo.
Proveo je godine proučavajući tabele.
Kao veliki astrolozi pre njega, kao Balbil iz starog Rima, Malahija je
bio poznavalac neba, ali sumnjao je da je iko od prethodnika imao
ovakvu priliku. Kako bi strašno, kako bi katastrofalno bilo da je nebo
bilo oblačno.
Morao je da vidi mesec sopstvenim očima!
Tačno u trenutku kada mora da izbroji zvezde!
Potpuna pomračenja meseca bila su retka već sama po sebi, ali da li
je ikada bilo nekog kao što je ovo noćas?
Noćas je mesec bio u Ribama, njihovom svetom sazvežđu.
I upravo je dovršio svoj devetnaestogodišnji ciklus, tonući ponovo
iza Sunčeve ekliptike prema južnom čvoru, tački najveće katastrofe -
Đavolovom repu, kako su ga astrolozi nazivali.
Ovakvo poklapanje događaja na nebeskoj sferi možda se nikada
ranije nije dogodilo i možda se više nikada neće ni dogoditi! Bila je to
noć puna slavnih predskazanja. Bila je to noć u kojoj je čovek kao što je
Malahija mogao dati moćno proročanstvo.
Sada je mogao samo da čeka.
Biće potreban skoro čitav sat da zlatni mesec sklizne u crnilo, kada
njegov krug izjede nevidljivi div.
Kada taj trenutak dođe, Malahija mora biti spreman i
usredsređenog uma. Bešika ga je pritiskala pa je zadigao odoru i
olakšao se, zabavljajući se dok je posmatrao kako njegova mokraća
teče sa krova u papin vrt. Šteta što staro kopile nije stajalo dole,
gledajući uvis otvorenih usta.
Pomračila se jedna četvrtina meseca, zatim polovina, pa zatim tri
četvrtine. Jedva da je osećao noćnu hladnoću. Kada je i poslednja
mesečeva svetlost nestala, odjednom se formirala aura, sijajući gustom
ćilibarskom svetlošću. A onda je Malahija video ono na šta je čekao.
Zvezde su blistavo sijale kroz auru. Nije ih bilo premalo, niti previše.
Imao je dovoljno vremena da ih prebroji i još jednom proveri pre
nego što aura nestane.
Deset.
Pedeset.
Osamdeset.
Sto.
Sto dvanaest!
Napregnuo je um i ponovio zadatak.
Da, sto dvanaest.
Mesec je počeo da izlazi i aura je nestala.
Malahija se pažljivo spustio do poklopca, sišao niz stepenice i
otišao u sobu, strepeći da ne propusti trenutak.
Upalio je debelu sveću i umočio pero u mastionicu. Počeo je da piše
što je brže mogao. Pisaće cele noći dok ne svane. Video je to jasno,
jasno kao zvezde koje su mu se blistanjem utisnule u svest.
Ovde, u Lateranskoj palati, u srcu hrišćanstva, domu njegovog
velikog neprijatelja i neprijatelja njegovog soja, Malahija je imao jasnu i
pouzdanu viziju onoga što će se dogoditi.
Biće još 112 papa: 112 papa do kraja Crkve i kraja sveta koji su oni
poznavali.
 Jedan

Rim, 2002.

„Š ta K hoće?”, upitao je čovek. Sedeo je nervozno kuckajući

debelim prstima po drvenom doručju stolice.
Iako se veza prekinula, drugi čovek i dalje je držao telefon u ruci.
Spustio je slušalicu i sačekao da gradski autobus prođe ispod
otvorenog prozora i njegova iritirajuća tutnjava utihne. „Hoće da je
ubijemo.”
„Onda ćemo je ubiti. Znamo gde živi. Znamo gde radi.”
„Hoće da to uradimo noćas.”
Čovek koji je sedeo upali cigaretu zlatnim upaljačem. Na njemu je
bilo ugravirano ZA ALDA OD K. „Volim da više planiram.”
„Naravno. I ja.”
„Nisam čuo da si nešto prigovorio.”
„To nije bio jedan od njegovih ljudi. To je bio K!”
Čovek koji je sedeo se iznenađeno nagnu napred i ispusti oblak
dima koji je odlebdeo kroz prozor, mešajući se sa isparenjima dizela
nad ulicom. „Lično te je pozvao?”
„Zar nisi to i sam zaključio po načinu na koji sam govorio?”
Čovek u stolici uvukao je dim tako duboko da mu je dospeo do
samog dna pluća. Kada ga je izdahnuo, reče: „Onda ona noćas umire.”

Elizabeta Čelestino bila je šokirana sopstvenim suzama. Kada je uopšte

poslednji put plakala?
Odgovor joj je došao u jetkom naletu uspomena.
Smrt njene majke. U bolnici, na bdenju, na sahrani i četiri dana
posle toga, dok se nije pomolila da suze prestanu, i one su prestale.
Iako je u to vreme bila devojčica, mrzela je vlažne oči i umrljane obraze,
nesnosno nadimanje grudi i nedostatak kontrole nad telom, i zaklela se
da će ubuduće sebi zabraniti takve izlive emocija.
Ali sada je Elizabeta osećala peckanje slanih suza u očima. Ljutila se
na sebe. Nije bilo sličnosti između ovih događaja razdvojenih dugim
periodom - smrti majke i imejla koji je dobila od profesora De Stefana.
Ipak, bila je odlučna da mu se suprotstavi, natera ga da se
predomisli, preokrene situaciju. U panteonu Universita Degli Studi di
Roma, De Stefano je bio bog, a ona, jadna studentkinja na
postdiplomskim, ponizni molilac. Ali još od detinjstva odlikovala se
čvrstom odlučnošću i često je uspevala da bude po njenom tako što je
zasipala protivnika rafalima razumnih razloga, a zatim ga pogađala sa
nekoliko razornih intelektualnih projektila kojima je odnosila pobedu.
Tokom godina mnogi su popustili pred njenim napadom - prijatelji,
nastavnici, čak i njen genijalni otac jednom ili dva puta.
Dok je čekala ispred De Stefanove kancelarije na Odeljenju za
arheologiju i starine, unutar bezdušne u fašističkom stilu građene
zgrade Fakulteta za humanističke studije, Elizabeta se pribrala. Već se
spustio mrak i bilo je previše hladno za to doba godine. Kotlovi nisu
proizvodili osetnu toplotu i držala je kaput u krilu, prebacivši ga preko
golih nogu. U hodniku ispunjenom knjigama nije bilo nikoga. Knjige su
bile zaključane u ormarima sa zastakljenim vratima. Fluorescentne
svetiljke na plafonu bacale su bele pruge po sivim podnim pločicama.
Samo jedna vrata bila su otvorena. Vodila su u pretrpanu kancelariju
koju je delila sa još troje postdiplomaca, ali nije htela da čeka tamo.
Želela je da je De Stefano vidi čim izađe iza ugla, pa je sedela na jednoj
od tvrdih klupa na kojima su studenti čekali profesore.
On ju je ostavio da čeka. Skoro nikada nije stizao na vreme. Nije bila
sigurna da li je to bio način da potvrdi visok položaj u hijerarhiji ili se
jednostavno radilo o traljavom vremenskom organizovanju. Bez obzira
na to, uvek se dolično izvinjavao i, kada je najzad dojurio, izgovorio je
nekoliko mea culpa pa žurno otključao vrata kabineta.
„Sedi, sedi”, rekao je. „Zadržali su me. Sastanak se odužio, a gužva u
saobraćaju je užasna.”
„Razumem”, odmah je odgovorila Elizabeta. „Lepo je od vas što ste
se večeras vratili da se vidite sa mnom.”
„Da, naravno, znam da si uzrujana. Teško je, ali mislim da su to
važne lekcije koje će dugoročno samo pomoći tvojoj karijeri.”
De Stefano je okačio kaput na vešalicu i sručio se na fotelju iza svog
pisaćeg stola.
Ona je uvežbavala govor u glavi i sada je pozornica bila njena. „Ali,
profesore, evo šta me jako muči. Vi ste podržavali moj rad od trenutka
kada sam vam pokazala prve fotografije Svetog Kalista. Išli ste sa
mnom da vidite oštećenja od sleganja zemljišta, pali zid, cigle ozidane
u prvom veku, simbole na malteru. Složili ste se da su jedinstveni u
katakombama. Složili ste se da je to do sada neviđena astrološka
simbolika. Podržali ste moje istraživanje. Podržali ste njegovo
objavljivanje. Podržali ste dalja iskopavanja. Šta se dogodilo?”
De Stefano je protrljao kratko podšišanu kosu. „Slušaj, Elizabeta, ti
si oduvek znala protokol. Katakombe su pod upravom Papske komisije
za sakralnu arheologiju. Ja sam član te komisije. Ona mora da odobri
sve predloge radova koji će biti objavljeni. Nažalost, tvoj rad je odbijen
kao i predlog da se pokrene iskopavanje. Ali evo dobrih vesti. Sada si
naširoko poznata. Niko ne kritikuje tvoju učenost. Ovo može samo da ti
ide u prilog. Samo ti treba strpljenja.”
Ona se zavalila u svojoj stolici i osetila kako joj se obrazi žare od
ljutnje. „Zašto je to odbijeno? Niste mi rekli zašto.”
„Razgovarao sam sa nadbiskupom Luongom baš ovog popodneva i
postavio mu isto pitanje. Rekao mi je da je usvojeno gledište da je rad
previše spekulativan i preliminaran, da svako javno obelodanjivanje
otkrića treba da sačeka dodatno proučavanje i kontekstualnu analizu.”
„Zar to nije argument za produžavanje galerije dalje ka zapadu? Ja
sam ubeđena, kao i vi, da je urušavanje otkrilo jedan rani carski
kolumbarijum. Simboli su jedinstveni i ukazuju na do sada nepoznatu
sektu. Mogla bih da ostvarim ogroman napredak sa skromnim
sredstvima.”
„Za komisiju, to ne dolazi u obzir. Oni neće podržati iskopavanje
izvan poznatih granica katakombe. Zabrinuti su za pitanje šire
arhitektonske stabilnosti. Iskopavanja bi mogla pokrenuti dalje
urušavanje i imati domino efekat koji bi mogao da vodi nazad do
središta Svetog Kalista. Odluka seže visoko, sve do kardinala Đakona.”
„Ja to mogu da uradim bezbedno! Konsultovala sam se sa
inženjerima. A osim toga, to je prethrišćanska gradnja! Ne bi čak ni
trebalo da bude u nadležnosti Vatikana.”
„Ti si poslednja koja bi trebalo da bude naivna u vezi sa ovim.” De
Stefano je coknuo. „Ti znaš da je čitav projekat pod jurisdikcijom
komisije.”
„Ali, profesore, vi ste u komisiji. Gde je bio vaš glas?”
„Ah, ali ja sam morao da se uzdržim od glasanja, jer sam bio autor
rada. Nisam imao pravo glasa.”
 Elizabeta je tužno odmahnula glavom. „Onda je to to? Nema šanse
za žalbu?”
De Stefano je u znak odgovora s kajanjem spojio dlanove.
„Ovo je trebalo da bude teza za moju disertaciju. Šta sada?
Zaustavila sam sve ostale radove i posvetila se rimskoj astrologiji.
Posvetila sam tome više od godinu dana. Odgovori na moja pitanja
nalaze se na drugoj strani jednog gipsanog zida.”
De Stefano je duboko udahnuo i kao da se spremao da kaže još
nešto. Kada se to i desilo, šokiralo ju je. „Postoji još nešto što treba da ti
kažem, Elizabeta. Znam da će te ovo pomalo uzdrmati i stvarno se
izvinjavam, ali ja napuštam Sapijencu2 iz ovih stopa. Ponuđen mi je
izuzetan položaj u komisiji, kao prvog potpredsednika u istoriji koji
nije svešteno lice. Za mene je to posao iz snova, a iskreno, na
univerzitetu mi je već bilo dosta gluposti koje sam morao da
podnosim. Razgovaraću sa profesorom Rinaldijem. Mislim da će on biti
dobar konsultant. Bićeš ti dobro.”
Elizabeta je pogledala njegovo krivicom opterećeno lice i zaključila
da nema šta više da se kaže osim prošaptanog: „Gospode bože.”
Sat kasnije i dalje je sedela za pisaćim stolom, sa rukama spuštenim
u krilo. Zurila je kroz crnilo prozora u prazan parking iza Fakulteta
književnosti i filozofije, leđima okrenuta prema vratima.
Prikrali su se u cipelama mekih đonova i ušli u kancelariju
neprimećeni.
Zadržavali su dah u strahu da bi mogla čuti kako im vazduh izlazi iz
nozdrva.
Jedan od njih ispružio je ruku.
Odjednom je osetila nečiju šaku na ramenu.
Elizabeta je prigušeno vrisnula.
„Hej, lepotice! Jesmo li te uplašili?”
Okrenula se na stolici i nije znala da li da oseti olakšanje ili bes kada
je videla dvojicu uniformisanih policajaca. „Marko! Svinjo jedna!”
On, naravno, nije bio svinja - bio je visok i zgodan, njen Marko.
„Ne ljuti se na mene. Bila je to Cacova ideja.”
Caco je skakutao kao malo dete, ushićen zbog uspeha, a kožna
futrola poskakivala mu je na boku. Uživao je da plaši sestru da zaurla
od straha, još otkada je bila sasvim mala. Uvek je kovao planove,
smišljao podvale i brbljao munjevitom brzinom, tako da mu je nadimak
iz dečačkih dana, Caco - „Ućuti, zaveži” - lako pustio koren.
„Hvala ti, Caco”, rekla je zajedljivo. „Ovo mi je noćas baš trebalo.”
 „Nije dobro prošlo?” upitao je Marko.
„Katastrofa”, promrmljala je Elizabeta. „Potpuna katastrofa.”
„Možeš da mi ispričaš sve o tome uz večeru”, rekao je Marko.
„Završili ste posao?”
„On je završio”, rekao je Caco. „Ja radim prekovremeno. Ja nemam
devojku da me hrani.”
„Žalila bih je da je imaš”, rekla je Elizabeta.
Izašli su napolje i pogrbili se na jakom vetru koji je prodirao kroz
odeću. Marko je zakopčao civilni kaput, skrivajući ispod njega
uštirkanu plavu košulju i opasač s pištoljem. Kada nije bio na dužnosti,
nije želeo da izgleda kao pandur, naročito u univerzitetskom kampusu.
Caco nije mario. Njihova sestra Mikaela volela je da kaže kako on toliko
voli da bude u Polizia da verovatno nosi uniformu i dok spava.
Napolju se sve pomeralo i lepršalo na vetru, osim ogromnog
bronzanog kipa Minerve, device boginje mudrosti, koja se uzdizala
iznad fontane obasjane mesečinom.
Cacova patrolna kola bila su parkirana ispred stepenica. „Mogu da
vas povezem.” Seo je za volan.
„Mi ćemo peške”, rekla je Elizabeta. „Hoću malo svežeg vazduha.”
„Kako želiš”, odgovorio joj je brat. „Vidimo se kod tate u nedelju?”
„Posle crkve”, reče ona.
„Pozdravi Boga od mene”, opušteno je rekao Caco. „Ja ću biti u
krevetu. Ciao.”
Elizabeta je presavila šal i krenula podruku sa Markom prema svom
stanu u Via Luka. Obično je u devet sati uveče okolina univerziteta bila
puna sveta, ali naglo opadanje temperature izgleda je zateklo ljude
nespremne i napolju nije bilo mnogo šetača.
Elizabetin stan bio je udaljen samo deset minuta hoda. Bilo je to
skromno potkrovlje koje je delila sa drugom devojkom,
specijalistkinjom ortopedije često odsutnom zbog posla. Marko je
živeo sa roditeljima. Kao i Caco, koji je boravio u dečjoj sobi kao neki
prerasli klinac. Nijedan od njih nije zarađivao dovoljno da iznajmi
sopstveni stan, iako je uvek bilo priče o tome kako će deliti stan posle
sledećeg unapređenja. Još otkad su Elizabeta i Marko počeli da se
viđaju, ako su hteli da budu zajedno, morali su da budu kod nje.
„Žao mi je što si imala loš dan”, rekao je.
„I ne znaš koliko loš.”
„Šta god da je u pitanju, bićeš ti dobro.”
Ona na to zafrkta.
 „Ne možeš da promeniš odluku?”
„Ne.”
„Hoćeš li da upucam starog jarca?”
Elizabeta se nasmejala. „Možda, ako ga samo lakše raniš.”
Na semaforu je bilo crveno svetlo za pešake, ali oni su svejedno
pretrčali široku Viale Ređina Elena. „Gde je Kristina večeras?” upitao je
Marko kada su prešli na drugu stranu.
„U bolnici. Radi dvadesetčetvoročasovnu smenu.”
„Odlično. Hoćeš li da prespavam ovde?”
Stegnula mu je ruku. „Naravno da hoću.”
„Treba li nešto da kupimo?”
„Imamo dovoljno da nešto sklepamo”, rekla je. „Hajde samo da
idemo kući.”
Ispred njih je bio studentski kvart Via Ipokrate. U toplo veče on bi
vrveo od omladine koja puši u kafeima i obilazi izloge malih radnji, ali
noćas je bio skoro pust.
Postojao je jedan kratak potez ulice pred kojim je Elizabeta
ponekad zastajala kada je išla sama kasno noću, loše osvetljeno
područje, okruženo grafitima pokrivenim betonskim zidom sa jedne i
iskošenim strmim parkingom sa druge strane. Ali sa Markom se ničega
nije bojala. Ništa loše nije moglo da joj se dogodi dok je pored nje.
Malo ispred nalazila se telefonska govornica. U njoj je stajao neki
visok čovek. Vrh njegove cigarete žario se dok je povlačio dimove.
Elizabeta je čula korake kako joj se brzo približavaju s leđa, a zatim i
kako je Marko čudno, duboko zastenjao. Osetila je kako mu je ruka
iskliznula iz njene.
Visoki čovek iz telefonske govornice brzo joj se približavao.
Odjednom je neka snažna ruka otpozadi uhvatila Elizabetu preko
grudi i, kada je pokušala da se okrene, obuhvatila ju je oko vrata i
naterala je da stoji nepomično. Čovek iz telefonske govornice skoro je
stigao do nje. U ruci je imao nož.
Odjeknuo je pucanj, tako glasan da je prekinuo utisak sličan snu koji
je čitav napad ostavljao.
Ona ruka ju je pustila i Elizabeta se okrenula i videla Marka na
trotoaru kako se napreže da podigne službeni pištolj i još jednom opali.
Čovek koji ju je zgrabio okrenuo se prema Marku. Videla je krv kako
izbija čoveku iz ramena i na leđima njegovog kaputa od kamilje dlake.
Bez ijedne reči, čovek iz telefonske govornice projurio je pored,
ignorišući Elizabetu, usredsređen na neposrednu pretnju. On i ranjeni
obrušili su se na Marka, a njihove ruke udarale su kao klipovi u motoru.
Vrisnula je: „Ne!”, i bacila se na jednu ruku koja je zamahivala,
pokušavajući da spreči ubistvo, ali čovek iz telefonske govornice
stresao ju je sa sebe rukom u kojoj je držao nož. Osetila je kako joj je
oštrica zasekla dlan.
Nastavili su sa kasapljenjem i ovog puta Elizabeta se naslepo bacila
na noge visokog čoveka, pokušavajući da ga odvuče od Markovog tela.
Nešto je popustilo i pomerilo se, ali to nije bio on - bile su to pantalone,
koje su počele da mu klize niz kukove.
Uspravio se i žestoko ošinuo Elizabetu preko lica podlakticom.
Pala je na trotoar, svesna krvi - Markove krvi - koja je tekla prema
njoj. Videla je kako čovek koga je Marko ustrelio kleči, teško dišući
ispod kaputa umrljanog krvlju.
Čuli su se povici u daljini. Neko je vikao sa visokog balkona pola
bloka dalje.
Čovek iz telefonske govornice prišao je i polako kleknuo pored
Elizabete. Njegovo kameno lice bilo je bezizražajno. Podigao je ruku u
kojoj je držao nož.
Čuo se još jedan povik, ovaj put bliži. Neko je dozivao: „Hej!”
Čovek se okrenuo prema tom glasu.
U sekundama pre nego što se ponovo okrenuo Elizabeti i zabio joj
pesnicu u grudi, baš pre nego što je izgubila svest, opazila je jednu
čudnu, uznemirujuću pojedinost.
Nije mogla da bude sigurna - nikada i neće biti - ali pomislila je da je
videla kako nešto štrči iz čovekovih leđa tačno iznad spalih pantalona.
Bilo je to nešto što tu nije pripadalo, nešto debelo, mesnato i
odbojno, što se uzdizalo iz mreže crnih tetovaža.
 Dva

Vatikan, sadašnje vreme

B ol je bio njegov stalni pratilac, njegov lični mučitelj, i budući da se

toliko isprepletao sa njegovim umom i telom, na neki izopačen
način postao mu je i prijatelj.
Kada bi ga jako stegnuo, od čega mu se kičma kočila u agoniji,
morao je sebe sprečiti da ne izgovara psovke iz svoje mladosti, ulični
rečnik Napulja. Imao je dugme koje je mogao da pritisne da bi ubrizgao
dozu morfijuma u vene, ali izuzev napada slabosti, obično usred noći
kada je san delovao toliko drag i nedostižan, izbegavao je da ga koristi.
Da li bi se Hristos uzdržavao od morfijuma koji bi mu ublažio muke na
krstu?
Ali, pošto bi najgori deo trenutačnih grčeva prošao, ostajala bi
prijatna praznina. Bio je zahvalan za pouku koju mu je bol donosio: da
je uobičajeno dragocenost i jednostavnost koju treba ceniti. Voleo bi
da je toga bio svesniji tokom dugog života.
Začulo se blago kucanje na vratima i on je odgovorio najčvršćim
glasom koji je mogao da ispusti.
Časna sestra tiho je stupila u odaju visokog svoda. Siva odora skoro
joj se vukla po podu. „Vaša svetosti”, rekla je, „kako se osećate?”
„Otprilike isto kao pre sat vremena”, odgovorio je papa,
pokušavajući da se osmehne.
Sestra Emilija, žena ne mnogo mlađa od ostarele glave crkve, prišla
je i počela da petlja oko stvari na stočiću pored kreveta. „Niste popili
sok od pomorandže”, prekorila ga je. „Da li biste više voleli od jabuke?”
„Najviše bih voleo da sam mlad i zdrav.”
Ona je odmahnula glavom i nastavila sa poslom. „Dajte da vas malo
pridignem.”
Krevet mu je zamenjen onim bolničkim sa motorom. Sestra Emilija
upotrebila je automatizovane komande da mu podigne uzglavlje i, kada
je seo uspravno, prinela mu je slamku suvim usnama i strogo gledala
dok nije popustio i popio nekoliko gutljaja.
„Odlično”, rekla je. „Carili čeka da vas vidi.”
„Šta ako ja ne želim da vidim njega?” Papa je znao da staroj časnoj
sestri nedostaje čak i najosnovniji smisao za humor pa je dopustio da
ćutanje potraje samo nekoliko sekundi pre nego što joj je rekao da je
posetilac dobrodošao.
Doktor Carili, papin privatni lekar, čekao je u predsoblju ispred
papskog apartmana na trećem spratu zajedno sa drugim lekarom iz
bolnice Đemeli. Sestra Emilija uvela ih je u spavaću sobu i razdvojila
duge zavese krem boje na prozoru okrenutom prema Trgu Svetog
Petra da unutra pusti bledu sunčevu svetlost prijatnog prolećnog dana.
Papa je slabašno digao ruku da bi blago zvanično odmahnuo
ljudima. Nosio je jednostavnu belu pidžamu. Nakon poslednje terapije
ostao je ćelav pa je, da bi se zagrejao, nosio vunenu kapu koju mu je
isplela tetka jednog od privatnih sekretara.
„Vaša svetosti”, rekao je Carili: „Sećate li se doktora Pačole?”
„Kako bih mogao zaboraviti?” jetko je odgovorio papa. „Njegov
pregled bio je veoma temeljan. Priđite bliže, gospodo. Može li vam
sestra Emilija doneti malo kafe?”
„Ne, ne, molim vas”, odbio je Carili. „Doktor Pačola ima rezultate
vaših poslednjih pregleda na klinici.”
Dvojica ljudi u crnim odelima i sumornih lica više su ličili na
pogrebnike nego na lekare, i papa se našalio na račun njihovog izgleda.
„Jeste li došli da me savetujete ili sahranite?”
Pačola, visoki uglađeni Rimljanin naviknut na lečenje bogatih i
moćnih ljudi, nije izgledao zbunjen okruženjem prilikom ove posete,
kao ni samim pacijentom. „Samo da obavestimo vašu svetost - svakako
ne da vas sahranimo.”
„Pa, dobro”, zaključio je papa: „Sveta stolica ima važnijih stvari
kojima treba da se bavi nego da saziva skupštinu. Onda mi podnesite
izveštaj. Hoće li dim biti crn ili beo?”
Pačola je na trenutak gledao u pod, a zatim podigao oči i susreo se
sa papinim postojanim pogledom. „Rak nije reagovao na
hemioterapiju. Bojim se da se širi.”

Kardinal biskup Aspromonte promolio je svoju krupnu proćelavu glavu

u trpezariju, da se uveri da je omiljeno penušavo vino kardinala Dijaza
na stolu. To je bio sitan detalj za državnog sekretara i komornika-
rizničara Svete rimske crkve, ali u potpunosti u skladu sa njegovim
karakterom. Privatni sekretar, monsinjor Akile, žilav čovek koji je pre
mnogo vremena došao za Aspromontom iz Đenove u Vatikan, skrenuo
mu je pažnju na zelenu flašu na stoliću sa strane.
Aspromonte je mrmljajući izrazio odobravanje i na trenutak se
negde izgubio, samo da bi ponovo ušao kada je čuo da telefon zvoni.
„To su verovatno Dijaz i Đakone.”
Akile se javio na telefon u trpezariji, klimnuo glavom, pa strogo
naredio: „Pošalji ih gore.”
„Poranili su pet minuta”, prokomentarisao je Aspromonte. „Dobro
smo obučili naše goste tokom godina, zar ne?”
„Da, vaša uzvišenosti, mislim da jesmo.”
Monsinjor Akile dopratio je kardinale Dijaza i Đakona u radnu sobu
prepunu knjiga, gde je Aspromonte čekao prekrstivši plavim venama
prošarane ruke na golemom stomaku. Njegove privatne odaje bile su
veličanstvene zahvaljujući nedavnom renoviranju, omogućenom
ljubaznošću bogate španske porodice. Srdačno je pozdravio dvojicu
ljudi, i podvaljak mu se tresao dok se žustro rukovao sa njima, a zatim
je poslao Akila da brzo donese aperitive.
Tri stara prijatelja nosili su crveno prošivene crne odore sa širokim
crvenim pojasima, i to je bilo jedino po čemu su bili slični. Kardinal
Dijaz, dostojanstveni dekan Koledža kardinala koji je nekada obavljao
Aspromontov posao državnog sekretara, sa svojih sedamdeset pet
godina bio je najstariji, ali je delovao najimpozantnije. Stasom je
nadvišavao svoje kolege. U mladosti u Malagi, pre nego što je postao
sveštenik, bio je dobar bokser u teškoj kategoriji i sačuvao je atletsku
figuru i u poznim godinama. Imao je krupne šake, četvrtasto lice i
bujnu sedu kosu, ali njegova najupečatljivija odlika bila je figura koja
mu je davala jak i uspravan izgled čak i kada je sedeo.
Kardinal Đakone bio je najniži, sa duboko izboranim i mesnatim
licem koje je na tajanstven način moglo da se promeni od mrštenja do
širokog osmeha sa najmanjim mogućim pokretom mišića. Ono malo
kose što mu je ostalo svodilo se na uzak venac iznad debelog vrata.
Mada je bio neupadljiv, ako bi se svi kardinali okupili na sunčan dan,
uvek ste ga mogli prepoznati u masi zbog karakterističnih preterano
velikih prada sunčanih naočara koje su mu davale izgled filmskog
režisera. Sada se opustio prestavši da brine da će zakasniti. Došlo je do
saobraćajnog zastoja na putu od Via Napoleone gde je kao predsednik
tog tela održao mesečni sastanak sa osobljem Papske komisije za
sakralnu arheologiju.
„Svetla gore na spratu”, rekao je Dijaz, pokazujući prema plafonu.
Papin apartman bio je dva sprata iznad njih u Vatikanskoj palati.
„Pretpostavljam da je to dobar znak”, odgovorio je Aspromonte.
„Možda mu je danas malo bolje.”
„Kada si ga poslednji put video?”, upitao je Đakone.
„Pre dva dana. Sutra ću ga ponovo posetiti.”
„Kako je izgledao?”, upita sada Dijaz.
„Slabo. Bledo. Možeš da mu vidiš bol na licu, ali on se nikada ne
žali.” Aspromonte je pogledao u Dijaza. „Pođi sa mnom sutra. Nemam
nikakav zvanični posao. Siguran sam da će hteti da te vidi.”
Dijaz je brzo klimnuo glavom, podigao čašu prošeka koju je Akile
stavio pred njega i gledao kako se sićušni mehurići podižu uvis.

Bol se povukao na dobrih sat vremena ili više i papa je uspeo da pojede
činiju retke supe. Imao je poriv da ustane i iskoristi ovaj redak nalet
energije. Pozvonio je i sestra Emilija se pojavila tako brzo da ju je u šali
upitao je li se prislonila uhom na vrata.
„Dovedi oca Dijepa i oca Bustamanta. Reci im da hoću da siđem u
moju kancelariju i kapelu. I reci Đakomu da dođe i pomogne mi da se
obučem.”
„Ali, vaša svetosti”, usprotivila se kaluđerica, „zar ne bi trebalo da
pitamo doktora Carilija je li to pametno?”
„Ostavi Carilija na miru”, zarežao je papa. „Pusti čoveka da večera
sa porodicom.”
Đakomo Barone bio je laik koji je radio u papinoj službi već
dvadeset godina. Bio je neženja, živeo je u maloj sobi u palati i naizgled
nije imao drugih interesovanja osim fudbala i vrhovnog sveštenika.
Govorio je kada mu se obrate, a kada bi se papa duboko zamislio i nije
bio raspoložen za dokono ćaskanje, mogli su da provedu pola sata u
ćutanju dok su se bavili procesom pranja, spremanja i oblačenja.
Đakomo je ušao sa gustim čekinjama na licu. Mirisao je na luk koji
je pržio za večeru.
„Hoću da se operem i obučem”, rekao mu je papa.
Đakomo se poslušno naklonio i upitao: „Šta želite da obučete, vaša
svetosti?”
„Samo kućnu odeću. Onda me odvedi dole.”
Đakomo je imao jake ruke i ramena i nosio je papu po sobi kao
lutku, trljajući ga sunđerom i posipajući puderom i oblačeći mu slojeve
odeće preko kojih je navukao belu odoru sa vezenim belim pojasom i
krstom na grudima, a na noge mu obuo crvene papuče i stavio mu na
glavu beli zucceto umesto pletene kape. Postupak oblačenja kao da je
umorio prvosveštenika, ali je insistirao da sprovede želje u delo.
Đakomo ga je smestio u invalidska kolica.
Spustili su se liftom na drugi sprat gde su švajcarski gardisti u
punoj odori sa plavim, narandžastim i crvenim prugama stajali na
tradicionalnim položajima ispred Sale dei Đendarmi. Izgledalo je da su
šokirani papinim prisustvom. Kada je Đakomo provezao kolica pored
njih, prvosveštenik je mahnuo i blagoslovio ih. Đakomo i on su prošli
kroz prazne državne kancelarije do papine privatne radne sobe sa
velikim pisaćim stolom, njegovim omiljenim mestom za rad i
pregledanje dokumenata.
Sto je bio zaista velik i napravljen od mahagonija, nekoliko metara
dugačak, i stajao je ispred police sa knjigama koja je sadržala šaroliku
mešavinu zvaničnih dokumenata, svetih tekstova, biografija,
istorijskih spisa i čak i nekoliko detektivskih romana.
Njegova dva privatna sekretara, od kojih je jedan bio sveštenik iz
Vijetnama, a drugi sa Sardinije, tiho su čekali u stavu mirno sa
osmehom na mladim licima.
„Nikada nisam video vas dvojicu toliko srećne što ste pozvani da
radite po noći”, vedro je rekao papa.
„Prošlo je mnogo vremena otkad smo bili u prilici da služimo vašoj
svetosti”, odgovorio je otac Dijep na svom pevušećem italijanskom.
„Srce nam je puno radosti”, dodao je otac Bustamante sa dirljivom
iskrenošću.
Papa je sedeći u kolicima pregledao gomile papira natrpane na
nekada urednom pisaćem stolu. Odmahnuo je glavom. „Gledaj ovo”,
rekao je. „To je kao zapušten vrt. Korov je zagušio cvetne leje.”
„Najvažniji poslovi nastavljaju da se obavljaju”, rekao je Dijep.
„Kardinali Aspromonte i Dijaz zajedno potpisuju dokumenta svakog
dana. Većina onoga što smo ostavili ovde jesu kopije, da ih vi
pregledate.”
„Daj da iskoristim ono malo sposobnosti koje noćas imam da se
pobrinem za jedno ili dva suštinski važna sveštena pitanja. Vi izaberite
šta je odgovarajuće. Onda hoću da se molim u kapeli pre nego što me
ponovo strpaju u krevet sestra Emilija i doktor Carili.”
Vino je bilo od Aspromontovog brata koji je imao vinograd i redovno
slao sanduke u Vatikan. Aspromonte je bio poznat po liberalnim
navikama u točenju tog vina i poklanjanju flaša.
„Sanđoveze je izvrstan”, rekao je Dijaz podižući čašu naspram
svetlosti lustera. „Komplimenti tvom bratu.”
„Pa, 2006. je bila čudesna godina za njega, a zapravo i za svakoga ko
uzgaja grožđe u Toskani. Poslaću ti sanduk ako želiš.”
„To bi bilo sjajno - hvala ti”, reče Dijaz. „Pomolimo se da mu
okolnosti budu naklonjene i ove godine.”
„Prvo mora prestati kiša”, progunđao je Đakone. „Danas je
uglavnom bilo vedro, ali, bože dragi, prošle tri nedelje bile su kao iz
biblijskog potopa. Trebalo bi da gradimo barku!”
„Utiče li to na tvoj posao?”, upitao je Aspromonte.
„Upravo sam došao sa sastanka papske komisije i mogu vam reći
da arheolozi i inženjeri brinu za očuvanje katakombi na Via Antika
Apija, naročito za Svetog Sebastijana i Svetog Kalista. Polja iznad njih
toliko su natopljena vodom da su naleti vetra iščupali neka stabla.
Postoji strah od urušavanja i nastanka rupa.”
Dijaz je odmahnuo glavom i spustio viljušku. „Kada bi to bilo jedino
o čemu moramo da brinemo.”
„Sveti otac”, tiho je rekao Aspromonte.
Dijaz je trezveno primetio: „Mnogi gledaju u nas s očekivanjem da
radimo ispravne stvari, da obavljamo pripreme.”
„Misliš na planiranje konklave”, grubo je izlanuo Đakone.
Dijaz klimnu glavom. „Logistika nije beznačajna. Ne možeš samo da
pucneš prstima i sazoveš sve kardinale birače.”
„Zar ne misliš da u ovome moramo postupati obazrivo?” upitao je
Aspromonte, žvaćući poslednji zalogaj govedine. „Papa je živ i, daće
bog, tako će i ostati. A mi moramo paziti da ne izgleda kako imamo
nekih ličnih aspiracija.”
Dijaz je ispraznio čašu i pustio Aspromonta da je ponovo napuni.
Osvrnuo se preko ramena ne bi li se uverio da su sami. „Mi smo
prijatelji. Radili smo zajedno gotovo tri decenije. Ispovedali smo jedan
drugog. Ako mi ne možemo da razgovaramo iskreno, ko može? Svi
znamo da su velike šanse da sledeći papa sedi za ovim stolom. A po
mom mišljenju, ja sam prestar za to. I nisam dovoljno Italijan!”
Aspromonte i Đakone spustili su pogled na svoje tanjire. „Neko je
morao to da kaže”, nije odustajao Dijaz.
„Neki kažu da je vreme za Afrikanca ili Južnoamerikanca. Ima nekih
dobrih ljudi o kojima vredi razmisliti”, rekao je Đakone.
Aspromonte je slegnuo ramenima. „Meni kažu da imamo izvrstan
sladoled od breskve za desert.”

Papa je bio sam u privatnoj kapeli. Otac Dijep dovezao ga je u kolicima i

smestio gde i obično, ispred bronzom optočene stolice za meditaciju.
Na plafonu su sijali paneli od bojenog stakla iza kojih su bile upaljene
svetiljke, savremenog stila i jarkih osnovnih boja. Pod je bio od belog
italijanskog mermera sa crnim prugama, takođe modernističkog
dizajna, ali ublažen divnim smeđim starim ćilimom na sredini. Oltar je
bio jednostavan i elegantan: na stolu pokrivenom belim čipkanim
stolnjakom stajale su sveće i Biblija. Iza stola, zlatni raspeti Hristos
lebdeo je na ispupčenoj pozadini od crvenog mermera koja se uzdizala
od poda do tavanice.
Papu je počeo da boli kuk i taj bol se pojačavao. Upravo je počeo da
se moli i sada nije hteo da se vraća u bolesničku postelju. Njegova
pumpica za infuzije morfijuma bila je pričvršćena za nosač na
invalidskim kolicima, ali on je posebno mrzeo da uzima lekove pred
ovom prelepom predstavom Hristovih patnji.
Borio se sa bolom i nastavio da se moli ćutke tako da ga čuje samo
bog.
Odjednom je osetio nekakav drugačiji bol.
Stegnuo mu je grlo i gornji deo grudi.
Papa je spustio pogled sa nerazumnom mišlju da mu se neko
prikrao i jako mu pritisnuo grudi.
Od pritiska je zgrčio lice i sklopio oči.
Ali želeo je i borio se da ostanu otvorene.
Bilo je to kao da mu je zapaljena strela probila grudi, progorevajući
slojeve mesa.
Nije mogao da pozove u pomoć, nije mogao valjano da udahne.
Borio se da čvrsto zadrži pogled na licu zlatnog Hrista.
Dragi Bože. Pomozi mi u času moje nevolje.

Monsinjor Albano ušao je u trpezariju kardinala Aspromonta bez

kucanja.
Aspromonte je mogao da vidi na njegovom suvom licu da nešto nije
u redu.
„Papa! Doživeo je udar u svojoj kapeli!”
Trojica kardinala pojurili su uz stepenice i žurno prošli kroz zvanične
prostorije pa ušli u kapelu. Očevi Dijep i Bustamante premestili su
papino klonulo telo iz kolica na ćilim, a Carili je klečao iznad svog
jednog i jedinog pacijenta.
„Srce”, mrmljao je Carili. „Nema pulsa. Bojim se...”
Kardinal Dijaz ga je prekinuo: „Ne. On nije mrtav! Ima vremena za
poslednje pomazanje!”
Carili je zaustio da se pobuni, ali Đakone ga je prekinuo i oštro
izdao naređenja ocu Bustamantu i ocu Dijepu koji su žurno izašli iz
kapele.
Aspromonte je šapnuo Dijazu: „Pod ovim okolnostima, možeš da
izostaviš molitve, čak i Šezdeset sedmi psalam, i pređeš na pričešće.”
„Da”, rekao je Dijaz. „Da.”
Đakone i Aspromonte pomogli su kardinalu Dijazu da klekne pored
papinog tela kako bi izrekao tihu molitvu.
Papini sekretari utrčali su sa poslužavnikom sa hostijom i
izgovorili jasnim glasom: „Ovo je Jagnje Božje koje uklanja grehe sveta.
Srećni su oni što su pozvani na Hristovu večeru.”
Papa nije mogao da reaguje, ali Aspromonte je prošaptao ono što bi
on rekao: „Gospode, nisam dostojan da te primim, ali reci samo reč i
biću izlečen.”
„Telo Hristovo”, ubacio se Dijaz.
„Amin”, šapnuo je Aspromonte.
Dijaz je odlomio parčence hostije i gurnuo ga u penu u papinim
ustima. „Neka te gospod Isus štiti i vodi u večni život.”
Carili se sada uspravio na noge. Izgledao je ožalošćeno. „Jeste li
završili?” upitao je Dijaza. „Gotovo je. Papa je preminuo.”
„Grešite, doktore”, rekao je stari kardinal ledenim glasom. „On nije
mrtav dok kardinal Kamerlengo ne kaže da je mrtav. Kardinale
Aspromonte, molim vas, nastavite.”
Svi su se odmakli dok je Aspromonte uzimao kožnu vrećicu od oca
Dijepa i vadio iz nje mali srebrni čekić sa ugraviranim papinim grbom.
Spustio se na kolena i blago kucnuo papino čelo čekićem: „Ustani,
Domeniko Savarino”, rekao je koristeći ime koje je prvosvešteniku
majka šapnula na uho dok je bio detence, jer je rečeno da nijedan čovek
neće ostati usnuo na zvuk krštenog imena.
Papa je ostao nepomičan.
Još jedno kuckanje. „Ustani, Domeniko Savarino”, ponovo je rekao
Aspromonte.
U prostoriji je vladala tišina.
Kucnuo je papino čelo po treći i poslednji put. „Ustani, Domeniko
Savarino.”
Aspromonte se uspravio na noge, prekrstio se i glasno izgovorio
strašne reči: „Papa je mrtav.”

„Papa je mrtav.”
Ovog puta reči je izrekao čovek koji je govorio nemački preko
telefona.
Usledila je pauza i dubok izdah. Čovek je skoro mogao da čuje
olakšanje koje se podizalo iz grudi njegovog sagovornika. Damjan Krek
je odgovorio: „U vreme Riba. Kao što je predviđeno.”
„Želiš li da nastavim?”
„Naravno”, oštro je rekao Krek. „Uradi to noćas. Noćas je savršeno
vreme.”
Dok je čovek mirno prelazio preko Trga Svetog Petra, znao je da je K
u pravu. Noćas jeste savršeno vreme. Dok se vest o papinoj smrti širila
Vatikanom, i laici i sveštenici požurili su u Baziliku da se pomole, pa su
odjurili za pisaće stolove da se bace na posao.
Čovek je nosio crnu sintetičku torbu, u kakvoj se nosi sportska ili
vojnička oprema. Ako je i bila teška, to niko nije mogao da primeti. Kao
kod nekog modernog Atlanta, njegova čudesno jaka ramena delovala su
kao da bi mogla da podignu bilo koju težinu. Nosio je tamnoplavo
poslovno odelo sa malom sjajnom iglom u reveru, što je najveći broj
dana bila njegova odeća. Nije bio zgodan, ali su se glave okretale za
njim zbog vitkosti i koščatosti i kao ugalj crne kose; uvek je prolazio
dobro kod žena.
Umesto da krene prema stepenicama Bazilike, skrenuo je prema
vratima koja su vodila do Sikstinske kapele i nisu bila otvorena za
javnost. Ubrzao je korak i čuo kako mu noćni vazduh zviždi kroz
stisnute zube. Osećao je pištolj zig čvrsto pripijen na grudi i sklopivi
nož buker na butini. Na vratima je ukočeno stajao švajcarski gardista,
okupan svetlošću reflektora. Gardista je pogledao čoveka u oči, pa
skrenuo pogled na torbu na njegovom ramenu.
„Kaplare”, žustro je rekao čovek.
Gardista je salutirao glatkim pokretom i iskoračio u stranu. „Her
Oberstlajtnant. Tužan dan.”
„Zaista jeste.”
 Oberstlajtnant Matijas Hakel išao je kroz tmurni i pusti hodnik, dok
su mu cipele sa kožnim đonovima kuckale po pločicama. Napred su
bila zaključana vrata koja su vodila pravo u Sikstinsku kapelu. Imao je
ključeve, naravno, ali sve na ovom spratu bilo je nadgledano
sigurnosnim kamerama. Iako je kao drugi u lancu komande švajcarskih
gardista mogao da ide bukvalno svuda u Vatikanu nikom ne polažući
račune, bilo je bolje da prođe kroz podrumske hodnike gde je vrlo malo
sigurnosnih kamera.
Sišao je niz kamene stepenice do prvog podrumskog nivoa i išao
niz hodnik dok se nije našao tačno ispod Sikstinske kapele u pravom
zečinjaku sastavljenom od malih i srednje velikih prostorija
pretrpanim nezanimljivim i predmetima male vrednosti. Vatikan je
uvek vodio računa da obezbedi prostor za dokumenta, knjige i
umetnička blaga, ali sadržaj ovih prostorija bio je dosta prozaičniji:
nameštaj, alatke i sredstva za čišćenje, spoljašnje sigurnosne ograde.
U prostoriji u koju je sada ušao nije bilo kamera i posećivana je
toliko retko da je bio siguran kako će moći da radi bez ikakvih
iznenadnih ometanja. Upalio je svetla i odaju je istog časa obasjala
žutozelena svetlost. Tu su se nalazile gomile jeftinih, jednostavnih
drvenih stolova, dugih po metar i po i širokih manje od metar, ali
dovoljne visine da čovek udobno sedi za njima. Kupljeni su u velikom
broju pedesetih godina u jednoj fabrici u Milanu, ali su i dalje izgledali
prilično novo zahvaljujući tome što nisu mnogo korišćeni. Iznošeni su
iz skladišta i odnošeni u Sikstinsku kapelu samo pet puta za skoro šest
decenija, a svaka od tih prilika bila je izbor novog pape.
Nisu nešto naročito izgledali. Ali, kada se pokriju crvenim
baršunom dugim do poda i odozgo ukrase zlatno-smeđim brokatom,
poprimiće izvesni sjaj, pogotovo kada se postave u preciznim
redovima ispod Mikelanđelovog svoda.
Najbliži sto poslužiće neposrednijoj svrsi. Čovek je spustio torbu na
njega i osmehnuo se.
 Tri

T omazo de Stefano oklevao je pušeći cigaretu, naoko zlovoljan zbog

predstojećeg sastanka. Iznad njega je šikljala voda iz fontane u
obliku međusobno isprepletanih delfina koji su stajali na sredini Trga
Mastai od 1863. godine. Njegova žena pokušavala je da ga navede da
prestane s pušenjem i čak je i on hripajući priznavao da je to
neophodno. Ali ipak je ceo ovaj rimski trg bio spomenik duvanu i
možda je, istorijski gledano, bilo prikladno odati mu počast pušenjem.
Osim toga, bio je nervozan pa čak i malo postiđen. Njegova
nelagoda imala je sličnosti sa strepnjom koju je osećao nekoliko godina
ranije kada je njegov rođak izašao iz zatvora posle šestogodišnje kazne
zbog pljačke. U to vreme bespomoćno je pitao svoju ženu: „Šta da kažeš
čoveku čiji je život bio tako prekinut? Kako ide? Nisam te video neko
vreme? Dobro izgledaš?”
Iza njega je bila prilično impozantna Papska fabrika duvana iz
devetnaestog veka koju je osnovala preduzimljiva porodica pape Pija
IX, a sada je bila državna ustanova koja se bavila pitanjima monopola.
Naspram njega stajala je skromnija četvorospratnica od crvenog
peščara koju je isti papa izgradio 1877. za smeštaj i obrazovanje
devojaka koje su radile u fabrici duvana. To verovatno nije bio čin
čistog papskog milosrđa, već pre proračunat potez da se jeftina radna
snaga ukloni sa ulica i oslobodi veneričnih bolesti.
De Stefano je nogom ugasio cigaretu i prešao preko trga.
Iako je fabrika duvana odavno zatvorena, crvena zgrada opstala je u
funkciji škole. Mnoštvo pristojnih tinejdžerki u plavim i belim
trenerkama hodalo je naokolo ispod table sa znakom: SCUOLA TERESA
SPINELLI, MATERNA-ELEMENTARE-MEDIA.
De Stefano je duboko udahnuo i otvorio gvozdenu kapiju. U
mermerom popločanom dvorištu mlada časna sestra razgovarala je sa
izmorenom majkom devojčice koja je trčala ukrug, trošeći nakupljenu
energiju. Časna sestra bila je crnkinja - Afrikanka sudeći po akcentu - i
nosila je svetloplavu odoru iskušenice. Odlučio je da je ne prekida, pa je
prošao kroz dvorište do prohladne i mračne recepcije. Sitna starija
časna sestra sa naočarima i u crnoj odori videla ga je i prišla mu.
„Dobar dan”, rekao je. „Ja sam profesor De Stefano.”
„Da, očekuju vas”, odgovorila je časna sestra poslovnim tonom koji
je odudarao od prijateljskog svetlucanja njenih očiju. „Ja sam sestra
Marilena, direktorka škole. Mislim da je njen čas završen. Sačekajte da
je dovedem.”
De Stefano je čekao nameštajući kravatu i gledajući kako devojčice
istrčavaju napolje.
Kada se pojavila, izraz prolazne izgubljenosti prešao je njegovim
licem. Kada je to bilo? Pre jedanaest godina? Dvanaest?
I dalje je imala dostojanstveno držanje i bila nekako mračno lepa,
ali, kada ju je video u crnoj mantiji sa kosom skoro potpuno
pokrivenom velom časne sestre, to ga je izbacilo iz koloseka.
Koža joj je bila mlečnobela, samo za nijansu tamnija od bele bluze
sa visokim okovratnikom koju je nosila ispod četvrtaste halje kao
tradicionalnu odeću svog reda, avgustinskih časnih sestara, sluškinja
Isusa i Marije. Iako nije bila našminkana, lice joj je bilo savršeno, a usne
prirodno vlažne i ružičaste; Za vreme studiranja oblačila se bolje od
drugih studentkinja i koristila je divne parfeme. Ali čak i u skromnoj
odeći kaluđerice jednostavno je izgledala stilski besprekorno. Obrve su
joj bile pažljivo očupane, zubi blistavi, nokti nelakirani, ali manikirani. I
uprkos širokoj odori jasno se videlo da i dalje ima vitku figuru.
„Elizabeta”, rekao je.
Ona se osmehnula. „Profesore.”
„Drago mi je što te vidim.”
„I meni što vidim vas. Dobro izgledate.” Ispružila je ruke. De Stefano
ih je uhvatio, pa brzo pustio.
„Lepo je što to kažeš. Ali mislim da sam postao starac.”
Elizabeta je na to žustro odmahnula glavom pa upitala: „Hoćemo li
malo na sunce?”
Dvorište je bilo puno igračaka za mlađu decu. Između dva drveta u
saksijama stajale su dve kamene klupe okrenute jedna prema drugoj.
Elizabeta je sela na jednu, a De Stefano na drugu, automatski
posegnuvši u džep.
„Žao mi je”, rekla je. „Ovde nema pušenja - zbog dece.”
„Naravno”, postiđeno je rekao De Stefano, izvlačeći praznu ruku iz
džepa. „Treba da prestanem.”
Usledila je poduža pauza koju je prekinula Elizabeta rekavši: „Znate,
jedva da sam spavala prošle noći. Bila sam nervozna što ću vas videti.”
„Ja takođe”, priznao je, jedva nagoveštavajući novu napetost koju je
i dalje osećao.
„Većina mojih prijatelja udaljila se od mene još pre mnogo
vremena. Nekima od njih bilo je neprijatno. Mislim da su drugi smatrali
da sam se zatvorila u manastir”, rekla je.
„Možeš U da se viđaš sa porodicom?”
„O, da! Bar jednom nedeljno. Moj otac živi nedaleko odavde.”
„Pa, izgledaš srećno.”
„I jesam srećna.”
„Znači, ovaj život ti odgovara.”
„Ne mogu da zamislim da radim bilo šta drugo.”
„Drago mi je zbog tebe.”
Elizabeta je pogledom proučavala njegovo lice. „Izgledate kao da
ćete me pitati zašto.”
De Stefano se široko osmehnuo. „Veoma dobro opažaš. U redu,
zašto? Zašto si postala časna sestra?”
„Skoro sam umrla, znate. Nož mi je promašio srce za centimetar.
Rekli su mi da su neki ljudi oterali napadače pre nego što su mogli da
me dovrše. Provela sam dva meseca u bolnici. Imala sam mnogo
vremena za razmišljanje. Nije to bio trenutak otkrovenja. Javilo mi se
polako, ali se primilo i naraslo, a u svakom slučaju, uvek sam bila
religiozna - nasledila sam to od majke - uvek sam bila vernik. Ono što
sam videla oko sebe takođe je imalo uticaja. Svi ti nesrećni, neispunjeni
ljudi: doktori, medicinske sestre, pacijenti koje sam upoznala, njihove
porodice. Časne sestre koje su bešumno klizile po bolnici bile su jedine
koje su izgledale kao da žive u miru. Nisam želela da se vraćam
univerzitetskom životu. Shvatila sam koliko sam očajnički nesrećna
bila, koliko prazna, naročito bez Marka u mom životu. Jednom kad sam
osetila taj poziv, sve je izgledalo jasno.”
„U Papskoj komisiji mnogi od mojih kolega su sveštena lica. Čuo
sam kako neki od njih govore o odluci da izaberu religiozni život. Samo
što ja jednostavno nikada nisam poznavao nekoga pre i posle te
odluke.”
„Ja sam ista osoba.”
„Ista, siguran sam.” De Stefano je slegnuo ramenima. „Ali za mene
malo drugačija. Zašto baš ovaj red?”
 „To je morala da bude neka aktivna zajednica”, rekla je Elizabeta.
„Mojoj ličnosti nije pogodovalo da budem u nekom kontemplativnom
redu. Ja volim decu, volim da predajem. Ovaj red posvećen je
obrazovanju. I poznavala sam ih. Išla sam ovde u školu, znate.”
„Stvarno?”
„Osam godina. Osnovna i srednja škola. Sestra Marilena bila je jedna
od mojih nastavnica! Imala sam samo deset godina kada mi je majka
umrla. Sestra Marilena tada je bila čudesna, a čudesna je i sada.”
„Veoma mi je drago da si našla sebe.”
Elizabeta je klimnula glavom, pa pogledala u De Stefana ne skrećući
pogled: „Molim vas, recite mi zašto ste hteli da se vidite sa mnom.”
De Stefano je zapucketao prstima kao čovek koji se sprema da
zasvira klavir. „Pre tri dana, u utorak, dogodio se slab zemljotres sa
epicentrom na oko pedeset kilometara južno od Rima.”
„Nisam znala za to”, rekla je.
De Stefano je zastao na nekoliko sekundi. Kada je nastavio, bilo je
blagog, ali primetnog oklevanja u njegovom glasu. „Teško da se mogao
osetiti ovde, ali dovoljno potpovršinske energije stiglo je do grada da
izazove malo urušavanje u katakombama kod Svetog Kalista u
području već oslabljenom ranijim sleganjem tla i nedavnim jakim
kišama.”
Elizabeta je izvila obrve.
„Pogodilo je mesto malo na zapad od zida koji si proučavala kada si
bila studentkinja”, rekao je De Stefano.
„Niko nikada nije dobio dozvolu da tamo iskopava?”, upitala je.
„Ne. Odluka je doneta i, kada si ti otišla, pa, niko nije navaljivao da
se ona ponovo razmotri. Ja svakako nisam. Nadbiskup Luongo bio je
nepopustljiv u to vreme, a on je postao moj šef kada sam došao da
radim u komisiji, tako da nisam hteo da talasam.”
„Ali sada je došlo do prirodnog iskopavanja”, rekla je Elizabeta.
„Haotičnog - ali potpuno prirodnog, da, u pravu si.”
„I?”
„Zbog toga sam došao”, nervozno je rekao De Stefano. „Nama -
meni - treba tvoja pomoć.”
„Moja pomoć?” upitala je ona u neverici. „Kao što vidite, ja više
nisam arheolog, profesore!”
„Da, da, Elizabeta, ali evo kakva je situacija. Pronašli smo nešto
sasvim izuzetno - i vrlo osetljivo. Do sada samo vrlo malo ljudi zna za
to, ali postoji zabrinutost da bi moglo procuriti i izazvati neka
neželjena ometanja.”
„Izvinite, ne razumem.”
„Nezgodno je usklađivanje vremenskog rasporeda s obzirom na
papinu smrt. Početak zasedanja konklave zakazan je za sedam dana -
svi kardinali birači dolaze u Vatikan i oči celog sveta biće usmerene na
nas. U slučaju curenja informacija o Svetom Kalistu, pa, moraćemo
jasno da izložimo svoju priču. Moraćemo da ponudimo neko uverljivo
objašnjenje da umanjimo nivo ometanja do koga će nesumnjivo doći.”
„Šta ste tačno našli?”
„Ne želim da ti kažem, Elizabeta, hoću da ti pokažem. Hoću da dođeš
tamo u nedelju po podne. Do tada ćemo postaviti dovoljno potpornih
greda da mesto bude bezbedno. Zatim želim da neko vreme radiš sa
mnom u komisiji. Imam spremno zvanično mesto za tebe.”
„Zašto ja? Na raspolaganju imate celo odeljenje na fakultetu. Možete
navesti bilo kog stručnjaka na svetu da dođe ako samo pucnete
prstima.”
„Vreme je od presudne važnosti. Danas dovodimo nove radnike na
lice mesta, da obave teške poslove. Angažovaćemo i inženjere i još ljudi
u mom osoblju. Okružili smo celo područje ceradama da smanjimo
rizik od radoznalih pogleda, ali, uprkos svem našem trudu, ljudi će
pričati. Jednostavno ne možemo to dozvoliti, veruj mi. Voleo bih da ti
mogu reći više, ali... Mediji bi mogli biti obavešteni u bilo koje vreme.
Važni ljudi u Vatikanu veoma su zabrinuti. Oni zahtevaju da smislim
održivu privremenu izjavu za slučaj curenja informacija, ali ne znam
šta da napišem. Nad novim papom nadviće se oblak loše sreće ako ovo
ispliva na površinu, naročito ako nas uhvate kako pokušavamo da
skrpimo odgovarajuće reći. Ti si provela punu godinu dana u
istraživanju simbola ispred urušene odaje. Iscrpno si proučavala
rimsku astrologiju iz prvog veka nove ere. Bila si jedan od mojih
najboljih studenata. Uveren sam da ti možeš uraditi pravu stvar. Niko
nije u boljem položaju da brzo formuliše naš stav o tome.”
Elizabeta je ustala, zbunjena, pocrvenelog lica. „To je bilo pre
dvanaest godina, profesore! Sada vodim drugačiji život. Ne dolazi u
obzir.”
De Stefano je ustao u pokušaju da ostane u ravni sa Elizabetom, ali
ona je i dalje bila skoro za glavu viša. „Nadbiskup Luongo zadovoljan je
što si u redovima sveštenstva. On veruje da imaš odgovarajući
senzibilitet za ovaj problem i neće više da se brine zbog poverljivosti.
Reci mi, jesi li sačuvala beleške i dokumente o istraživanju?”
 „Negde su u stanu mog oca”, rekla je ona rastrojeno. „Ali ne mogu
tek tako da napustim školu. Ne mogu da ostavim učenike.”
„Sve je već sređeno”, rekao je De Stefano, iznenada odlučnijim,
upornijim tonom. „Večeras će monsinjor Matera u Vatikanu, gospodin
zadužen za sve crkvene verske redove, pozvati vrhovnu majku vašeg
reda na Malti. Tvoja direktorka, sestra Marilena, biće obaveštena
noćas. Moraš nam pomoći. Bojim se da nemaš izbora.”
 Četiri

J utarnja molitva u kapeli. Pregled nastavnog plana. Predavanja.

Zadavanje domaćeg zadatka. Večernja molitva. Zajednička večera u
stambenoj zgradi. Čitanje i meditiranje. Noćna molitva. Spavanje.
Takav je bio Elizabetin ritam, blagi otkucaji njenih radnih dana u
nedelji. Subote su bile određene za kapelu i privatnu molitvu,
kupovinu, ćaskanje sa časnim sestrama i iskušenicama, možda neku
fudbalsku utakmicu ili film na televiziji.
Ali nedelja joj je bila omiljeni dan. Odlazila je na misu u Baziliku
Svete Marije Velike u Trasteveru. Ih je kao devojčica primila prvu
pričest, tu se molila za bolesnu majku, tu ju je ispratila na bolno tužnoj
pogrebnoj misi, tu je dolazila na ispovest, po utehu, po radost.
Čudno je kako se njen život odvijao. Kao tinejdžerka zanosila se
mislima o avanturama i putovanjima, a arheologija je delovala kao
ulaznica za egzotiku. Ali gravitaciona privlačnost drevne Bazilike Svete
Marije Velike pokazala se kao jača od privlačnosti Luksora ili
Teotivakana. Zaključila je da će biti potrebna svom ocu, rastrojenom
udovcu. Caco i Mikaela, svako na svoj šarmantni egocentrični način,
očigledno nisu bili neko ko će se o njemu brinuti kako treba,-naročito
kako bude stario. Zato je na univerzitetu postavila sebi ciljeve bliže
kući i izabrala klasičnu arheologiju.
Zatim ju je Caco upoznao sa svojim drugom sa akademije, Markom.
Dobrim i dragim Markom koji nije želeo ništa više nego da bude
policajac, oženi se ženom svojih snova i navija kao luđak za „Romu”. On
nikada ne bi otišao iz Rima, to je bilo sigurno, tako da je Elizabeta
dodatno suzila svoje aspiracije na rimsku arheologiju i rani hrišćanski
period kada su katakombe počele da se otvaraju poput saća u mekom
vulkanskom tlu grada. Ona bi ostala u Rimu zauvek. Sa Markom, sa
svojom porodicom.
A onda je došla ta užasna noć kada su Marka otrgnuli od nje. Ta noć
najavila je dugi period fizičkog lečenja i intenzivnog razmišljanja posle
koga je razložila ličnost koja je bila i iznova sastavila ličnost koja je
želela da bude.
Sada se Elizabetin ceo svet nalazio unutar samo jednog kvadratnog
kilometra na zapadnoj obali Tibra. Tu su joj bile škola, crkva, očev stan
u Via Luiđi Masi. To je bilo istih onih nekoliko blokova zgrada koji su
zaokruživali njeno detinjstvo. Izolovanost joj je pružala utehu i
udobnost, kao da je na sigurnom u materici.

Misa je bila završena. Elizabeta je primila pričest od oca Santora,

sveštenika koji se takođe starao za sveštene potrebe njenog reda i čiji
je ostareli glas zadržao tonalitet finog izlivenog i podešenog zvona.
Zadržala se ispod lučnog svoda nakon što je većina parohijana otišla,
upijajući mir i tišinu. Iznad glave su joj na moru od zlatnih pločica bili
oslikani biblijski prizori. Kupolu je oslikao Kavalini u trinaestom
stoleću i priče koje je prikazao na mozaicima bile su toliko složene da
je ona i dalje, posle svih ovih godina, otkrivala slike koje nikada pre nije
opazila. Kada je jednom otkrila mozaik vitke ptice kukavice, đavolski
težak za pronalaženje, uvek bi se potrudila da izvije vrat i nečujno ga
pozdravi treptanjem.
U slaboj svetlosti prolećnog jutra Elizabeta je zamišljeno otpešačila
do stana svog oca. Ljudi koje je sretala delili su se na dve grupe. Jedna
grupa, uglavnom stariji ljudi, aktivno je tražila njen pogled, nadajući se
osmehu i klimanju glavom uz blagoslov zauzvrat. Druga grupa se
naizgled pretvarala da ona ne postoji, kao da je njena odora ogrtač za
nevidljivost. Više joj se dopadao ovaj drugi pristup. Ove šetnje bile su
joj dragocene, kao privatni podsetnici na svetovni život koji je ostavila
za sobom. Uživala je da gleda izloge, čita filmske plakate, posmatra
opuštenu bliskost mladih parova na ulici, podseća se kako je bilo
hodati ovim ulicama kao „civil”. Ali ništa što je videla nije joj promenilo
mišljenje niti načelo njenu kameno čvrstu sigurnost; upravo nasuprot
tome. Svaki prolazak kroz stari svet bio je nova potvrda. Ponosila se
time da nosi veru na svojim crnim rukavima, da otvoreno slavi
intenzivnu ljubav prema Hristu koju je nosila u srcu.
Kada je stigla pred očeva vrata, prikupila je snagu i pripremila se.
Nikada nije propuštao da ih otvori naglim trzajem, ne više toliko iz
ogorčenosti nego, nesumnjivo, iz navike.
Poljubili su se. On je toliko brzo trznuo glavom da je promašio
Elizabetin obraz i spustio usne na ivicu njenog vela. „Kakva je bila
misa?”, upitao je.
„Bila je divna.”
„Sa zaslepljujućom svetlošću?”
Krenula je za njim prema kuhinji.
Elizabeta uzdahnu. „Da, baš tako tata.”
Kao i obično, nos joj se ispunio jakim mirisom kevendiš duvana za
lulu čiji je dim zamaglio vazduh. Kada je bila devojčica, jedva da je
obraćala pažnju na to, osim kada bi joj neko u školi omirisao džemper i
našalio se na taj račun. Bio je to jednostavno miris njenog sveta. Pošto
je odrasla, drhtala je na pomisao šta se dešava u plućima njenog oca
posle svih ovih decenija.
Stan profesora Karla Čelestina njemu je u potpunosti odgovarao.
Bio je prostran, na gornjem spratu mutno bele stambene zgrade u
uskoj strmoj ulici. Imao je tri spavaće sobe - Elizabeta je odmalena
delila jednu sa Mikaelom, sve dok ona nije otišla na univerzitet. Caco,
privilegovani sin, uvek je imao sopstvenu sobu. Sada su njihove sobe
skupljale prašinu, zarobljene u vremenskim procepima. Vrata očeve
spavaće sobe bila su zatvorena. Uvek su bila zatvorena i ona nije imala
pojma u kakvom je stanju soba, mada je ostatak stana u najgorem
slučaju bio samo neuredan. Prašina i prljavština bile su posao za kućnu
pomoćnicu, ali žena se previše bojala i da takne gomile papira i knjiga
koje su prekrivale većinu drvenih površina u prostorijama za sedenje.
Karlo Čelestino teško da se uklapao u stereotipnu sliku
matematičara. Imao je četvrtasta ramena, zdepaste noge i rumeno lice
seljaka, što ga je činilo neobičnim među uglavnom mršavim, bledim
kolegama na Odeljenju teorijske matematike na Sapijenci. Ali on je
uvek bio drugačiji, genetski izdanak koji je neočekivano iznikao iz loze
jednostavnih mlekara. Bio je to čovek čije se prve dečačke uspomene
nisu odnosile na krave i pašnjake, već na brojeve koji su se kovitlali
kroz njegovu glavu svrstavajući se u grupe i redove.
Držao se stare seoske roditeljske kuće u Abrucu i još uvek išao
vikendom i za praznike na ustalasana brda s pogledom na Jadran i
obavljao onoliko fizičkog posla na brdovitom tlu koliko je njegovo
šezdesetosmogodišnje telo moglo da podnese, puštajući da se njegov
um poigrava sa teoremom sa kojom se rvao celog života:
Goldbahovom hipotezom, matematičkom poslasticom za koju je
njegova žena tvrdila da je voli više od nje. Zamisli, govorila je sa
izrazom iscrpljenosti koji će Elizabeta i Mikaela naslediti, da provodiš
sve vreme pokušavajući da dokažeš tvrdnju kako svaki paran ceo broj
veći od dva može da se izrazi kao zbir dva osnovna broja! Ona to nije
mogla da shvati ni tada, a šta bi tek mislila da je poživela još dvadeset
pet godina? A evo njega, kako i dalje pokušava da dokaže prokletu
teoremu kako bi imao prava da se hvališe rešenjem problema koje je
izmicalo matematičarima sveta već dvesta pedeset godina.
Elizabeta pomisli kako otac izgleda umorno, a njegova gusta seda
kosa neurednije nego obično. „Kako se osećaš, tata?”
„Ja? Dobro. Zašto?”
„Bez nekog određenog razloga. Samo pitam. Kada Mikaela i Caco
dolaze?”
„Neće doći pre nego što ti završiš sa kuvanjem, ti to znaš.”
Nasmejala se i privezala kecelju. „Da vidimo to meso.”
Izvadio je jagnjetinu iz frižidera i, dok je odmotavala smeđi papir,
odjednom je izlanuo: „Ne daju mi nove studente.”
„Znala sam da ima nešto”, rekla je ne dižući pogled sa ružičastog
mesa.
„Tako rade kada misle da je neko previše star ili previše slab.”
„Sigurna sam da ti nisi ni jedno ni drugo”, rekla je Elizabeta. „Ali
možda bi trebalo da ti bude drago što ne dobijaš nove studente.
Potrebno je četiri ili pet godina dok ne steknu diplomu. Ponekad i
duže.”
„Sledeći korak biće da mi ponude položaj počasnog profesora i
zatim prebace moju kancelariju u podrum. Znam kako te stvari idu,
veruj mi.” Karlo se jako namrštio i čupave obrve su mu se gotovo
sastavile iznad korena nosa. Njegove krupne šake su se stegle.
Elizabeta je oprala ruke i počela da posipa meso morskom solju.
„Šta će ti magarci reći kada provalim Goldbaha?”, zarežao je on.
„Ti idi i radi, tata. Ja ću se pozabaviti kuvanjem.”
Kada su Caco i Mikaela stigli, kuhinjski prozor bio je sav zamagljen.
Caco je omirisao vazduh kao pas i potapšao Elizabetu po leđima.
„Samo nastavi da radiš tako dobro”, rekao je vireći u tiganj u kome je
ključalo. „Skoro si stigla do cilja.”
I Caco i Elizabeta imali su elegantnu figuru majčinu figuru, koja je
bila žena sa držanjem i stasom manekenke sa modne piste. Caco je
održavao formu igrajući fudbal posle posla i dižući tegove u teretani
policijske stanice, i sa svojom čvrstom bradom i osećajnim pogledom
ostao je poželjni neženja neprestano na ivici veridbe.
„I meni je drago što vidim tebe”, srećno je rekla Elizabeta. „Je li
Arturo ovde?”
 „Osim ako se negde ne krije, ne verujem.” Caco je probao crveni sos
njenom varjačom. Oterala ga je i pozvala Mikaelu.
Elizabeta ju je čula pre nego što ju je videla. Mikaelin glas je ljudima
privlačio pažnju poput istrajnog laveža vezanog psa. Žalila se ocu na
Artura. „Nije morao da menja smenu! Znao je da je pozvan! Kakav
seronja!”
Mikaela je umarširala u kuhinju. Ona je više ličila na oca - niža od
brata i sestre, čvrsta, sa grubljim crtama lica njegove porodice. Dok su
deca bila mala, ljudi su pričali o privlačnim licima Elizabete i Caca i
Mikaelinom žestokom stavu i držanju. Ništa se nije promenilo. „Arturo
ne dolazi”, objavila je sestri.
„Čula sam. Šteta.”
„Neki govnar u odeljenju za hitne slučajeve hteo je slobodan dan i,
neverovatno, Arturo je pristao da odradi njegovu smenu. On je
slabouman.”
Elizabeta se osmehnula. Otprilike jedine psovke koje je slušala u
poslednje vreme dolazile su od njene sestre. „Možda je slabog srca.”
„Mrzim ga.”
„Ne, ne mrziš.” Dve devojke najzad su se poljubile. „Sviđa mi se
tvoja kosa”, rekla je Elizabeta. Bila je talasastija nego obično, slična
frizuri kakvu je Elizabeta i sama nosila pre nego što ju je podsekla.
„Hvala. Ovde je vruće. Mora da se rastapaš.” U poređenju sa
Elizabetom, obučenom u crno i ogrnutom, Mikaela je izgledala skoro
gola u svom kratkom prslučetu plesačice.
„Dobro sam ja. Dođi da pomogneš.”
Za trpezarijski sto moglo je da sedne šestoro ljudi, i stolica Flavije
Čelestino ostala je prazna kao da pozivaju njen duh nazad u krilo
porodice.
„Kako si proveo nedelju?”, upitala je Elizabeta brata, dodajući mu
zdelu.
„Možeš da zamisliš”, rekao je Caco. „Imamo na desetine kardinala i
njihovo osoblje, koji uskoro stižu. Šef moga šefe je uzrujan, moj šef je
uzrujan i, zbog mojih ljudi, i ja bi trebalo da budem uzrujan.”
„A nisi?”, pitao je otac.
„Kada si me poslednji put video uzrujanog?”
Svi su znali odgovor, ali niko nije govorio o tome. Bilo je to pre
dvanaest godina. Dobro su se sećali unezverenog stanja u kome je bio
kada je utrčao u bolnicu i zatekao Elizabetu napola mrtvu u jednoj sobi
u hitnoj pomoći, a Markov leš koji se hladio u drugoj. Sećali su se kako
je njegov bes kasnije tinjao kada mu prvo nije dozvoljeno da učestvuje
u istrazi, a kasnije mu odbijen pristup dosijeima nakon što je zvanična
istraga obustavljena. Bio je previše blizak slučaju, srodnik, kako su mu
rekli. Njegov nedostatak nepristrasnosti bi ugrozio sudski postupak.
Koji sudski postupak hteo je da zna? Nikoga niste uhapsili? Nemate
ni jedan jedini trag? Ta istraga je lakrdija.
Posle godine ispunjene frustracijom Caco i njegovi pretpostavljeni
su dostigli tačku ključanja u isto vreme. On je želeo da ode, oni su
takođe želeli da on ode. Njegovu prirodnu vedrinu zamračili su
zajedljivost i ispadi neprijateljstva prema višim slojevima komandne
strukture i pozvali su ga na odgovornost za uzgredno ispoljavanje
čvrstorukaškog pristupa u toku hapšenja. Naterali su ga da ode kod
psihologa koji je ustanovio da je suštinski zdrav, ali mu je potrebna
promena posla kako ga posao ne bi svakodnevno podsećao na podli i
neshvatljivi napad na njegovu sestru i njegovog najboljeg prijatelja.
Cacov komandir predložio je žandarmerijski korpus Vatikana,
civilnu policijsku jedinicu koja je patrolirala po papskom gradu, posao
nižeg ranga gde su najveći prestupnici, čijim je hvatanjem morao da se
zadovolji, bili džeparoši i saobraćajni prestupnici. Povučene su veze i
stvar je bila završena. On je promenio uniformu.
Cacu je dobro išlo u Vatikanu. Povratio je svoju pribranost i uzdizao
se po činu sve do majora. Mogao je sebi da priušti sopstveni stan. Imao
je auto i motocikl. Uz njega je uvek bila neka lepa devojka. Nije mogao
da se žali, njegov život je bio dobar, ako se izuzmu oni jezivi trenuci
kada mu se slika Markovog sablasno obeskrvljenog leša u bleskovima
pojavljivala pred očima.
Karlo je prokomentarisao mekoću jagnjetine, pa progunđao: „Kada
dođe novi papa, možda ćeš dobiti unapređenje u njegovo obezbeđenje.
Novi čovek uvek voli da promeni stvari oko sebe.”
Polovina ljudi u civilu koji su služili kao papino neposredno
obezbeđenje bili su iz žandarmerije, a druga polovina iz Švajcarske
garde. „Ne mogu da radim sa švajcarskim gardistima. Većina njih su
drkadžije.”
„Švajcarci”, progunđao je Karlo sa neodobravanjem.
Kada je Elizabeta podigla tanjire sa stola, Mikaela je poslužila
tiramisu koji je donela iz poslastičarnice. Ona je bila neraspoložena i
netipično tiha za vreme obroka i bio je potreban samo blag Elizabetin
podsticaj da se otvori.
Mikaela je bila na poslednjoj godini obuke iz gastroenterologije u
Bolnici San Andrea. Htela je da tamo i ostane; Arturo je radio tamo, i
dopadalo joj se njeno odeljenje u bolnici. Ciljala je na jedino slobodno
mesto mlađeg pripravnika. „Daće ga Fančetiju”, jadikovala je.
„Zašto?”, prasnuo je otac. „Ti si bolja od njega. Ja ne bih pustio tog
pajaca da me osujeti.”
„On je muško, ja sam žensko, kraj priče”, rekla je Mikaela.
„Nemoguće da su oni tamo takvi seksisti”, umešala se Elizabeta. „U
ovo vreme i doba?”
„Ma daj! Ti radiš za pojedinačno najseksističkiju organizaciju na
svetu!”, viknula je Mikaela.
Elizabeta se osmehnula. „Bolnica je svetovna ustanova. Crkva
sasvim sigurno nije.”
Začulo se zvonce sa ulaznih vrata.
„Ko je, dođavola, to?”, zarežao je Karlo. „U nedelju?” Mrzovoljno je
krenuo u hodnik.
„Možda je Arturo”, rekao je Caco, izazvavši prezirno Mikaelino
frktanje.
Elizabeta je ćutke spustila viljušku i ustala.
Čuli su kako Karlo nešto viče u dotrajali interfon i, kada se vratio u
trpezariju, na licu je imao zbunjen izraz.
„Dole je neki tip koji kaže da je vozač nadbiskupa Luonga. Kaže da je
došao da poveze Elizabetu.”
„Poranio je”, rekla je Elizabeta nameštajući svoj kožni pojas. „Htela
sam da vam kažem.”
„Šta da nam kažeš?”, upitao je Caco.
„Posetio me je nekadašnji profesor, Tomazo de Stefano. On je još
uvek u Papskoj komisiji za sakralnu arheologiju. Hoće moju pomoć u
jednom projektu. Odbila sam ga, ali on je insistirao. Moram da idem.
Žao mi je što vam ostavljam neoprane tanjire.”
„Kuda ideš?”, upitala je Mikaela zbunjeno. Zapravo, svi su buljili u
nju. Elizabetin život bio je toliko predvidljiv da ih je ovo skretanje od
rutine naizgled i te kako zateklo nespremne.
„U katakombe”, rekla je ona. „Sveti Kalist. Ali, molim vas, nemojte
nikome da pričate.”

Činilo se kao da je prošao čitav jedan život otkad je Elizabeta poslednji

put ušla ovde pod zemlju. Ulaz u Katakombe Svetog Kalista vodio je sa
Apijskog puta koji je u kasno nedeljno popodne bio gotovo potpuno
prazan. Zaboravila je koliko brzo predeo postaje seoski kada čovek
prođe drevne južne zidove grada.
Posle skretanja sa glavnog puta avenija koja je vodila do katakombi
bila je omeđena redovima visokih čempresa čiji su vrhovi sijali
narandžastom bojom na svetlosti zalazećeg sunca. U pozadini se
pružao prostran potez šumovitog i poljoprivrednog zemljišta u
vlasništvu crkve, na kom se nalazio i stari trapistički manastir,
spavaonica za vodiče kroz katakombe i Crkva Kvo Vadiš. Na zapadu su
bile Katakombe Domitila. Na istoku, Katakombe Svetog Sebastijana.
Čitavo područje bilo je crkveno.
Vozač - koji je ćutao tokom cele vožnje - iskočio je i otvorio joj vrata
pre nego što je Elizabeta stigla sama da pritisne kvaku. Profesor De
Stefano čekao je na ulazu za javnost, ispred građevine koja je podsećala
na nisku mediteransku vilu.
Kada su ušli unutra, De Stefano ju je poveo pored policajca koji je
stajao na straži pored gvozdene kapije za posetioce. Odatle su krenuli
niz kamene stepenice u utrobu zemlje.
„Ovo je prolaz”, rekao je. „Na pola puta do Domitile. Zaista nema
prečice.”
Elizabeta je zadigla haljinu kako se ne bi saplela. Vazduh podzemlja
bio je nepomičan i poznat. „Sećam se puta”, odgovorila je. Ponovo je
osetila uznemirujuću mešavinu strepnje i uzbuđenja kako struji kroz
nju dok se sećala prethodnih dolazaka ovamo i razmišljala o
predstojećim novim otkrićima.
Brzo su prošli kroz standardna područja za turiste. Galerije,
pijucima i ašovima iskopane u mekom vulkanskom tlu od drugog do
petog veka, bile su svečani ostaci jednog dugog istorijskog razdoblja.
Rimljani su uvek spaljivali ili kremirali mrtve u nekropolama izvan
gradskih zidova jer je bilo strogo zabranjeno to činiti unutar granica
grada. Bogati su gradili porodične grobnice. Siromašni su trpani u
masovne.
Ipak su rani hrišćani tvrdoglavo odbijali da mešaju mrtve sa
kostima pagana, a većina je bila previše siromašna da priušti prave
grobove. Rešenje je pronađeno na seoskim imanjima njihovih
simpatizera. Iskopajte svoje nekropole, rečeno im je. Kopajte široko i
duboko koliko želite, slobodno dolazite u obilazak mrtvih, ali ostavite
naša polja netaknuta. Tako su se katakombe širile u svim pravcima
izvan gradskih zidina, ali naročito ka jugu, sa Apijskog puta.
Tokom vekova, iskopane su ogromne mreže podzemnih galerija za
čuvanje posmrtnih ostataka papi i mučenika, običnih ljudi i velikaša.
Pape su imali složene oslikane podzemne odaje gde su hodočasnici
dolazili da im odaju počast. Siromašni su imali male ćelije, ne mnogo
veće od kamenih polica isklesanih u steni da se na njih smeste njihova
u platno umotana tela. Možda bi im imena urezali u kamen, možda i ne.
Njihovi najbliži za sobom su ostavljali svete simbole svoje nove
religije, ribu, sidro, golubicu i Hristov monogram. Kako je vreme
prolazilo, galerije su proširivane u lavirinte na više nivoa, kilometre
tunela za smeštanje na stotine hiljada mrtvih vernika.
Iako je rana istorija hrišćanstva ispunjena nevoljama, sreća se
najzad okrenula na stranu nove religije kada je, u četvrtom veku, car
Konstantin lično prešao u tu veru, zabranio progon hrišćana i vratio
konfiskovanu imovinu crkvi. Postepeno su ostaci papa i važnih
mučenika uklanjani iz katakombi i sahranjivani na posvećenom tlu
unutar crkvenih imanja. Kada su Goti poharali Rim 410. godine, to je
označilo kraj upotrebe katakombi za nove sahrane, iako su hodočasnici
vekovima nastavili da ih obilaze, a pape davali sve od sebe da očuvaju i
čak ukrase važne podzemne odaje.
Ipak je njihovo očuvanje imalo ograničeno trajanje i do devetog
veka relikvije su sve češće prebacivane u crkve unutar gradskih zidina.
Katakombe su bile osuđene na neku vrstu nestanka. Njihovi ulazi
zarasli su u razno rastinje i izgubljeni su u vremenu, potpuno
zaboravljeni do šesnaestog veka kada je Antonio Bozio, Kristifor
Kolumbo podzemnog Rima, ponovo otkrio jednu, pa drugu, pa njih
trideset i počeo da ih sistematski proučava.
Ali zatim su došli pljačkaši grobnica i sledeća dva veka većina
mermernih i dragocenih artefakata je nestala. To je trajalo sve dok
1852. crkva nije stavila sve hrišćanske katakombe pod zaštitu
novoosnovane Papske komisije za sakralnu arheologiju.
Elizabeta je uvek osećala mir unutar ovih grubo isklesanih uskih
prolaza boje kasnog zalaska sunca. Kako su samo ti zidovi i niski
svodovi morali da ožive od kretanja dok su hodočasnici tuda prolazili,
čvrsto stežući svoje treperave uljane lampe! Kako uzbuđeno mora da
su se osećali uranjajući u tamu, u kojoj bi na trenutak spazili leševe u
njihovim lokulama, i raznobojne natpise i slike u kubikulama - odajama
namenjenim za porodice - sve dok, prepuni iščekivanja, ne bi stigli do
odredišta, kripta papa i velikih mučenika kao što je Sveti Kalist!
Sada su lokule bile prazne. Nije više bilo nikakvih kostiju, svetiljki ni
ponuda, samo prazni četvrtasti otvori usečeni u kamenu. Elizabeta je
blago dodirnula omalterisani deo zida koga se sećala. Na njemu se
video krhki obris golubice koja drži grančicu masline. To ju je nateralo
da uzdahne.
De Stefano je hodao brzo i samopouzdano za čoveka njegovih
godina. S vremena na vreme okrenuo bi se da se uveri da Elizabeta drži
korak. Prvih deset minuta njihovog putovanja prolazili su kroz tunele
koji su bili otvoreni i za javnost. Prošli su kroz Cecilijine i papske
kripte, zaobišli grobnice Svetog Gaja i Euzebija, a zatim stigli do
otključane gvozdene kapije, sa ključem u bravi. Liberijanski deo nije
ulazio u sastav područja dostupnog za turiste. Dovršen u četvrtom
veku, bio je to poslednji iskopani sektor, izuvijana mreža prolaza na tri
nivoa.
Do urušavanja je došlo na spoljašnjim ivicama liberijanskog dela
katakombi. De Stefano je zastao na loše osvetljenom raskršću dve
galerije i na trenutak izgledao izgubljeno, ali Elizabeta ga je tiho
posavetovala da krene levo.
„Tvoje pamćenje je izvanredno”, rekao je on s odobravanjem.
Slab zvuk trenja metala o zemlju i šljunak postao je glasniji kada su
prišli odredištu. Malterisani zid koji je pobudio Elizabetino
interesovanje pre mnogo godina, nestao je, pretvoren u prah posle
urušavanja. Sada je tu zjapio otvor, nepravilan poput ulaza u pećinu.
„Stigli smo”, rekao je De Stefano. „Grubi radovi su obavljeni.
Postavljene su dobre i čvrste grede. Da ne mislim da je bezbedno, ne
bih te doveo.”
„Bog će nas štititi”, odgovorila je Elizabeta, vireći u loše osvetljen
prostor.
U odaji su bila trojica ljudi koji su lopatama izbacivali mešavinu
treseta, zemlje i slomljene cigle. Postavljen je nekakav improvizovani
sistem konopca i čekrka koji je podizao napunjene kante iz urušenog
dela katakombe. Ljudi su prestali da rade i zagledali se u Elizabetu kroz
ulazni otvor.
„Ovo su moji najpoverljiviji pomoćnici”, rekao je De Stefano.
„Gospodo, ovo je sestra Elizabeta.” Muškarci su bili mladi. Uprkos
niskoj temperaturi u podzemlju, bili su mokri od znoja. „Đan Paolo
Trapani direktno je odgovoran za sve katakombe Via Antike i on je
predradnik u celom poslu.”
Mladić prijatnog izgleda koji je istupio napred imao je dužu kosu,
pocrvenelu od tresetne prašine. Izgledalo je da nije siguran da li treba
da pruži uprljanu ruku pa se ograničio na to da kaže: „Zdravo, sestro.
Čuo sam da ste nekada studirali ovde. Šteta je što je bio potreban
zemljotres da obavi iskopavanje. Ovde je sada nastao potpuni haos.”
Elizabeta je krenula za De Stefanom kroz otvor. Odaja je bila
nepravilnog, ugrubo četvrtastog oblika, ali ivice su joj bile nejasno
ocrtane zbog gomila krša. Drvene potporne grede, debele kao
železnički pragovi, postavljene su da drže zidove i svod. Prostor je bio
površine najmanje petnaest sa deset metara, pomislila je ona, ali
urušavanje je otežalo mogućnost precizne procene. Zrak svetla dopirao
je sa dobrih deset metara visine iznad. Pojavila se glava i neki čovek je
doviknuo dole. „Gde se vi zaustavljate?” On je upravljao čekrkom za
podizanje kanti.
„Idi na pauzu!”, doviknuo mu je Trapani i glava je nestala.
Elizabetin prvi utisak bio je da su u svom radu stavili brzinu ispred
nauke. Nije bilo plana iskopavanja, nikakvih znakova merenja i vođenja
dokumentacije, nikakvih stalaka za kamere ni stolova za crtanje. Teren
kao da je raščišćen u jednom grozničavom naporu umesto promišljeno,
metar po metar. Plave cerade pokrivale su veći deo poda. Samo jedan
od /zidova bio je donekle vertikalan. Bio je prekriven zategnutom
ceradom.
„Izvinite što je ovako neuredno”, rekao je Trapani, gledajući u njene
cipele i donju ivicu suknje koje su bile pokrivene tresetnom prašinom.
„Napredovali smo brže nego što bismo želeli.”
„Vidim”, rekla je Elizabeta.
Bila je iznenađena kako je neosetno prešla u posmatrački model
ponašanja jednog arheologa. Dvanaest godina fokusirala se na
unutrašnji prostor, kraljevstvo emocija i uverenja, vere i molitve. Ali u
ovom trenutku um joj je nadvladao srce. Bodro je prošla kroz odaju,
izbegavajući sveprisutne cerade, upijajući detalje i razvrstavajući ih u
glavi.
„Cigle”, rekla je Elizabeta, zaustavljajući se da jednu podigne.
„Tipične rimske iz prvog veka - duge i uske. A ovo...” Ispustila je ciglu i
izabrala jedan krti odlomak veličine omanje mačke. „Opus
caementicium, rimski temeljni cement.” Zatim je podigla jedan od
mnogih komada pocrnelog, ugljenisanog drveta i pomislila: Ovde je bilo
vatre. „Ova odaja prethodi najstarijem delu katakombi za bar jedno
stoleće. Ovo je baš kao što sam pretpostavljala. Produžetak katakombi
iz četvrtog veka prestaje tačno pre nego što se preklopi sa ovim
delom.”
„Da, slažem se”, rekao je De Stefano. „Kopači u liberijanskom delu
katakombi bili su na samo nekoliko zamaha pijuka udaljeni od
najvećeg iznenađenja u svom životu.”
„Ovo jeste kolumbarijum, zar ne?”, upitala je Elizabeta.
„Baš kao što si sugerisala u svojim studentskim danima”, složio se
De Stefano, „izgleda da je ovo podzemna pogrebna odaja za
prethrišćanske stanovnike grada. Nadzemni spomenik verovatno je
srušen i nestao pre nego što je katakomba napravljena.”
Izvadio je iz džepa providnu kesu za čuvanje uzoraka. „Ako bi se
ikada dovelo u sumnju da se radi o prvom veku nove ere, ovo rešava
stvar. Do sada smo ih našli nekoliko.”
Elizabeta je uzela kesu. U njoj se nalazila velika srebrna kovanica.
Na prednjoj strani novčića video se čovek ravnog nosa sa kovrdžavom
kosom na kojoj je nosio lovorov venac. Ispod je pisalo NERO CLAVDIVS
CESAR. Prevrnula je novčić. Sa druge strane bio je izrezbareni luk sa
čijih strana su bila slova S i C - Senatus Consulto, žig senatske kovnice.
„Izgubljeni Neronov luk”, rekla je. Godina 54.”
„Baš tako”, odgovorio je Trapani, očigledno impresioniran znanjem
časne sestre.
„Ali ovo nije tipični kolumbarijum, zar ne?”, primetila je ona,
pogledom preletevši preko cerada.
„Teško da jeste.” De Stefano je mahnuo prema ceradi okačenoj na
zidu. „Molim te, skini to, Dan Paolo.”
Ljudi su skinuli ceradu sa pribadača i presavili je. Iza nje su bili
nizovi malih niša kupolastog oblika izdubljenih u cementu, a u mnogim
su se nalazile kamene pogrebne urne. Red niša prekidala je glatka ploča
od gipsa krem boje. Dan Paolo je usmerio reflektor na nju.
Gips je bio prekriven simbolima ispisanim ukrug.
Elizabeta je prišla i osmehnula se. „Isto kao na mom zidu.”
Rogovi Ovna.
Dvostruki stubovi Blizanaca.
Oštra strela Strelca.
Naporedni sviti Raka.
Srp Meseca.
Muški simbol, Mars. Ženski simbol, Venera.
Svi znaci Zodijaka. Planete. Krug slika.
De Stefano je prišao bliže, skoro okrznuvši Elizabetino rame. „Ploča
koju razgledaš morala je da potiče sa unutrašnjeg zida manje
prostorije. Bilo je potrebno da dođe do ovog urušavanja kako bi se
otkrila glavna odaja.”
Njoj je pažnju naročito privukao jedan simbol. Stala je ispod njega i
propela se na prste da bolje pogleda.

Izgledalo je da je to grubo oslikana ljudska figura na kojoj je trup

predstavljala uspravna crta, ruke su bile predstavljene oblikom slova C
kao da su podignute, a noge u obliku slova C okrenutog nadole.
Uspravna linija pružala se iznad ruku i formirala glavu ili vrat, ali se
takođe pružala ispod nogu.
„To je sigurno simbol Riba, ali se on tradicionalno slika položen na
stranu. Kada je uspravan, više izgleda kao čovek, zar ne? Na mom
prvobitnom zidu postojala je ista varijanta. A ako bi trebalo da to bude
čovek, šta bi ovo po vašoj pretpostavci trebalo da označava?”, upitala je
Elizabeta, pokazujući na liniju između nogu. „Falus?”
Arheolozi su izgledali kao da im je neprijatno što čuju da časna
sestra izgovara tu reč i De Stefano se brzo ubacio: „Ne, ne verujem.”
„Šta onda?”, pitala je.
Stari profesor na trenutak je zastao, pa rekao Trapaniju: „U redu,
skloni podne cerade.”
Ljudi su radili brzo, skoro teatralno u izvođenju svoje verzije
dramatičnog otkrića, izlažući pogledu čitavu širinu zemljom posutog
poda.
Elizabeta je stavila ruku na usta da zaustavi kletvu. „Bože moj!”,
šapnula je, „Koliko ih ima?”
De Stefano je uzdahnuo. „Kao što vidiš, naše iskopavanje obavljano
je žurno i urušavanje je nesumnjivo izazvalo haos i zatrpalo neke
delove, ali ima ih otprilike osamdeset pet odraslih i dvanaestoro dece.”
Tela su bila uglavnom samo kosturi, ali zbog zapečaćenog vazduha
u odaji neka su bila delimično mumificirana i na njima su se zadržali
tamni komadi slepljene kože, čuperci kose i delići odeće. Elizabeta je
razaznala nekoliko lica sa razjapljenim ustima - ukočenim, izgledalo je
skoro kao usred jecaja ili dubokog udisaja.
Ostaci su bili samo delimično izloženi; bilo bi potrebno stotine sati
rada kako bi se oni pažljivo u potpunosti izvukli iz krša. Bilo ih je toliko
mnogo da je bilo teško usredsrediti se samo na jedno telo.
Zatim se iz isprepletenih ruku, nogu, rebara, lobanja i kičmi
izdvojila jedna karakteristika, obrušavajući se na Elizabetinu svest
poput ogromnog talasa kad udari u stenu. Njene oči letele su od jednog
tela do drugog, dok nije osetila kako joj se vid zamagljuje, a noge je
izdaju.
Oče sveti, daj mi snage.
Svako telo, svaki muškarac, žena i dete opruženi ispred nje imali su
koščati rep.
 Pet

J anko Mulej po navici je pucketao prstima kada bi postao nestrpljiv.

Kreku to nije promaklo.
„Šta je bilo?”, pitao je Krek.
Mulej je bio u četrdesetim, deceniju mlađi od svog domaćina i ružan
kao pas, kao što je Krek voleo da kaže, čak i Muleju u lice. Bio je skoro
dvaput veći od Kreka, div od čoveka, koji bi išao naokolo u trenerci da
nije imao izvrsnog krojača u Ljubljani. „Možda bi trebalo da završimo
za noćas.”
Velika odaja u Zamku Krek nikada nije bila topla čak ni na vrhuncu
letnje vrućine i u ovu prolećnu noć Krek je smatrao da je vatra dobro
došla. Voleo je da plamen bukti visoko i cele večeri izdašno je ubacivao
nove cepanice kako bi veliki kamin bio vreo.
Srednjovekovni zamak pripadao je njegovoj porodici već četiri
veka, iako nominalno nije bio u Krekovim rukama za vreme neprijatnih
decenija komunističke vlasti. Smeštena usred nekoliko stotina hektara
slovenačke šume, na nekoliko kilometara od Bledskog jezera,
originalna četvrtasta utvrda poticala je iz trinaestog veka. Duboki jarak
bio je pun šarana, a po spoljašnjem izgledu izlizano kamenje ukazivalo
je na izvesnu zapuštenost i manjak održavanja.
Taj utisak gubio se po samom ulasku u zamak. Krekov otac bio je
povučen čovek koji je retko odlazio sa imanja. Čitavog života
posvećivao je više pažnje renoviranju zamka od podruma do krova
nego sinu. Ivo Krek koncentrisao se na utrobu kuće, zidove, vodovod,
grejanje, električne instalacije. Sinje sa ocem delio posvećenost zamku,
ali je okrenuo svoj oštri pogled prema modernom nameštaju i opremi.
Sobe za prijem gostiju sa svojim romanskim lukovima bile su izdašno
opremljene odgovarajućim starinama, ali Krek je u sve umešao
savremene debelo tapacirane komade nameštaja kako bi učinio
prostorije podnošljivim za boravak. Televizori ravnih ekrana stajali su
naporedo sa srednjovekovnim rezbarijama u orahovini. U ormaru iz
šesnaestog veka oslikanom prizorima iz lova stajao je danski sistem
razglasa vredan četiristo hiljada evra. Vrhunski uređena restoranska
kuhinja kao da je bila preneta sa stranica pomodnih časopisa.
Odlučio je da primi Muleja i ostale u velikoj sobi. Njene
veličanstvene razmere umanjivale su ljude, čak i one Mulejeve veličine,
a Krek je voleo da se ljudi osećaju mali u njegovom prisustvu.
Bacio je pogled na veliki uspravni sat sa klatnom. Bilo je deset sati.
„Ja sam ustao jutros u četiri, a ti si umoran?”, upitao je Muleja, podižući
glas. „Zar ne znaš koji je ulog u ovome? Zar ne shvataš koliko malo
vremena imamo?”
Mulej je pomerio svoju tešku telesinu na kožnoj sofi bez doručja.
Sedeo je neudobno blizu vatre i obilno se znojio, ali se nikada ne bi
pomerio sa tog mesta jer ga je Krek tu postavio. Na stolu između njih
bila je naslagana visoka gomila fascikli, finansijskih izveštaja i izabrane
novine.
„Naravno da znam, K”, odgovorio je Mulej brišući čelo već mokrom
maramicom. „Izvini. Nastavićemo onoliko dugo koliko želiš.”
Krek je zavitlao cepanicu u kamin, od čega je vatra divlje zaiskrila.
Jedan ugarak pao mu je na pantalone. Opsovao je i, kada ga je ugasio,
nastavio je da psuje Muleja. Čovekovo izvinjenje nije imalo mnogo
efekta. „Konklava zaseda za manje od nedelju dana, biće izabran novi
papa, a sada imamo ovaj problem u Svetom Kalistu! Imamo ogroman
posao da obavimo! Spavaćeš kad ti ja kažem da spavaš, ješćeš kad ti ja
kažem da jedeš! Razumeš li?”
Za spoljašnji svet Mulej je bio Krekov kerber, preteća zver što čuva
kapije pakla, izvršni direktor njegovog konglomerata. Ali, kada bi
njegov gazda besneo na njega, pakleni pas je postajao mali, uplašeni
mešanac.
Krek je podigao pogled kao da može kroz plafon videti sazvežđa na
noćnom nebu. „Zašto je, dođavola, Bruno Otinger morao da umre?
Nedostaje mi taj stari jarac. Verovao sam mu.”
„Možeš da veruješ i meni”, krotko je rekao Mulej.
„Da, pretpostavljam da ti mogu verovati”, rekao je Krek smirujući
se. „Ali ti si prilično glup. Otinger je bio genije, skoro ravan meni.”
Mulej je brzo dohvatio primerak dnevnih novina Delo pa ih bacio
nazad na gomilu, kao da jedva čeka da promeni temu. „Dakle, šta želiš
da uradim u vezi sa ovim?”
Na strani sa uvodnicima nalazila se velika fotografija Kreka, na
kojoj je bio prikazan u lepom svetlu iako pomalo zamišljen, a lice mu se
dramatično pomaljalo iz tame uz naslov: DAMJAN KREK - ZAŠTO SE
NEĆE KANDIDOVATI ZA PREDSEDNIKA? Politički komentator koga su
dobro poznavali, provokator desnice, ponovo je podbadao.
„Ne treba da obraćamo pažnju na to”, uzdahnuo je Krek. „Zašto ovaj
tip neće da me ostavi na miru?”
Mulej je odgovorio na njegovo pitanje drugim pitanjem. „Koliko
milijardera ima u Sloveniji?”
„To je nedostatak kada si velika riba u malom jezeru”, rekao je Krek.
„Najbolji smo kada radimo u senci. Političari!” Ispljunuo je tu reč.
„Imali smo i mi svog udela u tome”, primeti Mulej.
Krekov glas bio je pun prezira. „Kao moljci i plamen.”
Zazvonio je interfon sa kućice na kapiji. Krek se javio. „Zaboravio
sam”, rekao je. „Pošalji je gore.”
„Hoćeš li da ostanem?”, upitao je Mulej.
„Neću se zadržati duže od sat”, rekao je Krek. „Da, ostani! Da se nisi
usudio da odeš. Kada se vratim, hoću da vidim predlog razmena koje
ćemo organizovati od sada pa do sledeće nedelje.”
„Znam šta treba da radim, K”, umorno je odgovorio Mulej.
„Hoću da se pobrineš da izjavu proveri neki od naših ljudi koji
govore arapski. Mora da deluje autentično.”
„Biće urađeno.”
„I napiši izjavu za štampu koja izražava ljutnju kompanije u moje
ime i, razume se, naših zaposlenih koji su katolici. Jasno?”
„Jasno.”
„I, najvažnije, hoću plan kako da se pozabavimo katakombama. Ne
mogu da verujem kako se ovo dešava u najgorem mogućem trenutku.
Hoću da naši ljudi u Italiji znaju da mi je ovo od najveće važnosti. Hoću
najbolje informacije, najbolji plan i najbolje izvršenje.” Postepeno je
prilazio sve bliže Muleju i sada je stajao iznad njega. Upro je prstom u
njegovo rame. „Jasno?”
Krupni čovek je poslušno klimnuo glavom. „Da, K.”
Začulo se zvonce na vratima i Krek je lično otvorio.
Jedan od ljudi iz njegovog obezbeđenja je dopratio mladu ženu.
Krek je dočekao u hodniku sa osmehom. „Kako se zoveš?”
„Zovem se Alajda, gospodine Krek.” Imala je holandski akcenat.
„Prijatelji me zovu K”, rekao je. „Rekli su mi da si ljupka. Nisam
razočaran.”
„Čast mi je da vas upoznam. To je svakako jedan od velikih događaja
u mom životu.” Alajda je bila smeđokosa i imala lice filmske zvezde.
Obrazi su joj bili rumeni od uzbuđenja zbog ovako važnog trenutka.
„Pođi sa mnom”, rekao joj je Krek. „Moje vreme je strogo
ograničeno.”
„Naravno, gospodine Krek - K - sigurna sam da čovek kao što ste vi
ima mnoge odgovornosti.”
Poveo je uz raskošno izrezbareno stepenište pored portreta
pokojnih Krekovih. „Ne možeš ni da zamisliš.”
Na obe strane hodnika bili su izloženi trofejni jelenski rogovi, tako
da je prolazak bio opasan ako bi se neko tuda proteturao u pijanom
magnovenju. U stambenim delovima zamka se uz to nisu mogli videti
nikakvi tragovi ženskog prisustva. Krekova žena umrla je od brzo
napredujuće nervne bolesti nekoliko godina ranije i ono njenih
drangulija koje je trpeo izbačeno je kada je više nije bilo. Njegovo
imanje bilo je nepripitomljeno, naseljeno divljim veprovima i
srndaćima. Bio je to lovački zamak. Muška kuća.
Krekova spavaća soba bila je velika, ali strogo i oskudno
nameštena. Pod pokriven parketom sa nekoliko malih čilima. Ogromna
spiralno izrezbarena hrastova greda u sredini sobe podupirala je
masivne grede. Uza zid je stajala srednjovekovna škrinja. Tapiserije.
Veliki krevet sa baldahinom zastrt prugastim damastom.
Krek je seo u dno kreveta i skinuo kravatu.
„Rekli su mi da si izmenjena”, rekao je.
Alajda je spustila pogled i šapnula nešto u znak izvinjenja.
„Obično ne primam izmenjene žene, ali posavetovali su me da bi
trebalo da napravim izuzetak.”
„Moji roditelji poslali su me u internat gde su se devojke tuširale
zajedno pa su videle... to”, rekla je tiho. „Nisam želela da ga izgubim, ali
poslali su me na operaciju.”
„To je uobičajena priča. Voleo bih da se takve stvari ne dešavaju, ali
prihvatam da se dešavaju. Pokaži mi.”
Alajda je počela poslušno da se svlači. Prvo kaput, zatim cipele sa
visokom petom, bluzu, tesnu suknju. Pored nje nije bilo nikakvog
nameštaja. Pustila je stvari da padnu na pod.
Krek joj je rekao da stane kako bi se naslađivao pogledom na nju u
donjem vešu. Nije želeo da se okrene, ni na trenutak. „Nastavi”, rekao je
najzad.
Alajda je otkačila crne čarape sa podvezica i svukla ih, pa spretno
skinula grudnjak, a zatim i crne tange. Bila je obrijana i glatka.
 „Veoma lepo”, rekao je Krek, udobno naslonjen na jednu ruku. „Sada
se okreni.”
Ona se okrenula. Jasno se videlo: bledi i tanki ožiljak na dnu njene
kičme, dugačak nekih šest centimetara.
„Dođi bliže.”
Pregledao je ožiljak i prešao prstom preko njega. „Ko je to uradio?”
„Doktor Zvens”, odgovorila je. „U Utrehtu.”
„Poznajem ga. On dobro radi. Dakle, Alajda, ti si vrlo lepa. Ne vidim
nikakav problem ovde.”
Uhvatio ju je za kukove i okrenuo licem prema sebi. Ona ga je
zahvalno pogledala.
Krek je ustao, otkopčao opasač i pustio pantalone da mu spadnu na
pod. Ona je završila ostalo i svukla mu bokserice.
Navodio joj je ruke oko svog struka. Alajda je obavila ostatak,
pokrećući ih polako i senzualno na donji deo leđa gde je zgrabila debeli
produžetak u dnu njegove kičme. Prešla je prstima preko njega. Bio je
mesnat kao njegov penis i isto toliko tvrd.
„Povuci ga”, zaječao je Krek. „Povuci ga jako.”
 Šest

E lizabetina mala kancelarija nalazila se na trećem spratu Papskog

instituta za sakralnu arheologiju na Via Napoleone, prometnoj
rimskoj ulici na niskom brdašcu. Napolju se sve ubrzano kretalo - kola,
motocikli i pešaci - i kakofonija motora i ljudskih glasova činila je da
ceo grad podrhtava. Unutra je ritam bio trom. Osoblje se sporo gegalo
po hodnicima. Katakombe i spomenici bili su tu vekovima, računali su
oni, čemu onda žurba?
Elizabet nije delila ovaj osećaj mlitavosti. Tamo na Trgu Mastai
časovi su držani bez nje! Preuzela ih je sestra Marilena, tako da su deca
imala kvalitetnu nastavu - to nije bio najveći problem. Ovaj zadatak bio
je šizma, razderotina u tkivu njene duše, pored sve fascinacije koju je
sada za nju donosio. Dnevni obrasci ponašanja imali su svrhu, sve je
išlo u službu bogu. Po prvi put za više od deset godina, ona je izbačena
iz blago zanjihanog čamca za spašavanje i izbačena na nepoznato
more.
Knjige i papiri na stolu bili su iz nekog drugog vremena, pripadali
su nekoj drugoj Elizabeti. Prepoznala je sopstveni rukopis, setila se
beležaka koje je pravila, ali sada su joj izgledale strano. Prezirala ih je,
prezirala je profesora De Stefana i prezirala je osoblje instituta. U
njenoj glavi, oni su bili učesnici u zaveri da je odvoje od stvari koje je
volela. Čak su i sveštenici na institutu izgledali kao stanovnici
paralelnog univerzuma sa misijom različitom od njene. Časne sestre
više su podsećale na sekretarice koje samo gledaju na sat, sveštenici su
zaudarali na cigarete i u trpezariji su pričali o televizijskim emisijama.
Morala je da završi ovaj posao, kakav god bio, i vrati se dragocenom
normalnom životu.
Elizabeta je prelistavala svoj stari primerak Manilijeve
„Astronomike” kada je osetila iznenadnu potrebu da izbaci sve drugo iz
glave i tiho se pomoli.
 Sklopila je oči i stegnula krst koji joj je visio oko vrata, dovoljno jako
da povredi ruku koja je već često bolela od stare rane koju je zadobila
na dlanu. „Dragi Gospode, izgubila sam sve misli o sebi i svom starom
životu kada sam se prepustila tvom božanskom duhu. Prepustila sam
srce moći tvoje ljubavi. To srce koje je skoro probo nož ubice, to srce
sada pripada tebi. Nudim svoja dela, iskušenja, patnje kako bi celo
moje biće moglo da se posveti ljubavi, poštovanju i slavljenju tebe.
Moja neopoziva volja je da ti u potpunosti pripadam, da živim i umrem
kao jedan od tvojih odanih sluga. Molim te ne dozvoli da bilo šta
poremeti moj duboki mir. Izleći moje srce od nečistoće. Amin.”
Pre nego što je Elizabeta ponovo otvorila oči, u misli su počele da
joj prodiru uznemirujuće slike poput nezvanih gostiju. Slike delimično
mumificiranih tela sa koščatim repovima lebdele su joj u mislima.
Zatim ju je u naletu celu obuzeo blesak bolne uspomene koju je bila
skoro potisnula iz pamćenja: napola gola leđa i zadnjica čoveka koji ju
je posekao, ta stvar koja mu je virila iz kičme, okružena malim crnim
tetovažama koje su po svemu ličile na roj ljutitih insekata.
Ta stvar. To je bio rep, zar ne?
Odjednom osetivši vrtoglavicu, ispustila je vazduh, nesvesna da je
zadržavala dah.
Bilo je to kao da je oduvek znala.
Elizabeta se osetila malom i ranjivom, poput vrapca u naletu
uragana. Bog je bio u njoj; bio je svuda oko nje. Ali po prvi put, nakon
dugo vremena, čeznula je za toplim utočištem fizičkog zagrljaja.

„Dolaziš li?”
Elizabeta je čula Markov nestrpljivi bariton kroz vrata kupatila.
„Da!”, doviknula je.
„Rekla si to još pre deset minuta. Zakasnićemo.”
„Ovog puta mislim ozbiljno.”
Nanela je maškaru završnim potezima i odmakla se što je više
mogla, u pokušaju da u celini vidi odraz u ogledalu iznad lavaboa.
Dopadala joj se njena nova haljina. Bila je crvena, letnja, i u njoj je
izgledala izuzetno zgodno. Trebalo je samo da izabere ogrlicu, neku
lepu i dugačku, da istakne dekolte.
Otvorila je vrata i gledala kako se nestrpljenje topi na Markovom
licu. „Vredelo je čekati”, rekao je. „Vidi ti nju!”
Pitala ga je da li mu se dopada haljina, a on je odgovorio prešavši
krupnim šakama preko svilaste tkanine i uz njene čarape.
 Elizabeta se nasmejala i izmakla. „Mislila sam da si rekao kako
ćemo zakasniti.”
„To je samo venčanje mog rođaka. On mi se čak i ne dopada.”
„Pa, neću ti dopustiti da mi pokvariš šminku i izgužvaš haljinu. Da i
ne pominjem tvoje novo odelo - koje, uzgred, izgleda stvarno dobro.”
Marko se pogledao u ogledalu u hodniku. „Misliš?”
„Da, mislim. Devojke će poludeti za tobom.”
„Ne mogu da me imaju”, rekao je nemarno. „Obećan sam.”
„Za to ću te poljubiti, ali kasnije. Odmah se vraćam. Moram da
uzmem ogrlicu.”
U tom trenutku prestao je da izgleda kao krupni muškarac i
poprimio držanje malog uzbuđenog dečaka. Gurnuo je ruku u
unutrašnji džep sakoa i izvadio tanku baršunastu kutijicu. „Možda će
ovo pomoći.”
„Marko, šta si to uradio?”
Otvorila je kutijicu i odmah se oduševila. Bio je to privezak u obliku
srca na zlatnom lančiću, čija je jedna polovina bila ukrašena usađenim
dijamantima, a druga rubinima.
„Sviđa ti se?”
„O, bože! Oduševljena sam!”
Otrčala je nazad u kupatilo da stavi ogrlicu i vratila se sva sijajući.
„Izgleda divno”, rekao je. „Kao i ti.”
„Polovina sam ja, a polovina ti”, rekla je. „Koja sam ja, dijamantska
ili rubinska?”
„Koja ti se više sviđa.”
Krenula je nekoliko koraka i podigla lice naviše ka njegovom. On ju
je obgrlio snažnim rukama i nežno joj stegnuo grudni koš. Sklopila je
oči, obgrlila ga i prislonila uhom na njegovo srce, osećajući se srećnije i
sigurnije nego ikada pre.

„Da li te ometam?”
Elizabeta se prenula i otvorila oči. Profesor De Stefano stajao je na
vratima. „Ne, molim vas uđite.”
Starac je izgledao kao da se izvinjava. „Samo sam hteo da proverim
da li imaš sve što ti je potrebno.”
„Da, sve je tu”, odgovorila je, pokušavajući da se pribere. „Moja
kutija sa papirima stigla je jutros iz stana mog oca. Kompjuter izgleda
radi.”
„Treba li ti neko da ti pomogne oko toga?”
 „Imamo kompjutere u školi, profesore. Vrlo sam umešna s njima.”
„Odlično, odlično. Reći ću sekretarici da ti omogući pristup svim
mojim fajlovima i fotografijama sa lica mesta.”
„To bi bilo korisno”, rekla je Elizabeta.
De Stefano je oklevao. „Imaš li plan?”, upitao je iznenada. „Znam da
je ovo tek tvoj prvi puni radni dan i neću da te pritiskam, ali jutros sam
već primio pozive iz Vatikana. Oni nestrpljivo iščekuju izveštaj.”
Ona je potapšala svoj primerak „Astronomike”. „Razmišljam o
simbolima. Pokušaću da razumem njihovo značenje, značaj koji su
mogli da imaju za ta... bića. I moram bolje da razumem taj fenomen -
repove.”
De Stefano je žustro zaklimao glavom. „Da, to je ključno. Moramo
brzo da rešimo ovu misteriju. Ko su bili ti ljudi? Kako su završili na tom
mestu? Kako su umrli? Od vatre? Jesu li bili ubijeni? Ako je tako, ko je
bio odgovoran za to? Je li to bilo masovno samoubistvo? Ako jeste,
zašto su to uradili? Šta nam njihovi repovi i simboli govore o tome ko
su oni bili? Jesu li bili Rimljani? Jesu li bili pagani? Postoji li makar i
najmanja mogućnost da su bili hrišćani? Biće nemoguće zauvek
sprečavati javnost da sazna za ovo. Ovakve stvari uvek procure. Nadam
se samo da možemo ponuditi neka prihvatljiva objašnjenja, ako ovo
ispliva pre početka zasedanja konklave ili u toku samog zasedanja.
Prepustiću to tebi. Ali obavesti me čim postigneš neki napredak.” U
glasu mu se osećao molećiv ton.
Ona je otvorila knjižicu na mestu gde je stajao obeleživač strana.
Marko Manilije bio je rimski astrolog čiji se život odvijao u vreme
vladavine Avgusta i Tiberija, i bio je figura koju bi zatrpao pesak
vremena da nije bilo njegovog epa „Astronomika”, namenjene da pouči
njegove savremenike umetnosti Zodijaka.

Ni ljudski um ne postavlja među ili granicu svojim aktivnostima

dok ne premeri nebesa, dosegne najdublje unutrašnje tajne
sveta razumevanjem njihovih uzroka, i spazi sve što igde
postoji. On opaža zašto su oblaci uzdrmani i raskinuti tako
glasnim praskom; zašto su zimske snežne pahuljice mekše od
letnjeg grada; zašto vulkani bukte vatrom, a čvrsta zemlja se
trese; zašto kiša pljušti i šta pokreće vetrove. Kada je razum
povezao ovih nekoliko zbivanja sa njihovim stvarnim uzrocima,
odvažio se da traži znanje o neizmernosti prostora izvan
atmosfere i razume nebo kao celinu; odredio je oblike i imena
 znakova i otkrio kakve krugove oni prolaze u skladu sa
utvrđenim zakonom i da se sve stvari kreću prema volji i
sklonosti neba, kako sazvežđa prema svom različitom
rasporedu dobijaju različite putanje.

Elizabeta se ovog sećala: stari Rimljani bili su ludi za astrologijom i

strastveno uvereni da nebesa upravljaju njihovom sudbinom. Neki
carevi, oni nadmeni poput Tiberija, podsticali su njenu primenu. Drugi,
kao što je Avgust, ubeđeni da stanovništvo aktivno pokušava da
predvidi njegovu smrt, otvoreno su zabranjivali davanje astroloških
saveta.
Ali, uprkos sveprisutnosti Zodijaka u svakodnevnom životu
Rimljana, ona je znala da su se astrološki znaci retko nalazili oslikani
na zidovima kuća ili grobnica. Simboli oslikani po celom ovom
kolumbarijumu bili su jedinstveni i, s obzirom na kontekst,
uznemirujući.
Elizabeta je uporedila stare beleške sa onog prvog, sada srušenog
zida, sa novim zapažanjima. Raspored simbola bio je istovetan,
dvanaest astroloških znakova jednostavno, ali lepo poredanih u veliki
krug u svom tradicionalnom uzdužnom poretku od Ovna do Riba,
praćenih sa sedam znakova planeta u karakterističnom nizu: Mesec,
Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter, Saturn. A u svakom krugu Ribe su
uvek bile uspravne, poput čoveka koji stoji.
A šta je sa mumificiranim ostacima i kosturima? Morala je pažljivo
da pregleda De Stefanove fotografije, ali, još važnije, morala je da se
vrati u katakombe sa špahtlom i četkicom i provede neko vreme među
ostacima. Počela je da zapisuje podsetnik da zamoli profesora za
organizovanje još jednog obilaska, ali pažnju joj je skrenula zalepljena
cedulja sa uzvičnikom koju je ostavila na stranici „Astronomike” pre
mnogo godina. Otvorila je knjigu na obeleženoj strani.

Viša sila često meša tela divljih zveri sa udovima ljudskih bića:
to nije prirodno rođenje... zvezde stvaraju ove dosad neviđene
forme, nebesa uključuju svoje osobine.

Čudovišna rođenja.
Elizabeta je zadrhtala, pokušavajući da se seti zašto je obeležila
ovaj pasus.
Kompjuter je tihim zvukom označio da joj je stigao prvi imejl.
Okrenula se na stolici i otvorila elektronsku poštu, očekujući
fotografije od De Stefana. Ali to je bila poruka od Mikaele - na naslovnoj
liniji jednostavno je pisalo ĆAO.

Ovde imaš celu gomilu članaka. Nadam se da je to ono što si

tražila. Izluđuje me što nećeš da mi kažeš šta se dešava. Mik.

Elizabeta je poslala dokumente na zajednički štampač u kopirnici i

požurila da ih preuzme pre nego što ih iko vidi.
Osetila je olakšanje što je sama, daleko od radoznalih očiju dok su
članci ispadali na držač ispod mašine. Sakupila ih je dok je čekala
sledeći. Tada je shvatila da nije sama. Mladi sveštenik iskrsnuo je
između nizova ormarića za dokumenta i gledao je u nju.
Okrenula se i zagledala u njega.
Bio je veoma visok, sigurno dva metra, sa oblim licem i tankom
plavom kosom zbog koje je izgledao kao čovek koji vrišti na Munkovoj
slici. Nosio je crne plastične naočare sa staklima tako debelim da su
mu uvećavale i izobličavale oči. Ali Elizabeti su pažnju najviše privukli
njegov dugačak trup i smešno duge ruke. Ruke su bile preduge čak i za
tako izduženo telo kao što je njegovo, a tanki, koščati članci virili su mu
iz prekratkih rukava crne svešteničke košulje.
Postidela se što je tako protiv sopstvene volje blenula u njega i
htela je nešto da kaže kada se on provukao kroz vrata i nestao bez
ijedne reči.
Kada se vratila za svoj sto, Elizabeta je ubacila novinske članke u
svoju tašnu. Noćno čitanje. Ostatak popodneva provešće pregledajući
De Stefanove kompjuterske fajlove sa fotografijama sa mesta
iskopavanja.
Đan Paolo Trapani napravio je na stotine snimaka. Radovi na
iskopini bili su grubi i kosturi su samo delimično razdvojeni jedni od
drugih, okruženi hrpama krša. Pažljivo je pregledala svaku fotografiju.
Njen prvi utisak bio je da su ti ljudi bili imućni. Na sebi su imali zlatne i
srebrne narukvice i priveske ukrašene draguljima. Tu i tamo videle su
se gomilice srebrnih kovanica koje su svojim položajem ukazivale da
su se nekada nalazile u odavno raspadnutim torbicama. Tela su bila
stisnuta jedna uz druga prilično jednoobrazno, što je po Elizabetinoj
pretpostavci ukazivalo da su bila zbijena u malom prostoru. Ali jedna
pojedinost isticala se nakon što je pregledala dovoljno fotografija.
Kosturi dece, čak i odojčadi, kao da su bili nasumično razbacani
između odraslih. Nije mogla pronaći nijedan slučaj da je odojče bilo
ušuškano u naručju odraslih. Gde je bio ikakav dokaz o majčinskom
instinktu?
Zatim se sva ukočila videvši fotografiju jednog kostura.
Bio je muški, pomislila je, sudeći prema ukupnoj dužini i veličini
lobanje. Što se tiče mumificiranosti, spadao je u one bolje očuvane, sa
dobrim delom zategnute smeđe kože još uvek zalepljenim na kosti lica.
Znala je da posmrtne promene čine ovakve procene teškim, ako ne i
besmislenim, ali postojao je nekakav izgled namučenosti i besa na tom
grubom licu.
Kostur je bio sav okićen zlatom. Imao je teške zlatne narukvice na
člancima ruku. Među rebrima je ležao privezak od kovanog zlata.
Elizabeta je potražila snimak priveska iz blizine, ali nije ga bilo. Uvećala
je taj deo pomoću programa za obradu slike, ali nije bilo svrhe. Ako je
na nakitu bilo nekih obeležja, nije mogla da ih razazna. Napomenula je
sebi da ih potraži sledeći put kad ode u Katakombe Svetog Kalista.
Ali poslednja fotografija tog kostura bila je ono što joj je zaista
obuzelo maštu. U jednoj od njegovih koščatih ruku nešto se nalazilo:
prekinut srebrni lanac sa srebrnim medaljonom. Elizabeta je zadrhtala
od osećaja iščekivanja. Uvećala je sliku. Ispala je zamagljena, ali bila je
skoro sigurna šta je to: Hristov monogram, jedan od najranijih
hrišćanskih simbola, napravljen spajanjem prva dva slova grčke reči za
Hristosa.

Šta je ovaj simbol ranog hrišćanstva tražio u očigledno

nehrišćanskom okruženju rimskog kolumbarijuma ukrašenog
paganskim astrološkim simbolima? Elizabeta je zatvorila folder sa
fotografijama i protrljala suve oči.
Još jedna misterija.
Elizabeta je došla na Trg Mastai prekasno za večernju molitvu u
kapeli i morala je da se moli sama dok su ostale časne sestre zajedno
večerale. Pošto se kapela nalazila na suprotnoj strani hodnika u odnosu
na kuhinju, unutra je bilo tiho i mirno. Kada je završila, prekrstila se i
ustala. Sestra Marilena sedela je u poslednjem redu.
„Nisam te čula”, rekla je Elizabeta.
 „Dobro”, odgovorila je stara kaluđerica. „Mama je sačuvala jedan
tanjir za tebe. Ona ne voli kada neko preskoči obrok.”
Mama je bila devedesetdvogodišnja majka sestre Marilene.
Marilena je pre mnogo godina tražila i dobila odobrenje od vrhovne
majke njihovog reda da njena majka živi sa njima umesto da ode u
starački dom. Imale su i više nego dovoljno prostora. Treći i četvrti
sprat samostana bili su dom za samo osam sestara - četiri Italijanke,
četiri Maltežanke - i deset iskušenica koje su sve bile Afrikanke. U
poslednje vreme bilo je teško regrutovati mlade iskušenice u njihov
red, naročito iz Italije i ostatka Evrope, tako da su se žene raskomotile
u zgradi i imale luksuz sopstvenih soba.
„Došla si na dodatnu molitvu?”, upitala je Elizabeta.
To je bila njihova privatna šala. Marilena bi se uvek ušunjala u
kapelu na dodatnu molitvu. Red nije imao dovoljno sredstava. Trebalo
im je više knjiga i kompjutera. S obzirom na manjak iskušenica koje su
pristupale redu, morale su da se oslone na laičke predavače koji su
radili na ugovor i bili skupi. Većina roditelja teško je mogla da priušti
povećanje troškova školovanja. Zato se Marilena uvek molila za više
sredstava.
„Verujem da me je bog ovoga puta čuo”, odgovorila je Marilena na
svoj uobičajeni način.
Elizabeta se osmehnula i upitala: „Kako je Mišel prošla na ispitu iz
geometrije?”
„Ne baš dobro. Da li te to iznenađuje?”
„Ne. Trebaće joj dodatna pomoć.”
„Ne brini”, rekla je Marilena, „ja se jasno sećam Pitagore i Euklida.
Kako se ti snalaziš?”
„Ne sviđa mi se ovo. Jedva da imam trenutak za molitvu.”
„Teško da si ga imala i u školi.”
„To je drugačije. Ovde sam s tobom. Njihova kancelarija meni je
strana, a strani su mi i ti ljudi.”
„Navići ćeš se.”
„Nadam se da neću”, odgovorila je Elizabeta. „Hoću da završim
zadatak i vratim se.”
Marilena je klimnula glavom. „Ti ćeš uraditi ono što crkva traži od
tebe i sasvim sam sigurna da će te bog blagosloviti za tvoju službu.
Sada dođi da jedeš pre nego što obe upadnemo u nevolju sa mamom.”
Kasnije, u svojoj sobi, Elizabeta je sela za radni sto u spavaćici i
papučama, i pokušala da završi čitanje članaka koje joj je Mikaela
poslala. Tema tekstova bila je tehnička i, iskreno govoreći, odvratna -
zbirka medicinske literature o ljudskim repovima. Večina izveštaja bila
je na engleskom i njih je pročitala prve. Nešto malo bilo ih je na
francuskom, nemačkom, ruskom i japanskom, i njih je ostavila za
kasnije.
Dovršila je svoj četrnaesti članak za taj dan o atavističkim ljudskim
repovima, što je bio pojam za koji ranije nije znala. Atavizam: ponovna
pojava izgubljene karakteristike specifične za nekog dalekog
evolucionog pretka. Kao i što se tiče drugih atavizama, naučna
literatura bavila se ljudskim repovima kao primerom našeg
zajedničkog porekla sa neljudskim sisarima.
Elizabeta nije sebi dopuštala da bude uvučena u raspravu o
evolucionoj biologiji. Ona se školovala za naučnicu i više je volela da
pusti da crkvena doktrina mirno koegzistira sa aksiomima o evoluciji,
bar u njenom umu. Niko u crkvi nikada nije imao priliku da je ispituje o
njenim uverenjima o tom pitanju i ona se trudila da tako i ostane.
Ljudski repovi su, kako je saznala, bili retki - vrlo retki, sa samo
stotinak pouzdano dokumentovanih slučajeva u prošlom veku.
Elizabeta je naterala sebe da prouči fotografije, naročito one na kojima
su bile bebe. One su pokrenule nešto u njoj, nešto duboko
uznemirujuće i nisko: odbojnost od koje joj se okretao stomak. A
postojalo je još nešto: element straha. Drevni darvinovski strah plena u
prisustvu grabljivca. Duboko je udahnula i nastavila.
Ljudski repovi varirah su od kratkih ispupčenja do dužih zmijolikih
izraslina, Svi su imali strukturu sisarskih repova sa dodatnim kostima
- do šestih repnih pršljenova - pokrivenih tetivama, mišićima i
ružičastom kožom. Mogli su da se pomeraju sa punom voljnom
kontrolom poprečno-prugastih mišića.
Većina roditelja odlučivala se za hirurško uklanjanje repa u strahu
da će dete odrastati obeleženo i iz tog razloga su repovi kod odraslih
bih još manje uobičajeni.
Elizabeti su kapci otežali. Pregledala je sve radove na engleskom
jeziku i smatrala ih je monotonim. Članak na nemačkom bio je na vrhu
gomile. Bio je to kratak članak iz 2007. godine, iz časopisa Dojče
mediciniše vohenšrift. Ona nije dobro znala nemački, ali je mislila da se
naslov odnosi na proučavanje slučaja pojave repa kod odraslog
ljudskog bića. Tekst je bio gust i neprobojan.
Pozabaviće se time ujutro, odlučila je.
Bilo je vreme da razbistri glavu i povrati ravnotežu kratkom
molitvom pre nego što je obuzme san.
Ustavši sa stolice, Elizabeta je osetila iznenadni poriv da okrene još
jednu stranicu. Pokušala je da mu se odupre, ali ruka joj se pokrenula
previše brzo.
Videvši fotografiju, izgubila je kontrolu nad nogama i sručila se na
sedište toliko jako da se zagrcnula od bola.
Dragi bože!
Nagi stari leš ležao je opružen na stolu za autopsiju, uhvaćen
objektivom foto-aparata od struka do kolena.
Iznad sasušene muške zadnjice podizao se rep dug dvadeset
centimetara od osnove do vrha, kako je pokazivao lenjir položen pored
njega. Bio je debeo u dnu, čitavom dužinom valjkast i naglo se
završavao tupastim vrhom poput presečene kobasice.
Ali bilo je još.
Elizabeta je pokušala da proguta pljuvačku, ali usta su joj bila
potpuno suva. Napregnula je oči i zaškiljila u fotografiju, pa zatim
podesila lampu za čitanje, ali to nije bilo dovoljno.
Teško dišući, istrčala je iz svoje sobe usput dohvativši kućnu
haljinu i navukavši je dok je jurila niz hodnik. Sestra Silvija, draga žena
sa slabom bešikom, pošla je u toalet i ostala bez reći kada je Elizabeta
protrčala pored nje i sjurila se niz stepenice do učionica.
Uključila je svetla i pronašla ono što je tražila u kabinetu za
prirodne nauke. Zatim je istrčala nazad uz stepenice, stežući lupu u
rukama.
Ponovo je sela za radni sto. Dno mrtvačeve kičme - to je bilo ono što
joj je privuklo pažnju i uzdrmalo je kao žestok šamar posred lica.
Bile su tu, vidljive pod lupom, i okruživale rep u koncentričnim
polukrugovima: male crne tetovaže. Elizabetu je obuzeo parališući
strah, kao da bi ovaj goli stari leš mogao da ustane sa stranice i
zamahne na nju nožem ciljajući u srce.
 Sedam

I nstitut za patologiju u Univerzitetskoj bolnici u Ulmu u južnoj

Nemačkoj bio je smešten u šumovitom kraju na ivici prostranog
studentskog kampusa. Organizovano je putovanje avionom posle kog
ju je na minhenskom aerodromu sačekao vozač, na insistiranje
profesora De Stefana, uprkos Elizabetinim tvrdnjama da će i voz
sasvim dobro poslužiti.
„Slušaj”, rekao je, „podmećem vrat time što ti dopuštam da uključiš
svoju sestru u sve ovo, pa me zato poslušaj. Hoću da se pobrinem da
stigneš tamo i vratiš se istog dana. Brzina je...”
Nije bio naročito razveseljen kada je Elizabeta dovršila njegovu
mantru: „... od suštinske važnosti.”
Ona i Mikaela su sedele jedna pored druge na letu iz Rima
razgovarajući prigušenim glasovima o repovima i tetovažama,
zvezdanim znacima i pogrebnim običajima iz starog Rima.
Mikaela je grickala mešano koštunjavo voće iz kesice i uzela je i
Elizabetinu kada im je stjuardesa ponudila, u potpunosti uživajući u
ulozi nekoga ko je uključen u misteriju. Ali Elizabeta, već nervozna što
je umešala porodicu u sve ovo, počela je da brine zbog sestrine
upućenosti u tajnu kada ona reče: „Trebalo je da uključimo i tatu. On je
genije.”
„Da, znam da je vrlo oštrouman, i pretpostavljam da bi njegove
analitičke sposobnosti bile veoma korisne”, odgovorila je Elizabeta,
„ali jednostavno ne možemo da mu kažemo. Ne možemo da pričamo o
ovome nikom drugom! Dovoljno teško bilo je navesti ih da uvedem i
tebe u celu stvar. Rekla sam da mi je potreban lekar i De Stefano je
pristao samo zato što si moja sestra.”
Dve žene koje su izašle iz mercedesa ispred ulaza u institut nisu
mogle da izgledaju različitije - Mikaela u tesnoj haljini sa upadljivom
kožnom jaknom i sa štiklama na nogama, a Elizabeta u svojoj crnoj
odori i u cipelama ravnog đona.
Elizabeta se držala pozadi, dok je Mikaela govorila čoveku na
recepciji da ima zakazano. Nakon što je pozvao telefonom kancelariju
na spratu, ponovo je podigao pogled i upitao časnu sestru da li bi
mogao da joj pomogne.
„Mi smo zajedno”, odgovorila je Elizabeta.
Odmerio ih je pogledom i odmahnuo glavom, naizgled ne znajući
šta da misli o ovom prividnom sudaru dva sveta.
Ranije je Mikaela naterala Elizabetu na histeričan smeh u vezi sa
pompeznošću nemačkih akademskih titula. Zato je, kada se her
profesor doktor medicinskih nauka Peter Mihael Ginter pojavio iz lifta,
Mikaela nestašno namignula. Od glave do pete je izgledao kao her
profesor. Visok i zapovednog držanja, sa elegantnom bradicom i
punom titulom izvezenom iznad džepa laboratorijskog mantila
pomoću znatne količine crvenog konca.
„Moje dame”, rekao je Ginter na besprekornom engleskom, naizgled
se naprežući da pronađe prikladan način da im se obrati, „zadovoljstvo
mi je da se upoznam sa vama. Molim vas, pođite za mnom.”
Mikaela je ćaskala s njim sve vreme dok su se peli na sprat. Ona je
bila ta koja je ostvarivala početni kontakt, a izgleda da je njemu ionako
bilo mnogo prijatnije da razgovara sa njom.
„Iznenađen sam da ste zainteresovani za moj mali rad”, rekao je
Ginter, uvodeći ih u svoju strogo uređenu modernu kancelariju s
pogledom na ukrasni bazen instituta.
„Zar niko drugi nije bio zainteresovan?”, po prvi put se oglasila
Elizabeta.
On im je sipao kafu iz bokala kafe-aparata. „Znate, mislio sam da će
on izazvati neko šire interesovanje i komentare, ali to se nije dogodilo.
Samo nekoliko napomena od kolega i poneka šala. Zapravo, najviše se
zainteresovala policija.”
Elizabeta je spustila svoju šolju. „Zašto policija? Je li njegova smrt
bila sumnjiva?”
„Uopšte ne. Uzrok smrti očigledno je bila srčana tromboza. Čovek je
bio u osamdesetim godinama, nađen je na ulici u besvesnom stanju i
odnet u hitnu pomoć gde je proglašen mrtvim. Sve je išlo sasvim
rutinski, dok mu neko nije skinuo pantalone. Slučaj je dobio neobičan
zaokret dva dana posle autopsije, kada je neko provalio u bolničku
mrtvačnicu i odneo njegovo telo. Iste noći provaljeno je u moju
kancelariju u bolnici i odneti su neki moji dokumenti, uključujući i
beleške i fotografije dotičnog gospodina. Ukraden je čak i moj digitalni
foto-aparat, zajedno sa memorijskom karticom. Policija se po mom
mišljenju pokazala kao potpuno beskorisna. Slučaj nikada nije
razrešen.”
Elizabeti je srce klonulo kada je čula ove vesti. Je li njihovo
putovanje bilo traćenje vremena? Mogla je samo da pita: „Šta su uradili
njegovi bližnji?”
„Nije ih bilo. Čovek nije imao živih srodnika koje bismo mogli da
pronađemo. On je bio odavno penzionisani univerzitetski profesor koji
je živeo u iznajmljenom stanu blizu centra grada. Izgleda da je bio
potpuno sam. Policija je zaključila da je neko u bolnici možda pričao o
njegovoj neobičnoj anatomiji, pa je neka grupa čudaka ukrala njegove
ostatke u ritualne svrhe ili radi neke bolesne šale. Ko zna?”
„Kako ste napisali rad ako je sve ukradeno?”, upitala je Mikaela.
„A, to!”, lukavo je rekao Ginter. „Pošto je slučaj bio jedinstven,
odštampao sam duple fotografije i kopiju izveštaja sa autopsije, pa ih
doneo u ovu kancelariju uveče posle obdukcije. Hteo sam da ih na miru
i polako proučim. Sreća je što sam imao dve kancelarije.”
„Dakle, vi imate fotografije?”, upitala je Mikaela.
„Da, nekoliko njih.”
„Više od onih koje ste objavili?”, uključila se Elizabeta.
„Da, naravno. Sada je možda red na vas da mi kažete zašto su
kaluđerica i gastroenterolog toliko zainteresovane za moj slučaj.”
Sestre su se zgledale. Uvežbavale su odgovor. „Radi se o
tetovažama”, rekla je Elizabeta. „Radim istraživanje u sklopu projekta
koji se tiče rane rimske simbolike. Imam razloga da verujem kako
tetovaže ovog čoveka imaju sličnosti sa tim simbolima, ali objavljene
fotografije previše su nejasne da bih mogla da ih razaznam.”
„Koja vrsta simbola”, upitao je Ginter, očigledno fasciniran.
„Astrološki”, odgovorila je Elizabeta.
„Onda ćete biti razočarani”, rekao je podižući fasciklu sa urednog
stola. Položio je niz fotografija u boji, jednu po jednu, kao krupije u
kazinu, pucketajući ivicama. Na svima je bila čovekova smežurana
stražnjica. Prvih nekoliko bile su snimljene u širokom planu i među
njima su bile i one objavljene u novinama. Rep je bio dug i pružao se
ispod zadnjice leša. Sasušena koža otkrivala je dodatne pršljenove
ispod nje.
Na drugim snimcima vidno polje bilo je suženo, a uvećanje
pojačano dok se fotograf primicao valjkastom vrhu rastegnutom preko
sićušne pršljene kosti. Prečnik repa širio se na sredini; kožu su
pokrivale tanke bele dlake. Jesu li bile crne kada je čovek bio mlad,
upitala se Elizabeta?
Zatim je Ginter na sto položio najvažnije snimke, na kojim se videlo
dno kičme.
Možda je bilo nepristojno zgrabiti slike sa stola, ali Elizabeta nije
mogla da se suzdrži. Dohvatila je jedan od najbližih snimaka i zabuljila
se u njega.
Tetovaže su bile brojevi.
Tri koncentrična polukruga od brojeva okruživala su dno repa.

63 128 99 128 51 132 162 56 70

32 56 52 103 132 128 56 99
99 39 63 38 120 39 70

Mikaela je, ne dopuštajući da bude nadmašena, uzela jednu sličnu

fotografiju. „Šta to znači?”, upitala je.
„Nismo imali nikakvu ideju”, odgovorio je Ginter. „I još uvek
nemamo.”
Oboje su pogledali Elizabetu.
Ona je beznadežno odmahnula glavom. „Ni ja nemam ideju.”
Spustila je fotografiju. „Možemo li da dobijemo kopiju?”
„Da, svakako.”
„Znate li još nešto o tom čoveku?”
„Znamo njegovo ime i poslednju adresu, to je sve.”
„Možemo li da ih dobijemo?”, blago je upitala Elizabeta.
Ginter je slegnuo ramenima. „Obično bi pravilo o poverljivosti
podataka pacijenta to onemogućavalo, ali, kada je cela stvar stigla pred
policiju, to je postala javna stvar.” Izvadio je karton sa podacima iz
fascikle. „Dame, jednog dana morate mi se odužiti tako što ćete mi reći
rezultate svojih istraživanja. Imam osećaj da krijete nešto u rukavima.”
Mikaela se osmehnula i rekla: „Rukavi moje sestre veći su od
mojih.”

Adresa u Fišergaseu bila je nedaleko od Ulmske katedrale, i da dve žene

nisu žurile na povratni let, Elizabeta bi pokušala da obavi jednu leteću
posetu. Katedrala je na početku bila srazmerno skromna katolička
građevina, ali zahvaljujući prelasku te oblasti u protestantsku veru i
veličanstvenoj kupoli iz devetnaestog veka koju su nadogradile
crkvene starešine, sada je bila najviša katedrala na svetu.
Vozač se parkirao u Starom gradu ispred niza lepih kuća sa
drvenim gredama ugrađenim u fasadu, dovoljno blizu Dunava da vetar
nanosi slab rečni miris. Na broju 29 nalazila se glomazna
četvorospratnica sa pekarom u prizemlju.
Kada su stigle, Mikaela je preko svog mobilnog telefona vodila
usijan razgovor sa momkom Arturom, pa je Elizabeta izašla sama.
„Ako nigde ne ideš, bar mi donesi neke kolače”, doviknula je
Mikaela za njom.
Prijatna ulica je prosto dozivala Elizabetu. Kako bi divno bilo
pronaći klupu i provesti neko vreme nasamo. Osim onih nekoliko
kratkih trenutaka u kapeli samostana u zoru, provela je ceo dan bez
molitve. Osećala se nezdravo i neispunjeno, i pitala se sa slutnjom da li
je njena vera na probi. I ako jeste, hoće U proći tu probu i izaći čista?
Zvonce pokretano oprugom oglasilo je njen ulazak u pekaru.
Okruglasta žena za tezgom izgledala je iznenađeno što vidi časnu
sestru u radnji i ignorisala je drugu mušteriju u žurbi da posluži
Elizabetu.
„Čime mogu da vas poslužim, sestro?”, upitala je na nemačkom.
„Ovaj, govorite li engleski ili italijanski?”, upitala je Elizabeta na
engleskom.
„Engleski, pomalo. Želite li neki hleb? Neko pecivo, sestro?”
„Samo malu pomoć. Jedan čovek je živeo na ovoj adresi. Pitam se da
li ste ga poznavali.”
»Ko?”
„Bruno Otinger.”
Bilo je to kao da je Elizabeta prizvala duha. Pekarka se naslonila na
tezgu i skoro spustila ruku u svežu pitu. „Profesor! Bože moj! Čudno,
Hans i ja baš smo pričali o njemu prošle noći. Mi smo mu bili
stanodavci.”
„Vidim da ste zauzeti. Samo sam navratila na putu do aerodroma i
htela sam da porazgovaram sa nekim ko ga je poznavao.”
„Dopustite da je se otarasim”, rekla je pekarka, pokazujući bradom
prema postarijoj ženi za koju se Elizabeta nadala da ne govori engleski.
„Ona uvek kupuje isto, tako da će potrajati samo minut.”
Kada je žena otišla, pekarka, koja se predstavila kao frau Lang,
okačila je natpis VRAĆAM SE ZA 10 MINUTA u izlog i zaključala vrata.
Dodirnula Elizabetu po ruci i rekla kao da oseća krivicu: „Hans je
protestant, ali ja sam katolkinja. Trebalo bi da se više posvetim veri, ali
čovek izgubi naviku pored svih sati prekovremenog rada i porodičnih
obaveza.”
„Postoji mnogo načina da se vodi valjan život”, rekla je Elizabeta,
pokušavajući da bude od pomoći. „Pitam se da li bih mogla da dovedem
sestru iz kola.”
„Je U i ona časna sestra?”, zbunjeno je upitala frau Lang.
„Ne, ona je lekarka.”
„Pa recite joj da uđe. Da li voli kolače?”
„Zapravo, veoma ih voli.”

Krek je sedeo za velikim pisaćim stolom sa mobilnim telefonom na

uhu. Prozori sa dvostrukim staklima stišavali su uličnu buku sa
ljubljanskog Prešernovog trga na minimum, ali mogao je da vidi da je
Čopova ulica zagušena saobraćajnom gužvom koja se uvek stvarala u
vreme ručka.
„Da, znam da je komunikacija trajni problem.”
Saslušao je odgovor i rekao: „Nemam poverenja u internet. Mi
koristimo stare načine. Dan pre konklave naši ljudi će to videti i znače
da smo to bili mi.”
Naglo je prekinuo vezu i podigao pogled. Mulej je bio tu i
popunjavao je ceo okvir vrata svojim masivnim telom sa umornim
izrazom na licu.
„Šta je bilo?”, upitao je Krek.
„Upravo sam primio poziv. Pojavio se novi problem, verovatno ne
veliki, ali ipak treba da ga pažljivo pratimo.”
„Ispljuni šta imaš, dođavola!”
„Sećaš li se one devojke, od pre mnogo godina, koja je njuškala oko
Svetog Kalista?”
Krek se još jače namrštio, a njegov pogled je postao gadan.
„Elizabeta Čelestino. Aldo Vani je zabrljao stvar. Preživela je. Postala je
časna sestra, ništa manje. Postala je bezopasna. Pustili smo je na miru.
Da, Muleju, izgleda da je se sećam.”
„Neko u Vatikanu ubedio ju je da stupi u službu. Napustila je
samostan i počela je da radi na urušenom delu Katakombi Svetog
Kalista. Ne mogu to da potvrdim, ali možda je danas otišla u Ulm.”
„Ulm?”, zarežao je Krek. „Šta kog đavola radi u Ulmu?”
Mulej je pogledao kroz zatamnjene prozore, da se ne bi morao
suočiti sa zastrašujućim zurenjem gazde. „Ne znam, ali otkriću.”
„Smesta mi daj Alda na telefon.” Krekov glas je bio napet, grlo mu se
stezalo od besa. „Ovog puta uradiće posao kako treba. Želim da ta žena,
ta kaluđerica, bude odmah zaustavljena, Muleju. Reci Aldu da je dovede
ovamo kako bih mogao lično da se pozabavim njom. Ako se to pokaže
kao nezgodno, onda mu reci da je eliminiše. Jesi li razumeo?”

Palata sudnice bila je na samo nekoliko koraka od Bazilike, a ipak je

bila samo jedna od neupadljivih zgrada kojih je kompleks Vatikana bio
prepun i koje su turisti jedva primećivali. U nezanimljivoj upravnoj
zgradi bila je smeštena, između ostalog, kancelarija žandarmerije.
Glavni inspektor žandarmerijskog korpusa Luka Loreti bio je
sposoban vođa, uglavnom omiljen i poštovan među svojim ljudima,
iako su najmlađi regruti ponekad kolutali očima na njegove uvrnute
rasporede dužnosti. Policajci koji su u službi bili duže vremena, kao
Caco, uvek su se vraćali na činjenicu da se Loreti dosledno
suprotstavljao svom parnjaku iz Švajcarske garde, oberstu Hansu
Zonenbergu, i branio svoje ljude do kraja od tog drkadžije. Ali, ni
policajci nisu bili baš sasvim uzorni i puni poštovanja. Loreti je mnogo
voleo da jede i s vremenom se postojano širio u struku, te su svake
godine sklapane opklade ko će najbliže pogoditi datum za njegovo
godišnje prekrajanje uniforme.
Većina od sto trideset žandara iz jedinice sada se okupila u sali da
sasluša Loretijevo obraćanje. Oficiri su sedeli napred, a oni niži po činu
pozadi, vrlo hijerarhijski i disciplinovano. Loreti je posedovao
neverovatnu kinetičku energiju za čoveka njegove veličine i munjevito
je koračao po bini, terajući slušaoce da pomeraju glave kao da su na
teniskom meču.
„Kao prvo, dozvolite da vas pohvalim za posao koji ste obavili na
papinoj sahrani. Naši kardinali, biskupi, zvaničnici iz Vatikana, više od
dve stotine svetskih lidera i njihovo obezbeđenje - svi su oni došli u
Vatikan, odali počast preminulom i otišli živi i zdravi”, grmeo je Loreti
u mikrofon koji je držao u ruci. „Ali mi ne možemo da spavamo na
lovorikama, zar ne? Imamo pet dana do početka konklave. Mnogi od
kardinala birača već su se prijavili u Dom Svete Marte. Od danas će
gostinska kuća biti pusta zona. Od danas će Sikstinska kapela biti pusta
zona. Od danas će Bazilika i muzeji biti zatvoreni za javnost. Naši
zadaci biće precizno definisani protokolom. Sarađivao sam sa
oberstom Zonenbergom da se pobrinem da se ne sudaramo sa
Švajcarskom gardom, a ni oni se neće sudarati sa nama i neće biti
propusta u našem sigurnosnom sistemu. Mi ćemo kontrolisati
gostinsku kuću, oni će kontrolisati Sikstinsku kapelu. Upotrebićemo
naše pse i naše stručnjake da pretražimo gostinsku kuću za slučaj da
tamo bude postavljen eksploziv ili uređaji za prisluškivanje. Gardisti će
uraditi isto sa svojim stručnjacima u Sikstinskoj kapeli. Hoću da se
lepo ponašate prema gardi, ali, ako bude nekih problema, odmah
obavestite svoje pretpostavljene, a oni će sve preneti meni. Svi sporovi
rešavaće se strogo pod mojom nadležnošću.”
Caco je znao proceduru. Ovo će biti njegova druga konklava. Tokom
prve je bio kaplar koji je sve posmatrao razrogačenih očiju, zasenjen
sjajem, veličanstvenošću i osećajem ozbiljnosti situacije. Sada je bio
imun na to. Imao je odred ljudi kojim je komandovao i njegove
odgovornosti daleko su prevazilazile čuvanje vrata.
Munuo je Lorenca Rozu u rebra. Lorenco, takođe major, pristupio je
korpusu iste godine kao i Caco i njih dvojica su sada bili dobri prijatelji.
Na početku se Caco opirao porivu da se sprijatelji sa Lorencom, jer je
fizički dovoljno ličio na Marka - visok i atletski građen, jasno izraženih
crta lica, crne kose - da je na nekom nivou Caco osećao da bi
prijateljstvo sa njim bilo izdaja. Ali Caco je po prirodi bio toliko
društven i spreman za sklapanje prijateljstva da je probio tu
psihološku blokadu onog dana kada su zajedno prošli obuku sa
otrovnim gasom i završili povraćajući jedan pored drugog u jarku.
„Ovo neće ići glatko kao što on kaže”, šapnuo je Caco. „Do petka
ćemo biti u ratu sa gardom.”
Lorenco se nagnuo da mu šapne na uho: „Švajcarci mogu da me
poljube u moje italijansko dupe.”
Zato je Caco voleo tog momka...

Martina Langa, pekara iz Ulma, supruga je besno podigla sa sofe i

poslala u spavaću sobu da promeni košulju. Ne slušajući Elizabetine
proteste, frau Lang je brzo krenula za njim, ostavljajući dve žene u
dnevnom boravku dok je sipala vodu u čajnik i zveckala porcelanom i
srebrnim escajgom.
Hans Lang se vratio nameštajući čistu košulju i uzgred dlanom
nameštajući čuperke kose preko ćele na vrhu glave. U potpunosti je
izgledao kao čovek koji je od ponoći bio pored pećnica. „Mnogo se
izvinjavam”, rekao je na nesigurnom engleskom. „Nisam očekivao. Ja
sam uvek poslednji koji sazna takve stvari.”
Elizabeta i Mikaela su se izvinile što su upale i ukočeno su sedele,
čekajući da se frau Lang ponovo pojavi. Elizabeta je pokušala da malo
ćaska o tome kako je njegova radnja lepa, ali pekarov engleski nije bio
dorastao tom zadatku.
Kada je frau Lang donela poslužavnik sa čajem i kolačima, Mikaela
se gladno bacila na pecivo dok je Elizabeta stidljivo grickala. „Šta
možete da nam kažete o her Otingeru?”, upitala je.
Frau Lang je govorila, dok je njen muž sumorno sedeo na sofi,
izgledajući kao da želi da mu se vrati privatnost. „On je bio pravi stari
gospodin”, rekla je. „Živeo je na trećem spratu petnaest godina. Držao
se povučeno. Ne bih mogla da kažem da smo ga dobro poznavali. Često
je sebi kupovao pitu s mesom za večeru i možda poneki slatkiš
subotom. Plaćao je kiriju na vreme. Nije imao mnogo gostiju. Ne znam
šta još mogu da vam kažem.”
„Rekli ste da je bio profesor. Znate li nešto o njegovom radu?”,
pitala je Elizabeta.
„Penzionisao se posle rada na univerzitetu. Nemam pojma šta je
predavao, ali, kada je umro, našli smo mnogo knjiga u njegovom stanu.”
Frau Lang se obratila na nemačkom mužu. „Hans kaže da su uglavnom
bile naučne i tehničke, pa je možda to bila njegova oblast rada.”
„I nije imao rođake?”
„Nikoga. Vlasti su proverile, naravno. Morali smo da prođemo kroz
formalni postupak pre nego što nam je odobreno da prodamo njegove
stvari kako bismo podmirili neplaćeni deo ugovora o stanovanju.
Nismo prošli previše dobro u tome. Čovek nije imao imovinu vrednu
pomena. Još kolača?”
Mikaela je srećno klimnula glavom i prihvatila još jedno parče pre
nego što je upitala: „Jeste li ikada primetili nešto čudno na njemu?
Fizički?”
Frau Lang je odmahnula glavom. „Ne. Na šta uopšte mislite? On je
bio jednostavno stariji gospodin običnog izgleda.”
„Dakle, ništa nije ostalo u stanu?”, ubacila se Elizabeta, prekidajući
sestru.
„Ne. Naravno, primili smo nove stanare, jedan fini par koji ovde živi
od 2008.”
Elizabeta je blago odmahnula glavom. Pozvaće univerzitet i
proveriti može li da dođe do nekog od njegovih bivših kolega. Ovde
više nije imalo šta da se uradi.
Pekar je nešto grubo rekao na nemačkom.
„Hans me je podsetio”, rekla je njegova žena. „Zadržali smo malu
kutiju sa ličnim stvarima kao što su pasoš i stvari iz njegovog noćnog
stočića, za slučaj da mu se nekada pojavi neki srodnik.”
Sestre su se zgledale s nadom. „Možemo li da ih vidimo?” brzo je
upitala Elizabeta.
Frau Lang se ponovo obratila mužu na nemačkom i Elizabeta je
razabrala reči psovke dok je on ustajao sa sofe i kretao prema vratima.
„On će ih doneti. U podrumu su”, rekla je frau Lang mršteći se za
njim i sipajući još čaja.
Pekar se vratio za pet minuta sa kartonskom kutijom veličine
kofera. Bila je suva i čista, i očigledno je čuvana sa izvesnom pažnjom.
Predao ju je Elizabeti, promrmljao nešto svojoj ženi i kao da se izvinio
uz mali naklon.
Frau Lang je izgledala postiđeno. „Hans sada ide da malo odrema.
Želi vam srećan put kući.”
Elizabeta i Mikaela krenule su da ustanu, ali ih je pekar zaustavio u
tome mašući rukama i otišao u drugu sobu.
Kutija je bila laka; njen sadržaj premestio se u Elizabetinim rukama
kada ju je prebacila u krilo. Povukla je zadenute uglove poklopca i
zavirila unutra. Podigao se zadah ustajalosti i budi, vonj starog čoveka.
Naočare za čitanje. Naliv pera. Pasoš. Bronzana medalja na vrpci od,
koliko je mogla da razume, nemačkog udruženja inženjera. Čekovne
knjižice i izveštaji iz banke iz 2006. i 2007. godine. Bočice sa pilulama
koje je Mikaela pregledala i za čiji je sadržaj zaključila da su lekovi za
visok pritisak. Kutija za protezu. Izbledela fotografija u boji mladog
čoveka, možda samog Otingera, u odeći za pešačenje po prirodi na
strmom zelenom obronku. Na samom dnu bila je nezapečaćena
plastificirana koverta sa zalepljenom ceduljom, ispisanom crnim
mastilom i lepim rukopisom.
Elizabeta je podigla kovertu, na šta je frau Lang primetila da se u
njoj nalazi knjiga, jedina koju nisu prodali zbog posvete koja je u njoj
napisana. Elizabeta, koja je delimično razumela pisani nemački, polako
pročita posvetu u sebi, prevodeći je što je bolje mogla.

Za mog učitelja, mog mentora, mog prijatelja. Našao sam je kod

jednog preprodavca i ubedio ga da mi je proda. Ti ćeš je ceniti
više nego bilo ko drugi. To je, naravno, Tekst B. Kao što si me
uvek učio - B sadrži ključ. Jedanaesti septembar je svakako
znak, zar ne misliš tako? Nadam se da ćeš biti sa nama kada
dan M konačno dođe. K. Oktobar 2001.
 Ispod datuma je bio mali rukom nacrtan simbol.

Od pogleda na njega Elizabeti se zavrtelo u glavi.

Bilo je nečeg čudno poznatog u njemu, stvarnog i nestvarnog u isto
vreme, kao da ga je videla i ranije u davno zaboravljenom snu.
Pokušala je da se otrese tog osećaja dok je otvarala kovertu. Unutra
je bila tanka knjiga u mekom povezu. Kožne korice bile su jednostavne
i pohabane, tek malčice izuvijane. Stranice su malo požutele. Bila je to
stara knjiga u prilično dobrom stanju.
Kada je otvorila korice, glava joj se razbistrila brzo i efikasno kao da
je jako udahnula mirišljavu so.
Elizabeta je mislila da nikada pre nije videla tu gravuru, ali jedan
deo bio je prepoznatljiv poput njenog vlastitog odraza u ogledalu.
 Bilo je to izdanje iz 1620. Marlouove „Tragične povesti života i
smrti doktora Fausta”, i na prednjoj stranici bio je prikazan stari
čarobnjak u akademskoj odori kako stoji u magičnom krugu sa štapom
i knjigom, prizivajući đavola kroz pod. Đavo je bio krilato stvorenje sa
rogovima, šiljatom bradom i dugim izvijenim repom.
Ništa od toga nije ubrzalo Elizabetino srce ili joj naježilo kožu. Ništa
od toga nije učinilo da se oseća kao da se guši pod tesnim pokrovom za
glavu i odorom.
Uzrok njene uzrujanosti bilo je ono što se videlo okolo i unutar ivice
magičnog kruga.
Znaci sazvežđa.
Ovan, Bik, Blizanci, Rak.
Zvezdani znaci.
Mesec, Merkur, Venera, Sunce, Mars, Jupiter i Saturn, predstavljeni
u istom, tačno određenom poretku kao na fresci u Katakombama
Svetog Kalista.
A sa desne strane iza Faustove odore provirivale su Ribe,
postavljene uspravno, po svemu izgledajući kao čovek sa repom.
 Osam

Rim, leta gospodnjeg 37.

S umrak se pretvarao u noć dok su dva umorna dečaka trupkala

putem prema centru grada. Bledunjava četvrtina meseca mlitavo je
visila na crnom nebu, slabašno obasjavajući put. Dečaci su išli ćutke,
držeći se blizu smrdljivog središnjeg odvodnog kanala kako bi izbegli
još gore gomile otpada razbacane po putu ispred njih.
„Gde ćemo spavati?” uplašeno je upitao mlađi dok su prolazili kroz
mračnu uličicu.
„Nemam pojma”, prasnuo je stariji brat. Osetivši
sedmogodišnjakovu ojađenost, malo je popustio. „Otac mog prijatelja
Lucija kaže da on spava na stočnoj pijaci kad ostane u Rimu. Pronaći
ćemo sebi neko mesto tamo.”
Stegnuvši bratovu ruku, mlađe dete je zadrhtalo. Njegova široka
tunika jedva da ga je štitila od hladnoće.
„Jesmo li skoro stigli? Na stočnu pijacu?”, upitao je s nadom.
Kvint je zagunđao pošto je čuo varijantu tog istog pitanja najmanje
stotinu puta tog dana.
„Da, Sekste, uskoro ćemo naći neko toplo mesto da se odmorimo,
nakon što nešto pojedemo.”
Išli su u radionicu za proizvodnju cigle u severnom delu Rima, na
brdu Pinčo, i bili su iscrpljeni i gladni budući đa su u zoru krenuli iz
sela. Bar su prošli zidove i ušli u grad. Dva ogromna pretorijanca sa
amblemima škorpije prikačenim na grudne oklope na Porta Kapeni
napravili su im mnogo problema i pokušali da izvuku mito. Ali oni nisu
imali novčića, baš ništa, i morali su to da dokažu tako što su se skinuli
goli trpeći podrugivanje strašnih vojnika.
Kvint, stariji tri godine, pitao se da li je njegov otac izgledao kao ti
ljudi. Zadržale su mu se samo vrlo nejasna sećanja na njega. Bio je
detence kada je centurion otišao na aktivnu službu u Germaniju.
Njihova majka morala je da se snalazi samo uz pomoć dve starije ćerke
u održavanju malog imanja i čuvanju Kvinta i brata odojčeta.
Pre samo dve nedelje majka im je dobila obaveštenje o smrti muža
u bici protiv Heruska.3 Kada je potom saznala da je taj gad straćio
nakupljene plate na vino i kurve, mogla je samo da roni uzaludne suze.
Suočena sa zastrašujućim dugovima, ubrzo je prodala zemlju za
sitne pare bogatom patriciju. Ona i ćerke morale su da preživljavaju
kao najamne radnice i tkalje, ali teško je mogla sebi priuštiti da hrani
dvoje beskorisnih usta. Umesto da ih proda u roblje, donela je nešto
humaniju odluku da pošalje dečake njihovom ujaku da zarađuju za
boravak i život kod njega.
Sudeći po vonju, bližili su se stočnoj pijaci i proizvodnom kvartu
gde su se stambene kuće uzdizale na ostrvcima zemlje u moru
izuvijanih i uzanih uličica.
Prizemni spoljašnji zidovi stambenih kuća bili su izgrađeni od
kamena i bili su srazmerno čvrsti. Viši spratovi naginjali su se pod
opasnim uglovima i izgledali su prilično lomljivo, i dečaci su, zapravo, i
prošli pored bloka kuća koji se urušio. Zgrade su po danu služile kao
radnje koje su prodavale namirnice i jeftino oporo vino. Dečaci su se
vukli niz smrdljivu ulicu naspram sablasno belog sjaja kamenom
ozidane pijace, držeći se sredine i izbegavajući preteče senke.
Otvoreni prizemni ulični prozori zjapili su ka njima kao crne očne
duplje u lobanji leša. Mlađi dečak je zacvileo od straha kada se sapleo
na gomilu odvratnih otpadaka ispred kasapnice i naterao u pokret
grozni pokrov od pacova koji se nakupio na njima. Poslednjim
ostacima snage Kvint je uspeo da ga zadrži na nogama pre nego što je
dečačić pao u prljavštinu.
Pred njima se ukazao prazan obor za krave koji je delovao
primamljivo. Iz njega se pojavio namučen pas, zainteresovan da se
dočepa natrulog mesa pre nego što se pacovi ponovo dočepaju plena.
Mešanac je uspeo u tom pokušaju i odjurio je niz ulicu vukući namotaj
creva.
Kada su ušli u obor, Kvint se osvrnuo oko sebe i objavio: „Ovde
ćemo spavati.” Pozabavili su se skupljanjem naramaka razbacane
slame i sena, i napravili neku vrstu ležaja pored daščanog zida u
najdaljem uglu obora bez krova.
„Sutra nećemo morati da idemo daleko, zar ne, Kvinte?”, upitao je
mlađi dečak s nadom.
 Kvint uopšte nije bio siguran u to, ali je rekao sa odglumljenim
samopouzdanjem: „Ako rano krenemo, bićemo kod ujaka pre
podneva.”
Razvezao je uglove ćebeta koje je nosio prebačeno preko ramena
kao zavežljaj za put i izvadio poslednje ostatke njihovih skromnih
zaliha hrane. Dao je mlađem dečaku pola hleba i jabuku, i dvojica
dečaka sručili su se na postelju od slame pa počeli da jedu.

Balbil je čuo tupe udarce iznad glave, gvozdenu šipku koja je udarala po
kamenu, što je bio očekivani signal.
Podzemna odaja bila je dobro osvetljena počađavelim svetiljkama.
Bio je to veliki prostor - pedeset ljudi moglo je da se udobno smesti u
njemu, a stotinu ako se zbiju. Živih ljudi. Bilo je mesta za hiljade mrtvih
ako bi većina bila kremirana i smeštena u urne u rastresitim zidovima.
Odaja je bila nedavno dovršena. Kolumbarijum je čekao prvog stanara.
Tiberije Klaudije Balbil spusti svoju četkicu. Nije voleo da ga
prekidaju, ali bio je naviknut na to. Mnogi su ga tražili.
Bio je to čovek u tridesetim godinama, snažnog izgleda i sa
maslinastom kožom koja je ukazivala na njegovo pola egipatsko, a pola
grčko poreklo, imao je velik nos i urednu bradu koju je potkresivao
tako da dobije šiljat vrh, od čega mu je lice izgledalo kao neko oružje ili
klesarski alat. Razvezao je tuniku da mu bude udobnije, ali, pre nego
što se popeo uz stepenice, pritegnuo je pojas i navukao Ogrtač.
Balbil je gurnuo podna vrata i ušao u mauzolej. Pored zidova su bili
poredani grobovi i mrtvački sanduci. Svež leš, ne stariji od nekoliko
nedelja, obmotan platnom i položen u ćeliju u zidu, činio je da celo
mesto zaudara na smrt. Mauzolej je bio u vlasništvu njegove porodice
već nekoliko naraštaja. Bio je to dobar, stabilan izvor prihoda, ali zbog
njegovih nedavnih tajnih iskopavanja sada je imao i drugu svrhu.
Kada dođe njegovo vreme, zauvek će ovde počivati, ne iznad zemlje
sa takozvanim građanima, nego u podzemlju, među sebi sličnima.
Njegovi sledbenici takođe će počivati ovde. Radi ograničenog prostora
većina će ih biti kremirana. Ali on i njegovi sinovi i sinovi njegovih
sinova mogu da budu položeni - Sve njihovo meso i kosti - u svoj svojoj
slavi.
Čekala ga je jedna samotna prilika, lica zaklonjenog kapuljačom na
ogrtaču. Blago se naklonio Balbilu i rekao: „Ostali su napolju.”
Balbil je zajedno sa tim čovekom, Vibijem, izašao na zadnja vrata u
hladnu decembarsku noć. Našli su se u šumarku na samo nekoliko
koraka od Apijskog puta. Mauzolej je bio četvrtasta zgrada sa lučnim
svodom napravljenim od najbolje cigle. Balbilova vila nalazila se sa
druge strane šumarka.
Četvrtina meseca ponovo se pojavila iza iscepanih ljubičastih
oblaka. Pet figura u ogrtačima izašlo je iz senke ispod stabala voća.
Balbil ih je postrojio kao vojnu jedinicu ispred zida mauzoleja.
„Proučio sam tabele, i zvezde su naklonjene akciji”, obratio se Balbil
tim ljudima. „Noćas ćemo upaliti vatru. Iako će isprva biti mala, ona će
pokrenuti drugu, pa još jednu i još jednu sve dok, jednog dana, ne
nastane veliki spojeni plamen koji će progutati grad. A kada se to desi,
steći ćemo bogatstvo i moć kakve ne možemo ni da sanjamo. To piše u
zvezdama i znam da je to istina. Noćas ćemo okrenuti Rimljane protiv
tog novog hrišćanskog kulta. Mogu da vidim u zvezdama da će njegovi
sledbenici jednog dana postati moćni. Njihova poruka je zavodljiva,
kao hleb i igre za dušu. Mase će to, bojim se, prihvatiti poslušno poput
ovaca. Ako im dopustimo da postanu previše moćni, oni će biti
zastrašujući protivnici. Vibije je dobio moje instrukcije. Noćas ćete
proliti krv zato što je...”, udahnuo je da pojača efekat pa naglo ispljunuo
ostatak rečenice, „to ono što mi radimo.”
A ljudi su jednoglasno odgovorili: J ovo je ono što mi jesmo.”
Balbil ih je ostavio i vratio se u podzemlje gde su ga čekale četkice
za slikanje.
Šestoro ljudi ćutke se udaljilo. Koristeći se zaklonom koji su im
pružale grobnice i krošnje drveća na ivici pored Apijskog puta, uputili
su se na sever prema Rimu.
Posle izvesnog vremena naišli su na nejasni luk svetlosti treperave
svetlosti koju su bacale baklje postavljene sa obe strane široke kapije u
zidu. Prelazili su od jedne senke do druge, sve više se približavajući.
Dvojica pretorijanaca malodušno su zurili u baricu svetlosti od
baklji i trupkali nogama da se ugreju.
Vibije je krenuo u akciju. Isteturao se na glavni put, frfljajući reći
pijane pesme. Čuvari su se prenuli i zagledali u njega kada je izronio iz
tame, blago se povodeći. Zastao je da potegne iz nabrekle mešine sa
vinom.
Nastavio je svoj nestabilni prilazak, pa se teturavo zaustavio tačno
na domašaj ruke krupnijeg od dvojice stražara.
„Eh, momci, pustite me da prođem, hoćete li?”, rekao je zaplićući
jezikom.
Vojnik kao da se opustio, ali je i dalje držao ruku na jabuci svog
kratkog mača.
„Ovo je vreme noćne zabrane kretanja, pijana budalo - nikome nije
dozvoljeno da prođe.”
Vibije se zateturao još malo napred, nudeći mešinu s vinom. „Pijte,
gospodo moja, koliko god želite. Platiću vam za ulaz. Samo želim da
stignem kući.”
Levom rukom je zamahnuo mešinom u čuvarovo lice i, kada je
čovek podigao ruku da odbije udarac, Vibije je iznenada zamahnuo
nagore desnicom u kojoj je ispod tunike skrivao dugački bodež. Sečivo
se žarilo ispod čuvarove brade i uz mučno krckanje oštrica izbi na vrhu
njegove glave.
Drugi pretorijanac nije imao vremena da izvuče oružje. Drugi čovek
u ogrtaču prikrao se kroz tamu, stegao rukom čuvara oko grudi, a
drugom, slobodnom posegnuo za njegovom bradom. Povukao ju je
silovito i naglo, i začuo se glasan prasak kada je pretorijančeva kičma
pukla.
Oba leša su se zgrčila na hladnoj zemlji, pa sasvim omlitavela. Ostali
ljudi u ogrtačima okupili su se oko njih i pridružili se toj divljačkoj
koreografiji.
Kada su završili sa surovim poslom, delovi tela plutali su u barama
krvi kao komadi mesa u čorbi. Vibije je zavukao ruku u ogrtač i izvukao
srebrni medaljon na prekinutom lancu. Bio je to stilizovani krst,
Hristov monogram. Bacio ga je na krvavu masu i mahnuo ljudima da
prođu kroz Porta Kapenu u grad Rim.

Sirotinjska naselja u dnu Eskvilina nikada nisu bila tiha. Čak i kasno
noću, uvek je bilo vike, pijanih tuča i plača beba da poremete mir. U
ovoj larmi, kloparanje magarećih kopita i tandrkanje kolskih točkova
prošli su nezapaženo.
Vozač kola povukao je uzde ispred prljavog stambenog bloka na
uskoj sporednoj ulici na koju je pao veliki deo maltera sa fasade. Da
nisu bih podmićeni da ćute, gradski arhitekti osudili bi građevinu na
rušenje već godinama unazad.
Vozač je skočio na ulicu između kola i kuće i šapnuo: „Stigli smo.”
Nagomilana slama se pomerila i iz nje se pojavila jedna ruka, a
zatim i bradata glava. Visok čovek siđe sa kolica i strese slamu sa
ogrtača. Izgledao je istrošeno, mnogo starije od svojih trideset osam
godina, a duga kosa bila mu je obilno prošarana sedinom.
„Uz ove stepenice. Pokucaj triput na vrata”, rekao je vozač kola pa
otišao.
Stepenice su bile u mrklom mraku i Čovek je morao da nalazi put
opipavajući vrhovima sandala. Na gornjem odmorištu ispružio je ruku
i dodirnuo gruba drvena vrata. Oprezno je udario po njima celom
šakom.
Iznutra je čuo glasove i grebanje reze. Kada su se vrata otvorila,
iznenadio se koliko je ljudi bilo nagurano u malu, svećama obasjanu
sobu.
Čovek koji je otvorio vrata zagledao se u njega, pa doviknuo preko
ramena. „Sve je u redu. To je on.” Zatim je uzeo hladnu ruku posetioca i
poljubio je. „Petre. Presrećni smo što si došao.”
Unutra su apostola Petra obasuli izrazima naklonosti dok su
prisutni muškarci i žene nastojali da ga poljube, daju mu vode, udobno
ga smeste na jastuče.
Njegove posete Rimu nisu bile česte. To je bilo sedište neprijatelja,
previše opasno za redovne dolaske. Nikada nije znao u kakvom
raspoloženju bi Rimljani mogli da budu i jesu li raspisali nagradu za
njegovu glavu. Prošlo je samo četiri godine od Hristovog ubistva, ali su
hrišćani, kako su počeli da ih zovu, što se Petru mnogo više sviđalo od
„jevrejski kult”, narastali po brojnosti i postajali sve veći problem za
Rim.
Petar je uzeo zdelu supe od svog domaćina, kožara po imenu
Kornelije, i zahvalio mu.
„Kakvo je bilo putovanje iz Antiohije?”, upitao je kožar.
„Dugo, ali uživao sam u mnogo dobrote tokom puta.”
Jedan dečak, ne stariji od dvanaest godina, prišao mu je bliže. „Mora
da ti nedostaje porodica”, rekao je kožar, gledajući u svog sina.
„Nedostaje.”
„Je li tačno da si bio tamo kada je Hristos uskrsnuo iz mrtvih?”,
upitao je dečak.
Petar klimnu glavom. „Žene, one su zatekle prazan grob. Pozvale su
mene i mogu da ti posvedočim, momče, on jeste uskrsnuo. Umro je za
nas, a onda ga je Bog pozvao sebi.”
„Koliko dugo ćeš ostati među nama?” upitao je Kornelije,
sklanjajući dečaka u stranu.
„Dve nedelje. Možda i manje. Tačno onoliko koliko je potrebno da se
sretnem sa starešinama i procenim novog cara, Kaligulu.”
Kornelije je napućio usne. Da su bili na ulici, sigurno bi pljunuo.
„Mora da bude bolji od Tiberija.”
 „Nadam se da si u pravu. Ali u Antiohiji su mi putnici rekli da se
progoni nastavljaju, da našu braću i sestre i dalje muče i ubijaju.”
Kornelije se kobno osmehnuo. „Pre nekoliko godina progonili su
nas što smo Jevreji. Sada nas progone što smo hrišćani. Ako ne
poljubimo cara u dupe i ne pomolimo se Jupiteru, nastaviće da nas
progone.”
„Koji izgovor vlasti koriste?” upitao je Petar žvaćući parče hleba.
„Bilo je ubistava. Građani su nalaženi isečeni na komade, sa našim
simbolima i monogramima pronađenim u blizini.”
Petar je uzdahnuo i spustio zdelu. Sve oči u prostoriji bile su uprte u
njega. „Svi znamo da takva zverstva ne mogu imati nikakve veze sa
sledbenicima našeg Gospoda. Naša religija je religija ljubavi i mira -
samo jedna žrtva je podneta za nju, Hristos sam, i njegova surova smrt
iskupila je naše grehe za večnost. Ne, to klanje mora da je delo neke zle
sile koja slobodno luta ovim svetom sukoba i patnji. Izgovorimo sada
nekoliko reći molitve. Sutra možemo početi da razgovaramo o tome
šta se mora uraditi.”

U oboru za stoku dva brata ležali su jedan uz drugog na slami ispod

ćebeta.
Mlađi dečak počeo je da plače, isprva tiho, zatim glasnije.
Kvint je otvorio oči. „Zaveži! Šta je s tobom? Bio sam zaspao!”
„Bojim se”, jecao je Sekst.
„Tiho! Neko bi mogao da te čuje.” Dečak je svejedno nastavio da
jeca i Kvint isproba drugačiji pristup. „Čega se bojiš?”
„Bojim se da će nas se dočepati veštice.”
„Ne budi blesav. Svi znaju da veštice žive samo na selu. One ne
dolaze u grad. Vojnici bi ih uhvatili i libili.”
„Šta je sa lemurima?”
Kvint se umirio, kao da bi želeo da ga brat nije podsetio na njihovo
postojanje.
Lemuri, oni s repovima, nemilosrdni i gladni duhovi koji vrebaju
oko kuća i goste se ljudima.
„Ti si jedan mali glupan”, reče Kvint. „Lemuri se ne vrzmaju oko
obora za stoku. Smiri se i spavaj. Sutra nas čeka dug put.”
„Obećao si da će put biti kratak”, zacvilelo je dete.
„Kratak, dug, ne razmišljaj o tome, samo spavaj!”
Sekst je imao noćnu moru. Očajnički je pokušavao da trči kroz močvaru
bežeći od demona. Grozničavo se istrgnuo iz zloduhovog stiska i
zagazio kroz glib. Kada mu je lepljivo blato zapljusnulo lice, osetio je
kako ga demon grabi za noge, vukući ga dole. Močvarna voda prekrila
mu je lice. Pokušao je da udahne, ali niz grlo mu je potekla voda
bakarnog ukusa.
Na svu sreću, probudio se.
Onda je počeo pravi košmar.
Okrenuo je glavu. Čovek je sedeo njegovom bratu na grudima i
ubadao ga bodežom. Grimizni mlaz šiknuo je iz rasekotine na
njegovom vratu. Vrela krv prskala je po Kvintovom licu i ušla i u
njegova usta.
„Kvinte!”
Bilo je dovoljno mesečine da vidi napadačev ogrtač i tuniku koji su
se zgužvali i zadigli mu se iznad struka. Nešto mu je izlazilo iz leđa, i
poigravalo i treperilo u vazduhu.
Pritisnulo ga je nešto veoma teško i prigušilo mu nove krike. Čovek
je pritisnuo i njegove grudi. Čovek sa mrtvim očima. Kada je video nož
kako je sevnuo prema vratu, čvrsto je sklopio oči moleći se da još uvek
sanja.

Klanje i kasapljenje je brzo završeno. „Stavi im glave ispod slame, ali

nemoj previše da ih skrivaš”, naredio je Vibije. „Sve ostalo umotaj u
džak. Napravi osam paketa i pobrini se da u svakom bude ruka ili
stopalo.”
Ubice su krenule niz uličicu prema jednoj od radnji pored stočne
pijace, noseći u rukama grozne proizvode svog rada. Zastali su pored
otvorenog prozora koji je preko dana postajao tezga u visini struka.
Bila je to mesara, jedina u ulici obeležena golubicom, jednim od
hrišćanskih simbola.
Vibije je stao na sklopljene ruke koje mu je podmetnuo njegov
sunarodnik pa se prebacio preko tezge. Bešumno se dočekao na pod od
grubo tesanih dasaka i odšunjao se u unutrašnji deo prostorije, gde je
stao kao ukopan kada je čuo duboko, grleno struganje.
Polako je krenuo napred dok sve dok nije mogao da proviri iza
zavese u zadnji deo radnje. Mesar je glasno hrkao, a pored njegovog
kreveta ležao je prevrnut vinski krčag. Vibije je popustio stisak na dršci
svog mača.
Uverivši se da čovek čvrsto spava opijen vinom, vratio se nazad do
prozora.
Otvorio je vrata ormara za meso ugrađenog u kameni zid ispod
tezge, pružio ruku unutra i počeo da izbacuje hladne smotuljke kroz
prozor u ruke koje su ih spremno Čekale.
Zamenio ih je paketima toplog, svežijeg mesa. Kada je završio,
iskočio je kroz prozor i ponovo se stopio sa senkama.

Već je bilo svanulo kada je Balbil završio fresku, ali zimsko sunce nije
prodiralo u podzemlje. Uljana isparenja iz svetiljki pekla su mu pluća,
ali bila je to mala cena za jednu noć zadovoljavajućeg rada. Vibije mu je
preneo vest da je krv zaista prolivena s razlogom. Hrišćani će biti
optuženi za pokolj izvršen nad najboljim sinovima Rima, dvojicom
pretorijanaca. A još odvratnije, sada će biti optuženi i za ubistvo
rimske dece i prodaju njihovog mesa. Povrh svega, freska mu se
dopadala.
Može li novi dan početi povoljnije?
Ponovo se čulo lupanje gvožđa o kamen.
Na vrhu stepeništa Vibije otvori kapak i šapnu mu nešto.
„Agripina? Ovde?”, upitao je Balbil u neverici. „Kako je to moguće?”
Vibije je slegnuo ramenima. „Ona je u kolima. Hoće da je snesu dole
u grobnicu.”
„To je neverovatno! Kakva žena! Pobrini se da joj kola budu
zaklonjena od ulice.”
Julija Agripina. Avgustova praunuka. Kaligulina incestuozna sestra.
Žena cara Klaudija. Najmoćnija žena u Rimu.
I jedna od nas, pomisli Balbil.
Agripiriu su njene sluge unele na nosiljci i pažljivo je spustile niz
stepenice pre nego što su je pažljivo spustile na pod. Balbil je poznavao
njene ljude. Njima se moglo verovati.
Agripina je bila umotana u pokrivače, a glava joj je počivala na
svilenom jastuku. Bila je bleda i izmoždena i trzala se od bola, ali njena
lepota probijala se na površinu čak i u ovom krhkom stanju.
„Balbile”, rekla je. „Morala sam da dođem.”
„Gospodarice”, odgovorio je, padajući na kolena i posežući za
njenom rukom. „Trebalo je da me pozovete. Ja bih došao kod vas.”
„Ne, htela sam da se ovo dogodi ovde.” Okrenula je glavu prema
zidu. „Tvoja freska - završena je!”
„Nadam se da vam se sviđa.”
„Svi znaci Zodijaka. Divno nacrtani i tvojom vlastitom rukom kako
vidim”, rekla je, gledajući u njegove prste umazane bojom. „Ali reci mi:
ovaj niz planeta - šta to znači?”
„To je mali lični doprinos, gospodarice. Mesec, Merkur, Venera,
Sunce, Mars, Jupiter, Saturn. Ovo je bio raspored planeta na dan kada
sam ja rođen pre trideset tri godine. Sada dovodim u pitanje svoju
odluku. Trebalo je da izaberem vaš raspored. Mogu da nanesem novi
sloj maltera.”
„Besmislica, dobri moj proroče. Ovo je tvoja grobnica.”
„Naša grobnica, gospodarice.”
„Insistiram da ostaviš fresku kakva jeste.”
Začuo se slabašan plač ispod njenog ćebeta.
„Gospodarice!”, reče Balbil. „Dogodilo se!”
„Da. Pre samo dva sata”, slabašno odgovori Agripina. „Posle svih
ovih godina i svih tih jebenih muškaraca, konačno: moje prvorođenče.”
Jedna od Agripininih sluškinja podiže pokrivač da otkrije sićušnu
ružičastu bebu. Agripina skloni pokrivač sa odojčeta u stranu i
ponosno reče: „Vidiš. Dečak je. Ime mu je Lucije Domicije Ahenobarb.”
„Ovo je čudesno”, preo je Balbil. „Istinski čudesno. Mogu li da
vidim?”
Ona okrenu bebu. Imala je savršen ružičast rep koji se energično
uvijao.
„Tvoje krvno nasleđe je jako”, reče Balbil sa divljenjem.
„Pretpostavljam da car ne zna?”
„Taj smeteni, jadni starac ne zna čak ni da ga ja imam! Naš brak je
potpuno apsurdan.” Agripina zatim nastavi: „Ovo je između tebe i
mene. Ti si me počastvovao titulom gospodarice, ali ti, Balbile, moj
veliki astrolože, ti si moj gospodar.”
Balbil nakloni glavu.
„Hoću da znam za ovog dečaka”, reče ona. „Reci mi šta ga čeka.”
Balbil je pažljivo čitao tabele. Znao je svaki dan u nedelji napamet,
gotovo i svaki sat. Ustao je i vrlo svečano izrekao proročanstvo.
„Dečakov rodni znak, Strelac, u skladu je sa Lavom na kome se sada
nalazi Mesec. Pošto Mesec predstavlja tebe, gospodarice, ti i dečak
imaćete harmonične odnose.”
„Ah, odlično”, zadovoljno će Agripina.
„Planeta koja upravlja ovim dečakom i koja je njegov nebeski znak
veoma je povoljna. To je Saturn, zla planeta.”
Ona se osmehnu.
„A njegov Mesec se nalazi u osmoj kući, kući smrti. Ovo ukazuje na
visok položaj, velike prihode, počasti. Jupiter je u jedanaestoj kući, kući
prijatelja. Odavde će proisteći najveće bogatstvo i velika slava,
ogromna moć.” Spustio je glas. „Postoji samo jedno upozorenje.”
„Kaži mi ga”, reče Agripina.
„On je u ravni sa Marsom. Ovo će poslužiti umanjenju njegove velike
sreće. Kako, ne mogu da kažem.”
Ona uzdahnu. „To je dobro predviđanje. Reći drugačije bilo bi
neistina. Ništa nije savršeno u našem svetu. Ali reci mi, Balbile, hoće li
moj sin biti car?”
Balbil sklopi oči. Osetio je kako ga rep pecka. „On će biti car”, rekao
je. „Uzeće ime Neron. I biće savršeno zao. Ali moraš znati ovo: ti sama,
njegova rođena majka, možda ćeš biti među mnogima koje će on ubiti.”
Agripina jedva da je i trepnula. Nameštajući odeću pre polaska,
jednostavno reče: „Neka bude tako.”
 Devet

E lizabeta je držala tanku knjigu u rukama, opipavajući njene glatke

korice i mirišući ustajalost požutelih i pucketavih pergamentnih
stranica. Imala je samo šezdeset dve stranice, a ipak je osećala da u njoj
ima nečeg više od vrednosti antikvarne knjige.
Tražila je samo da je pozajmi, ali frau Lang je navaljivala da je uzme.
„Šta ako je vredna?” pitala je Elizabeta.
Frau Lang je stišala glas naginjući glavu prema zidu koji ih je
razdvajao od njenog muža. „Sumnjam da za nju možete kupiti i veknu
hleba, ali, ako dobijete neki novac, dajte ga crkvi. Mojoj večnoj duši
koristila bi neka pomoć.”
Koverta sa uredno ispisanom enigmatičnom porukom ležala je na
Elizabetinom pisaćem stolu u Papskoj komisiji za sakralnu arheologiju.
Kao što si me uvek učio - B sadrži ključ.
Šta je značilo B? Ključ za šta?
Jedanaesti septembar je svakako znak...
Znak? Šta je Otinger smerao i ko je bio pisac poruke? K?
I taj čudni simbol, neodređeno astrološki, neodređeno
antropomorfan. Šta je on predstavljao? I zašto joj je bio tako poznat?
Elizabeta ga je crnim flomasterom nacrtala na beloj tabli za beleške
i često je skretala pogled ka njemu.
Čula je ženske glasove koji su dopirali iz hodnika i nadala se da neke
od časnih sestara iz instituta ne dolaze da je pozovu da s njima popije
kafu. Htela je da zatvori vrata, ali to bi, pomislila je, bilo nepristojno.
Zato je okrenula stolicu na drugu stranu kako bi izbegla kontakt očima.
Glasovi su se udaljili. Otvorila je pretraživač u svom kompjuteru i
ukucala: Marion - Faust - B.
Na ekranu se pojavilo mnoštvo rezultata. Počela je da pregleda
članke i nije ni primetila kako je proleteo čitav sat, ni da profesor De
Stefano pokušava da joj privuče pažnju, kuckajući po vratima u
silovitom ritmu.
Juče je pozajmila Mikaelin mobilni telefon i podnela mu kratak
izveštaj već sa aerodroma, ali ovog jutra on je nestrpljivo želeo da
sazna još.
„Dakle?”, upitao je pomalo osorno. „Šta sve to znači?”
„Mislim da znam šta je to B”, rekla je ona.
De Stefano je zatvorio vrata kancelarije i seo na drugu stolicu.
Ona je već imala čitave stranice ispisanih beležaka. „Postoje dve
verzije ’Fausta^ Tekst A i Tekst B. Komad je izveden u Londonu
devedesetih godina 16. veka, ali prva objavljena verzija, takozvani
Tekst A, nije se pojavila do 1604, jedanaest godina posle smrti Marloua.
Godine 1616. objavljena je druga verzija drame, Tekst B.” Pregledala je
svoje beleške. „Izostavljeno je 36 redova iz onog prvog, ali je dodato
676 novih.”
„Čemu dve verzije?”, hteo je da zna De Stefano.
„Izgleda da to niko ne zna. Neki stručnjaci kažu da je Marlou
napisao Tekst A, koji su drugi prepravili posle njegove smrti u Tekst B.
Neki kažu da je napisao oba. Neki kažu da su oba različiti proizvodi
glumačkog pamćenja godinama posle izvođenja.”
„A šta to znači za nas? Za našu situaciju?”
Elizabeta je frustrirano podigla ruke. „Ne znam. Imamo sakupljene
činjenice koje bi mogle da budu međusobno povezane, mada nije jasno
na koji način. Imamo kolumbarijum iz prvog veka, sa skoro stotinu
kostura - muškaraca, žena i dece, i svi imaju repove. Postoje dokazi o
požaru, koji se možda podudara sa smrću tih ljudi. Zidovi su ukrašeni
kružnim motivom astroloških simbola prikazanih u specifičnom
poretku. Uspravni znak Riba svakako se može posmatrati kao da ima
dvostruko značenje. Imamo dve posmrtne fotografije starca, Bruna
Otingera, s repom i brojevima tetoviranim na leđima. Ne zna se šta ti
brojevi znače. Imamo dramu Kristofera Marloua koja je bila u
vlasništvu tog čoveka. Nju mu je dala druga osoba, izvesni K. U poruci
je napisano da je ’B ključ’ i da je 11. septembar bio znak. Knjiga iz 1620.
je takozvani Tekst B. Na prednjoj strani knjige prikazan je Faust kako
priziva đavola stojeći u krugu astroloških simbola ispisanih u potpuno
istom poretku kao u krugu na fresci u kolumbarijumu. To su činjenice.”
Samo što, pomislila je Elizabeta, postoji još jedna koju je čuvala
samo za sebe: nejasna slika odvratne kičme njenog napadača iz one
užasne noći kada je Marko ubijen. Imala je sve jači osećaj nelagode
zbog povezanosti te košmarne vizije i sve uvrnutijih i zlokobnijih
misterija koje je razotkrivala.
De Stefano je nervozno protrljao ruke kao da ih pere. „Dakle nismo
u stanju da ih povežemo u smislenu hipotezu?”
Ona slegnu ramenima. „Po onome što ja znam o tom dobu,
astrologija je bila veoma važna za Rimljane. Aristokrate i običan svet
podjednako su pridavali veliku važnost moći predviđanja sadržanoj u
tabelama zvezda. Možda su za ovaj određeni kult ili sektu zvezde i
planete imale neuporedivu važnost. Fizička abnormalnost članova
očigledno ih je činila drugačijim od većine savremenika. Znamo da su
se držali jedni uz druge u smrti. Ne treba previše naprezati maštu da se
zamisli kako su u životu bili povezani na neki kulturološki ili ritualni
način. Možda su se intenzivno vodili astrološkim tumačenjima. Ili su
možda stvarno bili sekta astrologa. Sve je ovo čisto nagađanje.”
„A ti misliš da je taj kult ili sekta možda opstao do današnjih dana?”,
upita De Stefano u neverici. „Je li to ono što nam Otinger govori?”
„Ja ne bih išla toliko daleko”, rekla je Elizabeta. „To bi nas odvelo
preko granica opravdanih spekulacija. Za početak, moramo da
razumemo poruku na koverti i da dešifrujemo značenje tetovaža.”
De Stefano je svakog dana izgledao sve istrošenije i sve bleđe, i ona
je počinjala da se brine za njegovo zdravlje. Izgledalo je da se muči i sa
jednostavnim odupiranjem o doručja stolice dok ustaje. „Pa, dobra vest
je da mediji još nisu načuli za kolumbarijum. Loša vest je da zasedanje
konklave počinje za četiri dana i, kako se ono bliži, moji pretpostavljeni
sigurno će postajati sve nervozniji zbog rizika od curenja. Zato, molim
te, nastavi da radiš i da me redovno izveštavaš.”
Elizabeta se okrenula prema ekranu kompjutera, pa zastala.
Zaključila je da bi trebalo da posveti nekoliko minuta molitvi. Kada je
htela da sklopi oči, spazila je naslov članka na vrhu sledeće stranice sa
rezultatima pretrage i, na svoju sramotu, uhvatila je sebe kako otvara
link i odlaže molitvu.
Naslov je glasio: Marlouovo društvo poziva da mu se šalju članci u
čast obeležavanja 450. godišnjice rođenja Kristofera Marhua.
U uglu je bila fotografija čoveka blagog izgleda i retke svetle kose,
predsednika Marlouovog društva. Zvao se Evan Haris i bio je profesor
engleske književnosti na jednom od koledža Univerziteta Kembridž u
Engleskoj.
Objava na internet stranici udruženja bila je međunarodni poziv na
slanje akademskih radova koji će biti objavljeni u formi knjige 2014.
godine na važnu godišnjicu Marlouovog rođenja.
 Pregledavši Harisovu biografiju, Elizabeta je saznala da je on
stručnjak za Marloua koji je, između ostalih stvari kojim se bavio, pisao
o razlikama između A i B teksta „Fausta.”
Nije se morala dugo truditi da pronađe link sa njegovim kontaktom
i otkuca mu kratak imejl.

Profesore Hanse,
Tokom mog istraživačkog rada u Rimu, nedavno sam na poklon
dobila primerak Marlouovog „Doktora Fausta” iz 1620. godine.
U prilog sam stavila skeniranu prednju stranicu kako biste
mogli da je pregledate. Imam mnogo pitanja o temi Tekst A
protiv Teksta B i pitala sam se da li biste vi mogli da mi
pomognete. Pošto je stvar prilično hitna, šaljem vam svoj broj
telefona u Rimu.

Oklevala je pre nego što se potpisala kao Elizabeta Čelestino. Nije

mogla da se seti kada je poslednji put ispisala svoje prezime na bilo
čemu osim nekog zvaničnog državnog formulara. Izgledalo je da je u
poslednje vreme uglavnom dovoljno da se predstavi kao sestra
Elizabeta, ali pomislila je da to ne bi bilo dovoljno za univerzitetskog
profesora iz Kembridža.
Elizabeta je ponela Marlouovu knjigu u kopirnicu, blago je naslonila
na staklo štampača i skenirala prednju stranicu koju će prikačiti u svoj
imejl.
Dok se vraćala u kancelariju, ponovo je videla visokog mladog
sveštenika. Stajao je pored vrata i po položaju njegove glave bila je
sigurna da je zurio pravo u simbol na njenoj tabli za beleške.
Kada je stigla do polovine hodnika, postrance ju je pogledao i žurno
se udaljio kao uplašeni jelen.
Elizabeta se uznemireno vratila za pisaći sto, prikačila fajl sa
koricom Marlouove drame u imejl za Harisa i poslala ga. Osetila je
potrebu za šoljom jake kafe.
U kantini su bile dve časne sestre koje su pile kafu. Ona ih je znala
po imenu, ali ništa više od toga. Blago se nakašljala. „Izvinite, sestre,
pitam se da li biste mogle da mi kažete ime onog vrlo visokog mladog
sveštenika u ovom odeljenju?”
Jedna časna sestra odgovori: „To je otac Paskal. Paskal Trambli. Mi
ga ne poznajemo. Došao je istog dana kad i vi. Ne znamo šta radi ovde.”
Druga sestra dodade: „A opet, ne znamo ni šta vi radite ovde.”
 „Ja sam ovde zbog jednog specijalnog projekta”, odgovorila je
Elizabeta, držeći se instrukcija profesora De Stefana o tajnosti.
Prva časna sestra othuknu. „To je i on rekao.”
U njenoj kancelariji zvonio je telefon kada se vratila.
Glas je bio engleski. „Halo, pokušavao sam da dobijem Elizabetu
Čelestino.”
„Ovde Elizabeta”, odgovorila je sumnjičavo. Ovo je bio prvi put da je
telefon u njenoj kancelariji zazvonio.
„O, zdravo, ovde Evan Haris, u vezi sa imejlom koji ste poslali.”
Ona je već dugo bila izvan akademskih krugova, ali nije mogla da
veruje kako su u međuvremenu ljudi postali toliko predusretljivi kada
su u pitanju molbe za pomoć. „Profesore Harise! Prilično sam
iznenađena što ste mi se tako brzo javili!”
„Pa, obično sam malo tromiji kad je u pitanju moja elektronska
pošta, ali ovaj primerak ’Fausta’ koji ste nabavili - imate li ikakvu ideju
šta ste dobili?”
„Mislim da imam, ugrubo, ali nadam se da vi možete dodatno da me
obavestite.”
„Svakako se nadam da je držite negde na sigurnom, pošto postoje
samo tri primerka izdanja iz 1620. za koje se zna i svi se nalaze u
velikim bibliotekama. Mogu li da pitam gde ste ga nabavili?”
Ona odgovori: „U Ulmu.”
„Ulmu, kažete! Neobično mesto da na njemu završi ovakva knjiga,
ali možda možemo da uđemo u njeno poreklo na nekom kasnijem
sastanku. Rekli ste da imate pitanja o tekstovima A i B?”
„Tako je.”
„Ako mogu da pitam, radite li vi na univerzitetu?”
Elizabeta je oklevala, jer bi odgovor na ovo neizbežno vodio do još
pitanja. Ali bila je po prirodi sklona da bude onoliko iskrena koliko joj je
dozvoljeno da bude. „Zapravo, ja radim za Vatikan.”
„Stvarno? Zašto je Vatikan zainteresovan za Kristofera Marloua?”
„Pa, recimo samo da je priča o Faustu povezana sa nekim radom o
stavovima Crkve u šesnaestom veku za koji sam ja zadužena.”
„Shvatam”, otegnuto je rekao Haris. „Pa, kao što možete da
zaključite po mom munjevitom odgovoru, ovaj vaš Tekst B veoma me
interesuje.
Možda bih mogao da dođem u Rim, recimo prekosutra, da ga lično
vidim i, ako budete imali strpljenja da me slušate, mogu vam ispričati
verovatno i više nego što vas zanima o razlici između ’Fausta’ A i B.”
 Elizabeta je smatrala da bi to bilo izvanredno korisno i dala mu je
adresu instituta na Via Napoleone. Ali, kada je prekinula vezu, upitala
se da li je trebalo da doda: „Uzgred, profesore, treba da vam kažem da
sam ja časna sestra.”

Trg Mastai bio je pust, a samostan tih. Elizabeta je bila srećna što se
nalazi u miru svoje skromno nameštene sobe. Sat ranije navukla je
zavese i skinula slojeve sveštene odore pre nego što je sa
zadovoljstvom obukla spavaćicu koja je u poređenju sa odećom od
maločas bila bez težine.
Prikrao joj se nekakav osećaj da joj odora postaje sve teža i da je
guši. Kada je tek obukla odoru posle polaganja zakletve, bilo je nečeg
čarobno lakog u njoj, kao da su metri crnog platna bili tek tanka gaza.
Ali proteklih nekoliko dana u sekularnom svetu autobusa i aerodroma,
gradskih ulica i mladih žena u opuštenim prolećnim haljinama,
neprimetno su ostavljali traga na njoj. Potpuno svesna sebe, Elizabeta
se dala u žarku molitvu za oproštaj.
Posle toga je bila spremna za spavanje. Iako joj je molitva pomogla
da umiri dušu, osećala je da nije ništa bliže objašnjenju kostura u
Katakombama Svetog Kalista. Sutra će se udubiti u „Fausta” i Tekst B i
saznati što više može pre nego što profesor Haris dođe. Ali prvo je
morala da prebrodi ovu noć ispunjenu nemirom. Stari košmari o
napadu koji je preživela ponovo su se pojavili i izmešali se sa skorijim
užasima. Sada je strepela od zbrkanog noćnog sveta lavirinata
ispunjenih zlokobnim ljudskim ostacima i gadnim demonima sa
čudovišnim ogoljenim repovima.
Uz još jednu, poslednju molitvu da bezbedno provede noć, Elizabeta
se uvukla pod hladni pokrivač i isključila svetlo.

Kada se svetlo kod Elizabete ugasilo, Aldo Vani bacio je opušak u

fontanu i zapalio novu cigaretu. Diskretno se vrzmao po Trgu Mastai
već sat vremena ili nešto malo više, motreći na prozore na spratu gde
su bile spavaonice. U dlanu je skrivao dogled na sklapanje i, kada je bio
siguran da nema prolaznika, redom je osmatrao sve osvetljene
prozore. Za dve sekunde, koliko je Elizabeti trebalo da navuče zavese,
on ju je opazio. Treći sprat, četvrti prozor sa zapadne strane zgrade.
Želeo je da se i njen i ostali prozori na gornjim spratovima zamrače pre
nego što krene u akciju.
 Bili su mu potrebni samo rezač za staklo sa dijamantskim vrhom i
mala vakuum-guma da tiho ukloni staklo na prozoru učionice u
prizemlju sa zadnje strane škole. Napolju je bio spreman da se kladi u
sopstveni život da objekat nije zaštićen alarmom i zadovoljno je
zagunđao kada je otvorio prozor i tiho se uvukao unutra. Koristeći
tanku baterijsku lampu, provukao se između nizova malih klupa.
Hodnik je bio mračan, osim crvenog sjaja tabli koje su pokazivale izlaz
na oba kraja. Njegovi gumeni đonovi nisu stvarali nikakav šum na
stepenicama na zapadnoj strani samostana.

Oči sestre Silvije otvoriše se na poznati osećaj da je bešika pecka. Iz

dugog iskustva znala je da ima manje od dva minuta pre nego što
pretrpi nezgodu. Krenula je u prvi od nekoliko noćnih odlazaka u
zajednički toalet.
Bio je to put koji je počinjao pripremanjem njenih artritičnih kolena
da izdrže težinu teških kukova. Zatim je morala da ugura natekla
stopala u papuče i skine kućnu haljinu sa vešalice. Sa još manje od
minut preostalog vremena, pritisnula je kvaku.

Vrata stepeništa na trećem spratu škripala su svojim suvim šarkama,

tako da je Vani morao da ih otvara vrlo polako. Hodnik je bio previše
osvetljen za njegov ukus. Na oba kraja bile su noćne svetiljke, kao i
jedna u sredini. Odvrnuo je sijalicu iz one najbliže i zastao da prebroji
vrata. Bio je siguran da četvrta vrata na strani prema trgu odgovaraju
četvrtom prozoru sa iste strane zgrade. Bilo bi bolje da su otključana,
ali to i nije bilo važno. Retka su bila vrata koja su mogla da ga zadrže
više od nekoliko sekundi, naročito u starim zgradama. U najgorem
slučaju, uz udarac ramenom u vrata, bez obzira na buku, zabio bi joj
nož u vratnu arteriju za tili čas i sišao niz stepenice pre nego što bi iko
stigao da digne uzbunu.
Ovog puta neće omanuti. Obećao je to K-u. Zadržaće se samo toliko
da vidi kako joj krv šiklja iz vrata dok arterijski pritisak opada na nulu.

Sestra Silvija oprala je ruke i polako se odgegala nazad u hodnik. Njena

soba bila je dvoja vrata niz hodnik od Elizabetine. Zatreptala je. Hodnik
je izgledao mračnije nego pre.
Prestala je da trepće.
 Na Elizabetinim vratima stajao je neki čovek.
Za slabašnu staru ženu koja peva crkvene pesme tihim, mekim
glasom, umela je da ispusti zadivljujuće prodoran vrisak.
Vani je sklonio ruku sa kvake i mirno procenio kakve su mu
mogućnosti na raspolaganju. Trebalo bi mu deset sekundi da dotrči do
kaluđerice koja je vrištala i ućutka je. Trebalo bi mu deset sekundi i da
provali vrata i završi posao zbog koga je došao. Trebalo bi mu tri
sekunde da otkaže svoju misiju i nestane niz stepenice.
Doneo je odluku i pritisnuo kvaku na Elizabetinim vratima. Bila su
zaključana.
Ostala vrata počela su da se otvaraju.
Kaluđerice i iskušenice pohrlile su u hodnik, dozivajući jedna drugu
dok je sestra Silvija nastavila da proizvodi vrisak sa visokim brojem
decibela.
Elizabeta se prenula iz sna i počela da opipava u potrazi za
prekidačem lampe.
Otvorilo se još vrata. Vani je imao Sve manje mogućnosti. Znao je
da postoji samo jedna stvar gora od neuspeha, a to je da bude uhvaćen.
Kada je Elizabeta otključala vrata i naglo ih otvorila, videla je kako
čovek obučen u crno nestaje niz stepenice.
 Deset

Kembridž, Engleska, 1584.

B ile su Cveti.
Prošle su četiri duge godine.
Svaki minut svakog sata svakog dana vodio je ka ovom trenutku.
Njegovoj konačnoj diplomskoj raspravi.
Na mnogo načina, život studenta stipendiste bio je jednako
naporan kao i život težaka ili zanatlije. Šest dana nedeljno, buđenje u
pet ujutro i odlazak u kapelu. Zatim doručak i predavanja o logici i
filozofiji. Podnevni obrok u jedanaest sati, ne više od komadića mesa,
hleba i malo čorbe, zatim časovi grčkog i retorike. Celog mučnog
popodneva, studiranje debate i dijalektičkih rasprava, intelektualni
teniski meč za obuku mladih umova. Večera tek malo bolja od ručka, pa
učenje do devet sati kada je dan bio završen za sve osim za njega. Dok
su cimeri spavah, on bi sedeo u najdaljem uglu sobe i pisao dragocene
stihove još sat ih dva. Nedelje jedva da su bile malo lakše.
Kada bi ostao sam, koračao je po prašnjavim podnim daskama
ispred učionice u jednostavnoj crnoj odori. Kroz zatvorena vrata
mogao je čuti kako se publika kreće da zauzme svoja mesta na galeriji.
Retki među njima su ga podržavali, ali većina su bili iscerena rulja koja
bi više uživala, gledajući ga kako propada.
Uspeh bi značio dobijanje diplome i automatski prijem u krugove
majstora umetnosti.4 Odatle, London bi se otvorio pred njim kao
ostriga. Neuspeh bi značio ponižavajući povratak u Kenterberi i život u
anonimnosti.
Stegnuo je pesnice, skupljajući odlučnost.
Meni su suđena velika dela. Suđeno mi je da zgazim sitne umove pod
svojim čizmama i smrvim im lobanje kao ljuske jaja.
Norgejt, predsednik profesorskog veća Koledža Benet, visok i
usukan, otvorio je vrata i objavio: „Kristofere Marlou, čekamo te.”

Četiri godine ranije Marlou je došao iz Kenterberija u Kembridž, što je

bilo putovanje od sedamdeset milja ili tri dana žalosnog truckanja na
kolima s repom i slušanja brbljarija seoskog sveta. Trgovac na čijim
kolima se vozio ostavio ga je nadomak grada i prepešačio je poslednju
milju noseći ranac. Prolaznici teško da su ga primećivali dok je ulazio u
grad kroz Trampingtonsku kapiju. Samo još jedan od momčića koji su
hrlili na univerzitet na novi decembarski semestar.
Šesnaestogodišnjak nije znao put kojim treba da ide. U prolazu
pored neke krčme video je čoveka koji mokri.
„Kojim putem do Koledža Benet?”, glasno ga je upitao Marlou. Nije
bilo „molim vas, gospodine” ni „da li biste mogli”. To nije bio njegov
način.
Čovek je okrenuo glavu, mrštenjem pokazujući sklonost da baci
mladića u blato zbog drskosti - čim vrati ud u pantalone. Ali promenio
je mišljenje kada je osmotrio studenta od glave do pete. Možda zbog
odlučnog pogleda Marlouovih tamnih očiju, ih zbog čvrsto stegnutih
usana bez traga smeška, ili čudne ozbiljnosti koju mu je davala njegova
mladalačka brada, ili možda zapovednog držanja njegovog nevelikog
tela, tek čovek se smerno povinovao i dao momčiću informaciju koju je
tražio.
„Pređi preko Penifarting lejna, pored Crkve Svetog Botolfa i skreni
desno u Ulicu Benet, u četvorougaono dvorište bloka zgrada.”
Marlou je klimnuo glavom i uskoro stigao na mesto koje će mu biti
dom sledećih šest i po godina.
Stekao je pravo na Parkerovu stipendiju prikazavši izuzetne
rezultate u Kraljevskoj školi u Kenterberiju. Tog prvog dana u
Kembridžu on je bio poslednji od cimera koji je pristigao u dodeljenu
im sobu u severozapadnom uglu bloka. Njegove kolege, Parkerovi
stipendisti, Robert Tekston, Tomas Ledžer i Kristofer Pešli, svi
siromašni kao crkveni miševi, kao i on sam, raspoređivali su skromne
lične stvari i gložili se oko nekoliko komada nameštaja koji su im
dodeljeni: dva kreveta, dve stolice, sto i tri hoklice, nekoliko krčaga i
lavora. Prestali su da se raspravljaju i pogledom odmerili vitkog,
namračenog pridošlicu.
Marlou se nije gnjavio ljubaznostima. Pogled mu je leteo uokolo kao
kod divlje životinje koja osmatra parče teritorije. „Ja sam Marlou. Gde
je moj krevet?”
 Ledžer, punačak dečak s pegama na licu, pokazao je na dušek i
rekao: „Ti ćeš spavati sa mnom. Verujem da držiš pantalone obučene
noću, gospodine Marlou.”
Marlou je bacio ranac na dušek i uspeo da se osmehne po prvi put
za mnogo dana, kratko i cinično. „U to, ljudino, možeš biti siguran.”

Marlou je stajao licem okrenut prema ispitivačima, ćutke, isturene

brade i držeći ruke uz bokove. Za četiri godine porastao je skoro celu
stopu i svi tragovi dečaštva nestali su sa njega. Brada i brkovi postali
su mu gušći i nemarno uokvirivali izduženo, trouglasto lice. Svilasta,
smeđa kosa sezala je skoro do uštirkanog okovratnika. Dok je kod
većine vršnjaka počela da se pojavljuje nabubrelost nosa i isturenost
brade koji će obeležavati njihove poznije godine, Marlouove crte lica
ostale su delikatne, čak dečačke, i on je svoj dobar izgled nosio sa
osetnom nadmenošću.
Predsednik profesorskog veća sedeo je između trojice starijih
studenata koji su stekli titule majstora umetnosti i svi su izgledali kao
sadisti koji se spremaju da nataknu svoj plen na ražanj. Kada mu bude
data tema za raspravu, Marlou će se verbalno nadmetati sa njima četiri
mučna sata i do večere će znati svoju sudbinu.
Neko se u publici uporno nakašljavao. Marlou se okrenuo. To je bio
njegov prijatelj Tomas Ledžer, koji će sutradan proći kroz isto teško
iskušenje. Ledžer mu je namignuo u znak ohrabrenja. Marlou se
osmehnuo i okrenuo prema tabli.
„Dakle, gospodine Marlou”, počeo je profesor. „Evo završne teme za
vašu diplomsku tezu. Želimo da razmotrite sledeću izjavu i bez
odlaganja započnete raspravu: po božjem zakonu, dobro i zlo direktno
su suprotstavljeni jedno drugom. Možete početi.”
Marlou je jedva uspevao da prikrije oduševljenje. Uglovi usana su
mu se izvili, vrlo blago, ali dovoljno da iznervira ispitivače.
Stvar je rešena. Diploma je moja.

U trpezarijskoj sali sto dvadeset predavača i studenata Koledža Benet

obično su sedeli sa sebi sličnima. Prljavi prozori od olovnog stakla
propuštali su malo svetlosti rane večeri, ali, pošto je bilo proleće,
studenti poslužitelji još nisu morali da pale sveče.
Na suprotnom kraju sale predsednik profesorskog veća sa
kolegama je sedeo za visokim stolom na izdignutom podijumu.
Četvorica studenata zaduženih za čitanje Biblije u kapeli, korisnici
najprestižnijih i najviših stipendija, sedeli su tačno ispod predsednika.
Za njima su sledili šestorica stipendista Nikolasa Bejkona. Marlou je
sedeo za susednim stolom sa ostalim studentima, uključujući njegove
kolege korisnike Parkerove stipendije. Samofinansirajući studenti, sve
bogati momci, popunjavali su mesta za stolovima u ostatku sale. Za
razliku od stipendista, oni su plaćali smeštaj, hranu i ostale troškove;
Njihovo zanimanje za akademski život bilo je uglavnom marginalno;
njihov usud u životu bio je da piju, igraju tenis i sakupe taman dovoljno
obrazovanja da se vrate u svoje rezidencije na selu kao mirovne sudije.
Ovu mešavinu studenata upotpunjavali su siromašni studenti
poslužitelji, koji su bili dovoljno pametni da studiraju, ali ne i dostojni
da primaju stipendije. Oni su morali da čekaju kolege studente da od
njih preuzmu učila, krevete i mesta za stolom.
Marlou je bio dobro raspoložen i naručio je dodatne flaše vina za
svoj sto. Teško da je mogao sebi da ih priušti, ali njegov student
poslužitelj, momak na prvoj godini studija, uslužno je učestvovao u
Marlouovom računu kako bi mu se ovaj kasnije odužio.
„Pretpostavljam da svi možete popiti još koji gutljaj, ali lavovski
deo je za majstora Marloua”, doviknuo je Marlou ostalima za stolom.
„Zvuči veličanstveno, zar ne? Majstor Marlou!”, uzviknuo je njegov
prijatelj Ledžer. „Molim se da i ja sutra u ovo vreme prođem svoju
proveru i dobijem diplomu. Zadrhtim na pomisao šta bi bilo sa starim
Tomom ako ne bih odneo diplomu nazad kući u Norfolk.” Ledžer je i
dalje imao pege na svom ćosavom licu i ostao je gojazan momak, iako
su ostali uglavnom bili mršavi kao motke. Mada je Marlou bio poznat
po neumerenosti i bio sklon da se obruši na kolege prepredenim,
jetkim sarkazmom, prema Ledžeru je ostao prijateljski naklonjen
zahvaljujući tome što je ovaj neprestano sebe potcenjivao.
Sa druge strane stola oglasio se stariji stipendista, dve godine
ispred Marloua, ozbiljan momak koji je već odavno dobio titulu
majstora umetnosti: „Prilično dobra predstava danas, Marlou. Skoro
podjednako upečatljiva kao moja završna rasprava.”
Marlou je podigao pehar da nazdravi čoveku. Iako ga je viđao
gotovo svakog dana već četiri godine, iskreno bi mogao reći da je jedva
poznavao Roberta Sesila, a Sesil je, zapravo, bio jedan od retkih ljudi u
Kembridžu koji ga je plašio. Da, naravno, njegov otac bio je baron
Bergli, kraljičin ministar inostranih poslova i po svim pravilima
najmoćniji muškarac u zemlji bez kralja, ali bilo je u tome i nečeg više.
Sesil je bio jak kao orač, pametan kao bilo koji od Bejkonovih
stipendista i uveren u sopstvene sposobnosti kao i sam Marlou.
Ali Marlou je nadmašivao Sesila u jednoj oblasti i bio je pripito
zahvalan kada ga je Sesil pozvao da to i demonstrira.
„Hajde, majstore Marlou, počastvuj nas jednim od tvojih stihova
ovom prilikom, povodom tvog uspeha i uspona.”
Marlou je ustao i pridržao se za sto. „Majstore Sesile, upravo imam
pasus iz jednog malog dela koje pišem, mog prvog scenskog komada.”
„Dakle, žvrljao si nešto?”, upita Sesil.
„Kao onaj ko s njim deli krevet”, povikao je Ledžer uz urlike smeha,
„mogu da potvrdim da žvrlja po celu noć!”
„Tišina onda”, zatraži Sesil od prisutnih za stolom. „Da čujemo šta
je napisao naš čovek i, ako nam se to ne dopadne, pustiću da ptičica
javi na dvor našoj dobroj dami da su joj škole u oronulom stanju.”
Marlou melodramatično podiže ruke, čekajući svoj trenutak i, kada
su se vi pogledi usmerili na njega, započe:

Zašto bih, mangupe dragi, porekao ti mladost,

Tebi, čije liceje tako prijatno očima mojim,
Dok sam, ozaren treperavim vatre tvoje zracima,
Često odagnavao mračne konje noći,
kada bi te zaklonili od pogleda mog.
Sedi mi na koleno i spokojan budi;
Obuzdaj gordu sudbu i preseci nit vremena.
Pa nisu li svi bogovi na raspolaganju tebi,
A nebo i zemlja granice uživanja tvog?

Iscerio se, iskapio ostatak vina i ponovo seo, dajući rukom znak
studentu poslužitelju.
Prisutni za stolom su čekali da se Sesil uključi. „Prihvatljivo,
majstore Marlou”, reče. „Prilično prihvatljivo. Moja ptičica moraće da
ostane u svom kavezu i odustane od puta u London. Kome si namenio
taj govor i kako ćeš nazvati komad?”
„Ovo govori Jupiter!”, reče Marlou. „A komad sam nazvao ’Didona,
kraljica Kartagine‘.”
„Pa, Marlou, za tri godine kada se zarediš, svet će svakako izgubiti
izvrsnog dramskog pisca.”
Poslednji su za stolom ostali Marlou, Sesil i Ledžer. Postajalo je sve
mračnije i Ledžer je jadikovao kako će rano leći.
 „Čujem da ti profesori ne daju dobre šanse, Ledžeru”, grubo je
rekao Sesil.
„To si čuo?” uplašeno upita Ledžer.
„Zaista jesam.”
„Ne smem da padnem. Moj život bio bi završen.”
„Ako se baciš u reku Kem, Tomase, napisaću pesmu o tebi”, reče
Marlou.
„Biću ja u redu, ako mi ne daju temu iz matematike. Znaš li koliko
sam užasno loš u matematici, zar ne, Kristofere?”
„Ja ne bih brinuo, Tomase. Sutra ćeš biti isto ovako pijan kao ja.
Slavićeš.”
Kada se Ledžer udaljio teškim korakom, Sesil ustade i pljesnu
Marloua po leđima. „Stari Norgejt obavestiće te o tome za doručkom,
ali ti ćeš biti jedan od Ledžerovih ispitivača tokom rasprave. Ja ću biti
drugi.”
Marlou ga upitno pogleda. „Stvarno? Vrlo zanimljivo.”
Njegov student poslužitelj došao je da pokupi ono što je ostalo na
stolu, ali Marlou ga posla po još vina i naredi mu da upali sveće. Momak
ga posluša. Marlou je zurio u treperavi plamen sveće i pustio da mu
glava otežala od pića klone ka grudima. Pažnju mu je privukao
svećnjak, jednostavna kalajna cev. Viđao ga je svake večeri četiri
godine, ali večeras mu je pobudio sećanja. Bio je veoma sličan onim
svećnjacima od pre nekih trinaest godina.

Otac mu je uvek bio ljut, uvek je mrmljao kletve dok je radio.

Sedmogodišnji Kristofer sedeo je pored vatre, poletno žvrljajući po
ispisanoj, nagoreloj stranici iz očeve računovodstvene knjige koju je
njegova majka izvukla iz vatre.

Sunce sijaše,
Ptice pevaše,
I gle čvorak
Odlete.

Zadovoljan sobom, podigao je pogled i video ženu na vratima kako

se žali na posao koji je Džon Marlou obavio. Bila je to pekareva žena,
Meri Plesington. Šavovi su se već rastavili posle nedavne opravke
cipela. Njegov otac ćutke je uzeo cipele i, kada je žena izašla, žestoko je
opsovao. „Prljava babetina. Najverovatnije je olabavila šavove tako što
je ritnula muža u guzicu. Ona je ionako prokleta prznica. Nije ni trebalo
da primam poslove od nje.”
Njegova majka, Ketrin, podiže pogled i prestade da šije. „Papističko
đubre. Tera me da poželim da pljunem na sopstveni pod.”
Obućarska radnja i njihova dnevna soba bili su jedna te ista
prostorija. Njegov otac sedeo je za radnim stolom celog dana, štaveći i
probijajući kravlju kožu i žaleći se. Marlouovi su predodređeni za nešto
veće, govorio je. Bilo je dobro što se on uzdigao do statusa slobodnjaka
i uspeo da se uključi u obućarski esnaf, uza sve povlastice koje je to
donosilo. Ali je i dalje bio na nižoj lestvici srednje klase i nije mogao da
prikrije prezir prema plemstvu i svakome drugom kome je išlo bolje
nego njemu samom.
„Ketrin”, pozvao je ženu. „Proveri kako malom Kristoferu ide
učenje. To je način da se porazi kopilad. Sa valjanim obrazovanjem,
postaće jedan od njih, ili bar oni tako misle. Onda će se izdići iznad njih
i zauzeti mesto koje Marlouovima po pravu pripada, na vrhu.”
Kristofer je bio jedini sin u porodici, a sada i najstarije dete, jer je
njegova starija sestra umrla od groznice. Išao je u osnovnu školu u
Crkvi Svetog Đorđa Mučenika, koju je vodio parohijski sveštenik, otac
Sviting.
Brzo je naučio da čita iz „Slovarice i katehizma” i, od prvog dana
kada je počeo da razumeva sadržaj štampanih stranica, stihovi i rime
počeli su da mu iskaču u glavi, zahtevajući da ih zapiše. Oni su bili
radosna protivteža drugim mislima koje su mu ispunjavale mozak,
mračnim mislima koje su ga plašile dok je bio manji.
„Jesmo li mi drugačiji?”, sećao se da je pitao majku kada je imao pet
godina.
„Jesmo.”
„Da li nas je bog učinio takvima?”
„To nema nikakve veze sa bogom.”
„Ponekad se uplašim.”
„Tvoji strahovi će nestati”, uverila ga je majka. „Kada malo
porasteš, bićeš srećan što si drugačiji, veruj mi.”
Bila je u pravu. Strah je uskoro nestao i zamenilo ga je nešto
potpuno čudesno, osećaj nadmoćnosti i snage. U sedmoj godini istinski
mu se dopadalo ko je on i šta postaje.
Pekarev sin, Martin Plesington, bio je u njegovom razredu u
osnovnoj školi. Tomas Plesington bio je jedan od uspešnijih zanatlija u
Kenterberiju, bogati protestant sa pet šegrta i dve pećnice u radnji.
Martin je bio dečak krupne građe, na putu da izraste u pravog diva kao i
njegov otac. U školi je bio priglup, ali je na ulici bio siledžija koji je
koristio mišiće da dobije pravo prvenstva.
Jednog dana Kristofer je među poslednjima izašao iz škole,
oklevajući kao i uvek da se rastane sa jednom od knjiga oca Svitinga.
Kući je krenuo uobičajenom prečicom iza Krčme „Kraljičina glava” i
štale sa konjima i kolima na iznajmljivanje.
Iznenadio se videvši debele noge Martina Plesingtona kako štrče iz
prozora kuće vlasnika štale. Martin se spustio na zemlju stežući nešto u
ruci. Pogled mu se susreo sa Kristoferovim.
„Gubi se”, prosiktao je.
„Šta to imaš?”, smelo je upitao Kristofer.
„To se tebe prokleto ne tiče.”
Kristofer je prišao bliže i video. Bio je to kalajni svećnjak ukrašen
izrezbarenim katoličkim krstom.
„Jesi li to ukrao?”
„Hoćeš li da te izmlatim?”, glasio je ljutiti odgovor.
Kristofer nije ustuknuo. „Pretpostavljam da nameravaš da to
prodaš. Osim ako tvoji u porodici nisu prikriveni papisti koji
nameravaju da to koriste u nezakonitoj misi.”
„Koga ti nazivaš papistom!”, rekao je Martin pocrvenevši u licu.
„Marlouovi nisu dostojni da Plesingtonima brišu guzicu.”
„Đa ti kažem kako ćemo”, odvratio je Kristofer mirno. „Ako me
pustiš da to pogledam, kunem se da nikome živom neću reći šta si
uradio.”
„Zašto želiš da vidiš?” sumnjičavo je upitao drugi dečak.
„Lepo je, eto zašto.”
Martin je razmislio o tome, pa mu pružio svećnjak. Imao je teško
okruglo postolje, teško kao jedna ili dve cigle. Kristofer ga je pažljivo
pregledao, pa pogledao duž ulice. „Jesi li primetio ovo?”, upitao je.
„Šta?”, Martin se primakao bliže.
»Ovo.”
Kristofer je zamahnuo svećnjakom svom snagom svog malog tela i
udario postoljem Martina u slepoočnicu. Uz zadovoljavajuće krckanje,
zvuk sličan onome kada čizma lomi led, dečak je pao na kolena i
preturio se napred dok mu je krv navirala iz rane. Nekoliko sekundi se
pomerao, a zatim omlitaveo.
Kristofer je gurnuo okrvavljeni svećnjak u svoju košulju i počeo da
vuče beživotno telo prema štali. Bio je to teži posao nego što je
pretpostavljao, ali nije odustao dok Martina nije uvukao duboko
unutra. Sputani konji meškoljili su se i rzali povlačeći konopce kojim su
bili vezani.
Ostavio je Martina pored naviljka sena i zastao da povrati dah.
Zatim je izvukao svećnjak iz košulje. Uhvatio ga je za postolje koje mu
je umrljalo prste crvenom bojom.
Jednom rukom otvorio je Martinu usta, a drugom gurnuo svećnjak
što je dublje mogao u njegovo grlo pa gledao kako se krv nakuplja i
ispunjava razjapljenu rupu.
Sutradan je Martinovo mesto u školi ostalo prazno, a otac Sviting je
proročki prokomentarisao da bi dečaku bilo bolje da je mrtav nego da
propusti dan učenja. Kristofer je lakim korakom išao kući i ponovo
prošao pored štale. Vrata su bila zatvorena i izgledalo je da tu nema
nikoga. Kada je stigao kući, otac i majka sedeli su za stolom tiho
razgovarajući, a njegove sestre su bosonoge trčkarale uokolo.
„Jesi U čuo?”, obratio mu se otac. „Jesi li čuo za Martina
Plesingtona?”
Kristofer je odmahnuo glavom.
„Mrtav je”, oštro je rekao otac. „Glava mu je slomljena, a u grlo
naguran katolički svećnjak. Ljudi kažu da su to papisti uradili. Ubili su
protestantskog dečaka. Kažu da će u Kenterberiju sigurno biti nevolje.
Pravog građanskog rata. Priča se o nekoliko drskih dečaka koje su
protestantske bande već sredile. Šta ti kažeš na to?”
Kristofer nije imao šta da kaže.
Uključila se njegova majka. „Danas nosiš svoju bolju košulju. Našla
sam drugu smotanu i uguranu između dušeka i zida.” Posegnula je
rukom u krilo i podigla je. „Na njoj ima krvi.”
„Imaš li ti neke veze sa tim?” upitao je otac. „Reci istinu.”
Kristofer se osmehnuo, pokazujući rupu na mestu gde mu je ispao
mlečni zub. U stvari, isturio je grudi i rekao: „Ja sam to uradio. Ja sam
ga ubio. Nadam se da će početi rat.”
Njegov otac polako je ustao i sasvim se uspravio, nadnoseći se nad
sedmogodišnjaka. Usne su mu podrhtavale. „Bravo, momče”, rekao je
najzad. „Stvarno se ponosim tobom. Zahvaljujući tebi, danas ima
mrtvih katolika i biće ih još, po mom mišljenju. Ti si pravi doprinos lozi
Marlouovih.”
 Jedanaest

E lizabetin prvi poriv bio je da pozove oca, ali šta bi time postigla
osim da ga digne iz kreveta i beskrajno ga uznemiri? Znala je da je
Mikaela na dužnosti u bolnici Umesto toga pozvala je Ćaća. On je došao
pola sata posle policije i sedeo sa Elizabetom u kuhinji dok je čekala da
je policajac ispita.
Privila je mantiju na grudi. „Žao mi je što sam te uznemirila. Ti si
toliko zauzet.”
„Ne budi blesava”, odgovorio je Caco. Bio je u civilu, u farmerkama i
džemperu. „Jesi li zvala tatu?”
»Ne.”
„Dobro. Dakle, tip je stajao na tvojim vratima?”
„Tako je sestra Silvija rekla.”
„Jesi li ga videla?”
„Samo s leđa.”
„To je verovatno neki zavisnik koji je tražio malo gotovog novca”,
rekao je Caco. „I previše otupelog mozga da shvati da je provalio u
samostan. Uvek sam bio nezadovoljan što ovde nema alarmnog
sistema.”
„Nikada nije bilo novca za takve stvari, a u svakom slučaju...”
„Da, bog štiti”, dovršio je on podrugljivo. „Poznajem čoveka koji je
ovde glavni, inspektora Leonea. Dozvoli da porazgovaram sa njim.”
Elizabeti zadrhta gornja usna. „Caco, imam loš osećaj u vezi sa ovim.”
„Znam da si uznemirena. Odmah se vraćam.”
Leone je bio grub, neomiljen tip, koji se bližio penziji. U vreme kada
je Caco radio u policiji, nije bilo neke posebne naklonosti među njima i
Caco je sa sigurnošću mogao reći da nijednom nije pomislio na tog
čoveka otkad je otišao iz službe.
„Sećam se tebe”, rekao je Leone kada mu je Caco prišao u hodniku
zgrade. „Šta ti radiš ovde?”
 „Jedna od kaluđerica je moja sestra.”
„Ti si u Vatikanu, zar ne?”, upitao je Leone sa iritirajućim prezirom.
„Jesam.”
„To je dobar posao za tebe.”
U godinama saradnje sa Švajcarskom gardom, Caco se naučio
umeću suzdržavanja. Oslonio se na tu veštinu i dopustio da ta
primedba prođe bez odgovora. „Dakle, šta si saznao?”
„Tip je prosekao rupu na prozoru u prizemlju sa zadnje strane i
uvukao se unutra. Glavna časna sestra proverava učionice i kancelarije
na prva dva sprata, ali do sada nije ustanovila da išta nedostaje. Stajao
je ispred jedne od spavaćih soba kada ga je ugledala kaluđerica koja se
vraćala iz toaleta i počela da vrišti iz petnih žila. On je pobegao i
verovatno se izvukao na zadnja vrata.”
„To je bila soba moje sestre.”
Leone je slegnuo ramenima. „Morala je da bude nečija. Ko zna šta je
hteo. Možda je lopov, možda silovatelj, možda narkoman. Šta god da je,
dobro je što nije stigao do nje. Obavićemo razgovore, uzeti otiske,
proveriti snimke sigurnosnih kamera sa okolnih zgrada. Sećaš se
postupka, zar ne, Čelestino?”
„Ja sam i dalje službenik policije”, procedio je Caco.
„Naravno da jesi.”
Elizabeta je pijuckala kafu kada se Caco vratio. Kaluđerice su se
bavile spremanjem toplih napitaka za policajce. Pored toliko prisutnih
muškaraca, neke od žena iz smernosti su se vratile u sobe i presvukle
se u svoje odore. „Ne izgledaš naročito dobro”, rekao joj je sa bratskom
neobazrivošću.
„Hvala ti.”
„Na šta si mislila kada si rekla da imaš loš osećaj?”
„Bilo je nečega u vezi s tim čovekom.”
„Mislio sam da si mu videla samo leđa.”
„Znam. Zbog toga je to samo osećaj.” Sada je šaptala. „Znam da
zvuči ludo, ali mislim da je to isti čovek koji me napao one noći.”
Caco je uzeo šolju kafe koju mu je dala jedna od kaluđerica. „U pravu
si”, rekao je. „Stvarno zvuči ludo. Mislim da imaš neku vrstu
posttraumatske psihološke reakcije. To je sve.”
„Ima u tome i nečeg više, Caco. Više nego što bi trebalo da ti
kažem.”
„Kad god budeš raspoložena da pričaš”, zaključi on.
Elizabeta je izgledala uplašeno. „Odmah.”
 Odvela ga je u sobu. Caco se opružio na njenom nenameštenom
krevetu, a ona je sela na stolicu ispred pisaćeg stola i počela da mu
priča uvod u celu priču. Znala je da nema ovlašćenje da mu priča te
stvari, ali osećala je da mora to da uradi. Zahtevala je da joj se zakune
na tajnost kao brat, kao policajac i kao službenik Vatikana.
Caco je pristao i slušao s pažnjom dok mu je sestra prepričavala sve
o svom radu dok je bila student, bleskovima sećanja na čudnu kičmu
napadača, kosturima u Katakombama Svetog Kalista, starcu u Ulmu,
njegovim tetovažama, Marlouovoj drami.
Začulo se kucanje na delimično otvorenim vratima. Jedna
kaluđerica rekla joj je da je policajci čekaju.
„Nećeš im pomenuti ništa od ovoga, zar ne?”, upita Caco.
„Naravno da neću.”
On ustade s kreveta i smrknuto reče: „Mislim da više nije bezbedno
da boraviš ovde.”

Kada se probudio, Kreku se još mutilo u glavi od dobrog brendija koji je

popio pre spavanja. Sam u svom velikom krevetu, osorno se javio na
telefon: „Da?” Bio je to Mulej. „Izvini što te budim. Imam vesti iz Italije.”
„Bolje je da budu dobre.”
„Nisu. Vani je morao da obustavi misiju.”
Krek nije mogao da sakrije bes. „Završio sam s njim. Ne mogu da
tolerišem njegovu nesposobnost. Da li se bar glatko izvukao?”
„Na svu sreću, jeste.”
„Reci mu ovo, Muleju. Reci mu da ima još jednu šansu. Ako ne uspe,
biće eliminisan. Reci mu da ću to lično uraditi.”

Sipila je kiša. Sa Elizabetinog sedišta u autobusu Rim je izgledao lišen

boje i radosti. Njeni saputnici bili su previše zabavljeni novinama i
telefonima da opaze napet izraz na kaluđeričinom bledom licu.
Na stanici je otvorila kišobran i prešla kratko rastojanje do
instituta. Asistent profesora De Stefana čekao je u predvorju.
„Profesor hoće da smesta dođete u Katakombe Svetog Kalista”,
rekao je. „Čekaju vas kola.”

Katakombe Svetog Kalista bile su zatvorene za javnost od urušavanja i

zgrada za posetioce je izgledala pusto i ostavljeno na kiši.
 Đan Paolo Trapani koračao je ispred ulaza dok mu je sa duge kose
kapala voda. Otvorio je vrata automobila i pridržao ih Elizabeti.
„Profesor De Stefano je dole u nalazištu. Molim vas, dođite brzo.”
„U čemu je stvar?” upita ona.
„Na njemu je da vam to kaže.”
Elizabeta je morala skoro da trči kako bi održala korak sa
dugonogim mladićem. Katakombe su tog jutra izgledale naročito
sumorno. Uprkos hladnoći celog mesta, znojila se i ostala bez daha
kada su stigli do ivice liberijanskog dela i mesta urušavanja.
De Stefano je stajao na pragu nepomično, osim što opsesivno trljao
ruke. Elizabetu je uznemirio njegov očajan i napaćen izgled.
„Ti si jedina osoba koju poznajem da nema mobilni telefon”, rekao
je ljutito.
„Žao mi je, profesore”, odgovorila je. „Šta se dogodilo?”
„Gledaj! Pogledaj sama šta se dogodilo!”
Zakoračio je u stranu i pustio je da uđe.
Prizor je bio gotovo jednako šokantan kao onaj koji je videla prvi
put, ali je njena emotivna reakcija danas bila sirovija. Obuzela su je
osećanja pustošenja i narušavanja.
Odaja je bila potpuno ispražnjena.
Tamo gde su bili nagomilani kosturi, sada je ostalo samo nekoliko
kostiju u zemlji: ovde rebro, tamo ramena kost, prsti ruku i nogu
razbacani poput kokica na podu bioskopa.
Freska je takođe nestala, ali nije bila uklonjena. Bila je smrskana,
očigledno udarcima čekića, jer je malter ležao u gomilicama i
krhotinama, potpuno uništen.
De Stefano je bio nem od besa, pa je Elizabeta pogledala u Trapanija
tražeći pomoć.
„Ko god da je ovo uradio, poslužio se našim oknom da uđe”, rekao
je, pokazujući iznad glave. „Nema znakova ulaska ili izlaska kroz
katakombe. Noćni čuvari u centru za posetioce ništa nisu videli ni čuli.
Mi smo završili juče u pet sati. Mora da su došli kada se smračilo i
zatim radili cele noći. Ko zna kakve su metode koristili, ali ja bih rekao
da su iskopavali po jedan ili dva kostura i u sanducima ili kutijama
tovarili ih na kamion. Preko polja se pružaju sveži tragovi guma. I
povrh toga, uništili su našu fresku. To je užasno.”
De Stefano je najzad došao do glasa. „I više nego užasno. To je
katastrofe šokantnih razmera.”
„Ko je mogao ovo da uradi?”, upitala je Elizabeta.
 „To sam ja hteo da pitam tebe”, rekao je De Stefano zureći u nju.
Ona nije bila sigurna da ga je dobro čula. „Mene? Šta bih ja uopšte
mogla da znam o ovome?”
„Kada me je Đan Paolo rano jutros pozvao da me obavesti šta je
pronašao ovde, rekao sam svom asistentu da proveri listu telefonskih
poziva nekoliko ljudi na institutu koji su znali za ovdašnje radove. Pre
dva dana sa linije iz tvoje kancelarije obavljen je jedan poziv.”
Elizabeta se zamislila pre nego što je on čak i završio. Je li zaista
koristila telefon za spoljašnji poziv? Mislila je da nije.
„Poziv je upućen Republici. Zašto si zvala novine, Elizabeta?”
„Ja nisam obavila taj poziv, profesore. Vi znate da ne bih to uradila.”
„Neko je pozvao novine i posle dva dana sve su nam pokupili. To su
činjenice!”
„Ako je taj poziv obavljen, tvrdim, tako mi boga, da ga nisam ja
obavila. Molim vas, verujte mi.”
De Stefano nije obratio pažnju na njenu molbu. „Moram da
prisustvujem jednom hitnom sastanku u Vatikanu. Moram da ti kažem,
Elizabeta, da je bila greška uključivati te u ovo. Otpuštena si. Vrati se u
svoju školu i samostan. Razgovarao sam sa nadbiskupom Luongom. Ne
možeš više raditi za mene.”
 Dvanaest

E lizabeta se osećala kao da je na čamcu koji je skliznuo sa veza i

otplutao iz zaštićenih voda luke u ogromno na karti neobeleženo
more. Bila je sredina popodneva i mada se fizički nalazila na mestu
koje dobro poznaje, zatekla se u krajnje čudnom mentalnom i
duhovnom stanju.
Soba je ostala nepromenjena od dana kada je Mikaela otišla na
univerzitet. Na Elizabetinom vlastitom krevetu bili su isti ružičasti
nabrani prekrivač i iste jastučnice od satena, s godinama izbledele od
sunčeve svetlosti. Njene knjige iz školskih godina još su bile tu, za njen
uzrast prerano sastavljena i napredna mešavina francuskih filozofa,
teologa i ozbiljnih romana. Mikaelina polica za knjige je, nasuprot
tome, bila ispunjena tako lakim sadržajem - ljubavnim romanima, pop
časopisima, knjigama saveta za tinejdžere - da je delovalo kao da bi
mogla odlebdeti kroz vazduh. Iznad Mikaelinog kreveta je bio Bon
Džovijev poster. Iznad Elizabetinog bio je poster prelepog jelena sa
ogromnim rogovima, pećinska umetnost iz Laska.”5
Elizabeta je legla na krevet, potpuno obučena i u odori, pošto je
prethodno izula cipele. Nije mogla da se vrati u školu ili samostan, jer
joj je Caco to zabranio i usput uključio i njihovog oca, Mikaelu, pa čak i
sestru Marilenu u svoj krstaški pohod. Elizabetu je na kraju ubedio
argumentom da bi mogla dovesti učenice i kaluđerice u opasnost ako
bi ostala tamo.
Nije mogla da se vrati u Papsku komisiju za sakralnu arheologiju,
jer je, po prvi put u životu, suspendovana s posla. Koža je peckala od
besa na samu pomisao da De Stefano misli kako bi ona mogla da ima
izvesnu odgovornost za pljačku na mestu iskopavanja.
A nije mogla čak ni da se moli na miru, a da ne postane rastrojena i
prepusti se nespokojnim mislima.
Elizabeta se zgađeno digla s kreveta i obula cipele. Prkosno je
odlučila da se, ako ne može nastaviti sa predavanjem, okrene svom
drugom poslu, bila u sastavu De Stefanovog osoblja ili ne. Odlučno je
isturila bradu. Nastaviće iz intelektualne radoznalosti. Ali postojalo je
nešto hitnije, zar ne? U glavi joj se formiralo duboko uverenje da mora
razumeti šta se dogodilo u Katakombama Svetog Kalista.
Radi sopstvenog opstanka.
„Bog me štiti”, rekla je naglas, pa otišla u kuhinju da napravi kafu
pre nego što se smesti u trpezariju da prouči neke radove na tu temu.
Čuo se zvuk okretanja ključa u bravi na vratima.
Podigla je pogled sa svojih knjiga i čula kako je otac zove po imenu.
„Ovde sam, tata, u trpezariji.”
Njeni papiri i knjige bili su razbacani po trpezarijskom stolu.
Upotrebila je očev kompjuter u dnevnom boravku da sa privatnog
naloga pošalje imejl profesoru Harisu na Kembridž - ne da otkaže
njihov sastanak, nego da promeni mesto.
B sadrži ključ.
Stigla je do polovine savremenog izdanja oba teksta „Fausta” koje je
kupila u knjižari u blizini instituta, zapisujući u svesku beleške o
Tekstu A. Zatim će se pozabaviti Tekstom B, koristeći kupljenu knjigu i
Otingerov original, tražeći ne samo tekstualne razlike nego i bilo kakve
uzgredne beleške koje je možda iz prvog puta propustila.
Njen otac završio je posao za taj dan. Nijedno od njih nije naviklo na
prisustvo onog drugog, osim za vreme nedeljnog ručka.
„Kako si?”, upitao ju je, paleći lulu.
„Ljutito.”
„Odlično. Više volim ljutnju od oproštaja.”
„Oni se međusobno ne isključuju”, reče Elizabeta.
On zagunđa. Lula mu se ugasi. Dohvati svoju šipku za lulu, pročisti
dugu cev i metodično istrese sadržaj posudice za duvan. „Imam supu u
konzervi. Hoćeš li malo?”
„Možda kasnije. Večeras ću spremiti pravi obrok. Šta misliš o
tome?”
Karlo ne odgovori. Umesto toga, pogled mu je privuklo ono što je
najviše voleo na svetu - brojevi.
Elizabeta je prepisala brojeve koje je videla na tetovaži u Ulmu na
list beležnice.

63 128 99 128 51 132 162 56 70

32 56 52 103 132 128 56 99
 99 39 63 38 120 39 70

„Šta je to?”, upita on, podižući list iz beležnice.

„To ima neke veze sa projektom na kom sam radila. To je nešto kao
zagonetka.”
„Mislio sam da su ti rekli da prestaneš sa radom na tome.”
„I jesu.”
„Ali ti nisi prestala.”
»Ne.”
„Dobra devojka!”, reče Karlo s odobravanjem. „Tabela od dvadeset
četiri broja, u redovima od devet, osam i sedam”, nastavi on.
„Numerički obrazac ne budi trenutne asocijacije. Možeš li da mi daš
neki kontekst?”
„Nije mi dozvoljeno, tata.”
„Mikaeli si ispričala neke stvari. Rekla mi je da jesi.”
„Nije trebalo da ona išta priča o tome”, reče Elizabeta.
„Rekla mi je samo da joj je dozvoljeno da dobije neke informacije.
Nije pominjala o čemu se radi.”
„Dobro. Pošto je, kao i ja, potpisala sa Vatikanom dokument o
poverljivosti.”
„A prošle noći si ispričala i Cacu neke stvari. Je li i on potpisao taj
dokument?”
Elizabeta podiže pogled sa osećanjem krivice. „Nije trebalo da mu
pričam, ali bila sam uplašena. Pretpostavljam da sam zaista i uradila
ono za šta me optužuju. Otkrila tajne Vatikana.”
„Besmislica. Caco je tvoj brat i vatikanski policajac. To je skoro kao
da razgovaraš sa doktorom ili advokatom, ili čak sveštenikom. Ne brini
zbog toga.”
„Teško da je Caco sveštenik.”
„Pa, razgovor sa ocem bliži je tome. Postoji sveta veza između oca i
ćerke, zar ne misliš tako?”
„Na neki način, da”, složila se.
„Znam da nisam bio zamena za tvoju majku, ali davao sam sve od
sebe. Nije bilo lako imati posao na univerzitetu i podizati vas troje.”
„Znam, tata. Svi to znamo.”
„Reci mi nešto. Dok si bila mlađa, je li bilo nekih stvari koje ne bi
rekla meni, a rekla bi ih majci?”
„Sigurna sam da ih je bilo.”
„Na primer?”
 „Devojačkih stvari, ženskih stvari, ali nikada ničega previše važnog.
Ti si uvek bio tu za mene i uvek si bio jak. Osećali smo tvoju snagu.”
„Pa, posle ovoga kako su me isprašili na univerzitetu, ne osećam se
toliko jako, ali cenim što to kažeš.” Karlo se namršti. „Ti znaš da nisam
želeo da postaneš časna sestra, zar ne?”
„Naravno. Nisi se ustručavao da mi to kažeš.”
„Izgledalo je kao da se povlačiš. Povlačiš iz svog života. Preživela si
veliku traumu, ali ja sam hteo da budeš kao američki kauboji koji se
vraćaju u sedlo i odjašu da se bore drugog dana. Ali ti si umesto toga
pobegla u crkvu i sakrila se. Jesi li ljuta na mene što to kažem?”
„Nisam ljuta tata, ali grešiš. U mojoj svesti to nije bilo povlačenje.
Bio je to smeo korak prema boljem životu.”
„Pogledaj kako se odnose prema tebi.”
„Prema meni se odnose dobro. Odnose se kao prema drugim
časnim sestrama.”
„Šta je sa ovim danas?”
„Ne misliš da ovakve stvari mogu da se dogode na fakultetu?
Pogledaj kako se odnose prema tebi - kao prema paru iznošenih
cipela.”
Karlo je izgledao uvređeno i Elizabeta se pokajala zbog te primedbe
istog trenutka kada ju je izgovorila.
„Izvini, tata, nije trebalo da to kažem.”
„Siguran sam da si ti u pravu. Nepravde ima svuda. Ali, ako već
moraš da znaš, najviše mi je žao što te ne vidim sa decom. Bila bi
fantastična majka.”
Ona uzdahnu. „Ako ti ispričam o ovim brojevima, ako ti sve
ispričam, obećavaš li da nikome nećeš reći.”
„Šta je sa Mikaelom i Cacom?”
Elizabeta se nasmeja. „Pregovaraš sa mnom. U redu, Mikaela i Caco,
ali samo ako sam i ja tu.”
„Važi”, odgovori Karlo. „Pokušajmo da rešimo tvoju zagonetku.”

Elizabeta je morala priznati da je jako uživala u bliskosti koju je

iskusila te večeri - otac i ćerka sami jedno sa drugim po prvi put za
mnogo godina. Ona je spremila njegovo omiljeno jelo, raviole punjene
kozjim sirom, i dok je ona kuvala, on je pušio, čitao Marloua i ispunio
nekoliko stranica sa linijama zabeleškama i matematičkim zamislima.
Dok su večerali, vedro su raspravljali o sporazumu koji je Faust sklopio
sa đavolom. Pili su vino - Elizabeta pola čaše, Karlo ostatak boce.
 Ona je mislila da je popio preko mere, ali on je insistirao da donese
flašu lozovače i popije dve čaše dok je pospremala sto. Godinama ga je
viđala samo na nedeljnom ručku i zaista nije imala predstavu da li je
postajao težak pijanac. Kada je počeo da zapliće jezikom, Elizabeta ga
je premestila u dnevni boravak, a kada je zaspao u fotelji, blago ga je
probudila, otpratila u spavaću sobu i počela da pere sudove sa novim
nizom briga na pameti.

Operativni centar žandarmerije bio je dobro opremljena moderna

prostorija sa video-monitorima koji su obezbeđivali prenos u realnom
vremenu sa strateških lokacija oko Vatikana. Caco se povukao u jedan
ugao sa dvojicom ljudi svog čina, Lorencom i kolegom nekoliko godina
starijim od njih po imenu Kapocoli.
Caco je pokazao na monitor na kom se video ulaz u Palatu Svete
Marte. „Koliko ih se do sada okupilo? Znaš li, Kapocoli?”
Kapocoli je proverio u džepnoj beležnici. „Sa ovih šest večeras,
stiglo je dvadeset šest kardinala.”
Lorencovi ljudi bili su zaduženi za dočekivanje na aerodromu i
prevoz. „Imam ih još sedam koji dolaze večeras.”
Caco je klimnuo glavom. „Od sutra ostaje još dva dana do početka
konklave. Biće to težak zadatak.”
„Imamo pedeset osam crvenih kapica koje sutra stižu”, reče
Lorenco.
„Gospode bože...”, reče Kapocoli.
„Baš tako, gospode bože”, složi se Caco. „Imao sam nekoliko manjih
čarki sa gardistima. Je li neko od vas dvojice imao problema?”
„Čitav dan visili su mi za vratom”, reče Lorenco, „ali ništa što ne bih
mogao da rešim.”
„Danas po podne proverili smo palatu, da li ima prislušnih uređaja i
bombi, i nastavićemo to da radimo svakodnevno do poslednje provere
noć pre zasedanja konklave”, rekao je Caco. „Sprovodi li garda isti
postupak u Sikstinskoj kapeli, Kapi?”
„Tako sam ja razumeo”, odgovorio je. „Vrlo su tajanstveni u vezi s
tim.”
Caco je zgađeno odmahnuo. „Mi smo njih već pozvali da posmatraju
našu poslednju pretragu palate. Neka sam proklet ako ću učestvovati u
njihovoj poslednjoj pretrazi kapele.”
„Ne očekuj previše da će se to uopšte dogoditi”, reče Lorenco.
Mikaela se poigravala hranom na svom poslužavniku. Hrana nije bila
loša za jednu bolničku kafeteriju, ali dečko joj je pokvario obično
odličan apetit.
„Zašto nećeš da pođeš sa mnom?”, upitala je Artura.
Sve u vezi sa Arturom bilo je preveliko: njegove ruke, nos, obim, pa
čak i, kako je Mikaela volela da ga zadirkuje, njegov „alat za pravljenje
beba”. Bilo je mnogo toga što joj se dopadalo kod njega, uključujući
način na koji je mogao s lakoćom da je podigne kao da je lutka, ali bilo
je i nemalo stvari koje bi kod njega promenila kada bi joj se pružila i
najmanja prilika za to.
„Imao sam težak dan. Tri hitna slučaja, duge intervencije. Smožden
sam.”
„Samo hoću da svratiš sa mnom da obiđemo Elizabetu u očevom
stanu. Brinem za nju. Nećemo se zadržati duže od nekoliko minuta.”
„Znam kako te stvari idu”, zaječao je. „Nekoliko minuta pretvori se
u sat.”
Mikaela je ljutito napućila usne, a njen oštar pogled je naterao
Artura da se trgne. „Ne dopada ti se moja sestra, zar ne?”
„Dopada mi se.”
„Ne, ne dopada. Zašto? Šta ti je ona ikada uradila?”
Arturo je preturio nekoliko zrna graška na tanjiru. „Dok sam išao u
školu, kaluđerice su me prebile na mrtvo ime. Pretpostavljam da je to
transfer emocija.”
„O, ma daj!”, rekla je Mikaela. „Krupan i jak muškarac kao što si ti da
se plaši onoga što moja jadna mala sestra predstavlja za tvoju psihu!”
„Uopšte nemaš razumevanja”, požalio se Arturo. „Gde ti je lekarski
pristup?”
Mikaela je ustala i zgrabila tašnu. „Ideš sa mnom, ili spavaš sam
sledećih trideset godina. Eto ti lekarskog pristupa pacijentu!”

Elizabeta se bila zadubila u „Fausta” kada je očev telefon zazvonio.

Pustila bi ga da zvoni, ali nije želela da se otac probudi. Na njeno
iznenađenje, poziv je bio za nju.
„Elizabeta, ovde profesor De Stefano.” Glas mu je zvučao piskavo,
stegnuto.
„Profesore!”
„Zvao sam u samostan. Oklevali su da mi daju tvoj kontakt telefon,
ali rekao sam vašoj sestri Marileni da je stvar hitna.”
„Šta nije u redu? Zvučite kao neka druga osoba.”
Usledila je pauza. „Pritisak današnjeg dana. Da i ne pominjem koliko
se loše osećam što sam te otpustio.”
„Bilo je teško biti otpušten.”
„Hoćeš li mi oprostiti?”, Elizabetu je pogodio njegov čudno molećiv
ton.
„Naravno da hoću”, rekla je. „Dobra sam u tim stvarima.”
„Hoću da odmah dođeš u moj stan”, iznenada reče. „Vraćaš se na
posao. Imam važne nove informacije o kojima treba da razgovaramo.
Mislim da znam šta znači ona poruka - B sadrži ključ.”
„Noćas?”, upita ona, gledajući kroz mračne prozore.
„Da, noćas”, žurno odgovori De Stefano. Usledila je još jedna pauza.
„I ponesi primerak knjige o Faustu.” Rekao joj je svoju adresu i naglo
prekinuo vezu.

Mikaela je nekoliko puta pozvonila na interfon, pa upotrebila rezervni

ključ da uđe. Svetla u stanu su gorela, ali niko nije odgovarao na njene
pozive. Elizabetina spavaća soba bila je prazna, a vrata očeve sobe
zatvorena. Promolila je glavu u očevu sobu i čula hrkanje koje je
dopiralo iz mraka. Arturo ju je potapšao po ramenu i ona je tiho
zatvorila vrata za sobom. „Na stolu u trpezariji je poruka od Elizabete”,
rekao je.
Bila je zapisana na cedulji Elizabetinim urednim rukopisom:

Znam da mi je Caco rekao da ne izlazim iz stana, ali primila

sam hitan poziv da se vidim sa prof. De Stefanom u njegovom
stanu u Via Premuda 14. Biću dobro. Vraćam sepre 11.
Elizabeta.

„Pozvaću Caca”, rekla je Mikaela tražeći mobilni telefon u tašni.

Caco je sklopio mobilni telefon i pogledao na sat. „Neverovatno”,

promrmljao je.
„Šta je bilo?” upitao je Lorenco. Išli su zajedno preko jednog od
parkinga za zaposlene u Vatikanu.
„Pored oca, moja sestra Elizabeta je najpametniji član porodice
Čelestino, ali ponekad je tako glupa. Moram da odjurim do Via
Premuda. Treba mi pet minuta da stignem tamo. Vraćam se za
petnaest i možemo da završimo za večeras.”

Taksistu su zadržali neki radovi na putu, pa je to udvostručilo trajanje

vožnje. Uprkos tome što je vozio časnu sestru, uporno je psovao i
pravio nepristojne pokrete kroz prozor većim delom puta.
Ostavio je Elizabetu ispred male stambene zgrade sa fasadom od
ružičastog krečnjaka sa sveže obojenim zelenim roletnama. Na tabli sa
imenima stanara pisalo je da De Stefano živi na prvom spratu. Ona je
brzo pozvonila na interfon i ušla, pa se popela uz stepenice do
njegovog stana. Pokucala je malim mesinganim zvekirom i sačekala.
Vrata su se otvorila previše brzo da bi to delovalo ljubazno.
Na njima je stajao neko, ali to nije bio De Stefano.
Smesta je prepoznala njegovo bezizražajno lice. Bio je to čovek iz
telefonske govornice, napadač od pre mnogo vremena i, smesta je
shvatila, čovek koji je provalio u samostan. Imao je pištolj.
Pre nego što je Elizabeta uspela da uradi bilo šta drugo, osim da se
zagrcne od straha, on ju je šakom zgrabio za odoru i uvukao je unutra.

Caco je pozvonio na interfon De Stefanovog stana i, kada nije dobio

odgovor, pritiskao je dugmad interfona svih stanova istovremeno dok
ga neko nije pustio unutra.
Kada je stigao do vrha stepeništa, kao da je na časak spazio crnu
mantiju kako nestaje za vrata. Zatim su se vrata zatvorila.
Caco je izvukao zig iz futrole, povukao zatvarač da ubaci metak u
cev i pokušao da umiri ruke koje su drhtale.

Elizabeta je klečala, bačena na pod silovitim trzajem čovekove ruke.

Primerak knjige o Faustu ispao joj je iz tašne na pločice.
Mogla je da vidi dnevni boravak. De Stefano je ležao na podu, a iz
oka mu je curila krv.
Podigla je pogled. Čovek je držao ruku ispruženu. Ciljao je pištoljem
u njenu glavu.
Sve se dešavalo previše brzo - nije imala dovoljno vremena ni da
pomisli na ime Gospoda.
Začuo se glasan tresak.
Cacova čizma probila se kroz ploču brave, lomeći drvo i otvarajući
vrata.
Pucnji su bili tako glasni da Elizabeta kasnije neće moći dobro da
čuje celih nedelju dana. Caco je ispalio osam metaka za pet sekundi.
Godine gađanja simulatora u streljani automatski su došle do izražaja:
ciljaj u središte mete. Nastavi da pucaš dok ne isprazniš oružje. Izbaci
ispražnjeni šaržer i ubaci rezervni.
Elizabetina bisernobela bluza pocrvenela je od čovekove arterijske
krvi. U ušima joj je toliko zvonilo da su joj sopstveni krici delovali
veoma udaljeno.
Jedino na šta je mogla da se usredsredi bila je izuzetno mala
pojedinost.
Blistava kapljica krvi pala je na koricu knjige o Faustu, a zatim ju je
polako upila porozna koža.
 Trinaest

Sari, Engleska, 1584.

O vog puta Tomas Ledžer je koračao ispred sale za ispite i

pokušavao da umiri živce. U sali se Kristofer Marlou zgurao u
jednom uglu sa profesorom Norgejtom i dvojicom drugih ispitivača na
Ledžerovoj diplomskoj raspravi, Robertom Sesilom i diplomiranim
studentom sa drugog koledža.
Norgejt je držao pergament kojim je mahao ostalim ispitivačima
ispred nosa. „Da budem potpuno iskren, gospodin Ledžer je donekle
nebitan kandidat. On mora da se istakne u raspravi kako bi uspeo da
dobije diplomu. Ja dobro poznajem njegovog oca. On je istaknut čovek
u Noriču. Ne bi mi smetalo da vidim da Ledžer danas dobro prođe,
zbog čega sam i želeo da se majstor Marlou pridruži ovoj komisiji. Kao
njegov prijatelj, očekujem da ćete dati sve od sebe da pomognete u
ispitivanju.”
„Da, gospodine”, rekao je Marlou.
„Dakle”, nastavio je Norgejt, gledajući u svoj pergament, „imam tri
pitanja koja možemo da mu postavimo. Prvo: u božjim očima, gresi su
istinski oprostivi onda kada se ljudi plaše da su ti gresi smrtni.”
Članovi komisije klimnuli su glavom.
„Drugo: ljubav božja ne nalazi, nego stvara ono što joj je po volji.”
Ponovo klimanje glavom.
„A treće je manje teološke, a više matematičke i filozofske prirode.
Ono glasi: matematički poredak materijalnih stvari genijalno su
objasnili pitagorejci, ali je genijalnije međudelovanje ideja koje je
objasnio Platon. Šta vi kažete na to?”
Nešto se pokrenulo u njemu. Marlou je bio svestan krvi koja mu
protiče kroz telo; gotovo je mogao da okusi njen bakarni ukus u ustima.
„Napomenuo bih, gospodine, da mi je Tomas uvek govorio koliko uživa
u matematičkim veštinama i doprinosu Grka našem današnjem
znanju.”
Sesil je iznenađeno podigao pogled, ali ništa nije rekao.
»Vrlo dobro”, rekao je Norgejt. „Onda će biti Pitagora.”
U tri po podne predstava je bila završena. Retki su bili oni koji su
pamtili katastrofalniju diplomsku raspravu. Norgejt je proglasio
završetak postupka kada je postalo jasno da Ledžer ne ume ništa drugo
nego da neprestano ponavlja iste netačne i nevažne zaključke. Mladić je
ostao vlažnih očiju i zadihan, i na kraju su samo najokoreliji ljudi u
publici mogli da uživaju u tom prizoru.
Kada je Norgejt sa stolice predsedavajućeg objavio da kandidatu
nije dodeljena diploma, Ledžer je gotovo istrčao iz sale.
„Velika šteta”, rekao je Norgejt komisiji i zatim i sam otišao.
Sesil je odveo Marloua u stranu, izgledajući podjednako zbunjeno i
zabavljeno. „Mislio sam da ti je Ledžer prijatelj.”
„Jeste”, odgovorio je Marlou. „Možda najbliži prijatelj koga imam na
koledžu.”
„A ipak si učinio da izlaže na temu za čiju je odbranu bio najmanje
spreman.”
„Valjda jesam.”
Sesil mu se nagnuo bliže. „Impresioniran sam tvojim stilom,
majstore Marlou. Marlouovi su nama poznati, znaš.”
Marlou pomisli: Nama? „Stvarno?”, rekao je.
„Pitam se da li bi sutra krenuo sa mnom u London. Tamo je neko
koga bi mi bilo veoma drago da upoznaš.” Zatim se nagnuo Marlouu do
uha i šapnuo: „Znam šta si ti.”

On je bio najstrašniji čovek koga je Marlou ikada video. Imao je duboko

upale nemilosrdne oči koje kao da su mogle prodreti u um i razotkriti
čoveku dušu. Lice mu je bilo fino izvajano i koščato. Način na koji je
mogao da zadrži mišiće lica potpuno nepomično činio je da izgleda kao
da je isklesan iz bloka tamnog hladnog mermera. Njegovi prsluk i
ogrtač bili su od najboljeg materijala, dostojnog kraljičinog ministra.
Marlou je bio u čovekovoj Velikoj sobi u Barn Elmsu u Sariju, gde je
upravo došao čamcem niz reku zajedno sa Robertom Sesilom. Vila,
izgrađena od krečnjaka katoličkih crkava koje je porušio Elizabetin
otac, kralj Henri, bila je najveličanstvenija vila koju je Marlou ikada
video. Sa reke, u poslednjoj večernjoj svetlosti, izgledala je kao da joj
nema kraja. Kada je ušao unutra, zidne ploče, lamperija, tapiserije i
heraldička obeležja na zidovima ostavili su ga bez daha i sa željom da i
sam ima ovakav život.
„Ser Fransise”, rekao je Sesil, „predstavljam vam majstora
Kristofera Marloua.”
Fransis Volsingam. Glavni kraljičin sekretar. Njen šef špijuna i
mučitelj. Čovek koga je ona zvala svojim Mavrom, zbog tamne kože i
sumornog držanja. Najopasniji čovek u Engleskoj.
„Dobro došli u moju kuću, gospodo. Dobro je povremeno pobeći iz
Vajthola u seoski predeo koji podmlađuje. Jesi li video barona Berglija,
Roberte?”
„Nisam. Potražiću oca kada se vratimo u London.”
„Odlično. Pobrini se da ti obezbedi audijenciju kod kraljice. Moraš
se brinuti za karijeru. Imam neko dobro vino za vas, lep španski
aligaunte. Napravili su ga papisti koji preziru našu kraljicu Elizabetu,
ali čovek ne može da mu porekne kvalitet.”
Marlou je pijuckao ohlađeno vino i pitao se zašto sedi u ovoj lepo
tapaciranoj fotelji sa ušivenim crveno-belim znakom Tjudora. Ali posle
malo ćaskanja o Koledžu Benet, majstoru Norgejtu i završnim ispitima,
Volsingam je prešao na suštinu.
„Mladi Robert je u mojoj službi, majstore Marlou. On pomaže u
iskorenjivanju papističkih elemenata na Benetu i drugim koledžima.
Takođe traga za talentovanim ljudima koji isto tako mogu da služe
kruni i tokom godina pomenuo te je nekoliko puta u izveštajima.”
Marlou je bio zapanjen. On jedva da je znao da je Sesil uopšte bio
svestan njegovog postojanja. „Počastvovan sam, moj gospodaru”,
rekao je.
„Živimo u problematičnim vremenima, majstore Marlou. Od 1547.
naša državna religija se promenila tri puta, od Henrijevog engleskog
katolicizma, preko Edvardovog radikalnog protestantizma i Merinog
radikalnog katolicizma do sadašnjeg Elizabetinog protestantizma.
Seme pometnje među narodom izniklo je u mnoga čudna stabla. Koje je
tvoje stablo?”
„Naša porodica uvek je sledila kraljičin primer.”
„Je li? Je li stvarno?”
Marlouovo uzbuđenje pretvorilo se u strepnju. Je li upao u zamku?
„Bili smo lojalni podanici.”
Volsingam je uz tresak spustio čašu na sto. Njegov komplikovani
prsnik primoravao ga je da sedi uspravno kao motka. „Pouzdano
znam”, rekao je, „da vi niste pravi protestanti, iako vam je bilo zgodno
da se s vremena na vreme s njima udružite. Siguran sam da niste
papisti; njih do krajnosti prezirete. Ja mislim da ste nešto drugo.”
Marlou je zurio u njega, ne usuđujuči se da progovori.
„Rekli su mi da si se isticao u studijama astrologije. Ti dobro
razumeš zvezde, zar ne?”
„Posedujem prihvatljiv nivo znanja.”
„Sesil je takođe sposoban astrolog. Kao i ja. Nijedan od nas se,
naravno, nije uzdigao do nivoa kraljičinog astrologa Džona Dija, ali
znamo ponešto. Zvezde ne mogu biti ignorisane.”
„Zaista ne mogu”, složio se Sesil.
„Zato cenim da ti, Marlou, imaš jaču naklonost prema poukama
neba nego prema poukama iz Svetog pisma.”
Marlou je osetio poriv da pobegne.
„Čuj me, Marlou”, reče Volsingam. „Možda postoje ljudi koji
napreduju od verskih sukoba. Možda ima ljudi koji bi ostali sasvim
ravnodušni dok u Parizu kolju katolike, ali bi preli kao mačka kada je
miluju dok u Jorku i Londonu kasape katolike. Možda ima ljudi koji su
prastari i odlučni neprijatelji Rimske crkve i žive u trajnoj nadi u njeno
uništenje. Možda si ti jedan od tih ljudi.” Volsingam je ustao, nateravši
Sesila da skoči na noge, a Marloua da se sporije uspravi. Sa njega se
cedio znoj. Onda ga je Volsingam iznenadio spustivši mu ruku na rame
na umirujući način. „Možda smo”, nastavio je, „Sesil i ja istog mišljenja.”
„Ostao sam bez reči, gospodaru moj”, uspeo je da izgovori Marlou.
„Hoću da radiš za mene, Marlou, čak i dok nastavljaš učenje na
Kembridžu do svoje sledeće diplome. Hoću da sve što radiš bude od
pomoći našem cilju i našem napretku. Kraljica nije jedna od nas, ali
vatreno veruje da Sesil i ja pripadamo njoj. I s obzirom na to i u meri do
koje je njena mržnja prema papistima jednako žestoka kao naša, mi
smo onda stvarno i istinski u savezu. Hoću da postaneš jedan od mojih
špijuna, da izazivaš štetu u inostranstvu u službi kraljice, ali još važnije
u našoj službi. Očekivaćemo velike stvari od tebe.”
Marlou je osetio kako mu se vrti u glavi. „Ne znam šta da kažem.”
„Ništa ne govori”, oštro odvrati Volsingam. „Prati me. Dela govore
glasnije od reči.”
Marlou je pratio Volsingama i Sesila kroz dugački hol do teških
starih vrata, koja Volsingam otvori. Iza njih kamene stepenice vodile su
u podrum.
Baklje su obasjavale vlažne zidove. Išli su ćutke i došli do drugih
vrata na koja se Volsingam oslonio desnim ramenom čitavom težinom.
Zaškripala su na šarkama, polako se otvarajući i otkrivajući veliku
prostoriju, otprilike dimenzija Velike sobe na gornjem spratu.
Dvanaest ljudi, sedam muškaraca i pet žena starosti od dvadeset do
četrdeset godina, pili su vino i izležavali se na plišanom nameštaju pod
blagim sjajem sveca. Svi su prestali da rade to što su radili i ustali.
„Dame i gospodo”, rekao je Volsingam, „predstavljam vam majstora
Kristofera Marloua, mladića o kome sam vam govorio. Želim da učinite
da se oseća udobno i pokažete mu naše gostoprimstvo u punoj meri.”
Kao na dati znak, svi su počeli da zapanjuju Marloua na način za koji
nije verovao da je moguć.
Žene i muškarci počeli su da skidaju sloj po sloj odeće. Po ćilimima
su razbacali prsluke, pojaseve i pantalone, bluze, suknje i podsuknje.
Uskoro se svuda videla izložena ružičasta koža i Marlou je zadrhtao i
stresao se kada je pred sobom video golotinju dvanaest lepih tela, pri
čemu su muškarci bili u punoj erekciji.
Kada se okrenuo prema domaćinu da izrazi nevericu, dodatno se
zapanji videvši da su se i Volsingam i Sesil svukli.
„Pokažite mu”, naredio je Volsingam. „Hajde, pokažite mu.”
Svi su se istovremeno okrenuli na drugu stranu od Marloua i
pokazali mu leđa.
Svako od njih, uključujući Volsingama, imao je debeli ružičasti rep.
„Nebesa”, zagrcnuto je procedio Marlou.
Volsingam mu se iskezio. „Ne budi stidljiv, Marlou. Ohrabrujem te
da pokažeš svoje prirodno stanje.”
Marlou je nekoliko trenutaka oklevao, a zatim uradio kako mu je
naloženo, prvo izuvši cipele, a onda skinuvši i svu odeću, tako da je
ostao samo u pantalonama. Pustio ih je da padnu na pod.
Ostali su počeli da aplaudiraju. Pokazivali su da cene možda najduži
rep u prostoriji. Onaj Marlouov.
„Izaberi koga god da ti se sviđa”, rekao je Volsingam. „Sada si među
onima od svoje vrste. Možeš da radiš šta želiš. Ti si lemur.”
Ja sam lemur.
Marlou je polako prišao prelepom svetlokosom mladiću koji ga je
ohrabrio blistavim osmehom.
Moj život sada može početi.
 Četrnaest

P ločice u podrumu Bolnice San Andrea bile su bolesno žute boje,

zbog čega se teško moglo primetiti da li su čiste ili prljave. Neko ko
bi gledao sa strane mogao bi da pretpostavi, s obzirom na prisustvo
kaluđerice koja je stajala među policajcima ispred mrtvačnice, da se
ovde radi o nekom porodičnom bolu i sveštenoj utesi.
Ali Elizabeta se brinula za sopstvene probleme i skupljala snagu da
se suoči sa smrću.
Mikaela je izašla iz mrtvačnice u dugom lekarskom mantilu.
Povukla je Elizabetu u stranu. „Jesi li sigurna da želiš ovo da uradiš?”,
upitala je.
„Da, sasvim”, odgovorila je Elizabeta glumeći samouverenost.
Zatim je dodala: „Moram.”
Mikaela ju je zagrlila.
Inspektor Leone stajao je pored njih, osoran kao i obično, i
izgledalo je kao da je spavao u uniformi. „Mi takođe ulazimo.”
Mikaela je zauzela stav petla za borbe koji je spreman da zamahne
kandžama. „Glavni patolog kaže samo ona. Možete da razgovarate sa
njim - nemojte da se obraćate meni.”
Elizabeti je bilo čudno koliko joj je „stara” smrt normalna, ali drhti
od „nove” smrti, kako su kosturi i mumificirani ostaci tela
raspoređivani u hladni, akademski deo njenog mozga, a novi leševi
prebacivani na jedno strašnije mesto.
Možda je to bilo nešto iskonsko, nešto što se hranilo strahom od
obolelog tkiva. Ili je možda, shvatila je, to bilo jednostavno kao ona
uspomena iz detinjstva: pokušaj pomirenja mrtvog tela njene majke u
sanduku sa snažnom životnom silom koja je ona nekad bila.
Čovek je ležao na stolu sa licem naviše, sa malim peškirom koji mu
je pokrivao intimne delove - nesumnjivo, pomislila je Elizabeta, iz
poštovanja prema smernosti kaluđerice, naime nje same. Torzo mu je
bio izbušen gadnim crnim rupama od metaka kalibra 9 mm. Oči su mu
bile otvorene, ali začudo nisu izgledale ništa mrtvije nego dok je bio
živ. Njegovo lice, ukočeno u smrti, bilo je identično onom nepomičnom
licu koje je videla prošle noći i godinama pre toga.
Doktor Fjore, glavni patolog, upita da li je Elizabeta spremna. Ona
klimnu glavom i dva mrtvozornikova pomoćnika debelih podlaktica
okrenuše telo licem nadole. Izlazne rane na gornjem i donjem delu
njegovih leđa bile su užasne.
Sklonili su peškir i izložili pogledu njegovu mišićavu stražnjicu.
„Vidiš”, šapnula je Mikaela. „Isto.”
Doktor Fjore, vidljivo uzdrman prizorom, načuo je primedbu. „Isto
kao š... šta?”
„Isto kao što sam rekla da će biti”, neodređeno je odgovorila
Mikaela.
Bilo je to kao da se fotografija starca iz Ulma otelotvorila.
Zdepasti rep visio je do dna njegove stražnjice kao mrtva zmija.
Brojevi su bih istetovirani u tri prstenasta niza u dnu njegove
kičme.
Elizabeta je otupelo gledala u njih. „Dovoljno sam videla”, rekla je
posle nekog vremena.
Više bi volela da ostane nekoliko minuta sama - možda da nakratko
predahne u bolničkoj kapeli - ali to je bilo nemoguće. U podrumskoj sali
bilo je još ljudi i počela je vatrena razmena argumenata. Caco je došao
sa Lorencom i odmah se upustio u raspravu sa inspektorom Leoneom.
Caco je započeo rekavši da su provalnik iz samostana i čovek na ploči
verovatno ista osoba. Leone je sarkastično odgovorio da njegova
istraga jasno zahteva ubedljivije dokaze od onih kojim bi se zadovoljila
vatikanska žandarmerija.
Njih dvojica su se raspravljali, a Mikaela je otišla primivši hitan
bolnički poziv. Elizabeta je ostala nasamo sa svojim mislima dok nije
osetila nečije prisustvo iza sebe.
»Jesi li dobro?”
Bio je to Lorenco. Stajao je s rukama prekrštenim na grudima, sa
dva prsta držeći majorsku kapu.
„Da, dobro sam”, odgovorila je.
„Siguran sam da ja to bila užasna noć za tebe”, reče, postiđeno
gledajući sebi u stopala.
Bilo je nečega poznatog u vezi sa njim. Videla je Lorenca, ali je
osećala Marka. Fizička sličnost nije bila naročito velika. Marko je bio
viši, tamniji, zgodniji, bar u njenom sećanju. Ali ovde je bio drugi Cacov
prijatelj, u uniformi, i činio je da se oseća bezbedno samim svojim
prisustvom. A shvatila je da postoji i druga sličnost. Oči. Obojica su
imali saosećajne oči.
On se osvrnuo prema Cacu i odmahnuo glavom. „Muka mu je da
više bude ovde sa policijom. Prošle noći su se prema njemu odnosili
kao prema kriminalcu. Šest sati ispitivanja, a to je izgleda samo
početak. Komplikovano je kada nekoga ustreliš.”
„Jesi li ti ikada...”
Lorenco je brzo odgovorio. „Nikada. Nikada nisam pucao iz pištolja
u afektu. Nije ni Caco - dosad - ali ti to znaš.”
„Ovo je grozno”, tužno je rekla Elizabeta. „Volela bih da to nije bilo
neophodno. Volela bih da profesor De Stefano nije ubijen. Volela bih da
zlo ne postoji.”
„Crkva vaše porodice”, rekao je Lorenco. „To je Santa Marija u
Trasteveru, zar ne?”
„Znaš tu crkvu?”
„Video sam je u prolazu. Caco je pomenuo. Možda bih, kada
zasedanje konklave bude završeno i prašina se slegne, mogao da
dođem tamo i pomolim se sa tobom.”
„Volela bih to.” Elizabeta zaustavi samu sebe. „Svi moramo da se
molimo za Hristov oproštaj.”
Kada su policajci završili u mrtvačnici, Caco priđe Elizabeti i
Lorencu. „Ove budale ne znaju ništa. Znaju ime, Aldo Vani, i to je
otprilike sve. Čovek nema nikakav radni dosije, niti ima dokaza da je
ikada plaćao porez. Pretražili su mu stan i kažu da ništa nisu našli. U
njegovom telefonu nema imenika, a dnevnik nedavnih poziva je bio
prazan. Po njihovim rečima, on je duh.”
„Radio sam u Napulju kao mlad policajac”, reče Lorenco. „Ovaj
čovek je kao plaćeni ubica Kamore čiji je život potpuno izvan svih
evidencija. Ali šta je s repom? Ko je ikada čuo za nešto takvo?”
Caco je zaštitnički pogledao u Elizabetu. „Ne znamo da li je to
važno. Možda jeste, možda nije.”
Lorencov telefon zazvoni. Kada se izmakao da se javi, Caco je upita:
„Kako se držiš?”
»Umorna sam, ali sam zahvalna što sam živa.”
„Rekao sam ti da ne izlaziš iz tatinog stana.”
„Profesor je pozvao. Toliko je navaljivao, jadnik. Mora da mu je ta
zver pretila. Bar sam ostavila poruku, hvala bogu.”
 Caco je pokazao na vrata mrtvačnice. „Gospode, Elizabeta, da nisi, ti
bi bila unutra. Hoću da se vratiš kod tate i tamo i ostaneš. Ne izlazi
napolje ni zbog čega. Pokušaću da ubedim Leonea da ti da policijsku
zaštitu, ali ne verujem da će on to uraditi. On je više fokusiran na De
Stefana i misli da si ti samo naletela na nešto. Još nije sklopio sve
kockice.”
„Nisam bila sasvim iskrena prema njemu”, reče Elizabeta.
„I nemoj da budeš. Nije u tvom interesu da mu kažeš sve. U svakom
slučaju, to bi mu potpalilo neki fitiljčić u mozgu. On nije čak ni pomislio
da je ovaj gad unutra onaj isti koji je ranije pokušao da te se dočepa.
Gospode, da prekosutra nije zasedanje konklave, uzeo bih odsustvo i
sve vreme te sam štitio.”
Ona ga je dodimula po obrazu. „Ti si divan brat”
Caco se nasmejao. „Da, jesam. Slušaj, možda bi bilo bolje da odeš u
tatinu kuću na selu.”
Elizabeta je odmahnula glavom. „Ovde se osećam bezbednije. I
mogu da idem u moju crkvu. AH, Caco...”
„Šta?”
„Ja zanemarujem svoje obaveze i zavete. Samo želim da se vratim
nastavničkom poslu i živim svojim životom.”
„Uskoro. Siguran sam da ćeš ga uskoro vratiti. Razjasnićemo mi
ovo.”
Lorenco i Mikaela završili su telefonske razgovore otprilike u isto
vreme i pridružili im se.
„Inspektor Loreti je podivljao”, rekao je Lorenci. „Hoće da se smesta
vratimo u Vatikan. Mesto vrvi od crvenih kapica i predstavnika
medija.”
„Hoćeš U je ti odvesti kući?”, upita Caco Mikaelu.
„Inspektor Leone kaže da želi ponovo da razgovara sa mnom”, reče
Elizabeta.
»Onda odmah posle toga, važi?”
„Ja ću je odvesti”, složi se Mikaela.
Iz pravca liftova začuo se topot koraka. Tri monsinjora žurno su išli
prema njima, praćeni jednim nadbiskupom.
„To je nadbiskup Luongo”, reče im Elizabeta kada je podigla pogled.
„Načelnik Papske komisije za sveštenu arheologiju.”
„U redu, idemo odavde”, zaključi Caco, spuštajući ruku Lorencu na
rame. „Pozvaću te u tatin stan.”
Elizabeta je imala osećaj da je Lorenco želeo da je zagrli na
rastanku ili se bar rukuje sa njom, ali se umesto toga samo osmehnuo i
otišao.
„Tu ste”, doviknuo je nadbiskup. „Kako ste, draga moja?”
„Nisam povređena, vaša ekselencijo.”
Luongo je bio visok čovek, dobrih 190 centimetara. Elizabeta ga je
jednom videla na institutu bez kape; glava mu je bila potpuno ćelava i
glatka, a takođe nije imao ni obrve ni senku brade. Alopecia totalis,
rekla joj je Mikaela kada ju je pitala o toj medicinskoj pojavi. Telo
potpuno bez dlaka. On je bio ambiciozan čovek - svi na institutu su
tako govorili - a delići tračeva koje je načula u trpezariji vrteli su se oko
pitanja da li će njegova boljka omesti njegovu neskrivenu želju da
postane kardinal.
Nadneo se nad Elizabetu. „To sa profesorom De Stefanom takva je
tragedija. On je bio čudesan čovek. Lično sam ga angažovao za ovaj
posao, znate.”
Ona je klimnula glavom.
„Ko bi uradio tako nešto? Šta kaže policija?”
„I dalje istražuju.”
Nadbiskup je preko naočara pogledao Mikaelu.
„Ovo je doktorka Čelestino, moja sestra”, reče Elizabeta.
„O, divno je baviti se veštinom lečenja.”
Mikaela je uspela da se stegnuto osmehne i na Elizabetino
olakšanje uzdržala se od bilo kakvog uvredljivog odgovora.
„Pitam se da li bih mogao s vama da razmenim koju reč nasamo”,
obrati se Luongo ponovo Elizabeti.
„Ako se radi o katakombama i čoveku koji je odgovoran za ovo od
prošle noći, onda možete da govorite pred mojom sestrom. Ona je
potpisala ugovor o poverljivosti s komisijom. Ona zna sve o Svetom
Kalistu, Ulmu i ovim zbivanjima sada.”
„Da, da, sećam se - uveli smo vas u ekipu kao konsultanta, doktorka,
zar ne? Hvala vam što pomažete komisiji i crkvi. U tom slučaju,
govoriću bez zadrške. Elizabeta, moja poruka je kratka i nadam se da će
biti jasna. Mi moramo da uravnotežimo našu odgovornost prema
sekularnom svetu i prema crkvi. Siguran sam da ćeš obaviti svoju
dužnost da pomogneš policiji u otkrivanju zašto je ovaj čovek...”,
Luongo je prošaptao sledećih nekoliko reči, „... koji je, koliko sam
razumeo, imao rep - zašto je taj čovek učinio te užasne stvari. Ali
istovremeno, siguran sam da ćeš imati razumevanja za osetljivu
situaciju u kojoj se nalazimo. Čeka nas zasedanje konklave. Čitav svet
usmeren je na svečanu veličanstvenost onoga što ćemo mi kao crkva
raditi pri izboru našeg sledećeg pape. Ne možemo da zagadimo taj
postupak tako što ćemo dozvoliti ikakve otrovne priče o Svetom
Kalistu i ljudima sa repovima. Iz tog razloga imamo potpunu saradnju
sa svetovnim vlastima u nametanju zabrane izveštavanja o nesrećnim
događajima od prošle noći. I, moram da naglasim, uprkos čudnoj
koincidenciji anatomske abnormalnosti kod čoveka koji je napao vas i
profesora De Stefana, nema jasno vidljive veze između te dve
situacije.” Dok je govorio, Luongov ton i govor tela postajali su vidljivo
sve napetiji. Njegovo naglašavanje teme „ljudi sa repovima” ukazalo je
Elizabeti da on u vezi sa ovim vidi neku pretnju mimo pukog
senzacionalizma.
Mikaela je pocrvenela u licu i Elizabeta se zabrinula da će izneti
nadbiskupu svoje mišljenje o tome. Pokušala je da je predupredi
rekavši: „Shvatam, vaša ekselencijo.”
To nije bilo dovoljno. Mikaela se naizgled učila da zadrži jačinu
glasa na prihvatljivom nivou za bolnički ambijent. „Koincidencija?
Nema jasno vidljive veze? Mora da se šalite! Pronašli ste te kosture u
katakombi, onda su svi oni nestali, onda je neko provalio u samostan
moje sestre, zatim je profesor ubijen, a Elizabeta je, samo milošću
božjom, da ne pominjem mog brata, spašena. A vi želite da ona i dalje
ćuti?”
Elizabeta nije dobro poznavala Luonga. Videla ga je samo nekoliko
puta. Ali sada se na njegovom licu desila strašna pramena, navala besa
koja je čak i Mikaelu ostavila bez reči. „Dozvolite da budem potpuno
jasan”, procedio je uzavrelim šapatom sličnim zvuku pare koja šišti iz
kipućeg lonca. „Obe ste se obavezale na najstroža pravila poverljivosti.
Naše ugovore o tajnosti sastavila je najbolja advokatska firma u Rimu i
uveravam vas, dame, da ćete, ako ti ugovori budu prekršeni, otkriti
kako su naši pravnici strašniji od bilo kakvih ljudi sa repom.”
U hodniku ispred mrtvačnice smanjila se gužva kada su policajci i
sveštenici otišli. Glavni patolog takođe je otišao i samo se pomoćnik
mrtvozornika bavio dokumentacijom pored leša Alda Vanija.
Začulo se kucanje na vratima i pomoćnik ih je mrzovoljno otvorio.
Video je štrkljastog sveštenika koji se nadnosio nad njim.
„Da, o čemu se radi?” grubo je upitao pomoćnik.
„Ja sam otac Trambli. Došao sam da pregledam telo.” Pokazao je
nekakvo pismo. „Dato mi je odobrenje sa najviše pozicije.”
Palata Svete Marte stapala se sa linijom blage strmine Vatikana pored
Bazilike. Bila je to jednostavna petospratnica, skromnog izgleda,
simbol uzdržanosti i ozbiljnosti. Zgrada je bila samo spavaonica koja je
pružala najosnovniji smeštaj sveštenicima koji su došli u posetu. U njoj
obično nije bilo smešteno mnogo gostiju, ali se upadljivo razlikovala od
svakog drugog hotela na svetu: bila je napravljena za zasedanja
konklave i u retkim prilikama kada je bila puna, to je značilo da je došlo
do tužnog upražnjenja na apostolskoj stolici.
Na prvom spratu spavaonice nalazila se privatna kapela sa strmim
svodom sa ukrasnom rešetkom i malim orguljama koje je donirao red
Kolumbovih vitezova. Otprilike dve trećine kardinala došlo je u Rim i
okupili su se u kapeli na privatnoj misi koju je predvodio kardinal Dijaz,
što je bila jedna od bezbrojnih dužnosti tokom perioda žalosti za
predsedavajućeg kardinalskog kolegijuma.
Nekadašnji bokser visoko se izdizao iznad predikaonice, zbog čega
je ona izgledala kao da je napravljena za dete. Akustika je u kapeli bila
savršena i njegov glas je stizao i do poslednjih redova bez ikakve
potrebe za mikrofonom.
„Draga braćo, Bazilika Svetog Petra, koja je bila svedok mnogim
značajnim i važnim trenucima za vreme službe našeg dragog
upokojenog oca, danas gleda na okupljene u molitvi koji su na poseban
način imali odgovornost i povlasticu da mu budu bliski kao neposredni
saradnici, učestvujući zajedno sa njim u svešteničkoj brizi univerzalne
crkve.
„U ovim danima žalosti i tuge, reč božja prosvetljuje našu veru i
ojačava našu nadu, uveravajući nas da je on ušao u Nebeski Jerusalim
gde će, kao što smo čuli iz Otkrovenja: ’Bog obrisati svaku suzu, smrti
više neće biti, niti će više biti tugovanja, ni plača, ni bola.’”
Kada je misa završena, Dijaz je krupnim korakom izašao iz palate u
društvu kardinala Aspromonta i Đakona. „Vratite se u moju
kancelariju”, rekao je Dijaz drugoj dvojici. „Imao sam privatne
razgovore sa nekim od naših uticajnih kolega. Voleo bih da ih podelim
sa vama.”
„Birači?”, upitao je Aspromonte, nateravši Đakona da se zakikoće.
„Nemoj da se smeješ, Luiđi”, reče Dijaz. „Ti si taj o kome svi
govore.”
Aspromonte je izgledao potišteno. Krupna ćelava glava padala mu
je napred kao da joj je težina postala prevelika za njegov vrat. Što se
Đakona tiče, on je sklopio oči i odmahnuo glavom, od čega su mu se
zatresli podvaljci. „Moramo ovo da okončamo. Ja ne želim taj posao.”
Trojica kardinala prošli su kroz nekoliko bezbednosnih prstenova
vatikanske žandarmerije koja je okružila gostinsku kuću. Caco i
Lorenco, koji su pošli da obiđu svoje ljude, naklonili su se trojci i
nastavili da se savetuju sa kaplarima na ulazu palate.
„U koje vreme psi tragači prolaze kroz objekat?”, upitao je Caco
svoje ljude.
„U šest”, odgovorio je jedan od njih.
„Podnesite mi izveštaj kada to bude završeno.”
Kaplari su izgledali kao da žele da pitaju za pucnjavu od prošle noći.
Svi su bili očajno radoznali i među ljudima u jedinici su kružile glasine.
Ali pokretanje teme bilo bi ravno neposlušnosti, a Caco nije nameravao
da sam od sebe oda bilo kakvu informaciju.
Kada su se Lorenco i Caco okrenuli da odu, zatekli su se licem u lice
sa jednim od parnjaka iz Švajcarske garde, majorom Gerhartom
Glauzerom, bezvrednim čovečuljkom koji je zračio superiornošću bez
osnova. Kad god su razgovarali o njemu, Caco se propinjao na prste u
znak izražavanja uverenja da je Glauzer morao da vara kako bi dosegao
minimalnu visinu koju je garda zahtevala.
„Šta to čujem o incidentu od prošle noći?”, upitao je Glauzer
prozuklo.
„Došlo je do malog problema. Caco se pobrinuo za to”, reče
Lorenco.
„Čuo sam da je to bilo više od malog problema. Čuo sam da si ubio
čoveka.”
Caco mu je dao znak da drži usta zatvorena. „Istraga je u toku,
Glauzeru”, rekao je. „Trebalo bi to da znaš.”
„Ako se to tiče garde, moji nadređeni sigurno će poslati slobodnog
oficira da sprovede istragu.”
„Pa, ne tiče se garde, zar ne?”, rekao je Caco zaobilazeći ga.
On i Lorenco brzo su otišli do operativnog centra u Tribunskoj
palati i smestili se u zajedničku kancelariju da pregledaju raspored pre
popodnevnog sastanka sa glavnim inspektorom Loretijem. Posle
nekog vremena Lorenco došeta do Cacovog stola. „Idem po kafu. Hoćeš
li i ti?”
Caco klimnu glavom, a Lorenco krišom baci pogled na ekran
njegovog kompjutera.
„Šta tražiš na sajtu Interpola?”, upita Lorenco.
„Nemoj da budeš njuškalo.”
 „Hajde, reci mi”, navaljivao je Lorenco.
„Uzeo sam karticu sa otiscima prstiju tog gada iz mrtvačnice. Leone
je takav genije da verovatno nije proverio otiske kod Interpola. Uz to,
znaš one uvrnute znake oko njegovog repa? Moram da ti kažem u
poverenju da Elizabeta zna za identičnu tetovažu kod čoveka koji je pre
nekoliko godina umro u Nemačkoj. Hoću da Interpol obavi proveru
starih telefonskih arhiva, da vidimo jesu U taj tip u Nemačkoj i naš Vani
ikada zvali jedan drugog.”
„Gospode”, reče Lorenco. „Ako inspektor Leone otkrije da vršiš
sopstvenu istragu policijskog slučaja usred zasedanja konklave - pa,
znaš šta će se dogoditi.”
„Zato nemoj da mu kažeš”, odgovori Caco. „Tri kockice šećera.”

Krek je navukao zavese u kancelariji kako bi zaštitio oči od

popodnevnog sunca. Ponovo je seo i pregledao svoj kalendar. Imao je
zakazana još tri sastanka. Zatim večera u centru grada sa Šveđaninom
koji je goreo od želje da uposli njegovu građevinsku kompaniju. Krek je
poželeo da popusti kravatu. Želeo je piće. Želeo je ženu. Sve tri stvari
morale su da sačekaju. Pozvao je sekretaricu. „Pošalji mi Muleja.”
Krupni čovek progurao se unutra prelazeći prstom ispod
okovratnika. „Jesi li odlučio šta hoćeš da uradiš?”
„Aldo nas je žalosno izneverio. Kaluđerica je još živa, a policija ima
njegovo telo. Ovo je loše da gore ne može biti.”
„Trebalo je da iskoristimo Hakela. On je već u Rimu.”
„Hakel ima važniji posao. Treba da bude koncentrisan. Ne, pošalji
neke ljude odavde. Pošalji ih odmah. Završi sa ovim.”
 Petnaest

Rim, leta gospodnjeg 64.

B io je maj, najlepši mesec, kada je livadska trava mekana, a prolećno

cveće ima najlepšu boju. Dok je dnevna svetlost gasnula i duvao
povetarac, grupa ljudi koji su se veselili narasla je i ljudi su počeli da se
guraju na ivici jezera. To će biti duga, egzotična noć o kojoj će se pričati
generacijama, noć spektakla i opasnosti.
Bilo je to Tigelinovo delo. Gaj Ofonije Tigelin bio je bogat,
nakinđuren i moćan preko svake mere. Zvanično je bio prefekt carske
telesne garde, ali u praksi je bio carev glavni organizator i dobavljač, i
noćas je organizovao proslavu veka. Na Marsovom polju, u
veličanstvenoj vili koju je decenijama ranije izgradio Agripa, Avgustov
zet, bili su sa svih strana okruženi šumom. Središte imanja bilo je
veliko veštačko jezero, Stagnum Agripae, punjeno iz akvedukta složene
izrade zvanog Akva Virgo, i sa velikim odvodnim kanalom do Tibra.
Duž svih obala dvesta metara dugog jezera gosti su se divlje i
nesputano zabavljali. Bilo je tu krčmi, bordela i sala za ručavanje
podignutih samo za taj dan. Egzotične ptice i divlje zveri dovedene iz
dalekih uglova imperije bile su svuda, i neke su lutale slobodno, a
druge, kao što su tigrovi i gepardi, zatezali su lance dovoljno duge da
mogu dohvatiti pijance svojim zubima i kandžama. Kad god bi se ovo
desilo, digao bi se veseli povik koji je privlačio na stotine drugih
posmatrača da gledaju kako nesrećni muškarac ili žena biva rastrgnut
na komade.
Spuštanje mraka i potoci vina pokrenuli su čistu razuzdanost. U
jednom bordelu bile su samo plemkinje. U drugom su profesionalne
prostitutke potpuno gole neskriveno plesale, uvijale se i bacale se po
travi. Dostupne su bile promiskuitetne žene svih vrsta - plemkinje i
robinje, matrone i device - i sve su bile u obavezi da ispune svaki
zahtev. Robovi su imali seks sa svojim gospodaricama pred njihovim
muževima, gladijatori su uzimali ćerke pred pogledom njihovih očeva.
Sve je bilo dopušteno i ništa nije bilo zabranjeno. Dok je noć padala,
okolni šumarci i građevine sijali su od svetla i odjekivali od vike i
stenjanja. Bilo je guranja i laktanja, tuča i obračuna noževima. A noće je
tek počela.
U glavnom šatoru nekoliko desetina najvažnijih gostiju ležali su
izvaljeni na klupama i kaučima. Bilo je tu senatora, dvorana, diplomata,
najbogatijih trgovaca. Tigelin je sedeo napred, jezerska voda pljuskala
je na samo metar od njegovih sandala. Noćas je zamenio tešku
uniformu zapovednika carske garde togom, ali je bio u iskušenju da
ode još dalje od toga, kao što su uradili neki od gostiju visokog roda, i
nosi samo tuniku sa pojasom. Tigelin je bio visok i strogog držanja, sa
gustim obrvama koje su mu davale izgled kavgadžije. Sa njegove leve
strane, povučen kao i uvek, sedeo je tamnoputi astrolog Balbil. On je
bio u sedmoj deceniji svog života, ali je još uvek izgledao snažno i
zategnuto, zapovednog i nepristupačnog držanja. Sa njegove leve
strane sedeo je još jedan od carevih sedokosih ulizica, oslobođeni rob
Acinet. Njega je izabrala careva majka, Agripina, da bude jedan od
tutora njenog sina Nerona u njegovom detinjstvu, a on je kasnije izveo
carev propali plan da je utopi tako što je potopio njenu carsku barku.
Na kraju je Neron morao da pošalje ubice koje su delale manje
prikriveno da dovrše posao. Kada se suočila sa ljudima koji su mahali
mačevima u njenim odajama, Agripina je vrisnula: „Rasporite mi
matericu”, jer je na svet donela sina koji je bio odvratan čak i prema
njenim, prezira dostojnim merilima.
Iza Nerona, dosađujući se i pijana, klonulo je sedela careva nakitom
okovana žena Popeja, pružajući pehar jednoj služavki da joj ga dopuni.
Iako je imala umorne krvlju podlivene oči i nabubreli osip koji njen
grčki lekar nije mogao da izleći, i dalje je imala privlačan izgled zbog
koga je i dospela u carevu milost.
Tigelin se nagnuo bliže i upitao Balbila: „Zašto si tako sumoran?”
„Znaš ti zašto. Po drugi put postigli smo ono što smo uvek želeli: da
jedan od nas bude car. A evo šta nam on daje. Slušaj kako senatori
gunđaju!
Bojim se pobune, možda i nasilja usmerenog protiv njega. I nas.
Ubili su Kaligulu. To se može ponovo dogoditi. Možda nećemo dobiti
treću šansu.”
Tigelin je frknuo kroz nos. „Pre dve nedelje pojavila se kometa kada
je Neron bio u Beneventumu, zar ne?”
„Da. Jasan znak opasnosti.”
„A ti si ga savetovao da otkloni opasnost pročišćavanjem određenih
elemenata u redovima aristokratije.”
„A ti si, dobri prefekte, dobro izabrao koga da iskasapiš.”
„Upravo zbog toga ne treba da brineš.” Tigelin je ostatak prošaptao.
„On će ispuniti sve naše želje. On zna svoju sudbinu. Da, možda je malo
poludeo - ovakva vrsta moći ima taj efekat - ali nije toliko lud da
zaboravi svoj put. Pusti ga da bude veseo i zabavlja se na svoj način.”
Namignuo je. „Ovo je ono što on radi. Ovo je ono što on jeste.”

Apostola Petra u hodu su mučila slaba kolena i stalni bol od kog mu se

zadnja strana jedne noge stalno grčila. Putovanje koje ga je čekalo biće
naporno, kao što bi bilo čak i za mlađeg čoveka, ali on je rano ustao, ceo
se oprao iza male kamene kuće u Golgoti i gledao kako izlazeće sunce
obasjava brda.
Vlasnik kuće bio je brat Filipa, jednog od Isusove dvanaestorice, i
posle njegove smrti prešla je u vlasništvo njegove žene Rahilje. Ona se
druga probudila tog jutra i kada je videla da Petar nije u svom krevetu
potražila ga je.
„Moraš li da ideš u Rim?”, pitala je.
On je sedeo na kamenitom tlu boje pomorandže. „Moram.”
„Ti si dragocen za nas”, reče ona. „Ne želimo da te izgubimo. Matej
je otišao, i Simon, i Jakov, i Matija, i Andrej, i Marko, svi mučenički kao
on.”
Izlazeće sunce blesnulo je Petru u oči nateravši ga da zaškilji. „Kada
sam bio mlad čovek, Isus je rekao nešto čega se sećam čitavog svog
dugog života. Rekao je: ’Kada ostariš, ispružičeš ruke i drugi će te obući
i odvesti te gde ne želiš da ideš. Ne želim da ostavim tebe i moju
voljenu braću i sestre, Rahilja, ali bojim se da je to moja sudbina.’”
Ona nije ni pokušala da se raspravlja s njim. „Pa, dođi onda da bar
uzmeš malo vruće hrane pre nego što uzjašeš tu mazgu.”

Svež povetarac duvao je kroz središnje dvorište i vrtove Neronove vile

na Marsovom polju. Izvan domašaja pogleda, ogromna rulja slavljenika
talasala se i stenjala, čekajući zoru. Neron je sedeo na platnom
presvučenoj mermernoj klupi, odsutno bacajući mrvice hrane iz
kristalne zdele zmijuljicama u svom ribnjaku, dok su Tigelin i Balbil
koračali uokolo i raspravljali se.
„Mogu li da uđem?”, doviknuo je Acinet između dva stuba iz
kolonade koja je okruživala dvorište.
„Budi brz”, zatražio je Neron.
Acinet je povukao dve mlade devojke uhvativši ih za platno na
ramenima njihovih toga. „Jesu li ove po ukusu vašoj ekselenciji?”
Neron je odmerio pocrvenele, uplakane devojčice pogledom od
glave do pete. „Ko su one?”
„Ćerke bliznakinje senatora Velusa.”
Neron se osmehnuo. „Odlično. Mrzim to kopile.”
„Znao sam da ćete biti zadovoljni”, reče Acinet.
„Koliko imaju godina?”
„Dvanaest ili trinaest, rekao bih.”
„Odvedi ih u moje odaje i čekaj tamo.” Pozvao je Acineta da mu
priđe i šapnuo: „Kada završim sa njima, pobrini se da dobro iskoristiš
njihovo mekano meso. Moje ribe, dragi Acinete, gladuju.” Okrenuo se
prema drugoj dvojici ljudi. „Šta ste pričali?”
„Govorio sam Balbilu ono što on već zna - da je raspoloženje u
gradu prilično gadno”, reče Tigelin. „Rimska rulja počela je da mrzi
hrišćane još više nego što mrzi Jevreje.”
„Naravno da mrzi”, složio se Balbil. „Hrišćani su uobražena,
odvratna družina koja se čak i ne pretvara da vam odaje počast. Jevreji
se bar pretvaraju.”
Tigelin dodade: „A broj hrišćana narasta svakog meseca. Množe se
kao miševi.”
„Ja ih u potpunosti prezirem”, reče Neron, zevajući. „Njihova
pobožnost je mučna. Način na koji se pretvaraju da je njihova slabost
snaga. ’Okreni drugi obraz’, kažu oni, ’da mogu da te ponovo udare.’ Na
šta ja kažem, kada okrenu obraz, ne traćite vreme da ih ponovo
udarite: presecite ih mačem i završite s tim.”
„Mudar savet”, reče Tigelin.
„Slušaj me”, nastavi Neron. „Hrišćanski kult postaje jači iz dana u
dan. Oni osporavaju moju vlast. Njihove vođe, kao ono šugavo pseto
koje sebe naziva apostolom Petrom, ušunja se u moj grad i opet
umakne, a da ne bude ni išiban. Ako im dozvolimo da izmaknu našem
gnevu, dočekaćemo da se kajemo zbog toga, pazi šta ti kažem. Pontije
Pilat imao je ispravnu zamisao kada je razapeo tog odvratnog
čovečuljka, Isusa iz Nazareta. Pilat je znao da će taj kult izazvati nevolje
i ometati naše interese.”
 „Pilat je kultu odsekao glavu, a umesto nje je izniklo dvanaest novih
glava - Isusovi prljavi apostoli”, reče Tigelin.
„Moramo da budemo pametniji od Pilata i sve ih istrebimo!”, izjavi
Balbil. „Naš car kaže mi da je smislio način da upotrebi moć rimske
rulje da ih sve pobije jednom za svagda, a nas pri tome učini još
bogatijim. Moj posao carskog astrologa biće da mu kažem najbolji
datum za to. A tvoj posao, Tigeline, biće da to sprovedeš u delo.”
Neron ustade i pođe ka izlazu iz dvorišta. „Ono što je potrebno
ovom našem gradu”, reče osvrćući se preko ramena, „jeste jedna
veoma velika, veoma vrela vatra.”
 Šesnaest

N a putu od policijske stanice do kuće Elizabeta je rekla taksisti da

je ostavi kod Bazilike Svete Marije u Trasteveru. Razgovor sa
inspektorom Leoneom bio je težak i bila je iscrpljena mentalnim
izazovom da mu da dovoljno verodostojnih informacija, a ne naruši
pravilo poverljivosti prema crkvi.
U bazilici je bilo tiho i mirno. Samo je nekoliko turista lunjalo
uokolo, fotografišući i tragajući za dragocenim relikvijama crkve -
glavom Svete Apolonije i delom svetog sunđera. Elizabeta se poklonila
pred oltarom, prekrstila se i zauzela uobičajeno mesto tačno ispod
slike na drvenom plafonu, Domeničinijevog dela „Uznesenje
blagoslovene Device”. Osim nje, u klupama je bila samo šačica lokalnih
starijih žena koje kao da su uvek bile tu.
Elizabeta se potpuno izgubila u molitvi. Suva hladnoća i slaba
svetlost koje su vekovima tako dobro održavale starine u crkvi slično
su delovale na očuvanje njenog razuma. Kada je poslednji put
izgovorila amin, osvrnula se oko sebe i iznenadila videvši da je sada u
klupama mnogo više ljudi. Osetila se mirnije i osveženo. Pogledala je na
časovnik. Neosetno je proteklo sat vremena. Tamo u školi devojčice su
sedale u klupe za čas geometrije.
Ustala je i pokušala da održi svest u stanju molitve, ali bilo je
nemoguće kontrolisati misli koje su joj proletale kroz glavu.
Vanijeva odvratna leđa.
Kosturi.
De Stefanova krvava glava.
Markovo telo položeno u kovčeg u svečanoj uniformi.
I kada je Elizabeta osetila kako počinju da joj teku suze, slika
Lorencovog iskrenog, prijateljskog lica dolebdela joj je u oči. Umesto da
zaplače, ona se osmehnu, ali, kada je shvatila šta joj mozak radi, jako je
zatresla glavom kao da će tako oterati sliku.
 Bolje da gledam u mozaik sa pticom rugalicom visoko u apsidi,
pomislila je, i to je i uradila.
Elizabeta je otpešačila do stana svog oca, zaustavljajući se samo u
piljari i mesari. Karlo je imao slobodan dan i ona je nameravala da mu
napravi lepu večeru.
Čim je ušla u stan, čula ga je kako je zove iz dnevnog boravka i brzo
dolazi u hodnik. „Gde si bila?”, upitao je iznervirano. „Čekali smo te.”
Izgledao je kao da mu je neprijatno.
„Mi?”, upita ona. „Koji mi? O čemu se radi?”
„Gospode, Elizabeta, nisi mi rekla da ćeš imati goste. Došli su čak iz
Engleske!”
Ona postiđeno sklopi oči. „Bože moj! Potpuno sam zaboravila!
Pored svega što se dogodilo...”
Karlo ju je brzo zagrlio da je umiri. „U redu je: ovde si, na
bezbednom si. Imala si gadnu noć. Dao sam im po čašu vina, ispričao
sam im sve priče koje znam o Kembridžu. Sve je u redu. Daj mi te kese.
Idi da se vidiš sa gostima.”
Evan Haris izgledao je upravo kao na fotografiji. Bio je sitan,
prijatnog izgleda, vitak, ali ne i sportski građen. Njegova žućkasta kosa,
začešljana na stranu preko okruglog čela, činila je da izgleda mlađe
nego što je verovatno bio, ali Elizabeta je pomislila da se sigurno bliži
pedesetoj. Nije došao sam. Sa njim je bila žena u skupoj odeći,
pravilnog držanja, sa savršenom frizurom i namirisana dobrim
parfemom. Njeno botoksom zategnuto lice bez bora i njen osmeh kao
kod lutke otežavali su Elizabeti da joj proceni starost.
I Haris i žena ustadoše, sinhronizovano trepćući u svojoj
iznenađenosti.
„Veoma mi je žao što kasnim”, reče Elizabeta. „Ja sam Elizabeta
Čelestino. Mislim da vam moj otac nije rekao da sam kaluđerica. Što se
toga tiče, bojim se da sam i ja zaboravila da to pomenem.”
„Vrlo mi je drago da vas upoznam”, ljubazno je rekao Haris. „I
moram da se izvinim zbog činjenice da sam zaboravio da napomenem
kako sa sobom dovodim koleginicu. Mogu li da vas upoznam sa Stefani
Mejer, veoma istaknutom članicom upravnog tela Univerziteta
Kembridž, Ridžent haus. Ona je takođe velikodušan donator
univerziteta.”
„Zadovoljstvo mi je što se upoznajemo”, rekla je Mejerova sa
pažljivim izgovorom britanske više klase. „Vaš otac je izuzetno
prijatan. Rekla sam mu da ću predložiti predsedavajućem našeg
matematičkog odeljenja da ga pozovu da održi govor o svojoj
Goldbergovoj pretpostavci.”
„Goldbahovoj”, blago ju je ispravila Elizabeta. „Nadam se da vam nije
držao predavanje o tome.” Odjednom se setila da je on radio na njenoj
zagonetki u vezi sa tetovažom. Poslednji put kada je pogledala, beleške
su mu bile razbacane svuda po dnevnom boravku. Na stočiću za kafu
bila je haotična gomila papira sa linijama prekrivena nekim
časopisima. Na svu sreću, donekle je pospremio sobu.
„Uopšte ne”, odgovorila je Mejerova. „Nadam se da je rešio
problem. I nadam se da će se njegovo odeljenje na fakultetu odnositi
prema njemu sa poštovanjem koje očigledno zaslužuje.”
„Postoji li išta što vam nije ispričao?”, rekla je Elizabeta,
odmahujući glavom.
„Jedino, kako izgleda, da ste vi kaluđerica”, odgovorio je Haris uz
osmeh.
„Pa, molim vas, sedite”, reče Elizabeta. „Šta da vam donesem?”
„Samo knjigu”, odgovori Haris. „Jedva čekamo da je vidimo.”
Knjiga je bila u njenoj staroj spavaćoj sobi, na malom učeničkom
stolu. Izvadila ju je iz omotača, donela u dnevni boravak i stavila u
Harisove ispružene ruke. Posmatrala je iščekivanje na njegovom licu,
kao kod deteta koje dobija prvi rođendanski poklon. Ruke su mu
drhtale.
„Čovek bi trebalo da koristi rukavice”, promrmljao je odsutno.
Spustio ju je na prugaste pantalone i polako otvorio iskrzanu kožnu
koricu da pogleda prednju stranicu. „Ah, vidi ti ovo”, rekao je, skoro kao
da se obraća samom sebi. „Vidi ti ovo.”
„Je li autentična?”, upitala ga je Mejerova.
„Nema ni trunke sumnje”, odgovori Haris. „Tekst B, 1620.” Pažljivo
je okrenuo nekoliko stranica. „Korica je malo dotrajala, ali sama knjiga
je u izuzetno dobrom stanju. Nema oštećenja od vode. Nema budi.
Nema poderotina, koliko mogu da vidim. To je izuzetan primerak jedne
izuzetne knjige.”
Dodao ju je Mejerovoj koja je u tašni potražila naočare za čitanje pa
je i sama pregledala.
„I kažete da ste je nabavili u Nemačkoj”, reče Haris. „U Ulmu.”
Elizabeta klimnu glavom.
„Možete li da nam otkrijete neke pojedinosti?” upita on. „Poreklo je
uvek zanimljivo u ovakvim okolnostima.”
„Dala mi ju je jedna pekarka.”
 „Pekarka, kažete!” uzviknu Haris. „Šta je pekarka radila sa jednim
ovako izuzetnim blagom?”
„Bila je gazdarica stanaru koji je umro i nije imao nikakve srodnike.
Knjiga je pripadala njemu. On je bio profesor na univerzitetu u Ulmu.”
Mejerova je izgledala kao da pokušava da izvije obrve, ali joj botoks
to nije dopuštao. „A znate li gde ju je on nabavio?”
„Jedina informacija koju imam jeste da ju je dobio na poklon”,
odgovorila je Elizabeta.
Upravo tada uđe njen otac, izvinjavajući se što upada. Tražio je neki
članak koji je prekopirao iz martovskog žurnala, ali, dok je tražio po
gomili materijala na stočiću, nije mogao da se ne umeša u razgovor.
„Šta mislite o njenoj knjizi?” upitao je.
„Mislim da je originalna, profesore Čelestino. To je veoma dobar
primerak.”
„Vredi li nešto?”
„Tata!” uzviknula je Elizabeta, crvena u licu.
„Verujem da je vrlo vredna”, odgovori Haris. „Retka je. Zapravo vrlo
retka. Zbog toga smo došli.”
„Zainteresovana sam da saznam više o tome”, reče Elizabeta.
„Mogu li da pitam šta vas tačno zanima?” uključi se Mejerova. I dalje
je držala knjigu u svom krilu i nije izgledala raspoloženo da je vrati.
Elizabeta se premestila u stolici i ispravila nabore na odori, što je
bio znak nervoze koji je ispoljavala kada je bila primorana da govori
poluistine. „Kao što sam rekla profesoru Harisu, posao koji radim tiče
se stavova Crkve iz šesnaestog veka. Religiozne teme u izobilju se
pojavljuju u Faustu.”
„Zaista se pojavljuju”, složi se Haris. „A vi ste ukazali da se vaš rad
naročito dotiče razlika između tekstova A i B.”
Elizabeta klimnu glavom.
„Pa, dozvolite da vam iznesem neki kontekst koji bi mogao da bude
od koristi i da vas usmeri na mnoštvo stručnih radova na tu temu radi
dodatnog istraživanja. Ja sam utrošio celu karijeru na Marloua. Mogli
biste reći da sam pomalo opsednut njime.”
„I više nego malo”, dodala je Mejerova, skupljajući usne u
kratkotrajan i suzdržan osmeh.
„Koncentrisao sam se na englesku književnost kao apsolvent na
Korpus Kristi koledžu, koji se u Marlouovo vreme zvao Koledž Benet,
istom onom koji je i on pohađao. I proveo sam dve godine života u
istim sobama kao i on. Krenuo sam na doktorske studije na temu
Marloua i od tada predajem na Kembridžu. Pretpostavljam da svaki
poznavalac Marloua ima svoj omiljeni komad iz njegovog pera, a
sticajem okolnosti, meni je omiljeni ’Faust’. On je izuzetan po svom
domašaju i složenosti, kao i snazi i lepoti jezika. Vi možete da uzmete
Šekspira. Ja uzimam Marloua.”
Elizabetin otac se, nepozvan, spustio na jednu fotelju i naizgled
zainteresovano slušao. Ona ga je zbunjeno odmerila pogledom, što je
bio njen tihi način da ga upita šta to radi, a on je odgovorio
tvrdoglavim pućenjem usana, što je bio njegov način da kaže kako je to
njegova kuća i kako u njoj može da radi šta želi.
Haris nastavi: „Marlou je diplomirao 1587. pod donekle
misterioznim okolnostima, s obzirom na njegovo odsustvo s koledža i
njegove navodne tajne aktivnosti na evropskom kontinentu za šefe
špijuna kraljice Elizabete, Fransisa Volsingama. Najverovatnije je
otišao iz Kembridža u London, da započne karijeru dramskog pisca.
Iako ne znamo tačan redosled po kome je napisao svoje komade,
dokumentovano je da je prvi koji je postavljen u Londonu bila drama
’Didona, kraljica Kartagine’, zanimljivo, ali donekle studentsko delo.
„Najbolja informacija koju imamo o ’Faustu’ jeste da ga je Marlou
napisao 1592. Prvo dokumentovano izvođenje dogodilo se 1594. u
produkciji pozorišne trupe Admiralovi ljudi6, pri čemu je Fausta igrao
Edvard Olejn, najveći glumac svog vremena. Marlou je ubijen u maju
1593. Je li on ikada video izvođenje ‘Fausta’? Nadam se da jeste. Možda
je bilo i ranijih scenskih postavki.”
„A to izvođenje iz 1594. godine, da li se radilo o tekstu A?”, upita
Elizabeta.
„Pa, to je odlično pitanje, ali odgovor je ukratko da mi to ne znamo.
Vidite, prvo poznato izdanje u kvarto formatu bilo je 1604, dosta posle
njegove smrti. Usledilo je drugo izdanje 1609. i treće 1611. Svi kažu da
postoji samo pet originalnih primeraka Teksta A za koje se zna, jedan u
Biblioteci Bodleana u Oksfordu, dva u Biblioteci Hantington u
Kaliforniji, jedan u Hamburškoj državnoj biblioteci i jedna u Kući
nacionalnog trusta Petvort u zapadnom Saseksu. Oni su svi u suštini
isti, tako da bi čovek mogao da bude u iskušenju da kaže kako
predstavljaju verzije iz najranije faze razvoja dela, ali to bi bila samo
pretpostavka.”
„Prvi tekst B nije objavljen sve do 1616. Taj kvarto sličan je vašem
po tome što je to prvo izdanje u kome se koristi sada čuvena rezbarija
na prednjoj stranici na kojoj se vidi Faust kako priziva đavola dok sam
stoji u magičnom krugu. Taj primerak nalazi se u Britanskom muzeju.
Sledeće izdanje koje se pojavilo jeste ono iz 1619, u suštini isto kao ono
iz 1616. Postoji samo jedan primerak za koji se zna, i on je u rukama
američkog kolekcionara u Baltimoru. Zatim stižemo da našeg izdanja
iz 1620. U njemu, neobično, postoji štamparska greška na naslovnoj
strani - štampari su u to vreme bili ozloglašeni po tome - reč ‘istorija’
odštampana je kao ’storija’. Postoji samo jedan primerak u Britanskoj
biblioteci. Znamo da su se tri primerka pojavila u prodaji u poslednjih
četrdeset godina. Svima se gubi trag. Do sada, rekao bih. Vaša je
nesumnjivo jedna od njih.”
Elizabetin otac češkao se po izniklim čekinjama brade. Nikada se
nije brijao u slobodne dane. „Dalde, Tekst B je za trećinu duži od Teksta
A. Šta se još razlikuje?”
Haris je izgledao iznenađeno. „Impresioniran sam što to znate!”,
rekao je. „Mislio sam da je oblast vašeg interesovanja matematika.”
„Moj otac ima raznolika interesovanja”, brzo se ubacila Elizabeta,
preklinjući Karla pogledom da ćuti.
„P.a, da budemo precizni”, rekao je Haris, „u Tekstu B izostavljeno je
trideset šest redova iz Teksta A, ali je dodato 676 novih redova.”
„Ko je napravio te izmene?”, upitala je Elizabeta. „Marlou?”
„To ne znamo. Možda je on napisao drugu verziju. Možda je
nepoznati saradnik ih iznajmljeni pisac napravio izmene koje su
odgovarale publici iz elizabetanskog doba posle Marlouove smrti. Kao
dramski pisac svog vremena, Marlou nije imao ništa sa objavljivanjem
svojih komada i mogao je da ima samo vrlo ograničenu kontrolu nad
sadržajem predstava. Scene su mogli da dodaju ili brišu drugi pisci,
glumci - zapravo bilo ko. Osim ako se ubuduće ne pojave rukom pisani
tekstovi, možda nikada nećemo saznati.”
„Šta biste vi rekli da su istinski značajne razlike između tekstova A i
B?”, upita Elizabeta, prizivajući u svest natpis na koverti: B sadrži ključ.
Haris je duboko udahnuo. „Zaboga, odakle početi? Na tu temu
pisane su disertacije. I sam sam dao izvesni doprinos u toj oblasti. Sa
zadovoljstvom ću vam poslati detaljnu biografiju, pa možete da se
upustite u problematiku duboko koliko želite. Međutim, u širem
smislu, dopustite mi da kažem kako sličnosti daleko prevazilaze
razlike. U obe verzije doktor Faust priziva demona Mefistofela kao
svog ličnog slugu. U zamenu predaje dušu Luciferu i osuđuje sebe na
večnost u paklu. Na kraju ugovorene dvadeset četiri sasvim izuzetne i
grešne godine, premda je ispunjen strahom i kajanjem, Faust ne može
da učini ništa kako bi promenio svoju sudbinu. Udovi mu bivaju
otrgnuti jedan po jedan, a duša odneta u pakao.
„Što se tiče razlika, one se pojavljuju u svih pet činova, ali najviše
dodataka nalazimo u trećem. U Tekstu B, treći čin je mnogo duži i
postaje dosta zgusnut antipapistički, antikatolički traktat - što samo
po sebi nije preveliko iznenađenje u protestantskom uporištu, što je
Engleska postala pod vlašću Elizabete. Faust i Mefistofel putuju u Rim i
gledaju kako se papa, njegovi kardinali, biskupi i fratri ponašaju kao
nečuveno pohlepni lakrdijaši. Mora da je komad u svoje vreme zaista
prijao publici.”
„Kakvo je vaše mišljenje o razlogu pojave tog dodatka?”, upita
Elizabeta.
„0 tome možemo samo da nagađamo. U Tekstu A, Faustov odlazak
u Rim postoji, ali je potpuno skraćen. Možda se na izvođenjima, kad
god bi se papa pojavio na pozornici, publika cerekala i lupala nogama i
toliko oduševljavala da je Marlou ili neko drugi razradio i nakitio treći
čin u sklopu prepravke izvedene u Tekstu B kako bi do kraja iskoristio
takva osećanja.”
Elizabeta je napravila neke beleške na listu papira. „Mogu li da vas
pitam u vezi sa astrologijom u komadu?”
Haris je poletno klimnuo glavom. „Naravno. Još jedna tema draga
mom srcu. Pa, astrologija je bila izuzetno važna u Marlouovo vreme.
Kraljica je imala svog dvorskog astrologa, Džona Dija. U ’Faustu’,
Marlou je sigurno bio pod uticajem klasičnog svešteničkog teksta o
veštičarenju, Malleus Maleficarum, u kom se iznosi - skoro me je
sramota da kažem kako mogu da citiram po sećanju - ’demoni su
spremniji da se pojave kada ih pozovu čarobnjaci pod uticajem zvezda,
kako bi obmanuli ljude, tako ih navodeći da pretpostave kako zvezde
imaju božansku moć ili su stvarno božanstvo’. A vidimo direktne
posledice tih ideja u trećoj sceni prvog čina ’Fausta’, kada Faust počinje
prizivanje iz svog magičnog kruga:

Sad kada tmurna senka Zemlje,

Čeznući da vidi kišni izgled Oriona,
Skače iz sveta Antarktika u nebo
I potamnjuje svod svojim mračnim
Dahom, Faust započe svoje prizivanje.”

Haris zastade i samoprekorno se osmehnu. „Mogao bih tako

unedogled.”
Elizabeta podiže pogled sa svojih beležaka. „Radoznala sam u vezi
sa astrološkim simbolima prikazanim u magičnom krugu. Imaju li oni
neki poseban značaj?”
Haris na ovo pitanje nabra čelo. „Stefani, mogu U da pogledam
knjigu?”
Knjiga je i dalje ležala u njenom krilu. Mejerova mu je pažljivo
dodade. On otvori prednju stranu. „Pa, pretpostavljam da je to
standardni Zodijak. Sazvežđa, planete. Iskreno govoreći, nikada nisam
razmišljao o tome strogo i kruto.” Podigao je pogled, trepćući. „Možda
je trebalo.”
Možda osetivši upražnjen prostor, Mejerova prekide svoje poduže
ćutanje. „Sigurna sam da se pitate zašto sam došla u Rim sa
profesorom Harisom.”
„Ne znam za moju ćerku, ali ja sam se pitao zbog čega ste vi ovde”,
nediplomatski se ubaci Karlo. Elizabeta se sva skupila i sa strepnjom
čekala odgovor.
„Dozvolite da budem otvorena prema vama”, reče Mejerova. „Ja
sam ovde u ime univerziteta. Mi želimo ovu knjigu. Jako je želimo. Ona
predstavlja ogromnu rupu u našoj biblioteci. Kristofer Marlou bio je
čovek sa Kembridža, jedan od naših najistaknutijih i najživopisnijih
diplomaca. A mi ipak nemamo nijedan primerak jednog od ranih
izdanja ovog njegovog najslavnijeg komada. Oksford ima jedan, a mi
nemamo! To se mora ispraviti. Kao prijatelj univerziteta i podržavalac
humanističkih nauka, izdvojila sam lična sredstva za kupovinu ove
knjige. Je li ona na prodaju, draga moja?”
„Koliko?”, uključio se Karlo.
„Tata! Molim te!”, molećivo reče Elizabeta presekavši ga pogledom.
Okrenula se prema Mejerovoj. „Ne znam šta da vam kažem. Vrlo sam
počastvovana što ste vas dvoje prešli toliki put da se vidite sa mnom.
Iskreno, to nije nešto o čemu sam razmišljala.”
„Ali knjiga je očigledno vaša”, navaljivala je Mejerova. „Mislim, vaša
je i odluka o prodaji, zar ne?”
„Ja nemam ličnu imovinu”, reče Elizabeta. „Knjiga mi je data kao
poklon za crkvu. Pretpostavljam da bi sredstva, ako bi je neko kupio,
išla mom kaluđerskom redu.”
Mejerova se ljubazno osmehnula. „Dobro dakle. Pošto smo je videli i
profesor je na prvi pogled zadovoljan njenim stanjem i uveren u njenu
autentičnost, možda bismo, kada se vratimo kući, mogli da vam
pošaljemo pisanu ponudu. Da li biste to smatrali zvaničnom
ponudom?”
Elizabeta pocrvene. „Bili ste toliko ljubazni što ste došli da
razgovarate sa mnom. Naravno. Pošaljite mi pismo. Razgovaraću sa
glavnom majkom našeg reda. Ona će znati kako da odgovori.”
Kada su posetioci otišli, Elizabeta umorno klonu na sofu, predajući
se svojoj iscrpljenosti. Skinula je tesni veo, prošla rukom kroz kratku
kosu i protrljala bolnu glavu. Njen otac vratio se sa šoljom sveže kafe i
izgledom očinske zabrinutosti na licu.
„Treba da spavaš. Niko ne može da pregura noć kakvu si ti imala
bez odmora. Popij kafu. Onda idi u svoju sobu.”
Elizabeta uze šolju. „Zvučiš kao onda kada sam bila dete. ’Idi u svoju
sobu, Elizabeta, i ne izlazi dok ne budeš spremna da se izviniš’”
„Neko je morao da ti usadi malo discipline”, reče Karlo. „Tvoja
majka bila je veoma blaga osoba.”
U tom trenutku gotovo je mogla videti majku kroz zamagljene oči,
mladu i lepu, kako prolazi iz hodnika u kuhinju. „I dalje mi mnogo
nedostaje”, rekla je.
Njen otac prkosno šmrknu - bio je to njegov način da pokaže kako
se neće prepustiti emocijama. „Naravno da ti nedostaje. Svima nam
nedostaje. Da nije umrla, ti možda ne bi uradila ono što si uradila.”
Elizabeta se ukočila. „Šta sam uradila?”
„Postala časna sestra.” Mogla je primetiti da se pokajao čim je to
izgovorio, ali bilo je jasno da je tako stvarno mislio.
„Možda si u pravu”, reče ona ravnim tonom. „Možda da Marko nije
ubijen, možda da je mama bila živa, možda, možda, možda. Ali u životu
se dešavaju razne stvari. Bog ima načine da nas stavlja na proveru. Moj
odgovor na njegove provere bio je da ga pronađem. Ni na minut se ne
kajem zbog toga.”
Karlo odmahnu glavom. „Bila si prelepa i živahna devojka. Još uvek
si. A kriješ se iza vere i svoje odore. Nikada nisam bio zadovoljan time.
Trebalo je da budeš i supruga, i majka, i naučnica. To bi usrećilo tvoju
majku.”
Elizabeta se borila protiv ljutnje. On je bio pod stresom usled
događaja iz proteklih nekoliko dana, i opraštala mu je.
„Zašto si ti proveo sve ove godine baveći se Goldbahom?”, upitala
je.
On se kratko nasmeja. Znala je da je dovoljno oštrouman da odmah
uvidi na šta cilja. „Zato što je to moja strast.”
 „I to je tvoj pohod”, dodala je ona. „Pa, moja strast, moj pohod je da
budem sa Bogom, da ga osećam duboko u svojoj duši. Da mu odajem
počast svojim radom sa decom. To je moja strast. To je ono što me čini
srećnom.”
Začulo se zujanje interfona. Bilo je to kao zvonce koje označava kraj
runde u boksu. Oboje su izgledali kao da im je laknulo.
„Jesu li se to oni vratili?”, upita se njen otac, prelazeći pogledom po
sobi da proveri jesu li njihovi posetioci ostavili nešto za sobom.
Javio se na interfon, pa se vratio u dnevni boravak da kaže Elizabeti
da je glavna sestra njenog reda, sestra Marilena, došla da je vidi.
Elizabeta je ustala i žurno ponovo namestila veo. Dočekala je
Marilenu na vratima.
„Draga moja”, rekla je Marilena zabrinuto, hvatajući je za ruke.
„Toliko sam brinula zbog tebe. Čule smo za iskušenje kroz koje si
prošla prošle noći.”
„Dobro sam”, rekla je Elizabeta. „Bog je bio sa mnom.”
„Da, da. Zahvaljivala sam mu zbog toga celog dana.”
Elizabeta je povela Marilenu u dnevni boravak. U kuhinji gde je
Elizabeta poslala oca, ponovo je pištao čajnik.
„Vrlo lep stan”, rekla je je Marilena osvrćući se po sobi.
„Ovde sam odrasla.”
„Tako je topao, tako ukusno uređen. Svi u školi brinuli su zbog
tebe.”
„Nadam se da vam to nije previše skretalo pažnju.”
„Mi smo dovoljno jake u svojoj veri i poslanju da ne izgubimo iz
vida ono što moramo da postignemo sa decom i pred Bogom.” Zatim
se Marilena nasmeja. „Naravno da nam je skretalo pažnju. Znaš kako mi
pričamo! Čak ni moja majka ne može da govori ni o čemu drugom.”
„Reci mami da mi nedostaje”, reče Elizabeta, prenuvši se kada je
shvatila da je upravo maločas rekla nešto slično.
Marilena se odjednom uozbiljila. Imala je isti izraz lica kao kada se
spremala da podnese roditeljima nepovoljan izveštaj o njihovoj deci.
„Glavna majka Marija danas me je pozvala sa Malte”, rekla je
neraspoloženo.
Elizabeta je zaustavila dah.
„Ne znam gde je odluka doneta, ne znam zašto je doneta, a sa mnom
se svakako nisu konsultovali. Premestili su te, Elizabeta. Red želi da
odeš iz Rima i javiš se u našu školu u Lumbubašiju u Republici Kongo.
Žele da odeš tamo za nedelju dana.”
 Sedamnaest

London, 1584.

M ladić se nervozno osvrtao po vrtu okruženom zidovima kojim je

dominiralo drvo duda, previše izraslo za mali komad zemlje na
kom je zasađeno.
„Šta ste rekli, ko je vlasnik ove kuće?”, upitao je Entoni Babington.
„Jedna udovica”, odgovorio je Marlou. „Zove se Elenor Bul. Poli je
poznaje. Ona je jedna od nas.”
Nalazili su se u Deptfordu, na južnoj obali Temze. Bio je početak leta
i protekle nedelje bile su previše tople i vlažne. Smrdljiva organska
isparenja iz reke neprijatno su visila u vazduhu, terajući osetljivog
Babingtona da pokriva nos namirisanom maramicom kako bi mu malo
laknulo. Imao je dvadeset četiri godine, bio je svetlokos i lep, čak i sa
licem izboranim od škiljenja na popodnevnom suncu. Marlou je
prepunio Babingtonov krčag pivom i pena je iscurila na sto od
hrastovine.
„Moram ti reći, Kite, da ne znam kako nalaziš vremena da radiš sve
što radiš - pripremaš disertaciju na Kembridžu, pišeš pesme i baviš se,
kako da to izrazim, i drugim aktivnostima.”
Marlou se nezadovoljno namrštio. „Ne poričem da deluje kao da
jedva ima dovoljno sati u jednom danu. Ali, što se tiče prve stvari koju
si pomenuo, dogovorio sam se profesorom u Benetu da mogu
odsustvovati sa koledža periodično sve dok ispunjavam svoje
akademske obaveze. Što se treće stvari tiče, moja savest zahteva da se
bavim tim ’drugim aktivnostima^ a kada smo kod one druge, ja ne
pišem pesme. Pišem dramske komade.”
Babington je neskriveno pokazao da mu je krajnje neprijatno. „Ja
sam te uvredio. Nisam nameravao da to uradim. Oduševljen sam,
gospodine, tvojom marljivošću i dostignućima.”
 „Treba da dođeš na veće moje premijere”, rekao je Marlou
velikodušno. „Hajde, daj da skrenemo pažnju na važnije stvari.
Razgovarajmo o obnovi istinske katoličke vere u Engleskoj.
Razgovarajmo o dragoj kraljici Meri. Razgovarajmo o toj sasušenoj
veštici Elizabeti i šta treba uraditi sa njom. Imamo obilje sunčeve
svetlosti, imamo pivo, imamo prijatno međusobno društvo.”
Njih dvojica upoznali su se preko Roberta Polija, jednog od
Volsingamovih ljudi, ne baš izuzetno sposobnog, ali dobro proverenog
ulizice. Bezobziran i lukav, uspeo je da bude primljen na Kembridž
1568. kao student poslužitelj, ali nije diplomirao zato što kao navodni
katolik nije mogao da položi neophodnu zakletvu na odanost kraljičinoj
religiji. A ipak očigledno nije bio toliko principijelan da odbije pozive
ljudi koji su vrbovali špijune za Volsingama i brzo je postao jedan od
sekretarovih najkorisnijih operativaca, doušnik koji se lako ubacivao u
papističke zavere u Engleskoj i na evropskom kontinentu, a za
odgovarajuću nadoknadu čak je dopuštao i da ga uhapse s vremena na
vreme. Zatvori njenog veličanstva, tvrdio je, bili su najbolja mesta za
upoznavanje katoličkih zaverenika.
Za vreme uskršnjeg posta te godine, Poli je organizovao sastanak
na večeri mlade katoličke gospode u Svratištu „Plou” blizu Tempi Bara
na zapadnom kraju Londona. Entoni Babington, Polijev poznanik,
pozvan je zajedno sa dvojicom neznanaca za koje je Poli garantovao,
Bernardom Modom i Kristoferom Marlouom. Naivan i loše sreće,
Babington je te večeri bio jedini za stolom koji nije radio za
Volsingama.
Uz pivo i vino, Babington je šapatom upoznat sa izvesnim
planovima. Meri, kraljica Škota, bila je zatvorena po Elizabetinoj želji
već osamnaest godina zbog podsticanja pobune protiv Elizabetine
protestantske vladavine i zbog toga što se promovisala kao zakonita
kraljica Engleske i obnoviteljka papskog primata. Posle propasti
Trokmortonove zavere protiv krune, Meri se našla u najstrožem
zatočeništvu do tada, u Čertli Holu u Stafordširu, izolovana od
spoljašnjeg sveta pod nadzorom puritanskih čuvara koji su svaki njen
pokret i reč javljali Volsingamu.
Ovakve su bile Polijeve vesti. Katolički agenti u Francuskoj,
Holandiji i Španiji slali su svoja uveravanja da će Katolička liga i veliki
hrišćanski vladari Evrope okupiti silu od šezdeset hiljada ljudi da
izvrše invaziju na sever Engleske, oslobode Meri i proglase je za
vladarku. Zahvaljujući nadahnutim izumima Kita Marloua, izvanrednog
mladog pripadnika bivše katoličke porodice koji se odnedavno
pridružio njihovom taboru, smišljen je metod komunikacije sa Meri.
Marlou je smislio način krijumčarenja pisama u Čertli Hol, skrivajući ih
u vodootpornim omotima u bačve piva, a takođe je oštroumno smislio
i šifru za malo verovatan slučaj da ona budu otkrivena.
Pisma zaverenika ovakvim postupkom već su dostavljana i Meri je
dala pisane odgovore u kojima ih je uglavnom hrabrila. Ipak, bila je
oprezna. Ona nije lično poznavala nijednog od zaverenika. Trebao im je
neko koga je ona znala i verovala mu.
Uveden je Babington. Godine 1579. on je bio paž erla od Šruzberija,
koji je tada bio Merin čuvar. Ona je bila naklonjena dečaku i pet godina
kasnije povereno mu je da dostavi nekoliko svežnjeva pisama pravo u
ruke škotske kraljice. Iako je odustao od ove opasne igre kako bi vodio
gospodski život u Londonu, njegovi stavovi bili su dobro poznati među
njenim simpatizerima.
Zato je te noći Babingtonu postavljeno sledeće pitanje: hoćeš li nam
se pridružiti? Hoćeš li pomoći našoj dobroj dami?
Njegov odgovor obradovao je špijune. Kako bi ova izdaja mogla da
uspe, šapnuo je on, ako Elizabeta ostane živa? Ona je bila popularna
među svojim zabludelim podanicima. Zar ona neće biti u stanju da
okupi svoju vojsku i efikasno se suprotstavi napadačima? Zar zavera
ne bi bolje uspela ako bi ona stigla do svog, kako se on izrazio,
tragičnog kraja?
Ostali su ga uverili da jedan iz njihovih redova, Džon Sevidž, planira
da se pobrine upravo za to i, dajući svoj lakoumni odgovor, Babington
je sebi zapečatio sudbinu kucnuvši se svojim krčagom sa svima za
stolom. Marlou, koji je bio nov u igri i nepoznat ljudima sličnim
Volsingamu, biće njegov čovek za vezu. Dvojica mladića Osmehnuli su
se jedan drugom kao dobri saučesnici u zaveri i posle toga je usledilo
još jedno kucanje čašama s pićem.
Iz unutrašnjosti kuće začuli su se neki zvuci. Babington je uplašeno
pokušao da ustane, ali to se samo gospođa Bul vraćala iz kupovine.
Promolila je glavu kroz prozor i upitala da li da iznese poslužavnik sa
hranom.
Oni su večerali i pili dok se senka dudovog stabla nije izdužila i
postala mračna. Marlou je imao da saopšti vesti za koje je Babingtonu
rekao da ih je Poliju direktno preneo francuski ambasador u Engleskoj,
Gijom de l’Obespen. Planovi za invaziju zadobijali su svoj konačni oblik.
Francuske, španske i italijanske vojske su određene za ovaj sveti
zadatak. Bilo je jakih pokazatelja da će se engleski katolici takođe
podići na oružje čim ugledaju strane vojnike sa papinim oznakama.
Ono što se tražilo bila je konačna saglasnost kraljice Meri, koju je
trebalo da pribavi Babington.
Marlou je izvadio sredstva svog zanata iz prenosivog sanduka za
pisanje koji je držao ispred nogu. Naoštrio je pero najboljim nožem,
otvorio poklopac mastionice i beskrajno zabavio Babingtona brišući
prosuto pivo sa stola stražnjicom pre nego što je spustio sanduk na suv
deo stola i položio nekoliko listova pergamenta na kožnu presvlaku u
sanduku. „Hoćeš li da diktiraš?”, upitao je Marlou. „Ja sam izvanredan
pisar.”
„Ti si, Kite, pisac. Dobro smo pretresli ono što treba poručiti.
Možda ti možeš da sastaviš tekst.”
Marlou je pristao, rekavši da će se uzdržati od kitnjaste proze u
korist jednostavnog jezika. Dok je strugao perom po pergamentu,
naglas je čitao:

Prvo, uveravanja o invaziji. Dovoljna snaga napadača. U luke

stižu u dogovoreno vreme, sa jakom četom na svakom mestu da
im se pridruži i osigura im iskrcavanje. Izbavljenje Vašeg
veličanstva. Uklanjanje konkurentkinje uzurpatorke. Za
izvođenje svega ovoga, ako je Vašoj ekselenciji po volji, možete
se osloniti na moje usluge.
No, budući da je odlaganje krajnje opasno, možda Vaše
preuzvišeno veličanstvo želi da nas usmerava svojom mudrošću
i da nam svojim vladarskim autoritetom da odobrenje za
sprovođenje cele stvari; imajući u vidu da na slobodi nema
nikakvog plemstva zakletog Vašem veličanstvu na odanost u
ovoj očajničkoj službi i da je krajnje nužno da bude onih koji će
postati predvodnici mnoštva, u ovoj zemlji uvek po prirodi
naklonjenog da sledi plemstvo, jer povrh toga treba uzeti u
obzir da će to ne samo navesti obične ljude i plemstvo da se
pridruže bez protivljenja i sporenja nego će dati i veliku smelost
predvodnicima.
Ja ću lično sa desetoricom gospode i stotinu naših sledbenika
preuzeti oslobađanje Vaše kraljevske ličnosti iz ruku vaših
neprijatelja.
Za uklanjanje uzurpatorke, čijim ćemo svrgavanjem mi biti
oslobođeni optužbi za neposlušnost prema njoj, pobrinuće se
 šestorica plemića, sve moji lični prijatelji, koji će iz vatrene
odanosti prema katoličanstvu i želje da služe Vašem
veličanstvu preuzeti na sebe to tragično pogubljenje.

„Jesi li zadovoljan ovim sastavom?” upitao je Marlou kada je

završio.
Babingtonu je promuklo grlo od nervoze. „Izgleda da on valjano
prenosi našu upućenost u stvari i naš zahtev za kraljičin blagoslov.”
„Onda ću ga smesta šifrovati. Dok ja obavljam taj zadatak, ti možeš
da zatražiš od udovice Bul da donese još piva. Piću samo zbog žeđi.
Proces zamene slova brojevima i reći simbolima uvek je zahtevan i
moja glava mora ostati bistra kao Narcisov odraz u jezeru.”
Babington se odgegao s predosećanjem čoveka koji se zaputio na
vešala. Kada se vratio sa punim krčagom, Marlou reče: „Žuriću koliko
god budem mogao. Poli će morati da odnese ovo pismo pivaru u
Čizviku još noćas, jer mislim da se sutra bačva isporučuje Meri. Onda
samo treba da čekamo odgovor naše drage dame.”
Babington je brzo ispio dve krigle jednu za drugom. On nije imao
želju da sačuva bistru glavu.

Palata Vajthol bila je grad za sebe. Prevazilazila je Vatikan i Versaj po

samoj veličini i sjaju i nije bio lak zadatak snaći se u njenih hiljadu
petsto soba. Da bi se pronašao put, bilo je potrebno prethodno
poznavanje mesta ili ljubaznost nekog gospodina ih dame koji bi vas
uzeli za ruku i sproveli kroz lavirint službenih i privatnih odaja.
Marlou je sada već dobro znao svoju putanju kroz palatu i revnosno
je hitao do Volsingamove tajne odaje, ubrzanog pulsa i sa trijumfom na
licu. Volsingamov lični sekretar srdačno ga je pozdravio i objavio
njegov dolazak.
Volsingam je većao sa Robertom Polijem, strog kao i uvek, lica
opaljenog suncem i crne kose vezane u rep. U ovakvom izdanju, čovek
bi ga smatrao za bandita ih vojnika, a ne gospodina koji je diplomirao
na Kembridžu.
Prve reči koje mu je Marlou uputio bile su: „Imam ga!”
Volsingam je pogledao niz svoj uski nos. „Daj da vidim.”
Marlou je otvorio pisaći sanduk i ponosno gurnuo pergamente
preko stola. Volsingam ih je podigao kao jastreb koji se obrušava na
plen. Dok ih je čitao, Marlou je stajao, čupkajući bele dlake jedne od
mačaka gospođe Bul sa svog prsluka.
 „Ovo je dobro, veoma dobro”, rekao je Volsingam. „Smesta ću
narediti da pivaru pošalju šifru. Meri ima novi ključ za dešifrovanje?”
„Ima”, uključio se Poli. „Nalazio se u njenoj poslednjoj bačvici. Ona
će svakako verovati da niko drugi ne može to da dešifruje.”
„Neka odgovori brzo i reaguje silovito”, uzviknuo je Volsingam.
„Kada presretnemo pismo, imaćemo njenu jebenu katoličku glavu, tako
mi svega!”
„Voleo bih da budem tu kada se to dogodi”, rekao je Marlou,
zamišljajući to krvavo finale.
„Pobrinuću se da budeš. I bićeš tamo da vidiš Babingtona
rasporenog, kako jauče, prizivajući svog boga. A takođe i ostale
zaverenike. Onda će početi ozbiljna igra. Papina družina želeće osvetu
zbog Merine propasti i pogubljenja. Znaš li šta će to značiti?”
„Rat, rekao bih”, odgovorio je Marlou.
„Ne jedan rat, mnogo njih. Evropa će se zapaliti, a za izvesno vreme
i ceo svet. A mi sami smo jedini očigledni pobednici. Uživaćemo u
rastućim gomilama katoličkih leševa. Oduzimaćemo zemlju i poslove
svim stranama. Punićemo svoje kovčege.”
Marlou je klimnuo glavom i dalje stojeći.
„Sedi”, reče Volsingam. „Uzmi malo vina. Dobro si uradio. Uvek
uradiš dobro. Kakav god zadatak da smo mu dali, bilo to u Remsu ili u
Londonu, Parizu ili Kembridžu, on to izvanredno obavi, zar se ne
slažeš, Poli?”
Poli je ukočeno podigao čašu. „Da, on je pravo čudo.”
„Hvala ti, moj gospodaru”, reče Marlou. „Samo želim da tebe
zadovoljim i pomognem našim ciljevima. Ali, da bih nastavio to da
radim, biće mi potrebno pismo Kraljevskog saveta za dekana
univerziteta koje će mi opravdati odsustvovanje. Oni nameravaju da
mi onemoguće disertaciju, jer veruju da sam otišao u Francusku da se
petljam sa papistima i da ih ohrabrujem.”
„To je zato što si ubedljiv glumac”, odvrati Volsingam. „Poli, daj mu
pismo koje smo spremili.”
Marlou ga zahvalno pročita. Bilo je savršeno. Kratko i autoritativno,
nije ostavljalo sumnju da je Marlou u inostranstvu bio u službi njenog
veličanstva. „Ovo će dobro poslužiti.”
Volsingam je ponovo uzeo dokument i počeo da zagreva vosak,
kako bi stavio pečat Kraljevskog saveta. Dok je petljao oko sveće i
voska, rekao je: „Da te pitam nešto, Marlou. Vrlo sam radoznao da
saznam zašto si nastojao da se upustiš u beznačajni posao pisanja
dramskih komada. Čujem da će Admiralovi ljudi uskoro izvesti jedno
od tvojih dela. Kako to na najefikasniji način služi našem cilju? Ja mogu
da usmerim izvrstan um kao što je tvoj na stotinu zadataka koji će
koristiti lemurima. Kako to može da bude važnije?”
Marlou je nasuo sebi pehar sekretarovog vina i okusio ga. Bilo je
izvrsno, daleko bolje od onoga koje je obično pio. „Jesi li ikada bio u
pozorištu, moj gospodaru?”
Volsingam je s prezirom klimnuo glavom. „Radim to jedino zato što
kraljica voli takve stvari i često zahteva od Kaljevskog saveta da joj
bude u pratnji. Šta je s tobom, Poli? Voliš li ti pozorište?”
Poli frknu kroz nos. „Radije provodim veče sa kurvom.”
„Da, čuo sam za trag razaranja koji ostavljaš za sobom kada kreneš
u kurvanje.”
„Ne mogu baš da ih ostavim u životu nakon što mi vide dupe.”
„Teško da možeš”, zakikota se Volsingam.
Marlou se nagnu napred, ne obraćajući pažnju na Polija. „Dakle,
gospodaru, video si uticaj koji pozorišne predstave vrše na publiku.
Kako one uzburkaju osećanja kao što varjača uzburka čorbu. Kako
prizivaju razne strasti - veselje, bes, revnost, strah - i teraju one koji ih
gledaju da misle kao jedan. Ja ću upotrebiti moje komade, gospodaru,
da podstaknem neslogu, da potpalim vatru u srcima ljudi, da podignem
protestante protiv naših velikih neprijatelja, katolika. Svojim
komadima mogu da napravim nedela velikih razmera. A ja sam dobar u
tome. Ne, i više nego dobar.”
Volsingam je polako obišao oko stola i seo pored Marloua. Popio je
malo vina i počeo da se smeje. „Ne mogu da se ne složim sa tvojim
zamislima, Marlou, niti sa samopouzdanjem tvog uma. To nije naš
uobičajeni način, ali postojao je jedan od nas, veoma moćan, pre
mnogo vremena, koji je za sebe umišljao da je umetnik. Znaš li o kome
govorim?”
„Da li je to bio Neron?”
„Da, zaista. On je bio, kažu, jedan od velikih glumaca svog vremena.
Znaš li šta se dogodilo sa njim? Poludeo je. Sva njegova dostignuća
pretvorila su se u pepeo. Ti nećeš poludeti, zar ne, Marlou?”
„Nadam se da ću ostati normalan.”
„To je dobro. Ako ne bude tako, mogao bih da kažem gospodinu
Poliju neke mračne reči.”

Leto je prošlo, a zatim i jesen. Nova godina je došla i sa njom mraz na

poljima i led na jezerima. A u februaru, dok su zimski vetrovi zavijali po
Nortemptonširu, Marlou je kočijom doputovao u zamak Foteringej.
Oštar ledeni vazduh nije mogao da ohladi njegovo vrelo uzbuđenje.
To su bili ushićujući meseci. Od dana kada je napisao Babingtonovo
pismo u zelenom vrtu gospođe Bul, do ovog trenutka, kada su se
masivne kapije Foteringeja otvorile pred njim, osećao se kao da živi
svoju sudbinu. Njegovo poreklo i njegov intelekt su mu oduvek davali
osećaj moći, ali istinsko upravljanje stvarnom moći bilo je opojno.
Nakon što je Volsingam presreo Merin odgovor Babingtonu, on je
brzo pohvatao zaverenike. Marlou je bio na poljima u Sent Džajlsu u
pozni septembarski dan kada ga je Babingtonov zbunjeni pogled
pronašao u rulji nekoliko trenutaka pre nego što su nesrećnog mladića
uhvatili za vrat i odvukli na gubilište i vezali za sto, i te kako živog.
Dželat je upotrebio ne previše oštar nož da raseče Babingtonov ravni
stomak. Ta zver u okrvavljenoj kasapskoj kecelji polako je pekla
Babingtonovu utrobu i njegov odsečeni penis dok njegovi krici najzad
nisu utihnuli, a oči mu se višom milošću zastaklile. Nekima u rulji tog
dana se smučilo mučenje. Ali ne i Marlouu.
Usledilo je suđenje Meri i, mada je ono obavljeno uz sve propisane
formalnosti koje su velika državna pitanja zahtevala, ishod nikada nije
dolazio u pitanje. Čas njenog pogubljenja u Velikoj sali Foteringeja je
došao. Bila je to ista prostorija u kojoj joj je suđeno.
Marlou, iz očiglednih razloga revnostan proučavalac pozorišta,
čudio se ovoj neobičnoj pozornici. Crnim platnom zastrta platforma,
metar i po visoka, a četiri široka, podignuta je pored ogromnog kamina
u kom je plamtela vatra. Meri je stajala između dvojice vojnika, a njene
dame jecale su iza nje. Dželat s kapuljačom stajao je ruku prekrštenih
na beloj kecelji, sa sekirom naslonjenom na ogradu platforme.
Dok se Meri molila na latinskom i plakala, Marlou se progurao kroz
rulju da bude blizu pozornice. Kada je došlo vreme da se razodene,
uspela je da kaže: „Nikada pre nisam imala takve sluge da me spreme,
niti sam ikada skinula odeću pred takvom družinom.”
Publika joj je zapanjeno blenula u podsuknju: krvavocrveni saten,
boja njene crkve, boja mučeništva.
Marlou je zadržao dah kada je dželat podigao sekira visoko iznad
glave i svom snagom je spustio.
Bez obzira na to, udarac je bio trapav. Promašio je metu i oštrica je
pogodila u čvor poveza oko Merinih očiju pa skliznula i duboko se
usekla u njen potiljak. Škotska kraljica tiho je pisnula, ali je ipak ostala
na panju.
Drugi udarac bio je bolje usmeren i pokuljala je krv, ali čak ni taj
udarac nije uspeo da sasvim odvoji glavu od tela. Dželat je bio
primoran da čučne i upotrebi sekiru kao nož kako bi presekao
poslednje niti hrskavice.
Uhvatio je Merinu glavu držeći je za šiljatu kapu, ustao i podigao je
visoko. Ali, dok je uzvikivao ustaljeni tekst - Bog čuva kraljicu! - glava
mu je ispala i ostao je da stoji držeći kapu i periku kestenjaste boje.
To je znala samo ona i dame iz njene pratnje, ali Meri je bila skoro
potpuno oćelavila. Njena krvava glava otkotrljala se sa platforme i pala
pred Marlouove noge.
Gledao je kako joj se usta otvaraju i zatvaraju kao da pokušava da
mu poljubi čizmu i sa svakim zagrobnim pokretom osećao je kako mu
se rep uvija od silovitog osećaja života.
Ja sam jedan od lemura i pomogao sam u ubistvu katoličke kraljice.
 Osamnaest

M ikelanđelova Sikstinska kapela nije bila napravljena za horde

turista koji izvijaju vratove i obasjavaju je bleskovima bliceva
svojih digitalnih foto-aparata.
Bila je napravljena za ovo.
Zatvorena i prazna, bila je veličanstveno tiha i ispunjena
iščekivanjem, ravnomerno i prirodno osvetljena sa visokih prozora
koji su se u nizu pružali tačno ispod oslikanog svoda.
Nizovi stolova zastrtih smeđim baršunom brižljivo su poredani sa
obe strane kapele, okrenuti jedni prema drugim, a na svakom bila je
jednostavna bela kartica sa imenom kardinala.
Začuo se zvuk prastarog ključa u prastaroj bravi i teška vrata
otvorila su se uz potmulo ječanje. Usledio je zvuk njuškanja i grebanja
kandži po podnom mozaiku.
Nemački ovčar zatezao je svoj povodac, podignutih i napetih ušiju,
značajno mašući repom. Njegov vodič iz firme za obezbeđenje koja je
radila po ugovoru, Grupo BRM, pustio ga je da radi svoj posao. Pas je
krenuo pravo prema najbližem stolu, onjušio baršunasti prekrivač koji
je spuštao do poda i zavukao krupnu tamnosmeđu glavu ispod njega.
Pas se izvukao ispod stola držeći rep u istom napetom položaju.
Zategnuo je povodac ustremivši se prema sledećem stolu u nizu.
Hakel je dao znak svom čoveku, Glauzeru koji je izgledao presrećno
što mu je dat zadatak za konklavu u civilnoj odeći, crnom odelu
dovoljno širokog kroja da ispod njega skriva modifikovani automat
hekler i koh. „Uvedi elektronski tim da počne pretragu za psom.”
Glauzer je klimnuo glavom i otišao da dovede ekipu za traženje
prislušnih uređaja.
Kada su završili u kapeli, svi bezbednjaci zajedno su prešli u
susedne male prostorije, uključujući i Sobu suza - gde će novi papa
nakratko nasamo premišljati o svojoj sudbini - sakristiju i zatim
podrumske prostorije gde se pretraga završavala.
U dvorištu iza kapele Hakel je posmatrao ljude iz Grupo BRM-a kako
pakuju opremu i ubacuju psa u kombi. Glauzer mu je prišao i rekao: „Od
sada ću udvostručiti broj čuvara i održavati najviši nivo bezbednosti.”
Hakel je upro prstom u njega i zarežao: „Pobrini se da bude tako.”

Elizabeta je imala stan samo za sebe. Vratila se posle mise u Santa

Mariji u Trasteveru i dan se čudnovato odužio pred njom. Uopšte nije
bila naviknuta na neorganizovano provođenje vremena, ali neće valjda
uključiti televizor, zar ne?
Prvo je provela sat vremena na očevom kompjuteru, proučavajući
informacije o Lumbubašiju i Republici Kongo. Tako siromašna zemlja,
pomislila je. Toliko potreba. Uprkos siromaštvu, deca na sajtu njenog
reda izgledala su tako radosno i vedrog lica. Bar to ju je obodrilo.
Uzdahnula je i ustala. Svetlo koje je ulazilo kroz prozore isticalo je
prašinu na nameštaju. Za razliku od očeve kućne spremačice, ona je
mogla nekažnjeno da pomera njegove knjige i papire i obriše površine
koje nisu ni taknute već godinama.
Elizabeta je otišla u svoju sobu, pa izula cipele i skinula odoru.
Fioke njenog starog ormara bile su nabubrele od vlage i bilo je
potrebno nekoliko odlučnih trzaja da ih otvori. Godinama nije videla
svoju odeću i pogled na njene stare farmerke i džempere prizvao je
bujicu uspomena. Uzela je izbledele farmerke levis koje je kupila na
školskoj ekskurziji u Njujork i okrznula vrhovima prstiju nešto ispod
njih.
Bila je to kutija presvučena plišom.
Sela je na krevet uzdrhtalih grudi i pokušavajući da zaustavi suze.
Kutija joj je ležala na golim kolenima. Podigla je poklopac. Sunčeva
svetlost pala je na Markov privezak i snažno blesnula na usađenim
draguljima. Bio je isto onako lep i blistav kao prvog dana kada ga je
nosila.

Noć je bila vrela. Elizabetin prozor bio je širom otvoren, ali vazduh
jedva da se pomerao.
Marko je spustio prst na privezak u obliku srca i blago ga pritisnuo
na njene grudi. Koža joj se sijala i teško je disala. Bili su okupani
svetlošću sveća.
„Da li ti se i dalje dopada?”, upitao je on.
 „Naravno. Zar nisi primetio da ga nikada ne skidam?”
„Primetio sam. Čak ni kada vodiš ljubav.”
„Sa drugim momcima ga skidam”, rekla je munuvši ga u rebra.
On se namrštio. „Ah, baš lepo.”
Elizabeta ga je poljubila u obraz, pa mu razigrano prešla jezikom po
neobrijanoj bradi. Imao je slan ukus. „Ne brini. Ti si jedini.”
On se uspravio u sedeći položaj pored nje u krevetu, privukao
kolena do grudi i iznenada rekao: „Venčaćemo se, zar ne?”
Ona je takođe sela i upitno ga pogledala. „Ovo nije prosidba, ili
jeste?”
Marko je slegnuo ramenima. „To je samo pitanje. Mislim, verujem
da znam odgovor, samo želim da se uverim da ga i ti znaš.”
Te noći je bio kao čovek-dete. Tako velik i moćan, ali istovremeno
tako ranjiv i nesiguran. „Za koga drugog da se udam?”, Elizabeta mu je
položila dlan na gola leđa i polako ga spustila preko njegove kičme sve
do ulegnuća na dnu. Bilo je glatko i snažno i iz nekog razloga koji nije
razumela, to joj je bilo omiljeno mesto na njegovom telu.

Elizabeta je vratila plišanu kutiju u fioku, pažljivo kao da drži neku

relikviju. Obukla je stare leviske - koje su joj i dalje pristajale - a zatim i
džemper koji se osećao na plesan.
Dok je čistila stan, pokušavala je da ne misli na Marka. Uvek je
uspešno potiskivala misli o njemu, ali jedino pomoću čega je danas
imala ikakvu šansu da to potisne bila je Afrika.
Vesti sestre Marilene duboko su je uzdrmale. Provela je noć u
unutrašnjem sukobu, gušeći osećaj ogorčenosti, čak i besa. Ko se to
igrao sa njenim životom povlačeći konce kao da je ona marioneta?
Zašto je bila istrgnuta iz samostana i od svojih učenica, zapravo od
same opne svog života?
Ali, dok se tog jutra molila na misi, njen stav počeo je da se menja i
raspoloženje joj se popravilo. Kakvu je aroganciju pokazivala i kakvu je
važnost pridavala sebi kada je dovodila u pitanje svoju sudbinu! Ne
samo da je bila u božjim rukama nego joj je postalo jasno i da je Kongo
božji dar. Bila je to šansa, shvatila je Elizabeta, da zbaci teški teret koji
je morala da nosi. Mogla je da ostavi za sobom kosture, ljude s
repovima i njihove mračne male tetovaže i vrati se svom istinskom
pozivu, služenju bogu i obrazovanju njegove dece. Kaluđerska škola u
bila Lumumbašiju je udaljena i čista, i dobra, i ona će se tamo obnoviti.
Naravno da će joj nedostajati porodica i njeno sestrinstvo, ali njena
žrtva nije bila ništa u poređenju sa žrtvom koju je Hristos podneo.
Hristova ljubav održavaće je u tuđoj zemlji, a srećna lica male dece
zvala su je sa stranica veb-sajta Lumumbašija.
Dnevni boravak, kuhinja, trpezarija, hodnik i kupatilo za goste
blistali su i mirisali na sveža sredstva za čišćenje. Sobe će pospremiti
posle toga, od svoje do očeve. Elizabeta je uvukla usisivač u svoju
spavaću sobu, uključila ga i počela da usisava tepih kada joj pogled
privukoše knjiga o Faustu i koverta Bruna Otingera. Isključila je aparat
i sela za sto, pa ponovo pročitala posvetu tog misterioznog K-a
namenjenu Otingeru.
Uzdahnula je zbog svoje slabosti. Nije mogla da odustane.
Polazim tek za šest dana, pomislila je. Kakve veze ima ako pre nego
što uđem u avion utrošim deo svog vremena na nešto više od čišćenja
kuće?
Opremivši se šoljom kafe i brojem telefona sa internet stranice
univerziteta u Ulmu, Elizabeta je sela u očevu kuhinju držeći telefonsku
slušalicu stegnutu pod bradom. Razgovarala je sa oholom
sekretaricom i ona joj je uskoro dala vezu sa dekanom Tehničkog
fakulteta Danijelom Fridrihom.
Dekan Fridrih ćutke je saslušao Elizabetin zahtev za informacijama
o Brunu Otingeru, ali, čim je progovorio, ona je znala da joj neće
pomoći. Bio je relativno nov na univerzitetu i, mada je otprilike znao da
je Otinger godinama ranije bio na tom odseku, nije lično poznavao
čoveka. Takođe je zvučao kao da ima važnijih stvari kojima treba da se
pozabavi.
„Ima li nekih starijih članova fakulteta koji ga se možda sećaju?”,
upitala je.
„Možda Herman Štraub”, rekao je dekan razdražljivo. „On je ovde
već čitavu večnost.”
„Mogu li da razgovaram sa njim?”
„Da vam kažem kako ćemo”, prasnuo je Fridrih. „Pozovite ponovo i
ostavite broj mojoj sekretarici. Ona će proveriti da li Štraub želi da vam
se javi. To je najviše što mogu da uradim.”
Elizabeta je već pronašla broj Štraubove kancelarije na sajtu i
pozvala ga istog trenutka kada se veza prekinula. Javio se neko ko je
zvučao kao da je stariji čovek i ko je govorio nemački zvaničnim
tonom, ali se prebacio na upotrebljiv engleski kada ga je ona upitala
govori li engleski ili italijanski.
Štraub je odmah postao ljubazan i po njegovom slatkastom tonu
pretpostavila je da je bio neka vrsta ostarelog zavodnika. Nije htela da
rizikuje da ga otkači tako što bi mu rekla da je časna sestra.
„Da”, odgovorio je on iznenađeno. „Poznavao sam Otingera dosta
dobro. Bili smo kolege dugi niz godina. On je umro pre nekoliko godina,
znate.”
„Da, znam. Možda biste onda vi mogli da mi pomognete. Došla sam
u posed jednog od njegovih dragocenih blaga - jedne stare knjige -
preko zajedničkog prijatelja. To mi je pobudilo radoznalost. Htela sam
da saznam nešto o njemu.”
„Pa, moram reći da Otinger nije bio baš lak čovek. Ja sam se dosta
dobro slagao sa njim, ali ja sam bio u manjini. Bio je prilično težak,
prilično tvrd. Većina studenata nije ga volela i njegovi odnosi sa
drugim zaposlenim na fakultetu bili su napeti. Neki od mojih kolega
godinama su odbijali da govore sa njim. Ali bio je izuzetan čovek i
izvanredan inženjer mehanike, tako da sam ja cenio njegov rad. A on je
cenio moj rad, tako da je to po mom mišljenju bila osnova za
prihvatljive odnose na našem odseku.”
„Šta znate o njegovom životu izvan univerziteta?”
„Vrlo malo, stvarno. Bio je povučen čovek i ja sam to poštovao.
Koliko znam, živeo je sam i nije imao porodicu. Ponašao se kao stari
neženja. Okovratnici su mu bili iskrzani, a na džemperima je imao rupe
- takve stvari.”
„Ne znate ništa o njegovim vanakademskim interesovanjima?”
„Znam samo da je politički bio pomalo ekstreman. Nismo vodili
velike političke razgovore, ni bilo šta slično tome, ali često je iznosio
uzgredne komentare koji su pokazivali čemu je naklonjen.”
„A čemu je bio naklonjen?”
„Desnici. Krajnjoj desnici, rekao bih. Naš univerzitet je vrlo
liberalan, a on je uvek mrmljao kako socijalisti rade ovo i komunisti
rade ono. Mislim da je takođe imao izvesne predrasude prema
imigrantima. Studenti koje smo imali iz Turske i sličnih mesta, pa, oni
su znali na kakvom je Otinger glasu i klonili su se njegovih predmeta.”
„Je li bio član neke političke stranke?” upita Elizabeta.
„To ne bih znao.”
„Je li ikada pominjao svoje zanimanje za književnost?”
„Ne sećam se.”
„Je li ikada govorio o Kristoferu Marlouu ili drami ’Faust’?”
„Meni? Siguran sam da nije.”
„Je li ikada pomenuo nekoga koga je oslovljavao sa K?”
 „Ponovo, ne koliko se sećam. To su vrlo čudna pitanja, mlada
damo.”
Elizabeta se nasmeja. „Da, pretpostavljam da jesu. Ali najčudnije
čuvam za kraj. Znate li za neke anatomske anomalije koje je možda
imao?”
„Ne znam na šta biste uopšte mogli da mislite.”
Ona duboko udahnu. Zašto skrivati? „Bruno Otinger je imao rep.
Jeste li znali za to?”
Usledila je poduža pauza. „Rep, kažete! Neverovatno! Od svih likova
koje sam poznavao u životu, Otinger, taj stari đavo, svakako bi bio taj
koji treba da ima rep!”

Kada je Elizabeta razmaknula teške zavese i pustila svetlost unutra,

otkrila je da očeva soba nije u katastrofalnom stanju kao što je
očekivala. Istina, krevet mu je bio nenamešten, a knjige i odeća
razbacani na sve strane, ali nije bilo mnogo prašine, a kupatilo u sklopu
sobe bilo je u prihvatljivom stanju. Čistačica je, kako se činilo, imala
povremeni pristup njegovom unutrašnjem svetilištu.
Skinula je posteljinu sa kreveta i skupila peškire, prljavu odeću i
ostale stvari za pranje.
Drugi krevet ostavila je netaknut. Prekrivač je bio savršeno
zategnut, ukrasni jastučići postavljeni u preciznom redu od manjih ka
većim. Izgledalo je kao da je ležaj zaštićen nekom silom - jedina stvar
koja nije bila natrpana očevim stvarima.
Krevet njene majke.
Kada se vratila u spavaću sobu, Elizabeta je stavila ruke na kukove i
osmotrila okolni nered. Procenila je da će sređivanje njegovih knjiga i
papira biti pakleno težak posao, ali je odlučila da pokuša. Osim toga,
ona je to mogla da uradi brižljivije nego iko drugi: monografije o
Goldbahu na jednu stranu, a sveske i cedulje sa beleškama o Goldbahu
na drugu. Zabeleške za predavanja ovde. Detektivske romane tamo.
Jedna polica sa knjigama bila je uredna kao u apoteci, ona pored
majčinog kreveta. Knjige Flavije Čelestino, od kojih je većina bila o
srednjovekovnoj istoriji, ostale su u istom preciznom poretku kao na
dan njene smrti. Elizabeta je dohvatila jednu, „Elizabeta i Pije V -
ekskomunikacija kraljice”, pa sela na krevet. Zaštitni omot bio je
svetao i čist, a dvadeset šest godina star primerak knjige bio je
besprekorno očuvan. Otvorila je knjigu i zagledala se u fotografiju
autorke na unutrašnjoj strani korica.
 Bilo je to kao da gleda u ogledalo.
Elizabeta je zaboravila koliko liči na majku; fotografija je snimljena
kada je Flavija bila otprilike njenih godina. Isto visoko čelo, iste
jagodične kosti, iste usne. Iako je bila mala kada je knjiga izašla, sećala
se večernje sedeljke koju su njeni roditelji organizovali i koliko je njena
majka bila ponosna i ozarena zbog objavljivanja knjige. Njena
akademska karijera na odseku za istoriju na Sapijenci bila je
pokrenuta. Ko je mogao da zna da će umreti za manje od godinu dana?
Elizabeta nikada nije pročitala knjigu. Izbegavala je to kao što čovek
izbegava da se zadržava na uspomeni na bolnu ljubavnu vezu. Ali u tom
trenutku odlučila je da ponese jedan primerak u Afriku. Počeće da čita
u avionu. Biće to jedan dugo izbegavani razgovor. Odsutno je prelistala
stranice i zadubila se u jedan ili dva pasusa. U stilu se primećivalo lako
smenjivanje rečenica. Izgledalo je da je Flavija bila dobar pisac i
Elizabeti je bilo drago zbog toga.
U krilo joj je ispala neka koverta - obeleživač stranica, pretpostavila
je. Okrenula ju je i iznenadila se videvši pečat Vatikana. Na koverti nije
bilo adrese, nije bila korišćena i nikada nije bila zapečaćena. Unutra je
bila poštanska karta. Sa radoznalim iščekivanjem izvadila ju je i odmah
se zaustavila kao zaleđena.
To je bilo to!
Videla je to i pre. Setila se.

Vrata spavaće sobe izgledala su ogromno i zastrašujuće.

„Uđi”, rekao joj je otac. „U redu je. Ona želi da te vidi.”
Elizabeti kao da su bile vezane noge.
„Hajde!”
Kvaka je bila u visini detinjih očiju. Okrenula ju je i na nju su naleteli
poznati mirisi bolesničke sobe. Prikradala se prema krevetu svoje
majke. Slabašni glas ju je pozvao. „Elizabeta, dođi.”
Njena majka bila je podbočena velikim jastucima i pokrivena
čaršavima. Lice joj je bilo upalo, a koža bez sjaja. Svaki trenutak kao da
se trudila da se ne zgrči od bola kako ne bi uplašila ćerku grimasama.
„Jesi li bolesna, mama?”
„Da, dušo. Mama je bolesna.”
„Zašto?”
„Ne znam zašto. Ni doktori ne znaju. Dajem sve od sebe da
ozdravim.”
„Treba li da se molim za tebe?”
 „Da, zašto da ne? Molitva je uvek dobra. Kada sumnjam, ja se molim.
Jesi li pojela svu hranu iz porcije?”
Elizabeta je klimnula glavom.
„A tvoji brat i sestra?”
„Da.”
„A tata?”
„On samo pomalo gricne.”
„O, zaboga. To ne valja. Elizabeta, ti si još mala, ali si najstarija.
Hoću da mi nešto obećaš. Hoću da se uvek brineš za Mikaelu i malog
Caca. I ako budeš mogla, pokušaj da se malo brineš i za tatu. On
postane rastrojen od posla i ponekad ga treba podsećati na razne
stvari.”
„Da, mama.”
„I ne zaboravi da vodiš računa i o sebi. Moraćeš da vodiš svoj život.
Hoću da pokušaš da uvek budeš srećna devojčica koju toliko volim.”
Njena majka se zgrčila, toliko snažno da se to nije moglo sakriti.
Protiv svoje volje uhvatila se za trbuh i tada joj je sa stomaka skliznula
gomilica papira. Jedna poštanska karta pala je sa kreveta na pod.
Elizabeta ju je podigla i pogledala.

„Šta je to?”, upitala je Elizabeta.

Majka joj je istrgnula kartu iz prstiju i zadenula je nazad među
ostale papire. „Ništa. Samo slika. Priđi bliže. Hoću da te poljubim.”
Elizabeta je osetila suve usne na svom čelu.
„Ti si dobra devojčica, dušo. Imaš najbolje srce od svih ljudi koje
znam. Ali zapamti: nisu svi na svetu dobri. Nikada ne smeš biti
nespremna pred zlom.”

Elizabeta je držala poštansku kartu u ruci i jecala. U tom trenutku smrt

njene majke delovala je sveže i bolno kao i onog dana kada se dogodila.
Očajnički je želela da se vrati unazad i još jednom razgovara sa
njom, zatraži objašnjenje, zatraži pomoć.
Začulo se oštro kucanje na ulaznim vratima, zvuk upornog zglavka
na tvrdom drvetu. Vratila je kartu nazad u knjigu, obrisala lice rukama i
upitala se kako je neko prošao ulazna vrata zgrade, a da nije zvonio na
interfon. Je li to bio komšija?
Naslonila je suzno oko na špijunku i uplašeno se odmakla.
Bledo, izduženo lice oca Paskala Tramblea pojavilo se u staklu
špijunke i prvi Elizabetin zbunjeni poriv bio je da pobegne i sakrije se
ispod majčinog kreveta.
 Devetnaest

Rim, leta gospodnjeg 64.

B ila je sredina jula i mnoge plemićke porodice iz Rima povukle su se

pred žegom u svežiju sredinu u vilama na zapadnoj obali ili na
imanja visoko na borovinom obraslim brdima. Milion onih manje
srećnih ostao je u gradu. Ustreptali vazduh iznad metropole zaudarao
je na dim desetina hiljada kuhinjskih vatri i tanki sloj crnog pepela
spuštao se na krovove i kaldrmu kao nekakav zlokobni letnji sneg.
Sve je bilo sasušeno: grla ljudi, peskovito zemljište, napukle daske i
grede prastarih stambenih kuća. Voda, uvek važna za Rim, nikada nije
bila od veće životne važnosti nego za vreme sušnog perioda bez kapi
kiše tog vrelog leta.
Hiljade oslobođenih robova i sužanja neprekidno su radile na
gradskoj vodovodnoj mreži, održavajući u funkciji akvedukte,
rezervoare i kilometre cevi. Stotine javnih zgrada, petsto javnih
rezervoara i kupališta i desetine ukrasnih fontana dobijali su tekuću
vodu dvadeset četiri časa dnevno, ali je nedeljama najglasniji zvuk koji
je čitav sistem proizvodio bilo krkljanje.
Voda nije proticala onako kako bi trebalo - kapala je. Nivo vode u
rezervoarima bio je opasno nizak, kupališta su podizala cene ulaznica,
pivari su skuplje naplaćivali pivo. Gradske patrole, noćne ptice grada,
znale su kakva je u tome opasnost. Organizovani u sedam kohorti od
po hiljadu ljudi, spavali su po danu, a po noći patrolirali neverovatno
uskim uličicama ogromne prestonice, motreći na začetke požara po
kućama. Njihovo jedino efikasno oružje bile su bronzane kante i
mešine od kože koje su dodavali iz ruke u ruku u ljudskim lancima od
najbližeg rezervoara ili, ako je mesto bilo dovoljno blizu, od Tibra. Ali
ovog leta nivo vode bio je prenizak da bude od velike koristi, a gradske
patrole znale su i zašto. U pitanju je bilo nešto više od suše.
 Neko je neumorno bušio rupe u cevima, a upravnik vodovoda,
blizak rođak prefekta Tigelina, bogatio se.
Pre nego što je krenuo u Antijum pre dve nedelje, Neron je rekao
Tigelinu: „Neka tvoj zet potpuno isprazni sistem”, i bukvalno preko
noći korumpirani trgovci vodom poslali su bande da buše rupe u
sistemu i ilegalno priključuju cevi. Bujice neoporezovane vode tekle su
do lemurskih razbojnika i gradske patrole nisu mogle da urade mnogo
više nego da grizu nokte do krvi dok su gledali kako se Rim suši i
pucketa. Prošlo je dvadeset osam godina od poslednjeg velikog požara.
Jul je bio mesec festivala i sezona trka kočija je bila u punom jeku.
Ništa nije moglo da skrene pažnju masama sa mučne vrućine i
zagušljivosti kao dan takmičenja u Cirkusu Maksimusu. Na tribine je
moglo da se nagura do dvesta hiljada Rimljana da navijaju za jednu od
ekipa, Plave, Crvene, Zelene ili Bele, od kojih je svaki kontrolisalo neko
poslovno udruženje. Kvadrijas - kočije sa četiri konja u zaprezi - jurile
su po dugoj uskoj stazi u obliku slova U i, ako bi kočijaši i životinje
preživeli skretanja u oštrim krivinama, nagrade su bile ogromne. Ispod
tribina je bilo nekoliko pretrpanih spratova sa prodavnicama vina,
kuvanih jela, pekarama i mnoštvom jazbina prostitutki.
Dan je bio povoljan i na druge načine. Balbil je rekao Neronu da će
biti tako nakon što je pažljivo proučio svoje astrološke tabele. Sirijus,
Pseća zvezda, te noći se uzdigao na nebesima, označavajući najvrelije
dane leta. Ali povrh toga putanja ga je vodila kroz Kuću smrti. To je
zapečatilo celu stvar. Sudbinsko vreme je došlo.
Te noći bio je pun mesec, ali, pošto je bilo oblačno, on je bacao malo
svetla na hiljade ljudi koji su čekali u redovima ispred kapija Cirkusa
Maksimusa da bi u zoru ušli unutra.
Duboko u utrobi Cirkusa ispod velikih tribina, Vibije, Balbilovo
noćno stvorenje, i još jedan čovek došunjali su se kroz mračni prolaz u
veselo osvetljenu radnju. U njoj je pekar u kožnoj pregači ubacivao
vekne hleba u hučnu pećnicu.
„Nismo otvoreni”, prasnuo je pekar.
Vibije je mirno krenuo prema njemu i zabio mu mač kroz stomak u
srce. Pekar se sručio na pod, a kada je njegova žena istrčala iz druge
prostorije gde se pripremalo testo, drugi čovek je ubio i nju na isti
način silovitim ubodom.
Neki čovek je vrisnuo. Vibije je uglom oka spazio pekarevog sina
kako izleće iz zadnje prostorije sa besom u srcu i gvozdenom šipkom u
ruci. Uz potmuli udar slomljene kosti Vibijev pratilac je pao. Vibije se
izvio u stranu i zamahnuo na krupnog momka, presekao mu vrat jakim
i glatkim udarcem i gledao ga kako pada u krilo majke.
Kunući i psujući, Vibije je zaobišao tela i poslužio se pekarskom
lopaticom da izvuče ugarke iz dubine peći od cigle. Trznuo je zglobom i
izručio gomilu užarenog ugljevlja u ugao prostorije. Podne daske
odmah su počele da se dime i šište, i za nekoliko trenutaka plameni
jezik podigao se uza zid do greda.
Vibije se vratio u mračni hodnik i požurio niz stepenice, posle
nesavršeno obavljenog posla. Uskoro se umešao u rulju, čekajući da
predstava počne istinski i kako valja.
Sprat iznad pekare nalazila se prodavnica uljanih lampi, puna
teških amfora. Glinene posude su popucale na vrućini i tako munjevito
podstakle vatru da je severoistočni ugao Cirkusa Maksimusa
eksplodirao u vatrenoj lopti. Ispustivši kolektivni uzdah rulja je počela
da pokazuje na plamen i krenula u stampedo. Vatra je suknula u nebo i
skoro odmah su požarna zvona obližnje ispostave gradskih patrola u
četvrti poznatoj kao Regio IX počela da odjekuju.
Okupila se cela kohorta pripadnika patrole, ali njihove jedinice sa
kantama brzo su iscrple skromne lokalne zalihe vode i mogli su samo
da uzvikuju naređenja za evakuaciju kroz noć. Cirkus je bio okružen
trošnim stambenim kućama, od kojih su neke imale nelegalno
podignute gornje spratove tako aljkavo konstruisane da su se
praktično naslanjali jedni na druge preko uskih kamenom popločanih
uličica. Požar je brzo prolazio kroz blokove stambenih kuća,
ostavljajući za sobom srušene građevine i ugljenisana tela. Terana
jakim letnjim vetrom, vatra se proširila na jug u Regio XII, a zatim i
Regio XIII pre nego što se popela na Servijev zid koji je nekada
označavao južnu među Rima pre nego što je širenje grada proširilo
njegove granice.
Ulice su se ispunile uplašenim, nemoćnim ljudima dok je pakleni
oganj tutnjao kroz stambene blokove i plesao po krovovima. Plamen je
gutao uske i vijugave ulice jednu za drugom, često zajedno sa
gomilama muškaraca, žena i dece zarobljenih srušenim zidovima ili
bedemima od vatre. I mada će uslediti priče o ljudima koji su pomagali
drugima da pobegnu i suzbijali izdvojene ogranke požara, takođe će
biti i izveštaja o mračnim prilikama koje su se kretale kroz grad,
bacajući upaljene baklje u dotad netaknute zgrade.
Sa jutarnjim svetlom video se pokrov od gustog dima koji je visio
nad mnogim južnim četvrtima Rima, a požar je napredovao uz brdo
Aventin prema bogataškim kućama i hramovima. Zatim je vetar kobno
promenio pravac i počeo da goni vatru prema Palatinu i Ćeliju. Grad je
bio osuđen na propast.
Sa najvišeg balkona svoje vile na Via Apija, Balbil je gledao na sever
prema uskovitlanim oblacima dima. Vibije mu se pridružio, sav čađav
posle svog pohoda, i ponuđen mu je pehar vina da utaži žeđ.
„Preblizu je da bismo bili opušteni”, zarežao je Balbil.
„Vetar skreće na jug”, rekao je Vibije.
„Ja mogu da predvidim kretanje na nebesima, ali ne i kretanje
vetra”, primeti tamnoputi astrolog. „Radije bih da ne izgubim kuću.”
„Mislim da je moja već propala”, rekao je Vibije bez traga ikakvog
osećanja.
„Tvoja porodica može da dođe ovamo. Sve porodice lemura koje su
u opasnosti mogu da dođu. Razglasi to.”

Trupa pretorijanske konjice stigla je u Antijum dok je sunce zalazilo.

Grad je imao novu luku koju je Neron izgradio, ali pretorijanci su više
verovali svojim konjima nego brodovima. Neron je pretvorio Antijum u
zaštićenu enklavu naseljenu pretorijanskim veteranima i
penzionisanim centurionima. Iznova je izgradio Avgustovu palatu na
obali prema svom ukusu i uključio u nju kompleks ograđen uspravnim
stubovima koji se pružao dve hiljade metara duž mora. Radi svoje
zabave napravio je brojne vrtove, hramove, bazene i, najvažnije,
pozorište u kom je mogao da upražnjava svoju umetnost.
Kada je konjica stigla da ga obavesti o požaru u Rimu, Tigelin je
primio izveštaj ravnodušno, ali nije dopustio glasniku koji je nosio
ličnu poruku od prefekta Rima da vidi cara. Neron je bio u krilu palate i
spremao se da izađe na pozornicu na večernje takmičenje. Odeven u
tuniku bez pojasa u grčkom stilu, umešao se među svoje takmace, sve
lokalne momke koji su sa sigurnošću znali da će Neron biti miljenik
sudija. Kada je na njega došao red, izašao je na pozornicu polukružnog
pozorišta i prešao pogledom preko publike sastavljene od ulizica -
penzionisanih vojnika, senatora iz njegove pratnje, lokalnih sudija iz
Antijuma i kohorte njegovih specijalnih vojnika, nemačkih
telohranitelja. Iako je Antijum bio dosta udaljen od Rima, osećao se
slab vonj pepela u vazduhu i počele su da se šire vesti o požaru. Publika
se došaptavala i meškoljila, i da nije bilo carevog nastupa, potražila bi
kurire da dobije još informacija.
Neron je podigao svoju liru i počeo osećajno da peva pesmu
„Pustošenje Iliona”, o grčkom razaranju Troje za vreme Trojanskog
rata. On će naravno pobediti u takmičenju, ali izgledalo je da nikome ne
prija da sluša o velikom gradu koji uništava vatra.
U sirotinjskim naseljima Eskvilina ugarci su padali na krovove i
balkone gde su ih građani na oprezu i robovi gasili pre nego što se
rasplamsaju. Apostol Petar bio je u jednom od svojih pastorskih
izaslanstava u svojstvu rimskog episkopa. Bio je izmoren, ali istrajan
putnik i podnosio je mesecima duga putovanja povorkom mazgi do
Jerusalima i Rima iz svog doma u Antiohiji u Grčkoj, gde je takođe
služio kao episkop. Rim je bio teško zaduženje. Njegovi sledbenici
preobraćali su što su više mogli robova i slobodnjaka, ali građani su
bili neprijateljski nastrojeni prema hrišćanskom kultu, kako su ga
nazivali. Ali Petar je imao svoje malo stado i, kao jagnjadi, njegovim
članovima s vremena na vreme bilo je potrebno usmeravanje
čobanskog štapa.
Kožar Kornelije postao je sveštenik nove crkve i njegova kuća bila
im je jedno od uobičajenih mesta za sastanke i molitvu. Petar je stajao
pored prozora u sobi punoj vernika. Užareni ugarak proleteo je kroz
vazduh i Petar ga je na trenutak pratio pogledom pre nego što se
ponovo posvetio papirusu u ruci. Nedavno je napisao poslanicu
odanim sledbenicima i hteo je da je čuju iz njegovih usta. „Zato, braćo,
postarajte se još većma da svoju službu i izbor utvrdite; jer čineći ovo
nećete pogriješiti nikad; jer vam se tako obilno dopusti ulazak u vječno
carstvo Gospoda našeg i spasa Isusa Hrista. Za to se neću olijeniti
opominjati vam jednako ovo, ako i znate i utvrđeni ste u ovoj istini; jer
mislim da je pravo dokle sam god u ovom tijelu da vas budim
opominjanjem. Znajući da ću skoro tijelo svoje odbaciti kao što mi kaza
i Gospod naš Isus Hristos. A trudiću se svakojako da se i po rastanku
mojemu možete opominjati ovoga: jer vam ne pokazasmo sile i
dolaska našega Isusa Hristosa po pripovijetkama mudro izmišljenijem,
nego smo sami vidjeli slavu njegovu. Jer on primi od Boga Oca čast i
slavu kad dođe k njemu takovi glas: ovo je sin moj ljubljeni, koji je po
mojoj volji. I ovaj glas mi čusmo gdje siđe s neba na svetoj gori. I
imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju,
kao na vidjelo koje svijetli u tamnome mjestu, dokle dan ne osvane i
danica se ne rodi u srcima vašima.”7
Kada je Petar završio, Kornelije ga povuče u ugao pored peći za
kuvanje. „Lepe reči”, rekao je.
»One su iz mog srca”, odgovori mu Petar.
 „Govorio si o napuštanju svog zemaljskog života.”
Petar je izgledao odlučno. Još jedan ugarak proleteo je pored
prozora. „To će se dogoditi uskoro. Rim gutaju paklene vatre i bojim se
da će Neron tražiti koga da okrivi.”
„Okrenuće se na nas, ali neki kažu da su to uradili lemuri.”
„To je svakako sujeverje”, odgovori Petar.
Kornelije šapnu: „Znam čoveka koji se kune da je video ugljenisano
telo u ruševinama Cirkusa Maksimusa. Imalo je rep.”
Petar izvi obrvu. „Ako je to istina, onda je zlo možda zaista među
nama.”
„Trebalo bi da odeš iz Rima”, navaljivao je Kornelije. „Hajde da ti
organizujemo povratak u Antiohiju.”
„Ne”, reče Petar. „Ostaću. Tako je suđeno da bude. Hristos je patio
za mene i sada je moj red da patim za njega. Znaš, Kornelije, oni ne
razumeju da nas time što nas ubijaju samo čine još moćnijim. Dođi,
prijatelju, pokušajmo da pomognemo našoj braći. A ako uokolo ima zla,
suprotstavimo mu se.”

Tigelin je zadržao glasnika do jutra. Znao je da je Neron u slavljeničkom

raspoloženju i ne bi mu se dopalo da ga prekidaju zbog državnih
pitanja. Osim toga, Neron je znao za požar i pre nego što je izbio, zar
ne? Ipak, poruka prefekta Rima morala je biti isporučena i, kada je cara
blago probudio njegov lični sekretar Epafrodit, predusretljivi grčki
lemur, obavestio ga je da je odred pretorijanaca došao iz Rima sa
važnim vestima.
Posle sat vremena kupanja i parfemisanja, Neron je primio vojnike
u veličanstvenoj sali za prijeme, praćen Tigelinom, Epaffoditom i
njegovim odanim ubicom, Acinetom. Pismo koje je primio bilo je
strogo i ozbiljno. Cirkus Maksimus je bio uništen. Južni delovi grada bili
su u plamenu. Požar je bio izvan kontrole.
„I šta ja treba da radim?” upitao je Neron retorički. „Da nosim
kantu? Svakako je ovo problem kojim treba da se pozabavi prefekt
Sabin. Ovo je njegov posao! Moj posao je da noćas pevam na
takmičenju. Kažu da će tu biti jedan Tračanin izvrsnog glasa koji će mi
biti takmac. Ne mogu da razočaram svoju publiku.”
„Da dostavim pisani odgovor prefektu Sabinu?” upitao je
zapovednik pretorijanaca.
„Tigelin može nešto da napiše ako želi”, odgovorio je Neron.
„Uzgred, ima li neke opasnosti za Eskvilin?”
 Vojnik mu odgovori da ne veruje da ima i Neron otpusti kohortu
zapovednim zamahom ruke.
Zatražio je malo vina razblaženog vodom. „Izgleda da si dobro
obavio posao, Tigeline.”
„Trebalo je mnogo dana da se izgradi Rim, ali se za vrlo malo dana
može uništiti”, odgovorio je Tigelin uz osmeh.
„Zapamti”, reče Neron razdražljivo, „ja sam zainteresovan za
razaranje isto kao i ti, ali upravo sam završio Domus Tranzitoriju i
nameravam tamo da živim dok Domus Aurea ne bude izgrađena na
oduzetoj zemlji.”
Domus Tranzitorija bila je dugačka palata sa kolonadama koja se
prostirala od Palatina sve do Vrtova mecena i zauzimala veliki deo
brda Eskivilina u Regio III. Ali njegov krajnji cilj bila je izgradnja Domus
Auree, palate toliko veličanstvene i drsko zamišljene da će nadmašiti
sve građevine u Rimu. On je lično odobrio planove i crteže. Palata će se
prostirati na dvesta jutara spaljene zemlje u podnožju brda Palatin.
Ulazni hol biće dovoljno visok da u njega stane njegov kip od četrdeset
metara, istinski Kolos iz Rima. Taj ulazni hol, koji je Neron nazvao
Milarija, pružaće se dva kilometra duž doline Forum kroz vatrom
razorene oblasti Karine i predgrađa. Tu će biti i ogroman bazen, pravo
more usred Rima koje će koristiti za održavanje rastrošnih proslava.
„Uveren sam da je zemljište koje ti je potrebno za Domus Aureu već
spaljeno”, rekao je Tigelin. „Ako su vetrovi povoljni, Domus
Tranzitorija biće bezbedna. I ja sam zabrinut za moje radnje na Bazilici
Emilija.”
Neron nije bio sklon da pokaže saosećanje. On je učinio Tigelina
drugim najmoćnijim čovekom u Rimu i neizmerno bogatim.
„Ako izgubiš svoju dragocenu Baziliku, izgradićeš veću sa manjim
radnjama i naplaćivaćeš veće kirije. Ti znaš kako to funkcioniše.
Iskoristićemo lemurske majdane mermera i fabrike cementa i drvne
građe za naše nove građevine. Daćemo najbolju zemlju našim
saveznicima. Imaćemo svoj lični udeo u svakoj transakciji. Steći ćemo
bogatstvo na grbači svih stradalih i poginulih. Kako ti to zvuči? Uzgred,
jesmo li razglasili da iza ovoga stoji hrišćanski kult?”
„To je obavljeno.”
Neron je ustao i protegnuo se. „Ovo je dobar dan, Tigeline. Ostavi
me sada. Idem da odmorim grlo za večerašnje takmičenje.”

Požar je besneo. Plamen se popeo uz brda Palatin, Celij i Aventin, a jaki

vetrovi terali su ga na sever prema Eskvilinu i srcu Rima.
Kasnije tog dana pretorijanski glasnik stigao je sa vestima koje su i
te kako privukle carevu pažnju. Domus Tranzitorija bila je u opasnosti.
Čuvši to, Neron je ljutito izdao naređenje da se mora učiniti sve kako bi
se zaštitili njegovi posedi i naložio početak priprema za odlazak u Rim
morskim putem sutra ujutro.
Neron je stigao u jednoj flotili malih barki koje su plovile uz Tibar
pod prljavosmeđim nebom. Dok se njegovo plovilo bližilo gradu, on se
čudio ogromnim oblacima dima i užarenim loptama vatre koje su se
veličanstveno dizale u nebo. Uobičajena mesta za pristajanje u Regio
XIII bila su uništena, pa je flotila morala da pronađe pristanište
nizvodno, pored Marsovog polja.
Praćen Tigelinom, Neron je u nosiljci otišao na sastanak sa
Sabinom, prefektom Rima, koji mu je trezveno izneo kratak pregled
situacije: grad je bio prepušten na milost i nemilost vatri. Požar je bio
izvan kontrole ljudi. Prošli su kroz Eskvilinsku kapiju, pa zatim ušli u
zadimljene Vrtove mecena koji su pre samo nekoliko dana bili najlepše
mesto u Rimu. Neron se popeo na vrh brda i ušao u četvrtastu Kulu
mecena da u celosti sagleda zapaljeni grad. Na drugoj strani doline,
Palatin i sve stare carske palate Avgusta, Germanika, Tiberija i Kaligule
bile su u plamenu. Forum Romanum je nestao. Kuća vestalki, Hram
Veste, Regija, drevni dom vladara Rima - požar je sve progutao. Teško
uzdahnuvši, Neron je gledao kako plamen liže uza zidove Domus
Tranzitorije. Požarna prepreka koju su podigle pretorijanske kohorte i
carski robovi nije imala učinka.
„Žao mi je što tvoja palata gori”, sumorno je rekao Tigelin.
Neron je slegnuo ramenima. „Sve će to ispasti na dobro. U
međuvremenu, ostanimo ovde i gledajmo vatra. U njoj ima izvesne
lepote, zar ne?”

Petog dana požara Neron je obišao grad, ponašajući se kao pravi car:
usmeravajući postavljanje požarnih prepreka, naređujući podizanje
privremenog skloništa za izbeglice na Marsovom polju i pozivajući da
se zalihe žita dostave iz Ostije. A ipak, i pored njegovih javnih istupa,
naširoko su kružile glasine da on i njegovi plaćenici stoje iza požara i
raslo je ogorčenje što mu je trebalo toliko vremena da se vrati u Rim.
Kada su ga obavestili o tim glasinama, Neronov maštoviti odgovor
glasio je: „Bori se protiv vatre vatrom”. Uskoro je svakom zapovedniku
pretorijanaca i gradskih patrola naređeno da proširi vest da su krivi
hrišćanski potpaljivači - da je to njihova odmazda što su Rimljani
razapeli Hrista. Uskoro su gradske patrole počele da izvlače sve za koje
se znalo da su hrišćani iz njihovih neizgorelih naselja i radnji i ubijaju
ih na licu mesta.
Sledećeg jutra je vetar utihnuo i požar je prestao da se širi. Ali jedna
vest izazvala je kod Nerona napade besa. Dok je on u potpunosti
izgubio svoju Domus Tranzitoriju i morao da se spremi za boravak u
privremenoj palati, saznao je da je Tigelinov ponos i radost, Bazilika
Emilija, preživela pakleni oganj bez ijednog traga paljevine na svojoj
mermernoj fasadi. Čak se pričalo da se Tigelin hvalisao svojom dobrom
srećom.
Neronov potčinjeni prošao je bolje od svog cara i vladara! Zato je
javio na Balbilovo imanje da je potrebno sprovesti malo grube pravde.
Te noći izbio je požar u pomodnoj prodavnici svile i pamuka na
najnižem spratu Tigelinove zgrade.
Vatra je uskoro zahvatila čitav kompleks - i tako je počela draga
faza velikog požara. On će se proširiti do Kapitola i opustošiti svete
hramove koji su izbegli ranije razaranje. Hram Jupitera Statora biće
izgubljen, kao i hramovi Lune i Herkula, i Taurusov amfiteatar. Na
obronku Kapitola vatra će se probiti kroz Servijev zid i uništiti velike
državne zgrade na južnoj ivici Marsovog polja gde su se bile zgurale
čitave horde izbeglica. Da nije bilo pojasa kamenih stubova i
iznenadnog slabljenja vetra, vatra bi protutnjala kroz izbeglički kamp i
ubila još na hiljade ljudi. Kada je požar najzad utihnuo posle dva dana,
samo četiri od četrnaest distrikta Rima izbegli su uništenje.
Kada se proširila vest da Bazilika Emilija gori, pozvan je sveštenik
Kornelije jer je nekoliko članova njegove pastve imalo radnje u zgradi,
a hrišćani su imali dužnost da pomažu svom bratstvu. Apostol Petar
bio je sa Kornelijem kada je glasnik stigao i njih dvojica pojurili su na
lice mesta sa odredom hrišćanskih muškaraca.
Vibije nije bio zadovoljan naredbom da potpali Baziliku Emiliju
usred belog dana, ali Balbil nije bio spreman da se ne povinuje
direktnom carevom naređenju. Kada je Vibije iskočio kroz prozor sa
zadnje strane, baš pre nego što je mlaz vatre izbio u sporednu uličicu,
jedan vlasnik radnje ga je video i pojmio za njim, ali ga je izgubio u
vijugavim bočnim ulicama.
Kada su Kornelije, Petar i njihova družina stigli, kompleks je bio
potpuno obuhvaćen plamenom i nisu mogli da made ništa drugo nego
da se priključe rastućoj masi posmatrača i pokušaju da uteše
potresene vlasnike radnji.
Petar je spustio ruku na rame uplakanom prodavcu vina i šapnuo
da će se Hristos brinuti za čoveka i njegovu porodicu. Trgovac se
odjednom ukočio i pokazao prstom. „To je čovek koga sam video kada
je podmetnuo požar.”
Vibije se vratio da gleda svoj dobro obavljeni posao u šestom redu
unutar gomile ljudi. Videvši da trgovac pokazuje na njega, požurio je u
začelje okupljene svetine.
U svojoj mladosti u Kapernaumu Petar je bio ribolovac; on i njegov
brat Andrija upuštali su se u mnoge žestoke obračune da sačuvaju svoj
teren za ribolov. Isus je propovedao nenasilje, ali Petar nikada nije
uzmicao pred nepravdom. „Uhvatimo ga!”, povikao je i grupa hrišćana
se pokrenula složno kao jedan čovek.
Mlađi ljudi su bih za petama Vibiju koji je bežao, ali stariji su
zaostali, mučeći se da im najbliži drug ispred njih ostane na vidiku.
Petar i Kornelije bih su na začelju i kaskali ka jugu što su brže mogli
kroz tesne ulice pune dima i ljudi.
Kada su Petar i Kornelije stigli do Porta Apije, Petar je morao da
stane i odmori se. „Izgubili smo ih iz vida”, rekao je Petar sa žaljenjem.
„Žao mi je što ti predstavljam teret.”
„Nadam se da ću biti bar upola tako okretan kada budem tvojih
godina”, odgovorio mu je Kornelije.
Uskoro su videli jednog iz svoje grupe kako trči nazad ka njima.
„Saterali smo ga u klopku”, rekao je čovek zadihano. „On je u jednoj
obližnjoj vili.”

Balbilova vila postala je utočište.

Skoro stotinu lemura okupilo se u Balbilovim prostorijama za
prijem gostiju, pošto su njihove vlastite kuće bile ugrožene ili su
izgorele. Većinu su činili bogataši, njihove razmažene žene i deca, i
nedostatak uobičajenog komfora doveo je do ogorčenog nadmetanja
oko osnovnih potrepština. Balbil je imao dobre lične zalihe žita i vina,
ali je ipak uskoro morao da traži od Nerona da pošalje posebne
isporuke namirnica.
On je bio u svojoj spavaćoj odaji na gornjem spratu vile i ogorčeno
gunđao zbog haosa koji je izbio u prizemlju kada mu je sluga Antonije
užurbano pokucao na vrata.
„Šta je bilo?”, nestrpljivo je upitao Balbil. „Na šta se sada žale moji
gosti? Zar nisu zahvalni što imaju krov nad glavom?”
 „Okupila se rulja”, prodahtao je Antonije. „Provalili su kapiju.”
„Kakva rulja?”
Sluga je pokazao kroz prozor.
Balbil je nazuo sandale i izašao na balkon. Svetina je bila u
njegovom vrtu mašući bakljama i, kada su videli visokog patricija s
kožom boje masline kako zuri dole u njih, povikali su.
„Šta hoćete vi ljudi?”, doviknuo im je Balbil.
Neko je uzvratio povikom: „Hoćemo čoveka koji je podmetnuo
požar u Bazilici Emiliji! Znamo da je ovde!”
„Uveravam vas da ovde nema nikoga ko je podmetao ikakve
požare”, zagrmeo je Balbil u odgovor.
Drugi čovek zagalami: „Daj nam ga ih ćemo te spaliti.”
„Ja sam carev astrolog! Odlazite odavde smesta ih ćete morati da
odgovarate pretorijancima!”
Balbil se okrenuo da ode.
„Odlazi, ološu”, povikao je Antonije na njih pre nego što je zatvorio
prozor.
„Ko su oni?”, upitao ga je Balbil.
„Ne znam, gospodaru.”
„Saznaj.”
Balbil je požurio niz stepenice i zatekao Vibija kako pije vino u
dvorištu punom ljudi.
„Pratili su te”, zarežao je Balbil na njega.
„Čujem”, odgovorio je hladno. „Rekao sam ti da treba da čekamo do
noći.”
„Možda je i trebalo. Šta sada da radimo?”
Vibije je dovršio piće, bacio pehar u vrtni bazen i izvukao mač.
„Kakve koristi od toga protiv rulje?”, upitao je Balbil.
„Dok oni budu jurili za mnom, odvedi sve dole u kolumbarijum. To
ti je jedina nada. Oni će možda spaliti vilu, ali će otići čim počne da im
krči u stomaku. Javi Neronu. Idite u Antijum. Smislićete već nešto. Ja ću
ubiti što više budem mogao ovih ovde.”
Začulo se još vikanja iz vrta i baklja je proletela kroz jedan od
prozora prijemne sobe. Mladi lemuri brzo su je podigli s poda i ugasili
je u bazenu.
U vrt su stigli Petar i Kornelije. „Prestani sa tim tvojim nasiljem!”,
povikao je Petar na čoveka koji je bacio baklju. „Znaš li da li unutra ima
nevinih ljudi?”
Vibije je zamahnuo mačem i istrčao na bočna vrata. Urlajući i
žestoko psujući okupljenu gomilu, potrčao je prema Via Apiji. Mlađi
hrišćani su se ustremili za njim kao psi za zecom.
Jedan snažan hrišćanski mladić je pristigao Vibija i sapleo ga s leđa.
Dvojica ljudi žestoko su se gušali na zemlji nekoliko sekundi. Na prvi
dodir njihovih tela, Vibije je ispustio mač, ali je uspeo da stegne ruke
oko mladićevog vrata i snažno mu palčevima pritisne dušnik. Dahćući,
čovek odgurnu Vibija pritisnuvši ga nogom u grudi. Kad su se
razdvojili, lanac oko vrata mu je pukao i ostao u Vibijevoj ruci.
Vibije ga je bacio i dočepao se mača koji je ležao u blizini. Podigao
se na koleno i rasekao hrišćaninu stomak jednim spretnim potezom
prosuvši mu creva. Ponovo se uspravio na noge i pojurio prema
Apijskom putu dok su mu ostali ljudi iz potere bili tik iza leđa.
„Brzo!”, vikao je Balbil na lemure. „U kolumbarijum! Za mnom!”
Nagrnuli su u bekstvo iz vile kroz voćnjak i ušli u četvrtasti
mauzolej sa lučnim svodom. Antonije je držao otvorena podna vrata
dok njegov gospodar i svi njegovi gosti nisu sišli niz uske stepenice.
Zatim je gurnuo mali oltar preko podnih vrata da ih sakrije i potrčao
prema šumarku preskačući čoveka sa rasporenom utrobom. Nešto što
je video na zemlji nateralo ga je da stane: srebrni medaljon zakačen na
prekinuti srebrni lanac. Podigao ga je, opsovao i potrčao nazad u
kolumbarijum.
Uverivši se da je prolaz još uvek čist, Antonije je gurnuo oltar u
stranu i zalupao po podnim vratima.
„Gospodaru, ja sam, Antonije! Znam ko su oni! Brzo otvorite!”
Balbil je podigao poklopac i provirio iz mračnog okna. Antonije mu
je spustio medaljon u ruke, zatvorio podna vrata i ponovo ih sakrio
oltarom. U šumarku se zaustavio ispod jednog drveta, seo i bez ijedne
sekunde oklevanja prkosno presekao sebi vrat.
Na svetlosti dimljive uljane lampe, Balbil je pregledao privezak.
Hristov monogram.
To su bili hriščani!.
Neka su prokleti do neba! Neka Neron pogubi svakog hrišćanskog
muškarca, ženu i dete. Neka budu prokleti zauvek!
Stotinu lemura se naguralo u kolumbarijum, boreći se za svaki
centimetar prostora na podu.
Balbil se uspravio ispred svoje freske sa astrološkim znacima i
zatražio tišinu. Jedno dete je zaplakalo. On je zapretio da će ubiti tu
devojčicu ako je neko ne utiša.
„Saslušajte me”, prosiktao je. „Treba samo da preživimo noć. Ujutro
ćemo naći utočište na drugom mestu. Mi smo jači od njih. Mi smo bilji
od njih.”

Iznad zemlje, jedan od hrišćana video je Antonija kako se trkom

udaljava od mauzoleja. Zatekao ga je još toplog i u grčevima, dok mu je
krv šikljala iz vrata. Ubrzo je hrišćanin potrčao da nađe Kornelija i
Petra. „Dođite!” navaljivao je čovek. „Morate videti ovo!”
Kada su stali iznad Antonijevog leša, čovek je svukao robu
pantalone.
„Dragi gospode!”, kriknuo je Kornelije.
Petar se ispruženom rukom oslonio na stablo drveta da povrati
ravnotežu.
Antonije je imao rep.
Kada su se mladi hrišćanski muškarci vratili do vile, pesnica i
sandala umrljanih Vibijevom krvlju, zatekli su Petra pored drveta.
Jedan od njih je u jednoj ruci imao nož - a u drugoj nešto drugo.
Pokazao je to apostolu. Bio je to krvlju umrljani ružičasti komad repa.
„Ovo se ne može poricati”, potreseno je rekao Petar. „Oni nisu
duhovi. Oni su stvarni. Šta moramo da radimo kad otkrijemo istinsko
zlo - zlo kakvo može da bude samo delo đavola lično - među nama
samima?” upitao je.
„Moramo da ga pročistimo”, rekao je Kornelije.
„Nema drugog odgovora”, šapnuo je Petar. Zatim je podigao glas. „U
ime Hrista svemogućeg, bacite baklje i pošaljite ove đavole nazad u
pakao.”

Balbil je pogledao u mračni svod odaje i čuo prigušene uzvike

hrišćanskih napadača i topot njihovih nogu.
Lemuri su čučali pred njim, tesno zbijeni kao usoljene ribe u bačvi:
muškarci stoički, žene ljutito, deca nemirno. Iznad njih, ćelije u
zidovima bile su pune urni s pepelom i ostataka kostiju njihovih
neposrednih predaka. Odurni vonj truleži ispunjavao im je nozdrve.
Odjednom je prigušeno vikanje iznad njih prestalo i sve se utišalo.
Balbil se napregnuo i slušao.
Čuo je Petrov glas, ali nije mogao da razazna reči.
Balbil je čuo slab šištavi zvuk i osetio kako su mu se uši načuljile
kada je gore iznad buknula vatra i usisala deo vazduha iz odaje.
Osetio je kako ga koža pecka dok je temperatura u podzemnoj
prostoriji rasla iz minuta u minut.
Posle malo dužeg vremena čuo je zaglušujuću tutnjavu kada se
lučna tavanica urušila na pod mauzoleja.
Prošlo je još vremena i video je kako se uljane lampe gase jedna za
drugom u razređenom vazduhu. Kada je poslednja zgasnula, ostali su u
potpunom mraku.
A u tom mraku čuo je dahtanje i šištanje stotinu muškaraca, žena i
dece.
On je bio najjači i poslednji je podlegao. Spustio se na kolena u tami
i gnevno stisnuo privezak sa Hristovim monogramom tako jako da je
raskrvario šaku, a poslednje osećanje bio mu je ustreptali bes, toliko
snažan i uzavreo da je delovalo kao da mu spaljuje mozak.

Proći će čitave nedelje pre nego što se tlo Rima ne ohladi pod nogama
njegovih stanovnika, ali Neron se brzo posvetio tome da malo razvedri
ojađene građane.
Njegovi vojnici uhvatili su svakog hrišćanina koji je preživeo požar
i bio dovoljno glup da ne pobegne. Ostalo je malo javnih mesta da se
njihovo poniženje proslavi kako treba, pa je Neron pozvao rimske
izbeglice u vrtove svog jedinog netaknutog imanja, sa druge strane
Tibra.
Tu se, na svom ličnom trkalištu, dok su se gladni građani gostili
svežim hlebom, Neron pojavio u velikom stilu odeven kao kočijaš koji
tera zlatni četvoropreg. Uz grmljavinu truba izvukli su apostola Petra
na trkačku stazu. Uhvaćen je zajedno sa sveštenikom Kornelijem i
nekoliko sledbenika u hrišćanskoj kući na brdu Pinčo. Kada su vojnici
došli, Petar im se osmehnuo kao da dočekuje stare prijatelje.
Petra su dovukli na visoku drvenu platformu na sredini trkališta da
svi mogu da ga vide i Tigelin ga je glasno proglasio kolovođom zavere
za uništenje Rima. Kada je završio svoj govor, seo je pored Nerona na
carsku tribinu i zajedno su gledali kako pretorijanci počinju svoj posao
sa čekićem i klinovima.
„Iz pouzdanog izvora saznali smo da su ovaj Petar i njegova rulja
bili ti koji su zarobili Balbila i ostale u podzemnoj odaji”, rekao je
Neronu.
„Moja mržnja prema njima već je bila ogromna”, rekao je Neron
kroz stegnute zube. „Sada je još hiljadu puta veća. Ubili su mog velikog
astrologa i oduzeli nam najbolje među lemurima. Pripadnici njihove
crkve zauvek će biti naši najveći neprijatelji. Ubijte ih. Smrvite ih.
Prokunite ih za čitavu večnost.”
„Šta da uradimo sa Balbilom?”, upitao je Tigelin.
„On počiva u sopstvenom kolumbarijumu. Neka leži tamo u miru sa
ostalima.”
Petra su položili na drveni krst, ne previše različit od onoga na
kome je Pontije Pilat razapeo Hrista. Kroz dlanove i zglobove nogu su
mu proterali gvozdene klinove, ali, dok je Isus bio razapet na
uobičajeni način, Neron je za Petra odredio dodatno poniženje
naredivši da bude postavljen naglavačke.
Blagi stari čovek umirao je sporo i bolno na poslepodnevnoj vrućini
izjavljujući do samog kraja - suviše tiho da to iko čuje - svoju ljubav
prema Bogu, ljubav prema spasitelju i prijatelju Isusu Hristu, i
apsolutno uverenje da će dobro poraziti bar deo zla na ovom svetu.
Na neizmerno zadovoljstvo rulje, dok je Petrov život kopneo i
nestajao, dvesta hrišćanskih muškaraca i žena dovučeno je na stadion
gde su ih svukli do gole kože, išibali i vezali za kočeve. Pobesneli psi,
izluđeni mirisom krvi, dovedeni su da ih dokrajče.
A te i sledećih noći Neronovi vrtovi bili su pozornica stravičnog
prizora: Neron je hrišćane namazao životinjskom mašću i pretvorio u
ljudske buktinje da obasjavaju ljušturu grada koji je nekada bio veliki
Rim.
 Dvadeset

E lizabeta je stajala u hodniku, razmišljajući šta da uradi. Ako ostane

tiha, možda će mladi sveštenik otići sam od sebe.
„Sestro Elizabeta”, pozvao je Tramble kroz vrata. Njegov italijanski
bio je prožet jakom francuskom intonacijom. „Molim vas, znam da ste
tu. Moram da razgovaram sa vama.”
Žurno je odgovorila, pokušavajući da razmišlja brzo. „Moj brat je u
vatikanskoj žandarmeriji. Rekao mi je da ni sa kim ne razgovaram. Doći
će ovamo svakog trenutka.”
„Znam ko je vaš brat. Molim vas, ne treba da me se plašite. Mi smo
na istoj strani.”
„A koja je to strana?”, doviknu ona.
„Strana dobra.”
Protivno svim svojim instinktima, Elizabeta ga pusti da uđe. Iako se
spremila za neku vrstu fizičkog napada, on je ćutke krenuo za njom u
dnevnu sobu i seo na fotelju. Tramble je bio manje impozantan kada je
sedeo, sa dugim nogama prekrštenim kao u bogomoljke i mršavim
rukama sklopljenim u krilu. Držao je tanku kožnu omotnicu koju je
usadio između boka i doručja fotelje.
„Drago mi je što niste povređeni”, rekao je.
„Čuli ste za događaj od prošle noći?”, upitala je i dalje stojeći.
On klimnu glavom.
Nije mogla da zanemari pravila gostoprimstva. „Želite li neki čaj ili
kafu?”
„Ne, hvala vam. Samo bih hteo da porazgovaramo.”
„Onda, molim vas, počnite od toga ko ste vi.”
„Otac Paskal Tramble.”
„Znam kako se zovete.”
„Radim za Vatikan.”
„Tako sam i ja razumela”, odgovori ona ledeno.
 „Izvinjavam se zbog svoje uzdržanosti. Znate, činjenice ne silaze s
mog jezika baš lako. Naučen sam da budem diskretan. Ne, i više nego
diskretan - potajan.”
„Ko vas je tome naučio?”
„Moji nadređeni. Zapravo, moj nadređeni. Imam samo jednog.”
„A ko je to?”
„Ja odgovaram pred kardinalom Dijazom, predsednikom
kolegijuma kardinala. Ja šapućem na njegovo uho, on šapuće na
papino.”
„0 čemu to?”
„O zlu”, rekao je jednostavno. „Uzeo bih čaj, ako ga još uvek nudite.”
Elizabeta ga je ostavila u dnevnom boravku, pokušavajući da se
pribere dok je čekala da voda provri u čajniku. Iako je nakratko izgubila
osećaj za vreme, šištanje posude vratilo ju je u sadašnji trenutak. Kada
se vratila sa dve šolje čaja, videla je da se Tramble nije pomerio ni za
centimetar, niti raspetljao izukrštane udove. Dala mu je njegovu šolju i
predugo zurila u njegove preterano koščate prste.
„Imam oboljenje”, iznenada je rekao.
„Izvinjavam se”, rekla je.
„U redu je. Zove se Marfanov sindrom. To je poremećaj vezivnog
tkiva. Zbog toga izgledam ovako kako izgledam.”
„To se mene ne tiče”, rekla je Elizabeta, sedajući.
„Bolje je za vas da me razumete.”
„Zašto?”
„Jednostavno jeste.”
Kada je i sama prekrstila noge, shvatila je da je u farmerkama.
„Izvinjavam se što nisam prikladno obučena. Čistila sam stan. Govorili
ste o tome da ste šaptač. Piše li vam to na vizitkarti?”
„Ja nemam vizitkartu”, odgovorio je Tramble nakon što je otpio
gutljaj čaja. „Nemam titulu. Ja sam jednostavno kardinalov specijalni
pomoćnik. Moji prethodnici takođe su bih specijalni pomoćnici, ništa
više, ništa manje.”
„Vaši prethodnici?”
„Postoji neprekidni niz već vekovima.”
„Ljudi koji šapuću kardinalima i papama o zlu.”
„Da.”
Tramble je sam izneo kratki lični istorijat: kako mu je u njegovoj
bogosloviji u Parizu ukazano da će verovatnije postići uspeh kao
administrator nego kao parohijski sveštenik. Iako je pretpostavljao da
su smatrali kako bi njegov izgled mogao da bude odbojan
parohijanima, rečeno mu je da su njegova sposobnost i diploma iz
računovodstva privukli pažnju eparhije. Nakon što se zavetovao,
raspoređen je u službu nadbiskupa Pariške crkvene uprave i brzo je
napredovao u administrativnoj hijerarhiji dok nije počeo da redovno
kontaktira sa Vatikanom o eparhijskim pitanjima. Prilikom boravka u
Rimu pre sedam godina, pozvan je na razgovor kod italijanskog
biskupa kog nije poznavao u, za njega, nepoznatom krilu Apostolske
palate. U biskupovoj kancelariji bio je još jedan čovek, stariji italijanski
visoki sveštenik kome su upadljivo drhtale ruke.
Ocu Trambleu rekli su da je izabran da dođe u Rim. Treba da
preuzme dužnosti monsinjora koji odlazi u penziju.
A koje su bile dužnosti?
Budnost i motrenje, rečeno mu je.
Na šta? Na koga?
Na lemure.
„Šta su lemuri?”, upitala je Elizabeta.
„Videli ste jednog u mrtvačnici”, odgovorio je Tramble.
Elizabeta je zadrhtala. Izgledalo je da je to primetio, ali nije pokušao
da je umiri.
„I videli ste kosture u Katakombama Svetog Kalista.”
„Nerazuman.”
„Mislim da razumete”, rekao je. „Profesor De Stefano rekao mi je
koliko ste inteligentni. Rekao je da ste se pitali je li neka vrsta sekte
možda opstala do današnjeg vremena.”
„Vi ste radili za njega?”
„Ne, rekao sam vam za koga sam radio. Dodeljen sam Papskoj
komisiji za sakralnu arheologiju nakon što su pronađeni kosturi. Dobio
sam naređenja da pratim čime se vi bavite. Ono što vam je profesor De
Stefano rekao bilo je sasvim tačno - postojala je, i postoji, velika
zabrinutost unutar Vatikana zbog Svetog Kalista, naročito zbog
konklave i zbunjujućeg i štetnog publiciteta ako priča procuri. Ono
nekoliko zvaničnika koji znaju za lemure bili su posebno zabrinuti. Ali
De Stefano nije znao mnogo više nego što znate vi. Možda dovoljno da
ga to učini nervoznim. Nije ni trebalo da zna više.”
„A ja sada znam?”
„Potrebna mi je vaša pomoć.”
„Ne shvatam šta ja mogu da uradim. Otpuštena sam.”
„Da, čuo sam.”
 „I šalju me u Afriku.”
Tramble je izgledao iznenađen tom informacijom. „Kada?”
„Za nedelju dana.”
„Mogu pokušati da to promenim.”
„Ne, nemojte! Želim da idem.”
„Onda nemamo mnogo vremena. Lemuri”, ponovio je, spuštajući
šolju.
Lemuri. Duhovi starih Rimljana, senke mrtvih. Zlobne,
neupokojene, neželjene duše. Upadali su u kuće i, kako se govorilo,
dolazili noću da rade strašne stvari.
Tramble je rekao da je svakog maja održavan javni festival tokom
koga su Rimljani izvodili obrede da proteraju te užasne stvorove iz
svojih domova. U ponoć je u svakom rimskom domaćinstvu glava
porodice, paterfamilias, bacao crni pasulj preko ramena i devet puta
ponavljao: „Bacam ovo. Ovim iskupljujem mene i moje.” Trebalo je da
se lemuri zabave skupljanjem zrna. Odjednom bi se izvođač obreda
okrenuo, prosuo čistu izvorsku vodu u njihovom pravcu pa udario
jednim bronzanim tanjirom o drugi, zahtevajući da demoni odu. I na
godinu dana, uz malo sreće, oni su tako morali i da urade.
Poreklo imena lemuri bilo je nejasno. Ali moderna asocijacija je bila
sasvim jasna. Lemuri, afrički primati noćnih navika, sa hipnotišućim
pogledom, sablasnim načinom oglašavanja i dugim, debelim repovima.
Rimski duhovi bili su inspiracija za ime koje je tim životinjama dao
biolog iz osamnaestog veka koji se bavio taksonomijom, Karl Line.
Tramble je ispravio noge i nagnuo se napred. „U Svetom Kalistu
imamo grupu muškaraca, žena i dece iz prvog veka koji su imali repove
i umrli su zajedno, verovatno nasilno, od požara. Rani Rimljani su ih se
plašili, mislili su za njih da su duhovi. Ali, Elizabeta, oni su bili stvarni.
Bili su prisutni u starom Rimu. Bili su prisutni kroz celu istoriju. Još
uvek su ovde. Vaš čovek iz Ulma bio je jedan od njih. Aldo Vani je bio
jedan od njih. Oni su ukrali kosture iz Katakombi Svetog Kalista, ali ne
znam s kojim ciljem. Oni su ubili profesora De Stefana. Pokušali su da
ubiju vas. Oni su među nama.”
„Kako vi znate sve ovo?”
„To mi je posao. Vatikan - ili bolje rečeno, veoma mala grupa ljudi u
Vatikanu - vekovima je znala za lemure. Crkva je tiho radila sve što je
mogla da im se suprotstavi, da porazi njihovo zlo u svakoj mogućoj
prilici. Bilo je uspeha, ali takođe i mnogo neuspeha. Oni su teški
protivnici. Ja sam tragač - više detektiv, nažalost, nego sveštenik.
Tražim njihove znakove, pratim njihove tragove koji su ponekad toliko
magloviti kao tračevi. Putujem, čitam, pratim internet, obaveštajne
izveštaje i čak, kao i vi, medicinske časopise.”
Elizabeta je izgledala šokirano.
„Priznajem da sam pregledao vašu elektronsku poštu.”
„Vi ste dolazili za moj pisaći sto?”
„Izvinite. U ovo vreme i doba treba da se odjavite sa naloga
elektronske pošte kada izlazite iz kancelarije.”
„Jeste li zvali i novine sa mog kancelarijskog telefona?”
„Ne! Neko jeste, ali to nisam bio ja.”
„Mislila sam da jeste.”
„Zašto?”
„Činite me nervoznom.”
Tramble se nasmejao. „Imam takav uticaj na ljude.”
„Ko su oni? Šta hoće?”
„To je kao da pitate zašto postoji zlo na svetu. Nisam naročito
dobar teolog, sestro. Moje veštine su više usmerene prema organizaciji
i administraciji. Zadovoljavam se da jednostavno priznam da zlo
postoji u mnogim oblicima, a uloga saosećajnog boga je da nam ulije
snagu da se borimo i učimo iz toga. Lemuri su potpuno amoralni. Oni
uživaju u sticanju moći, bogatstva, dominacije. To su izgleda njihovi
bogovi. A mi iz Crkve najveći smo im neprijatelji. Zašto je to tako, ne
znam - ali to je nesumnjivo činjenica. Takva situacija traje već
vekovima, možda i milenijumima, do samih početaka Crkve. Ja volim
da mislim kako mi predstavljamo dobro u svetu, a oni zlo. Da mi
predstavljamo svetlo, a oni tamu. Prirodno suprotstavljene sile.”
„Jedan od leševa u Svetom Kalistu imao je privezak sa Hristovim
monogramom u ruci”, rekla je Elizabeta.
Tramble je izvio obrvu, od čega je njegovo lice izgledalo još
izduženije. „Ah! Stvarno? Crkva je bila mlada u to vreme. Veoma mlada.
Tako da borba onda stvarno jeste vrlo stara. Oni uživaju da nas ubijaju,
narušavaju naše interese, okreću druge protiv nas. Kroz vekove, u
svakom antikatoličkom obrtu istorije, sada izgleda možemo
posumnjati na nevidljivu ruku lemura.”
„A šta je s njihovim repovima?”
„Ah, repovi. Oni su fenotip.”
„Izvinite?”
„Naučni pojam. Odavno ustanovljen stav Vatikana jeste da su
repovi fizičko otelotvorenje zla. Iz nesumnjivo moderne oblasti
genetike znamo da genotip kontroliše fenotip.”
„Govorite li vi to da oni imaju zle gene?”
„Ono što ja kažem jeste da su oni ekstremni psihopati, skoro
tuđinska podvrsta ljudi, kojima sasvim nedostaje sposobnost da
osećaju krivicu ih kajanje. Oni imaju plitke emocije. Prepuštaju se
antisocijalnom ponašanju koje često uključuje nasilje. Razumeju
razliku između ispravnog i pogrešnog - ali jednostavno se ne ponašaju
kao da razumeju. Postoji jedno polje u neurologiji koje se tek razvija i
koje povezuje specifične genetske anomalije neurotransmitera u
mozgu kao što su serotonin i dopamin sa antisocijalnim ili
psihopatskim stanjima. Ali najvidljiviji fenotip lemurske genetske
konstitucije nesumnjivo je njihov rep. Anomalijska pojava repa oduvek
je povezivana sa zlom. Ne treba da tražite dalje od crteža đavola još od
davnih vremena.”
„Ako je ono što mi govorite istina, kako su oni mogli da ostanu
skriveni tako dugo?”
„Zato što su izuzetno oprezni i verovatno zato što ih nema mnogo.
Povezuju se jedni sa drugima. Sparuju se i venčavaju sa sopstvenom
vrstom. Ako moraju da idu u vojsku ili se nađu u nekoj drugoj situaciji
da ih drugi vide, onda ih, kako verujemo, šalju nekom od njihovih
hirurga na amputaciju repa. Kada se razbole, idu kod nekog od svojih
doktora. Kada umru, odnose ih u neki od njihovih pogrebnih zavoda.
Da padnu mrtvi na ulici, pre nego što njihova vrsta može da dođe do
tela, kao što se dogodilo Brunu Otingeru - to se vrlo retko događa. A da
ih neko ustreli kao vaš brat Alda Vanija - to je još ređe.”
„Šta je sa tetovažama?”
„One nikada nisu razjašnjene. Lično sam pretražio arhive Vatikana
da proverim je li iko od mojih prethodnika imao neku uverljivu teoriju,
ali nema ničega. Nadao sam se da biste vi mogli da smislite nešto;”
„Ne, ja nemam nikakav odgovor.”
„Ali imate nagoveštaje. Ta poruka koju ste našli na koverti u
Nemačkoj - to je živ dokument. Mi nikada nismo videli tu vrstu intimne
komunikacije među njima.”
„Vi znate za to.”
„Profesor De Stefano pokazao mi je kopiju poruke. A ja nisam
mogao da ne primetim monadu koju ste nacrtali na svojoj tabli za
beleške.”
„Monadu?”
„Niste je identifikovali?”
 Elizabeta je osetila kako joj grudi podrhtavaju. „Ne, šta je to?”
Tramble je podigao svoju kožnu omotnicu, otkopčao je i izvukao
jedan papir. „Pogledajte ovo.”

Od toga se Elizabeti proširila jeza po grudima. „Simbol”, rekla je

tiho.
Tramble je klimnuo glavom. „To je sa prednje strane knjige koju je
1564. u Londonu objavio Džon Di. On je bio alhemičar, astronom,
matematičar, filozof i dvorski astrolog kraljice Elizabete I. Mi verujemo
da je takođe bio i lemur. Knjiga Monas Hieroglyphica, „Hijeroglifska
monada”, sadrži opširan tekst čija je svrha da objasni ovaj hijeroglif,
simbol koji je on sam smislio i za koji je tvrdio da predstavlja mistično
jedinstvo čitavog stvaranja, pojedinačno jezgro iz kog potiču sve
materijalne stvari na Zemlji. Hijeroglif je konstruisan od četiri
razdvojena znaka: astroloških znakova za Mesec, Sunce, Krst i
zodijačkog simbola za Ovna, jedan od vatrenih znakova. Tekst je
izuzetno uvijen i tehničke prirode, di suština je, po Dijevim rečima, u
tome da Mesec i Sunce iz monade žele da se elementi razdvoje pomoću
vatre.”
Naizgled u odgovor na Elizabetin zbunjeni izgled, Tramble je brzo
dodao: „Ne brinite što se tiče razumevanja cele te stvari. Nisam
siguran da ijedan savremeni stručnjak zaista shvata taj tekst. Izgleda
da je postojalo tajno usmeno predanje koje ispravno objašnjava
monadu, ali ono je davno izgubljeno. Za nas je važno da su lemuri
prihvatili monadu kao jedan od svojih simbola, brz i lak način da se
identifikuju, prečicu, ako hoćete, za međusobno prepoznavanje.”
„Zbog čega ste tako sigurni u to? I zbog čega mislite da je Di bio
jedan od njih?”
„Postoji četiristo pedeset godina dug trag kao od mrvica hleba
prosutih kroz Vatikan. Moji prethodnici obavili su najveći deo posla. Ja
sam tu i tamo dodao poneki dokument u zbirku, ali znamo da je krajem
16. veka u tajnoj prepisci lemura počela da se prihvata monada kao
neka vrsta pečata. Ona očigledno ima neki duboki značaj za njih i
pretpostavljamo da je Džon Di bio jedan od njih. Ali nikada nije
pronađen nikakav direktan dokaz.”
Elizabeta je ponovo pogledala prednju stranu knjige. „Monada.
Izgleda kao da ima rep, zar ne?”
„Da, tako je.”
„Moram da pokažem nešto vama.”
Ostavila je Tramblea da sedi sa upitnim izrazom na zduženom licu i
otišla u očevu sobu. Vratila se sa knjigom svoje majke i dala Trambleu
vatikansku kovertu. Kada je izvukao iz nje poštansku kartu, napućio je
usne kao da je sisao limun.
„To je knjiga moje majke”, rekla je Elizabeta. „Ona je umrla kada
sam imala osam godina. Mislila sam da sam videla taj simbol ranije i
zaista i jesam. Na njenoj samrtničkoj postelji.”
„Vatikanska koverta”, reče Tramble. „Kakve je ona imala veze sa
Vatikanom?”
„Nikakve, koliko ja znam. Ona je bila istoričarka na La Sapijenci.”
 „A ova knjiga? Njena je? Flavija Čelestino?”
„Njena prva i jedina. Umrla je mlada.”
„Znate li da li je ikada imala neki rad, neko istraživanje u Vatikanu?”
„Bila sam dete. Mogu da pitam oca.”
„Dajte da vidim knjigu.”
Tramble je otvorio stranicu sa izrazima zahvalnosti i pregledao je.
„Evo. Zahvaljuje Vatikanu što joj je omogućen pristup određenim
dokumentima.”
Elizabeta je uzdahnula zbog svoje neobaveštenosti o životu rođene
majke.
Tramble je naglo ustao i pogledao na ručni sat. Narukvica sata bila
je previše opuštena, kao da ništa ne može valjano da pristaje na tako
tankom članku. „Šta radite sutra ujutro?”
„Nemam nikakve planove.”
„Odlično. Pođite sa mnom u tajne arhive Vatikana. Moramo da
otkrijemo zašto je vaša majka imala monadu.”
 Dvadeset jedan

I ako je ostao čitav jedan dan do zasedanja konklave i bilo je tek šest
sati ujutro, Trg Svetog Petra bio je pun entuzijastičnih hodočasnika i
međunarodnih novinara koji su se nameštali za svoje prve fotografije
tog dana.
Caco je skrenuo sa uobičajene putanje od parkinga žandarmerije do
Palate pravde, kako bi mogao da pređe preko trga i obiđe svoje ljude
koji su bili u noćnoj smeni. Izuzev jednog pijanog turiste koji je u dva
posle ponoći odnekud dolutao i napravio haos, sve je navodno bilo
mirno.
U pola sedam bio je zakazan zajednički sastanak oficira
žandarmerije i Švajcarske garde. Zbog održavanja skladnih odnosa
mesto sastanka je naizmenično bilo u Palati pravde i u garnizonu
gardista. Na podijumu su bili glavni inspektor Loreti i njegov parnjak iz
garde, oberst Franc Zonenberg. Iza njih su, u stavu voljno, stajali
njihovi zamenici, Serđo Ruso ispred žandarmerije i Matijas Hakel
ispred Švajcarske garde.
Caco i Lorenco sedeli su zajedno. Iz reda iza njih, major Glauzer iz
garde namerno je udario čizmom u naslon Cacove stolice. „Vreme je za
veliku igru, Čelestino. Hoćete li vi, momci, biti spremni?”, rekao je
uobičajenim prezrivim tonom.
Caco je sevnuo pogledom preko ramena, ali ništa nije rekao. „Ja sam
spreman da ga Šutnem u guzicu”, šapnuo je Lorencu.
„Jesi li pogledao njegovo odelo?”, upitao je Lorenco.
„Verovatno je bilo upola cene, jer je veličina duplo manja”, rekao je
Lorenco.
Loreti je kucnuo po mikrofonu. „U redu, gospodo, da počnemo.
Poželeo bih dobrodošlicu oberstu Zonenbergu i njegovim ljudima u
naš dom na poslednji grupni brifing pre početka konklave. Svi znate
naš način rada: mi ništa ne prepuštamo slučaju. Ništa. Sve je planirano
do najsitnijih pojedinosti i neće biti odstupanja. Jutros ćemo preci
preko rasporeda zbivanja za sutra, dan prvi. Posle prvog dana, konačno
trajanje zasedanja je očigledno izvan naših ruku, ali svakog dana
imaćemo isti raspored dok ne bude izabran novi papa. Zatim će početi
program događaja posle konklave i on je takođe isplaniran do detalja,
bez ikakvih mogućih odstupanja. Bezbednost kardinala, novog pape,
Svete stolice, zaposlenih i posetilaca Vatikana iz celog sveta zavisi od
našeg strogog poštovanja zajedničkog sigurnosnog plana. Sve mora da
se odvija precizno kao što radi ručni sat obersta Zonenberga.”
Posle tihog smejuljenja na Loretijevu šalu, mikrofon je uzeo Matijas
Hakel. On je bio za glavu viši od ostalih i širok kao podijum. Po
njegovom strogom pogledu i stegnutim usnama jasno se videlo da
nema nameru da zagreje publiku nekom šalom.
Pritisnuo je dugme na daljinskom upravljaču i pustio prvi snimak
prezentacije u Pauerpointu. „Evo programa za prvi dan”, započeo je.
„Sada ćemo ga pregledati u detalje. Očekujem da se svaki oficir pobrine
da svaki od njegovih ljudi savršeno razume svoje precizno određene
zadatke. Švajcarski gardisti obavljaće svoje poslove. Pripadnici
žandarmerije obavljaće svoje. Komanda i kontrola biće besprekorne.
Čitav svet će gledati i moramo biti savršeni.”
Caco se okrenuo prema odštampanoj prezentaciji u svojim rukama
i napregnuo se da se koncentriše. Znao je pojedinosti napamet, a
Hakelov monolog samo ga je podsetio koliko se rano probudio ovog
jutra.

8:45 Autobusi dolaze da prevezu kardinale izbornike od

Doma Svete Marte do Bazilike na Pro Eligendo Romano
Pontifice, misu za izbor vrhovnog sveštenika Rima.
9.15 Početak mise.
10.15 Završetak mise.
10.30 Autobusi se vraćaju do Gostinske kuće.
12.00 Privatni ručak za kardinale u Gostinskoj kući.
15.00 Autobusi dolaze da prevezu kardinale birače od
Gostinske kuće do Sale blagoslova u Bazilici.
15.30 Procesija od Sale blagoslova do Sikstinske kapele.
16.00 Vrata Sikstinske kapele se zaključavaju. Počinje
konklava.
17.00 Prvi glasački listići spaljuju se u kaminu Sikstinske
kapele.
 17.15 Autobusi od Sikstinske kapele do Gostinske kuće.

Kada je Hakelov monotoni brifing bio završen, Caco i Lorenco otišli

su da na brzinu popiju kafu pa su se zaputili u svoju kancelariju. Imali
su samo nekoliko minuta pre okupljanja svojih vodova, ali Caco je
proverio elektronsku poštu i s nadom otvorio imejl od Interpola.
Bio je zaprepašćen što su odgovorili tako brzo, ali, kada je počeo da
čita poruku, sve je razumeo.
Otisci prstiju Alda Vanija obasjali su kompjutere Interpola kao
novogodišnju jelku.
Pod imenom Hugo Moreti - tražen u Švajcarskoj zbog oružanog
napada.
Pod imenom Luis Krea - tražen u Španiji zbog silovanja.
Pod imenom Hans Bekman - tražen u Nemačkoj zbog postavljanja
eksploziva i ubistva.
Vani je bio pravi internacionalni kriminalac.
Interpol je faksom tražio Vanijev dosije iz italijanske policije i
umrlicu kako bi mogli da zatvore tekuće slučajeve, a u prilogu su, uz
komplimente, dostavili tražene nemačke telefonske listinge za broj
Bruna Otingera od 2005. do 2006. godine. Jedina stavka na kojoj se
Caco zadržao bilo je pitanje na kraju poruke zašto je korpus Vatikanske
žandarmerije uključen u slučaj.
Pre nego što je dohvatio kapu i odjurio da se sastane sa svojim
ljudima, Caco je odštampao telefonske arhive, sumnjajući da će imati
vremena za nešto više osim da ih ponese sa sobom dok se konklava ne
završi. Gurnuo je odštampane listove papira u džep kožne jakne.

Kardinali su neprekidno ulazili i izlazili iz Domusa na razne sastanke

po Vatikanu. Obično bi im bilo dopušteno da slobodno lutaju kuda god
požele, praćeni samo pomoćnicima, ali mere obezbeđenja bile su
stroge i tražilo se da svakog kardinala prati barem jedan žandarm.
Caco je bio u Domusu posle ručka i prilagođavao se rasporedu koji se
stalno menjao, kada je njegov mobilni telefon zazvonio. Poziv je bio iz
kancelarije inspektora Loretija. Morao je smesta da se javi tamo.
„U poslu sam do guše”, rekao je Loretijevom pomoćniku. „Bolje bi
bilo da je u pitanju nešto važno.”
Loreti ga je odmah primio; nije izgledao zadovoljno. Zatražio je od
Caca da sedne. On je seo i spustio kapu u krilo.
„Primio sam poziv od Interpola”, rekao je Loreti ravnim tonom.
 »Slušajte, inspektore...”
Loreti ga je ljutito ućutkao. „Nisam tražio da govoriš. Izgleda da si
se u ime Vatikana raspitivao o čoveku kog si ubio. Oni hoće da znaju
kakve veze naš korpus ima sa tom stvari. To je dobro pitanje. Reci mi,
majore, kakve veze sa tim ima korpus žandarmerije? Sada možeš da
govoriš.”
„Moja sestra je zamalo ubijena”, uzviknuo je Caco. „Ona je u to
vreme radila za Vatikan, bila je raspoređena u Papsku komisiju za
sakralnu arheologiju. A osim toga, policija nema pojma. Zabrljali su
slučaj.”
Loreti je duboko udahnuo, izduvao obraze i polako ispustio vazduh.
Caco je izgledao kao da otprilike zna šta će čuti iz njegovih usta. „U
svoje vreme čuo sam neke besmislene izgovore za neprikladno
ponašanje, ali, budući da dolazi od jednog od mojih najboljih oficira,
ovaj zaslužuje da bude zabeležen u arhive. Evo nekih činjenica: kao
prvo, zločin se dogodio izvan Vatikana i stoga nije u našoj nadležnosti.
Kao drugo, policija nije tražila našu pomoć. Kao treće, ti si bio glavni
akter na mestu zločina. Ti si pucao i ubio napadača. Čovek ne može da
istražuje sopstvenu umešanost u neki zločin. I kao četvrto, za slučaj da
ne znaš, zasedanje konklave počinje sutra. Ovakva vrsta skretanja
pažnje sa svojih dužnosti je neprihvatljiva.”
Caco je klimnuo glavom kao kažnjeni školarac. „Žao mi je,
inspektore. Ovo se tiče moje sestre. Možda biste i vi postupili isto da je
vaša sestra ovako napadnuta. Ali trebalo je da bar razgovaram sa vama
i dobijem vašu dozvolu.”
„Ja ti je ne bih dao!”
„Pretpostavljam da bi to onda završilo tu priču. Prihvatam vašu
kritiku i prihvatam, razume se, svaku kaznu koju mi odredite.”
„Pa, to je dobro. Tebi se to neće dopasti, neće se dopasti tvojim
drugovima, ne dopada se ni meni, ali nemam izbora. Bićeš izveden
pred sud da odgovaraš za svoje postupke, a do tada si oslobođen
dužnosti, što stupa na snagu odmah.”
„Ali, inspektore! Konklava! Moji ljudi!”
„Daću Lorencu privremenu komandu nad tvojim ljudima. Moraće
da radi dvostruko više i to zahvaljujući tebi. Ne mogu rizikovati da
pustim ozbiljno rastrojenog oficira kao što si ti da bude zadužen za
živote kardinala izbornika i sledećeg pape. Možeš da ideš, majore.”
Lorenco ga je zatekao kako neutešan sedi za svojim radnim stolom,
zureći kroz prozor.
 „Gospode, Caco”, rekao je.
„Izvini. Zabrljao sam.”
„Ja bih uradio isto da se radilo o mojoj sestri. Šta ćeš sada da radiš?”
Caco je žalosno slegnuo ramenima. „Da idem kući? Da idem u
kafanu? Da na televiziji gledam kako ti radiš moj posao? Dođavola,
Lorenco, ne znam.”
Lorenco ga je potapšao po ramenu i izveo ga napolje.
Ispred parkinga Caco je naleteo na Glauzera koji je izgledao
naročito zadovoljno. „Hej, Caco, čuo sam šta se desilo”, doviknuo je.
„Sledeći put kada te vidim, ako te ikada puste da se vratiš, moraćeš da
mi salutiraš jer nećemo imati isti čin.”
„Hej, Glauzera”, uzvratio je Caco. „Jebi se.”

Visoki sveštenik sablasno blede kože u pratnji lepe mlade kaluđerice

ušao je među zidine Kule kroz Kapiju Svete Ane. Odmah su ih
zaustavila dvojica švajcarskih gardista.
Otac Tramble pokazao je svoju legitimaciju, a kada su je gardisti
zatražili i od Elizabete, on reče: „Sestra je sa mnom.” Gardisti su
ponovo zatražili legitimaciju i ovog puta Tramble reče glasnije: „Rekao
sam da je sestra sa mnom!”
Gardisti su ih pustili da prođu.
„Konklava zaseda”, šapnuo joj je Tramble. „Svi su napeti.”
Prošli su kroz ogromna dvostruka mesingana vrata ukrašena
bakrorezom sa prizorima iz Starog zaveta.
Ušli su u Kulu vetrova.
„Dobro došli u tajne arhive”, rekao je Tramble vodeći Elizabetu uz
uske vijugave stepenice.
Ona ga je pratila u stopu, ali je morala da se naglo zaustavi kada je
on stao na polovini stepeništa, teško dišući i čujno šišteći.
Žao mi je”, rekao je. To je zbog moje bolesti. Nisam baš u formi.”
Nastavio je da govori, očigledno dajući sebi vremena da povrati dah.
Kulu je izgradio Otavio Maskerino od 1578. do 1580, da služi kao
opservatorija.
Da imamo više vremena, poveo bih vas u obilazak. Gore iznad je
Sala meridijana prekrivena zidnim slikama koje prikazuju četiri vetra.
Visoko u jednom zidu je sićušna rupa. U podne sunce zasija kroz tu
rupicu i zraci padaju duž meridijanske linije od belog mermera
postavljene na pod. Sa obe strane linije nalaze se razni astrološki i
astronomski simboli koji su nekada korišćeni da se izračuna efekat
vetra na zvezde.”
„Veoma bih volela da to vidim jednog dana”, rekla je Elizabeta.
Tramble se oporavio i sada je lakše disao. „U sedamnaestom veku,
po naredbi pape Pavla V, tajni arhivi odvojeni su od Vatikanske
biblioteke i ostali su zatvoreni za ljude spolja sve do 1881, kada ih je
papa Lav XIII otvorio za istraživače. Arhiv je, znate, centralno skladište
za sve akte koje usvoji Sveta stolica: državne papire, prepisku, papske
računovodstvene knjige i mnoge druge dokumente koje je crkva
sakupila tokom vekova. Istraživači moraju da zatraže pristup uz zahtev
za određenim dokumentima. Mogu da obavljaju istraživanje u
prostoriji sa indeksima i osoblje im donese dokumente. Zvanično,
nikome nije dopušteno da jednostavno razgleda.”
Zbog načina na koji je to rekao, Elizabeta dodade: „Ali vi možete, zar
ne?”
Počeo je ponovo da se penje uz stepenice. „Da, meni je dozvoljeno.”
Izašao je na odmorište i otvorio vrata. „Dođite. Prostorija sa indeksima
i biblioteke nalaze se pored stare sobe za učenje.”
Stara soba za učenje imala je svetložute zidove i visok lučni plafon.
Kipovi svetaca u prirodnoj veličini bili su postavljeni u niše u zidovima.
Veliki prozori su gledali na vrtove Vatikana. U prostoriji su bili
postavljeni redovi belih laminatnih stolova sa izvijenim lampama za
čitanje i utičnicama za kompjutere. Svi stolovi si bili prazni.
„Zatvoreno je”, rekao je Tramble, „zbog konklave.”
Uza zidove prostorije sa indeksima, u kojoj takođe nije bilo ljudi,
bile su postavljene police sa katalozima i kompjuterski terminali.
Tramble je pokucao na vrata sa pločicom sa imenom glavnog
bibliotekara i otvorila ih je jako našminkana žena pedesetih godina.
Ona ga je srdačno pozdravila. „Oče Tramble! Baš lepo što vas
vidim.”
„Sinjorina Matera”, odgovorio je. „Žao mi je što vas ometam bez
najave. Želim da vam predstavim koleginicu, sestru Elizabetu.”
Žena je ljubazno klimnula glavom Elizabeti. „Kako mogu da vam
pomognem, oče?”
„Treba da nađemo materijale koje možda imate o ženi po imenu
Flavija Čelestino. Ona je bila akademski istraživač i dat joj je pristup
arhivu osamdesetih godina prošlog veka.”
„Pa, možda ću moći da je pronađem u evidenciji, ali informacije o
istraživačima obično su vrlo šture.”
„Da li će tamo biti i beleške o dokumentima koje je tražila?”, upitao
je Tramble.
„Moguće je, ali obično ih nema.”
„Pa, bilo šta što budete mogli da nađete biće nam od koristi”, rekao
je sveštenik.
Tramble i Elizabeta su čekali u staroj sobi za učenje za stolom sa
pogledom na vrt u kom su se pojavljivali prvi znaci prolećnog zelenila.
Novi papa imaće divno mesto za odmaranje.
„Mogu li da vam postavim jedno pitanje?”, rekao je Tramble.
„Naravno.”
„Zašto ste postali kaluđerica?”
Elizabeta se osmehnula, ali je uzvratila sa: „Zašto ste vi postali
sveštenik?”
„Prvo ja, ha?”, On se nasmeja. „U redu. Za mene je to bilo lako. Bio
sam ministrant. Osećao sam se prijatno u crkvi. Na koledžu mi je bilo
nelagodno. Nikada se nisam naročito dobro uklapao. Pa, možda bi mi
bilo dobro u računovodstvenoj kancelariji, ali nikada ne bih imao
društveni život. Mislim, zbog moje bolesti, mog izgleda. Žene su me se
plašile, tako da celibat nije bio moja najveća žrtva, pretpostavljam.”
Ona je napućila usne. „Pitam se, oče, da li ste pitali i druge časne
sestre zašto su stupile u redove sveštenstva.”
„Ne, nikada.”
„Zašto pitate mene?”
On je malo oklevao, pa mu je izletelo: „Zato što ste tako lepi. Kada
lepa žena postane kaluđerica, pretpostavljam da su žrtve veće, a
posvećenost bogu je takođe proporcionalno veća.”
Elizabeta je osetila kako su joj obrazi pocrveneli. „To je
komplikovano pitanje. Da li sam bežala od nečega? Da li sam jurila ka
nečemu? Moja vera je duboka i mislim da je to važna stvar za mene.”
„To je dobar odgovor.”
Kuckanje potpetica po kamenim podnim pločicama označilo je
povratak bibliotekarke. U ruci je držala karticu. „Ovo je krajnje
neuobičajeno, ali izgleda da je ova istražiteljka imala sopstveni fajl. Ne
mogu ni da pretpostavim zašto, ali evo pristupnog broja. Želite li da
vam ga donesem?”
Tramble je uzeo karticu i pregledao je. „Ne, sam ću je naći.” Obratio
se Elizabeti: „Idemo u podrum.”
Silazak je bio lakši i Tramble je mogao da siđe niz nekoliko nizova
stepenica bez zaustavljanja. Prostorije podzemnih arhiva, iskopane pre
nekih trideset godina, bile su ogromne. Protezale su se ispod
Vatikanskog muzeja čitavom njegovom dužinom. Za razliku od Kule
vetrova sa njenim freskama od kojih je zastajao dah i ormarima od
tamnog drveta sa starijim, dragocenijim materijalima, podrum je
izgledao kao industrijska zona. Tu se nalazilo nekih osamdeset
kilometara polica za arhive - metalnih, bež boje i vrlo praktičnih -
postavljenih na betonske podove ispod niskog betonskog plafona.
Sveštenik joj je rekao da zaposleni to zovu Galerija metalnih polica.
Tramble je pogledao broj kartice i rekao: „Dobro je što kaluđerice
nose udobne cipele.”
Išli su nekoliko minuta kroz naizgled beskrajnu mrežu polica.
Elizabeti je pala na pamet čudna asocijacija. Bilo je to kao da se nalaze
u nekoj vrsti katakombi iz novijeg vremena. U nekadašnjim su se
čuvale i poštovale kosti. Sada su to bili papiri.
„Mnogi od ovih dosijea”, rekao je Tramble, „veća su ’tajna’ od
dokumenata u Kuli vetrova. Zvanično, postoji stogodišnje pravilo
prema kom se većina vatikanske prepiske i dokumenata drži zatvorena
stotinu godina kako se ne bi izneli u javnost za života onih na koje se
odnose. Iz praktičnih razloga, svemu posle 1939. strogo je onemogućen
pristup.”
„Ali ne i vama.”
„Ja ne podležem ograničenjima.” Proverio je brojeve na kutijama.
„Mislim da smo blizu.”
Konačno su se zaustavili na sredini jednog reda. Tramble je prstom
pratio brojeve na svetložutim registratorima.
„Ovaj”, rekao je. „Nekad je korisno biti visok.” Posegnuo je visoko
iznad glave i izvukao registrator. „Dug je put nazad do čitaonice. Da li bi
vam smetalo da jednostavno pogledamo ovde?”
Registrator je bio skoro prazan; sadržao je samo desetak
neuvezanih papira. Tramble ih je izvadio, spustio registrator ispred
nogu i postavio papire tako da oboje mogu da vide.
Prva stranica bila je otkucano pismo upućeno Rimskom
univerzitetu sa zaglavljem datiranim na 12. jun 1982. godine.
Potpis Elizabetine majke bio je jasan i pouzdan, napisan
nalivperom sa iskošenim vrhom. Kada ga je videla, Elizabeti su
zasuzile oči, ali je jednom snažno šmrknula i prigušila jecaj.
„To je njeno pismo u kome traži odobrenje za korištenje arhiva”,
rekla je Elizabeta brzo iščitavajući pismo. „Istraživanje se tiče teme
njene knjige, ekskomunikacije kraljice Elizabete koju je izvršio papa
Pije.”
 Tramble je stavio papir na zadnje mesto u svežnju.
Bilo je i drugih sličnih pisama u kojim se tražilo odobrenje za
ponovni dolazak radi dodatnog istraživanja. U jednom od pisama bili
su navedeni dokumenti koje je već pregledala: Regnans in Excelsis,
papska bula iz 1570. kojom se ekskomunicira Elizabeta, kraljica
Engleske, zbog jeresi; pismo Metjua Parkera, kenterberijskog
nadbiskupa papi Piju V (1571); pismo Edmunda Grindela,
kenterberijskog nadbiskupa papi Grguru XIII (1580); papska bula iz
1580. kojom papa Grgur XIII potvrđuje Regnans in Excelsisi pismo
papskog nuncija u Francuskoj papi Klementu VIII u kome ga
obaveštava o Elizabetinoj smrti (1603).
Tramble je podigao pogled da vidi je li Elizabeta završila, pa
okrenuo drugu stranicu.
Bilo je to Flavijino priloženo pismo s kraja 1984. godine u kome je
objašnjavala poklanjanje svoje knjige o ekskomunikaciji Elizabete
Vatikanskoj biblioteci.
Zatim je usledilo još jedno pismo, ovo sa datumom od 22. aprila
1985, glavnom arhivaru, u kome je tražila da ponovo dođe radi
istraživanja za svoju drugu knjigu. Flavija je napisala: „Tokom rada na
mojoj knjizi o kraljici Elizabeti, naišla sam na zanimljivu prepisku
između engleskog matematičara i astronoma Džona Dija i Otavija
Maskerina, astronoma koji je izgradio Kulu vetrova. Želela bih da
potražim u arhivima još pisama razmenjenih između dvojice
astronoma kako bih razradila svoju hipotezu da je, iako je između Rima
i Engleske vladao apsolutni raskol, svejedno postojala živa i istrajna
razmena među istaknutim umovima tog vremena.”
„Jeste li vi znali za ovo?”, upitao je Tramble.
„Ne. Ništa.”
Sledeća stranica naterala je Elizabetu da oštro udahne.
Bio je to dodatak dosijeu koji je priložio glavni arhivar, sa datumom
od 17. maja 1985, kojim se ukidala povlastica korišćenja arhiva Flaviji
Čelestino. U dokumentu se tvrdilo da je ona neovlašćeno pristupila
registratoru 197741-3821 i da su joj oduzete beleške.
„Ovo izgleda sumnjivo”, rekao je Tramble. „Ona je mogla da dobija
samo dosijee koje je izričito tražila. Kao što sam rekao, nije dozvoljeno
razgledanje.”
Parče papira s linijama istrgnuto iz sveske bilo je prikačeno uz
dokument. Bilo je ispisano Flavijinim lako prepoznatljivim kosim
rukopisom.
 „Njene beleške!” rekla je Elizabeta.
Tekst nije bio obiman:

Dijevo pismo Maskerinu, 1577:

Bratstvo
Zajednički cilj
„Dok gledam pun mesec 27. septembra iznad Londona, u srcu
znam da ćeš ti gledati isti prizor u Rimu, dragi brate.”
Lemuri

„Bože moj!”, uzviknuo je Tramble. „Ona je pronašla direktan dokaz.

Ja nikada nisam video ovo pismo koje ona pominje. Pođite sa mnom.
Registrator koji je pomenula - ti koji su označeni ovim brojevima
nalaze se gore na Diplomatskom spratu sa starijim dokumentima.”
„Čekajte”, reče Elizabeta. „Nismo završili.”
U Flavijinom dosijeu bila su još dva lista papira.
Prvi je bio dodatak dosijeu koji je priložio lekar, doktor Đuzepe
Falkone, i nije bio ni na koga adresiran, ali je imao oznaku: „Lično
isporučeno, 6. jun 1985.”

Na zahtev Vatikana pregledao sam pacijentkinju, Flaviju

Čelestino, koja je pod staranjem doktora Mote u Bolnici Đemeli.
Ona je ozbiljno bolesna i pati od dijareje, povraćanja, anemije,
disfunkcije jetre i bubrega, i povremene dezorijentisanosti. Moja
izdvojena dijagnoza uključuje i hemolitički uretički sindrom,
virusnu encefalomijelopatiju, amiloiodozu i trovanje teškim
metalima ili arsenikom. Najviše sumnjam na ovo poslednje.
Razgovarao sam sa doktorom Motom.

On me je obavestio da su toksikološki i testovi na arsenik negativni i,

mada sam iznenađen, moram da prihvatim ono što on kaže. Verujem da
je on razmotrio sve relevantne mogućnosti, ali u ovoj fazi izgleda kao da
je ostalo malo toga što se može uraditi za nju.
„Otrovali su je”, šapnula je Elizabeta. Sada nije pokušavala da
zaustavi suze, a Tramble je samo bespomoćno gledao u nju.
Poslednja stranica bila je kopija umrlice od 10. juna 1985, u kojoj je
kao uzrok Flavijine smrti navedeno otkazivanje bubrega i jetre i
napomenuto da mrtvozornik nije tražio autopsiju.
„Žao mi je”, rekao je Tramble dodirnuvši joj ruku. „Ali moramo da
pronađemo Dijevo pismo.”
Vratio je registrator na mesto i dugim koracima brzo krenuo nazad
prema Kuli. Elizabeta ga je pratila, uma i tela toliko otupelih da je jedva
osećala kako korača.
Dok su se peli uz stepenice, Tramble je proklinjao svoju slabu
konstituciju, ali je naterao sebe da nastavi da ide dok nisu stigli na
drugi sprat Kule. Na odmorištu se Elizabeta zabrinula da bi mogao da
se onesvesti od nedovoljnog unosa vazduha.
„Ovuda”, prodahtao je.
Ovde u arhivu državnog sekretarijata, prolazili su kroz jednu
prostoriju za drugom, i sve su bile nameštene sa ormarima iz
sedamnaestog veka napravljenim od orahovine. Tramble je zapisao
broj registratora na parčetu papira i gledao je u njega dok je
pretraživao po prostorijama. Konačno ga je pronašao na jednoj visokoj
polici. Pogledao je u visoke bibliotekarske merdevine i rekao: „Toliko
sam iznuren da nemam poverenja u sebe.”
Elizabeta se popela uz merdevine i otvorila vrata ormara na koja je
on pokazao. Doviknuo joj je broj registratora. Pronašla ga je.
Kada je sišla niz merdevine, spustila je registrator na jedan niski
ormarić na sredini prostorije i pustila Tramblea da ga otvori.
Bio je pun pergamenata uvezanih vrpcom i svi su bili iz šesnaestog
veka. Izvežbanim okom, on je pregledao rukopise na latinskom,
francuskom, engleskom i nemačkom, tražeći onaj koji mu je bio
potreban. Kada je pregledao dve trećine svežnja, zastao je kao
zamrznut kod stranice modernog , papira sa rukom pisanom beleškom
napravljenom hemijskom olovkom.

Pismo Džona Dija Otavijanu Maskerinu iz 1577. premešteno je

u ličnu kolekciju. Potpisao R. A. 17. maja 1985.

„Ko je R. A.?”, upitala je Elizabeta.

Tramble je tužno odmahnuo glavom. „Nemam pojma, ali otkriću to,
tako mi boga. Idemo. Ovde više nemamo šta da uradimo. Čeka me
posao. Javiću vam se čim nešto saznam. Molim vas, nikome ne govorite
ništa o ovome.”
Telefon je zazvonio u bibliotekarkinoj kancelariji.
„Ovde sinjorina Matera u tajnim arhivima. Da, vaša ekselencijo.
Hvala vam što ste mi javili. Htela sam da vas obavestim da je otac
Tramble danas tražio pristup dosijeu obeleženom crveno. Tiče se žene
koja je ovde vršila istraživanje osamdesetih godina, Flavije Čelestino.
Da, vaša ekselencijo, po protokolu mu je odobren pristup, a ja sam vas
sada, po protokolu, propisno obavestila.”
 Dvadeset dva

E lizabeta je otključala ulazna vrata očevog stana i zbunjeno

zatreptala. Caco je bio u kuhinji.
„Gde si bila?”, upitao je umorno. „Zar ti nisam rekao da nigde ne
mrdaš?”
„Imala sam zakazan sastanak.” Nije htela da laže, ali je ipak rekla: „U
školi.”
Caco je krenuo da joj drži predavanje. „Elizabeta...”
„Šta ti radiš ovde?” uzvratila je ona. „Kako to da nisi u uniformi?”
Kada joj je ispričao šta se dogodilo, Elizabeti su ponovo potekle
suze. „Sve je to moja krivica.”
„Kako je to tvoja krivica?”
„Ne znam”, odgovorila je brišući oči. „Jednostavno jeste.”
Caco se nasmejao. „Nekada si bila toliko inteligentna. Šta se desilo?
Prestani da plačeš i napravi mi kafu.”
Kasnije, dok je prala šoljice i tanjiriće, Elizabeta je upitala Caca da li
hoće da pođe u crkvu sa njom.
„Nema crkava za mene neko vreme”, rekao je. „Ali otpratiću te
tamo.”
Bilo je to jedno od onih vetrovitih popodneva kada gusti kumulusni
oblaci stalno zaklanjaju sunce, menjajući boju svetlosti iz žute u sivu pa
zatim ponovo u žutu. Caco nije mogao da odluči da li da nosi sunčane
naočare ili ne. Na kraju je odustao i gurnuo ih u unutrašnji džep sakoa
gde su se upetljale u odštampane liste telefonskih poziva.
„Ovo je moje nedelo”, rekao je mašući papirima sestri.
„Da li si ih pogledao?”
„Ne. Možda kasnije večeras ili sutra. Kad god da se otreznim.”
„Molim te, nemoj da piješ”, reče Elizabeta.
„Jesi li ti kaluđerica ili puritanka?” našali se njen brat. „Naravno da
ću da pijem. Dobra i duga zdravica za kraj moje karijere i za novog
papu, ko god on bio.”
Zastali su na uglu da sačekaju da se na semaforu upali zeleno.
„Sigurna sam da su te samo malo udarili po ruci. Caco, jako sam ljuta na
tebe. Nisi mogao da se okaneš toga, zar ne?”
„Ne, nisam.”
„Nisam ni ja”, priznala je Elizabeta kada se upalilo zeleno svetlo i
kada je krenula preko ulice.
Caco je pristigao. „Šta si uradila?”
„Pozvala sam univerzitet u Ulmu i našla jednog starog kolegu Bruna
Otingera. Ispostavilo se da je Otinger bio zloban čiča, desničar.”
„I to je sve?”
„Ništa drugo što bi bilo posebno važno. Nije imao mnogo prijatelja.
Inicijal K ništa nije značio njegovom kolegi. Kao što mu ništa nije
značio ni Kristofer Marlou.”
„Da li tata još radi na onim brojevima?”
Elizabeta je klimnula glavom.
„Postoji nada da će sa njima imati više sreće nego sa Godlbahom”,
rekao je Caco neubeđeno.
„Ne budi zao.”
Odjednom on reče: „Stvarno ćeš mi nedostajati.”
Ona mu se stegnuto osmehnula, održavajući pribranost.
„Nedostajaćeš i ti meni. Nedostajaće mi i tata. I Mikaela. I moja škola.”
„Onda nemoj da ideš.”
„To nije moj izbor.”
„Čiji je to izbor bio? To nije božji izbor, znaš.”
„Ne znam čija je to bila odluka, ali naravno da je izbor bio božji.”
„Neko je želeo da te ukloni s puta. To je očigledno, Elizabeta. Prvo
neko iz tvoje kancelarije pozove novine, a tebe zbog tog poziva otpuste.
Zatim dobiješ premeštaj dan nakon što je neko pokušao da te ubije. To
nije ruka božja. To je ruka čoveka.”
Na vidiku im se pojavila kupola crkve.
„Možda ćemo saznati istinu o ovoj stvari jednog dana, možda i
nećemo. Ono što je meni važno je da nastavim svoj život. Ako to treba
da bude u Africi, neka bude tako.”
„Znaš”, reče Caco prepredeno, „ljudi koje si upravo pomenula neće
biti jedini kojima ćeš nedostajati.”
„Kome ću još nedostajati?”
„Lorencu.”
Ona je stala i zagledala se u njega.
 „On ništa nije rekao, naravno”, reče Caco, „ali mogu da primetim.”
„Ali ja sam kaluđerica!”
„Možda je tako, ali ponekad žene napuste sveštenstvo. Ne mogu da
kažem da on razmišlja o tome, ali mogu videti da ima nečega u
njegovim očima. On mi je najbolji prijatelj.” Caco spusti glas. „Posle
Marka.”
„Oh, Caco.”
„Da ti kažem nešto drugo”, reče joj brat dodirnuvši njen crni rukav.
Starica sa cegerom zastade da posmatra prizor kako kaluđerica i
mladić vode intimnu raspravu na ulici. Elizabeta joj se ljubazno
osmehnu i ona i Caco nastaviše da hodaju. „Ja znam zašto si postala
kaluđerica.”
„Znaš li? Zašto?”
„Zato što je Marko bio savršen za tebe. Nikada neće biti nikoga ni
izbliza tako dobrog.”
Ona pokaza ka nebu: „A zbog toga sam se umesto njega udala za
Hrista? Jesi li to hteo da kažeš? Zar ne misliš da je to užasno
pojednostavljivanje?”
„Ja nisam komplikovan tip”, reče on.
„Ti si moj brat, Caco, ali si takođe i budala.”
Bili su na Trgu Svete Marije u Trasteveru. On slegnu ramenima i
pokaza na crkvu. „Sačekaću te u kafeu.”
„Ne moraš.”
„Ako ne mogu da štitim novog papu, umesto toga ću štititi tebe.”
Mercedesov kombi model vito polako promoli njušku na trg sa ulice
kojom su oni došli. To je bila pešačka zona. Pre nego što je Caco mogao
da vozaču da znak da je pogrešio, kombi ubaci u rikverc i nestade.
Nedugo posle toga u poprečnoj ulici iz njega izađe čovek crvenkaste
brade i krenu nazad ka trgu, gde je seo na ivicu fontane i zapalio
cigaretu. Bio je na pola puta između crkve i kafea, i izgledalo je kao da
se muči da drži na oku i Elizabetu i Caca.

„Šta ti radiš ovde?”, upita Cacov otac, bacajući aktovku na pod u

dnevnom boravku.
„Ovo pitanje se prenosi u porodici”, promrmljao je Caco Elizabeti.
Ponovio je celu priču dok je Karlo sipao sebi jedan aperitiv - a zatim još
jedan.
„Prvo se Elizabeta uvali u nevolju, a sada i ti. Šta je sledeće? Nešto
sa Mikaelom? Loše vesti uvek dolaze u trojkama.”
 „Da li je to sujeverje ili numerologija, tata?”, upita Elizabeta.
„Ni jedno, ni drugo: to je činjenica. Šta ćemo za večeru?”
„Ja ću nešto spremiti.”
„Neka bude nešto jednostavno”, reče Karlo. „Moram da izađem
večeras.”
„Na sastanak?”, upita Caco.
„Baš smešno. Ha-ha! Bernadinijev ispraćaj u penziju. On je mlađi od
mene. Očigledan predznak šta će se uskoro desiti.” Karlo je otvorio
svoju aktovku i opsovao.
„Šta nije u redu?”, upita Elizabeta.
„Hteo sam da provedem sat vremena radeći na tvojoj zagonetki, ali
sam ostavio prokletu knjigu u mojoj kancelariji. Daj mi onu staru.”
„Ne!”, usprotivila se ona. „Čuo si da je veoma vredna. Prosućeš piće
po njoj. Imam jednu u mekom povezu u mojoj sobi. Možeš čak i da pišeš
po tom primerku ako želiš.”

Elizabeta je skuvala zdelu špageta sa pekorino sirom i isekla zelenu

salatu dok je Caco popio nekoliko očevih piva.
„Mikaela će navratiti na večeru”, rekla mu je.
„Ja idem kada ona dođe.”
„Ne moraš da čekaš ako postoji neko mesto gde bi radije bio”,
odvrati ona.
„U redu je, gladan sam.”
„Pa, onda pozovi tatu. Reci mu da je hrana spremna.”
Caco je pokucao na vrata očeve sobe. Pošto nije bilo odgovora,
pokucao je jače i pozvao.
Začulo se osorno: „Šta je?”
„Večera je spremna.”
Kroz vrata se začulo: „Sačekaj minut. Zauzet sam.”
Caco se vratio u kuhinju, zabio viljušku u špagete i probao zalogaj.
„Rekao je da sačekamo minut. Zauzet je.”
Sačekali su deset minuta i Elizabeta je ponovo pokušala. Karlo ju je
oterao, ponovo obećavši da dolazi za minut.
Posle deset minuta čuli su kako se njegova vrata otvaraju. Polako je
zakoračio u kuhinju, mršteći se, sa primerkom „Fausta” i sveskom u
jednoj ruci.
„Jesi li dobro, tata?”, upita Elizabeta.
Odjednom se Karlovo mrštenje pretvori u širok osmeh kao kod
deteta koje izvodi trik. „Rešio sam je! Rešio sam tvoju zagonetku!”
 Dvadeset tri

London, 1589.

M arloua su londonska gužva i krkljanac gotovo usisali dok je išao

prepunim ulicama Šordiča. Osmehivao se svakoj bitangi, kurvi,
crncu, prevarantskom mešancu i prljavom uličnom deranu pored kojih
bi prošao. Rođen sam za život na ovakvom mestu, mislio je on.
Danas je osvanuo dan velikih očekivanja i čak ni smrad otvorenih
kanalizacionih odvoda nije mogao da umanji njegovo zadovoljstvo:
uskoro će videti prvo izvođenje svog novog komada „Tragične povesti
života i smrti doktora Fausta”.
Marlou je obukao najbolje odelo, isto ono koje je nosio pre četiri
godine kada je punih.džepova od Volsingamove isplate, pozirao za
naručeni portret. U činu dotad neviđene arogancije, koji je potpuno
obuzeo maštu njegovih kolega, poklonio je portret dekanu Beneta
prilikom svog odlaska sa koledža 1587. Donekle zbunjen ovakvim
poklonom, majstor Norgejt nije imao izbora osim da ga okači u svojoj
drvetom obloženoj galeriji pored grupe neuporedivo istaknutijih
akademaca i polaznika univerziteta.
Na slici je Marlou zauzeo kočopernu pozu sa prekrštenim rukama,
buntovno napućenim usnama, raspuštenom i zatalasanom kosom i
nakostrešenim brkovima. Sako mu je bio tesno skrojen, crn sa
baršunastim porubom, protkan zlatnim dugmadima na prsima i niz
rukave. Okovratnik njegove pamučne košulje bio je otvoren, satkan od
lepršave čipke, daleko razuzdaniji od uobičajenih uštirkanih i nabranih
okovratnika koji su krasili vratove dostojanstvenika na Norgejtovom
zidu. Ta odeća, koja je mnogo korišćena u Engleskoj i na kontinentu,
sada je bila malo iznošena, ali i dalje je izgledala raskošno i savršeno
mu pristajala. Ipak, ako komad bude uspešan, on je već skovao plan da
poseti Volsingamovog krojača radi nove odore.
 London, ta gusto naseljena metropola sa sto hiljada duša, sada je
bio Marlouova ostriga. Za kratko vreme više puta rastvarao je njegovu
nepopustljivu ljušturu, izvlačeći iz nje jedno blago za drugim; gotovo da
nije sumnjao da će mu „Faust” doneti do sada najblistaviji biser.
Marloua je London privlačio kao vešticu kazan. Noću je posećivao
bučnu i raskalašnu „Raginu glavu” u Čipsajdu, mračne bordele Norton
Folgejta gde je pokušavao da sakrije istinu o svojoj anatomiji ispod
visoko navučenih pantalona i uzavrele salone Vajthola gde - među
Sesilom, Volsingamom i svojom rasom - nije morao da se krije. A po
danu, kada bi mu se glava razbistrila od razuzdanosti iz protekle noći,
seo bi u svoju sobu i pritiskao perom pergament dok ga ruka ne zaboli.
Našao je svoj pozorišni dom među Admiralovim ljudima, trupi
glumaca pod patronatom Čarlsa Hauarda, Elizabetinog vrhovnog
admirala. Admiral je primamio vodećeg glumca Engleske, Edvarda
Alejna, u svoju družinu i kada je Alejn, upečatljiv čovek sa baritonom
koji je zvučao kao fina mesingana truba, prvi put pročitao „Tamerlana
Velikog”, to je bio početak intenzivnog umetničkog partnerstva. Alejn
je jedva mogao da poveruje kako je remek-delo kao što je „Tamerlan”
napisao jedan dvadesetdvogodišnjak. Ni publika nije mogla da
poveruje u to i drama o prostom čobaninu koji se uzdigao i postao
ubilački i bezočni vladar Persije postala je glavni predmet razgovora u
Londonu i ostvarila senzacionalan komercijalni uspeh.
Teatar je bio prva londonska s namerom izgrađena pozorišna kuća
i Marlou je i dalje osećao drhtaj uzbuđenja svaki put kada je ulazio u
njega. To je bila velika mnogougaona zgrada sa debelim nosećim
gredama, delimično izgrađena lično Barbidžovom8 rukom, pošto je on
po zanatu bio tesar. Postojale su tri galerije koje su okruživale
kamenom popločano dvorište ispred uzdignute pozornice. Za peni
više, još nekoliko stotina ljudi moglo je da se popne na galerije, a za još
jedan peni mogli su da iznajme stoličicu. Izrađeno je šest lordovskih
soba na galerijama, privatnih udobnih mesta za bogataše.

Ispred Teatra - prvog londonskog namenski građenog pozorišta -

Marlou je morao da se probija, neprepoznat, kroz neobuzdanu
smrdljivu gužvu svodnika, prostitutki, preprodavača i džeparoša.
Došao je do obrtne rampe na ulazu, trljajući sako nadlanicom za slučaj
da se nešto gadno zalepilo na njega.
„Kite! Ovamo!”, Sa druge strane mu je mahao Tomas Kid.
 „Tome!”
Čuvar kapije pustio ga je da prođe, a Tom mu je došao u susret u
nekoliko gipkih koraka. Bio je mnogo viši od njega i onoliko svetao
koliko je Marlou bio taman. „Mislio sam da ćeš zakasniti na sopstvenu
premijeru.”
Marlou je sav sijao. „Jedva da sam im više i potreban. Reći su,
uostalom, odavno napisane.”
Kid ga je pljesnuo po ramenu. „Takav je tvoj usud u životu, prijatelju
moj. Ali bez našeg malog doprinosa, glumci ne bi imali šta da rade osim
da prde i zamuckuju.”
Marlou je upoznao Kida nedugo po odlasku sa Kembridža. Kid je
bio deo inventara Krčme „Mermejd” i jedan od mladih lavova
pozorišta. Njegova „Španska tragedija” bila je jedna od najuspešnijih
upamćenih postavki u novije vreme. Bio je šest godina stariji od
Marloua i kao i on dosta skromnog porekla, uz dodatnu otežavajuću
okolnost što nikada nije pohađao univerzitet. Trijumfovao je samo na
osnovu stvaralačkog talenta i pobedničkog karaktera. Marlouu se
odmah dopao, a isto je važilo i u obrnutom smeru, ali se mlađi
muškarac jako dugo opirao njegovim udvaranjima da mu postane
ljubavnik.
Konačno, posle jedne noći u kojoj je popijeno i više nego inače piva,
zatekli su se u istom krevetu. Marlou se izmakao od Kidovih vatrenih
poljubaca i promuklo rekao: „Ja imam jednu posebnu osobinu.”
„Stvarno? Vrlo zanimljivo. Je li to nešto veoma veliko, veoma malo
ili veoma iskrivljeno?”, upitao je Kid podižući se na lakat.
„Kuneš li se da nikada nećeš nikome reći?”
„Kunem se”, melodramatično je odgovorio Kid.
Marlou je ustao sa kreveta, uspravio se, okrenuo mu leđa i spustio
pantalone.
Kid je oduševljeno vrisnuo. „Oduvek sam znao da si ti đavo! Kako je
to čudesno! Mogu li da ga dodirnem?”
„Možeš”, rekao je Marlou. „On može da podnese grub tretman.”
Kid je opčinjeno pomilovao rep. „Je li ova posebnost nasledna u
tvojoj porodici?”
„Ne”, slagao je Marlou. „Ja sam jedini. Možda jedini na svetu.”
„Onda će ovo biti naša posebna tajna”, reče Kid. „Vraćaj se u moj
krevet što brže možeš.”
Dvojica ljudi probili su se kroz gužvu do pozornice. Iza scene je
Edvard Alejn, vodeći glumac Engleske u punoj akademskoj odori i sa
šeširom doktora Fausta, zagrevao glasne žice uvežbavajući harmonije.
„Kite!” uzviknuo je. „I Tome! Kako izgleda pozorište?”
„Sva mesta su rasprodata, sudeći po gužvi”, odgovori Kid. „Ti si se
dobro spremio za ulogu.”
„Spremio sam se dovoljno dobro, ali hoću U se setiti teksta?
Nastupao sam u tri nova komada u poslednjih nedelju dana.”
„Nemojte zaboraviti moje stihove, dobri gospodine”, prekori ga
Marlou. „Upamtite, drugi komadi samo su pita od mesa. Ovaj je najbolji
zalogaj bifteka.”
„Daću sve od sebe, u to možeš biti siguran.”
Prišao je Džejms Barbidž i otpratio Marloua i Kida uz usko
stepenište do jedne od lordovskih soba, odakle su mogli da posmatraju
publiku.
„Pogledaj koliko ih je!”, uzviknuo je Barbidž. „Čujem da je pred
vratima rulja, i svi galame tražeći karte. Moraću da pošaljem naoružane
konjanike da uvedu red i mir! Usmena reč moćan je saveznik, zar ne?”
„Pa, ovaj komad ima sve što treba!”, reče Kid. „Kitove ideje -
prizivanje Mefistofela magijom, prodavanje duše đavolu u zamenu za
tajne univerzuma - to su teme od kojih se čoveku zavrti u glavi.”
Na stolu je bila flaša vina. Barbidž nasu tri čaše. „Za teme od kojih
se vrti u glavi i opojni uspeh, gospodo.”
Inspicijent je pozvao da se svi utišaju i predstavio glumce publici.
Na pomen Edvarda Alejna začulo se klicanje. Hor je istupio na scenu i
predstava je počela.
Kada je hor otpevao početak čina i izašao, Alejn, u ulozi doktora
Fausta, uđe na scenu i na samu pojavu velikog glumca dvorana odjeknu
od klicanja. On je uspeo da ostane u ulozi Fausta u njegovoj punoj odori
i kada je zadovoljno zastao da pusti publiku da se izgalami. Uskoro je
stajao u pažljivo ocrtanom magičnom krugu od astroloških znakova,
urađenom tačno prema Marlouovoj specifikaciji. Glas mu je zatutnjao:

Sad kada tmurna senka Zemlje,

Čeznući da vidi kišni izgled Oriona,
Skače iz sveta Antarktika u nebo
I potamnjuje svod svojim mračnim
Dahom, Faust započe svoje prizivanje,
I isproba da li će đavli poslušati
Naredbu njegovu, videći da se molio
I žrtve im podneo. U krugu tome je
 Jehovino ime, ispisano unapred
I unazad, skraćena imena svetačka,
Crteži svakog pomoćnika nebesa,
I likovi i znaci zalutalih zvezda,
Kojim su duhovi primorani da ustanu:
Onda se ne boj, Fauste, nego odlučan
Budi i isprobaj ono krajnje što magija
Izvesti može.

Publici zastade dah kad se Mefistofel pojavio u fosfornom blesku u

zelenom odelu, sve sa rogovima i krilima.
Kid šapnu Marlouu na uho: „Čudesno!”
A Marlou mu uzvrati osmehom, potpuno zadovoljan.
Zbivanja na sceni pojačala su se kada je Faust, sklopivši sporazum
sa Luciferom da proda svoju dušu za dvadeset četiri godine na Zemlji
sa Mefistofelom, kao njegovim ličnim kurirom, krenuo u svoje
istraživanje sveta.
Alejnova uzvišena rečitost, zajedno sa vatrometom i plamenom,
očarala je publiku. Kada je došlo vreme da Lucifer preuzme svoj plen,
užasno zmajoliko stvorenje uzdiglo se iz dima, izbacujući iz usta vatru.
Gore visoko, đavoli čupave kose njihali su se iznad pozornice na
žicama sa prskalicama u ustima. Bubnjari su stvarali grmljavinu, a
scenski radnici izazivali su munje.
Pred sam kraj, pre nego što je odnet u pakao, Faustu je ispunjena
poslednja želja - da sopstvenim očima vidi Jelenu Trojansku. Alejn je
svojim veličanstvenim glasom doveo sve prisutne do suza.

Da li je ovo bilo lice koje porinu hiljadu brodova,

I do zemlje sažeže tornjeve Iliona!
Slatka Jeleno, učini me besmrtnim poljupcem.

Kada je aplauz utihnuo i publika se uglavnom razišla, spustilo se

veče i sa njom hladna magla. U uličici iza Teatra, Kid i Marlou su na
trenutak ostali nasamo.
„Zašto moraš da ideš?”, Kid je napućio usne. „Hajde sa mnom u
’Mermejd’. Ti si trijumfovao, Kite. Proslavi to među prijateljima.”
„Moram da se vidim sa nekim ljudima”, reče Marlou. „Doći ću tamo
kasnije. Sačekaj me, hoćeš U?”
„Hoću, ako priđeš bliže.” Kid ga poljubi, kliznu mu rukom niz
pantalone i strastveno mu pomilova rep.
Iz tame, neko vreme posmatrao ih je jedan čovek, pa se bešumno
odšunjao kroz izmaglicu.

U Palati Vajthol, u svojoj privatnoj odaji, Fransis Volsingam nasuo je

Marlouu i Robertu Sesilu u čaše dobar Francuski brendi. Robert Poli
takođe je bio tu. Sedeo je pored vatre sa kriglom u ruci, sumoran i
ćutljiv.
Čulo se kucanje na vratima i Volsingamov lični sekretar je objavio:
„On je došao.”
Marlou nije očekivao još gostiju. Radoznalo je gledao kako ulazi
sitan čovek, ne viši od dečaka u adolescentskim godinama. Nosio je
akademsku crnu odoru koja mu se vukla po podu. Lice mu je bilo
izborano od godina i imao je najčudniju bradu koju je Marlou ikada
video, belu poput labuda, dovoljno čupavu da u sebi sakrije ptičije
gnezdo i dugu kao njegova glava, čovek je u ruci stezao uglačanu
izrezbarenu kutiju veličine Biblije.
Volsingam mu je prišao, ponizno mu poljubio koščatu ruku i upitao:
„Je li to to?”
Čovek mu je predao kutiju i rekao: „Jeste.”
Volsingam ju je pažljivo spustio na sto, pokazao na Marloua i rekao:
„Ovo je čovek koga sam hteo da upoznaš. Kristofere Marlou,
predstavljam ti Džona Dija.”
Bradati čovek kao da je dolebdeo do njega. „Mladi dramski pisac i
pesnik. Veoma mi je drago da se upoznam sa vama, gospodine.”
Marlou je osetio kako ga preplavljuje uzbuđenje zbog ove izuzetne
situacije. Veliki astrolog lemura! Kraljičin astrolog! „Ne, gospodine”,
rekao je duboko se naklonivši. „Ja sam taj koji skromno prihvata
neizmernu povlasticu da upozna vas.”
Volsingam je nasuo jednu čašu za Dija dok je Poli ostao da ćutke
sedi kraj vatre, nepozvan unutar ovog kruga.
„Dakle, vaš novi komad prikazan je ovog popodneva, kako čujem”,
reče Di.
„Zaista jeste”, potvrdi Marlou.
„I kako je primljen?”, upita Volsingam.
„Izgleda da ga je publika prihvatila”, skromno reče Marlou.
„Možda bi trebalo da se maskiramo i pogledamo ga i sami”, reče
Sesil domaćinu.
„Ja ne idem na predstave osim ako kraljica insistira”, reče
Volsingam. „Možda bi, majstore Marlou, bio tako dobar da izvestiš
doktora Dija kako ova nova predstava služi našim višim ciljevima.”
Marlou klimnu glavom. „Svakako. Ništa nije važnije od naše misije i
moj mali komad je jednostavno namenjen da poseje slatko seme
zbunjenosti i mržnje.”
„Kako to?”, upita Di.
„Pa, kao prvo, tu se radi o dobru i zlu, i zadovoljno mogu izvestiti da
je zlo, u liku Lucifera, ubedljivo potuklo dobro. Prokletstvo ubedljivo i
istinski poražava spasenje, što će nesumnjivo podstaći osećaj
obeshrabrenosti i zbunjenosti u masama.”
„Dobro”, reče Di. „Vrlo dobro.”
„A cilj mi je bio da im pomutim um povodom središnjeg nauka
protestantske doktrine - apsolutne predodređenosti. Ne moram da vas
podsećam da, po Kalvinu, jedino bog bira koji će ljudi biti spaseni, a
koji će biti prokleti. Čovek nema kontrolu nad svojom krajnjom
sudbinom. Papisti, naravno, ovo vide kao potpunu jeres i, ako bilo ko
od njih bude gledao predstavu, biće ogorčen i pometen. Protestanti u
publici videće groznu sudbinu mog junaka Fausta koji odbacuje boga,
ali je kasnije potpuno nesposoban da se pokaje, što je valjano priznanje
kalvinizmu. Ali neki će, kako sumnjam, potajno očajavati zbog ove
oštre poruke i prepustiti se izvesnim mukama koje ih čekaju zbog
činjenice da je pokajanje uzaludno i da je njihova sudbina zapečaćena.
Ako je zaista tako, misliće oni, zašto onda ne nastaviti sa grehom?”
„Zaista, zašto ne?”, ubacio se Sesil.
„Iako mi iz sve snage preziremo katolike, ja sam vrlo srećan što
mogu da podbodem i protestante. Faust kaže sledeće u svom govoru”,
nastavio je Marlou, „nagrada za greh je smrt. To je teško. Ako kažemo
da nemamo greha mi obmanjujemo sebe i u nama nema istine. Zato,
onda, po svoj prilici moramo da grešimo i stoga umremo. O da, mi
moramo da umremo večnom smrću. Kojom doktrinom ovo nazivate?
Che sera, sera. Što će biti, biće.”
Volsingam s odobravanjem reče: „Mogu da pretpostavim kako će
ovo mučiti njihov krhki um.”
„A u počast našoj tradiciji”, dodade Marlou: „Faust priziva đavola iz
magičnog kruga koji sadrži zvezdane znake velikog Balbila.”
Di udari po doručju svoje fotelje. „To! To mi pričinjava veliko
zadovoljstvo! Balbil je moj junak. Koliko god je on izgubljen u sećanju
običnih ljudi, zauvek je zaključan u našim srcima.” Di je pustio
Volsingama da mu ponovo napuni čašu pa rekao: „Jeste li rekli Marlouu
šta tražimo od njega?”
„Čekao sam da mu ti to izneseš”, odgovori Sesil.
„I hoću”, reče Di. „Marlou, jesi li ikada čuo za irskog sveca Malahiju?”
„Nisam”, odgovori Marlou.
„Šteta”, reče Di. „On je u dvanaestom veku bio biskup od Arme -
mnogo je putovao po Evropi i bio blizak prijatelj Bemara od Klervoa i
pape Inokentija II. I bio je potajni veliki lemur, astrolog koji je vešto
nosio baklju svoje umetnosti. Dok je bio u poseti papi Inokentiju u
Rimu, prisustvovao je, kako je rečeno, izuzetno povoljnom pomračenju
meseca i iz njegovih posmatranja nastalo je važno proročanstvo koje
se tiče institucije pape. On je predvideo konačan broj budućih papa,
nabrojavši ih 112 - ni manje, ni više. A nadalje je predvideo i
karakterističnu osobinu svakog od njih. Tako je za prošlog papu, Siksta
V, Malahija predvideo i napisao sledeće, ’osovina usred greha ‘. Sikst je
imao grb na kome se nalazila osovina koja prolazi kroz lava. Za
sadašnjeg papu, Urbana VII, Malahija je napisao, ’od rose sa neba’.
Urban je bio nadbiskup Rosana u Kalabriji gde se biljni sok zvani ’rosa
nebeska’ skuplja sa drveća. Shvataš?”
Marlou je fascinirano klimnuo glavom. „A kada bude dostignut broj
112?”, upitao je.
„Proročanstvo je apokaliptično”, mirnim tonom odgovorio je Di.
„Crkva više neće postojati i usuđujem se da kažem kako će uslediti novi
poredak. Iz haosa će se lemuri uzdići i trijumfovati.”
Marlou je skupio oči. „Šta će se dogoditi?”
„Avaj, mi nećemo biti tu da sami to vidimo. Jesi li čitao moje delo
Monas Hieroglyphica?”
„Mučio sam se sa njim. Na koledžu. To je krajnje zahtevan tekst”,
priznao je Marlou.
„Pa, naš prijatelj Volsingam, majstor za šifre, dobro će razumeti
kada ti kažem da delo ima jedno značenje, koliko god ono zahtevno
moglo izgledati za običnog čitaoca, ali nosi potpuno drugu skrivenu
poruku za našu braću. Sećaš li se moje ilustracije monade?”
„Sećam se, gospodine.”
„Moje proročanstvo je da će kraj sveta doći kada i Mesec i Sunce
budu u kući Ovna. Ovan je vatreni znak. Svet će nesumnjivo nestati u
vatri. Monada ima to značenje. Kada bi to mogao da postane naš
simbol.”
„I može”, reče Sesil podižući čašu. „I hoće.”
„Ne mogu da kažem da li će se moja vizija apokalipse podudariti sa
Malahijinom. Niko to ne može da kaže. Ali takva mogućnost ne može se
poreći.”
„Zašto ja nikada nisam video Malahijino proročanstvo?”, upitao je
Marlou.
„To je razlog što sam ja ovde”, reče Di. „Ti ćeš imati ključnu ulogu u
pokretanju sledeće faze našeg plana. Ne mogu previše da naglasim
važnost naše saradnje u ostvarivanju konačne sudbine lemura.
Malahijin tekst prenošen je od astrologa do astrologa i ostao je među
nama kao sveti dokument. Verujemo da je došlo vreme da se učini šire
poznatim.”
„Stvarno jeste”, promrmljao je Sesil.
„Ovo su teška vremena”, reče Di. U Engleskoj nam dobro služi
protestantska revnost kraljice. Ovde smo dobro prošli i bezbedno se
ukorenili. Ali na kontinentu stvari ne stoje tako povoljno. Papa je besan
zbog smrti kraljice Meri. On i njegovi najbliži saradnici među
kardinalima ubeđeni su da su lemuri umešali prste u to.”
Volsingam se nasmeja. „Oni su dostojni prezira, ali nisu glupi.”
„Baš tako”, složi se Di. „Zarobili su veći broj naših agenata u Italiji,
Španiji i Francuskoj i mučili su ih krajnje bolno. Čuo sam da su sačuvali
njihove repove kao trofeje kojima se hvališu. Mi smo postali malodušni
i ovako više neće moći. Našoj braći potrebno je nadahnuće i ohrabrenje
da održe borbeni duh. Prema proročanstvu, ostalo je još samo trideset
osam papa. Iako ovo može da potraje neko znatno vreme - zapravo
vekovima - bilo bi dobro da Malahija postane barjak pod kojim će se
okupiti svi lemuri i nositi ga u srcu. Ja sam uvek govorio da će
budućnost kontrolisati onaj koji je predvidi. Lemuri mogu i veoma će
napredovati u vremenu koje dolazi i ja žarko verujem da će, kada
poslednje zrno peska iscuri iz peščanika istorije i poslednji papa dođe i
ode, svet i sva njegova bogatstva biti u našim rukama.”
„A postoji još nešto”, reče Sesil. „Ispričaj mu za našu zaveru koja se
tiče sledećeg pape.”
Di poletno zaklima glavom. „Mi bismo želeli da postignemo nešto
što nismo postigli nikada pre: lemurskog papu. Zamisli našu moć ako
bismo mi upravljali papskom funkcijom i, kroz naš uticaj na engleskom
dvoru, istovremeno upravljali protestantskom kraljicom? Uz pomoć
Malahije hteli bismo da pomognemo našem čoveku, kardinalu
Đirolamu Simončeliju, da dobije taj položaj. Malahija označava
sledećeg papu kao ex antiquitate urbis - iz starine grada. Simončeli
izvanredno odgovara toj ulozi pošto je trenutno kardinal Orvijeta, što
na italijanskom znači ’stari grad’.”
„Recite mi šta ja mogu da uradim”, reče Marlou, napajajući se
žestokim uzbuđenjem u starčevim očima.
„Volsingame, daj mu kutiju.”
Marlou uze kutiju u ruke i otvori je. Unutra je bio umotan
pergament uvezan vrpcama.
„To je primerak proročanstva zapisanog lično Malahijinom rukom”,
reče Di. „Drži ga uvek kod sebe. Odnesi ga u Rim. Tamo imamo
prijatelja kome možemo verovati, astronoma po imenu Maskerino.
Volsingam će ti pronaći dobro opravdanje da budeš u Italiji, ali, kada se
nađeš tamo, stavićeš, uz Maskerinovu pomoć, rukopis u papinu
biblioteku i nedugo zatim Maskerino će ga, mirabile dictu9 pronaći i
objaviti. Kada ga pročitaju i procene, kardinali će uvideti Malahijinu
neporecivu tačnost dokazanu kroz vekove i to će poslužiti kao razlog
zašto moraju izabrati Simončelija za sledećeg papu.”
„Mogu li?”, upita Marlou podižući pergament.
„Naravno.” Di klimnu glavom.
Marlou razveza vrpce i pažljivo razmota pergament. Čitao je ćutke i
neko vreme je jedini zvuk u sobi dopirao od Polija koji je žaračem
prevrtao cepanice u kaminu. Kada je Marlou završio, on pusti da se
pergament sam umota i ponovo ga uveza vrpcama. Na licu mu se
pojavio osmeh.
„Čemu to opako cerenje, Kite?” upita ga Sesil.
„Na pamet mi je pala jedna ideja, u stvari sasvim beznačajna”, reče
Marlou, zatvarajući kutiju i bravice na njoj. „Ja već vredno radim na
prepravci svog komada o Faustu, koja je dovoljno obimna da se smatra
novom verzijom. Palo mi je na pamet da bih mogao učiniti više da se
podsmehnem papinoj crkvi i u postupku sam dodavanja još materijala
svom trećem činu koji je smešten u papsku palatu u Rimu. Voleo bih da
dobijem vaše odobrenje, dobra gospodo, da u njoj prenesem šifrovanu
poruku za buduće naraštaje lemura, poruku ponosa i visokih
stremljenja u vezi sa Malahijinim proročanstvom izvedenu, možda, iz
razlike između dve verzije mog teksta.”
Volsingam pogleda u Dija, pa zatim klimnu glavom. „Kao što znaš, ja
sam uvek voleo šifre.”
„Mislim da je to izvrsna zamisao”, reče Sesil. „Svakako to uradi,
dragi moj Kite. Jedva čekam tvoje remek-delo u šiframa.”
Di ustade i namesti odoru. „Hajde, majstore Marlou, isprati me do
ulice, gde ćemo zajedno gledati u zvezdano nebo.”
 Trojica ljudi koji su ostali iza njih nastaviše da piju.
„Mislim da se dopao doktoru Diju”, reče Sesil.
„On je vrlo dopadljiv”, odgovori Volsingam. „Ne razumem njegov
poriv za bavljenje pozorištem, ali njegovi posebni talenti nesumnjivo
su korisni.”
„Neron je takođe imao poriv da nastupa na pozornici”, primeti
Sesil.
To je navelo Volsingama da se zakikoće. „Teško da je on Neron! Poli,
šta ti misliš o svemu ovome? Ti si cele večeri ćutao kao zaliven.”
Poli se okrenu od vatre. „Noćas sam bio u pozorištu.”
„A zašto, molim te, reci nam. Jesi li postao ljubitelj?”
„Teško. Osećao sam sumnju prema Marlouu. S vremena na vreme
ga posmatram.”
„I šta si video?”, upita ga Volsingam.
„Prisustvovao sam ljubavnom zagrljaju Marloua i Tomasa Kida. Kid
je spustio ruku na Marlouovu stražnjicu.”
„Kid nije jedan od nas!” oštro reče Volsingam.
„Zaista nije”, složi se Sesil.
Volsingam frustrirano stegnu doručja svoje fotelje. „Marlou je
briljantan, ali je neumeren i ne primenjuje naš oprezan pristup. Prati ga
na putu do Rima. Pobrini se da ostvari zadatak koji mu je dodeljen.
Kada se vrati, pustićemo ga da napiše svoje drame i izvrši naše
zapovesti. Ali, Poli, hoću da ga držiš na oku, veoma pažljivo, i kao i uvek,
redovno me izveštavaj.”
 Dvadeset četiri

E lizabetin otac reče njoj i Cacu da sklone večeru sa stola, kako bi

mogli da se okupe oko knjige o Faustu.
„Gledaj!” reče Karlo. „Postoji razlika između tvog primerka i onoga
na kome sam ja radio.”
Elizabeta pogleda u svoj primerak. „I jedno i drugo su Tekst B. U
čemu je razlika?”
„Tvoj je numerisan. Vidiš li brojeve na desnim marginama? Na
svakih pet redova, vidiš? Na početku svakog čina broj reda se vraća
nazad na jedan. To je uobičajen sistem beleženja za dramske komade
kako bi glumci lako mogli da pronađu svoj tekst, a nastavnici mogli da
upute učenike na određene pasuse. Samo što u mom primerku nema
brojeva.”
Elizabeta se zainteresovala. „Da! Vidim.”
„Nigde nisam dospeo posmatrajući ovo kao numeričku progresiju
ili šifru sa sistemom zamene brojeva. Onda mi je sinulo: šta ako te
tetovaže ukazuju na brojeve redova! Redova koji su različiti u Tekstu A
i Tekstu B. ’U B se nalazi ključ.’ Tako je pisalo u pismu.”
„Ali postoji toliko mnogo razlika između dva teksta”, reče Elizabeta.
„Odakle početi?”
„Baš tako. Shvatio sam da bi ovo mogao biti veoma težak zadatak
koji više priliči računskoj moći kompjutera nego sistemu pokušaja i
otklanjanja grešaka, pa sam počeo da razmišljam kako da napišem
program koji bi to rešio. Ali onda sam Se setio nečega što je rekao onaj
tvoj profesor Haris. Sećaš se? Najveće razlike su u trećem činu, koji je
mnogo duži u Tekstu B i pretvoren je u antikatoličku tiradu. Vođen
predosećajem - i nemoj da kolutaš očima, Caco, matematičari ponekad
imaju predosećaj, baš kao i policajci - prešao sam pravo na treći čin i
počeo da se poigravam brojevima redova. Ako svaki od dvadeset četiri
broja u rasporedu na tetovaži odgovara broju nekog reda, onda možda
imamo jedino rešenje za čije pronalaženje nije potreban kompjuter.”
„U redu”, reče Elizabeta. „Koji je bio prvi broj?”
Karlo stavi naočare za čitanje pa ih opet skinu. „Šezdeset tri.”
Ona pronađe taj red. „Mogu im se diviti i u najdaljoj zemlji. Šta sad?”
„Pa, opet će najlakše rešenje biti da se uzme prvo slovo prve reči.
Veruj mi, bio sam spreman da kopam dublje, ali mislim da je ipak tako
jednostavno.”
„Dakle to je M”, reče ona. „Koji je sledeći broj?”
„Sto dvadeset osam.”
»A prokleo ljude koji su mu potčinjeni. A.”
Caco skoro povika. „Molim vas! Umirem od gladi! Možete li, molim
vas, da pređete na suštinu?”
Karlo ponovo stavi naočare. „Poruka je: MALAHIJA JE KRALJ ŽIVELI
LEMURI.”
Elizabeti zastade dah kada je čula reč lemuri. Naterala je svoj um da
pređe na Malahiju i jedva uspela da izgovori piskavim glasom:
„Malahija je bio irski svetac, čini mi se. Postoji još nešto u vezi sa njim.
Ne mogu da se setim...”
„Ni ja”, reče Karlo. „A šta su kog đavola lemuri? U svakom slučaju, ja
sam samo matematičar i moj posao je završen.” Srećno je onjušio
vazduh, najzad svestan kuhinjskih mirisa, i rekao: „Dobro miriše. Hajde
da jedemo.”

Elizabeta je zahvalila bogu na internetu.

Bez njega bi morala da čeka do jutra, a zatim da nađe neku
biblioteku i provede čitav dan i više među njenim policama.
Posle večere, sama u stanu dok je čekala da dođe Mikaela,
grozničavo je pretraživala internet u pokušaju da što bolje razume
šifrovanu poruku.
Na bezbroj stranica posvećenih Malahiji videla je da je svetac
postao tema vesti, naročito posle nedavne papine smrti.
Elizabeta je odmahnula glavom zbog svoje ranije nesvesnosti
Malahijine aktuelnosti. Nisam zatvorena u samostanu, pomislila je, ali
izgleda da sam van događaja.
Činjenice su bile sasvim jednostavne: Sveti Malahija, čije je irsko
ime bilo Mael Maedok Ua Morgair, živeo je od 1094. do 1148. Bio je
nadbiskup od Arme. Kanonizovao ga je papa Klement III 1199. godine i
postao je prvi irski svetac. I navodno je bio autor „Proročanstva o
papama”, opominjuće vizije o identitetu poslednjih 112 papa.
 Veći deo onoga što se znalo o njegovom životu poticalo je iz „Života
Svetog Malahije” biografije koju je napisao njegov francuski
savremenik, Sveti Bernar od Klervoa, veliki teolog iz dvanaestog
stoleća koga je Malahija posećivao na svom putovanju iz Irske u Rim.
Zapravo, prilikom poslednje od tih poseta Klervou, Malahija se
razboleo i doslovno umro Svetom Bernaru na rukama.
Malahijino proročanstvo bilo je nepoznato, ili bar neobjavljeno, za
njegovog života. Benediktinski istoričar Amo de Vijon je bio taj koji ga
je prvi objavio 1595. u svojoj knjizi Lignum Vitae, navodeći Svetog
Malahiju kao autora. Po De Vijonovom kazivanju, Malahiju je 1139. u
Rim pozvao papa Inokentije II na audijenciju. Dok je boravio tamo,
doživeo je viziju budućih papa koju je zapisao kao niz zagonetnih
rečenica. Njegov rukopis ostao je nepoznat dok nije misteriozno
otkriven u Rimskom arhivu 1590. godine.
Malahijina proročanstva bila su kratka i teško razumljiva. Počev od
Celestina II koji je izabran 1130, predvideo je neprekinuti niz od 112
papa koji će potrajati do kraja papstva - ili, kao što su neki verovali, do
kraja sveta.
Svakom papi dodeljena je mistična titula, jezgrovita i asocijativna:
Iz zamka sa Ubra. Pritisnuti zmaj. Iz lavlje ruže. Anđeo iz gaja. Uništena
vera. Od zalaska sunca. Tokom vekova, oni koji su pokušali da
interpretiraju i objasne ova simbolička proročanstva uvek su uspevali
da pronađu nešto o svakom papi sadržano u Malahijinim titulama,
možda povezano sa papinom zemljom porekla, njegovim imenom,
grbom, mestom rođenja, njegovim talentima.
Elizabeta je pregledala spisak imena sa zanosom i fascinacijom.
Proročanstvo koje se odnosilo na Urbana VIII bilo je Lillium et Rosa,
ljiljan i ruža. On je bio rodom iz Firence, a na grbu tog grada stajao je
fleur-de-lis; na svom štitu imao je tri pčele, a pčele, naravno, skupljaju
med sa ljiljana i ruža.
Marcel II bio je Frumentum Flacidum, beznačajno zrno žita. Bio je
beznačajan, možda, jer je bio papa vrlo kratko, a na njegovom grbu bili
su jelen i klasje pšenice.
Inokentije XII bio je Raftrum in Porta, grabulje u vratima. Njegovo
ime, Rastrelo, znači grabulje na italijanskom.
Benedikt XV je bio Religio Depopulata, opustošena religija. Za
vreme njegove vladavine, u Prvom svetskom ratu je poginulo dvadeset
miliona ljudi u Evropi, pandemija gripa iz 1918. odnela je sto miliona
života, a Oktobarska revolucija u Rusiji odbacila je hrišćanstvo zarad
ateizma.
Godine 1958, posle smrti Pija XII, kardinal Spelman iz Bostona malo
se našalio sa Malahijinim predviđanjem da će sledeći papa biti Pastor
et Nauta, pastir i mornar. Za vreme zasedanja konklave na kome će biti
izabran Jovan XXIII, Spelman je iznajmio barku, napunio je ovcama i
plovio Tibrom. Kako se pokazalo, Anđelo Ronkali, kardinal imenovan
za novog papu, bio je duhovni pastir Venecije, grada na moru slavnog
po svojim vodenim putevima.
Papa Jovan Pavle II bio je De Lahore Solis, što doslovni znači „rad
sunca”, mada je labor solis takođe bio uobičajen latinski izraz za
pomračenje sunca. Karol Jozef Vojtila rođen je 18. maja 1920, na dan
delimičnog pomračenja Sunca iznad Indijskog okeana, a sahranjen je 8.
aprila 2005, na dan pomračenja Sunca iznad jugozapadnog Pacifika i
Južne Amerike.
Malahijin niz proročanstava vodio je sve do 267. i pretposlednjeg
pape koji je nedavno položen između tri druga kovčega ispod Bazilike
Svetog Petra.
Dvesta šezdeset osmi papa, koga će izabrati konklava čije
zasedanje počinje sutra, biće poslednji. Malahija ga je nazvao Petar
Rimljanin i dao mu najdužu titulu:

In persecutione extrema S.R.E. sedehit Petrus

Romanus, quipascet oves in multis tribulationibus:
quibus transactis civitas septicollis diruetur, et
Iudex tremendus iudicabit populum suum. Finis.

Za vreme konačnog progona Svete rimske crkve, sedište će zauzeti

Petar Rimljanin, koji će hraniti svoje ovce za vreme mnogih nevolja, a
kada se to završi, grad na sedam brda biće uništen i strašni Sudija će
suditi njegovom narodu.
Kraj.
Elizabetu je nejasna priroda ovih proročanstava podsetila na
Nostradamusove katrene. To je mogla biti neka vrsta pesmica koje je
smislio šarlatan kako bi ljudi mogli da pronađu jedan ili dva delića
papinog života kako bi povezali čoveka sa njegovom titulom. Zapravo
su razni stručnjaci i tvrdili da Malahijino proročanstvo nije ništa više
od brižljivo smišljene prevare iz šesnaestog veka namenjene - bez
uspeha - da pomogne kardinalu Đirolamu Simončeliju da zauzme
papsku stolicu.
 A ipak je ovde, umetnuta u Marlouovog „Fausta”, bila šifrovana
poruka: MALAHIJA JE KRALJ ŽIVELI LEMURI - poruka dovoljno važna za
te lemure, te ljude sa repovima, da je tetoviraju iznad svojih trtičnih
kostiju.
Elizabeta se prisetila onoga što je učila iz antropologije.
Dokumentovana upotreba tetovaža sezala je unazad sve do neolita, a
verovatno i pre tog vremena. Tetovaže su bile dokaz o obredima
prelaska, oznake statusa i položaja u društvu, kulturne integracije,
simboli verske i duhovne posvećenosti. Simbolizam i važnost tetovaža
varirali su od kulture do kulture, ali ona je bila sigurna u jedno: ove
sakralne tetovaže bile su važne za lemure.
Zato je imalo smisla pretpostaviti da im je Malahija takođe bio
važan, kao neko ko je možda formirao neku vrstu sistema uverenja. A
Marlou je morao ili da zna za njih ili da i sam bude jedan od njih!
ŽIVELI LEMURI. Elizabeta je prstima opipala svoje raspeće.
Htela je da se javi ocu Trambleu, ali je shvatila da nema njegov broj.
Začuo se neki zvuk na ulaznim vratima, neko je petljao oko brave.
Oprezno je prišla bliže. Vrata su se naglo otvorila i unutra je uletela
Mikaela. „Izvini što kasnim. Morala sam da obiđem jednog pacijenta.”
Poljubile su se i Elizabeta je pristavila čajnik.
„Gde je tata?”
„Na večeri povodom ispraćaja u penziju nekog čoveka sa njegovog
odseka.”
Mikaela se namrštila. „Sigurna sam da je ushićen zbog toga. Arturo
dolazi kasnije - ako nemaš ništa protiv?”
„Naravno da nemam.”
Mikaela je skinula jaknu. Izgledala je elegantno i profesionalno u
svojoj plavoj suknji i svilenoj bluzi, i kao da je bila prinuđena da
prokomentariše razliku u odeći između sebe i svoje sestre. „Zaboga,
Elizabeta, zašto nosiš svoju odoru po kući? Zar nisi van dužnosti?”
Elizabeta je podigla levu ruku, pokazujući svoj zlatni prsten. „I dalje
sam udata, sećaš se?”
„Pa, kako se Hrist odnosi prema tebi u svojoj ulozi supruga?”, suvo
upita Mikaela.
Elizabeta se setila nedavne maštarije o Marku. „Bolje, ja mislim,
nego što sam se ja odnosila prema njemu u svojoj ulozi supruge.”
Iznenada je promenila temu. „Jesi li čula za Caca?”
Mikaela je već sve znala; on ju je pozvao telefonom. Počela je da
galami i izgovara pogrde na račun Vatikana, glupih šefova i raznih
seronja uopšte. Elizabeta je zaustavila njenu tiradu. „Ako se smiriš, reći
ću ti nešto.”
„Šta?”
„Tata je provalio šifru u onim tetovažama.”
„Reci mi!”
Prekinulo ih je zujanje interfona. Mikaela je rekla da je to verovatno
Arturo i požurila da se javi, ali se vratila odmahujući glavom. „To nije
on. To je otac Tramble. Rekao je da ga očekuješ. Da li je to u redu?”
„Da, ali...”
„Ali šta?”
„Molim te, nemoj da komentarišeš njegov izgled, važi?”
Elizabeta je dočekala oca Tramblea na vratima i uvela ga u kuhinju
gde se on, videvši Mikaelu, odmah izvinio što tako upada. Elizabeta mu
je rekla da to nije nikakav problem i žurno dodala da je svakako želela
da razgovara sa njim. Predstavila ih je jedno drugom. Elizabeta ga je
odmerila pogledom od glave do pete i odmah upitala, ignorišući
Elizabetin zahtev: „Imate Marfanov sindrom, zar ne?”
„Ne budi tako nepristojna!”, prekorila ju je Elizabeta.
„Nisam nepristojna, ja sam lekar.”
„U redu je”, rekao je Tramble, dok su mu se uši crvenele od
neskrivene postiđenosti. „Da, imam - dobra ste dijagnostičarka.”
„Znala sam”, zadovoljno je zaključila Mikaela.
Za kuhinjskim stolom, Elizabeta je objasnila Mikaeli uključenost
oca Tramblea u celu stvar i obavestila sveštenika šta njena sestra zna o
tome.
„Dakle, izgleda da svi posedujemo neko znanje o ovome, mada
nepotpuno”, rekao je Tramble. „Ali imam neke važne nove informacije.”
„Kao i ja”, reče Elizabeta.
„Treba li da bacam novčić ko će prvi?”, upita Mikaela.
„Ne, molim vas, sestro Elizabeta”, ljubazno će Tramble, „recite mi
šta ste otkrili.”
„Moj otac je oštrouman čovek, matematičar. Razbio je šifru. Znamo
šta tetovaže znače. Upravo sam htela da to kažem sestri. Odgovor je u
razlikama između tekstova A i B Marlouovog ’Fausta! Tetovaža znači:
’Malahija je kralj. Živeli lemuri.’”
Tramblovo lice je klonulo. „Bože moj...”
„Šta su lemuri?”, upita Mikaela.
Dok je Tramble nervozno pijuckao čaj, Elizabeta ga je podsetila da
Mikaela podleže vatikanskom sporazumu o poverljivosti i upitala da li
ona, Elizabeta, može slobodno da govori. On je nelagodno klimnuo
glavom i Elizabeta je sestri prenela ono što joj je on ispričao o
lemurima i šta su saznali u tajnim arhivima.
Kada je završila, Mikaela upita: „Očekuješ li da poverujem u ovo? I
kažeš mi da se naša majka upetljala sa tim ljudima. Da su je možda oni
otrovali?”
„Bojim se da je sve što sestra Elizabeta kaže apsolutna istina”,
promrmljao je Tramble. „Oni su teški neprijatelji. Bilo bi bolje da ne
postoje, ali postoje.”
„A Malahija?” upita Mikaela, odmahujući glavom. „Ko je on?”
Tramble reče: „Ja mogu da odgovorim na to.”
Na Elizabetino iznenađenje, sveštenik je dobro poznavao
proročanstvo i brzo je izneo njegov sažetak. Kada je završio, provukao
je dugački kažiprst kroz dršku šolje i podigao je da iskapi ostatak čaja,
pa dodao: „Mogu da vam kažem, Elizabeta, kako nismo imali pojma da
su lemuri bili uključeni u taj Malahijin rad. Niko u Vatikanu to nije
uzimao za ozbiljno. To je bila greška, a sada smo stigli do vremena
Malahijinog poslednjeg pape. I možda poslednje nade za naš svet.”
Mikaela je pokazala svoju karakterističnu mešavinu skepticizma i
zamorenosti. „Jesam li ja jedina koja se oseća kao da je u kući ogledala
na vašaru? Ovo je previše! Ništa od ovoga za mene nema nikakvog
smisla.”
„Videla si telo Alda Vanija”, reče joj Elizabeta. „Videla si fotografije
Bruna Otingera. Ti ljudi su bili lemuri. Malahijino proročanstvo za njih
je bilo dovoljno važno da ga istetoviraju na kičmama! Ja sam uplašena,
Mikaela. Tvoje poređenje sa vašarom - ovo nije kuća ogledala, ovo je
kuća užasa. Mislim da ti ljudi nameravaju da nanesu veliku štetu crkvi.”
Tramble je dohvatio kožnu fasciklu koju je bio spustio ispred nogu.
Otvorio ju je i izvadio svežanj papira iz aparata za foto-kopiranje. „Vaša
sestra je u pravu, Mikaela. Sestro Elizabeta, kada ste jutros otišli, vratio
sam se u kancelariju i počeo da radim na otkrivanju ’R. A.’ koji je
potpisao revers za Dijevo pismo u tajnim arhivima 1985. To je
podrazumevalo mnogo posla, pregledanje starih vatikanskih ličnih
dosijea. Mislim da sam pronašao verovatnog kandidata: izvesnog
Rikarda Anjelija. On je bio privatni sekretar biskupa, čoveka koji je sada
kardinal.”
„Kog? Kog kardinala?” upitala je Elizabeta.
„Doći ćemo do toga za minut. Ali ovo je nešto mnogo važnije. Kada
sam stigao do traženog odgovora, video sam da mi je inboks u
elektronskoj pošti pun poruka. Prijavio sam se za uslugu kojom se
pregledaju novine i časopisi u potrazi za određenim ključnim rečima i
simbolima, kao što je monada.”
„Šta je monada?”, upitala je Mikaela.
Elizabeta se nagnula napred i ućutkala je. „Čekaj!”
Tramble je spuštao jednu po jednu stranicu na sto. „Ovde je oglas
izdvojen iz današnjeg Njujork tajmsa.” Elizabeta je videla malu sliku
monade bez pratećeg teksta. „Evo oglasa iz Pravde. Evo jednog iz
Monda. Internešenel herald tribjun. Korijere dela sera. Špigl. Žornal do
Brazil. Londonski Tajms. Sidnej morning herald. Ima toga još. Svi su isti.
Samo monada. Nazvao sam novinara u Mondu kog poznajem. Pitao
sam ga može li da pronađe ko je postavio oglas. On mi se javio. Primili
su pismo bez povratne adrese sa gotovim novcem kojim je oglas
plaćen i instrukcijom da se slika objavi danas.”
„To je poruka”, šapnula je Elizabeta jedva čujno.
„Da”, Tramble klimnu glavom.
„Poruka? Poruka o čemu? O čemu vas dvoje govorite?”, uzviknu
Mikaela.
Elizabeta odjednom ustade i oseti vrtoglavicu. Pridržala se za
stolicu. „Znam šta će se dogoditi!”
„Znam i ja”, reče Tramble, dok su njegovi tanki prsti podrhtavali.
„Sav taj trud da kosturi iz Katakombi Svetog Kalista ostanu
skriveni”, rekla je Elizabeta. „Svi ti pokušaji da ućutkaju mene. To je
zbog konklave. Ti lemuri. Oni javljaju jedni drugima da budu spremni.
Oni će ispuniti Malahijino proročanstvo. Zadaće udarac sutra tokom
zasedanja konklave!”
„Jesi li ti poludela?”, upita Mikaela.
Elizabeta nije obratila pažnju na nju. „Pozvaću Caca.”
„Caco je suspendovan. Šta on može da uradi?”, prasnula je Mikaela.
„Smisliće on nešto.”
Iz hodnika se začulo tiho kucanje.
„Odlično”, reče Mikaela. „Došao je neko razuman. To je Arturo.”
Mikaela je ustala i otvorila vrata.
Na vratima je stajao čovek, čovek sa riđom bradom i pištoljem u
ruci. Još dvojica su stajala odmah iza njega, svi uredni, običnog izgleda,
bez osmeha na licu.
 Dvadeset pet

M ikaela je tiho ciknula, ali muškarci su se progurali unutra,

zatvorili vrata i naterali je da legne na pod. Elizabeta je
uspaničeno skočila na noge i otrčala u hodnik samo da bi videla kako
bradati čovek stoji iznad njene sestre sa uperenim pištoljem,
pokušavajući da je utiša tako što je prineo prst usnama. Druga dvojica,
glatko obrijani, ciljali su pištoljima pravo u nju. Elizabeta se ukočila.
Čovek s bradom progovorio je na jeziku koji nije prepoznala, pa odmah
prešao na engleski kada ona nije odgovorila.
„Reci joj da bude tiha, ili ću je ubiti.”
Ton mu je bio hladan i poslovan, oči bezizražajne.
On je jedan od njih, pomisli Elizabeta.
„Molim te, Mikaela, pokušaj da ostaneš mirna”, rekla je. „Bićemo
dobro. Molim te, pusti moju sestru da ustane.”
„Hoćeš li biti tiha?”, upita čovek.
Mikaela klimnu glavom i Elizabeta joj pomože da se uspravi.
Iz kuhinje se začuo neki tih zvuk.
Jedan od ljudi otrča tamo i za nekoliko sekundi dovede oca
Tramblea držeći pištolj uperen u njega. Sveštenik je teško disao i
očigledno je bio usplahiren.
„Šta hoćete?”, upita Elizabeta.
„Vraćajte se tamo, svi”, reče bradati, pokazujući pištoljem prema
dnevnom boravku. „Ima li ovde još nekog?”
„Ne.”
Bradati je izgleda naredio jednom od preostale dvojice da pretraži
stan dok je on naterao sestre i Tramblea da sednu na sofu u dnevnom
boravku. Čovek koji je stajao pored njega držao je veliku praznu
platnenu torbu.
Mikaeli su drhtale usne. Od ljutnje su joj potekle suze i razmazale joj
maškaru.
 „Jesu li oni ti?”, šapnula je Elizabeti.
„Sigurna sam da jesu.”
Elizabetine oči su bile suve. Prešla je prstom preko svog raspeća i
posmatrala svaki njihov pokret, očajnički pokušavajući da smisli način
da izvuče Mikaelu iz ovoga i bojeći se da će njen otac ili Arturo uleteti
usred ove nevolje.
Drugi čovek vratio se iz pretrage stana i dao znak da je sve čisto.
Onaj s bradom izvadio je mobilni telefon, ukucao broj i počeo brzo
da govori nekim grlenim jezikom. Kada je završio, nabusito je izdao
neka naređenja.
Čovek koji je držao torbu sada je spusti na tepih, raskopča i iz nje
izvadi još dve presavijene torbe.
„Svi idete sa nama”, reče bradati.
„Kuda?”, upita Elizabeta.
„Ako se ne budete opirali, nećete biti povređeni. To je važna
činjenica.”
Drugi čovek raskopča manju torbu i iz nje izvadi metalnu flašicu i
nekoliko smotuljaka gaze.
Mikaela šmrknu i ukoči se. „Gospode, to je eter! Nema jebene šanse
da ću ih pustiti da me uspavaju eterom.”
„Bože moj”, zakrklja Tramble. „Molim vas, uzmite samo mene.
Pustite žene na miru.”
Bradati se obrati Elizabeti ležernim tonom. „Oni hoće tebe, ali kažu:
’U redu, povedi i njih.’ Ako se budu opirali, neće ih biti briga ako ih
ostavim ovde izbušene mecima.”
„Slušaj me, Mikaela”, reče Elizabeta strogo. „Pusti ih da to urade. Ne
pokreći sukob. Bog će te zaštititi.” Zatim dodade: „Ja ću te zaštititi.”
Bila je to najteža stvar koju je ikada uradila. Gledala je unezverene
oči svoje sestre dok je siledžija pritiskao smrdljivu krpu preko njenih
usta i nosa, gledala je kako se Mikaela rita i otima. Ali nešto je
održavalo Elizabetin um bistrim i u funkciji i, dok su muškarci bih
usredsređeni na svoj odvratni posao, zgrabila je nešto sa ivice stola i
sakrila ga pod odoru.
Mikaela je klonula i oni joj skloniše gazu sa lica.
Otac Tramble počeo je brzo da se moli na francuskom. Zvučao je
veoma mlado i izgledao veoma uplašeno dok su mu pritiskali parče
gaze na lice.
Kada mu je telo omlitavelo, Elizabeta namirisa novu količinu etera i
poče da se moli. Dok se gaza približavala njenom nosu, ona se zagrcnu
od jetkog mirisa.
Pokušala je da se ne otima, ali njeno telo nije htelo da se preda bez
borbe. Ali ta borba bila je kratka i uskoro je završena.

Caco je pokušavao da ispuni svoje obećanje da će se dobro napiti. Ali

nije mu išlo, do sada je popio samo dva piva. Trebalo je da bude na
dužnosti. Bila je to noć pre zasedanja konklave i znao je da će se njegovi
ljudi raspadati od posla i da Lorenco jurca uokolo kao luđak kako bi
obezbedio da se točkovi njegovog preopterećenog mehanizma
pokreću.
Nije izgledalo ispravno sesti negde i naroljati se.
Televizor je bio uključen - na programu je bio neki isprazni kviz koji
uopšte nije ni gledao. Bila je to samo pozadinska buka.
Njegov mobilni zazvoni.
„Gde si ti?”, Bio je to njegov otac. Zvučao je uzdrmano.
„Kod kuće sam. Šta je bilo?”
„Jesu li te zvale Elizabeta ili Mikaela?”
„Ne, zašto?”
„Arturo je navratio pre nego što sam stigao kući. Stan je bio
otključan. Njih nije bilo unutra.”
Caco je već bio na nogama i oblačio jaknu. „Odmah dolazim.”

Nije bilo dovoljno vazduha. Elizabetina usta nisu bila pokrivena, ali
nalazila se u nekom mračnom i skučenom mestu koje joj nije
omogućavalo da se pomeri. Kolena su joj bila neudobno stisnuta uz
grudi. Zatim je shvatila da su joj članci na rukama vezani. Podigla je
ruke da pogleda čime je vezana i osetila grubo stezanje najlonske uzice.
Podigla je ruke i napipala da joj je veo na svom mestu. To joj nije baš
naročito pomagalo u disanju.
Osećala je kako joj kroz leđa struje nekakve vibracije i čula zvuk
guma na od kiše mokrom asfaltu.
Šapnula je: „Mikaela!”, i kada nije bilo odgovora, podigla je glas i
ponovo pokušala.
Kroz buku na putu čula je jedno tiho i omamljeno: „Elizabeta!”
„Mikaela, jesi li dobro?”
Mikaelin glas je sada bio malo jači. „Šta nam se dogodilo? Gde smo?”
Elizabetin strah je ublažen sestrinim prisustvom. „Mislim da su mene
strpali u torbu.”
 „I mene su. Ne mogu da se pomeram.”
„Mislim da smo u nekim kolima ili kamionu.” Onda se nečega setila.
„Oče Tramble?” pozvala je. „Oče, jeste li tu?”
Nije bilo odgovora.
„Ne znam da li su poveli i njega”, reče Mikaela. „Kuda idemo?”
„Nemam pojma.”
„Ko su oni?”
Elizabeta je znala odgovor, ali je oklevala da ga izgovori iz straha da
će potpuno prestraviti sestru - i sebe. Ali nije mogla to zadržati u sebi.
„Lemuri.”

Caco je skoro potpuno izgubio živce kada inspektor Leone reče: „Slušaj,
smiri se, Čelestino. Pio si. Mogu da ti namirišem u dahu.”
„Popio sam dva piva. Kakve to veze ima sa nestankom mojih
sestara?”
Leone nije hteo da popusti. „Konklava počinje sutra, a ti ispijaš
piva? Zar vi, momci, nemate posao koji treba da obavite?”
Caco je duboko udahnuo da se obuzda. „Ja sam na odsustvu.”
Leone se lukavo osmehnuo. „Stvarno? Zašto nisam iznenađen?”
Da ga je udario, Caco je znao da bi završio sa lisicama na rukama i
da bi pažnja policije bila usmerena na njega, a ne na njegove sestre.
Njegov otac kao da je osetio opasnost i spustio je ruku Cacu na rame.
Caco je polako i promišljeno izgovorio: „Govorimo o mojim
sestrama, a ne o meni - važi, inspektore?”
„Naravno. Govorimo o njima. Dovukli ste mene i moje ljude ovamo i
šta smo zatekli?”, Leone je mahnuo rukom, pokazujući ukrug po
dnevnom boravku. „Ništa! Nema naznaka ulaska na silu, nema tragova
provale, nema tragova borbe ili nasilja. Kako ja to vidim, dve dame su
otišle u večernji izlazak i zaboravile da zaključaju vrata za sobom. A još
je rano, tek je deset i petnaest. Noć je tek počela!”
„Govorite o jednoj kaluđerici, za ime božje!”, povikao je Caco. „Ona
ne izlazi u grad!”
„Čujem da je i ona na odsustvu.”
Karlo je preuzeo reč od svog besom zagrcnutog sina. „Inspektore,
molim vas. Od onog napada na nju, bila je vrlo oprezna. Osim na misu,
jedva da je i izlazila napolje. Ona i Mikaela nikada ne bi otišle da nam ne
kažu da izlaze ili da ne ostave poruku. I zašto se Mikaela ne javlja na
mobilni?”
Leone je podigao obrve, dajući znak dvojici policajaca koji su došli
sa njim. „Čujte, trenutno ne možemo ništa da uradimo. Ako se do jutra
ne ušunjaju u svoje krevete, pozovite me i smatraćemo ih nestalim
osobama.”
Uskoro su otac i sin ostali sami.
Caco je umorno dlanovima protrljao oči. „Ponovo ću pozvati Artura
da proverim da nisu otišle kod Mikaele u bolnicu ili u njen stan.”
Karlo se rastrojeno osvrnuo po sobi pa istresao nagoreli duvan iz
lule u pepeljaru. Dok ju je ponovo punio, upitao je: „Šta onda?”
„Onda ćeš ti pozvati svako odeljenje hitne pomoći u rimskim
bolnicama, dok ja budem kucao na sva vrata u zgradi da proverim je li
neko od komšija nešto video ili čuo.”
„A šta posle toga?”
Caco je zvučao kao da očekuje da ništa neće postići. „Onda ćemo
čekati. I moliti se.”

Na svu sreću Elizabeta je nakratko usnula. Odjednom se probudila,

postavši svesna da je kretanje prestalo. Vazduh u vreći bio je toliko
ustajao da je pomislila kako će ponovo izgubiti svest. Čuli su se glasovi
koji su govorili na onom stranom jeziku i zvuk otključavanja vrata.
Zatim je ponovo bila u pokretu, ali ovoga puta klizala se i odskakala
gore-dole.
„Mikaela?”
Nije bilo odgovora.
„Mikaela!”
Elizabeta je poskakivala uokolo na minut ili dva, pateći od
nedostatka vazduha i uzrujanosti i uzaludno dozivajući ime svoje
sestre. Zatim je poskakivanje prestalo i ponovo je ležala na tvrdoj
površini. Čuo se dugi, spori zvuk otkopčavanja rajsferšlusa, jedan od
zvukova koje je najnestrpljivije iščekivala u celom životu Željno je
udahnula svež vazduh i nagonski zatvorila oči pred jakom svetlošću.
Kad su joj se ženice prilagodile jarkoj svetlosti, prvo što je videla
bio je onaj bednik sa riđom bradom. Čulo se škljocanje opruge kada se
otvorio nož. Ponovo je sklopila oči kada je videla sečivo i počela da se
moli, čekajući nepodnošljivi bol koji je već jednom ranije osetila - čelik
koji joj prodire u telo.
Čuo se zvuk brzog i glatkog sečenja i ruke su joj bile slobodne.
Riđobradi je presekao traku kojom je bila vezana.
Elizabeta je otvorila.oči i nespretno se oslonila na noge. Nestabilno
je stajala u zgužvanoj crnoj vreći sa ručkama usred prostranog
podruma. Prostorija je bila puna sanduka od jelovine, od kojih je svaki
bio veličine kade za kupanje. Ali ona je bila zainteresovanija za dve
neotkopčane torbe koje su ležale pored nje.
„Pustite ih napolje!”, zatražila je.
Drugi otmičar otkopčao je prvu torbu. Mikaela je ležala sklupčana i
nepokretna. Pre nego što je iko mogao da je zaustavi, Elizabeta je
pritrčala Mikaeli, kleknula pored nje i dodirnula joj obraz. Bogu hvala,
bio je topao.
Podigla je pogled ka bradatom. „Oslobodi je. Molim te.”
Elizabeta je milovala Mikaelu po kosi dok je čovek rasecao traku.
Zatim je protrljala Mikaeline članke i šake kako bi krv procirkulisala.
Mikaela je disala sporo, previše sporo, ali odjednom je otvorila usta i
počela zagrcnuto da udiše. Zatreptala je i otvorila oči, pa odmah
začkiljila. Izustila je jedno slabašno: „Elizabeta.”
„Ovde sam, mila moja.”
„Jesmo li žive?”
„Bogu hvala, jesmo.” Okrenula se licem prema njihovim
otmičarima. „Pustite sveštenika napolje!”
Otkopčali su torbu oca Tramblea.
Njegovo dugačko telo bilo je presamićeno; bio je nepomičan, a
debele naočare visile su mu sa jednog uha. Elizabeta mu je prišla i
opipala mu lice. Bilo je hladno kao kamen. „Mikaela, možeš li da dođeš?
Potrebna mu je pomoć!”
Dok su muškarci nezainteresovano posmatrali, Mikaela je dopuzala
do torbe i opipala svešteniku puls. Prislonila mu je uho na grudi.
Potišteno je rekla: „Žao mi je, Elizabeta. Preminuo je. Eter. Ljudi koji
boluju od Marfanovog sindroma imaju slabo srce. Nije mogao to da
podnese.”
Elizabeta je ustala i uperila prstom u bradatog čoveka. „Gadovi!
Ubili ste ga!”, vrisnula je sa gnevom za koji nije ni znala da je u stanju
da oseti.
Čovek je slegnuo ramenima i jednostavno rekao svojim
saradnicima da odnesu telo. „Tamo su kreveti”, rekao je pokazujući na
tri uska ležaja pored jednog kamenog zida. Nisu bili namešteni, ali na
njima su bili složeni čaršavi, pokrivači i jastuci. „A iza onih zelenih
vrata je kupatilo. Donećemo vam hranu. Nema izlaza odavde, pa nema
razloga da pokušavate da pobegnete. Takođe treba da budete tihe, jer
nema nikog da vas čuje. U redu. Zdravo.”
„Šta ćete da uradite sa nama? Šta vi hoćete?”, pitala je Mikaela.
 Bradati se odmakao od njih i krenuo prema čvrstim drvenim
vratima. „Ja?”, rekao je. „Ja neću ništa. Moj posao je završen i sada idem
kući da spavam.”
Ljudi su otišli vukući telo oca Tramblea za sobom.
Čulo se grebanje kada su povukli rezu na vratima. Elizabeta je
pomogla Mikaeli da ode do jednog kreveta i da sedne na njega. Na stolu
su stajale flaše s vodom. Elizabeta otvori jednu, omirisa je i otpi gutljaj.
„Evo”, rekla je, pružajući je sestri. „Mislim da je u redu.”
Mikaela je ispila pola flaše u jednom dahu. Tek onda je Elizabeta
popustila i počela da plače. Mikaela je takođe plakala i njih dve se
zagrliše.
„Jadan čovek”, grcala je Elizabeta. „Taj jadni, jadni čovek. Nije
zaslužio da tako umre. Bez poslednjeg pomazanja. Bez ičega. Moram da
se molim za njega.”
„Uradi to”, reče Mikaela, trljajući svoje suzne oči. „Ja moram da
piškim.” Nesigurnim korakom otišla je do zelenih vrata. Elizabeta je
žurno izgovorila molitvu za dušu mladog sveštenika, pa zaključila da bi
bog želeo da se ona koncentriše na spašavanje Mikaele i sebe. Ustala je
i počela da istražuje.
Vrata zatvorena rezom nisu htela da se pomere. Nije izgledalo kao
da postoji ikakav drugi izlaz. Zidovi su bili hladni, od bledog krečnjaka,
a plafon visok i zasvođen. Bio je to star podrum, procenila je ona,
možda iz srednjeg veka. Sanduci su ukazivali da je bio namenjen za
skladište, a ne za prijem gostiju. Metalni okviri kreveta nisu bili u
skladu sa ovim mestom, doneti su za ovu priliku.
Mikaela se vratila, odmahujući glavom.
„Kakve su instalacije?”, upitala je Elizabeta.
„Vodokotlić radi.”
„Ima li prozora?”
„Ne.” Mikaela je i sama povukla vrata. „Mislim da smo u velikoj
nevolji.”
„Koliko je sati?”
Mikaela je pogledala na sat. „Tek je prošlo sedam. Ujutro,
pretpostavljam, ali možda smo propustile ceo jedan dan.”
„Sumnjam”, reče Elizabeta. „Šta misliš kojim jezikom su govorili?”
„Zvučao je slovenski.”
„Ako smo putovale cele noći, mogle bismo da budemo u Nemačkoj,
Austriji, Švajcarskoj ili Sloveniji.”
„Tvoj mozak radi bolje od mog”, odgovori Mikaela. „Verovatno si
dobila manje etera.”
„Verovatno.”
Elizabeta i sama ode u kupatilo. Bilo je veličine nužnika, samo sa
ve-ce šoljom i lavaboom, bez prozora. Zidovi su bili od istog žućkastog
krečnjaka.
Kada je izašla, počela je da namešta svoj krevet.
„Dobro se prilagođavaš zatočeništvu”, reče Mikaela.
„Trebalo bi da se malo odmorimo. Bog zna šta nas tek čeka.”
Mikaela je neodlučno počela da namešta čaršave na svoj tanki
dušek i zateže ih. „Zašto nas nisu ubili?” odjednom je upitala.
„Ne znam.” Elizabeta je ponovo počela da se osvrće po podrumskoj
prostoriji. „Možda im treba nešto od mene.”
Mikaela je rasprostrla pokrivač i namestila ga. Udarila je po
ulegnutom jastuku. „Kreveti su grozni.” Ponovo je sela, izula cipele i
protrljala stopala.
„Uz božju volju, nećemo dugo biti ovde.” Elizabeta je odšetala do
gomile sanduka naslaganih visoko uz jedan zid. Sanduci su bih
neobeleženi. Pokucala je po jednom; tupi zvuk ukazivao joj je da je pun.
Budući da su sanduci bili poredani u nekoliko redova i nisu bili
potpuno istih dimenzija, formirali su nepravilne stepenice do plafona.
Elizabeta je zadigla odoru i počela da se penje.
„Šta radiš?”, upita je Mikaela. „Pašćeš!”
„Biću ja dobro. Hoću da vidim mogu li da otvorim jedan.”
„Zašto?”
„Iz radoznalosti.”
„Mislila sam da si rekla da bi trebalo da se odmorimo.”
„Dolazim za minut.”
Elizabeta se popela na vrh i stala na jedan sanduk na nekih četiri
metra iznad poda.
„Ups!”
Sanduk se pomerio za nekoliko centimetara.
„Silazi dole!”, reče Mikaela.
„Ne, u redu je - čini mi se. Biću oprezna.”
Elizabeti nije bilo zgodno da pokuša da otvori sanduk na kome je
stajala, pa je prešla na onaj bliži zidu. Kleknula je i pregledala poklopac.
Izgledao je teško i bio je čvrsto uklopljen, ali nije bio zakucan ili
ušrafljen. Povukla je ivicu i ona je malo popustila.
Šta će u njemu pronaći? Drogu? Oružje?
Napućila je usne. Ona nije mislila tako.
 Upotrebivši svu snagu, uspela je da podigne poklopac za nekoliko
centimetara, taman dovoljno da ispod njega podvuče vrhove prstiju.
Povukla je naviše i poklopac se otvorio dovoljno da može dobro
pogledati unutra.
Mikaela je ponovo ustala i spustila ruke na kukove. „Dakle, šta je to,
šta vidiš?”
Svetlost je bila slaba, ali Elizabeta je mogla da razazna sadržaj
sanduka.
Na neki način, nije bila iznenađena onim što je videla.
Sanduk je bio napunjen crvenom zemljom i ljudskim kostima.
Unutra su bila dva cela kostura, možda i tri. Onaj na vrhu imao je
jasno izražen rep dužine njene ruke. A lice - prepoznala je njegov izraz
kao da urla. Lako je spazila zlatni privezak u grudnom košu, jer se
svetlost presijavala na njemu. Bio je sav izrezbaren zvezdanim
znacima, istim onim prstenom Zodijaka sa freske i iz Faustovog
magičnog kruga.
Ko si ti? Pomisli Elizabeta zureći u lice puno besa.
Držala je poklopac jednom rukom i posegnula unutra drugom, ne
obraćajući pažnju na zlatni disk i umesto toga dohvatajući manji
srebrni predmet među kostima prstiju. Izvukla ga je. Lep mali medaljon
sa Hristovim monogramom.
„Šta je to?”, doviknula je Mikaela. „Šta si našla?”
„To su oni”, rekla je Elizabeta. „Kosturi iz Katakombi Svetog
Kalista.”
 Dvadeset šest

Rim, leta gospodnjeg 68.

U tridesetoj godini, punačak i proćelav, Neron više ni najmanje nije

ličio na svoju sveprisutnu sliku sa kipova i kovanica. Godine koje
su prošle od velikog požara uzele su svoj danak.
U onim satima u toku dana kada je bio trezan, ponašao se
opsesivno i naporno radio na svim detaljima u izgradnji njegove Zlatne
kuće. Domus Aurea nije bila toliko palata koliko objava. Ogromni
komad spaljenog dela Rima sada je bio njegov i on je mogao da oblikuje
to zemljište po sopstvenoj volji u svoju zlatnu sliku. Kada to bude
završeno, zapanjeni posetilac naći će se pred pogledom na otvoren
seoski predeo sa šumama, pašnjacima, egzotičnim životinjama i
veličanstvenim građevinama podignutim oko jezera, a sve to smešteno
je u dolini okruženoj brdima.
Glavni stambeni kompleks zasenjivao je vid, jer je njegova trista
šezdeset metara duga južna fasada bila tako izgrađena da je njena
pozlaćena površina hvatala i odbijala sjaj sunca celog dana. Ulazni hol
bio je dovoljno visok da u sebe primi divovski prikaz Nerona, najveći
kip u Rimu. Unutra je bila sala za bankete sa svodovima izrezbarenim
od slonovače i pločama koje su robovi mogli da otvore kako bi zasule
careve goste pljuskom cvetnih latica. Bilo je česmi za prskanje gostiju
parfemima. Glavna sala za bankete bila je kružnog oblika i postavljena
na obrtnu platformu koju su robovi polako okretali celog dana i noći
kako bi oponašali Zemlju koja se kreće preko neba. Njegova topla
kupatila imala su snabdevanje morskom i sumpornom vodom.
Izgradnja palate veoma je obogatila skupinu lemurskih udruženja,
ali je ispraznila trezore imperije. Ali Neron je osećao da to u celosti
zaslužuje. Kada građevina bude osveštana i posvećena bogovima, reći
će da najzad može da živi kao ljudsko biće.
 Dok je prelazio iz jedne raskošne sobe u drugu i iz jedne
razuzdanosti u neku novu, carstvo je stenjalo pod njegovom bezočnom
vladavinom. Rimski državnik Gaj Kalpumije Pizon pokušao je da ga
svrgne sa vlasti godinu dana posle velikog požara, pre nego što je
Neron načuo za celu stvar i pobio mnoštvo zaverenika i sve njihove
srodnike. Sledeće godine izbila je jevrejska pobuna u Judeji, koja je
zahtevala da Neron preklinje svog visoko cenjenog generala
Vespazijana da se vrati iz penzije.
Preterana cena Domus Auree i drugih rimskih građevinskih
projekata i ogromni troškovi održavanja poretka u njegovom veoma
razvučenom carstvu naterali su Nerona da pokuša sa ceđenjem više
poreza iz provincija.
„Donesi mi još novca!”, uvek je vikao na Tigelina koji ga je služio što
je bolje mogao, odvajajući svoj lični udeo od svake transakcije. On se
navikao na Neronove rastuće zahteve. Još novca, još hrane, još vina, još
spektakla, još orgija, još krvi - naročito hrišćanske krvi.
Ništa od toga ni najmanje nije smetalo Tigelinu, ali on i vodeće
lemurske porodice počeli su da brinu zbog gubitka kontrole u kojoj su
uživali još od vremena Kaligule. Kako su samo želeli da je Balbil i dalje
među živima, da pročita zvezdane tabele i kaže im šta treba da se radi.
Nova i ozbiljna pretnja pojavila se u liku Gaja Julija Vindeksa,
porezima opterećenog guvernera Lungdunumske Galije10, i Gal je
krenuo u otvorenu pobunu. Istina, Neronove legije porazile su
Vindeksa u krvavoj bici kod Vesontonija, ali daleko od toga da nastave
da se bore za Nerona, pobednički pretorijanci odmah su predložili svog
zapovednika Verginija za novog imperatora. On je odbio da učestvuje u
izdaji, ali podrška je rasla po celom carstvu da Galba11 preotme vlast od
debelog, zaluđenog svirača lire iz Zlatne kuče.
Ipak, kad god bi zapao u nevolju u tim burnim i teškim vremenima,
Neron je uvek mogao da nađe izlaz u krčagu vina i utehu u naručju
Sporusa.
U leto 65. Neron, koji nije imao predstavu šta je to žaljenje ili
kajanje, izvršio je jedan čin koji bi svakako povukao da je mogao. U
pijanom besu izazvanom nečim čega sutradan nije mogao čak ni da se
seti, nogama je do smrti izgazio suprugu Popeju Sabinu i njeno
nerođeno dete. Kada se sledećeg jutra probudio, jedak i mamuran, i
video njen izmoždeni leš na mermernom podu i njenu krv na svojim
rukama i nogama, počeo je da jeca kao dete.
On je ubio rođenu majku, silovao vestalsku devicu, izvršio bezbroj
neizrecivih zlodela, ali nijedno od njih nikada ga nije pogodilo kao
ubistvo Popeje. Kada nje više nije bilo, shvatio je da mu užasno
nedostaje. Pritiskala ga je praznina i on je pokušao da je ispuni što je
brže mogao. Svaki put kada bi čuo za ženu koja liči na Popeju, naredio
bi da mu je dovedu i, ako bi sličnost bila dovoljno velika, zadržao bi je
kao konkubinu. Ali niko nije mogao da ispuni njegova očekivanja kao
dečak, oslobođeni rob po imenu Sporus, koji je neprirodno ličio na nju.
Neron ga je odmah uzeo sebi i nagradio ga kastracijom da zapečati
ugovor.
Kada su mu rane zacelile, Neron mu je stavio periku, obukao tuniku
i namestio da izgleda kao Popeja, pa se oženio njime uz zvaničnu
ceremoniju na kojoj je Tigelin začepio sebi nos i doveo mu „nevestu”.
Neron ga je svake noći vodio u svoj krevet i govorio mu da će mu
prerezati grkljan ako ikada samo zucne o njegovom repu. I mada su se
glasine o tome širile po celom gradu, Neron je neprekidno gnjavio
grčke hirurge da pronađu neki način da pretvore evnuha u pravu ženu
kako bi mogao da ga poljubi u lice dok bludniče.
U junu su vrtovi Domus Auree bili najmirisniji, ali jedini koji su to
naizgled primećivali bili su robovi koji su održavali cvetne leje i stabla
voća. Neron i njegov dvor bili su zauzeti vestima o izdajniku Galbi koji
je vodio svoje legije prema Italiji dok su letnje vrućine počinjale da
pritiskaju.
Neron je nakratko uživao u Vindeksovom porazu nekoliko nedelja
ranije, najviše zbog toga što je Čuo da ga je galski guverner nazvao
lošim sviračem lire, ali Galba je preuzeo baklju pobune i sa svojim
galijama se ustremio ka Italiji. Dvor nije bio ni najmanje umiren kada je
Neron objavio svoj ludi plan za gušenje pobune: on će otputovati pred
nadolazeće legije sa kolima punim pozorišnih rekvizita i vodenih
orgulja12, praćen konkubinama koje će nositi muške frizure i biti
odevene kao amazonske ratnice. Kada sretne Galbu, isprva neće raditi
ništa drugo nego jecati. Zatim će, nateravši pobunjenike na kajanje, za
njih izvesti veličanstven nastup sa pesmama o pobedi koje je sam
komponovao.
Jednog dana, posle spuštanja mraka u Domus Aureu stigao je
glasnik sa porukom za Tigelina. On ju je pročitao i odmahnuo glavom.
Došlo je vreme da ode. Očekivao je ovakve vesti i njegovi robovi već su
odneli sve iz njegove vile i napunili stvarima kola i taljige. General
Turpilijan, poslednji od lojalista koji je zapovedao snagama odbrane
protiv Galbe, promenio je stranu. Tigelin nije imao želju da umre za
Nerona i, uprkos bogatstvima koja mu je ovaj obezbedio tokom godina,
i dalje je osećao gorak ukus u ustima zbog toga što mu je Neron spalio
njegovu dragocenu Baziliku Emiliju. Ne, on će se povući na imanje u
Sinuesi i pritajiti se tamo među drugim lemurskim porodicama. Oni će
pronaći izlaz iz ovoga. Uvek su ga pronalazili.
„Šta je bilo?”, Neron je pijano upitao Tigelina kada je ušao u salu za
bankete.
„Poruka sa bojnog polja.”
Neron je rukom obgrlio Sporusa i usput oborio dragoceni stakleni
pehar. „Pa, onda mi reci šta u njoj piše! Zauzet sam, zar ne vidiš?”
„Turpilijan je prešao Galbi.”
Neron se teturavo uspravio na noge. Njegov sekretar Epafirodit
pritrčao je da ga pridrži.
„Šta da radimo?”, upitao je Neron zapovednim tonom.
Tigelin je na trenutak razmislio i, pre nego što se udaljio odsečnim
korakom, izrecitovao je stih iz „Enejide” kao zajedljivi i podsmešljivi
oproštajni pozdrav. „Da li je tako žalosno umreti?”
Neron je frfljao i zaplitao jezikom dok su njegovi dvorani bežali, a
sala za bankete se praznila. Uspeo je da se pribere dovoljno da
prokrklja nekoliko naređenja onima koji su ostali. Hteo je da se u Ostiji
spremi flota koja će ga odvesti u Aleksandriju. U međuvremenu će otići
iz Zlatne kuće još iste noći. Ona je bila prevelika da se brani svaki ulaz i
u njoj se osećao ranjivo. Zidovima okruženi Servilijevi vrtovi sa druge
strane Tibra bili su bezbedniji. Neron je obasipao zlatom svakog od
svojih pretorijanaca i pripadnika germanskih kohorti ko je bio
spreman da pobegne sa njim, ali većina njih je odmah dezertirala.
„Gde je Sporus?”, zvocao je Epafroditu. „Dovedi mi ga!”
Epafrodit ga je našao u kuhinjama kako razgovara sa čovekom na
zadnjim vratima koja su vodila u vrtove, čovek je zatim nestao u noći.
„Ko je to bio?”, upitao je Epafrodit.
„Samo prijatelj”, ćudljivo je odgovorio Sporus.
„Ti treba da budeš na usluzi samo jednom čoveku, bedniče”,
odsečno je rekao Epafrodit, „i on ti zapoveda.”
Dok su Neron i njegova malobrojna svita prelazili Tibar, većina
članova senata odmarširala je u kasarnu pretorijanaca, proglasila
Nerona za državnog neprijatelja i dala svoju podršku Galbi. Neronovim
germanskim kohortama naređeno je da se povuku.
Prošla je ponoć kada su Neron i Sporus najzad legli da prenoće u
Neronovoj odaji u Servilijevim vrtovima.
 Neron se odjednom uspravio u krevetu.
„Zar ne možeš da spavaš?”, umorno ga je upitao Sporus.
„Nešto nije u redu”, izjavio je Neron, skačući na noge i dozivajući
Epafrodita. On je potvrdio Neronove strahove. Carska garda se razišla.
Neron je histerično odjurio iz vile na obalu reke i, kada je izgledalo
da bi mogao da se baci u tamnu vodu, jedan od nekolicine njegovih
preostalih prijatelja, oslobođeni rob Faon, predložio je da pobegnu u
njegovu vilu nekoliko kilometara severnije. Našli su neke konje i
Epafrodit je zaogrnuo Nerona starim ogrtačem i stavio mu seljački
šešir, pošto ih je put vodio tačno pored kasarne pretorijanaca. Njegova
poslednja pratnja bila je zaista mala: Faon, Epafrodit i Sporus.
To je bilo mučno poslednje putovanje za cara. Držao je maramicu
preko lica da se sakrije dok su išli prometnim putem. Kada su prošli
pored nekog seljaka i njegove mazge, Neronov konj se propeo, što ga je
primoralo da upotrebi obe ruke kako bi obuzdao životinju. Kada je
spustio maramicu, seljak, koji je nekada bio vojnik, prepoznade Nerona
i povika: „Živeo, cezare! Kako oni mogu da te proglase neprijateljem
države?”
Neron ništa ne reče i odjaha dalje.
Došli su do Faonove vile, gđe je Neron pao na ležaj. „Šta se radi sa
neprijateljima države?”, upitao je.
„Kazna potiče iz prastarih vremena”, žalosno je rekao Faon,
preturajući po kući u potrazi za flašom vina.
„A koja je to kazna?”, vrisnuo je Neron.
„To je ponižavajuća sudbina, cezare”, obavestio ga je Epafrodit.
„Dželati skinu svoju žrtvu, pritisnu joj glavu drvenim rašljama i zatim je
motkama tuku do smrti.”
Nero je počeo da cvili.
Približavao se konjski topot.
Neron se uspaničio, dograbio bodež i prineo ga grlu, ali ga je zatim
ispustio iz mlitave ruke da zazveči na podu.
„Zar mi niko neće pomoći?”, preklinjao je.
Epafrodit je podigao bodež i ponovo ga prineo Neronovom grlu,
vrhom tek bocnuvši mekano ružičasto meso.
„Pobrinite se da moje telo bude spaljeno”, procvileo je Neron. „Neću
da iko vidi šta sam.”
„Da, cezare”, odgovorio je Epafrodit.
Neron je pogledao fresku na Faonovom plafonu. Na njoj je bila
prikazana žena koja je sedela i svirala liru. „Kakav veliki umetnik umire
sa mnom”, prošaputao je.
„Ja ne mogu to da uradim”, rekao je Epafrodit dok mu se ruka
kolebala.
Sporus se vrzmao tik iza njega. Dečak, koga su uhvatili i kastrirali i
zatim godinama zlostavljali, uhvatio je dršku bodeža.
„Ja mogu”, rekao je, zarivajući oštricu Neronu u vrat tako da je ušla
sa jedne, a izašla na drugu stranu.
I dok je Epafrodit otupelo klečao pored tela svog gospodara, Sporus
se okrenuo i izašao iz odaje sam, prevrćući prstima u džepu medaljon
koji mu je dao čovek u cvetnom vrtu.
Bio je to simbol Hristovog monograma, veoma lep i izrezbaren u
zlatu.
„Ja sam sada hrišćanin”, glasno je rekao Sporus. „I oslobodio sam
Rim ovog čudovišta.”

London, 1593.

Bio je to neuobičajeno topao maj i u Krčmi „Mermejd” bilo je

nepodnošljivo vruće. Krčma je zaudarala na ustajalo i sveže pivo, staru
i novu mokraću i mučna isparenja znoja.
Marlou je bio mrtav umoran i silno ozlojeđen što nije mogao da se
napije onoliko brzo koliko je želeo. Sedeo je za dugačkim pretrpanim
stolom i besneo na gazdu zbog razvodnjenog piva, ali zdepasti
ugostitelj nije obraćao pažnju na njega i jednostavno ga je puštao da
ključa od gneva.
„Preneću svoj posao negde drugde”, povikao je nikom neodređeno.
„Pivo je bolje u Holandiji.”
On je dobro znao holandsko pivo.
Proveo je veliki deo prošle godine u smrdljivom lučkom gradu
Volsingenu baveći se dvostrukim i trostrukim igrama u kojima je
postao toliko vešt. Volsingam je bio mrtav, sada već blizu tri godine, i
Marlou je imao novog gazdu, Roberta Sesila, koji je nastavio da igra na
kartu svog oca, lorda Berglija, i njegovih veza sa kraljicom. Sesil se
uspešno ubacio na Volsingamovo mesto državnog sekretara i šefa
špijuna. Robert Poli, Sesilov odani ulizica koji je svojevoljno ulazio u
prljave zatvore i izlazio iz njih kako bi očuvao svoju masku simpatizera
katolika, zadužen je da upravlja svim agentima njenog veličanstva u
Niskim zemljama.
 Marlou je često smatrao svoje tajne aktivnosti nevažnim i tričavim,
ali su dobro plaćane - bolje nego u pozorištu - i ostavljale su mu
vremena da piše komade kako bi unapredio plan kome se divio:
uvođenje haosa, zbunjenosti i nereda. Bergli je bio onemoćao i neće još
dugo biti na ovom svetu. Ostareli Džon Di postao je ćaknut i kraljica ga
je poslala u penziju kao upravnika Hristovog koledža u Mančesteru.
Robert Sesil bio je spreman da postane najmoćniji lemur u Engleskoj, a
Marlou je bio njegov čovek. Držeći se za njegove skutove, uspeće se do
novih visina slave, bogatstva i moći. Osećao je da je to sasvim zaslužio;
on je ispunio svoje obaveze.
Živeo je u smrdljivoj sobi u lučkom gradu Volsingenu, pio
holandsko pivo u gostionicama i krčmama, skupljao informacije,
izdajući se za pristalicu katolika, po danu falsifikovao novac sa grupom
zaverenika i nalazio vremena da piše po nekoliko sati tokom većine
noći.
A posle njegovog trijumfa sa „Faustom”, svaki od novih komada bio
je dobro prihvaćen. „Jevrejin sa Malte” bio je sledeći, a zatim istorijska
drama „Edvard II”, pa „Heroj i Leandar” i konačno „Pariški masakr” koji
su Pembrokovi ljudi izveli pre nekoliko meseci.
Nikada zadovoljan i uvek preduzetan, Marlou je nalazio mnogo toga
što ga je iritiralo. Živeo je kao prosjak u poređenju sa nekim kao što je
Sesil. Oni su bili istog roda, sa istim obrazovanjem, slične inteligencije,
ali Sesil je imao Berglija za oca, a Marlouov otac bio je obućar. A sa
književne strane, sada je imao zastrašujućeg takmaca. Mladi pisac i
glumac iz Stratforda na Ejvonu uleteo je na londonsku scenu sa
komadom nazvanim „Henri VI” koji je premijerno izveden prošle
godine uz zapanjujući finansijski uspeh. Vilijam Šekspir je takođe živeo
u Šordiču. Često su se viđali u Rouz teatru i lokalnim gostionicama gde
su se oprezno zaobilazili kao dva jelena spremna da jurnu jedan na
drugog i sudare se rogovima.
Jedino pravo zadovoljstvo u Marlouovom životu bio je Tomas Kid,
njegova velika ljubav, kog je ubedio da dele sobu u Norton Folgejtu.
Povikao je da mu donesu još jednu kriglu piva, insistirajući da mu je
natoče iz novog bureta, pa otišao da isprazni bešiku u jarku iza krčme.
Tu je, u tami, kao što mu je bila navika, bio i Robert Poli.
„Poli!”, Marlou je povikao videvši njegov crni obris. „Jesi li to ti? Da
li ikada izlaziš na svetlost? Ti si kao senka Hada, vrebaš, vrebaš, uvek
vrebaš.”
„Pokazaću se ja ne svetlosti još kako, ako mi platiš piće”, reče Poli.
 „Odlično. Onda dođi i budi moj mračni sadrug.”

Poli je došao pravo iz privatnih odaja Roberta Sesila. To su nekada bile

Volsingamove prostorije, ali ih je Sesil ukrasio boljim slikama i
tapiserijama, lepšim srebrom i posuđem. Takođe je popravio
sopstveno držanje tako što je uvežbao spor, kraljevski korak, naručivao
najbolju odeću i opsesivno doterivao šiljatu bradu i gustu unazad
začešljanu kosu.
„Šta imaš da prijaviš, Poli?”, pitao ga je Sesil.
„Uradio sam kao što si naložio i pažljivo sam motrio na Marloua.”
„I kako se drži naš talentovani prijatelj?”
„Njegove nesmotrenosti narastaju.”
„Kako to?”
„Sada deli postelju sa Tomasom Kidom. Otvoreno.”
„Stvarno?”
„Bilo je nekih glasina o Tomasu Kidu koje su mi preneli naši ljudi u
Rimu.”
„Kakvih glasina?”
„Pričalo se da on radi za Crkvu. Papa je dao zadatak svojim ljudima
da pronađu lemure i iskorene nas.”
„A ti kažeš da je Kid njihov špijun?”
„Kažem.”
Sesil je uzdahnuo. „Marlou je lako mogao da nađe zadovoljstvo
među sopstvenom vrstom.”
„On je sklon uništavanju samog sebe”, rekao je Poli.
„Onda moramo da mu pomognemo”, odgovorio je Sesil. „Ali to se
mora uraditi pažljivo. Kraljici se dopadaju njegovi komadi. Ipak, čujem
da je ovaj novi čovek, Šekspir, mada nije jedan od nas, bolji pisac
pozorišnih komada. Kraljici će pažnju uskoro privući drugi bard.”

Marlou je nasuo jako piće iz flaše u Polijev krčag. Sedeli su za malim

izdvojenim stolom. „Čime se baviš ovih dana, Poli?”
„Razvijaju se neki planovi”, zagonetno je rekao onaj drugi.
„Smrdljivi vetrovi duvaju iz Flandrije. Sesil smera da nas uskoro pošalje
tamo.”
„Hoće li dobro platiti?”, progunđao je Marlou.
„Kaže da će platiti izuzetno dobro. Stvar je ozbiljna i, ako bude
izvedena besprekorno, Sesil je ubeđen da će to ojačati njegov položaj
kod kraljice. Nadalje, ovaj poduhvat sve nas može učiniti bogatim.”
„Reci mi više o tome”, rekao je Marlou, odjednom zainteresovan.
„Za otprilike dve nedelje plan će biti zreo za otkrivanje. Kada Sesil
javi, sastaćemo se u kući udovice Bul u Deptfordu.”
„Obavesti me”, rekao je Marlou. „Tamo sam obavio dosta poslova i
to mesto poseduje dodatnu prednost. Gospođa Bul je izvrsna kuvarica.”
Marlou je znao da se sprema nevolja kada je nedelju dana kasnije na
zid londonske crkve u koju su dolazili holandski protestanti zalepljeno
pismo puno otrova. Bila je to kleveta u prostim stihovima namerena da
podstakne nasilje rulje protiv tih doseljenika i njihovih mnogobrojnih
nepočinstava. U toj poslanici navođeni su stihovi iz „Jevreja sa malte” i
„Pariškog masakra”, i bila je provokativno potpisana sa Tamerlan.
Marlou nije napisao to pismo, ali opšta pretpostavka na dvoru bila
je da jeste.
Na Marlouov užas, kraljevski poverenici pod Sesilovom komandom
uhapsili su Tomasa Kida i on je, izložen nemilosrdnom mučenju u
zatvoru Brajdvel, posvedočio da je Marlou sastavio pismo.
Kraljica je obaveštena o svemu i kraljevski savet, u kome su sedeli
Bergli i Sesil, izdao je nalog za hapšenje Marloua.
Odvukli su ga u Brajdvel, ali su se prema njemu odnosili prilično
blago i nisu ga ispitivali Za dva dana došao je Poli da plati kauciju za
njegovo puštanje.
„Zašto se ovo dešava, Poli?”, ljutito je pitao Marlou kada su izašli
napolje na ulicu. „Ti i Sesil znate da ja nemam nikakve veze sa tim
holandskim pismom.”
„Neko ti je podmetnuo”, rekao je Poli, odmahujući glavom. „Hajde
da nađemo neku krčmu.”
„Neka krčme idu dođavola! Šta se desilo sa Kidom?”
„Zadržan je u zatvoru. Ti si verovatno bio blizak sa njim u poslednje
vreme. Rekao je da si ti krivac.”
„Izložen mučenju?”
„Pretpostavljam”, rekao je Poli. „Bar tebe nisu ni takli. Sesil se
pobrinuo za to.”
„Da zaštiti mene ili činjenicu o postojanju donjeg dela mog tela?”,
šapnuo je Marlou.
„I jedno i drugo, siguran sam.”
Marlou je odjednom stao u mestu. „Znam ko je ovo uradio, Poli!
Tako mi neba, znam!”
Poli je malo odstupio, kao da očekuje udarac.
 „Siguran sam da je to bio Vil Šekspir, taj zavidljivi crv, taj bednik
koji se pravi da je dramski pisac.”
Poli se osmehnuo, jer je on sam napisao pismo i bio prilično
ponosan na to svoje dostignuće. „Siguran sam da si u pravu. Pre nego
što odeš u Flandriju, trebalo bi da ubiješ gada.”

Udovica Bul je u jednoj od soba na spratu poslužila dobar obrok: pravu

gozbu od volovskog jezika, jagnjetine, utovljenog petla i srnetine.
Marlou je imao neuobičajeno slab apetit. Gubio je želju za jelom sve
od onog slučaja sa holandskim pismom, a pored toga je morao
svakodnevno podnositi poniženje da javlja o svom kretanju
kraljevskom savetu dok su njegovi članovi nastavljali istragu.
Poli je jeo s apetitom kao i druga dvojica ljudi, Nikolas Skers i
Ingram Frajzer, dvojica lemurskih siledžija i prevaranata koje je Marlou
dobro poznavao. Ipak, to što su bili njegovog soja nije značilo da mu se
moraju dopadati. Nije imao problem sa ubicama, ali nije imao
strpljenja za one nekulturne.
Marlou se malo vrpoljio, pa ispio svoje vino. „Šta je sa Flandrijom?”
upitao je.
Poli je progovorio ustima punim mesa. „Španski kralj Filip sprema
trupe za invaziju.”
„Već je izgubio jednu armadu protiv Elizabete”, primetio je Marlou.
„Jedva čeka da se još jednom sukobi sa damom?”
„Izgleda da je tako”, odgovorio je Poli.
„Pa, jedva čekam da idem”, rekao je Marlou. „Možeš li da kažeš
Sesilu da izda naređenje i pusti me da odem sa ovih prokletih obala?”
„On priprema teren”, objasnio mu je Poli.
„A šta je sa vama dvojicom?”, Marlou pokaza nožem prema Skersu i
Frajzeru. „Idete li i vi u Flandriju?”
Ljudi pogledaše u Polija koji im klimnu glavom.
Frajzer ustade. „Da li ti to upireš nož u mene?”, promuklo je upitao.
Marlou zakoluta očima. „Pa šta s tim?”
„Niko ne upire nož u mene.”
„Očigledno grešiš”, sarkastično primeti Marlou. „Ja sam to upravo
uradio. Možda sam te zamenio za debeli volovski beli bubreg, spreman
za ražanj.”
Odjednom se u Frajzerovoj ruci našao bodež.
Marlou nikada u životu nije ustuknuo od borbe i sada su sve
njegove nakupljene frustracije spremno izbile na površinu. Bio je vešt
borac i ovaj žilavi ološ izvući će deblji kraj. Marlouov nož za sečenje
hrane nije bio naročito dug ni oštar, ali poslužiće.
Krenuo je da ustane.
Ali odjednom su se ruke obavile oko njegovih grudi i ramena i
pritisnule ga na stolicu.
Nikolas Skers prišunjao se iza njega i držao ga tako da ne može da
se pomeri.
Grajzer je brzo obilazio oko stola.
Marlou je čuo kako Poli kaže: „Uradi to!”
Video je kako je bodež sevnuo prema njegovom oku.
On neće vikati i neće preklinjati.
Kao Faust koga samo što nisu odvukli u pakao, Marlou je smatrao
da je već sklopio svoj dogovor.

Trojica ljudi stajali su iznad Marloua, čekajući da njegovo telo prestane

da se grči i da se najzad umiri. Krv je prestala da mu šiklja iz oka i sada
je samo curila.
„To je to” rekao je Skers. „Obavljeno je.”
„Dajte da podelimo novac”, zatražio je Frajzer.
Poli je zagunđao i skinuo kesu s novcem sa opasača. Bila je teška od
zlata.
„Na jednake delove?”, upitao je Skers.
„Naravno”, rekao je Poli.

Kasnije je u svojim odajama Sesil pitao Polija: „Kako je umro?”

„Umro je valjano. Prava lemurska smrt. Nasilna. Brza. Tiha.”
„Pa, onda je to završeno. Kraljica će uskoro biti zadovoljna što je
mrtav. Ja sam već zadovoljan što je mrtav. Pobrini se da niko ne
pregleda telo osim rane na njegovoj glavi. Sahrani ga u neobeležen
grob. Postaraj se i da Kid umre. Neka Marlouovo zaveštanje budu
njegove drame i njegove šifre, a ne njegov rep. Živeli lemuri, kažem ja.
Živeo Marlou.”
 Dvadeset sedam

E lizabetu je probudila škripa vrata. Pozvala je sestru i obe su zbacile

prekrivače sa sebe.
Prvo je na vrata ušla prava planina od čoveka u crnom odelu. Drugi
je bio manji, stariji, zgodan i elegantan u tesnom plavom džemperu od
kašmira, tamnim pantalonama i u mokasinama sa resicama na
nogama.
„Izvinjavam se što vas budim”, rekao je stariji čovek na engleskom
sa jakim akcentom. „Znam da ste neudobno provele noć, ali nisam
želeo da prespavate veliki dan.”
Elizabeta je ustala, ispravila odoru i obula cipele.
„Ko si ti?”, upitala je.
Čovek je ignorisao njeno pitanje.
Mikaela je stajala, nameštajući bluzu. „Moja sestra pitala te je ko si,
idiote. Poželećeš da se nisi kačio sa nama.”
Mulej je izvukao veliki pištolj ispod sakoa i opsovao je.
„Debeli ljudi sa malom kitom vole da prete ženama”, zareža
Mikaela. „Mikaela, molim te”, molećivo će Elizabeta. „Nemoj da
pogoršavaš situaciju.”
Stariji čovek se nasmeja. „Skloni pištolj, Muleju. Nema potrebe za
tim. Ja se zovem Krek. Damjan Krek”
Krek. Da li bi ovo mogao da bude K?
„Gde smo mi?”, upita Elizabeta.
„U Sloveniji”, odgovori Krek. „Ti si u mojoj kući. Pođi sa mnom
gore.”
„Šta je sa Mikaelom?”
„Ona će biti dobro. Ti i ja moramo da raspravimo neke stvari. I
takođe moramo malo da gledamo televiziju.”
„Televiziju?”
„Čitav svet gleda Vatikan i mi takođe moramo da gledamo”, reče
Krek. „Konklava samo što nije počela.”

Caco nije želeo da spava, ali njegovo telo se isključilo od uzrujanosti i

iscrpljenosti dok je sunce izlazilo iznad Tibra. Kada se probudio, bilo je
deset sati i stan je bio tih. Ljut na sebe, skočio je sa sofe i pojurio u
sobu svojih sestara u uzaludnoj nadi da su se tiho uvukle unutra dok je
on spavao.
Kao što se i plašio, soba je bila prazna.
Provirio je u očevu sobu. Karlo je spavao na svom krevetu, potpuno
obučen. Caco ga je ostavio na miru.
Ponovo je pozvao Artura. Čovek je zvučao promuklo i bunovno kao i
on sam. „Nešto novo?”, upitao je.
Nije bilo ničeg novog.
Caco je proveo tešku noć obilazeći komšije, zovući odeljenja hitne
pomoći, zovući sestru Marilenu, vozeći se do Mikaelinog stana,
hodajući po okolnim ulicama. Baš pre nego što je odlučio da sačeka
svitanje, ostavio je ljutitu poruku inspektoru Leoneu na glasovnoj pošti
da njegove sestre nisu došle kući i pitao ga na koji način neko treba da
nestane da bi policija započela istragu za nestalom osobom.
Caco je razmakao zavese u dnevnom boravku i pustio svetlost
sunca. Koračao je ukrug. Psovao je. Nije znao šta će sa sobom. Uzeo je
jaknu. Izaći će malo na svež vazduh i da popije kafu.
U kafeu je za šankom uzeo svoju kafu i otišao za sto u izlogu. Kada
je seo, postao je svestan nečeg krutog u unutrašnjem džepu. Gurnuo je
ruku unutra i izvadio presavijene papire.
Bilo je tu dvadeset stranica sa odštampanim brojevima, nekoliko
godina zabeleženih odlaznih poziva iz kuće Bruna Otingera. Caco je
srknuo espreso, prelistao stranice pa zastao, mrmljajući sebi u bradu
nešto o traćenju vremena. Pogledao je kroz prozor, nadajući se da će
videti kako ispred njega promiče crna odora kaluđerice.
Ponovo je pogledao u odštampane stranice. Na velikoj većini bili su
brojevi u Nemačkoj, uglavnom lokalni u Ulmu. Uzeo je telefon i ukucao
najčešće pozivani broj sa liste. Odgovorila mu je operaterka na
univerzitetu u Ulmu; prekinuo je vezu ne rekavši ni reči.
Negde na stranicama bio je broj sa pozivnim kodom koji nije
prepoznao - 386. Pozvao je taj broj. Javio se muški glas. „Da? 929295.”
Caco je prvo pokušao na italijanskom. „Halo, sa kim razgovaram
molim vas?”
„Kaj?”
 Prešao je na engleski i ponovio pitanje.
Glas je odgovorio na engleskom. „Ovo je privatni broj. Koga
pokušavate da dobijete?”
„Ja sam prijatelj Bruna Otingera”, reče Caco.
Usledilo je ćutanje i prigušen zvuk kao da je neko stavio ruku preko
mikrofona. Ponovo se začuo onaj glas. „Ne mogu da vam pomognem.”
Veza se prekinula.
Caco je umorno protrljao oči i napomenuo sebi da proveri pozivni
broj 386. Počeo je da presavija listove.
Nešto mu je privuklo pogled i stao je u pola pokreta. Ispravio je
stranice i zagledao se u njih. Jedan broj se isticao između ostalih.
Bio je u Italiji - pozivni broj Vatikana.
Ukucao je broj što je brže mogao. Neka žena se javila na
italijanskom, ali sa nemačkim naglaskom: „Pronto.”
Caco joj se obratio na italijanskom. „Ovde major Čelestino iz
vatikanske žandarmerije. Sa kim razgovaram?”
„Ovde Frida Šuker.”
„A, supruga kaplara Šukera?”
„Tako je. Klaus je danas na dužnosti, razume se. Kako mogu da vam
pomognem, majore?”
„Izvinite što vas uznemiravam”, reče Caco. „Samo jedno
jednostavno pitanje. Ovaj broj je u jednom od stanova Švajcarske
garde, zar ne?”
„Da, to je naš stan.”
„A koliko dugo ste već u njemu?”
„Uselili smo se ovde 2006.”
„Znate li ko je tu živeo pre vas?”
„Nemam pojma. Izvinite. Da kažem Klausu da vas pozove?”
„Nema potrebe, sve je u redu. Hvala vam na vremenu koje ste mi
posvetili.”
Caco nije mogao i dalje da sedi najednom mestu. Bio je previše
uznemiren da bi ostao u kafeu. Ustao je i izašao napolje. Prelistao je
listu kontakata na telefonu i pozvao Omara Savija u informatičkom
odeljenju grada Vatikana.”
Omar, drug sa kojim je jeo piću i pio pivo, delovao je iznenađeno što
ga je nazvao. „Ovo mora da je nešto važno”, rekao je.
„Zašto to kažeš?”
„Zato što konklava samo što nije počela. Mora da si do grla zakopan
u posao.”
 Omar izgleda nije čuo za njegovu suspenziju. „Da, važno je. Treba da
mi nešto proveriš.”
„Samo reci.”
„Ko je živeo u stanu Klausa Šukera u stambenoj zgradi garde pre
njega? Šuker se tamo uselio 2006.”
„Daj mi sekundu.” Caco je čuo kako Omarovi prsti lete po tastaturi.
„U redu, stan broj 18, skoro sam našao... To je bio Matijas Hakel.
Koristio ga je od 2000. do 2006. On je sada u stanu za oberstlajtnanta.
Mora da se odselio kada je dobio unapređenje.”
„Hakel, ha?”, reče Caco, pokušavajući da razmisli. Nije više čekao da
se upali zeleno svetlo na semaforu kako bi prešao ulicu.
„Zašto je toliko bučno?”, upitao je Omar. „Zar nisi u Vatikanu?”
„Da, u blizini sam. Slušaj, Omare, ono što moram da zatražim od
tebe hitno je i vrlo delikatno. Hoću da mi pošalješ imejlom Hakelove
telefonske listinge za njegov fiksni telefon iz stana i mobilni od 2006.
pa nadalje.”
Njegov prijatelj.zvučao je kao da ne može da veruje šta čuje. „Šališ
se, zar ne?”
„Ne, smrtno sam ozbiljan.”
„Potrebno mi je pismeno odobrenje Hakelovog šefa da to uradim.
Ako ga ne budem imao, gardisti će me proterati kroz špalir između
svojih halebardi.”
„Omare, ne bih te molio da ovo nije pitanje života i smrti. Molim te
da mi veruješ. Ne mogu da dozvolim da garda sazna kako proveravam
jednog od njihovih ljudi. Nikada ne bih otkrio da si ti izvor informacija.
Pošalji na moju privatnu imejl-adresu. Ti si informatičar. Znaš kako da
učiniš takve stvari nevidljivim.”
„Besplatna pica doživotno?”, upita Omar.
„Da, doživotno.”

Konobari su se vrzmali po sali za bankete u Domu Svete Marte,

poslužujući deserte i sipajući kafu. Kardinali birači vodili su računa da
ne uprljaju svoje mantije. U ovo vreme dobar teleobjektiv mogao je
snimiti mrlju od sosa sa daljine od sto metara.
Devet kardinala sedelo je za izdignutom klupom s pogledom na
stolove za kojim su drugi kardinali obedovali sa članovima konklave,
manjim brojem pomoćnika koji su imali odobrenje da ih prate u
Sikstinskoj kapeli. Kardinal Dijaz sedeo je u sredini, u skladu sa svojim
položajem predsednika kardinalskog kolegijuma. Njegovi stari
prijatelji, Aspromonte i Đakone, sedeli su sa njegove leve i desne
strane.
Dijaz je preturao parče pite po svom tanjiru i mrmljao Đakonu: „Što
pre dobijemo novog svetog oca, pre ćemo se vratiti na valjanu hranu.”
Đakone nije bio tako probirljiv. Viljuškom je zahvatio veliki zalogaj,
ali se složio sa njim. „Nije toliko u pitanju hrana. Meni je glavni problem
krevet. Hoću da spavam u svom krevetu.”
Aspromonte je pognuo krupnu ćelavu glavu da bolje čuje. „Zidovi su
previše tanki.” Pokazao je viljuškom prema američkom kardinalu. „Ćele
noći slušao sam kako Keli hrče.”
Dijaz frknu kroz nos. „Pa, za sat vremena bićemo u kapeli.
Obavićemo svoju dužnost i onda će se život nastaviti normalnim
tokom.”
Đakone se odjednom trznuo i spustio escajg.
„Šta je bilo?”, upita ga Dijaz.
Đakonovo mesnato lice se namršti i on pritisnu svoj okrugli
stomak. „Ništa. Možda gasovi.” Ponovo se trznuo.
Aspromonte je izgledao zabrinuto. „Možda bi trebalo da odeš kod
doktora. On je tu blizu.”
„Ne, stvarno, dobro sam.”
Dijaz ga potapša po ramenu. „Idi da prilegneš. Ima vremena za malo
odmora pre nego što nas pozovu.”
„Ne brini zbog toga”, reče Aspromonte. „Nećemo te pustiti da
prespavaš zasedanje konklave!”
 Dvadeset osam

V elika sala Zamka Krek činila je da se Elizabeta oseća kao zrnce

prašine. U ogromnom kaminu je buktala vatra, nameštaj je bio
preterano velik, galerija i plafon premrežen drvenim gredama bili su
nemoguće visoki.
Krek joj je naložio da sedne na sofu. Na tri strane prostorije bila su
vrata i sva su bila zatvorena. Nije bilo ni traga onom debelom čoveku.
Bili su sami.
Elizabeta je pažljivo posmatrala Kreka drhteći i ukočena kao zec
koji pokušava da ostane skriven pred vukom u potrazi za plenom.
Krek je bio besprekorno doteran sa sveže podšišanom
srebrnastom kosom i savršeno skladnog držanja. Nasuo je sebi kafu pa
se prisetio da i njoj ponudi jednu šolju. Ona je odbila odmahnuvši
glavom.
„Zapravo, nikada nisam upoznao neku časnu sestru”, iznenada reče
on. „Možeš li da poveruješ u to? Pogotovo je neverovatno kad se uzme
u obzir moje dugogodišnje interesovanje za crkvu. I to ne običnu časnu
sestru, nego profesionalca, arheologa. Stručnjaka za katakombe - koje
su mene oduvek fascinirale. Takođe sam fasciniran izborima koje si
napravila. Znaš, ja stalno učim. Da li vi, časne sestre, takođe imate
mogućnost da nastavite da učite? Ili vam ukinu tu mogućnost kada
stupite u samostan?” Elizabeta je ćutke zurila u njega, odbijajući da
odgovori.
Naizgled neuznemiren njenim prezrivim stavom, Krek pogleda na
sat i reče: „Pogledaj koliko je sati!” Uzeo je daljinski upravljač i uključio
veliki televizor ravnog ekrana okačen iznad polica, pa stavio na nos
naočare sa žičanim okvirom. Preko čitavog zida pojavila se slika
helikoptera iznad Trga Svetog Petra gde su desetine hiljada
hodočasnika stajale tako tesno zbijene da su jedva mogli da se
pomeraju.
 Krek je izgledao kao da uživa.
„Možeš li da veruješ koliko je ljudi tamo? Ovo će biti veliki, veliki
dan za njih. Neki od njih pričaće svojoj deci i deci svoje dece: ’Ja sam
bio tamo! Bio sam na Trgu Svetog Petra tog dana!’”
Elizabeta se najzad oglasila. „Znam šta si ti.”
„Ti znaš šta sam ja”, procedio je on. „Šta sam ja?”
„Lemur.”
„Pa, znao sam da si pametna. Ovo je samo potvrda.”
„Ti si ubio profesora De Stefana. Ti si ubio oca Tramblea. Ti si
čudovište.”
„Etiketiranje. Uvek etiketiranje. Čudovište! Previše laka ocena, zar
ne misliš tako? Ja sebe definišem kao uspešnog poslovnog čoveka koji
je sticajem okolnosti pripadnik veoma starog, veoma elitnog kluba.”
„Ne moraš da radiš ovo.”
Krek je pogledao Elizabetu preko žičanog okvira svojih naočara i
osmehnuo se. Ali nije bilo ni traga humora u njegovom izrazu lica. Bio
je to osmeh grabljivca koji se primiče svom plenu. „Šta misliš da ću
uraditi?”
Ona je zadrhtala u sebi, ali ništa više nije rekla, što ga je nateralo da
je prostreli nemilosrdnim pogledom.
„Molim te da razumeš ovo: uradiću šta god mi bude volja.”

Tri luksuzne kočije, od kojih je svaka primala četrdeset dva putnika,

stajale su ispred Doma Svete Marte, čekajući kardinale birače i članove
konklave da pođu na jednominutnu vožnju do dvorišta iza Bazilike.
Istina, svi birači bili su mlađi od osamdeset godina, pošto su stariji
pripadnici njihovog bratstva bili isključeni iz ovog zadatka i svi su bili
dovoljno pokretni da prepešače to kratko rastojanje. Ali bezbednosne
mere nalagale su ovaj deo rituala.
Kardinali Dijaz i Aspromonte ušli su u prvu kočiju i seli jedan pored
drugog. „Jesi li čuo za Đakona?”, upitao je Dijaz.
„Ne, šta?”
„On je još uvek u svojoj sobi. Ne može da dođe.”
„Šta se desilo?”
„Zvao je doktora. Izgleda da ima proliv. Previše hrane,
pretpostavljam.”
„Hoće li nam se kasnije pridružiti?”
„Pravila mu to dozvoljavaju, ali on takođe može da glasa iz Doma.
Ovlastio sam monsinjora da mu donese glasački listić ako bude
neophodno.”
„Katastrofa”, šapnuo je Aspromonte. „On je popularan izbor. Ali ko
zna koliko će lako biti dobiti glasove in absentia. Ljudi vole da vide lice
novog čoveka.”
„Pa, s božjom voljom, on će se brzo oporaviti.”

Na televiziji su se iz ptičje perspektive videle kočije kako se polako

odmiču od gostinske kuće i njihovo kratko putovanje do zadnje strane
Bazilike. Jedan po jedan, kardinali su izlazili iz kočija i nestajali u
vratima pored kojih su stajali švajcarski gardisti u punoj svečanoj
uniformi.
„Ovo je živopisan prizor”, rekao je Krek. „Pun tradicije. Taj deo
poštujem.”
Sa sofa na kojim su sedeli, i on i Elizabeta su imali dobar pogled na
televizor i sa svakom proteklom sekundom Elizabetina nervoza je
rasla. Iz očajne želje da uradi nešto, bilo šta, odlučila je da ga uvuče u
razgovor.
„A koji deo ne poštuješ?”, upitala je drhtavim glasom.
On je izgledao kao da mu je drago što je ona živnula. „Pa, verovanje
u boga, naravno, predstavlja suštinsku slabost. Ta štaka na koju se
ljudski duh naslanja stara je kao i čovek sam. Verujem da, što se više
oslanjate na boga da upravlja vašim životom, to manje sami upravljate
njime. Ali osim toga, Katolička crkva oduvek je bila
najsamozadovoljnija, najneprijatnija, najlicemernija od svih religija.
Milijardu ljudi ropski sledi nekog sa dugačkom odorom i šeširom! Mi
smo se borili protiv nje od samog početka.”
„Kažeš da veruješ kako čovek treba da se oslanja na samog sebe, a
ne na boga. U šta još veruješ?”, upitala je Elizabeta.
„Ja? Uglavnom verujem u sebe. Takođe verujem u nebo. Zvezde i
planete očigledno imaju uticaja na zbivanja u svetu ljudi. To je
činjenica, ali priznajem da nemam pojma kako to funkcioniše. Tako da
je to, pretpostavljam, kod mene suspendovanje racionalnosti u korist
sistema uverenja.”
„Ti veruješ u astrologiju”, rekla je ona zbunjeno.
„Naša vrsta poštovala je astrologiju dugi niz vekova”, šmrknuo je
Krek.
„Našla sam astrološke simbole u Svetom Kalistu.”
„Da, znam. Da je postojao način da se zid brzo ukloni neoštećen, ja
bih vrlo rado preneo fresku u svoju kuću. Moji ljudi kažu da su pokušali,
ali se zid urušio. Teško da su oni konzervatori, a imali su i važniji
zadatak.”
„Kosture.”
„Da. Ponovo grubo obavljen posao, ali brzina je bila neophodna.”
„Šta ćeš uraditi sa njima?”
„Nameravam da im ukažem poštovanje koje zaslužuju. Kosti su u
potpunom neredu. Želim da budu pravilno razvrstane i sastavljene,
svaki muškarac, žena i dete. Negde u toj zbrci je naš veliki astrolog -
Balbil - i hteo bih da njegovi ostaci budu identifikovani i s ponosom
položeni u moju porodičnu grobnicu. On je bio lični astrolog cara
Nerona, zamisli to! Neron je bio jedan od nas, znaš. Predanje nam
kazuje da je pogrebna odaja pripadala Balbilu i da su on i njegovi
sledbenici stradali za vreme velikog požara u Rimu. To se ne može
potvrditi, ali rečeno je da je apostol Petar bio umešan u njihovo
stradanje.”
„Tamo je bilo tragova vatre.”
„Vidiš. Nauka! Zbog toga si mi potrebna.”
„Zbog čega?”
„Ti ćeš srediti kosti za mene. Ti si arheolog i žena koja poštuje
prošlost i svetost mrtvih. Mislim da ćeš obaviti sjajan posao.”
Elizabeta je odmahnula glavom. „Misliš li da ću to uraditi
dobrovoljno?” Krek slegnu ramenima. „Stvarno nisam razmišljao o
tome. Jednostavno sam odlučio da ćeš ti to uraditi. Pre nego što je
mogla da izrazi svoj bes, dodao je: „Šta si zaključila o zvezdanim
znacima u Svetom Kalistu?”
„Nisam imala vremena da ih u potpunosti razumem.”
„Primetila si tačno određen poredak planeta, zar ne?”
Ona klimnu glavom.
„Tako su bile raspoređene u trenutku kada je Balbil rođen, 4. godine
nove ere. Proveri tabele ako mi ne veruješ. Mislim da je to lično
priznanje njegovoj veličini. To je za nas postao simbol - njegove moći,
naše moći.”
„Marlou ga je upotrebio u ’Faustu’.”
„Da! Bravo! Obratila si pažnju na ilustraciju. Rekao sam ti da si
prava za ovaj posao. Mi smo imali mnogo moćnih astrologa kroz
vekove. Bruno Otinger bio je moj lični astrolog. Verujem da ti znaš
određene stvari o Brunu.”
„Imam knjigu koju si mu ti dao.”
„Hoću je nazad”, reče Krek ledenim glasom. „Možda ćeš mi je dati na
poklon.” Pogledao je u televizor i pojačao ton. „Dakle evo ih, svi u
Kapeli Paolina. Treba da gledamo.”

Hakel je nepomično stajao u Kapeli Paolina u Vatikanskoj palati. Stajao

je ispred Paolinskih vrata koja su vodila u Salu Regija, freskama
oslikanu dvoranu koja je povezivala palatu sa Sikstinskom kapelom.
Kardinali izbornici stajali su u redovima okrenuti prema kardinalu
Dijazu koji se spremao da im se obrati. Prisutna su bila dva studijska
snimatelja kojima je dato odobrenje da prenose ceremoniju, poslednju
priliku da javnost vidi kardinale pre nego što konklava počne.
Hakel je čuo razgovor u svojoj slušalici. Radilo se o sitnicama: neki
turisti su udaljeni sa trga zbog javnog konzumiranja alkohola. Okolo je
bilo džeparoša. Kontrolisao je svoje disanje. Polako i ravnomerno.
Uskoro će biti završeno. Možda će njegova uloga biti otkrivena u
istrazi, možda i ne. Čovek nikada nije mogao dovoljno da potceni
nesposobnost. Bez obzira na to, on će znati šta je uradio. I još važnije, i
K će to znati. Ako bude izgledalo da su mu vlasti na tragu, on će nestati
preko lemurske mreže. Imaće dovoljno izbora. Njemu se dopadala
Južna Amerika. Tamo je bilo prelepih žena.
Majstor papskih liturgijskih ceremonija, kardinal Frankoni, prineo
je mikrofon Dijazu do usta. On je održao kratak govor na latinskom,
podsećajući birače na njihove dužnosti prema Crkvi i ozbiljan zadatak
koji će preuzeti na sebe, pa ih zatim predvodio u kratkoj molitvi da im
da snage i mudrosti za izbor novog svetog oca.
Hakel je bio taj koji je lično otvorio Paulinska vrata da omogući
početak procesije.
 Dvadeset devet

C aco je gledao kako kardinali u koloni po dva polako prolaze kroz

Salu Regija sa bokova okruženi počasnom pratnjom Švajcarske
garde. S naporom je progutao pljuvačku. Bilo je nestvarno posmatrati
ovu predstavu na televiziji. Trebalo je da bude tamo. Na časak je u
pozadini spazio Lorenca i upitao se kako se on drži.
Cacov otac gunđao je zbog stana koji je bio u potpunom neredu.
Nije mogao da ode na univerzitet, nije mogao da se dohvati svoje
beležnice rezervisane za Goldbaha. Naizmenično je zurio kroz prozor i
u telefon, kao da bi mogao snagom volje učiniti da se njegove ćerke
odnekud pojave. Caco je pokušao da ga natera da jede, ali on nije hteo.
Obojica su poskočili kada je Cacov mobilni zazvonio. On se odmah
javio i brzo odmahnuo glavom da ocu da znak da to nisu Elizabeta i
Mikaela.
Neko vreme je slušao, pa reče: „Omare, ti si najbolji. Kunem ti se da
nećeš upasti u nevolju zbog ovoga.” Onda je prekinuo vezu i seo za očev
kompjuter.
„Ko je to bio?”, upita ga otac.
„Jedan moj prijatelj iz informatičkog odeljenja u Vatikanu. Poslao
mi je imejl sa listingom telefonskih poziva.”
„Čijih poziva?”
„Jutros sam otkrio da je 2005. Bruno Otinger pozvao jedan privatni
stan u Vatikanu. Tamo je živeo Matijas Hakel, čovek koji je trenutno
drugi u komandnom lancu Švajcarske garde. Tražio sam Hakelove
telefonske listinge.”
„Kakve to veze ima sa Elizabetom i Mikaelom?”, upita Karlo.
„Ne znam. Možda nikakve. Ali čudno je, zar ne? Zašto bi čovek kao
što je Otinger komunicirao sa Švajcarskom gardom? U svakom slučaju,
radije ću pratiti svoj nos nego sedeti kao prazan džak. Ne verujem
policiji da radi išta produktivno.”
 Njegov otac složio se i provirio preko njegovog ramena dok je Caco
otvarao Omarov imejl i štampao priloženi dokument.
Dok je štampač još izbacivao tih pedesetak stranica, Caco je
dohvatio jednu i zagunđao: „Ovaj tip je mnogo telefonirao.”
„Šta tražimo?”, upitao je Karlo.
„Nisam siguran. Obrasce. Često pozivane brojeve.” Izvadio je
Otingerov listing poziva i razmotao ga. „Možda bilo kakve pozive trećoj
strani koji su isti na oba listinga.”
Videvši guste redove telefonskih brojeva, Karlo se sav nakostrešio.
Izvukao je papire iz sinove ruke. „Ti idi spremi malo tosta i prepusti
brojeve meni.”
Svečana povorka kardinala u crvenom i belom kao da je opčinjavala
Kreka. Pevali su himnu Veni Creator Spiritus.

Veni, creator Spiritus

mentes tuorum visita,
imple superna gratia,
quae tu creasti pectora.

Dođi, Sveti duše, Tvorče blagosloveni,

I u našim srcima nađi počinak
Dođi sa svojom milošću i nebeskom pomoći,
Da ispuniš srca onih koje si stvorio.

„Molim te, reci mi zašto ovo radiš”, Elizabeta se u očaju obratila

Kreku. On je podigao pogled ka nebu u izopačenom znaku povinovanja,
pa smanjio ton na televizoru kako ne bi morao da se nadvikuje s njim.
„Pre devet stotina godina jedan od nas, veliki astrolog i vizionar,
izrekao je proročanstvo.”
„Malahija”, reče ona.
»Da! Malahija. Još dokaza oštroumnosti moje kaluđerice. Za nas, to
proročanstvo bilo je kao zvezda vodilja i kao jednom od ponosnih
predvodnika mog naroda bila mi je lična dužnost da iskoristim svoja
sredstva i pobrinem se da se ono ispuni.”
»Uništenje Crkve”, rekla je ona tužno.
»Da, razume se. To je oduvek bila naša najveća želja.”
„Malahija je rekao da će svet stići do svog kraja. Želite li i to?”
„Slušaj”, rekao je Krek. »Ja uživam u svom životu. Živim veoma
udobno, kao što možeš da vidiš. Ali ovo je nešto što se očekivalo jako
dugo vremena. Ja kažem, uništimo Crkvu. U ostvarenju toga mogu da
pomognem. Da li će i svet stići do svog kraja zbog mojih postupaka, pa,
jednostavno ćemo morati da sačekamo i vidimo.”
Elizabeta je odmahnula glavom. »To je podlo.”
Krek je ustao i izdašno podložio vatru kao da želi zaleđe od
razbuktalog plamena. Ako mu je to bila namera, onda je postigao svoj
dramatični efekat. Dok je stajao ispred kamina, Elizabeti je izgledalo
kao da izlazi iz pakla.
„Podlo?”, podigao je glas. »Po čemu je vaša katolička dogma toliko
različita? Vi govorite o zadnjem, Sudnjem danu. Danu u kome će svet
kakav poznajemo doći do svog kraja, zar ne? U vašoj verziji Hristos se
vraća, u mojoj ne. To je glavna razlika.”
»Na Sudnji dan različite sudbine čekaće dobre i zle. To je ono što
nas Crkva uči”, rekla je Elizabeta, trudeći se da se suprotstavi
njegovom gnevu blagošću.
»Veruj mi”, odvrati Krek, ponovo sedajući, »ne zanima me rasprava
o tvojoj teologiji. Ja sa dobrodošlicom primam primetne razlike.
Religiozne nesuglasice oduvek su bile izvor bogatstva za nas.”
Ona je osetila mučninu. »Kažeš da želiš uništiti Crkvu. S kakvim
ciljem? Šta želiš?”
»Naša uverenja?”, prezrivo je izlanuo. »Naš raison d’etre?13 Mi smo
zainteresovani za mračnu lepotu moći, bogatstva, dominacije. Borba
protiv Crkve uvek nas je činila bogatijim. Svaki sukob donosi
mogućnosti. Ratovi nas čine bogatim - a osim toga, oni su vrlo
zabavni.”
»Ti uživaš u ljudskoj patnji?”
Krek je stegnuo vilicu. »Lično da, naročito u patnjama nadmenih
verskih fanatika, ali ja sam možda malo ekstreman u tom smislu.
Većina moje braće više je poslovno opredeljena u svojim stavovima.”
„Vi ste psihopate.”
On se nasmeja. „Ponovo etiketiranje. Znaš, ja sam obrazovan čovek.
Čitao sam i učio čitavog života. Ja razumem značenje tog pojma. Vidiš,
mi smo ono što jesmo baš kao što ste vi ono što jeste. Volim da mislim
da smo mi razvijeniji, usavršeniji, efikasniji. Nas ne sputava
emocionalnost i ja verujem da je to snaga. Ako želiš da koristiš pojam
psihopata, onda samo napred, Kako bi ja trebalo da etiketiram tebe?”
Ona se našla u nezgodnoj poziciji zbog načina na koji je on
preokrenuo stvari. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da sredi misli. „Ja
sam vernica. Verujem u boga. Uvek sam verovala u njega, od najranijeg
sećanja iz detinjstva. Verujem u dobrotu i moć iskupljenja. Kada ljudi
pate, i ja patim. Ja sam sluškinja božja. Pretpostavljam da je to moja
etiketa. To me definiše i to me čini srećnom.”
Krek je bacio pogled na televizor da se uveri da ništa ne propušta,
pa odgovorio: „da, ali postati kaluđerica je veliki korak, zar ne? Nema
više žurki. Nema više seksa, pretpostavljam. Nema više slobode da
radiš šta god hoćeš i kad god hoćeš. Zašto si to uradila?”
On zna zašto, pomislila je. Nećemo mu priuštiti sadističko
zadovoljstvo da mu to kaže. Neće reći, ti si to uradio, gade! Tvoje
bitange zabile su mi nož u grudi. Oni su uzeli život čoveku kog sam
volela. Ti si me naterao da patim koliko čovek može da pati. Moje
jedino spasenje je u potpunoj predanosti Hristu.
Umesto toga je rekla: „Tebi mogu da zahvalim za to. Pretpostavljam
da ti dugujem zahvalnost.”
Kreku je ovo bilo zabavno i zapljeskao je kao razdragana foka.
Zatim je pokazao na televizor. „Gledaj!”, uzviknuo je kao ushićeno dete.
„Zatvaraju vrata!”
Hakel i njegov potčinjeni Gerhard Glauzer bili su među švajcarskim
gardistima u civilu koji su pratili procesiju. Uglavnom su to bili ljudi
koji su bili neposredno obezbeđenje pokojnog pape. Kada je poslednji
član konklave prošao kroz velika vrata Sale Regija u Sikstinsku kapelu,
kardinal Frankoni, majstor papske liturgijske ceremonije, zatvorio je
teške vratnice. Hakel je znao da postoji obred koji treba izvesti pre
nego što vrata budu zaključana iznutra, ali, što se njega tiče, igra je bila
skoro završena.
Jedinica gardista u svečanim uniformama zauzela je svoje mesto
ispred zatvorenih vrata. Hakel i Glauzer su im salutirali, a Glauzer
zatim reče: „Mogu li da razgovaram sa tobom?”
Dvojica ljudi odmakoše se od nepoželjnih objektiva snimatelja i
stadoše pored Agrestijeve freske Pedra Aragonskog koji nudi svoje
kraljevstvo papi Inokentiju III. Lučni svod Sale Regija pojačavao je
zvuke, pa se Glauzer nagnuo prema Hakelu da mu šapne na uho: „Jedan
od njih je bolestan. Đakone. On je još uvek u Domu.”
Hakel je izgledao usplahireno. „Zašto mi nije rečeno za to?”,
uzvratio je ljutitim šapatom.
„Sada ti kažem”, odgovorio je Glauzer. „Rešili smo to. Odredio sam
dvojicu ljudi da budu kod njega. Žandarmi su takođe tamo. Kada
pošalju kurira po njegov glasački list, pratićemo i njega.”
„Zna li oberst Zonenberg?”
 „Nisam siguran. U svakom slučaju, nije to čuo od mene. Ja poštujem
lanac komande.”
Hakel prasnu: „Ti ostani ovde.”
„Kuda ideš?”, upita ga Glauzer.
„U Dom da lično proverim Đakonovo obezbeđenje.”
„Izvinjavam se što sam te obavestio sa zakašnjenjem,
oberstlajtnante. Mislio sam da to nije toliko važno.”
Hakel je žurno odmarširao. Jedno zalutalo jagnje. On če posetiti
kardinala Đakona i valjano se pobrinuti za njega.

Karlo Čelestino sedeo je pognut nad trpezarijskim stolom sa

naočarima za čitanje spuštenim nisko niz nos. Zaokruživao je olovkom
telefonske brojeve i gunđao. „Voleo bih da nisi označavao Otingerov
listing. To me ometa u sistemu koji primenjujem.”
„Ne mogu da uradim ništa u vezi sa tim”, umorno je rekao Caco.
„Jesi li nešto pronašao?”
Karlo je prelistao Otingerov listing i promrmljao: „Ovo je nešto što
kompjuter može da uradi u nanosekundi. Možda nije iznenađenje što je
večina inostranih poziva Švajcarske garde upućena u Švajcarsku.
Verovatno su to porodični razgovori, ali na tebi je da to ustanoviš.
Otinger je možda zvao Hakelov broj, ali izgleda da Hakel nije zvao
Otingera. Sačekaj sekundu, ovo je zanimljivo. Hakel je imao nekoliko
poziva na 386. Zar nisam video taj kod u Otingerovom listingu?”
Proverio je spisak Otingerovih poziva. „Znao sam! 929295.1 Hakel i
Otinger zvali su taj broj.”
„Daj da vidim.” Caco dohvati listove sa spiskom Otingerovih poziva.
„Gospode, jutros sam zvao taj broj!”
„Ko je to?”
„Rekao je da je broj privatan i prekinuo.”
„Gde je to?”
Caco je već sedeo za kompjuterom i proveravao pozivni broj. „U
Sloveniji, područje Bleda. Nije daleko od italijanske granice. Pozvaću
slovenačku policiju u Ljubljani i zamoliti ih da obave obrnutu proveru.
Moramo pronaći ko tamo živi.”
 Trideset

I za zatvorenih vrata i daleko od ljubopitljivih očiju predstavnika

medija, kardinali birači pronašli su mesta koja su im dodeljena i
svečano, prekrštenih ruku, stali pored svojih stolova. Pred njih su
postavljena po tri predmeta: Jevanđelje, obična plastična olovka i
glasački list.
Kardinal Dijaz je krupnim korakom prišao podijumu, prešao
pogledom po svojim kolegama pa ga podigao prema veličanstvenom
Mikelanđelovom svodu. Usredsredio se na svoju omiljenu sliku, „Prvi
dan stvaranja”, gde Bog deli svetlost od tame, pa udahnuo i pročitao
zakletvu na latinskom. Svi prisutni ispuniće proceduru ustanovljenu
apostolskim statutom. Ako budu izabrani, braniče slobodu Svete
stolice. Sačuvaće tajnost i odbaciti sve svetovne interese u glasanju.
Kada su završili, svi kardinali su jedan po jedan dodirnuli Jevanđelja
i jednostavno izjavili: „Obećavam, zaklinjem se i zavetujem.”
Dijaz je zauzeo svoje mesto za stolom, a kardinal Frankoni polako je
prišao vratima Sale Regija.
Otvorio ih je i doviknuo zvonkim glasom: „Extra omnes!”
Time je svima osim kardinala izbornika i članova konklave
naređeno da izađu. Nekoliko nižih pomoćnika je disciplinovano izašlo.
Zatim je Frankoni zatvorio vrata za njima i navukao tešku rezu.

Hakel je pokucao na vrata Sobe 202 u Domu Svete Marte. Dugi hodnik
bio je prazan.
Đakone je kroz vrata upitao ko je.
„Oberstlajtnant Hakel iz Švajcarske garde.”
Vrata su se trenutak kasnije otvorila. Đakone je na sebi imao kućni
mantil i papuče. Bio je bled i lice mu je bilo još mlohavije nego inače.
„Oberstlajtnante, šta mogu da učinim za vas? Je li sve u redu?”
„Vaša ekselencijo, moram sa vama da razgovaram nasamo o
jednom vrlo hitnom pitanju. Mogu li da uđem?”
Đakone je klimnuo glavom, pustio Hakela da uđe i zatvorio vrata.

„Dakle, nemamo više šta da gledamo”, rekao je Krek, sedajući nasuprot

Elizabete. Televizijski prenos vratio se na Trg Svetog Petra. „Konklava
je počela. Moramo da čekamo. Ali ne predugo, po mom mišljenju.”
Na stolu je stajala kristalna flaša sa viskijem. Krek je odvrnuo
zapušač od brušenog stakla i nasuo sebi poveću količinu.
Elizabeta ga je gledala kako s uživanjem uzima veliki gutljaj pića.
Nije znala šta ju je, osim radoznalosti, tada nateralo da upita: „Imaš li ih
i ti? Tetovaže?”
„Da li bi htela da vidiš?”
„Ne!”
„Šteta. To je tradicija među našim muškarcima od kraja
osamnaestog veka. Znaš li šta one označavaju?”
„Malahija je kralj. Živeli lemuri”, mehanički je odgovorila.
„Zaboga! Kako si to otkrila?”
„A naspram B. Tvoja poruka koju si poslao Otingeru sa knjigom.”
„Istinski sam impresioniran!”, Krek je ispio još jedan gutljaj pića
boje ćilibara. „Bilo bi zaista sjajno kada bi radila za mene.” Pogledao je
u svoj časovnik, pa u televizor. Pio je sve brže i postajao govorljiviji.
„Marlou je bio važna ličnost, povezan sa velikim engleskim lemurima
tog vremena - Fransisom Volsingamom, Robertom Sesilom, Džonom
Dijem. Njegova šifrovana poruka za nas je postala poklič za okupljanje:
Malahija je kralj! Živeli lemuri! Bila je to ponosna izjava. Brojevi su
dobili dubok značaj. Nositi ih izvan domašaja pogleda gde ćemo ih
samo mi videti... pa, to je bilo nešto veoma posebno.”
Krek je nasuo sebi još jedan viski.
„A danas pokušavate da pretvorite Malahijino proročanstvo u
stvarnost”
„Od Drugog svetskog rata, pre samo šest papa, počeli smo da se
stvarno fokusiramo na proročanstvo, a za vreme dok je papa bio Jovan
Pavle II, dogodili su se napadi 11. septembra. Zato smo ja i neke moje
kolege pomislili da se okupimo oko ovog događaja i pobrinemo se da
se Malahijine reći ostvare. A radikalni muslimani su nam to veoma
pojednostavili tim napadom i ostalim stvarima. Tek tako - krstaški
ratovi su se vratili! A mi smo samo morali da malo potpirimo vatru.
Zato smo bili potpuno spremni da krenemo u akciju kada je ovaj papa
umro - a on je bio dovoljno ljubazan da nam da mnoštvo upozorenja sa
svojim finim, sporo napredujućim rakom.”
Dok je govorio, Elizabeta je osetila slabost. Mučnina je počela u
njenoj utrobi i osetila je jedak ukus u ustima. Krek više nije gledao u
nju. Pažnja mu je bila usmerena na televizor.
„Dakle dvesta šezdeset osmi papa biće poslednji. Jedna islamistička
grupa sebi će pripisati ono što se danas dogodilo. To će postaviti
savršenu pozornicu za najveći verski rat u istoriji. Biće vatre - ne, to će
biti više od vatre. To će biti spaljivanje. Gledaćemo to zajedno, a onda
napraviti malu proslavu.”

Caco je zahvalio policajcu u Ljubljani, pa spustio slušalicu.

„Dali su ti podatke?”, upitao je njegov otac.
„Bez problema. Rekao sam im da je u pitanju hitan slučaj za Vatikan.
To je privatni broj registrovan na nekoga ko se zove Damjan Krek.”
Karlo je slegnuo ramenima kada je čuo ime.
Caco je potražio na internetu. „On je slovenački milijarder. Poseduje
kompaniju koja se bavi građevinarstvom, proizvodnjom teških mašina,
rudarstvom i takvim stvarima.” Caco je ustao i nabio ruke u džepove.
„Dakle šta slovenački biznismen traži sa jednim nemačkim profesorom
sa repom i oficirom Švajcarske garde?”
„K!”, uzviknuo je Karlo. „Krek bi mogao da bude K koji je poslao
knjigu Otingeru. Za tog tipa Hakela, nemam pojma.”
Caco je ponovo dohvatio telefon. „Ti govoriš nemački, je li tako?”
Njegov otac klimnu glavom.
„Zovem Krekov broj. Kada zazvoni, reci da si Matijas Hakel i da
tražiš Kreka.”
„A ako se on javi?”
„Onda ću ja preuzeti, na engleskom ili italijanskom. Reći ću mu da
žandarmerija vrši rutinsku istragu. Improvizovaću.”
„Kakve ovo veze ima sa Elizabetom i Mikaelom?”
Caco je odmahnuo glavom. „Možda nikakve, a možda svakakve.”
Prebacio je telefon na spikerfon i pozvao Krekov broj.
Kada se čovek javio, Karlo se predstavio kao oberstlajtnant Hakel i
zatražio Kreka.
Usledila je pauza i čovek je odgovorio na nemačkom. „Izvinite, her
Hakel. Zovete sa nepotvrđenog broja. Reći ću gospodinu Kreku da vas
odmah pozove na vaš provereni broj.”
Veza se prekinula.
„Prokletstvo!” rekao je Caco, trljajući se po vratu.
 „Šta sada?” upitao je njegov otac.
„Nešto ovde nikako nije u redu. Krek je u središtu ovoga. Ponovo ću
pozvati slovenačku policiju i videti da li mogu da ih ubedim da pošalju
nekoliko ljudi u njegovu kuću.”
„I šta da traže?”
„Mikaelu i Elizabetu.”

Kada je Hakel izašao iz Doma, izbegao je gužvu prošavši iza Bazilike,

Sikstinske kapele i palata Grgura XIII i Siksta V kako bi stigao do svog
stana. Taj put ga je vodio pored kasarne Švajcarske garde. Čim je
prošao kasarnu, neki glas zagrme: „Hakele!” Prepoznao je glas,
frustrirano sklopio oči i okrenuo se.
Bio je to njegov pretpostavljeni, oberst Zonenberg. Istrčao je iz
kasarne sa odredom gardista u civilu.
„Hakele, šta radiš ovde? Trebalo bi da budeš u kapeli”, reče
Zonenberg.
Hakel se okrenu. „Stigao je izveštaj o sumnjivoj aktivnosti ispred
Crkve Svetog Pelegrina. Ostavio sam Glauzera nakratko da proverim o
čemu se radi”
„Ne, ne, mora da si pogrešio”, tvrdio je Zonenberg. „Ja nisam čuo
ništa slično. Problem je na istočnom ulazu na Trg Svetog Petra, na
detektorima za metal. Neko je pokušao da prođe sa pištoljem. Žandari
su ga uhapsili, ali možda postoji i drugi čovek Pođi sa mnom.”
Hakel je zamucao uzaludno tražeći izgovor da ga odbije. Zatim je
uzdahnuo i krenuo sa ostalima.
Nije prešao više od nekoliko koraka kada je osetio kako mu mobilni
telefon vibrira u džepu pantalona i izvukao ga. Na displeju je bio
Krekov broj. Morao je da primi poziv, pa je zaostao za nekoliko koraka.
„Da?”
Na vezi je bio jedan od Krekovih ljudi. Kroz buku koja je vladala na
Trgu Svetog Petra čuo je: „Her Krek uzvraća na vaš poziv, her Hakel.”
Hakel je dodatno usporio da ne bude Zonenbergu u dometu sluha.
„Ja ga nisam zvao!”, izjavio je.
„Izvinite? Baš maločas - ja sam lično primio poziv.”
„Pa, to očigledno nisam bio ja. Sa kog broja je poziv upućen?”
„Poslaću vam ga SMS-om, her Hakel, i obavestiću gospodina Kreka
o ovoj nepravilnosti.”
„Uradi to odmah. I reci mu da malo kasnim sa rasporedom, ali da je
sve u redu.”
Krek se nije trudio da sakrije sadržaj svog telefonskog razgovora od
Elizabete. „Otkrij ko je zvao tvrdeći da je Hakel i odmah me obavesti.”
Zalupio je slušalicom i ubacio još jednu cepanicu u vatru. Od vrućine
mu se blistalo čelo. „Izgleda da imamo još malo vremena”, obratio se
Elizabeti. Glas mu je bio promukao. „Popij piće sa mnom.”
„Ja ne pijem”, odgovori Elizabeta.
„Imam neka veoma dobra crvena vina”, reče Krek. „Možeš da se
pretvaraš da je ovo pričest.”
„Ne.”
„Pa, ja ću popiti još jedno.”
Elizabeta nikada nije bila toliko svesna otkucaja sopstvenog srca.
Nije više mogla da sedi sa ovim čudovištem, čekajući da izbije neka
apokaliptična katastrofa.
Morala je nešto da uradi.
Dok je on sipao još jedan viski, Elizabeta jurnu prema jednim
vratima. Krek je reagovao dovoljno brzo. Uhvatio ju je za odoru i
povukao dole na tepih. Kada je pokušala da ustane, jako ju je udario
stegnutom pesnicom, pogodivši je u vilicu.
Elizabeti se glava trgnula unazad. Bol je potrajao samo sekundu pre
nego što je izgubila svest.

Caco je spustio slušalicu. „Ne?”, upita njegov otac.

„Neće to da urade”, odgovori Caco. „Prebacili su me na zamenika
načelnika slovenačke nacionalne policije. On je rekao da je Krek važan
čovek i on neće slati ljude u njegovu kuću radi nečijeg hira. Na to nisam
mogao ništa da mu kažem.”
„Šta onda možemo da uradimo?”
„Sam ću otići tamo,”
„U Sloveniju? Za to će ti trebati ceo dan.”
„Onda je bolje da krenem. Vratiću se do svog stana po kola. Ostani
pored telefona i pozovi me ako išta čuješ.”

Mikaela je čula kako se vrata podruma uz škripu otvaraju. Ušao je

Mulej. Nije nosio sako, a kravata mu je bila razvezana. „Mislio sam da
ćeš biti usamljena”, pijano je promrmljao.
Ona ustade sa ležaja. Već je dobro razgledala uokolo tražeći nešto
što bi moglo da posluži kao oružje, ali nije bilo ničega. Nije bilo stonih
lampi, nije bilo nogu na krevetima ili stolovima koje bi se mogle odviti,
nije bilo nikakvih komada drveta, pa čak ni šipke za kačenje peškira u
kupatilu koja bi se mogla iščupati iz zida.
Nije imala nikakvu odbranu.
Mulej uperi debelim prstom u nju. „Ostani tu”, naredio je,
zatvarajući vrata za sobom.
„Šta hoćeš?” upita Mikaela.
„Šta ti misliš da ja hoću?”
Prišao je bliže.
„Nema šanse”, rekla je prkosno.
Izgledalo je da Muleja uopšte ne brine njen stav. „Onda ću te ubiti.
Kreka nije briga. Ti mu nisi od koristi. Ako hoćeš da ostaneš živa,
sarađivaćeš. Ako nećeš, to mi nije problem.” Potapšao se po pojasu.
„Šta sam uradio sa pištoljem?”, zafrfljao je.
Tada Mikaela pojuri prema sanducima i poče da se penje po njima
kao što je prethodno uradila Elizabeta.
Mulej je zabavljeno posmatrao. „Šta ćeš tamo gore?”
„Zar to nije očigledno, svinjo debela?”, doviknu ona dole.
„To me je baš uvredilo”, reče on. „Siđe dole. Budi poslušna.”
„Jebi se.”
„Ako ne siđeš, jednostavno ću morati da donesem pištolj i oborim te
metkom.”
Mikaela je nastavila da se penje. Nestabilni sanduk pomerio se pod
njenom težinom. Ispentrala se sa njega na onaj najviši koji je Elizabeta
otvorila. Sela je na njega i odozgo prostrelila Muleja pogledom.
„U redu”, reče on. Povodio se u hodu. „Vraćam se brzo i onda ću te
ustreliti.”
„Ne!”, povika ona. „Ne idi!”
„Zašto?”
„Ubedi me da siđem. Budi finiji prema meni.”
On je izgledao zbunjeno. „Finiji?”
„Naravno. Kao pravi džentlmen, a ne jebeni silovatelj!”
Mikaela je zabila štikle u nestabilni sanduk i odgurnula se svom
snagom. Sanduk je zakrckao i kliznuo i zaustavio se tik pre nego što se
prevrnuo.
Mulej je gledao pijano i neusredsređeno, napola iskežen sa rukama
na kukovima, što je ukazivalo da ili nije razumeo šta se dešava ili da je
mislio kako će moći da odskoči i skloni se za tili čas.
 Sila teže povukla je sanduk. Možda je poleteo naniže brže nego što
je Mulej očekivao.
Otvorio je usta da nešto kaže baš pre nego što ga je sanduk
pogodio, smrskavši mu lice i zatrpavši njegovo krupno telo ispod
gomile izlomljenog drveta, crvene zemlje i isprepletanih lemurskih
kostura.
Mikaela je sišla dole i pokušala da ispod krša pronađe ruku ili nogu
koji su pripadali Muleju. Kopala je dok nije pronašla članak ruke na
kome je opipala puls.
„Odlično”, rekla je naglas kada ga nije napipala.

Elizabeta je brzo došla svesti, ali trebalo joj je nekoliko sekundi da se

pribere.
Ležala je na boku u sredini velike prostorije. Vatra je žestoko
plamtela i pucketala. Na velikom televizoru se i dalje video svet
okupljen na Trgu Svetog Petra.
Gde je bio Krek?
Osetila je neki teret na sebi.
Zatim je osetila kako je neko okreće na leđa.
Jedna ruka zavukla se ispod njene odore i osetila je viski u dahu
napadača.
„Uvek sam bio radoznao”, rekao je Krek teško dišući, svojim
obrazom dodirujući njen. „Uvek sam želeo da znam šta časne sestre
nose ispod odora.”
Elizabeta nije htela da mu pruži zadovoljstvo time što će jecati i
preklinjati. Umesto toga se izvijala i otimala kao konj koji se rita i
pokušavala da ga zbaci sa sebe.
„Odlično, odlično!”, povikao je on. „Ovo mi se sviđa. Bori se jače!”
Zadigao joj je odoru iznad struka i, dok su se gušali, osetila je nešto
oštro na stomaku.
Setila se.
Elizabeta je nastavila da gura Kreka levom rukom istovremeno
gurajući desnu u džep svoje tunike. Napipala je predmet koji je tražila i,
kada ga je uhvatila u ruku, uspela je da ga otvori.
Očev alat za čišćenje lule. Ta jednostavna, utešna mala naprava.
Krek ju je pustio na samo nekoliko sekundi da izvije leđa i raskopča
opasač, a to je bilo tačno onoliko vremena koliko je Elizabeti bilo
potrebno.
Izvukla je alatku iz džepa i zarila je u Krekove grudi svom snagom.
 On ništa nije rekao. Nije znala da li je išta postigla dok nije sklonila
ruku i videla alatku kako štrči iz njegovog džempera sa oštricom za
čišćenje zabijenom do kraja. Nije bilo krvi.
Krek spusti pogled, otkotrlja se sa Elizabete i uspravi se na noge.
Izgledao je kao da se zabavlja. „Šta je ovo? Šta si uradila?”
Izvukao je alatku za čišćenje lule i nasmejao se. „Ne, hvala ti! Ja
pušim cigare!”
Na Elizabetin užas, izgledao je kao da mu nije baš ništa. Dok je
ležala na ćilimu, on nemarno spusti pantalone, dovoljno da otkrije
donji deo leđa. „Jesi li ikada videla jedan od ovih?”
Napola se okrenuo da joj pokaže kičmu. Rep mu je bio debeo i
uvijao se kao ljutita zmija. Tetovaže su mu bile crne i jasno vidljive,
preteče, ali za Elizabetu ne više i misteriozne.
Počela je da se puzeći izmiče.
Ali, kada joj je Krek okrenuo leđa, nešto se dogodilo u njegovim
grudima.
Krv je curila iz sitne rane na njegovom srcu u srčanu kesu perikarda
i, kada se kesa napunila, stegnula mu je srce kao pomorandžu u
sokovniku.
Oštro je udahnuo i iz grudi mu se začulo šištanje.
Krek je stegnuo grudi i zadigao džemper kao da bi to moglo da mu
pomogne da uzme više vazduha.
Zateturao se, pa se polako sručio licem nadole kao posečeno drvo.
Pokušao je da govori, ali nikakav zvuk nije izašao iz njegovih usta.
I baš pre nego što je pao, lice mu se ispunilo čistim besom.
Elizabeta nikada pre nije videla izraz tolike mržnje.
 Trideset jedan

T o je bila lažna uzbuna.

Čovek kog su kod detektora metala presreli vatikanski
žandarmi bio je rimski policajac van dužnosti sa nenapunjenim
službenim pištoljem u rancu. Došao je na Trg Svetog Petra da se
pridruži bdenju pre završetka zasedanja konklave i zaboravio da je
poneo svoj pištolj. Bio je uzrujan i izvinjavao se. Proverili su njegov
identitet. Čovek sa njim bio je njegov rođak.
Hakel je čekao ispred interventnpg kombija u kome su sedeli
njegovi ljudi. Premeštao se s noge na nogu, pa najzad rekao oberstu
Zonenbergu: „Trebalo bi da se vratim na svoje mesto u kapeli.”
„Da, samo idi, oberstlajtnante”, odgovorio je Zonenberg. „Uskoro ću
te obići tamo. Ne verujem da ćemo imati toliko sreće da noćas vidimo
beli dim, ali nikad se ne zna.”
Hakel je salutirao i udaljio se. Kada je izmakao Zonenbergu iz vida,
promenio je pravac i krenuo prema svom stanu.

Mikaela je nakratko razmišljala da raskopa krš i proveri da li debeli leš

kod sebe ima mobilni telefon, ali taj zadatak izgledao je previše
odbojno. Prislonila je uho na vrata i oslušnula. Pad sanduka proizveo je
zaglušujuće jak zvuk. Ako je neko bio u blizini, sigurno ga je čuo.
Kada ništa nije čula sa druge strane vrata, malo ih je odškrinula, pa
zatim i dovoljno široko da promoli glavu iza njih. Podrumski hodnik
najvećim delom bio je u tami; deset metara dalje svetlela je jedna gola
sijalica. U hodniku nije bilo nikoga. Ona krenu prema svetlosti.

Elizabeta je stajala iznad Krekovog opruženog, beživotnog tela. Rep

koji je pre samo nekoliko trenutaka izgledao tako užasan i preteći sada
joj je delovao tek kao anomalijska izraslina, komad mrtvog mesa.
 Osećala je kako joj srce divlje lupa dok je pokušavala da razmisli.
Morala je da podigne uzbunu. Pogled joj je privukao Krekov telefon.
Posegnula je za njim, pa se zaustavila u pola pokreta. Šta ako se linija
prisluškuje? Da li bi poziv upozorio Krekove ljude da je Elizabeta na
slobodi i tako doveo Mikaelin život u opasnost? Prvo je morala da
spase sestru.
Velika prostorija imala je četvoro vrata i sva su, kako je uskoro
ustanovila, bila zaključana iznutra. Izgledalo je da je Krek voleo svoju
privatnost.
Dvoja vrata na istom zidu vodila su na suprotne strane ulaznog
hodnika. Tim putem ušla je ovamo. Elizabeta je sebi u glavi predstavila
putanju od podruma dovde: uz jedan niz stepenica, kroz hodnik male
radne sobe i drvetom obloženu biblioteku do ulaznog hodnika i zatim u
veliku sobu. Htela je da izađe u hodnik, kada je čula kako se približavaju
neki teški koraci. Povukla se, zatvorila vrata i proverila ostala dvoja.
Treća su vodila pravo na stepenište koje je vodilo na sprat. Četvrta
su izlazila na polumračni, nenamešteni hodnik - ulaz za poslugu,
pomislila je Elizabeta. Put je naizgled bio čist i ona krenu kroz hodnik.

Mikaela je izula cipele kako bi hodala tiše i naslonila ih na zid.

Podrumski hodnik bio je prilično dug, a nigde nije bilo nikakvih
stepenica, i ona se upita da li je trebalo da krene u drugom pravcu.
Usput je pritisnula kvake na nekoliko vrata. Neka su bila zaključana, a
kroz ostala se ulazilo u mračne magacinske prostorije.
Konačno se pred njom ukaza loše osvetljeno kameno stepenište.
Mikaela se žustro pope uz njega, moleći se da usput neće nikoga sresti.

Elizabeta se ušunjala u trpezariju sa stolom za bankete dovoljno dugim

da za njim udobno sedi trideset osoba. Kroz prozore od mutnog stakla
mogla je da vidi mladog čoveka sa puškom prebačenom preko ramena
kako patrolira po imanju. Pognula se i u čučećem položaju prošla ispod
prozora. Na suprotnoj strani zastala je da prisloni uho na dvostruka
vrata. Kroz drvo se čulo čangrljanje posuđa.

Mikaela je stepeništem stigla do lavirinta ostava dobro snabdevenih

konzerviranim i sušenim namirnicama. Uhvatila je sebe kako gladno
gleda u etikete i nakratko počela da traga za otvaračem kako bi otvorila
konzervu breskvi.
Čula je nekakvo dahtanje iza sebe i, kada se okrenula, ugledala je
ogromnu ženu sa kuhinjskom keceljom koja je izgledala podjednako
šokirano kao što mora da je izgledala i ona sama. Žena je tiho kriknula i
krenula da beži, ali Mikaela je pojurila za njom sa limenkom bresaka u
ruci i oborila je jakim udarcem u potiljak. Žena je tresnula o police
povukavši sa sobom na pod količinu namirnica dovoljnu za mesec
dana.

Elizabeta je čula oštar krik i glasne zvuke koji su dopirali iz pravca

kuhinje. Čučnula je iza velike orijentalne vaze za slučaj da neko utrči u
trpezariju, ali posle nekoliko minuta svuda je vladala tišina. Oprezno je
ušla u kuhinju. Ne videvši nikakvu opasnost, prošla je kroz nju do
ostave u kojoj je zatekla debelu kuvaricu kako leži onesvešćena, dok su
joj se grudi dizale od teškog disanja. Sa jedne strane bile su stepenice
do podruma. Elizabeta se brzo pomolila i pojurila prema njima, pitajući
se šta se desilo toj ženi.

Mikaela je iz kuhinje ušla u ulazni hol, prostran i popločan mermerom,

sa prevelikim ornamentalnim nameštajem. Prošunjala se kroz
prostoriju, pa pokušala da otvori prvo jedna vrata koja su bila
zaključana, a zatim i druga. Ta druga bila su otključana. Polako ih je
otvorila, pokušavajući da izbegne škripanje.
Kroz otvor je videla veliku sobu sa ogromnim kaminom pred kojim
je spazila telo na podu, golih bleđih guzova.
Ušunjala se unutra i tiho zaključala vrata za sobom. Telo je ležalo
nepokretno, sa džemperom od kašmira zgužvanim i podignutim oko
grudi i pantalonama spalim na nožne članke. Polako je prišla i opsovala
zbog onoga što je videla.
Dugi, beživotni rep.

Elizabeta je žurila kroz podrumski hodnik, skutovima odore metući

betonski pod. Odjednom je nešto nateralo da se zaustavi u mestu.
Mikaeline cipele! Sva se skupila od straha, ali je nastavila do prostorije
sa sanducima. Uskočila je unutra zovući svoju sestru.
U prostoriji je bio potpuni haos. Svuda su bile razbacane daščice
slomljenog sanduka, rasuta zemlja i stare kosti.
 Ono što je videla ispod smrskane ruke na kojoj je još bilo mesa
skoro ju je nateralo da vrisne, ali je uzdahnula od olakšanja kada je
videla masivni muški prsten na jednom prstu.
Mikaela, pomislila je, gde si ti i šta si uradila?

Mikaela se naoružala žaračem za kamin i dvaput proverila jesu li sva

vrata zaključana!
Zurila je u telefon, poželevši da zna slovenački broj za hitne službe.
Baš tada je zazvonio telefon i ona se odmakla od njega kao da je to
zmija otrovnica.
Kvaka na jednim vratima je zaškripala.
Duboko je udahnula, otključala vrata, stegnula žarač i podigla ga
visoko iznad glave kao sekiru.
Kvaka se okrenula i vrata se otvoriše.
U tom trenutku Mikaela je zamahnula nadole, ali je uspela da se
zaustavi u poslednjem trenutku kada je spazila crni rukav odore časne
sestre.

Caco je potrčao. Saobraćaj je bio zagušen u ovo doba dana i pomislio je

da će brže stići pešice nego da uđe u autobus. Počeo je da oblikuje plan
u glavi. Uzeće svoj auto, krenuti na sever i voziti do Slovenije kao da mu
je sam đavo za petama. Uz malo sreće stići će do Bleda pre ponoći.
Zatražiće da razgovara sa Krekom. Njegov ljudi verovatno će pozvati
policiju i uhapsiti ga, ali šta je drugo mogao da radi? On je bio policajac,
a ovo je bio jedini trag.
Njegov mobilni je zabrujao.
U trku ga je izvukao iz džepa, ali se zaustavio u mestu kada je video
broj.
929295.
Krekov broj!
„Da?”, oprezno se javio, zadihan od trčanja.
Šapat koji je čuo bio je rastrojen i grozničav. „Caco! To sam ja!”
Um mu se odvojio od tela na zvuk Elizabetinog glasa. Činilo mu se
da mu je trebala čitava večnost da odgovori.
„Bože moj! Ti si u Sloveniji! Ti si kod Kreka!”
„Kako si znao?”
„Nema veze. Jesi li dobro?”
„Da! Ne! On je mrtav. Ubila sam ga, Caco!”
 „Gospode! Je li Mikaela dobro?”
„Da, zajedno smo. Žao mi je što moram da šapućem, ali krijemo se.
Krekovi ljudi su svuda okolo, ali ne znaju da je on mrtav.”
„U redu, slušaj. Ako ste bezbedne tu gde ste, nikuda ne mrdajte.
Pozvaću slovenačku policiju.”
„Ne, Caco. Ja ću ih pozvati. Ti moraš da ideš u Vatikan.”
„Zašto?”
„U Sikstinskoj kapeli je bomba, sigurna sam u to. Moraš otići tamo!
Moraš prekinuti zasedanje konklave!”

Caco je bio na Via Garibaldi. Kola i motocikli zujali su pored njega. Na

trenutak je zurio u svoj telefon da se pribere, a onda pozvao Lorenca
pravo iz liste kontakata. Uključila se njegova glasovna pošta.
Pokušao je da pozove inspektora Loretija.
Tu je takođe dobio glasovnu poštu.
Bio je tri ili četiri kilometra udaljen od Vatikana - predaleko da trči
do tamo.
Nagonski je iskoračio na ulicu, raširio ruke i zaustavio crvenu
hondu 1000 koja mu se približavala. Vozač je skoro izgubio kontrolu
nad motociklom i zaustavio se pola metra pre nego što bi naleteo na
njega. Mladić je strgao kacigu sa glave i počeo da psuje.
Caco je izvukao značku iz zadnjeg džepa. „Policija! Ovo je hitan
slučaj! Uzimam tvoj motor!”
„Hoćeš đavola!” povikao je čovek.
Caco je instinktivno posegnuo za pištoljem, ali on mu je ostao u
stanu. Umesto toga je upro prstom i zapretio vozaču honde: „Hoćeš li
da ideš u zatvor zbog ometanja policijske akcije?” Kada momak nije
odgovorio, Caco ga jako gurnu obema rukama. Motocikl se preturi i
momak pade na zemlju. Caco je uspravio hondu, zajahao je i ubacio u
brzinu. Vozač je mogao samo da viče za njim i zavitla kacigu u njegova
leđa.

Hakel je zaključao vrata svog stana i otvorio jedan od prozora

okrenutih na zapad da pusti malo svežeg vazduha. Njegova zgrada bila
je preniska da bi video Sikstinsku kapelu, ali kupola iznad Bazilike
Svetog Petra videla se na maglovitom nebu kasnog popodneva.
Uključio je televizor. Ljudi na trgu bili su mirni i iščekivali.
Otišao je u spavaću sobu i otvorio gornju fioku u ormaru. Iza gomila
presavijenih crnih čarapa bila je zeleno-crna kutija, veličine tri špila
karata za igranje.
Hakel je seo na krevet i isprobao prekidač detonatora. Znao je da su
baterije nove, ali je za svaki slučaj pripremio i rezervne.
Lampica je zasvetlela zelenom bojom.
Spustio je detonator i uzdahnuo.
Mučio ga je poziv u Krekovu kuću koji je obavio neko ko se
predstavio kao Hakel. Broj koji je dobio SMS-om bio je iz Rima. Neko
mu je bio na tragu. Ko? Kako? Pomisao da će izbeći istragu sada je bila
apsurdna. Moraće smesta da nestane.
Hakel je prišao ormaru i izvadio prazan kofer.

Caco je stiskao gas honde kao luđak, vrludajući kroz saobraćaj i

ubacujući se u prazne prostore između vozila tako rizično da im je
grebao vrata ručkama upravljača. Spoj saobraćajnog špica i vanredna
zgusnutost prometa oko Vatikana doveli su do potpunog kolapsa.
Na Via Domeniko Silveri saobraćaj se potpuno zaustavio. Pogledao
je na kupolu Bazilike, okrenuo upravljač i isterao motocikl na trotoar.
Pešaci su vikali na njega i on je vikao na njih, jasno im stavljajući do
znanja da se neće zaustaviti. Vrdajući i krivudajući, stigao je do Via dela
Stacione Vatikana gde su i trotoari postali neprohodni.
Caco je sišao sa honde i potrčao.
Probijao se kroz gužvu i sav zadihan stigao na Petrijanski ulaz sa
južne strane Trga Svetog Petra gde su trojica njegovih ljudi stajali na
kontrolnom punktu.
Dojurio je do njih. Po njihovim pogledima video je da oni znaju da je
suspendovan.
Kaplar reče: „Majore Čelestino, mislio sam...”
Caco ga prekide. „U redu je. Vratili su me na dužnost. Inspektor
Loreti pozvao me je nazad.”
Oni su mu salutirali i pustili ga da prođe.
Bilo je uzaludno pokušavati da se probije preko trga. Nikada tu nije
video toliku gužvu. Umesto toga je potrčao zonama zatvorenim za
javnost, pored Doma Svete Marte i iza Bazilike do zadnjeg ulaza u
palatu pored Trga peći.
Iznad njega se dizao odžak konklave iz koga se nije vijorio dim.
Bez ometanja je stigao do Sale Regija. Čak su mu i švajcarski
gardisti salutirali ljubopitljivo ga gledajući.
Sala je bila blistava i ukrašena, puna nadbiskupa, biskupa,
monsinjora i laičkih zvaničnika koji su čekali zaključak posle prvog
dana zasedanja.
Lorenco je bio na kraju sale prema palati sa majorom Kapocolijem.
Opazio je Caca, iznenađeno uzviknuo i presreo ga.
„Šta ti, dođavola, radiš ovde?”, upitao je.
Caco ga je unezvereno pogledao. „Treba mi tvoj pištolj.”
„Jesi li ti lud? Šta je s tobom?”
„Tu je bomba!”, Jedan nadbiskup ga je čuo i počeo nešto da šapuće
jednom od kolega.
Lorenco ga je usplahireno odmerio pogledom. „Govori tiho! Kako
znaš?”
„Elizabeta je to otkrila! Mislim da ju je postavio Hakel.”
„Zašto me Loreti niti bilo ko drugi nije obavestio o tome?”
„Niko još ne zna. Za ime božje, Lorenco! Daj mi pištolj. Kapi, raščisti
salu. Lorenco, nađi Hakela i zaustavi ga pre nego što bude prekasno!”

Hakel je zakopčao svoj kofer i stavio ga pored ulaznih vrata.

U pisaćem stolu u njegovoj radnoj sobi postojala je fioka u kome se
nalazila sklopiva fascikla sa privatnim papirima i lažnim pasošima.
Izvadio ju je i strpao u spoljašnji džep kofera.
On će putovati. Želeo je da bude onoliko anoniman koliko čovek
njegove građe i veličine može biti. Njegovo crno odelo neće moći da
posluži. Skinuo ga je i pažljivo složio, pogledao u televizor, pa potražio
u ormaru neku udobniju odeću. Odvešće se svojim kolima do taksi
stanice, odvesti do rentakar agencije pa pozvati Kreka. Plan bekstva
biće brzo sproveden. Uopšte nije bio previše zabrinut.

Glauzer je video Caca i sav se ukočio.

„Čelestino! Ti si suspendovan. Ko te je pustio ovamo?”
Uniformisani švajcarski gardisti na vratima Sikstinske kapele
čvrsto su stegnuli svoje tradicionalne halebarde, gledajući u Glauzera u
iščekivanju instrukcija.
Caco je pokušao da obuzda glas iz bojazni da ne zvuči poremećeno.
„Glauzeru, slušaj me pažljivo. Moramo da evakuišemo kapelu. U njoj je
bomba.”
„Ti si sišao s uma!” Sitni čovek počeo je da podiže ruku kako bi
progovorio u mikrofon u manžetni, ali Caco ga je zaustavio izvukavši
Lorencov zig iza pojasa. Ubacio je metak u cev i uperio je Glauzeru u
glavu. Nastalo je komešanje u Sali Regija dok su ljudi mrmljali i izmicali
se.
„Glauzere, prekrsti ruke ispred sebe”, naredio je Caco. „Pucaču u
tebe ako budem morao.” Obratio se švajcarskim gardistima. „Ljudi,
među vama je izdajnik. Vaša dužnost je da štitite papu. Jedan od ljudi u
Sikstinskoj kapeli uskoro će biti taj čovek. Pomozite mi da raščistim
područje.”
Glauzer zasikta na njega: „Jedini izdajnik si ti, Čelestino. Uvek sam
sumnjao u tebe. Trunućeš u zatvoru zbog ovoga.”
Glauzer je posegnuo unutar svog sakoa za oružjem i Caco je
odreagovao. Ispalio je metak u Glauzerovo desno koleno i, kada je ovaj
pao vrišteći, Caco mu uvuče ruku pod sako i izvadi njegov hekler i koh
MP5A3. Otkočio je oružje i uperio ga u zatečene gardiste. „Ti, stavi mu
gazu na ranu ili će umreti. A vi ostali - za ime božje, raščistite Salu
Regija!”
Na drugoj strani dvorane, Kapocoli je stajao kod Paulinskih vrata,
vičući da svi izađu. Sveštenici i laici hitali su prema njemu.
Caco je držao automatski pištolj uperen u gardiste i petom gurnuo
vrata Sikstinske kapele. „Ovo je hitna situacija!”, povikao je. „Ja sam
major Čelestino iz žandarmerije! Pustite me unutra!”
Delovalo je kao da traje čitavu večnost, ali najzad je čuo povlačenje
reze.
Kardinal Frankoni stajao je na vratima sa izrazom lica koji je
podjednako pokazivao iščekivanje i zbunjenost. Pogled na
neuniformisanog čoveka sa automatskim pištoljem doveo ga je u
stanje panike.
Caco je protrčao pored njega u kapelu. Stotinu starijih ljudi sa
crvenim kapicama zurili su u njega u zapanjenoj tišini i spustili olovke
kojim se obeležavali svoje glasačke listiće.
Caco je bio u kapeli na stotine puta, možda i na hiljade, i jedva da je
više obraćao pažnju na njenu veličanstvenost. Ali nikada je nije video
ovakvu, prožetu svečanom ozbiljnošću svih kardinala birača koji su
ispunjavali svoju prastaru dužnost. Čarobni svod bio je blago osvetljen
poslepodnevnim suncem koje je prodiralo kroz visoke prozore. Caco je
zastao na sredini kapele. Tačno iznad njega, ruka božja je posezala
prema ispruženoj ruci Adama, darujući mu život.
Kardinal Dijaz ustao je od svog stola i ispravio se. Prepoznao je
Caca. „Majore, zašto ste morah da dođete na ovo sveto mesto sa
oružjem i prekinete naše svete obrede?”
 Cacov glas odjekivao je u dvorani i njemu samom zazvučao kao sa
drugog sveta. „Izvinite, vaša ekselencijo. Ali svi moraju smesta da odu.”
„Usred smo glasanja. Ne možemo otići.”
„Nema vremena za objašnjavanje, ali verujem da je u kapeli
bomba.”
Dijaz je pogledao lica kolega kardinala.
Kardinal Aspromonte je ustao. „Zašto to verujete? Ko vam je
rekao?”
„Časna sestra. Časna sestra po imenu Elizabeta.”
Neki od kardinala nervozno su se zakikotali.
„Pokazujete ovakvu bezbožnost zbog nečega što ste čuli od neke
časne sestre?”, zagrme Dijaz. „Ostavite nas na miru! Smesta odlazite!”
Caco je pogledao u Dijaza i stavio vrh cevi pištolja sebi pod bradu.
Savio je prst oko obarača. „Žao mi je. Neću otići. Ta časna sestra je
moja sestra i verujem u ono što ona kaže svim srcem. Ako ne mogu da
vas spasem, umreću pokušavajući.”

Hakel je seo u omiljenu fotelju. Sa ovog mesta istovremeno je video

televizor i, kroz prozor, kupolu Bazilike Svetog Petra. Na taj način
dvaput će videti blesak. I eksploziju će čuti dvaput. Ali potres od
detonacije prostrujaće mu kroz telo samo jednom.
U noći kada je papa umro, u podrumu Sikstinske kapele stavio je
svoju sportsku torbu na jedan od prostih drvenih stolova, otkopčao je i
izvadio smotak gumirane trake koji je podsećao na neku vrstu
građevinskog materijala. Primašit 2000. Plastični eksploziv na nitratnoj
bazi, dva milimetra debeo sa lepljivom zadnjom stranom. Vojne
proizvodnje i smrtonosan, naročito U zatvorenom prostoru.
Širina table eksploziva bila je savršena, ali morao je da ga iseče na
odgovarajuću dužinu i zatim zalepi sa donje strane ploče stola. Hakel je
izvukao komponentu iz plastične kese i čvrsto utisnuo RF mikročip
veličine nokta u traku. Ponovo je okrenuo sto i postavio ga na noge, pa
pregledao obavljeni posao.
Svaki od čipova bio je podešen da se detonira na istoj frekvenciji.
Jedno povlačenje prekidača, i daljinski detonator završiće stvar. Tokom
proteklih sat vremena ponovio je postupak 108 puta, po jednom za
svakog kardinala birača u papskoj konklavi.
Prethodno planiranje bilo je od ključne važnosti. Imali su svog
čoveka u bezbednosnoj kompaniji koja je radila sa Vatikanom po
ugovoru. Nemački ovčar kog je koristio za traženje eksploziva ne bi
otkrio primašit ni da su mu ga gurnuli u dupe.
Hakel je sasvim izvukao antenu detonatora.
Ovo je to što mi radimo, pomislio je. Ovo je to što mi jesmo.
Povukao je prekidač i pritisnuo crveno dugme za detonaciju.
Visoki prozori Sikstinske kapele prvi su nestali.
Rasprsnuli su se u narandžastom blesku. Staro staklo izlomilo se na
milione krhotina.
Zatim je udarni talas zahvatio plafon.
Jarko obojene freske za čije je slikanje Mikelanđelu trebalo četiri
godine u deliću sekunde su isparile u sitnu, obojenu maglicu.
Svod Kapele srušio se u ogromnim odlomcima, zatrpavajući sve
ispod sebe tonama ružnog sivog krša. Ogromni oblak dima podigao se
iznad Trga Svetog Petra, zaklanjajući ono sunca što je ostalo na nebu i
pretvarajući dan u noć.
 Trideset dva

E ksplozija je zahvatila Caca kao voz koji je projurio kroz Salu Regija,
gurnuvši ga kroz Paulinska vrata daleko u palatu. Pošto je izašao
poslednji, na sebe je primio najjači udar, ali neki od kardinala najbližih
eksploziji oboreni su kao kegle na kuglanju.
Kontuzovan i onesvešćen, propustio je ono što se dešavalo
neposredno posle eksplozije, kad su počela da stižu kola hitne pomoći i
ostale hitne službe. Loreti i Zonenberg odmah su aktivirali plan u
slučaju nesreća zvani Šifra Citadela, koji je uključivao sve resurse
italijanske države. Nucleo Operativo Centrale di Sicurezza, specijalni tim
državne policije, i karabinjeri sjatili su se u Vatikan i uz pomoć
vatikanske žandarmerije evakuisali povređene ljude sa Trga Svetog
Petra.
Iako je bilo mnogo povreda od krhotina stakla i odlomljenih cigala,
većina žrtava nastala je u metežu koji je usledio, iako, na kraju dana,
nije bilo nijedne poginule osobe. Caco je spadao u ozbiljnije povređene.
Slomljeno rebro probilo mu je jetru i u roku od sat vremena primljen je
u operacionu salu gde mu je izvršen operativni zahvat na stomaku. U
susednoj prostoriji Glauzeru su rekonstruisali koleno.
Švajcarski gardisti zbili su redove oko kardinala i oni kojima nije
trebao medicinski tretman i nisu morali da budu hospitalizovani
ukrcani su u kočije i vraćeni u Dom Svete Marte koji je bio okružen
kordonom naoružanih ljudi. Helikopter državne policije kružio je iznad
zdanja.
Lorenco je, sav umazan čađi i uzdrman, pronašao Loretija i
Zonenberga ispred Doma.
Loreti ga upita: „Ti si bio tamo, šta se, dođavola, dogodilo?”
Lorenco je govorio preglasno zbog gubitka sluha izazvanog
eksplozijom. „Pet minuta pre eksplozije major Čelestino ušao je u Salu
Regija.”
 „On je ovo uradio?” zagrme Zonenberg. „Jedan od tvojih ljudi je ovo
uradio, Loreti?”
„Ne, oberste Zonenberg”, reče Lorenco. „Caco ih je spasao. Saznao
je za bombu i naterao je kardinale da izađu iz kapele. Inače bi svi
izginuli.”
Major Kapocoli je dotrčao i stao pored njih.
„Gde je dobio tu informaciju?”, upita Loreti. „Zašto nije o tome
obavestio nikog drugog?”
„Rekla mu je sestra.”
„Ko je njegova sestra, za ime božje?”, hteo je da zna Zonenberg.
„Ona je časna sestra.”
Obojica ljudi zabuljiše se u njega.
„Slušajte, ne znam pojedinosti”, nastavi Lorenco, „ah ona je bila u
pravu. Caco mi je rekao da je Matijas Hakel bio umešan.”
„Hakel!”, povika Zonenberg. „Ti si poludeo.”
„Gde je Hakel?”, upita Loreti.
Zonenberg je pokušao da pozove Hakela preko voki-tokija, ali nije
dobio odgovor.
„Poslednji put kada sam ga video, bio je ovde u Domu”, uključi se
Kapocoli. „To je bilo otprilike četrdeset minuta pre eksplozije.”
„Zašto je on bio ovde?”, upitao je Loreti.
„Rekao je da hoće da obiđe kardinala Đakona.”
„Gospode!”, uzviknu Loreti. „Hajdemo gore na sprat. Kapi, pođi sa
mnom. Lorenco, uzmi nekoliko ljudi i potražite Hakela. Proverite
svuda. Proverite u njegovom stanu.”

Loreti, Kapocoli i Zonenberg stajali su ispred Sobe 202.

Loreti je pokucao.
Nije bilo odgovora.
„Kardinale Đakone?”, povika on. „Otvori”, obrati se Kapocoliju.
Kapocoli je imao master-ključ. Mala soba je bila prazna, krevet
namešten. Đakonova odora je bila uredno položena na prekrivač.
Vrata kupatila bila su zatvorena i čuli su da voda iz tuša teče.
„Hej?”, pozva Zonenberg.
Nije se čulo ništa osim točenja vode.
Zonenberg pokuša ponovo, ovaj put glasnije: „Halo?”
Voda prestade da teče i trenutak kasnije se kvaka na vratima
kupatila okrenu. „Hakele? Jesi li to ti?”
Đakone je otvorio vrata, debeo, nag i potpuno mokar.
 Videvši trojicu ljudi u svojoj sobi, pokušao je da ponovo zatvori
vrata, ali Kapocoli zaglavi nogu u dovratak pa širom otvori vrata.
„Očekivali ste oberstlajtnanta Hakela?”, upita Loreti. „Zašto? Izađite
i razgovarajte sa nama. Znate li šta se dogodilo?”
Đakone ništa ne reče.
Pojurio je napred kao mali ružičasti bik, saplevši Zonenberga koji
potpuno neceremonijalno pade na leđa.
Đakone je posegnuo za nečim na stolu, skrivenim ispod njegove
crvene kape. Kada se okrenuo, svi su videli.
Iza leđa mu se klatio ružičasti rep.
Jedva da su i obratili pažnju na mali srebrnasti pištolj u njegovoj
ruci.
Ali on ga je prislonio sebi na slepoočnicu i viknuo: „Ja sam Petar
Rimljanin!”, pa povukao obarač.

Lorenco je razvalio bravu Hakelovog stana i provalio unutra.

Ljudi su prošli kroz stan. Bio je prazan.
„Pretražite celo ovo mesto”, naredio je Lorenco. „Stavite rukavice.
Tretirajte stan kao mesto zločina.”
Stan je bio mali i vrlo uredan, što je olakšalo pretragu Hakelovih
stvari i papira.
Među kućnim računima bio je jedan veoma neobičan koji je odmah
upadao u oči: faktura neke rudarske korporacije sa sedištem u Ženevi,
za koju se pokazalo da je paravan sa krivotvorenom licencom za uvoz.
Faktura je poslata američkoj kompaniji EBA&D, za isporuku table
savitljivog plastičnog eksploziva primašit 2000.
Našli su svog čoveka.
Sada im je trebao i njegov motiv.

Kardinali Dijaz, Aspromonte i Frankoni skupili su se u uglu kapele u

prizemlju Doma. Odore su im bile prljave, a lica i dalje umrljana, ali bili
su nepovređeni.
„Jesi li video njegovo telo?”, upitao je Frankoni.
Aspromonte klimnu glavom. „Jesam. Kažem ti, Đakone je imao rep.”
Frankoni uzrujano protrlja ruke. „Lemuri?”, upitao je nervozno.
„Jedan od nas - lemur?”
Aspromonte reče: „Pre nego što se ubio, izjavio je pred policajcima:
’Ja sam Petar Rimljanin.’”
 Dijaz promrmlja: „Zaboga! Malahija! Hoće li to proročanstvo biti
ostvareno?”
„Imamo mnogo više pitanja nego odgovora”, reče Aspromonte. „Ali
nema sumnje da je sada pred Crkvom vreme do sada neviđenog
previranja i borbe, u čiji ishod ne možemo biti sigurni.”
„Medijima se ne srne reći ništa o Đakonovoj ’anomaliji’ ili
okolnostima njegove smrti”, odlučno izjavi Dijaz. „On je doživeo srčani
udar kada je čuo eksploziju. Srčani udar. Moramo da zbijemo redove.”
„Tragedija!”, zajeca Frankoni. „Naše najveće blago, Mikelanđelova
kapela, nestalo je!”
„Ne, grešiš!”, prekori ga Aspromonte. „Negde u svetu, možda ovde u
Italiji, postoji drugi Mikelanđelo. Zgrade mogu da se ponovo izgrade.
Mogu da se poruče nove slike. Ali, bogu hvala, naše najveće blago, Crkva
i njeno vodstvo spaseni su zahvaljujući delima jednog običnog
policajca i jedne obične kaluđerice.”
Dijaz klimnu glavom. „Čeka nas posao. Čuo sam da je na Bazilici
oštećena samo severna spoljašnja fasada. Sala Regija je jako oštećena,
ali palata je netaknuta. Sutra ujutro moramo da održimo misu
zahvalnosti u Bazilici Svetog Petra. Zatim moramo da nađemo mesto
gde će se birači okupiti. Konklava mora nastaviti s radom. Potreban
nam je novi sveti otac, više nego ikad.”

Elizabeta i Mikaela grlile su se dok su gledale užasne prizore na

televiziji.
Repotrer RTV-a intervjuisao je jednu slovenačku porodicu koja je
bila na hodočašću na Trgu Svetog Petra kada je bomba eksplodirala.
Kamera se zatresla i na hiljade ljudi pale su na zemlju kao jedan,
vrišteći na prizor vatrene lopte koja se dizala u vazduh.
„O, bože! Caco!”, vrisnula je Elizabeta.
Pre nego što je Mikaela zakoračila preko Krekovog tela, ritnula ga je
u grudi samo da bude sigurna da je mrtav. Dohvatila je telefon sa
stočića za kafu i pozvala broj Cacovog mobilnog. Odmah se uključila
glasovna pošta.
„Sigurna sam da je on dobro”, promrmljala je. „Mora biti dobro.”
Elizabeta je pala na kolena i počela da se moli.
Molila se za Caca.
Molila se za kardinale.
Molila se za Crkvu.
Molila se za Mikaelu.
 Molila se za sebe.
U daljini su čule sirene. Uporno zavijanje postajalo je glasnije sve
dok nije prestalo.
Čuli su se povici na slovenačkom, kratka ali zastrašujuća razmena
puščane vatre u ulaznom holu i najzad, posle neprijatno dugog
vremena, užurbano lupanje po teškim vratima od hrastovine.
„Policija! Ulazimo!”
 Trideset tri

R aspoloženje u Bazilici bilo je sumorno kao na bilo kojoj pogrebnoj

misi koja je ikada održana ispod njenog posvećenog svoda.
Dvadesetak stanovnika Vatikana skupili su se na prašinom pokrivenim
klupama moleći se u tišini, kontuzovani podjednako kao i žrtve fizičkog
udara eksplozije od prethodnog dana.
Crno odelo, bela košulja i uglačane cipele Matijasa Hakela
pronađeni su na obali Tibra u blizini Mosta Sant Anđelo. Možda se
utopio, možda i nije, ali interna istraga je bila tek na početku i svakako
još nije bilo zaključaka o Hakelovim mogućim saradnicima. Zbog toga
je oberst Zonenberg nevoljno prepustio prvenstvo u bezbednosnim
poslovima državnoj policiji, a Švajcarska garda se povukla u svoju
kasarnu. Žandarmerija je raspoređena da zatvori pristup Vatikanu za
sve osim najvažnijih zaposlenih i malu grupu međunarodnih izveštača.
Elizabeta, Mikaela i njihov otac sedeli su u zadnjoj klupi i ćutke
čekali.
U podne im je prišao monsinjor Akile, privatni sekretar kardinala
Aspromonta. Sagnuo se i nešto šapnuo Elizabeti na uho.
Ona reče Mikaeli i svom ocu: „Čekajte ovde. Sada žele da
razgovaraju sa mnom.”
Elizabeta je krenula za Akilom kroz hodnik ispred spomenika Piju
VIII do prolaza u Sakristiju Svetog Petra i u Riznicu. Išli su po
mermernom podu do prostorije slične muzeju u kojoj su jedna
naspram druge bile postavljene tri plišom presvučene fotelje. Ona
podiže pogled ka Crux Vaticana, Vatikanskom krstu, pokrivenom
kožom, srebrom i dragim kamenjem. To je bilo najveće blago Vatikana,
za koje se govorilo da sadrži delove Pravog krsta.
Akile ju je zamolio da sačeka. Uskoro su se pojavili kardinali Dijaz i
Aspromonte. Kada je Elizabeta ustala da ih pozdravi, Aspromonte se
osmehnu i reče joj da ponovo sedne. Seli su pored nje, a fotelje su bile
toliko blizu da su im se kolena gotovo dodirivala.
„Elizabeta Čelestino”, reče on, uzimajući njenu tanku, hladnu ruku
između svojih, toplih i punačkih. „Sestro Elizabeta, Crkva ti duguje
svoju neizmernu zahvalnost.”
„Ja sam samo služila bogu, vaša ekselencijo. On je bio moj vodič
kroz ovo teško iskušenje.”
„Pa, služila si mu dobro. Zamisli kako bi svet izgledao danas da nisi
uspela. Reci mi kako je tvoj brat.”
„Jutros smo ga obišli. U bolnici se nadaju da će ga danas pustiti sa
intenzivne nege. Dobro se oporavlja.”
„Odlično, odlično. Bio je tako smeon, tako hrabar”, reče
Aspromonte. „Spasao je mnogo života.”
„Da, on je neverovatan”, složi se Elizabeta. „Ali tužno je što su dobri
ljudi kao što su bili profesor De Stefano, otac Tramble i kardinal
Đakone umrli. Tužno je što više nema veličanstvene Sikstinske kapele.”
„Kapela će biti ponovo izgrađena”, reče Aspromonte, puštajući joj
ruku. „Mnogo tugujemo za De Stefanom i Trambleom. Kardinal Đakone
je druga priča.”
„On je bio jedan od njih”, preseče kardinal Dijaz. „Šef Papske
komisije za sakralnu arheologiju bio je jedan od njih!”
„Bože”, reče Elizabeta, „tako su znali. Čak i pre sedam godina, dok
sam bila studentkinja. On je bio lemur?”
Kardinali su bili zatečeni njenom reakcijom. „Vi znate za njih?”
šapnu Dijaz.
Elizabeta klimnu glavom. „Otkrila sam neke činjenice. Podelila sam
ih sa ocem Trambleom, a on mi je zauzvrat rekao određene stvari u
najstrožem poverenju.”
„Onda razumete protiv čega se borimo. Gospod samo zna kakvu bi
štetu Đakone naneo Crkvi da je ostao jedini preživeli kardinal birač”,
ljutito je rekao Dijaz.
„On bi postao papa”, primeti Aspromonte.
„Katastrofa”, reče Dijaz, škrgućući zubima i stežući pesnicu, kao da
je stari bokser u njemu jedva čekao da istrči iz ugla i bori se još jednu
rundu.
Aspromonte raširi dlanove. „Sestro, morate nam reći šta mislite, jer
ste ih videli izbliza. Razgovarali ste sa jednim od njihovih vođa.”
„I neka bog oprosti meni i mojoj sestri”, naglasi Elizabeta, „oduzele
smo im život.”
„Kasnije ćete se ispovediti i biće vam oprošteno”, nestrpljivo će
Dijaz. „Kakav je vaš utisak o njima?”
Elizabeta duboko udahnu. „Oni žele da unište Crkvu. Mrze je i mrze
sve što ona predstavlja. Oni žele da zgaze sve što je dobro, a ako uzgred
bude uništeno i sve ostalo, osećaće zadovoljstvo gledajući svet u
plamenu. Oni su čisto zlo.”
Aspromonte je slušao, tužan, odmahujući glavom, kao da prati
ritam nekog nevidljivog metronoma. „Mi sve vreme pričamo o đavolu,
ali čak i za mene, čoveka koji je sasvim liberalan u svojim uverenjima i
svom tumačenju Biblije, đavo je uvek bio neka vrsta metafore. Zlo
postoji, u to ne može biti sumnje, ali da ono ima ovakvo svoje fizičko
otelotvorenje! To je zastrašujuća pomisao.”
Elizabeta je osetila da treba samo da sluša i više ne govori, ali nije
mogla da se uzdrži. „To čini reč Hristovu još važnijom, zar ne?”
„Da!”, složi se Aspromonte. „Potpuno ste u pravu, sestro. Mi smo
uvek imali mnogo posla pred sobom. I sutra ga imamo. Taj posao
nikada neće biti završen do dana Hristovog povratka. Moramo biti
stalno budni. ”
Elizabeta je osetila kako je obuzima nesavladiva tuga. „Mogu li da
vas nešto pitam?”
„Naravno, sestro”, odgovori Aspromonte.
„Moja majka je umrla dok sam bila devojčica. Bila je istoričarka.
Našla je jedan dokument u tajnim arhivima Vatikana, pismo iz
šesnaestog veka koje je napisao Džon Di, čovek koji je možda bio
lemur. Ukinuto joj je odobrenje da istražuje i za nekoliko dana
razbolela se i umrla. Mislim da je otrovana.”
„Kako se ona zvala?”, upita Aspromonte.
„Flavija Čelestino. Umrla je 1985.”
Kardinali počeše da se sašaptavaju. „Mi ne znamo za nju”, reče
Dijaz.
„Pre nego što su nas oteli, otac Tramble rekao mi je da zna ime
čoveka koji je naložio da pismo bude uklonjeno iz arhiva. To je bio
Rikardo Anjeli. On je bio lični sekretar nekoga ko je sada kardinal.”
„Ja sam poznavao Anjelija!” uzviknu Dijaz. „Umro je pre nekoliko
godina. Ja ću vam reći za koga je radio! Radio je za Đakona!”
„Onda ona jeste ubijena.” Elizabeta je osetila peckanje u očima.
„Toliko mi je žao, draga moja”, reče Aspromonte. „Ti si iznova i
iznova trpela traume u životu zbog ovih zlotvora. Posegnuo je da je
uhvati za ruke i ona mu ih bez razmišljanja pruži. „Moramo se upitati
zašto te je Gospod tako iskušavao?”
 Dijaz se nestrpljivo ubaci. „Važno pitanje, siguran sam, ali prvo
moramo da obavimo neke konkretne poslove. Brinemo se da ove stvari
ne dospeju u javnost. Zamislite kakva bi reakcija bila među vernicima
ako bi saznali za lemure. A mi čak nismo ni sigurni čemu se
suprotstavljamo. Gde oni vrebaju? I ko uopšte zna koliko ih ima? Imate
li vi ikakvu predstavu o tim stvarima?”
Elizabeta je odmahnula glavom, a Aspromonte joj pusti ruke.
Dijaz se nagnu bliže. „Možda su ti Slovenci i Đakone bili
predvodnici. Možda ih nema naročito mnogo. Ako se Hakel nije utopio,
mora da bude uhvaćen. Bez obzira na to, on će biti označen kao izvođač
bombaškog napada. On je postao ogorčen, nezadovoljan i umno
poremećen kada je shvatio da nikada neće postati načelnik garde. Mi
smo to naknadno shvatih.”
Elizabeta je slušala u neverici. „Izvinite, vaša ekselencijo, možda
nije na meni da to kažem - ali mislite li da je ispravno sakriti istinu?”
Aspromonte se umešao pre nego što je Dijaz stigao da odgovori.
„Nakon što su saslušali preliminarni izveštaj o vašim teškim
iskušenjima i razmotrili činjenice koje su nam poznate, kardinali su do
kasno u noć raspravljali o ovom pitanju. Ne smem da govorim o tim
razmatranjima, ali možda su neki članovi, uključujući i mene, bili
skloniji od ostalih gledištu koje smatram da i vi imate. Ali raspravljali
smo o tim pitanjima veoma ozbiljno i usmereni molitvom došli smo do
zajedničkog stava. Mi mislimo da je bolje poštedeti svet jedne takve
velike bojazni. Mislimo da bi to izazvalo više štete nego koristi.” Zatim
je dodao: „Po podne ćemo ponovo početi zasedanje konklave baš u ovoj
prostoriji, pod ovim veličanstvenim simbolom, Vatikanskim krstom.
Imaćemo novog papu. Možda će novi sveti otac imati drugačije
gledište. Videćemo.”
„U međuvremenu”, rekao je Dijaz, „moramo da obezbedimo vaše
ćutanje. Znamo da će major Čelestino obaviti svoju dužnost. Želimo da
vaši otac i sestra postupe isto. Možete li vi da garantujete njihovu
diskreciju?”
Mikaelu nikada niko nije mogao da optuži za diskreciju, pomislila je
Elizabeta, ali je klimnula glavom. „Razgovaraću sa njima. Sigurna sam
da će pristati da ćute. Ali šta je sa Krekom? I drugim čovekom koga je
Mikaela morala da ubije? Krek je bio veoma bogat čovek. Policija je bila
tamo. To će sigurno isplivati u javnost!”
„Mislim da neće”, odgovori Dijaz. „Slovenački ambasador u
Vatikanu imao je noćas pune ruke posla. Slovenačka vlada ne želi da
činjenice o Damjanu Kreku ikada postanu poznate javnosti. On je bio
prilično desničarski nastrojen i svakako nije bio prijatelj političkih
vođa zemlje. Oni su već počeli da puštaju informacije kako su Mulej i
Krek stradali od ubistva i samoubistva. Izgleda da su bili u
homoseksualnoj vezi. Njihova tela biće kremirana.”
Elizabeta se ugrizla za jezik. „A kosturi iz Katakombi Svetog
Kalista? Šta će biti sa njima?”
„Oni su već na putu nazad u Italiju. Idu u magacin. Novi papa
izabraće sledećeg predsednika Papske komisije za sakralnu
arheologiju. Odluke će biti donete kada dođe vreme za to.”
Elizabeta je imala samo još jedno pitanje. „A šta sa mnom?”, upitala
je.
Dijaz se protrljao po licu. „Moram vam reći, sestro, da nam možete
biti od velike pomoći ovde u Vatikanu. Ja bih prvi voleo da vas vidim da
preuzmete palicu koja je ispala iz ruke oca Tramblea i nastavite njegov
važan posao. Niko nije u boljoj poziciji da se bori protiv tih lemura od
vas.”
Elizabetina donja usna nekontrolisano je zadrhtala. „Molim vas,
vaša ekselencijo. Uradiću šta god Crkva bude tražila od mene, ali,
preklinjem vas, pustite me da se vratim u moju školu.”
Aspromonte se osmehnu. „Naravno da se možete vratiti, draga
moja, naravno da možete. Idite s bogom.”
Kada je Elizabeta otišla, dvojica kardinala okrenuše se jedan prema
drugom, sa sumornim izrazima lica. „Šteta”, reče Dijaz. „Ona je mlada i
ima prilagodljiv i brz um. Izgleda da je ostalo na starcima kao što smo
ti i ja da nastavimo ovu borbu.”

Bilo je pet sati po podne.

Zasedali su Samo tri sata, ali kardinali birači izgledali su umorno i
omamljeno.
Sedeli su u Sakristiji Svetog Petra, odaji koja nikada nije bila
namenjena za tu svrhu. Stolovi i oltar nekorišćeni od poslednjeg
papskog sinoda izneti su iz susedne sale za prijeme Pavla VI.
Žurno je odštampana nova serija glasačkih listića, a na vrhu svakog
su bile reči: Eligo in Summum Pontificem - biram za vrhovnog
sveštenika.
Kada su spustili olovke, kardinal Frankoni pozvao je birače jednog
po jednog, u skladu sa njihovim činom, do oltara gde je svaki od njih
pokazao glasački listić jednom od kardinala posmatrača i zakleo se na
latinskom: „Pozivam za svog svedoka Hrista Gospoda koji će biti moj
sudija da je moj glas dat onome za koga pred Bogom mislim da treba
da bude izabran.”
Kada su svi glasovi dati, jedan kardinal posmatrač protresao je
kutiju, a drugi je izvadio listić i glasno pročitao ime.
Dok je glasanje bilo u toku, šaptanje u horu postajalo je sve glasnije,
ali, kada je glavni posmatrač pročitao rezultate, šapate je zamenilo
Ćutanje.
Kardinal Dijaz je ustao i ispravio se.
Krupnim korakom prišao je nizu stolova sa svoje desne strane, stao
pred jednog čoveka i pogledao u njega.
„Acceptasne electionem de te canonicefactam in Summum
Pontificem?”, upitao je Dijaz. Prihvataš li svoj kanonski izbor za
vrhovnog sveštenika?
Kardinal Aspromonte gledao je u svoje sklopljene ruke.
Podigao je pogled, njegove oči susrele su se sa očima njegovog
starog prijatelja i oklevao je veoma dugo pre nego što je klimnuo
glavom.
„Accepto, in nomine Domini.”
„Quo nomine vis vocari?”, upitao je Dijaz. Kojim imenom ćeš biti
oslovljavan?
Aspromonte je podigao glas da ga svi čuju. „Celestin VI.”
Stare peći i dimnjaka Sikstinske kapele više nije bilo, pa je umesto
toga upotrebljen kamin u papskoj rezidenciji. Bio je to jeziv prizor. Trg
Svetog Petra još uvek je bio opasan kordonom i na njemu nije bilo
nikoga osim nekolicine zaposlenih u Vatikanu. Ali mnoštvo ljudi ispred
kapija izvili su vrat videvši oblačke belog dima na bledom večernjem
nebu i podigao se usklik koji je odjeknuo kroz ceo Rim.

Elizabeta je izula cipele i legla potpuno obučena na svoj stari krevet, u

svojoj staroj sobi, u svojoj staroj školi.
Povratak među časne sestre u samostanu izazvao joj je nezamislivo
dobar osećaj. Posle zajedničke večere, sestra Marilena je održala kratak
govor o dva radosna događaja na koje im je skrenula pažnju - izbor
novog pape i povratak njihove Elizabete - umesto užasnih događaja od
prethodnog dana.
Elizabeta se plašila da sklopi oči. Bojala se da će videti besno
Krekovo lice i uzmahani rep, pa se molila širom otvorenih očiju. A kada
je osetila hrabrost da se susretne sa tamom iza sklopljenih kapaka,
laknulo joj je kada nije videla Kreka nego mlado, milo Markovo lice, baš
onakvo kakvo je pamtila.
Čula je tiho kuckanje na vratima.
Bila je to sestra Marilena. „Izvini što te ometam, Elizabeta, ali neko
je došao da te vidi, ovde, u kapeli.”
Monsinjor Akile, Aspromontov sekretar, strpljivo je čekao. U
rukama je držao snežno belu kovertu. „Sveti otac želeo je da vam ovo
lično dostavim”, rekao je.
Elizabeta je otvorila kovertu drhtavom rukom i izvukla rukom
pisano pismo.

Sestro Elizabeta,
Postojala su dva razloga što sam odabrao ime Celestin VI.
Prvi je što sam, kao i Celestin V koji je bio papa čuven po
svojoj neodlučnosti, ja takođe bio neodlučan da prihvatim
položaj pape.
Drugi si, draga Elizabeta, bila ti.
Celestin VI

Elizabeta je gurnula ruku u džep odore i izvadila srebrni privezak u

obliku Hristovog monograma.
„Molim vas, dajte ovo svetom ocu”, rekla je. „Recite mu da je ovo iz
Katakombi Svetog Kalista. Recite mu i da je to bio jedan zračak dobrote
u mestu velike tame i zla.”
 Trideset četiri

D ve nedelje su prošle i ritam života u Vatikanu počeo je da se vraća

u privid normalnosti - uz upadljivi izuzetak dizalica, građevinskih
mašina i radnika koji su uklanjali štetu i raščišćavali ostatke Sikstinske
kapele.
Bilo je vrlo malo umetničkih blaga koja su mogla da se spasu, ali
mala vojska stručnjaka za restauraciju iz velikih italijanskih muzeja
užurbano se kretala od mesta zahvaćenog eksplozijom do Sale Regija i
nazad i planirala postupak restauracije.
Papa Celestin VI smatrao je da je simbolički važno ponovo izgraditi
Sikstinsku kapelu. Formirao je specijalnu papsku komisiju da nadzire
projekat i pokrenuo međunarodni konkurs za izbor umetnika za
slikanje nove krovne freske koja će odražavati, na nov način,
Mikelanđelovu veličanstvenost i istrajati u budućim vekovima.
A u sunčano subotnje popodne, u dvorani škole „Tereza Spineli” na
Trgu Mastai održana je mala svečanost.
U publici je bilo kaluđerica, nastavnica, učenika i roditelja.
Na bini su sestre Marilena i Elizabeta sedele pored Evana Harisa i
Stefani Mejer i vrhovne majke avgustinskih sestara, sluškinja Isusa i
Marije, koja je avionom doputovala sa Malte.
Sestra Marilena istupila je za govornicu i objavila: „Današnji dan je
srećan za našu dragu školu i naš dragi red. Ništa nam nije važnije od
naše misije vaspitanja naše dece da vode dobre, produktivne i verom
ispunjene živote. Naš hronični manjak sredstava primorao nas je da
donosimo teške izbore u prošlosti, ali, zahvaljujući sestri Elizabeti i
našim novim prijateljima koji su danas ovde sa nama, pred sobom
vidimo svetle dane. Molim vas, poželimo dobrodošlicu profesoru
Evanu Harisu i gospođici Stefani Mejer.”
Njih oboje ustadoše i stadoše na podijum. Haris uze mikrofon.
„Izvinjavam se što ne umem da govorim italijanski, ali, pošto je ovo
izvanredna škola, uveren sam da će engleski poslužiti sasvim dobro.
Ništa nije prijatnije od situacije u kojoj svi dobijaju. Univerzitet
Kembridž obrazovao je mnogo istaknutih muškaraca i žena u svojoj
dugoj i slavnoj istoriji, ali možda nijednog sjajnijeg od dramskog pisca
Kristofera Marloua.”
Elizabeta se trgnula na to ime.
„Marlouov najslavniji dramski komad”, nastavio je on, „bio je
’Doktor Faust’ i, kao poznavaoca Marloua, uvek me bolelo što Kembridž
ne poseduje originalni rani tekst tog komada. To je sada ispravljeno.”
Podigao je knjigu da je svi vide. „Ova veličanstvena knjiga biće sa
ponosom postavljena na istaknuto mesto u našoj univerzitetskoj
biblioteci i biće inspiracija za buduće naraštaje studenata i stručnjaka.
A sada bih vam predstavio Stefani Mejer, istaknutu članicu uprave
univerziteta i velikodušnu donatoricu koja je učinila ovu kupovinu
mogućom.”
Mejerova se osmehnula i progovorila u mikrofon svojim uglađenim
akcentom. „Sa velikim zadovoljstvom i uživanjem predajem ovaj ček na
milion evra avgustinskim sestrama, sluškinjama Isusa i Marije.”

Elizabeta se narednog jutra probudila osećajući se rasterećeno i

zadovoljno pošto je njena srećna nedeljna rutina ponovo
uspostavljena. Caco je izašao iz bolnice i obavestili su ga da je vraćen u
žandarmeriju i može da nastavi sa svojim dužnostima kada mu
zdravstveno stanje to bude dopuštalo. Ćela porodica zajedno će otići
na misu i na ručak u očev stan.
Istuširala se, obukla čistu odoru koju je izvadila iz torbe iz
perionice i otišla do Bazilike Svete Marije u Trasteveru na blistavoj
svetlosti sunca.
Elizabeta se osećala kao da je ponovo rođena.
Skretanje do kog je došlo u njenom životu, taj žalosni prekid,
pokrenuo je obnovljeno razmatranje koje je na neki način ličilo na ono
kroz koje je prošla pre desetak godina dok se oporavljala posle napada.
U to vreme odlučila je da ostavi svoj stari život za sobom i postane
osoba u potpunosti predana veri. Sada je odlučila da sebe iznova
posveti tom životnom putu.
Njen otac prvi je uporno zagovarao drugačiju odluku. Iskoristi
trenutak, preporučivao je on. Još si mlada i vitalna. Još možeš da budeš
supruga i majka. Idi u crkvu koliko god želiš, moli se dok ne pomodriš u
licu, ali molim te da napustiš sveštenstvo i ponovo se uključiš u
svetovni život. „Hoćeš li ti odustati od Goldbaha?”, pitala ga je
Elizabeta.
„Ne, naravno da neću”, odgovorio je Karlo. „To je moja strast. To je
ono što me pokreće.” A zatim joj je zapretio prstom, prepoznavši
postavljenu klopku. „To nije isto”, rekao je.
„Zar nije? Ja ne mislim da je mnogo drugačije.”
Caco se kretao sitnim i brzim koracima, ali mu je boja kože bila
dobra. Ispred crkve Elizabeta ga je poljubila i rekla mu da je smršao, ali
da ne brine, ona će to srediti svojim obrocima. Lorenco je bio sa njima,
obučen u uniformu. Ona je mogla da primeti da je želeo da provede
popodne sa njenom porodicom, ali je morao da se javi na dužnost posle
mise. Mikaela je bila sa Arturom. Njen otac stigao je poslednji. Mirisao
je na duvan za lulu i Elizabeta je primetila sveže mrlje od mastila na
vrhovima njegovih prstiju. Sigurno je radio na Goldbahu.
Zajedno su ušli u crkvu i zauzeli središnju klupu u crkvenom brodu.
Dok su vernici ulazili unutra, Mikaela se nagnula ka Elizabeti i šapnula
joj na uho: „Zar Lorenco ne izgleda sjajno?”
„Zašto me to pitaš?” uzvratila je Elizabeta šapatom.
„Priznao je Cacu da mu se sviđaš. Mislim da se stidi zbog toga što si
monahinja.”
„I treba da se stidi”, prošaptala je Elizabeta kroz smeh.
„Dakle?”, upitala je Mikaela vragolasto.
„Ti i tata morate me ostaviti na miru”, namršteno je rekla Elizabeta
kada se otac Santoro pojavio i zauzeo svoje mesto za oltarom.
Nije se mogla setiti da je ikada više uživala u misi, a naročito u
trenutku kada je otac Santoro raširio ruke, podigao ih i zapevao
„Gloriju” svojim lepim i čistim glasom.

Gloria in excelsis Deo

et in terra pax hommibus bonae voluntatis.
Laudamus te,
benedicimus te,
adoramus te,
glorificamus te,
gratias agimus tibi propter magnam gloriam tuam.

Slava Bogu na najvišim visinama,

a na zemlji mir ljudima dobre volje.
Slavimo te,
 blagosiljemo te,
obožavamo te,
veličamo te,
zahvaljujemo ti za tvoju veliku slavu.

Kada je otac Santoro završio, Elizabeta je izgovorila jedno zvonko

Amin. Caco je hodao polako, odbijajući da se na bilo koga oslanja, tako
da je njihova grupa među poslednjima izašla iz crkve. Ispod lučnih
vrata Elizabeta začkilji ka suncu.
Trg i fontana na njemu danas su izgledali naročito uredno i lepo.
Ispred kafea zaljubljeni parovi držali su se za ruke i igrala su se deca.
Otac Santoro prišao je da porodici poželi najbolje želje za tu nedelju i
spustio ruku na Cacovo rame.
Odjednom Elizabeta vide kako se Cacovo lice zgrčilo i jedna reč mu
se ote sa usana.
„Pištolj!”
Okrenula se i videla čoveka koji se probijao kroz gomilu vernika sa
pištoljem uperenim pravo u nju.
Matijas Hakel imao je ukočen izraz čoveka koji je jednostavno
došao da okonča neki nedovršen posao.
Odjeknuo je pucanj.
Elizabeta je čekala da oseti kako joj metak prodire u srce.
Bila je spremna. Daleko od toga da je to želela, ali bila je spremna.
Hakelova glava rasprsnula se izbacujući crveni mlaz. Pao je napred, a
njegovo krupno telo se s tupim treskom opružilo po kaldrmi.
Mikaela se instinktivno bacila na zemlju povukavši Elizabetu za
sobom. Lorenco je stajao iznad Hakelovog tela sa izvučenim pištoljem,
spreman da ispali i drugi metak Nije bilo potrebe za tim.
Video je Elizabetu i pritrčao joj.
„Jesi li dobro?”
Ona je podigla pogled ka njemu. Njegova glava zaklanjala joj je
sunce, ali svetlost se rasipala oko nje, formirajući vrlo stvarnu auru.
Videla je njegovo lice sasvim jasno, ali je videla i Markovo lice i lice
Isusa Hrista.
Svi oni su je spasli. „Da, dobro sam.”

Vozač je uvezao limuzinu na kružni prilazni put ispred zaklonjene

džordžijanske vile Stefani Mejer.
Evan Haris sedeo je pored nje na zadnjem sedištu.
 „Dobro je biti kod kuće”, reče ona.
„Zaista jeste.”
„Hoćeš li da svratiš na piće?” predložila je ona. „Mogu da te
odvezem do tvoje kuće malo kasnije.”
Haris pristade.
„Ne zaboravi na knjigu”, napomenu Mejerova. Haris je držao akten-
tašnu položenu ispod nogu.
„Ne boj se, neću.”
Kada su ušli u kuću, ostavili su torbe u hodniku i otišli u dnevni
boravak.
„Strašan je to udarac, što od svega nije ispalo ništa”, uzdahnu
Mejerova.
„Zar ti ne znaš puno ime pape Celestina VI?”, odjednom upita Haris.
„Mislim da se on zove Đorđo Aspromonte”, reče Mejerova.
„Đorđo Pjetro Aspromonte”, brzo dodade Haris.
„Petar Rimljanin!”, prosikta Mejerova.
„Vidiš?”, reče Haris. „Nemoj da budeš tako sumorna. Zar mi nećeš
sipati piće?”
Ona im oboma nasu po veliku čašu džina.
„Zašto ne bi izvadio knjigu?” zatraži ona.
On je izvadi iz debele omotnice i spusti je na kamin, sa otvorenom
prednjom stranicom. Stari Faust kao da je gledao dole u njih sa svog
mesta unutar magičnog kruga.
„Sutra ćemo početi sa pozivima”, reče Haris. „K-a više nema. Ali
postoje drugi.”
„Zašto ne ti?”
„Zaista. Zašto ne ja?”
Kucnuli su se čašama.
„To je ono što mi radimo”, reče Haris.
„I ovo je ono što mi jesmo”, odgovori Mejerova.
1 Uska traka od bele vune, nekada odlikovanje najviših državnih
činovnika koje je dodeljivao car, pre nego što je postalo simbol visokih
crkvenih velikodostojnika koje episkopima (biskupima) i
arhiepiskopima daje papa. (Prim. prev.)

2 Rimski univerzitet, Sapienza Universita di Roma, ili kraće Sapienza,

od latinske reči za mudrost, učenost, znanje. (Prim. prev.)

3 Germansko pleme sa severozapada današnje Nemačke, posle I. veka

n. e. verovatno pripojeno plemenskim konfederacijama Franaka ili
Alemana. (Prim, prev.)

4 Master of Arts (lat Magister Artii) je nasuprot Master of Science

(majstor ili magistar prirodnih nauka) postdiplomac u oblasti
društvenih nauka, npr. lingvistike, istorije, diplomatije, javne uprave,
politikologije itd. (Prim, prev.)

5 Kompleks pećina kod sela Montinjak u jugozapadno; Francuskoj, u

kome je pronađeno više od šest stotina pećinskih crteža iz starijeg
kamenog doba, čija je starost procenjena na oko 17 000 godina. (Prim,
prev.)

6 Takođe poznati i kao „Admiralova družina” ili „Ljudi erla od

Notingema”, grupa glumaca u vreme vladavine kraljice Elizabete i kuće
Stjuartovih. Smatraju se najvažnijim engleskim pozorištem iz vremena
renesanse, posle Šekspirove trupe. (Prim, prev.)

7 Druga saborna poslanica Svetog apostola Petra, u prevodu Vuka

Stefanovića Karadžića. (Prim, prev.)

8 Endru Barbidž (1567-1619) smatra se prvim velikim glumcem

engleskog pozorišta i jedan od najslavnijih članova Gloub teatra u
elizabetansko vreme. Barbidž je bio prijatelj i poslovni saradnik
Vilijama Šekspira. (Prim, prev.)

9 Lat. Kakvo ludo; Gle luda! (Prim, prev.)

10 Ili Lionska Galija, rimska provincija na području današnje Francuske

ranije poznata kao Keltika. (Prim, prev.)
11 Guverner Tarakonske Hispanije, rimske provincije u južnoj Španiji
(područje današnje Andaluzije) i car Rima na sedam meseci 69. godine.
(Prim, prev.)

12 Hidraulične orgulje (hidraulos ili hidraula) u kojima se vazdušni

pritisak u cevima proizvodi snagom vode (npr. pomoću vodopada ili
ručne pumpe) izumljene u staroj Grčkoj u III. veku p. n. e. (Prim, prev.)

13 Fr. razlog postojanja, najvažniji cilj. (Prim, prev.)