ПУНСКИ РАТОВИ

(Рим и Картагина у годинама пред рат, Први и Други пунски рат, Период између два рата)

Рим и Картагина у годинама пред рат

Након освајања Италије и победе над Пиром, Рим се сврстао у ред најмоћнијих земаља на
Средоземљу. Примат у трговини Рим је давао западу Средоземља, односно земљама
западно од Апенинског полуострва и Сицилије. Рим је тако постао битна карика у
трговини између земаља на северу Африке, Грчке и Иберијског полуострва. Због тога је
још 273. године пре наше ере Египат ступио у дипломатске односе са Римом.

Јачање Рима је довело до супарништва са Картагином, најјачом силом на Средоземљу.

Картагина је настала 814.г.п.н.е., као колонија феничанског града Тира на источној обали
Средоземног мора, у данашњем Либану. Значајан успон бележи од 6. века п.н.е. У том
раздобљу, она је по снази и богатству престигла своју метрополу, нарочито због изузетног
положаја у доброј природној луци у садашњем Тунису. Због свог огромног утицаја успела
је да себи потчини све остале феничанске колоније у Африци и да се прошири и на југ
Шпаније, стварајући и сама своје колоније. Преузела је превласт старијој колонији Утики
на северу Африке и постепено се ширила Средоземљем. Њени поседи су, осим поменутих,
били и на западу Сицилије и осталим средоземним острвима. Њена главна улога била је да
посредује у трговини. Довозила је бродовима цинк из Британије, слоновачу из Африке,
ћилибар из северних области и земаља, робље са разних страна, разне метале из Шпаније
и са Сардиније. Поседи на Сицилији су имали изузетан стратешки значај, а не сме се
заборавити ни њен однос са метрополом, Тиром, из кога је стизао чувени тирски пурпур.

Картагињани су због веома плодног тла Северне Африке развили пољопривреду и она је
имала врло важну улогу у картагинској привреди. Они су унапредили пољопривреду и
унели новине у погледу расподеле земље и њене обраде, за коју је први пут употребљен
концентрисан рад робова.

Уређење картагине је било олигархијско. На челу државе су била два суфета, али је главну
реч водило Веће аристократа од тридесет чланова. Постојале су и бројне друге
картагинске институције, као што је Веће сто четворице, које је имало улогу контроле и
надзора на највишем нивоу.

Поседи Картагине су у 4. веку п.н.е. били на атланској обали Шпаније Гедес, а на

средоземној Малака и Абдер. Велики значај је придаван и територијама на Сицилији и
осталим острвима. Уз то, у Северној Африци, одакле је и почела картагинска експанзија,
налазили су се у њеном поседу данашљи Тунис и обале Алжира.
Први пунски рат
Рим је први уговор са Картагином закључио, према Полибију, прве године републике
(509.п.н.е.) што је врло дискутабилно, али је други закључен сигурно 348., а трећи 279.
г.п.н.е. По освајању грчког града Тарента на југу Италије од стране Рима и слабљења
Сиракузе на Сицилији, Картагина је постала неприкосновени господар западног
средоземља, што Рим није могао да дозволи.

Рат је почео када су Кампански најамници Мамертинци, који су себе звали потомцима
Марса, заузели Месану на Сицилији. То је разбеснело Хијерона II, тиранина из Сиракузе,
који је повео војску на месану. Део Мамертинаца је потражио заштиту од Картагине, а део
од Рима, доказујући своје порекло као сродно са римским. Народна скупштина је повезала
Мамертинце из кампаније са себелским сенаторским породицама. Сходно томе, Рим је
послао помоћ 264.г.п.н.е. и освојио Месану, потукавши прво Картагињане, а онда и
Сиракужане. Хијерон II је морао да плати сто талената у сребру, што је око 150000златних
рубаља и да врати Риму заробљенике.

Године 262.п.н.е. су Римљани на Сицилији заузели Агригент и заробили 25000 људи које
су продали у робље. Да би победили и на мору, нове бродове су опремили мостовима
преко којих су, кад римски брод пристане уз непријатељски, војници прелазили и борили
се као на сувом.

Битка код Липарских острва је била поразна по Рим, али је друга поморска битка, код
Мила на истоку Сицилије 260.г.п.н.е., прославила победом конзула Дуилија који је скинуо
кљунове са побеђених бродова и окачио их на тријумфални стуб.

У северној Африци је код рта Екнома конзул регула 256.г.п.н.е. разбио Картагињане и
искрцао се на афричко копно. Регул је придобио на своју страну и поробљена племена и
одбио преговоре о миру. Картагина је на то одговорила унајмљивањем грчких плаћеника
са Ксантипом на челу и скоро уништила римску војску. Само око две хиљаде Римљана је
успело да се спаси бродовима. Али, њих је на повратку ухватила бура и уништила огроман
број бродова и легионара. Картагина, међутим, није искористила предност и на Сицилији
је изгубила све осим утврђења у Лалибеју и Дрепанону.

На Сицилију је зато дошао Хамилкар који је освојио тврђаву Ерикс и беспоштедно гонио
Римљане. Уз огромне финансијске напоре, Рим је саградио нову флоту и код Егатских
острва северозападно од Сицилије победио картагинску морнарицу 241.г.п.н.е. Тад је
склопљен мир по коме је Картагина морала да плати 3200 талената, врати заробљенике и
преда Сицилију и острва између Сицилије и Италије Риму.

Картагини је то био изузетан терет који је најпосле довео до устанка јер ослабљене
финансије нису могле да га издрже. Устанак је трајао преко три године и угушен је
захваљујући Хамилкару. Устанике су подржали феничански градови под влашћу
Картагине, нарочито Утика, као и најамници који нису на време исплаћени. Након
устанка, пошто није имала снаге да се одупре, Картагина је у корист Рима изгубила и
Сардинију и Корзику.

Рим је нове територије претворио у провинције, преузевши од Картагине и Сиракузе

модел владавине над покореним народима. Покорени градови су, осим изузетака, плаћали
велике порезе, а део земље су Римљани претворили у државну земљу (ager publicus). За
картагински модел који су преузели Римљани је карактеристична подела на
привилеговане градове и обесправљена села, што је Рим доследно и спроводио у дело.

Период између два рата

Након Првог пунског рата је дошло до сукоба римских и грчких интереса у Илирику,
односно у данашњој Далмацији и копну северно од Далмације. Илири су гусарили
Јадраном и на захтев Рима да се престане са угрожавањем његових интереса, краљица
Илира, Теута, је ступила у рат са Римом 229.г.п.н.е. Римљани су победили у сукобу и
закључили мир по коме је Илирима забрањена пловидба, морали су да се одрекну огромне
територије и Рим је успоставио дипломатске односе са Коркиром и Епидамносом, као и са
осталим јадранским градовима и острвима. Међутим, дотадашњи савезник, Деметриос са
Фара у Јадрану се побунио против Рима, али је 219.г.п.н.е побеђен.

У грчке градове Атину и Коринт је отишло римско посланство коме су Грци дозволили
учешће у Истамским играма и тако их признали за Хелене.

У самој Италији је између пунских ратова дошло до јачања плебејаца, Наиме, центуријске
комиције су реорганизоване од 241. до 222.г.п.н.е. тако да је свака од укупно 35 триба
давала по две центурије, па су све класе биле једнаке по том питању. Сада је било 373
центурије и то 35*10+18 цен. коњаника+4 цен. пионира и музиканата+1 цен. пролетера
(беземљаша). По ранијем, Сервијевом Уставу, одлука се доносила само гласовима
центурија прве класе и коњаника, а по новом је за доношење одлуке била потребна већина
у 187 центурија.

Такође се од 242.г.п.н.е. бира и други претор, који води парнице између странаца или
између Римљана и странаца. Од године 227.п.н.е. се бирају још двојица претора од којих
један за Сицилију, а други за Сардинију и Корзику.

Као народни трибун 232.г.п.н.е. Гај Фламиније је спровео поделу галске земље освојене у
рату 282.г.п.н.е. Против њега су били сенатори, међу којима и његов отац. То је изазвало
рат са Галима (225-222г.п.н.е.) кад су Гали упали у Етрурију. Рат је почео галским
успесима, али је већ 224.г.п.н.е. Рим однео победу над Галима а 223.г.п.н.е. је Фламиније
као конзул у свом походу окончао рат у корист Рима. Тада је почело и стварање колонија
и романизација реке По на северу Италије, чувене по плодности. Као цензор је 220.г.п.н.е.
подржао Клаудијев закон по коме је сенаторима забрањено да имају бродове веће од 300
амфора, односно, око 90 хектолитара. Због тога је поморска трговина прешла у руке
витезова, мада основу римске привреде и даље чини крупан земљишни посед.

Други пунски рат

Пошто је Картагина успела да се опорави и да се окрене Шпанији, као замени за Сицилију
и Сардинију јер је Шпанија богата златом, али су се у њој могла окупити и нова војска за
рат против Рима. Картагињани су се често сукобљавали са локалним иберским и
келтиберским племенима. Хамилкар Барка је погинуо 229.г.п.н.е. па је нови вођа
Картагињана постао Хаздрубал који је основао град Нову Картагину. После договора о
граници на Ебру, постало је јасно да су сва уверавања о ненападању са Римом непоуздана.
Године 221.п.н.е. је убијен Хаздрубал и наследио га је Хамилкаров син Ханибал. Ханибал
је увидео опасност од Римљана и почео да се припрема за рат. Када је хеленизовани град
Сагунт позвао Рим да стане у његову заштиту од Картагине, то је изазвало опсаду Сагунта
коју је предузео Ханибал и након осам месеци заузео град. Рим је одмах тажио изручење
Ханибала, што није учињено и рат је могао да почне.

Ханибал је са јаком војском оставио брата Хаздрубала у Африци и копном из Шпаније

кренуо ка Риму. Са римском војском се срео у долини Роне, али је избегао сукоб и изабрао
пут преко Алпа, рачунајући на чинилац изненађења. Алпе је прешао вороватно преко
превоја Мон Женевр јер је избио подно Торина. У Италији су га подржали Гали и Рим је
брзо морао да врати Сципионову војску која је кренула за Шпанију и војску са Сицилије.
Римљани су, као и у Првом пунском рату имао предност домаће војске, за разлику од
картагинских најамника, али им то није пуно значило на реци Тицину 218.г.п.н.е. где су
Сципионова и Семпронијева војска разбијене. Те две војске су се поново спојиле али су
исте године опет поражене код Требије. Ханибал је 217.г.п.н.е. избегао римске заседе код
Ареција и Аримина прошавши кроз мочваре у долини реке Арно. Фламиније који је био
код Ареција је покушао да га спречи да створи себи пут за Рим, али га је Ханибал поразио
код Тразименског језера. Ханибал је ипак пропустио да заузме Рим и окренуо се Апулији.

У Сенату су се сукобиле струје које су заговарале одлучујућу битку са Пунима и које су

биле за њихово исцрпљивање. Победа прве струје је била погубна по Рим. Код Кане је
216.г.п.н.е. Рим доживео страховит пораз у коме је погинула огромна већина римске елите
и део савезника прешао на страну Ханибала. За то је била заслужна Ханибалова нова
тактика, по којој се војска размешта у полумесец и док средина попушта, дотле се крила
склапају и опкољавају непријатеља. Рим више није могао да рачуна на велику војску и
своје акције је предузео у чувању градова и ситним нападима на југ Италије и Сицилију.
Ханибал је, пошто није навео Римљане на отворену битку опустошио Лацио и повукао се.

После неуспешног Првог македонског рата који је додатно отежавао стање Риму,
205.г.п.н.е. је закључен мир којим је рим признао македонска освајања. Са друге стране,
Рим је 211.г.п.н.е. освојио Сиракузу која се дуго бранила и прешли на шпанско тле да
наставе борбу. После погибије браће Сципиона 210.г.п.н.е. син Публија Сципиона,
Корнелије Сципион, је победио Картагињане годину дана касније и заузео Нову
Картагину. Убрзо су Римљани успели да потисну Картагину из Шпаније. После пораза из
209. и погибије Хаздрубала 207.г.п.н.е., Ханибал се 204.г.п.н.е. искрцао у Африку и ту
коначно поражен код Заме 202.г.п.н.е.

По уговору о миру, Картагина није смела да има флоту, морала је да плати 10000 талената
за 50 година, а рат је само уз дозволу Рима смела да води, и то само у Африци. Део
територије је Рим дао Нумидији због учешћа на страни Рима.

Картагина је постала назови држава, што је имало огромне последице у историји

Средоземља. Сенатор Катон је сваки свој говор у Сенату завршавао, алудирајући на
узалудност постојања такве државе, речима: „Уосталом, ја мислим да Картагину треба
разорити.“