Римске провинције у Африци

Трећи пунски рат (149-146 п.н.е.)

После Другог пунског рата Картагина је у политичком смислу постала

другоразредна држава јер јој је одредбама мировног уговора из 201. г.п.н.е. било
забрањено да води рат у другим земљама а у Африци је могла да ратује само уз
допуштење Рима, морала је да плаћа ратну одштету, да преда морнарицу a задржала је
само своје поседе у Африци. Међутим, њена економска моћ је јачала због интензивне
производње винове лозе и маслина и престаје да увози вино и уље са Родоса и
Сицилије. Картагина је почела да извози своју робу и постала је јак конкурент Риму.
Због тога је у римском сенату преовладавала струја да Картагину треба уништити. На
челу ове струје се налазио Марко Порције Катон (Старији) који је провео неко време
у Картагини и уверио се у њено богатство. Залагао се за потпуно потчињење Картагине
и сваки свој говор је завршавао речима: „Уосталом, сматрам да Картагину треба
разорити“ (Ceterum censeo Carthaginem delendam esse).
Како Картагињани нису смели да воде ни одбрамбени рат без одобрења Рима, то
је искористио нумидски краљ Масиниса. Нумидска краљевина је као римски савезник
у Другом пунском рату добила део територије Картагине и тиме ојачала. Између
Картагине и Нумидије је долазило до сталних сукоба, у којима ја Рим увек стајао на
страну нумидског краља. Једном од Масинисиних напада Картагињани су пружали
отпор. Римљани су у томе видели прекршај уговора и одмах објавили рат Картагини
иако је она била спремна да прихвати капитулацију. У Картагини је власт била спремна
да пристане на све како би био успостављен мир али када су римски конзули, који су
стигли у Утику, затражили од Картагињана да напусте град и да се населе на
удаљености од 15 км, они су тај захтев одбили и тиме је започео Трећи пунски рат
(149-146 п.н.е.).
Римљани су рачунали да ће град заузети на јуриш али како нису успели
започели су опсаду. Опсада Картагине је дуго трајала. Када је у Африку стигао
Публије Корнелије Сципион Емилијан, унук Сципиона Африканца, 147.п.н.е. најпре
је учврстио дисциплину у трупама, а затим предузео све мере да пресече сваки приступ
Картагини. Картагињани су били одсечени од спољашњег света и довоз намирница је
престао а картагинска војска која са налазила изван града је била потучена. Војни
командант Хаздрубал, који је руководио одбраном Картагине, затражио је мир али
Сципион није пристао и у пролеће 146. п.н.е. је отпочео јуриш на град.
Седмог дана узастопних борби Римљани су успели да заузму Бирсу - акропољ
Картагине. Сципион је хтео да сачува град али на захтев Сената, Картагина је била до
темеља порушена. Град је спаљен, сравњен са земљом, на градску територију је бачена
анатема и за вечита времена забрањено да се на њој настањује а становници су продати
у ропство. Од картагинских поседа је настала провинција Африка и велики део
земљишта проглашен је државним. Делове територије и статус римског савезника
добили су градови Хадруметум и Утика због пружања помоћи Риму. Нумидски владари,
синови Масинисе, добили су такође део територије Картагине.

1
 Југуртин рат (111-105 п.н.е.)

Крајем II века п.н.е. главни задатак Рима у спољној политици на северу је био
да обезбеди како сувоземну тако и поморску везу са Шпанијом. То је било важно и са
стратешког и са гледишта трговачких интереса. Офанзива на алпска племена имала је и
других циљева. Римљани су тежили да освоје алпску обалу да би тамо основали
колоније. У североисточном делу Италије Римљани не брину толико о освајању колико
о заштити граница од упада разних племена.
Становници Масилије , област на северу Италије, којима је претила опасност од
Лигура обратили су се 154. г.п.н.е. Римљанима за помоћ и они су победили Лигуре.
Становници Масилије 125. г.п.н.е. траже помоћ Рима да крену у поход против Келта.
Конзул Фулвије Флак био је први Римљанин који је прешао Алпе. Ратовање се
одужило. Келтска племена су била удружена под вођством Арверна који су потчинили
велики део келтских племена и проширили своју власт од Пиринеја до Рајне.
Римљани су склопили савез са Едуима који су били у непријатељству са Арвернима.
Поједина племена су била покорена и обавезала се на плаћање данка Масилији. 122.
г.п.н.е. основана је тврђава Aquae Sextie, а 118. г.п.н.е. у стари келтски град Нарбон
упућена је римска колонија. Између Алпа и Пиринеја образована је провинција
Нарбонска Галија. Римљани су се на овај начин повезали сувоземним путем са
Шпанијом. Освајањем Балеарских острва, која су служила као упориште гусара,
Римљани су се и поморским путем повезали са Шпанијом.
Између потомака нумидског краља Масинисе водила се борба око престола.
Масинисин унук Југурта је преузео поседе своје браће од стрица. Хиемпсал је био
убијен а Адхербал је отишао у Рим да тражи помоћ. Југурта се борио под командом
Сципиона Емилијана код Нуманције и био близак многим римским аристократама и
познавајући их стекао је утисак да се митом може све постићи. Када је Адхербал
отишао у Рим, Југурта је преко својих посланика подмићивањем почео да тражи помоћ
од истакнутих сенатора. Сенат је упутио у Африку специјалну комисију коју је Југурта
подмитио и ствар је била решена у његову корист. Адхербал је био син најстаријег
Масинисиног сина а Југурта син млађег Масинисиног сина али је ипак Југурти припао
западни, плодни део Нумидије, а Адхербалу источни, слабо насељени део са главним
градом – Циртом.
Убрзо после разграничења Југурта је опсео Цирту. У Риму су сазнали за то али
су у Африку упућивали само посланства која су се враћала у Рим без икаквих резултата.
Цирта се предала, а Југурта је погубио Адхербала и све мушкарце који су се налазили
у граду. Међу убијенима било је и римских грађана и Италика који су ту дошли због
трговине. Вест о томе је узнемирила Рим и упркос отпору неких сенатора Југурти је
објављен рат 111. г.п.н.е. Римске трупе су прешле границе Нумидије али је Југурта
поткупио римске команданте и они су склопили мир који је био сраман за Рим и у
њему изазвао незадовољство. Народни трибун Гај Мемије тражио је да се Југурта
позове у Рим. Он се појавио у народној скупштини, али тек што је Мемије почео да му
поставља питања, други народни трибун кога је Југурта подмитио, забранио му је да
одговара на њих. Југурта је чак послао човека да убије једног од претендената на
Нумидску краљевину, који се у то време налазио у Риму. Сенат је због овога одбацио

2
мировни уговор и протерао Југурту из Рима. Он је тада изјавио : „О граде на продају,
који ћеш брзо пропасти, само док се нађе купац“.
После тога поново је започет рат са Југуртом 110. п.н.е. Југурта је изненада
напао римски логор и натерао Римљане на капитулацију. Поткупљени римски
командант закључио је уговор којим је Југурта био признат за савезника римског
народа. После тога отпочеле су одлучне ратне операције. У Африку је 109. г.п.н.е.
послат Квинт Цецилије Метел, искусни војсковођа и непоткупљив човек, који је
дисциплиновао војску. Схвативши да ће изгубити Југурта је молио за мир, међутим,
Метел је кренуо са војском у унутрашњост Нумидије и у бици на реци Мутулу 109.
г.п.н.е. задао Југурти одлучујући пораз . Нумидска војска је била потучена али је
Југурта и даље пружао отпор. Метел је сматрао да треба да ухвати Југурту да би рат
био завршен.
Војску у Нумидији је 107. г.п.н.е. преузео нови конзул Гај Марије који је
сменио Метела а раније је учествовао у рату као његов легат. Он је од ране младости
служио у војсци и одликовао се храброшћу. Народни трибун био је 119. г.п.н.е. и
спровео неке законе у корист плебса. Да би ступио у везе с аристократијом, Марије је
оженио Сулију која је припадала роду Јулијеваца. Упрвљао је Шпанијом. Међу
војницима је уживао велики ауторитет јер им је као „скоројевић“ био близак и по уму
и по карактеру. Против Метелове воље се кандидовао за конзула 107. г.п.н.е.
Посебниом одлуком народне скупштине Марију је стављено у задатак да настави
рат са Југуртом. Таст нумидског краља, мавретански краљ Бокх, прешао је на страну
Римљана и издао зета. Луције Корнелије Сула који се налазио у Маријевој војсци,
кренуо је заједно са Бокхом у нумидски логор и ухватио Југурту 105. г.п.н.е. Рат је
тиме био завршен. Марије је 1.1.104. п.н.е. прославио тријумф. У трјумфалној поворци
ишао је Југурта у ланцима краљевском оделу. Убрзо после тога Југурта је погубљен.
Један део Нумидске краљевине припао је Бокху, један део Југуртином рођаку, а део је
претворен у провинцију Нова Африка. Ова провинција је кратко опстала и касније је
прикључена провинцији Африци. Остатак краљевине је припојен Риму 46. г.п.н.е. као
провинција Нумидија.

Александријски рат и Цезарова победа над Фарнаком

Цезар је стигао у Александрију три дана после Помпејеве смрти. У Египту се у

то време водила династичка борба: по тестаменту Птоломеја Аулета Египтом би
требало да владају његова старија ћерка Клеопатра и син Птоломеј Дионис. Између
брата и сестре отпочела је борба која се претворила у рат. Клеопатра је прогнана из
Александрије и Египтом је владао Птоломеј Дионис. Стигавши у Египат Цезар је
затражио новац који му је дуговао Птоломеј Аулет и арбитражу по питању наслеђа
престола. Клеопатра се тајно вратила у Александрију и отишла код Цезара кога је
опчинила. Ослањајући се на Цезара и његову војску, Клеопатра је хтела да поврати
власт. Цезар је Птоломеја и Клеопатру прогласио за египатске краљеве али је
Птоломејева партија, коју су подржавали александринци, била незадовољна његовом
политиком. У Александрији је почео устанак који је и Цезара довео у опасност. Бојећи
се да флота, која се налазила у луци, не пређе на страну устаника, Цезар је наредио да
се спали. За време пожара изгорео је део Александријске библиотеке. Цезара су спасла
војна појачања из Сирије. У бици код Нила Римљани су однели победу. Птоломеј

3
Дионис је погинуо. Цезар се вратио у Александрију као победник и поставио
Клеопатру на власт.
Док је Цезар био у Александрији, на истоку је 47. г.п.н.е. син Митридата VI
Еупатора – Фарнак, освојио краљевине које су биле савезнице Рима и заузео чак и
Битинију која је припадала Риму. Цезар је убрзо дошао и без муке победио Фарнака и
рекао: „Veni, vidi, vici“. Фарнак је побегао у Пантикапеј где га је убио војсковођа
Асандар који је у његовом одсуству управљао Босфорском краљевином. Победа над
Фарнаком представља почетак римског мешања у прилике Босфорске краљевине, иако
се покушај Цезара да на Босфору учврсти свог кандидата завршио неуспехом. Пошто је
завршио с тим, Цезар се вратио у Рим.

Битка код Акција

Октавијан је 32. г.п.н.е. отворио Антонијев тестамент јер је тврдио да он има
антиримски садржај. У њему је писало да Антоније жели га сахране у Египту са
Клеопатром, да признаје Цезариона (сина Цезара и Клеопатре) за правог Цезаровог
сина и да додељује својој деци са Клеопатром одређене територије. Овај тестамент је
поткопао Антонијев ауторитет. Клеопатри је објављен рат. Октавијану су се на верност
заклеле западне провинције а имућни слојеви су били ангажовани како би изградили
флоту.
Антоније је прикупио средства од источних провинција. До сукоба је дошло
2.9.31. г.п.н.е. близу обале западне Грчке код рта Акција. На почетку битке
Клеопатра је напустила бојиште и кренула са својом лађом назад а за њом и Антоније.
Антонијева војска се предала. Октавијан је отишао у Италију да угуши побуну ветерана.
Кад им је поделио земљу кренуо је на исток, посетио грчке и малоазијске градове,
пребацио се у Сирију, која је прешла на његову страну. Обезбедивши савезнике
предузео је офанзиву на Египат 30. г.п.н.е. До битке је дошло у близини Нила.
Антоније је поражен и после битке је извршио самоубиство. Пошто Клеопатра није
могла да придобије Октавијана и она се убила. Антонијеве присталице су биле
погубљене. Освајањем Египта Октавијану је припало велико богатство јер је Египат
био богат житом и другим производима. Египат је 29. г.п.н.е. постао римска
провинција.

Освајање Мавретаније
Калигула је позвао у Рим мавретанског краља Птолемеја и натерао га на
самоубиство. Али Римљани нису успели да освоје његову краљевину. У земљи је избио
устанак и Римљани су покорили Мавретанију 45. г.н.е. Освојена област је подељена
на две царске провинције: Тингитанску Мавретанију (западни делови Мавретаније) и
Цезарејску Мавретанију (источни делови Мавретаније) којима су управљали
прокуратори. Оне су добиле имена по својим средиштима – градовима Тингису и
Цезареји.
Под Клаудијем (41-45 н.е.) је престала да постоји и Трачка краљевина 46.
г.н.е. Један њен део је припао Мезији док је од другог образована провинција која је
обухватала области данашње Бугарске, делове Грчке и европске Турске. Легијама које
су се налазиле у Мезији командовао је легат који је имао задатак да чува земљу на
доњем Дунаву од упада варвара.