METODIKA FIZIČKOG VASPITANJA

PREDAVANJE ZA TREĆU NEDEL JU MARTA (16 ,17.MART)

Nastavna jedinica:

Vreme pre početka časa kao posebna faza ili

„PRETPRVA FAZA“ ČASA

Bez obzira na to što nije našlo svoje mesto u opštepriznatoj i prihvaćenoj strukturi časa, vreme
pre početka časa fizičkog vaspitanja u svakom slučaju zaslužuje da bude tretirano kao posebna faza
časa. Tim pre što svojim raznovrsnim sadržajima, različitim organizacionim varijantama, i moguć-
nošću njihovog kombinovanja, ova uslovno nazvana „pretprva faza“ može i te kako uticati na sam
početak, pa i dalji tok časa.

Još jedan je razlog koji se nameće i obavezuje nas da se detaljno upoznamo sa ovom „fazom“.
On proističe iz karakteristika samog časa fizičkog vaspitanja. Drugim rečima, početak časa fizičkog
vaspitanja za nastavnika ne počinje isključivo sa zvukom školskog zvona. Naime, za razliku od dru-
gih nastavnih predmeta, gde nastava uglavnom počinje ulaskom nastavnika u učionicu, u nastavi fi-
zičkog vaspitanja početak časa nije toliko uslovljen pojavom nastavnika ili oglašavanjem zvona. Ono
što određuje da li čas može da počne je, da li su učenici pa i sam nastavnik spremni za početak časa.

Što se tiče vremenske određenosti, za vreme koje prethodi času, a koje neki nazivaju još i pri-
premom za početak časa, može se reći da ono nije precizno definisano. Ono obuhvata vreme od dola-
ska učenika na čas, njihovu i pripremu nastavnika za čas, i njihovo okupljanje za neposredni početak
časa. S obzirom na veliki broj varijanti prisutnih u praksi, idemo redom.

Dolazak učenika na čas

U našoj školskoj praksi je, nažalost, prisutna jedna loša, ustaljena navika da „zagrevanje“ za
čas fizičkog vaspitanja učenici započinju odmah po završetku prethodnog časa, još po izlasku iz uči-
onice, da bi se to prenelo i kroz hodnike, holove, stepeništa, pa sve do svlačionice. Naravno, sve to je
najčešće praćeno zaglušujućom bukom, te kako primećuje M. Matić, samim prisustvom u školskom
hodniku, nije teško zaključiti koje će odeljenje imati sledeći čas – fizičko vaspitanje.
Međutim, to što je nešto česta pojava u praksi, ne znači da je i pravilo. Postoje škole koje su
dolazak učenika na čas regulisale na drugačiji način. Prema tome, može se zaključiti da postoje dve
varijante ovog elementa:
(a)– Učenici dolaze sami, ili
(b) – Dovodi ih nastavnik.
 Posmatrajući obe varijante, i konsultujući iskustva pojedinih škola, može se zaključiti da svaka
od njih ima svoje dobre i loše strane.
Korišćenjem varijante kada nastavnik prihvata učenike ispred učionice i dovodi ih u svlačioni-
cu, mogu se izbeći sve one napred navedene neželjne pojave. Čak, u ovom slučaju možemo izbeći i
čestu situaciju da učenici kasne sa svojim dolaskom na čas. Ali, postavlja se pitanje da li je to dovo-
ljan razlog da bezrezervno podržimo i predlažemo isključivo ovu drugu varijantu za primenu u prak-
si. Naravno da nije, i pored svih prednosti koje sa sobom nosi. Jer, prostim prihvatanjem ove varijan-
te, samo zato što može da reši neke praktične probleme, znači da zaboravljamo jednu od najvažnijih
uloga nastavnika fizičkog vaspitanja, a to je uloga vaspitača, pre svega. To znači da nastavnik mora
vremenom da uspostavi sa učenicima takav odnos i da utiče na njihovu svest tako da se stepen među-
sobnog poverenja uzdigne na nivo kada će učenici na časove fizičkog vaspitanja dolaziti sami.
To je i svojevrsna proba za nastavnika koja jasno pokazuje da li je on svoj rad sveo na nivo veš-
taka i običnog tehničara i demonstratora, ili se uzdiže do vaspitača.
Zato se samo po sebi nameće da je od dve prisutne varijante prihvatljivija ona prva koju i pre-
poručujemo za primenu u praksi.

To, naravno, ne znači da je druga varijanta potpuno neprihvatljiva. Sugerišemo da se sa njom

započne (početak školske godine, početak polugodišta, upoznavanje sa učenicima...), ali da vreme-
nom preovlada situacija u kojoj će učenici dolaziti sami. Drugim rečima, taj put bi se mogao opisati
ovako: od potčinjavanja, preko poverenja i poštovanja, stići do krajnjeg cilja – samosaznanja.
Onaj nastavnik koji se u svom radu zadrži samo na drugoj varijanti, s pravom će trpeti kritike.

Priprema učenika u svlačionici – kontrola u svlačionici

Dolazak učenika u svlačionice i njihova priprema za vežbanje predstavlja radnju koja je neop-
hodna za početak časa. Zato je jako bitno kako se organizuje priprema učenika za čas, jer se mora
obezbediti da učenici uđu u čistu i praznu svlačionicu. Posebno je važno obratiti pažnju kada je pauza
između časova mala (5min.), jer za to vreme treba i odeljenje koje je imalo prethodni čas da napusti
svlačionicu. Ako se sve to dobro organizuje, izbeći ćemo ružnu pojavu da početak časa uvek kasni
(pomenuli smo takvu situaciju kada smo predavali vremensku sliku časa).

Ono što može da predstavljla problem jeste još jedna obaveza koja se stavlja na teret nastavni-
ku fizičkog vaspitanja, a čega su pošteđeni nastavnici ostalih predmeta. Reč je o kontroli.
Šta to treba nastavnik da kontroliše, i kako?
Smatra se da pre svega treba da kontroliše opremu učenika i red. I to ne toliko opremu, jer ona
i ne mora da bude od presudnog značaja za vežbanje, koliko se insistira na pospremanju svlačionice
za sobom, odnosno urednost ili neurednost nakon presvlačenja.
Kontrolu pripremanja učenika nastavnik može da obavi još dok su učenici u svlačionici, ili da
sačeka da uđu u salu.

Na pitanje ko može da obavi kontrolu, odgovor je: nastavnik lično, ili dežurni učenik.
Možda se kao najbolja mogućnost izdvaja kombinovanje svih navedenih. Pri tome izbegavati
stalna zaduženja istih učenika, jer to dovodi do nepopularnosti istih, kao i mogućnost zloupotrebe po-
verenja nastavnika. Zato, ovakva zaduženja ne smeju da budu privilegija jednog te istog broja uče-
nika.
Što se navedene kontrole učenika tiče, moramo istaći da delimo mišljenje sa onima koji s pra-
vom smatraju da je ovako nametanje još jedne obaveze i nastojanje na ovakvim formalnim zahtevima
nastavnika možda suvišno. Jer, nikako se ne možemo složiti sa neproverenim mišljenjima pojedinih
autora (npr. Matić, M.), da će jedno opšte raspoloženje za rad i učenje biti mnogo veće kod učenika
koji u salu ulaze iz uređene svlačionice.
Mnogo prihvatljivije, i kao logičnije, se nameće stav da u svemu treba imati meru. Pa tako, ako
nastavnik mora kontrolisati pripremu učenika u svlačionici, onda neka to bude povremeno, i to samo
zato da se ne desi da razbacane stvari po svlačionici otežavaju brzo presvlačenje posle časa.
Naravno, i tada smo protiv stroge kontrole. Jer, možemo postići sličan efekat i ako koristimo
tzv. nešto slobodnije forme. One su najčešće plod trenutne nastavnikove domišljatosti i orginalnosti, i
pri tome vrlo efektne jer proizvode željeni učinak. Tako nastavnik može da postigne ono što želi i da,
u isto vreme, stvori prijatnu i opušteniju „predklimu“ za čas.
Zato, ako već mora kontrola onda neka bude povremena, upečatljiva i šaljiva po formi i koreo-
grafiji.

Posebno važno:
Priprema nastavnika
Kao i učenici, tako se i nastavnik priprema pre početka časa. Ta priprema podrazumeva kontro-
lu i ispravnost sprava, broj i ispravnost rekvizita koje će koristiti na času, provera lične opreme, pre-
gled i podsećanje na svoju pisanu pripremu za čas, i ostalo. Sve ovo je jako bitno za čas i povlači za
sobom veliku dozu odgovornosti, te nas još više uverava u ispravnost našeg već izrečenog mišljenja
da je nametanje neke kontrole učenika u svlačionici suvišna obaveza, tim pre ako oduzima vreme na-
stavniku da se i sam pripremi za čas kako treba.

Ulazak učenika u salu – (vežbalište)

Postoji veliki broj varijanti kako učenici, koji su se spremili za čas, mogu ući u radnu prostori-
ju:
–Ulaze na znak nastavika (ili dežurnog učenika);
–Ulaze samostalno, pojedinačno, kako se ko spremi.
Nakon ulaska u salu, dalje sledi:
–Zauzimanje određenih mesta (postrojavanje), bez bilo čije komande;
–Slobodne aktivnosti učenika do zvaničnog početka časa.
Ukoliko se nastavnik odlučuje za drugu varijantu, onda te slobodne aktivnosti mogu biti:
- bez rekvizita;
- sa rekvizitima, i to: - slučajno, ili
- sa ciljem, svesno.
Poslednja varijanta predstavlja situaciju kada nastavnik, svesno, namerno, dakle unapred smiš-
ljeno razmesti rekvizite po sali, kako bi ih učenici mogli koristiti i bili aktivni pre samog poočetka
časa. Naravno, te aktivnosti su u funkciji časa, i zavise od toga šta nastavnik na času želi postići, a u
isto vreme pokazuju do kog nivoa je stigao razvojni međuodnos nastavnik-učenik.(Na primer,ukoliko
je kao nastavna jedinica predviđena neka aktivnost iz košarke nastavnik će po sali namerno
rasporediti što više košarkaških lopti,isl.) U svakom slučaju, pohvale za nastavnika koji uspe da ova-
kve aktivnosti sprovede u delo.

I ovde, kod izbora najbolje varijante, dolazimo do jedne apsurdne situacije koja je u najmanju
ruku zbunjujuća. Naime, ne dešava se često da pojedini autori oko iste stvari imaju mišljenja koja su
toliko različita i suprotna, kao što je ovde slučaj.
Tako ćemo čuti stav na kojem neki autori (Berković, Krsmanović) insistiraju, da kada su svi
učenici pripremljeni za čas (u opremi), najbolje je da uđu zajedno u salu. Dakle tek kada su svi
spremni, svi zajedno ulaze, pravdajući to time da pojedinačno ulaženje u salu može da izazove niz
neprilika, počev od nediscipline pa do povređivanja nezagrejanih učenika.
Sasvim suprotno razmišljanje od gore navedenog susrećemo kod nekih drugih autora (npr. Ma-
tić, M. prim. aut.). Po njegovom mišljenju, kritike treba uputiti onom nastavniku koji dugo ne dozvo-
ljava učenicima da uđu u salu sve dok se i poslednji među njima ne pripremi. Još lošija varijanta je
ako ga o tome obaveštava dežurni učenik. Ako posle toga odmah sledi postrojavanje učenika, to po-
kazuje svu naopakost ovakvog shvatanja po kome su učenici samo proste fizičke figure, koje je do-
voljno komandama premeštati u prostoru, prostim mehaničkim kretnjama.

Da bi se opredelili za neki od navedenih stavova, najbolje je koristiti iskustva iz prakse. Anali-

zirajući oba stava moramo se složiti sa ovim drugim. Jer, preterana krutost nastavnika u radu ne mo-
že biti prihvatljiva, mada se pokazalo u praksi da je za nastavnika lakše da čas počne sa svim učenici-
ma koji ga čekaju u stroju. Međutim, to je samo prikrivanje svojevrsne stvaralačke, kako pedagoške
tako i ljudske nemoći, pa i odraz pogrešnog shvatanja nastavnika. Samo malo elastičnosti od strane
nastavnika rešava problem.
Bez namere da arbitriramo u borbi različitih mišljenja, problemi iz pedagoške prakse usmera-
vaju nas da delimo mišljenje koje zastupa Matić. Zato svoju naklonost dajemo varijanti koju smo i
pohvalili, a to je „slobodne aktivnosti učenika do početka časa“.
(Opcija „slobodne aktivnosti“ ne znači izbor i dozvolu za bilo kakvo nekontrolisano ,,divlja-
nje” učenika. Učeniku, naime, treba omogućiti da bude aktivan, ali da u isto vreme bude svestan svih
obaveza, ograničenja, uslova. Pri tome, da poštuje red, ne smeta drugima, obezbedi sprave, itd. Inače,
dozvola slobodnih aktivnosti u ovom periodu je obično usklađena i svedena na minimum, kako bi
predupredili neke neželjene posledice. Ono što još ide u prilog ovoj varijanti je, da njenim izborom
možemo izbeći tako čest slučaj da početak časa kasni iz razloga što nisu svi učenici u isto vreme
spremni za čas.)

Mesto nastavnika pre početka časa

Nastavniku se ostavlja slobodan izbor da u vreme pre početka časa može da bude:
–u kabinetu za fizičku kulturu, ili
–u sali ( na vežbalištu).

Postoji čitav niz kako vaspitnih tako i vrlo praktičnih razloga koji preporučuje prisustvo na-
stavnika u sali. Ukoliko se nastavnik odluči za nju, nastavnik može biti prisutan i:
–„nezainteresovan“ za aktivnosti učenika,
– zajedno je sa onima koji su ušli, čeka ostale.
 –nastavlja „spontanu“ aktivnost, ostali se priključuju (počinje neformalno sa radom na
času).
Nije bilo teško označiti koja se od navedenih varijanti ističe. Ali to što ona najviše odgovara
koncepciji ove „faze“ časa, ne znači i da je najbolja. Zato smo obeležili i ovu poslednju. Ona bi, bez
sumnje, bila najvrednija jer bi kao takva u praksi stvarno predstavljala najviši nivo stvaralaštva jed-
nog nastavnika fizičkog vaspitanja. Da ne spominjemo mogućnost izbegavanja klasičnog šablonskog
započinjanja časa koji svi liče jedan na drugi, pa i stalnu boljku da početak časa kasni zbog čekanja
da svi učenici budu spremni. Nažalost, takve situacije se u praksi vrlo retko sreću zbog sveprisutne
inertnosti pa i nezainteresovanosti u radu nastavnika da se sa učenicima dostigne visok stepen usagla-
šenosti i međusobnog poverenja.
Poslednja varijanta upravo pruža mogućnost nastavniku da izbegne situaciju u kojoj mu
početak časa kasni.(posebno važno za studente na peagoškoj praksi).
Ostaje da se vratimo na varijantu koja ne zahteva posebne lične i stručne kvalitete nastavnika, a
koja je prihvatljiva jer je ipak prisutna briga i dovoljno visok stepen svesti nastavnika.

Postrojavanje odeljenja
Od svih uobičajenih, pa do pojedinačnih rešenja koja se tiču postrojavanja učenika pre početka
časa, izdvajaju se sledeće varijante:
–u 1,2,3,... vrste ili kolone;
–po visini;
–po polu (kod odeljenja mešovitog sastava);
–po radnim grupama.
Što se tiče pitanja kada dolazi do postrojavanja, tu su prisutne sledeće situacije:
–na pojavu nastavnika,
–na komandu (znak) nastavnika,
–na komandu dežurnog učenika,
–na bilo koji znak (pištaljke, pljesak šake, bilo koji drugi ugovoreni znak).

Postrojavanje učenika, pa još često praćeno komandama strojevih radnji, uz ponavljanje i insi-
stiranje da se one strogo precizno izvršavaju, toliko je prisutno i u današnjoj praksi iako bi već odav-
no o tome trebali pričati kao o lošoj navici iz prošlosti. Postrojavanja takve vrste već odavno su mno-
go prikladnija nekim drugim skupinama i formacijama. Kada je reč o učenicima, njima baš i ne prili-
če.
Postrojavanje, kao obavezna ceremonija početka časa, može često izazvati kod učenika još jed-
no ograničenje više, te preterana upotreba stroja nije neophodna. Tim pre što nastavnici strojem žele
da obezbede pažnju da nešto sapšte učenicima, kao i da stvore uslove da oni to prime k znanju. Me-
đutim, u vaspitnom radu to je moguće postići i bez takve koreografije. Stoga, nešto slobodnije forma-
cije, koje ne zahtevaju preteranu upotrebu komandi, kao na primer „višeslojni nepravilni polukrug“
može otkloniti sve nedostatke klasičnog postrojavanja, a da pri tome bude isto tako efikasan. To bi
trebao biti pravi razlog za korišćenje slobodnijih formi postrojavanja, mada ga nastavnici u praksi ko-
riste uglavnom onda kada učenici (naročito nižih razreda) ne poznaju dovoljno strojeve radnje.

Pozdrav odeljenju (ukoliko dođe do postrojavanja)

 Obično, na časovima koji započinju postrojavanjem učenika, dalje sledi neki od pozdrava ode-
ljenju koji u tom slučaju označava zvanični početak časa. U praksi to izgleda ovako:

–formalno, zvanično:„Čas je počeo – zdravo“!, ili

– neformalno, neki drugi pozdrav, a može i
– slobodna improvizacija.

Sportski pozdrav, kao i samo postrojavanje učenika, kod različitih autora se različito i tretira.
Kod nekih se navodi samo kao jedna od mogućnosti (Matić, prim. aut.), dok kod drugih poprima stepen
obaveze (Leskošek, Krsmanović, prim. aut.).
Oni koji se zalažu da čas počne sa: „Čas je počeo – zdravo“ to pravdaju time da je to prvi kon-
takt nastavnika sa decom i da on mora biti srdačan, vedar, ali i odlučan.
Međutim, Matić s pravom konstatuje da ovako izrečeno „zdravo“ predstavlja jednu bezvrednu
i sterilnu frazu. Jer čemu uopšte i služi taj pozdrav ako je nastavnik već bio u svlačionici sa učenici-
ma, kontrolišući ih, i ako je bio u sali sa većim brojem učenika i učestvovao u njihovim aktivnostima
neposredno pre početka časa. U tom slučaju moramo se složiti da bi takav pozdrav bio samo puka
konvencionalnost, i da se njegovim izostavljanjem ništa ne bi izgubilo od vaspitnih efekata časa.
Analizom navedenih stavova nije teško doći do zaključka da su druge varijante prihvatljivije.
Kada je reč o slobodnoj improvizaciji ona je kao varijanta pozdravljanja prihvatljiva, i to ne iz
puke potrebe da bi se nastavnik pozdravio sa učenicima, već da bi se na jedan ležerniji i opušteniji
način označio neposredan početak časa. U tom smislu možda je i najbolja situacija da se kolektivno
pozdravljanje zameni pojedinačnim pozdravljanjem, gde bi se nastavnik obratio nekom pojedincu, a
ne celom odeljenju.
Na kraju, treba skrenuti pažnju na to da se varijante postrojavanja odeljenja i pozdrav odeljenju
kod nekih autora mogu naći već kao deo sadržaja i organizacije prve uvodne faze časa.

Napomena:
U pokušajima da iz pobrojanih mogućnosti i varijanti označimo najbolje (bold), primetna je že-
lja da se preporuče one varijante koje u sebi sadrže slobodniju formu kako bi se izbegla krutost i
ustaljeni šabloni u radu nastavnika. Time u startu ispunjavamo jednu bitnu karakteristiku časa fizič-
kog vaspitanja a to je prisutnost živosti, vedrosti, dobrog i pozitivnog raspoloženja kao važan predu-
slov za uspešan rad na času. Jer, priznaćemo, takav početak časa će izostati ako njemu prethode za-
brana ulaska u salu dok svi ne budu spremni, oštre komande za postrojavanje i tzv. „formalni početak
časa“.

Naravno, sve ostale varijante koje su za nas manje prhvatljive nisu pogešne a često su i
prisutne u praksi. Ono što ih razdvaja i utiče na naš izbor je ona naša večita dilema dali ćemo biti
samo nastavnici tehničari ili ćemo se izdići na tako željeni nivo natavnika vaspitača.

Napomena: Svakog ponedeljka i utorka( a po potrebi i ostalim danima) od 12:00-13:00 studenti se mogu
javiti za konsultacije na moj službeni tel.: 064 890 4609 ukoliko treba nešto dodatno obasniti vezno za
predavanja ili ostala pitanja.