ИНТРОДУКЦИЈА СТРАНИХ ЖИВОТИЊСКИХ ВРСТА

Само постојање недомаћих (алохтоних) врста животиња на неком станишту не мора да

представља проблем, уколико се такве врсте не размножавају успешније од домаћих(аутохтоних)
врста и тиме се не шире и не заузимају им станиште и све потребне ресурсе.

Међутим, уколико се недомаће врсте врло брзо и успешно прилагоде новом станишту на
које су доспеле то онда представља велики проблем. Као конкуренција домаћим врстама, оне
постају отпорније и јаче и отпорније на природне непријатеље домаћих врста. На тај начин оне се
шире и потискују домаће врсте, мењајући на крају и саме особине станишта.

После уништавања станишта инвазивне недомаће врсте су други фактор који доводи до
губитка биодиверзитета.

Недомаће врсте могу на неко станиште доспети намерном интроодукцијом или случајно.

У Србији је намерно уношење недомаћих врста релативно раширено у области шумарства и лова.
Срећом до сада те врсте нису биле конкуренција домаћим врстама, јер се њихова бројност држи
под контролом.

Негативан утицај од стране недомаћих врста су највише присутни у воденим екосистемима

код нас. У циљу комерцијалне производње, код нас су унете одређене врсте риба:

- калифорнијска пастрамка (Oncorhynchus mykiss)

- бели тостолобик (Hypophthalmichthys molitrix) и сиви тостолобик (Hypophthalmichthys nobilis),

 - бели амур (Ctenopharyngodon idella)

Оне су првобитно гајене у рибњацима, а касније су „побегле“ и прошириле се на реке и

језера, где су изазвале велике негативне промене, јер су доминирале у односу на домаће врсте
риба.

Иако неупућенима делује да је интродукција позитиван процес, будући да доприноси

разноврсности флоре и фауне, не сме се заборавити и какву и колику штету недомаће врсте
наносе домаћинима и његовом станишту.