1980 godina.

Puste i hladne ulice

Amsterdama prekrivene snegom... Vetar,
strašna oluja, prvi mraz, miris hladne
zemlje... Takva zima se ne pamti još od
1960. Nigde nikoga... Prazna godina u
kojoj se jedan dan taloži na drugi... Godina
u kojoj se neprestano sve ponavlja...i opet
ispočetka. Ogolelo drvede, zvuk pivske
flaše koja se kotrlja niz ulicu, i zveckanje
visokih potpetica lakih žena koje su
zapravo jedina živa bida na ulicama, koja
čekaju da neko prodje i “pokupi” ih...
samo na jednu noc.

2
I glava MATT HANKS

Ja sam Mike Terens. Imam sedamnaest

godina. Majku sam izgubio sa četrnaest
godina, a oca nikada nisam ni upoznao.
Moja majka je bila duže vreme navučena
na heroin. Prodavala je stvari iz kude za
gram heroina. Za oca su mi pričali da je bio
diler kokaina i da su ga ubili ispred stana
dok je čekao “mušteriju”. Živeo sam sa
majkom u malom stanu koji je vremenom
počeo da liči na praznu kutiju. Kada je
moja majka umrla morao sam da se iselim
iz stana, jer su stan oduzeli neki ljudi iz
banke zbog nevradenih kredita. Mene su
tada kao maloletno lice smestili u dom koji
sam mrzeo više od svega. Nisam mogao da
trpim ponižavanja i maltretiranje pa sam
ubrzo pobegao iz doma. Lutao sam
ulicama kao klošar i gledao bogate kako

3
uživaju u novcu i luksuzu koji su postigli ko
zna na koji način. Nikad se nisam drogirao.
Nisam ni pio za razliku od svojih roditelja.
Znao sam da se opustim na drugi način.
S’vremena na vreme igrao sam fudbal ili
košarku sa ortacima iz kraja. Iskreno, ljudi
me nikada nisu voleli. Mrzeli su moju
slobodu, način na koji govorim, moju
prljavu i pocepanu odedu, moje
ponašanje. Izbegavali su me... A ja sam
maštao o boljem životu. O tome da jednog
dana imam svoj dom, svoju porodicu,
parče hleba, ali.... izgleda da mi se taj san
nikada nede ostvariti. Rodjen sam da
budem propalica koja de bez igde ikoga
umreti sama na ulici. To je bilo moje
mišljenje.

U jednom od tih svojih klošarskih dana

sreo sam jednog čoveka koji za razliku od

4
ostalih nije pobegao od mene, nije me
posmatrao sa gadjenjem, niti je mrzreo
način mog ponašanja, mog govora, moju
odedu, pocepanu i prljavu... Ved mi je
prišao i pružio ruku. Bio je to Matt Hanks.
Siromašan čovek koji je živeo u jednoj
maloj kudi pored starog mosta koju je
dobio od rodjaka iz Amerike. On je ustvari
bio prvi čovek koji mi je pružio pomod, a
da za uzvrat nije tražio ništa. Našao mi je
smeštaj. Neka zapuštena baraka. Nije bilo
to ništa posebno, ali sam bar imao svoj
prostor, mesto gde mogu da odmorim, i
prespavam... Bar toliko... Više nisam bio
onako prljav i pocepan. Matt mi je nabavio
i odecu. Zahvaljujudi njemu imao sam i
dovoljno hrane za svoj bedni život. Istina,
da nije bilo njega sigurno bih sada bio
mrtav.

5
II glava HELENA

Matt se uvek trudio da imam sve ono što

mi je potrebno. Bio mi je na neki način kao
otac. Poštovao sam ga. Često mi je pričao
o svom životu, o svom detinjstvu, prvoj
ljubavi... Govorio mi je da ga jako
podsedam na njega iz njegovih dečačkih
dana. Matt je bio čovek velikog srca. Bio je
jedini čovek u mom životu kojem sam se
divio.

Moj život je vremenom postajao sve bolji.

Krenuo sam opet i u školu. Tamo sam
upoznao jednu devojku. Zvala se je
Helena. Bila je prelepa. Zaljubio sam se u
nju. Osedao sam neizmernu ljubav prema
njoj. Ona se je zabavljala sa nekim
ragbistom iz škole. Mislim da sam je čak i
voleo. Plašio sam se da joj pridjem.
Iskreno, nisam znao kako. Jednom ili dva

6
puta nedeljno vradali bismo se zajedno iz
škole. Tada bi mi ona pričala o tome kako
bi volela da ode odavde. Uživao sam u
šetnji sa njom. Znao sam da nikad nedu
imati šanse kod nje. Njeni su dobro
zaradjivali i imala je sve što poželi, sve ono
o čemu sam ja mogao samo da sanjam.
Nekoliko puta mi je donela neke stare
stvari njenog oca. Bio sam joj jako
zahvalan na svemu. Kada bih bio tužan
dovoljan je bio samo njen pogled pa da
ponovo budem kao pre. Uvek mi je prijalo
njeno prisustvo, i nisam mogao da
provedem dan, a da je ne vidim.

Nekada nisam spavao nodima razmišljajudi

o svemu. Po glavi su mi se motala čudna
pitanja, logična, a opet malo iracionalna...
Moj život! Zbog čega je ovakav? Zar moji
roditelji nisu mogli da budu normalni, kao

7
i ostali? Zašto ja ispaštam zbog njih? Ko
zna... da je sve bilo drugačije, ispravno i
normalno, možda mi Helena ne bi bila
tako daleka, tako nedodirljiva... Mučilo me
je to što živim na ovaj način.Matt mi je
jako pomogao, i trudio se da mi bude
bolje, ali stalno sam se pitao da li bi bilo
drugačije da su moji roditelji živi ...

Ova zima bila je jako oštra i hladna. Kao

manji sam se igrao u snegu, jurio sa
ostalim klincima, a danas?... Danas moram
da lutam nodu da bih našao daske, ostatke
nekog stola ili kreveta, kako bih založio
vatru da se zagrejem.

Ništa se ne menja. Sve je monotono. Bar

za mene. Odoh da spavam. Ujutru moram
u školu.

8
Autobus ponovo kasni. Na stanici je gužva.
Sva ova lica izgledaju čudno, zabrinuto...
Svima se negde žuri. Sanjiva lica, umorne
svesti cekaju prevoz. Tada se začuo glas
čoveka koji je verovatno radio na stanici.
Rekao nam je da autobus nede dodi zbog
velikog nevremena koje je zadesilo naš
grad. Masa ljudi se je pobunila. Mada niko
nije mogao da uradi ništa. Svi su morali da
krenu pešaka, svako svojim putem do
odredišta koje se jednim imenom naziva
„obaveza“. Treba mi nekoliko sati da
stignem do škole. Sigurno du zakasniti na
čas. Nastavnik de me prebiti zbog toga
iako nisam ja kriv, ali... Odjednom, ispred
mene pojavi se automobil. Zbog medave i
vetra koji mi je šibao obraze nisam odmah
video koja je marka automobila. Mercedes
crne boje sa cudnom registracijom stajao
je ispred mojih nogu. Za volanom sedeo je

9
čovek u crnom odelu. Na glavi je imao
šešir sličan jednom koji sam video na filmu
o nekom bogatašu. Odjednom vrata se
otvoriše, a glas iz automobila mi reče:

- Ulazi, odvešdu te do škole. Idem u

tom pravcu, a napolju je hladno.
Sigurno nedes da prepešačiš 10 km.
Hajde, ulazi.

Najpre nisam znao šta da radim. Bilo me je

strah. Noge su mi klecale, a grlo se steglo i
nisam znao šta da kažem. Kolebao sam se
da li da udjem u automobil ili ne. Na kraju
ipak sam seo na prednje sedište skupog
automobila kojim sam do sada mogao da
se vozim samo u snovima. Pomislio sam
da je u redu to što sam pristao da me
nepoznati gospodin odveze do škole
s’obzirom da je napolju sigurno bilo ispod

10
nule. Pitam se kako je onima koji su
nastavili pešaka.

Nisam znao ko je čovek koji me vozio. Prvo

sam pomislio da je policajac. Izgledao je
tako čudno. Nikako nisam mogao da
procenim čime se bavi. Pitao me je gde
živim i čime se bave moji roditelji. Kada
sam mu kazao da nemam roditelje, da
zivim u jednoj baraki, i da se sam snalazim
kako bih preziveo, jedva mi je poverovao.
Dubokim glasom je rekao:

- Zar tako pametan dečak da živi na

ulici? Za sve je kriva država. Ne mogu
da verujem.

Usput mi je pričao kako ima svoju firmu za

izradu obude i kako baš dobro zaradjuje.
Pričao mi je o tome i kako je počeo da se
bavi ovim poslom. Nije imao ženu, ni decu.

11
Živeo je sam. Po svemu sudedi sigurno u
nekoj ogromnoj vili.

Ubrzo smo stigli do škole. Zahvalio sam

mu se na prevozu, otvorio vrata i jednom
nogom kročio na trotoar kada me je
gospodin u crnom odelu, čije ime još uvek
nisam znao, uhvatio za ruku. Drugom
rukom je skinuo šešir sa glave i tada sam
prvi put video njegove crne, krupne oči i
prosedu kosu. Iz unutrašnjeg džepa na
sakou izvadio je svoju vizit kartu i stavio je
u moju ruku. Rekao mi je da mu se javim u
vezi posla, kada budem hteo da radim. Još
uvek sam išao u školu. Kazao sam mu da
zbog škole sigurno nedu imati vremena da
radim. Nasmešio se je.

- Za sve u životu ima vremena. Samo

treba znati kako organizovati dan.

12
Zahvalio sam mu se još jednom na vožnji,
zatvorio vrata automobila, i zatim potrčao
kako ne bih zakasnio na čas. Čim sam ušao
u školu odmah sam spazio Helenu,
najlepšu devojku koju sam ikada sreo.
Prošao sam pored nje i osetio miris njene
duge plave, talasaste kose. Odjednom mi
se zamutio vid. Nisam video ništa sem nje.
U dugom, plavom kaputu stajala je u
hodniku i smejala se zajedno sa svojim
drugaricama. Bila je najlepša od svih.
Zabacila je kosu preko ramena i krenula ka
meni. Srce je počelo ubrzano da lupa,
nešto se steglo u grlu i nisam mogao da se
pomerim.

- Dao, Mick! – rekla je, a potom

potrčala do učionice.

13
III glava ČAS FIZIKE

Samo dva minuta nakon zvona u učionicu

je ušao nastavnik. Imali smo čas fizike.
Predmet koji mrzim više od svega na
svetu. Inače, ovaj predmet nam je
predavao jedan debeli profesor koji je
voleo da nas maltretira. Po školi se pričalo
dosta o njemu, ali niko nije imao dovoljno
hrabrosti da mu se suprostavi. Čuo sam da
je njegova žena pobegla od kude jer je
stalno tukao. Jednostavno više nije mogla
da trpi manijaka sa kojim je živela.
Manijak? Da, to je prava reč za njega. Ne
znam kako drugačije da oslovim čoveka
koji je uživao u maltretiranju drugih. Čak je
i pretio da de nas sve pobiti ukoliko se
neko usudi da ga prijavi. To je i bio razlog
zbog kog niko nije imao hrabrosti da bilo
šta kaže direktoru škole ili bilo kom

14
drugom. Nikad se ne zna na čemu si sa
takvim bolesnim ljudima.

Na njegovom času je uvek vladala tišina.

Niko nije smeo ni da se nakašlje, a kamo li
da prošapude nešto. Uvek je bilo toliko
tiho da kada bi muva proletela učionicom
izgledalo bi kao da je avion.

Šetao je učionicom sa štapom u ruci.

Prozivao jednog po jednog... Postavljao bi
pitanja, i za svaki odgovor, bio on tačan ili
ne, jedino sto si mogao da dobješ bio je
šamar. Tukao nas je i štapom. Još gore je
to što niko nije smeo da zaplače, niko nije
smeo ni suzu da pusti. Sedeo sam mirno
na svom mesto kada sam čuo:

- Mick Terens... Ispred table, smesta!

Ustao sam i krenuo ka tabli. Noge su mi

drhtale kao da sam pošao na streljanje, a

15
ne ispred običnog zelenog komada drveta
koji je služio za pisanje. Stao sam ispred
table i osetio jak udarac u ledja. Batine
sam bar uvek umeo da osetim. Prišao sam
tabli sa kredom u ruci. Bilo mi je rečeno da
napišem neku formulu za koju sam prvi
put čuo. Ved sam zamišljao kako me bije
štapom. Dutao sam. Nisam znao šta da
kažem. Onda je on počeo da viče na mene,
da me vredja i na kraju da me udara
štapom u glavu. Nisam više mogao da
trpim ovakvo ponašanje. Počeo sam da se
preznojavam, a onda sam ga udario. Ne
znam odakle mi hrabrosti za to. Sigurno
sam tako reagovao u besu. Udario sam ga
toliko jako da sam polomio zglob šake.
Pao je pored katedre i počeo da jauče kao
mala beba. Djaci su počeli da se smeju.
Učionica je brujala od smeha. U istom
trenutku bio sam uplašen i ponosan na

16
sebe. Osetio sam jak udarac u potiljak.
Probudio sam se u direktorovoj kancelariji.

Bio sam sav mokar. Umazan krvlju. Košulja

mi je bila pocepana, a farmerice
prašnjave. Sedeo sam preko puta
direktora. On je ustao. Šakama se naslonio
na sto. Nagnuo se ka meni, pogledao me u
oči, a zatim se okrenuo i počeo da pilji u
sliku koja je bila okačena na zidu.

- Mick, šta se dogodilo u učionici?

Ispričao sam direktoru kako i šta se je

dogodilo pre nekih dvadesetak minuta.
Zatim sam mu ispričao sve o profesoru
fizike. Ne znam, ali mislim da je to bilo
najbolje što sam toga dana uradio. Taj dan
ostade mi zauvek u sedanju.

Profesor je dobio otkaz. Morao je da

odleži tri meseca u zatvoru zbog

17
maltretiranja učenika. Ja sam izbačen iz
škole zbog nedoličnog ponašanja.

- Ovo je kraj mog života!, pomislio

sam.

IV glava POL SANS

I dalje je padao sneg. Jako hladna zima.

Prevoza nije bilo, pa sam morao pešaka da
se vratim „kudi“. Poslednji put sam

18
pogledao školu i svoje drugove... Više se
nikad nedu vratiti ovde.

Više nisam išao u školu. Nisam morao da

ustajem rano i jurim kako bih na vreme
stigao na autobuskoj stanici. Ostao sam
bez dobrog društva i bez devojke u koju
sam bio zaljubljen kao lud. Ostao sam
potpuno sam. Nedostaju mi svi ti trenuci
provedeni u školskom dvorištu, nedostaje
mi Helena, njen miris, njena plava kosa...
Nedostaje mi sve.

U baraki je bilo jako hladno. Voda u flaši

koju sam pio potpuno se zaledila. Pokrio
sam se, sklopio oči. Hteo sam da na
trenutak zaboravim na sve. Na svoj bedni
život i situaciju u kojoj sam. Hteo sam da
zaboravim i na Helenu. Zaspao sam.

19
Jutro je. Grad je umiven nekom svežinom.
Sinod je duvao neki strašan vetar i oblaci
su se gotovo spojili sa zemljom. Bilo je šest
sati kada sam čuo galamu. Neko je počeo
da udara u vrata barake. Udarao je toliko
jako da ih zamalo nije polomio. Ustao sam
iz kreveta i potrčao da otvorim pre nego li
se raspadne moj mali „dom“. Ispred vrata
je stajao čovek u radničkom odelu:

- Mali, hajde...skupljaj stvari i izlazi

napolje. Nosimo ovu baraku na
gradilište. Treba nam za čuvara koji
de da čuva gradilište. Hajde, brže
malo!!!

Nisam znao šta da kažem. Zbunio sam se.

Počeo sam da plačem. Zašto se ovo
dešava? Juče su me isterali iz škole, a
danas me izbacuju iz barake koja
predstavlja moj „dom“. Nisam znao ni šta

20
da radim. Rečeno mi je da ukoliko ne
izađem iz barake za manje od dvadeset
minuta da de dodi policija po mene. U
plastičnoj kesi stavio sam šal koji sam
dobio od Helene, jedne farmerice, jedine
koje sam imao, i džemper koji mi je isplela
majka dok je još bila živa. To je jedina
stvar koju sam imao od nje. Očiju punih
suza pogledao sam svoj „dom“ i otišao.
Nisam imao više šta tu da tražim. U tom
trenutku mi ništa nije padalo na pamet.
Potražio sam Matt-a.Nije uspeo da
odgovori ljude da me isele.Nisam imao
gde.Matt je ziveo u jednosobnoj kudi u
kojoj nije imalo dovoljno mesta ni za
njega. Šetao sam ulicama. Padao je sneg.
Iz plastične kese izvukao sam šal, omotao
ga sebi oko vrat, seo na stepenik nekog
bara i počeo da plačem. Prolaznici su me
zbunjeno gledali. Niko nije znao razlog

21
zbog kog plačem, ali izgleda da nikog nije
ni bilo briga. Prolazili su pored mene i niko
nije ni pitao šta mi je... Čizme koje sam
nosio bile su skroz pocepane. Noge su mi
bile mokre i morao sam da se sklonim
negde... Ali gde? Nod sam proveo na
pločniku pokriven nekim starim novinama.
Ujutru sam otrčao do pošte. Prišao sam
šalteru broj pet i plačudi zamolio ženu koja
je radila na tom šalteru da mi dozvoli da
obavim telefonski razgovor koji nede
trajati duže od dva minuta. Pustila me je u
kabinu sa telefonima. Ruke su mi drhtale
od hladnode.

- Dobar dan, dobili ste firmu „Boot

Trans“, recite ko vam treba.

- Pol Sans, bilo je jedino što sam u tom

trenutku izgovorio.

22
Bilo je to ime čoveka koji me je onog dana
kada nije bilo prevoza do škole odvezao
svojim crnim mercedesom. Našao sam
njegovu visit kartu u zadnjem džepu svojih
pocepanih pantalona. Tada nisam znao da
li je u redu to što sam ga pozvao. On mi je
rekao da kad god mi nešto treba mogu da
mu se obratim. Da li de mi pomodi?

Nakon nekoliko sekundi javio se Pol na

telefon. Rekao mi je da ga sačekam kod
autobuske stanice, na istom mestu gde
me je juče sreo, tačno u osam sati. Spustio
sam slušalicu, zahvalio se ženi koja mi je
dopustila da telefoniram, stavio sam ruke
u džepove i krenuo da lutam gradom. Bio
sam totalno zbunjen. Nisam znao šta
radim, a nisam znao ni šta du da radim.
Gde du da završim na kraju?

23
Na stanici je bila velika gužva. Seo sam na
jednoj drvenoj klupi i spustio pogled...
Buljio sam u zemlju, i u jednu plastičnu
času od jogurta koja je ležala tu. Bacio sam
pogled na veliki sat koji je bio iznad moje
glave. Bilo je tačno osam sati. Baš kada
sam pomislio da Pol nede ni dodi, ispred
mojih nogu parkirao se onaj isti crni
mercedes.

- Hajde mali, idemo.

Ušao sam u automobil. Krenuli smo. Pol

me još uvek nije ništa pitao. Stali smo
ispred jednog restorana. Znao je da
umirem od gladi. Kada smo ušli u restoran
svi su bili jako ljubazni prema Polu. Smešili
su mu se i činili sve kako bi ga lepo
ugostili. Nikada pre nisam bio u ovakav
restoran. Meni su poznate samo kafane i
barovi sa drvenim stolicama, i prljavim

24
čašama. Po prvi put u svom životu sam
sedeo za stolom prekrivenim belim
stoljnjakom, jeo iz pozladenog tanjira, pio
iz visoke čaše i koristio svilenu maramu
kako bih obrisao usta. Nisam pripadao
ovom društvu, ali jako mi je odgovarao
njihov način života.

Tek kada sam se dobro najeo i napio, Pol

me je pitao šta se dogodilo i kako sam
ostao bez „doma“. Objasnio sam mu celu
današnju situaciju. Rekao mi je da ne
brinem, da ima mesta u fabrici i da de me
tamo zaposliti. Nisam znao šta da mu
kažem. „Hvala“ nije bilo dovoljno da mu
pokažem koliko sam sredan. Potom me je
odveo do nekog motela, sa malim
parkingom i mini dragstorom. Nisam znao
šta radimo ovde. Priznajem, bio sam malo

25
uplašen. Vozio sam se sa čovekom koga
poznajem svega jedan dan.

- Ovde deš da živiš. Platidu ti pun

pansion za mesec dana, a od
slededeg meseca deš početi da pladeš
sam, jer deš zaradjivati.

Nisam mogao da verujem. Nisam verovao

da postoje takvi ljudi. Pružio mi je krov
nad glavom, a nije me čak ni poznavao.
Gledao sam u Pola zbunjeno. Ostao sam
bez teksta. Potapšao me je po ramenu i
rekao da de sutra oko sedam sati dodi
vozač po mene koji de me odvesti do
fabrike. Potom mi je stavio ključ sa
ogromnim privezkom na kome je stajao
broj osam u ruku. Ušao sam u sobu.
Nemogude da se meni to dešava. Udoban
krevet, čista, mirišljava
posteljina...televizor, ogromna kada.... Ne,

26
nemogude...izgledalo je kao da sanjam. Ali
nisam sanjao. Bila je to stvarnost, moja
stvarnost, prva koja mi se dopala u mom
životu.

Pripremio sam toplu kupku, a potom sat

vremena proveo kupajudi se. Kao da sam
mala beba. Potom sam legao, spustio
glavu na mekani jastuk i pokrio se
jorganom koji je mirisao na prolede... Na
trenutak sam se setio Helene, a potom
zatvorio oči od umora.

Slededeg jutra sam se probudio dvadeset

minuta ranije kako ne bih zakasnio. Na
crvenoj fotelji čekalo me je par novih
farmerica, nekoliko dukserica, jedno odelo
(za koje sam bio siguran da ga nikada nedu
obudi, jer sam verovao da nedu imati
prilike za to), kao i nove patike, i elegantne
kožne cipele. Samo što sam se presvukao

27
začuo se zvuk sirene. Sišao sam dole, ušao
u automobil, i uživao u vožnji. Put do
fabrike nije bio duži od dvadeset minuta.
Kada smo stigli Pol me je čekao ispred
kapije iznad koje je velikim slovima pisalo
„BOOT TRANS“. Moje prvo radno mesto.

Potom me je Pol odveo do svoje

kancelarije i ponudio me pidem. Ljubazno
sam ga odbio, jer sam jedva čekao da
počnem da radim. Uveo me je u pogon,
ogromnu prostoriju sa velikim brojem
mašina na kojima je radilo oko pedesetak
ljudi, ne više sigurno... Gazda mi je rekao
da du ja raditi kao pertlač. Moj posao je
bio da napertlam svaki par cipela. Radio
bih nekih 5-6 sati i dnevno bih zaradjivao
oko šezdesetak maraka. Bio sam
presredan. Po prvi put u životu imao sam

28
svoj ddeparac, svoj vredno i pošteno
zaradjeni novac.

Sve je krenulo na bolje. Sa Polom sam

postao jako dobar prijatelj. Naravno nisam
zaboravio Matt-a. Često sam išao kod
njega i pričali bismo do kasno u nod. Matt
je imao želju da ode iz ovog grada i otvori
neku malu radnju u Americi gde bi
započeo novi život. Dopala mi se ta ideja.
Na školu sam skroz zaboravio, kao i na
Helenu u koju sam bio toliko zaljubljen. U
moj život je „ušetala“ nova ljubav, Natali,
devojka iz komšiluka.

V glava NATALI

Natali nije bila od onih stidljivih devojaka

koje su krile svoj osmeh i spuštale glavu
pri nekom komplimentu. Prelepa, mala

29
devojčica sa plavom kosom bila je nešto
najlepše što sam sreo. Izgledala je
zavodnički za svojih sedamnaest godina.
Planirao sam da joj pridjem, ali nikad
nisam imao priliku, sve dok je jedne večeri
nisam sreo u gradu. Bila je sa drugaricama.
Prišao sam joj bez ikakvog problema i
prethodnog razmišljanja.

- Dao, ja sam Mick. Živim blizu tvoje

kude i često te vidjam. Pa... želeo bih
da izadješ sa mnom na pide. Da se
bolje upoznamo. Da li se slažeš?

Nasmešila se...a potom nastavila da

razgovara sa svojim drugaricama. To je bio
znak da sam tu suvišan. Okrenuo sam se i
krenuo nazad.

- Hej, zastao sam, - ne vidim razlog da

ne izadjem sa tobom. Čekaj me sutra

30
 posle škole. Uzgred, ja sam Natali, ali
ti to ved znaš.

Bila je tako direktna, tako slobodna.

Naravno da du da je čekam. Krenuo sam
ka motelu. Inače išla je u moju, sad ved
bivšu školu. Vidjao sam je sa vremena na
vreme, ali nikad nisam obradao pažnju na
nju. U to vreme bio sam zaslepljen
Helenom. Natali sam zadnji put video dva
dana pre nego što sam izbačen. Bila je sa
nekim dečkom, pa sam se stalno pitao da
li je u vezi. Stigao sam u motel i istuširao
se. Malo sam gledao televiziju, a potom
legao da spavam.

Probudio me je zrak sunca koji mi je

milovao lice. Činilo mi se je kao da plovim,
kao da sam na nekom brodu. Možda sam
to i sanjao. Ne znam. Kroz poluotvorene

31
oči bacio sam pogled na časovnik koji je
stajao na nodnom stočidu pored kreveta.

- Jaoo, kasnim na posao!!!

Odmah sam uleteo u kupatilo, oprao zube,

umio se. Obukao sam se i munjevitom
brzinom potrčao ka fabrici. Zakasnio sam
nekih pet minuta, ali na svu sredu Pol je
toga dana bio na poslovnom putu. Niko
nije ni primetio da sam zakasnio. Posao mi
je bio toliko lak da sam uživao dok sam
radio. Možda mi je Pol namerno dao
najlakši posao u fabrici koji se pritom
solidno plada. Fabrika je uvek radila u
prvoj smeni. Druge smene nije bilo, jer su
svi poslovi bili uvek završeni na vreme,
tako da sam uvek imao celo popodne
samo za sebe.

32
VI glava MATT-OVA SMRT

Bilo je tačno dvanaest sati kada sam

krenuo da prošetam parkom. Završio sam
ranije, jer nije bilo mnogo posla. Seo sam
na jednoj klupi u parku. Zvuk automobila i
cvrkut ptica je bilo jedino što sam tada
čuo. Dugo sam sedeo tako u jednom
položaju. Pored mene je sedeo stariji
čovek sa belom papirnom kesom u ruci.
Uzimao bi mrvice hleba iz kese i bacao ih
golubovima koji su se oko njega okupljalji.
Mogao sam da provedem večnost sededi
ovako. Sve je mirno.

Ustao sam i krenuo. Razmišljao sam da

odem do Matt-a...

- Dobro bi mi došla šolja toplog čaja,

pomislih.

33
Medjutim Matt nije bio kod kude.
Razočaran krenuo sam ka motelu. Ispred
motela je bila neka gužva. Nekoliko
policijskih automobila i kola hitne pomodi
bili su parkirani tačno ispred ulaznih vrata
motela. Ljudi su stajali na trotoaru i
medjusobno šaputali nešto. Pitao sam
jednog prolaznika šta se desilo.

- Nekog matorca ubila grupa mladida.

Verovatno zbog para. Ne znam
stvarno, mali. Tako su meni rekli.

Probijajudi se kroz masu ljudi jedva sam

stigao do beživotnog tela čoveka koje se
nalazilo tačno ispred mog prozora.
Okrenuo sam glavu. Nije me zanimalo ko
je taj čovek. Hteo sam što pre da dodjem
do sobe i izvalim se u krevet. Jedan
policajac me je zaustavio, podigao čaršaf
sa glave ubijenog čoveka i pitao me da li

34
ga poznajem. To je bio Matt. Izgledalo je
kao da spava. Nisam mogao da
poverujem. Nisam ništa progovorio, a
policajac mi je rekao da udjem u stan.
Ležao sam na krevetu i plakao kao malo
dete kada mu silom otmete igračku.
Plakao sam i sedao se trenutaka
provedenih sa Matt-om. On mi je bio i
otac i majka. On me je podigao na noge,
davao mi korisne savete... On je bio tu
onda kada mi je bio potreban. Sada sam
potpuno sam. Ko de sada da mi drži ruku
govoredi da je de sva biti u redu? Ko?

Ubrzo su se svi razišli. Kolima hitne

pomodi odvezli su Matt-ovo telo.
Odjednom sve je izgledalo kao da se ništa
nije dogodilo, kao da pre dva minuta nije
tu, tu ispred malog motela, ležalo telo
jednog čoveka.

35
Podne je prošlo. Morao sam da odem do
škole da sačekam Natali. Ispred škole sam
stigao tačno u trenutku kada je zvonilo.
Deca su jurila smejudi se kroz školsko
dvorište. Nije mi bilo do smeha. Jedva sam
čekao da Natali izadje i da krenemo. Eto i
nje. Usput sam joj ispričao šta se dogodilo
Matt-u. Celo veče smo pričali o
raznoraznim stvarima, a meni je u glavi bio
samo Matt. Uglavnom je ona pričala, a ja
sam je slušao, mada polovinu onog što je
rekla nisam ni čuo. Potom sam je ispratio
do kude i dogovorili smo se da se sutra
ponovo vidimo. Kada je krenula ka ulazu,
naglo se okrenula i poljubila me tako
jako... Uživao sam u poljupcu kao da nikad
više nedu poljubiti devojku u životu.
Nasmešila se, okrenula i zatvorila vrata
svoje kude. U isto vreme bio sam i sredan i
tužan. Dva potpuno suprotna osedanja

36
vladala su mnome. Bio sam sredan zbog
Natali, nove devojke u mom životu, ali
neprestano sam mislio na Matt-a.

Sa recepcije motela pozvao sam Pola.

Javio sam mu da sutra nedu dodi na posao
zbog sahrane. Nije bilo nikakvih prepreka
ili problema da ne dobijem slobodan dan.

Ležao sam na krevetu punih dva sata i

nikako nisam mogao da zaspim. Mislio
sam na Matt-a, i na Natali. Samo su mi ove
dve osobe bile u glavi.

Na sahrani nije bilo više od desetak ljudi.

Matt nije imao veliku porodicu. Vedina
njegovih je poginula u ratovima ili se
odselila iz Holandije. Sahrani je
prisustvovala njegova sestra, nekoliko
njegovih komšija i ja, kao i još nekoliko
ljudi koje nisam poznavao. Sve se tako

37
brzo odigralo. Pomislio sam u sebi „Još
jedna nevina duša odlazi Bogu, da li sam ja
slededi?...“ Tada mi je prišla njegova sestra
koju nisam poznavao lično, ved mi je Matt
pričao o njoj u nekoliko navrata. Zahvalila
mi se što sam došao i otišla. Zadah joj je
zaudarao na rakiju. Verovatno je pila zbog
Matt-a. Nisam ni ja oklevao ved sam otišo
do najbližeg bara i naručio dupli viski.
Popio sam sve to u jednom gutljaju i
naručio još jedan. Posle desetinu čaša
odvukao sam se nekako do motela i bacio
se na krevet. Posle nekih sat vremena
probudio sam se i odmah otrčao do wc-a
da se ispovradam. Nije mi bilo dobro.
Previše sam popio i moj organizam nije
mogao da podnese toliko kuličinu
alkohola.

38
Neko je pokucao na moja vrata. Bio je to
čovek sa recepcije. Rekao mi je da imam
poziv. Natali...ona me je zvala. Dogovorili
smo se da se vidimo večeras. Treba da je
sačekam kod pekare u jedanaest sati.
Spustio sam slušalicu, a potom držedi se za
glavu uspeo da se nekako popnem do
sobe. Lezao sam kako bi mi prošlo vreme,
a zatim izašao ranije da se otreznim
šetajudi pre nego se nadjem sa Natali.

Prvi sam stigao ispred pekare, kad eto i

Natali. Njen pogled imao je ogromnu mod
privlačenja. U trenutka sam se rastreznio.
Poljubila me je... Tako slatko da sam
drhtao... Zaudarao sam na alkohol.

- Pio si? – rekla mi je.

- Nisam.

- Jesi! Priznaj...

39
 - U redu... jesam, ali...

Stavila je prst na usne davajudi mi znak da

ne moram ništa više da joj kažem. Zatim
smo otišli do poslastičarnice. Meni je bilo
veoma muka pa sam naručio samo čašu
vode. Nije mi bilo do šampite koju je
Natali tako slatko jela. Platio sam i krenuli
smo u šetnju. Usput smo pričali o svemu.
Jedva sam joj odgovarao na pitanja koja
mi je postavljala. Onda me je upitala:

- Jel hodeš da idemo kod mene?

Roditelji su mi na selu i vratide se tek
za nedelju dana?

Pošao sam bez oklevanja. Natali je živela u

jednoj ogromnoj kudi sa velikim dvorištem
i vrtom iza nje. Ponod je prošla. Ušli smo i
seli na kauč u dnevnom boravku. Pustili
televiziju i razgovarali. Natali je otišla do

40
kuhinje i vratila se sa flašom viskija. U dve
kristalne čaše sipala je viski i rekla:

- Da nazdravimo!

Nekako sam opet dobio želju da pijem.

Nisam oklevao ved uzeo čašu i ispio je do
dna. Zatim je i Natali. Te nodi ljubili smo se
i pili. Počeo sam da je milujem i spuštam
ruku u donjem delu njenog tela. Nije se
opirala. Da li zbog toga što je bila pijana ili
zato što je tako htela? Ubrzo smo se
skinuli i zavukli pod debe. Prazna flaša
viskija ležala je na podu.

- Ja nikada nisam spavao sa

devojkom?

- Nije strašno,veruj mi. Samo uzivaj.

Osetio sam kako prodirem u nju, ali to nije

trajalo dugo jer sam ubrzo svršio. Okrenuo
sam se i ležao na ledjima. Počeo sam

41
ubrzano da dišem od umora. Obukao sam
se i krenuo ka motelu. Natali je spavala.
Jako me je bolela glava, i stomak i opet
sam imao nagon za povradenjam. Samo
sam hteo da što pre stignem u motel.

Jedva sam se nekako izuo, legao u krevet i

zaspao.

Slededeg jutra sam se probudio oko

jedanaest sati. Bio sam mamuran. Soba je
zaudarala na alkohol. Navukao sam patike,
otišao do recepcije i javio se Polu da nedu
dodi na posao. Slagao sam da sam
bolestan, mada ovo moje stanje se i može
svakako nazvati bolesnim. Mislim da mi
nije poverovao. Pol je bio jako pametan
čovek... sigurno je posumnjao u mene, ali
u svakom slučaju dozvolio mi je da
ostanem kod kude. Onda sam se vratio u
sobu i otvorio prozore, jer je u sobi bilo

42
jako zagušljivo. Otišao sam do apoteke po
lek koji je trebao da mi pomogne, a od tog
sranja koje su mi dali bilo mi je samo gore.

Dugo sam ležao na krevetu i razmišljao.

Bilo mi je jako dosadno. Neko je pokucao
na vrata. Bila je to Natali...

- Dao, reče mi. Šta radiš? Jesi dobro?

- Loše sam. Ceo dan me boli glava.

Kako si ti? Jel se sedaš nečeg od
sinod?

Rekla je da se seda svega i da bi volela da

to ponovimo. Nisam bio siguran da li bih
da se opet napijem, ali o seksu nisam
mnogo razmišljao. Skočio sam na Natali
kao neki ludak. Ljubio sam je po celom
telu.... Onda smo dugo ležali na krevetu
jedan pored drugog. Ustao sam, obukao
se i otišo do prodavnice. Ostalo mi je još

43
samo 10 EURA, pa sam kupio dve flaše
nekog bednog, jeftinog piva, i kesicu čipsa.

Sa Natali mi je uvek bilo lepo. Nije bilo

trenutaka kada bi mi ona smetala. Sedeli
bismo čitavu nod kod mene. Pili bi, ljubili
se, vodili ljubav... pričali bismo o važnim i
navažnim stvarima. Njeni roditelji su bili
bogati, i ona bi ponekad donosila flašu
viskija koju je njen otac dobio od prijatelja.
Sve u svemu bio je to najlepši period mog
života.

Doslo je vreme da krenem na posao.

Ostavio sam Natali da spava. Kada sam
stigao u fabriku rečeno mi je da me Pol
čeka u svojoj kancelariji. Četvrti sprat
fabrike, prva vrata sa leve strane,
obložena belom kožom...

44
- Mike, kako si? Jesi li konačno
ozdravio?

- Jesam...

- Šta ti se dogodilo?

- Ništa strašno. Imao sam probleme sa

stomakom, ali sada je sve u redu.

- Hm... slobodan si. Ovoga puta du ti

oprostiti, ali nemoj više sebi da
dozvoliš takve ispade...

Kreno sam ka pogonu. Radno vreme je

prošlo kao i obično - brzo i lako. Bio
sam mamuran pa sam prošetao gradom
pre nego što sam se vratio u motel.
Kada sam stigao Natali nije bila tu.
Ostavila mi je poruku na kojoj je pisalo
da de dodi kod mene kada završi sa
školom. Plava , vrtoglava klinka uvek je
znala nečim da me iznenadi. Izašao

45
sam iz motela i otišao na groblje da
posetim Matt-a. Tmurnog pogleda,
gledao sam u njegov spomenik. Suze su
same krenule. Kroz glavu su mi prolazili
trenuci provedeni sa njim. Bio je dobar
čovek,uvek spreman da pomogne
ljudima u nevolji. Verovatno mu je bolje
''gore,, nego ovde. Ovde se je samo
mučio, a on to nije zaslužio. Ostavio
sam buket cveda pored spomenik i
krenuo ka gradu. Šetao sam se
sporednim ulicama. Grad je bio veoma
opasan. U to vreme vladala je droga
našim ulicama. Ubistva su se bukvalno
dešavala svaki drugi dan i to najčešce
zbog para ili droge. Tako je i Matt
nastradao. Užas!!!

Prošetao sam kroz par blokova i vratio

se u motel. Sedeo sam na krevetu i

46
čekao Natali, ali nje nije bilo pa sam se
zabrinuo.Otišao sam do recepcije da je
pozovem. Niko se nije javljao na telefon
pa sam odlučio da krenem pešaka do
stanice ne bi li je sačekao. Tamo sam
dobio infomaciju da danas nije bilo
prevoza zbog kvara na autobusu. Bilo
mi je čudno. Da nije otišla u školu
verovatno bi došla kod mene. Krenuo
sam ka centru nadajudi se da du da je
nadjem. Na trgu kod ogromne fontane
sedeli su neki momci i dve devojke.

- Natali???

- Mike... hej...

- Šta radiš ti ovde? Ko su ovi ljudi???

- To su mi drugovi iz škole. Dodji da te

upoznam sa njima.

47
Upoznao sam se sa svima i ostao tu
ostatak večeri. Pričali smo o svemu... Bilo
mi je baš lepo i jako mi se svidelo Nataliino
društvo. Druženje sa njima mi je bilo
zanimljivo. Svako veče smo se okupljalji na
trgu, pevali, pili, pričali. Tako sam
provodio dane. Ujutru na posao, a nodu sa
njima na trgu. Ponekad bismo Natali i ja
ostajali sami u motelu. Hmmm...

Sve je išlo kako treba. I stanarinu sam

počeo sam da pladam. Pol mi je povedao
platu na 80 maraka dnevno i bilo mi je
sasvim dovoljno da preživim. Moj život je
konačno dobio smisao.

48
VII glava NEKI ČUDAK IZ BARA

Dan za danom, nedelja za nedeljom...svaki

trenutak je bio bolji od onog prethodnog...
Nikad mi se nisu dešavale ovako dobre
stvari jedna za drugom. Nikad mi naredni
dan nije bio bolji od prethodnog. Sve je
izgledalo kao san. Naravno sve ima kraj...

Jedne nodi vradajudi se iz grada svratio

sam do bara koji je bio udeljen svega dve
ulice od mog motela. Te večeri bio sam
veoma nervozan. Posvadjao sam se Natali
i nije mi bilo ni do čega. Seo sam za šank i
naručio viski, popio sam možda desetak
čaša viskija i nekoliko piva.Ne sedam se
tačno koliko sam popio. Torbu koju sam
imao sa sobom spustio sam pored stolice.
U njoj su bile neke nevažne stvari. Pored
mene je sedeo dečko mojih godina. Nosio
je plavu jaknu. Bio je obrijane glave i imao

49
je mindjušu u levom uhu. On je pio votku.
Posle desetak minuta smo se upoznali i tip
je počeo da mi priča svoju životnu priču
koja se nije mnogo razlikovala od moje.
Osim što je on imao svoj stan u kome živi
sa majkom. Zapili smo se, razgovarali
satima i smejali se ko ludi. Ponod je prošla.
Krenuo sam kudi, jer sam morao ujutru na
posao. Za mnom je krenuo i tip koji je cele
nodi pio sa mnom. Ulica u kojoj se nalazio
bar bila je osvetljena samo jednom
uličnom svetiljkom pa se skoro ništa nije
videlo. Onda sam začuo taj glas. Okrenuo
sam se, a onaj isti lik sa kojim sam
razgovarao satima stajao je ispred mene
sa nožem u ruci.

- Baci mi torbu.

Nisam stigao ni da progovorim kada je

munjevitim potezom zaboo nož u moj

50
stomak...još jednom, pa još jednom...
Ležao sam nemodan u lokvi krvi. Samo
sam čuo njegove korake... kako se polako
udaljava od bara... Koraci su se čuli sve
tiše i tiše... zatim je istrčao čovek iz bara i
počeo da viče: „Ubistvo, ubistvooo!!!...“.
Izgubio sam svest.

Probudio sam se u bolnici. Sestra koja je

stajala pored mene rekla mi je da ostanem
miran i da je operacija prošla u najboljem
redu. Zatim je došao doktor i rekao sestri
da de me zadržati još koji dan u bolnici
radi analiza. Bio sam izgubljen. Ne znam ni
zbog čega mi se ovo dogodilo, ni kako...
Pol je došao čim je mogao. Utračao je
zabrinut u sobu i počeo da me ispituje:

- Kako si Mick?Kako se to dogodilo?Ko

je taj mladid?Jesi li dužan novac
nekome?O čemu se radi?!

51
Nisam mogao ni da govorim. Samo sam
klimao glavom... Verovatno me ništa nije
razumeo. Doneo mi je brdo voda i sokova,
i zatim otišao. Obedao mi je da de se
vratiti. Došla je i Natali. Sva u suzama
postavljala mi je pitanja kao i Pol. Nisam
mogao da govorim. Držala me je za ruku i
plakala. Sada sam bio siguran da joj ipak
značim. Stalo joj je do mene. I ja sam nju
zavoleo...

Nedelju dana kasnije, onako utučen, sa

bolovima u stomaku pušten sam iz
bolnice. Morao sam da odem do policijske
stanice da dam izjavu u vezi onog lika koji
me je ranio. Ispričao sam im celu priču.
Rekli su mi da de me zvati kada ga budu
uhapsili kako bih potvrdio njegov
identitet. Potpisao sam izjavu i otišao.

52
Natali je svake večeri ostajala sa mnom
dok ne zaspim jer je verovatno bila
uplašena zbog svega što se dogodilo.

Postao sam punoletan. Napunio sam 18

godina.

U zadnje vreme slabo sam jeo. Stalno sam

se šetao iako mi je to bilo zabranjeno...
Počeo sam da pijem ko lud. Svake nodi
sam se opijao sa Natali i ostalima i nisam
znao kuda sve to vodi. Mada nije me ni
bilo briga, jer nisam mnogo razmišljao o
tome. Ortaci su me navukli na cigarete, pa
sam dnevno pušio po dve pakle, nekada i
tri. Svake večeri sam klošario na trgu u
centru grada... pušio i pio sa ostalima.
Jednog dana klinac iz komšiluka je doneo
marihuanu. Srolao je džoint i cigareta je
pocela da se vrti od ruke do ruke. Došao je

53
red na mene. Nerazmisljajudi u pijanom
stanju povukao sam prvi dim....

VIII OD SVEGA NI NA ŠTA

Neverovatan lep osedaj... kao da letiš. Kao

da možeš baš sve... Zamolio sam da
zamotaju još jedan, pa još jedan...
Eto,tako sam se navuko i na marihuanu.

Polako sam počeo da propadam sam.

Moje oči izgledale su užasno i imao sam
strašno velike podočnjake. Stalno sam
povradao i skoro nikada nisam bio trezan.
Nekoliko puta sam probao i heroin ali ta
droga definitivno nije bila za mene. Imao

54
sam strašne tripove od heroina. Zato i
nisam hteo da nastavim da uzimam to
sranje.

Nastavio sam da konzumiram marihuanu,

kao i alkohol. Kakav dobar spoj. Tonuo
sam ka dnu. Svake večeri sam bio u sve
gorem stanju. Imao sam grčeve u predelu
stomaka pa sam morao da se obratim
doktoru. Natali me je odvela do bolnice.
Posle pregleda doktor je predložio da
ponovimo operaciju, jer su doktori
prilikom prve operacije u mom telu zašili
neki alat... Posle dužeg vremena uz pomod
Pola, tužio sam tu bolnicu i na sudu dobio
odštetu od 50 000 maraka. Pol mi je našao
jednu malu kudicu za 25 000. Bila je to
moja, lično moja kuda. Moj prvi posed koji
niko ne može da mi oduzme, iz kog niko
ne može da me otera... Za 10 000 sam

55
kupio solidan automobil i vozikao se sa
Natali po ulicama Amsterdama.

Ostalo mi je još nekih 15 000 maraka koje

sam trošio isključivo na alkohol i na drogu.
Pol nije znao da pijem i da se drogiram.
Onda sam probao jednu čudesnu stvar
koju su svi nazivali ''Kraljevska Droga,,...
Kokain. Bio je veoma skup. Uzimao sam ga
tako što sam ga ušmrkavao. Navukao sam
i Natali na to sranje. Dani su prolazili,
retko sam išao na posao. Novac sam imao.
Dovoljno da zivim još jedan mesec ovako
luksuznim životom. Nisam bio ni za šta.
Društvo se razišlo. Vise nismo „blejali“ na
trgu kao pre. Natali i ja smo svake veceri
bili kod mene i razbijali se od alkohola i
droge. Ovo nikuda nije vodilo. Sve više i
više tonuo sam ka dnu, a i novca sam imao
još vrlo malo pa sam se odlučio da

56
počnem da prodajem stvari iz kude kako
bih obezbedio novac za kokain. Prodao
sam i automobil.

Nedelju dana kasnije, Natali su roditelji

pronašli kokain u rancu. Nisu je puštali da
izlazi iz kuce. Otac je svake večeri tukao.
Poslali su je na lečenje u Ameriku, a ja sam
nastavio da se drogiram. Bio sam u
raspadnom stanju. Sam bez Natali, tonuo
sam polako... Bilo mi je jako teško što nje
više nema, ali ni u jednom trenutku nisam
pomislio da je ovako bolje za nju... Mislio
sam da sve ovo što radim je normalno i u
redu iako sam znao da je moja majka
umrla zbog toga...

Jednostavno bilo mi je jako lepo, i ta

situacija u kojoj sam se nalazio činila mi se
sasvim u redu, sigurna....

57
Pol je pokušavao da dodje do mene ali
sam ja uvek kada me je zvao eskivirao
njegov poziv. Na posao više nisam ni išao.
Prodao sam skoro sav nameštaj iz kude
kako bih kupio drogu. Retko sam pio, sada
me je samo zanimala droga i ništa više.
Natali sam zaboravio jer sam znao da je
više nikada necu videti a i Matt-ov grob
sam retko posedivao. Ponekad bih otišao
do groba... sa flašom u ruci seo bih pokraj
spomenika i pričao... Pričao sam ponekad i
po dva sata, kao da me neko sluša... kao
da je Matt tu, pored mene, ziv...

Malo sam popustio i sa zivcima. Bio sam u

lošim tripovima. Roba je bila sve gora i
gora, dok jednog dana nisam uzeo špric i
ubrizgao to sranje sebi u venu. Tako sam i
nastavio. Drugačije nisam mogao ni da se
uradim. Jedne nodi, nedelju dana kasnije

58
bio sam toliko uradjen da sam završio u
bolnicu.Ubrzo je došao i Pol. Nije bio
toliko ljut koliko je bio razočaran i uplašen.
Počeo je nešto da govori ali sam ja ubrzo
izgubio svest tako da se ničega ne sedam...
znam, stajao je tu, nada mnom i... ostalo
se sve izbrisalo... Iz bolnice direktno su me
avionom prebacili na neku kliniku u
Francuskoj... Ne sedam se u kom gradu se
nalazila ali znam da je sve to platio Pol. Bio
sam na lečenju. U toj bolnici sam proveo
više od pola godine. Pol je dolazio stalno.
Bilo me je stid... posle svega što sam mu
uradio čovek se i dalje zalagao za mene.
Očigledno nije hteo da završim kao moji
roditelji, nisam ni ja hteo ali eto....

Osam meseci sam gledao u kalendar koji

je stajao na zidu u sobi u kojoj sam
boravio... Brojao sam mesece, nedelje,

59
dane, sate i munute... Jedva sam čekao da
izadjem... i... najzad, došao je i taj dan...

Ljudi su me stvarno izlečili, više nisam

imao potrebe,niti sam pomišljao da
uzimam bilo kakve droge ili alkohol. Jedino
čega se nisam odreko su bile cigarete.

Ispred bolnice stajao je onaj isti crni

mercedes sa kojim je sve i počelo. Bio sam
spreman da se vratim običnom životu, bez
alkohola i droge. Pol je izašao iz
automobila i otvorio mi vrata da udjem.
Počeo je da mi govori nešto... Bilo me je
sramota da izgovorim jednu reč... Kako li
sam uspeo da se provučem, kako on i dalje
brine o meni, i zašto???

Samo sam dutao, slušao ga i slagao

ramenima... Pričao mi je o mnogim

60
stvarima. Čovek je baš znao da te
posavetuje....

Posle dužeg putovanja stigli smo u

Amsterdam i tada sam progovorio. Ovo je
''Grad Droge,, i osmehnuo se. Tada se i Pol
osmehnuo.Odvezli su me do kude koja je
bila prazna. Pogledao sam u Pola i rekao
mu:

- Sve stvari sam prodao zbog droge...

Odgovorio mi je:

- Ne brini. Kupidu ti ja nove stvari,

samo deš ovog puta morati da paziš
na sebe.

- U redu. Hvala vam. A... jeste li čuli

možda kako je Natali? To je ona
mala što se družila sa mnom.

61
 - Znam. I ona se „skinula“... tu je u
gradu. Video sam je skoro, baš me je
pitala za tebe.

Te nodi sam ostao kod Pola da prenodim

jer kod kude nisam imao ni krevet na
kome bih mogao da spavam. Večerali smo
i svako je krenuo ka svojoj sobi na
spavanje. Te nodi nisam mogao da zaspim.
Osedao sam se kao da sam novorodjenče.
Kao beba. Kao da sam se ponovo rodio.
Mislio sam samo na Natali i jedva sam
čekao da je vidim. Sedeo sam u sobi, pušio
i gledao televiziju. Ispušio sam skoro celu
paklu i nekako se uspavao.

Ujutru me je probudio Pol i pozvao me da

sidjem dole da popričamo. Sišao sam. Seo
u fotelju preko puta njega i zapalio
cigaretu.

62
- Stvari su ti ved u kudi. Kupio sam ti
sve najpotrebnije. Dosta sam para
bacio na tebe Mike sada des morati
nešto i da mi obecaš.

- Recite mi?

- Da više nikada nedeš uzeti drogu ili

alkohol?

- Obedavam!!

- I još nešto, Mike.Od sutra počinješ da

radiš kao vozač, i to moj privatni, da
si mi stalno na oku. Tako du se bolje
osedati...

- U redu...

63
 - A sada Mike, idi kudi i odmori se.
Svakog jutra du ja lično dolaziti po
tebe automobilom.

Potom sam krenuo svojoj kudi. Kada sam

izašao prvo na šta sam pomislio je Natali.
Gde i kako da je nadjem? Rešio sam da
odem do škole. Čekao sam je sa
uzbudjenjem ispred ulaza. Odjednom,
začuo sam njen glas koji je izgovorio moje
ime:

- Mike!

Okrenua sam se i tu je bila ona... Lepa kao

i uvek.... Kosa joj je bila duža, ali iste one
boje meda koja se presijavala na suncu.
Jedva sam izgovorio njeno ime.

- Natali!

64
Zagrlio sam je tako snažno da ni grom ne
bi mogao da nas razdvoji. Ljubili smo se
bez prestanka. Bio sam presredan.

- Volim te Natali!!Samo sam na tebe

mislio...

Da, volim je. A voli i ona mene... Rekla mi

je, i ponovo se bacila u moje naručje.

65
XI OD POČETKA

Krenuli smo pešaka ka gradu kako bismo

imali više vremena za pricanje. Ispričala mi
je sve šta je radila u bonici dok se lečila, i
ja njoj takodje. Ljubili smo se i grlili celog
puta. Kada smo stigli kod mene odmah
smo se bacili na krevet i počeli da se
ljubimo. Bilo je tako divno. Osedao sam
ljubav izmedju nas dvoje koja je cvetala
punom brzinom. Često smo izlazili do
grada držedi se za ruke i mislili samo jedno
na drugo. Nije postojala stvar koja bi nas
razdvojila.

Često bi u parku sedeli zagrljeni i gledali

golubove kako kljucaju mrvice hleba sa
zemlje. Dani su prolazili, ja sam bio sve
više i više zaljubljen u Natali. Na poslu sam
bio redovan, vozio sam i satima pricao sa
Polom o raznim stvarim vezanim za život.

66
Pol je bio čovek u godinama, nije imao ni
decu ni ženu. Živeo je sam, ali je bio
mnogo dobar čovek i pomogo je mnogim
ljudima.

Rešio sam da odem do Matt-ovog groba

jer ga nisam posedivao skoro godinu dana.
Jednog popodneva krenuo sam sa Natali u
šetnju i svratio do gradskog groblja.
Zaprepastio sam se. Njegov spomenik je
bio polomljen. Zaplakao sam... nije mi bilo
lako jer mi je taj čovek dosta toga
pomogao u životu. Nekoliko dana kasnije
sam kupio novi spomenik i ljudi koji su
radili na groblju su ga zamenili. Skoro
svakog dana sam ga posedivao. Ponekad
sam sedeo satima ispred groba i
razmišljao o Matt-u. Kako su dani prolazili
ja sam sve više i više sazrevao i postajao
ozbiljniji. Droga mi više nikada nije pala na

67
pamet, naravno ni alkohol. Uspeo sam i
cigarete da ostavim. Nisam želeo da živim
sa porocima. Godinu dana kasnije Natali je
završila srednju skolu pa je otac zaposlio u
nekoj firmi na kraju grada čiji je vlasnik bio
neki dobar prijatelj njenog oca.

Imala je veoma dobru platu, a i radila je

svakog drugog dana. Bio sam veoma
ponosan na nju. Kao i ona na mene.

Naš život se je skroz promenio.Jednog

dana Natali mi je rekla da je ostala u
drugom stanju. Bio sam presredan.
Medjutim Natali je sve to krila od njenih
roditelja punih tri meseca. Na kraju ipak je
morala da im prizna. Nekoliko dana
kasnije dobio sam poziv od njenih roditelja
da dodjem kod njih na večeru. Naravno da
nisam odbio.Poveo sam sa sobom Pola
koji se predstavio kao moj otac. Natalini

68
roditelji su bili kulturni ljudi, veoma
pametni, edukovani. Pol ih je
impresionirao pričom o meni. Govorio im
je da sam veoma dobar momak. Da sam
vredan i poslušan. Njen otac je stalno
postavljao neka pitanja Polu na kojima je
on tako vešto odgovarao kao da je u
nekom kvizu. Pol je bio rodjen za takve
stvari. Ubrzo smo završili sa večerom i
vreme je bilo da krenemo kudi. Zahvalio
sam se njenim roditeljima na večeri, kao i
Pol i krenuo. Kada smo stigli zamolio sam
Pola da udje na šolju kafe ili čaja. Nije me
odbio. Sedeli smo i razgovarali. Nikada mi
nije bilo dosadno pored takvog čoveka.
Uvek je znao da me nasmeje do suza, a
ponekad i da me izgrdi zbog loših stvari
koje sam radio. Skoro cele nodi smo pričali
o meni. Rekao mi je da ujutru nede dolaziti
po mene, i da ostanem da spavam i otišao

69
kudi. Probudilo me kucanje na vratima.
Bila je to Natali, sva sredna skočila mi je u
zagrljaj. Rekla mi je da su njeni roditelji
odobrili nasu vezu i da bi najbolje bilo da
počnemo da planiramo venčanje.

Petak, bio je to najsredniji dan u mom

životu. Ženio sam se. Na svadbi je bilo
preko 500 ljudi.Ljudi koji su došli zbog
mene... pa oni su činili vedinu Polovih
kolega. Bio sam veoma uzbudjen. Svi su se
smejali, razgovarali, pili,veselili se, a Natali
i ja smo plesali i ljubili se. Bilo je predivno.
Takva svadba se nije pamtila u tom
okrugu. I Pol i Natalini roditelji bili imudni
ljudi pa su napravili baš raskošnu svadbu.
Dobili smo brdo poklona. Bilo je svega i
svačega...

70
Nod je tako brzo prošla. U mojoj kudi ostali
smo samo Pol, Natali, njeni roditelji i ja.
Njen otac je izgovorio sledede reci:

„Od danas pa nadalje, sami dete se

snalaziti za svoj život. Uskoro dete dobiti
dete. Mi smo uvek tu da pomognemo oko
novca ili nečeg drugog.“

Ubrzo su svi otisli. Ostali smo samo Natali i

ja. Natali je bila u šestom mesecu
trudnode i sa nestrpljenjem je čekala
porodjaj kao i ja. Dugo smo se ljubili i grlili,
pa zatim i zaspali od umora.Dani su lagano
tekli a ja sam uzivao u zivotu.Sve je bilo
kako treba,nije postojalo nista sto bi opet
moglo da me vrati u stare dane.

Nedelja, bio sam na poslu. Vozio sam Pola

do nekih njegovih klijenata da potpiše neki
ugovor. Kada smo završili, vratili smo se u

71
fabriku da Pol uzme neku dokumentaciju.
Ja sam ga sačekao ispred u kolima. Posle
nekih pet minuta Pol je istrčao iz fabrike i
brzo uleteo u automobil. Povikao je:

- Vozi u bolnicu!!! Natali se poradja!

Vozio sam toliko brzo da sam preticao sve

što mi se našlo na putu. Suze su mi tekle
od radosti. Kada smo stigli nisu nam
dozvolili da udjemo u salu gde je bila
Natali. rekli su nam da sačekamo ispred, i
posle nekih pola sata doktor je izašao iz
sale sa osmehom na licu.

- Čestitam, dobili ste sina...

Počeo sam da vičem od srede. Zagrlio sam

Pola i sa njim zaplakao. Rekli su mi da du
za nekih deset minuta modi da vidim

72
Natali i bebu. Ušao sam u sobu i video
premorenu Natali kako pokušava nešto da
mi kaze. Prišao sam joj i ona mi je rekla:
Volim te!!!

Seo sam pored nje i držao je za ruku dok

se nije uspavala.

Nedelju dana kasnije Natali je puštena iz

bolnice sa detetom. Mali je dobio ime po
mom ocu, Stiven. Kuda je uvek bila
prepuna. Stalno su dolazili Natalini rodjaci
u posetu. Od rodbine ja nisam imao
nikoga, sem Pola koga sam voleo i
poštovao kao oca. Taj period mog zivota
ce mi zauvek ostati u srcu. Natali nije
radila neko vreme zbog deteta, a ja sam
kao i do sad za Pola radio kao vozac. Pol
mi je povedao platu zbog deteta, jer mi je
uvek govorio da du biti sjajan otac.

73
Posle nekog vremena saznao sam da Pol
ima neizlečivu bolest. Sve vreme je to krio
od mene. Posle nekoliko nedelja Pol je
preminuo u gradskoj bolnici. Kada sam
saznao nisam mogao da se smirim. Došlo
mi je da polomim sve. Plakao sam i nisam
mogao da razumem zbog čega mora tako
da bude. Imao sam skoro dvadeset i dve
godine i znao sam mnoge stvari o njemu.
Bio mi je kao otac. Sve mi je govorio. Uvek
je znao da me oraspoloži njegovim šalama.
Bio je veoma dobar čovek. Na njegovoj
sahrani bilo je mnogo ljudi. Bili su tu veliki
biznismeni, klijenti, ljudi kojima je Pol
dosta toga pomogao u životu, lekari,
direktori, nastavnici... Teško sam podneo
sve to. Nedostajao mi je. Nisam imao sa
kim da razgovaram, ponekad sam dutao i
razmišljao o njemu, vradao trenutke
provedene sa njim. Dve nedelje kasnije,

74
dobio sam poziv za čitanje Polovog
testamenta. Nisam znao ni da je napisao
isti, čovek je tačno znao šta de se desiti.
Otišao sam i prodelavi čovek u odelu je
poceo da čita. U testamentu je pisalo:

„U životu sam prošao mnogo toga, imao

sam najlepse dame ovoga grada, nisam
imao ženu, decu, rodbinu. Samo jedan
čovek zaslužuje da me nasledi, samo jedan
čovek zaslužuje moje bogatstvo i moju
imovinu, a taj čovek se zove MIKE TERENS.
Njemu ostavljam fabriku, kudu i 2 000 000
000 maraka u banci!!!“

Zadutao sam na trenutak. Onda je onaj

prodelavi čovek progovorio:

- Da li se medju prisutnim nalazi i Mike

Terens?

75
 - Tu sam!

- Čestitam gospodine, vi ste izgleda

baš bili dragi pokojnom gospodinu.

- Jeste, rekoh, taj čovek mi je mnogo

pomogao u životu..

Pozvali su me u kancelariju i dali mi broj

žiro računa na kome je bio prebačen
novac. Dobio sam papire od kude. Sve je
to sada bilo moje, ali nisam tako osedao.
Često sam sedeo ujutru i čekao Pola da
prodje kolima po mene. Ali nazalost to se
nikada nije dogodilo. Stalno sam
posedivao njegov i Matt-ov grob. Imali su
najlepše spomenike i dve klupice gde bih
sedeo sa Natali i satima pricao o njima.

76
Mali Stiven je napunio godinu dana.
Proslavili smo i njegov prvi rodjendan. Bilo
je tako divno dete, sa velikim plavim
ocima.Više je ličio na Natali nego na mene.
Samo sam znao da de biti snalažljiv kao
njegov otac kada bude odrastao. Nisam
imao veliki posao oko fabrike. Pladao sam
ljude koji su sve to završavali umesto
mene. Želeo sam da što više vremena
provedem sa sinom i da mu dam
roditeljsku ljubav, ono što ja nikada nisam
dobio. Natali je bila veoma nervozna zbog
posla. Stalno su je zvali da ide da radi, i
tamo bi nekada ostajala do jutra i dolazila
bi kuci premorena. Rekao sam joj da da
otkaz kako bi se posvetila više detetu.
Poslušala me je. Imali smo dovoljno
novca... Fabrika mi je donosila veoma
dobru zaradu. Plus novac koji mi je Pol
ostavio. Mali Stiven je progovorio. Prva

77
reč koju je izgovorio bila je ''Tata,, pa
onda ''Mama,,. Natali je bila malo
ljubomorna na to. Ponekad je u šali
govorila kako de Stiven da bude isti kao ja
kada odraste. Bili smo presredna porodica.

Jednoga dana dok sam bio na sastanku

Natali je u kolicima šetala Stivena po
gradu. Trebao sam da se nadjem sa njima
za nekih pola sata. Odjednom u
kancelariju uletela je moja sekretarica i sa
suzama na licu pokušavala nešto da mi
kaže. Drhtala je. Prislonio sam je na stolicu
i pitao je šta joj je. Drhtedi kroz plač rekla
mi je da je neki manijak automobilom
udario Natali, dok je šetala Stivena, i da je
Natali poginula na licu mesta, a da je
Stiven u bolnici i da se lekari bore za
njegov život. Zamalo se nisam onesvestio.
Brzo sam uleteo u automobil i odvezo se u

78
bolnicu. Baš u tom trenutku lekari su se
borili za Stivenov život. Sedeo sam ispred
sale za operaciju i držedi se za glavu
plakao. Nisam mogao da se smirim, jer je
ovo bio šok za mene. Plakao sam i dalje.
Odjednom je izašao doktor i rekao mi:

- Zaista mi je žao. Pokušali smo sve da

spasemo vašeg sina... Ali nismo
uspeli....Primite moje saučešde.

Ubrzo sam se onesvestio. Probudili su me

šamari i mlaz hladne vode. Ustao sam i
onako uplakan, drhtedi izašao iz bolnice.
Hodao sam ulicama, plakao i gledao ka
nebu.

- ZAŠTO!!! ZAŠTO BAŠ MENI DA SE

DESI SVE OVO!!!! ZAŠTO!!! ZAŠTO!!!

79
Popeo sam se na zgradu koja je bila u
centru grada. Više nisam imao volje da
živim. Sve sam izgubio u životu. Porodicu,
prijatelje, roditelje.... Sve, baš sve. I šta de
mi sav taj novac i luksuz??? Nije mi više
stalo ni do čega. Rešio sam da skočim sa
zgrade, jer ionako nisam više imao
potrebu za životom. Zapisao sam zadnje
reči u ovom dnevniku koji pišem od svoje
sedamnaeste godine i time završio svoj
život. A korice ove knjige oznacavaju
početak i kraj moj čudnog, nepravednog
života.

„Kada svi voljeni budu otišli od tebe, idi i ti

sa njima... „

u potpisu MIKE TERENS......

80
81