АРАМЕЈЦИ

Они су, попут Феничана и Хебреја, западносемитски народ. Пореклом су из јужне Сирије одакле су,
крајем бронзаног доба, мигрирали ка северној Сирији, источној Анадолији и Месопотамији. Били су
подељени на бројна племена и родове, вавилонске извори бележе 40 различитих арамејских племена.
У великом делу Сирије и западне Месопотамије наметнули су се као вечинско становништво.
Најважнија арамејска држава био је Арам-Дамаск. Њен центар налазио се у Дамаску, једном од
најстаријих центара Леванта. Према старом завету у 10. веку Дамсак је био савезник арамејског
краљевства Зобе које се налазило у долини Беке у Либану. Оно је успело да под своју контролу стави
готово целу јужну Сирију. Краљ Давид је порази Хададезера, краља Зобе и арамејску војску из Дамаска
и тада се Зоба нашла под контролом Израелићана. Асирски извори из врмена Шаламансера III указују
на то да је Дамаском средином 9. века владао Хададезер и да је његов најмоћнији савезник био Ахав,
краљ Израела. Њега је 845. усмртио Хазаел који је управљао Дамаском од 845-800. 841. Дамаск је напао
Шаламансер III и град се бранио сам јер су његови савезници Тир, Сидон и Израел већ признали надмоћ
Асирије. Хазел је поражен али град није освојен. Асирци су још једном 838. напали Дамаск док коначно
нису одустали. Дамаск се окренуо Израелу где је освојио територију северног краљевства која се
простирала источно од Јордана а са Јудејом је склопио савез. Крајем његове владавине Дамаск је био
најмоћнији град на Леванту. Око 800. наследио га је Бен Хадад III. Асирски владар Адад-Нирари III је
796. напао Дамаск и приморао Бен-Хадада на вазални положај и порез. Краљевство је назадовало све
док га Асирци нису коначно припојили у састав своје државе средином 8. века.

ФЕНИЧАНИ
Антички писци су народ који је живео у приобалним градовима Леванта, северно од Палестине,
називали Феинчани. Име потиче од грчке речи phoinix којом је именована врста остриге и тамноцрвена
боја која се из ње добијала. Друга могућност је да реч потиче из одређења Фенеху којим су Египћани
именовали територију северног Канана. Током позног бронзаног доба феничански градови, посебно
Библос, налазе се у зони египатске контроле. Када су велика царства Старог истока пропала у 12. веку,
феничански градови су ес ослободили страних утицаја. Феникија никада није постојала као јединствена
држава, на шта је у великој мери утицала територија на којој су се развијали градови. Већина
феничанских градова били су независни градови државе. Подизани су на малим острвима уз обалу или
на самој обали. Арвад, Сидон и Тир постали су водећи феничански градови у време 9. и 8. века. Други
центри попут Библоса,Беритуса, Сарепте који су били доминантни у 2. миленијуму су потиснути у дрги
план. Феничански културни утицај ширио се на Кипар, Киликију, Сирију, северну Палестину, Филастеју и
делту Нила. У 10. веку Тир се уздигао као најважнији феничански град. Стари завет наводи да је тирски
владар Ахирам И (971-939) слопио савез са Соломоном. Тир је половином 9. века био толико моћан да
је чак и Сидон признао његову Хегемонију. Тако се Итобаал I (887-856) на натписима помиње и као краљ
Сидона, а исту титулу задржали су и његови наследници. У 8. веку асирски владар Тиглат-Паласар III је
743. покорио територију северне Феникије до Библоса и претворио је у асирску провинцију са центром
у Симири. 677. у Сидону избија побуна коју су Асирци угушили, а 671. избија и у Тиру. Након што је
угушена формирана је провинција са центром у Уш. До краја постојања асирске државе 612. територију
некадашње Феникије прекривале су три асирске провинције: Симира, Сидон и Уш. Тир, Библос и Арвад
су задржали вазални положај.
Трговина на Медитерану водила је оснивању нових насеобина. Једна од најстаријих феничанских
колонија је Китион на Кипру који је основао Тир средином 9. века. На територији данашњег Туниса
основали су 750. Карт-Хадашт( Нови град)-Картагина. Она је временом постала најзначајнија колонија и
својим богатством надрасла и Тир, који ју је основао. На острву уз западну обалу Шпаније основали су
Кадиз. Могуће је да су њихови бродови стигли и до Азовских острва и Велике Британије, а на захтев
египатског фараона Нехоа II експедиција феничанских бродова опловила је афрички континент.
Морепловство је било повезано и са бродоградњом. Трговали су металим, дрвном грађом, тканинама
пурпурне боје и занатским израђевинама. Били су познати и по обради дрвне грађе. Феничанским
градовима управљали су краљеви, а заједно са њим и веће. Сваки град славио је своје богове-
заштитнике. Свака колонија имала је храм посвећен богу заштитнику град који ју је основао. Када су се
феничански градови нашли у саставу Асирије а потом и Нововавилонског царства и Персије, колоније су
постале самосталне и почеле су да оснивају своје колоније. Најзначајније достигнуће Феничана је
консонантски алфабет из кога су се развила сва западна алфабетска писма.