УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПРИРОДНО – МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ

ОДСЕК: ИНФОРМАТИКА

СЕМИНАРСКИ РАД
ПСИХОЛОГИЈА

ТЕМА: УСЛОВИ ЕФИКАСНОГ УЧЕЊА И

ПОУЧАВАЊА

Ментор: Студент:
Проф. др Душан Ранђеловић Мирослав Станојковић 546/18

Косовска Митровица, мај 2021.

 САДРЖАЈ

1. УВОД.......................................................................................................................................3
2. УЧЕЊЕ...................................................................................................................................4
3. ПОУЧАВАЊЕ.......................................................................................................................5
4. УЧЕЊЕ – ПОУЧАВАЊЕ....................................................................................................6
5. УЛОГА НАСТАВНИКА У УЧЕЉУ И ПОУЧАВАЊУ................................................7
6. ЗАКЉУЧАК..........................................................................................................................9
ЛИТЕРАТУРА............................................................................................................................10
 1. УВОД

У самом уводу споменућемо која је тема овог семинарског рада, његова сврха те
зашто баш ова тема. Тема овог семинарског рада је ''Услови ефикасног учења и
поучавања'' као што се може и видети. Што се сврхе тиче то је нешто мало опширније, али
покушаћу да то некако мало скратим. Сврха овог семинарског рада је да покажем однос
иѕмеђу учења и поучавања, тај њихов однос или можда боље речео међуодснос, како то
двоје заједно колерирају тј. како се међусобно надопуњују и која је сврха свега тога.
Учење и поучавање можемо рећи да зависе једно од друго, јер без једног нема другог.
Најбољи пример односа учења и поучавања налазимо у школама па ћемо то и споменути у
овом семинарскоме раду. Сви смо то више-мање прошли или још пролазимо дај однос
учења и поучавања, како у школама тако и на факултетима, то је нешто што нас можемо
рећи увек прати.
 2. УЧЕЊЕ

За почетак прво ћемо дефинисати шта је то учење. Учење је свака релативно трајна
промена у понашању или знању проузрокована одређеном интеракцијом или скупом
интеракција с околином. Две битне карактеристике учења су релативно трајна промена и
интеракција с околином. Учење је процес прилагођавања на сталну променљиву околину,
процес модификације понашања, процес у којем појединац на темељу свог искуства
настоји задовољити бројне особне циљеве. Да би појединац могао нешто научити, он
треба желети да то научи, како би постигао оно што жели. Ко жели научити треба имати
мотивацију, циљ учења, спремност онога ко учи, тражење решења како превазићи
препреке које се могу појавити током учења и сл. способност извођења генерализација,
преношење наученог на нове ситуације и сл. Нпр. деца иду у школу да би научила. Ако
ништа не науче, значи да школовање не ваља. Школа је место где деца уче садржаје које
ретко срећу у природној околини. Ту уче природне науке, историју, географију и остале
предмете.Од њих се очекује да те предмете науче имајући у виду да ће им то знање
требати касније у животу. Учити не означава само радњу него подразуева и неки објект
радње. Знање може бити бескорисно, али је сигурно опасно ако се његова примена не
темељи на скупу правила примерених цивилизованом животу. У школи деца требају
научити друштвено прихваћене и корисне вредности. Основно школовање повезано је с
раздобљем дечијег наглог раста и развоја, телесног, друштвеног, мисаоног.
Основношколски учитељи највише се фокусирају на пружање помоћи у том развојном
процесу и његовом усмеравању према пожељним циљевима. Стога ако се дечије
разумевање и схватање свиета развијају одређеним редоследом важно је да то учитељи
уоче.
Један од циљева школе јесте проширење дечијег обпразовања и то помоћу широког
и уравнотеженог школског програма. Школски програм описује садржај онога што деца
требају да науче. У већини земаља школски програм се израђује на темељима локалне
управе или целе државе. Нажалост, оно што зацртају добронамерни законодавци није лако
изводљиво у стварном школском животу. Други је можда убрзање процеса учења, како би
било боље и учинковитије од учења без школе и учитеља. Будући да се све не може
одједном поучавати и научити, учитељи неизбјежно морају расподјелити задатке и
активности у оквиру школског програма.
Степен у којем се наше школско знање обично покаже површним, склоним
грешкама и брзим за заборавом може нас довести до размишљања да ли би било боље
успорити, радити на школском програму како би се осигурало боље разумевање које ће се
учврстити код ученика 'умови. Редослед и темпо наставе зависи од процене тежине самог
градива као и од интелигенције ученика. Вредности пружају оквир за испуњавање личног
живота и живота у друштву. Процеси којима се постиже учење су разноврсни. Свако од
њих у датом тренутку игра кључну улогу у стицању вредности. Да ли желе да постигну у
учењу
видљив напредак, деца треба да развију широк репертоар начина учења. Постоји неколико
метода учења које ћемо само навести: учење по моделу (Бандура), оперативно учење
(Скиннер), когнитивно учење.
Пре него што дефинишемо шта је настава, поменућемо појам дидактика. Дидактика значи
учење, подучавање науковању. Дидаске значи наука, подучавање, подучавање, дидасколос
значи учитељ. Дидактика проучава важне проблеме васпитања и образовања у процесима
наставе и учења, али и у другим ситуацијама образовних процеса; проучава опште законе
наставе и учења, али и друге облике учења и образовања ван наставе. Предмет проучавања
су циљеви и задаци наставе и учења, анализа процеса поучавања и учења и законитост тих
процеса итд.

3. ПОУЧАВАЊЕ

Попут учења, подучавање је у много чему природна активност. Већина нас може
успешно да опише, исприча или објасни догађаје у свакодневном животу. Природно
учење се у великој мери заснива на односу две особе, у којем један од њих обично
поставља питања и жељно ишчекује одговор друге особе. Али настава школских предмета и
друштвених вредности у пренатрпаним учионицама мало подсећа на природно учење. Многи
студенти уопште не желе да учествују у томе. Уметност поучавања односи се на обликовање и
управљање студентским искуством у учионицама, у сврху подстицања учења. Управљање учењем
има много заједничког са другим облицима управљања. На пример, менаџери, ако желе да буду
успешни, морају имати јасне циљеве. Притом морају непрестано прикупљати податке како би
могли да прате напредак ка постављеном циљу. Ако утврде да не постоји жељени
напредак, морају преиспитати свој циљ и сходно томе променити приступ. Наставници
морају да разумеју материјал који предају. Потребно им је професионално знање
материјала. Такође морају добро знати начине на које се одређени материјал може
подучавати и које алате у томе могу користити. Будући да се настава односи на знање и
вредности, она је сама прожета знањем и вредностима. Наставници предају у шта верују,
било да је то математика или историја.
 Будући да неки наставници имају прилично уску и искривљену перцепцију
предмета, њихови ученици неизбежно стичу уска и искривљена знања из ових области.
Учење наставника се на нивоу општих принципа не разликује од било које друге врсте
учења. Да би постали успешни, наставници који желе да науче што је више могуће морају
се пажљиво усредсредити на своје искуство. Али само искуство није довољан предуслов
за успешно предавање. Искусни наставници нису нужно добри учитељи. Навешћемо неке
од променљивих повезаних са временом успешности наставе проведеним у школском
раду, доследношћу наставе са когнитивним развојем ученика, јасним очекивањима од
исхода наставе.
Ефикасна настава захтева критичко размишљање, сагледавање ситуације,
откривање проблема и испитивање могућих решења. Добра настава укључује доношење
одлука, самоспознају и саморегулацију, примену резултата истраживања, знања о
предметима и наставне методе, критичко мишљење и вештине решавања проблема, знање
ученика и њихов начин учења, наставне и комуникацијске вештине. Као и код учења,
постоји неколико различитих облика наставе, па ћемо навести неке. Директна настава,
настава кроз разговор. Мало за разјашњење директне наставе. Директна настава се може
дефинисати као настава у којој наставник ученицима говори или им показује шта би
желео да науче или могу да раде. Један од најочигледнијих примера директне наставе је
држање предавања целом одељењу.

Сад кад смо мало разјаснили шта је учење и шта је подучавање, покушаћемо некако
да објаснимо какав је њихов однос, како су њих двоје повезани једни с другима и шта се
кроз тај однос може постићи.

4. УЧЕЊЕ – ПОУЧАВАЊЕ

Знање се не може једноставно пренети, ученици морају бити ментално

активирани да схвате о каквом се искуству ради. Вођење разговора, дијалога или
дискусија о концептима који су део наставног плана и програма важан је облик помоћи
деци да боље разумеју сам материјал. Сам разговор помаже деци да размишљају о
идејама, подстиче усвајање идеја, подстиче промишљеност. Кроз разговор, наставници
могу одредити шта деца разумеју, координирати своју помоћ са оним што деца разумеју и
бити флексибилнији у развијању дечијих идеја. Нажалост, разговори у учионици често не
испуњавају ове захтеве. Ти разговори су обично рутински, предвидљиви и незахтевни. У
овим разговорима је важно да наставник створи утисак о ученику на начин да се на њега
гледа као на пријатеља, особу која му жели само најбоље и тако ствара добру међусобну
комуникацију.
 То код нас није тачно, али као и код свега, постоје изузеци. Важне компоненте
учења и поучавања су циљ и методе (стил) наставе. На циљ наставе утиче наставни план и
програм, знање наставника о садржају и посебно његова способност да утврди шта
ученици о њему већ знају или шта треба да знају. Важно је утврдити шта је потребно, шта
је потребно и шта је вреди знати. Теорија учења коју наставник првенствено прихвата
значајно одређује његово понашање и избор наставних метода (стилова). На процес учења
и поучавања утичу и индивидуалне разлике ученика, у способностима, личности и
мотивацији. Евалуација напретка ученика манифестује се у свим фазама наставе.

5. УЛОГА НАСТАВНИКА У УЧЕЉУ И ПОУЧАВАЊУ

Према концепту целоживотног учења, учење је процес заснован на потребама,

мотивацији и очекивањима ученика. Ученик је тај који доноси одлуке о садржају и
резултатима процеса: он бира све елементе у процесу учења, од оних практичних, као што
су време и место образовног програма, до суптилнијих попут усклађивања преноса знања
методе са својим стилом учења. То је процес у којем учење постаје доживотна
одговорност ученика. Иако се већина теоретичара и практичара слаже са овим
принципима када је реч о образовању одраслих, целоживотно учење проширује опсег
њихове важности на све старосне групе. Препознаје потребу да деца и млади постану
проактивни чланови света који се непрекидно мењају, да науче како да уче и да никада не
изгубе вољу за тим.
Према концепту целоживотног учења, без обзира на узраст ученика, улога
наставника је да подстиче и подржава ученике помажући им да открију најбољи начин да
задовоље своје образовне потребе, створе подржавајуће окружење за учење, препознају и
дају им повратне информације о исходи учења. Гледано из ове перспективе, успех
наставника може се мерити спремношћу ученика да наставе процес учења и њиховом
проценом колико су стечена знања, вештине и ставови корисни и релевантни за њихов
свакодневни живот.
Подучавање у овом контексту се дефинише као показивање, вођење, усмеравање
или натерање некога да нешто научи. Психолог Царл Рогерс тврди да он треба да игра
улогу у непроменљивом окружењу и само у њему. Међутим, савремени човек живи у
окружењу које се непрестано мења и зато је потребан другачији приступ. Фацилитација је
однос између две или више равноправних особа, мотивисаних да уче и доприносе учењу
других. Савремено схватање педагошко-дидактичког аспекта наставе види као
партнерство наставника и ученика, а најважнија активност наставника постаје стварање
адекватних услова да се ученици осамостале кроз аутентичне и креативне активности.
Можда је најважнији став аутентичност или стварно приказивање себе какви јесмо.
Фацилитација се у великој мери заснива на квалитету односа и биће знатно ефикаснија
када студент директно и отворено комуницира са другом особом.
Још један вредан став може се описати као изражавање поверења у ученике,
веровање у њихову истинску вредност, хваљење њихових успеха, али и осећања, напора,
избора, мотива - што им све заправо шаље поруку да их прихвате такви какви јесу.
Трећа компонента односа која подстиче учење је саосећање - истинско разумевање
и прихватање без вредновања или вредновања. Укупна прошла искуства ученика и
контекст у којем живе неизбежно утичу на начин на који добијају и тумаче нове
информације и искуства. Гене Лаве и Етиенне Венгер објашњавају разлику између
наставног програма у којем се окружење које пружа ресурсе за учење посматра из
перспективе ученика; и наставни план и програм - који се према ученику односи као да је
„новајлија“.
 6. ЗАКЉУЧАК

Ученици имају широк репертоар стратегија учења, могу учити на много

различитих начина. Они могу имати моћ над својим мисаоним процесима, укључијући и
процесе памћења. При обликовању наставних активности корисно је пажљиво проматрати
и разговарати с децом. Показује се да оно што учитељи знају о појединим наставним
предметима има битног утјецаја на то како поучавају и како на поучавање реагирају
њихови ученици. Што боље учитељи понављају велике идеје у поједином подручју и што
више знају и томе како ученици прихваћају градиво на темељу њихових урадака и
провјера знања, то ће на бољи начин моћи изложити поједино градиво и изградити
одговорнији однос према ученицима. Зато ученик мора активно радити да би схватио
понуђено градиво. Разговор омогућава учитељу да буде осјетљивији на ученикове
покушаје успоставе разумјевања. У дијалогу учитељи и ученици сурађују како би дошли
до смисла. Искусни учитељи нису нужно добри учитељи, учитељи морају разумјети оно
градиво које поучавају те да се поучавањем настоји потакнути учење код ученика.
 ЛИТЕРАТУРА

 Grupa autora (2005): Neformalno obrazovanje u Evropi, korak ka prepoznavanju

neformalnog obrazovanja u SCG, Beograd: Grupa Hajde da...
 Kostović, S. (2005): Vaspitni stil nastavnika, Novi Sad: Savez pedagoških društava
Vojvodine
 Jasmina Kodžopeljić i Jasmina Pekić (2017): Psihologija u nastavi, Filozofski fakultet,
Novi Sad