Prva pomoć i trijaža povređenih

Prva pomoć i trijaža povređenih

Urgentna medicina je deo sistema zdravstvene zaštite na koju većina nas retko misli, nadajući
se da nam nikada neće trebati, a ipak očekujemo da nam bude na raspolaganju u slučaju potrebe
neprekidno 24 časa.

Zbrinjavanje urgentnih stanja je apsolutni prioritet u svim sistemima zdravstvene zaštite.

Službe hitne medicinske pomoći ( shmp ) ili savremenije rečeno službe urgentne medicine( sum)
bi trebale biti samostalne specijalizovane službe od posebnog društveno-medicinskog značaja
koje deluju na nivou primarne zdravstvene zaštite (najprimarnije zdravstvene zaštite) i osnovna
su i najvažnija karika u sistemu urgentne medicine

Prva pomoć predstavlja skup mera i postupaka kojima se spasava život i sprečava dalje
pogoršanje zdravlja povređenih i obolelih osoba. Primenjuje se na licu mesta ili na bezbednom
odstojanju od mesta nastanka povrede ili bolesti. Osnovni zadatak prve pomoći je očuvanje
života ljudi, odnosno da se unesrećena lica u što boljem stanju i u što kraćem vremenskom
periodu transportuju do odgovarajuće medicinske ustanove (po mogućstvu i najbliže).
 Prva pomoć se razlikuje od stručne medicinske pomoći, a pružaju je lekari, obučeni spasioci
ili laici koji su se zadesili na mestu nesreće (a koji bi trebalo da budu obučeni za pružanje prve
medicinske pomoći).

Osnovni ciljevi prve pomoći su: otklanjanje uzroka koji ugrožavaju život povređenih i
obolelih osoba, vraćanje unesrećenih lica u život, njihovo zbrinjavanje, obezbeđivanje
optimalnog transporta itd

Sredstva za prvu pomoć

Sredstva za pružanje prve pomoći se dele na standardna, priručna i improvizovana.

Standardna sredstva su industrijski proizvedena oprema i materijali koji služe za zaustavljanje
krvarenja, previjanje rana, imobilizaciju povređenih delova tela i sl. Ovde spadaju: razne vrste
zavoja, gaze, hanzaplast, leukoplast, makaze, trougle marame, tubusi, maske, rukavice, Šancova
kragna itd. Priručna i improvizovana sredstva nisu primarno namenjena za pružanje prve pomoći,
ali se često koriste u nedostatku ili kao dopuna standarnim sredstavima. Tu spadaju: komadi
raznih tkanina i odeće, šatorsko krilo, komadi drveta, metala itd.

Pregled i trijaža

Pregled u prvoj pomoći služi za utvrđivanje stanja unesrećenih osoba i vrste i stanja njihovih
povreda i oboljenja. Pre toga se vrši procena eventualnih opasnosti po unesrećene i spasioce na
mestu nesreće, sagledavaju se okolnosti na mestu događaja i uvrđuju svi faktori bitni za
spasavanje života i zbrinjavanje povreda. Tokom pregleda se nastoje izbeći prisutne opasnosti
(strujni kablovi, vatra, opasne materije, preteće zarušavanje) i izbegavaju se previdi u proceni
opšteg stanja i stanja povreda unesrećenih lica. Tokom pregleda se utvrđuje stanje svesti, vitalne
funkcije (disanje i rad srca) i vrši se tzv. „detaljan pregled“ kojim se traže skrivene ili teško
dostupne otvorene i zatvorene povrede.

Trijaža predstavlja razvrstavanje povređenih i obolelih osoba u odgovarajuće grupe. Ova faza
sledi nakon pregleda, a razvrstavanje se vrši na osnovu vrste povreda, vrste i hitnosti potrebnih
mera prve i stručne medicinske pomoći i na osnovu vrste i hitnosti transporta. U zavisnosti od
toga postoje četiri reda hitnosti za ukazivanje prve pomoći i transport do medicinske ustanove.
 Trijaža povređenih jedan je od medicinskih sistema razvrstavanja povređenih koji se
primenjuje u uslovima masovnih nesreća, kako bi se omogućilo bez potrebe detaljnog pregleda,
brzo prepoznavanje, osoba koje će imati najveću korist od ranog zbrinjavanja i brzog transporta
u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu.

Osnovna svrha trijaže povređenih je kategorizacija pacijenata po hitnosti, a osnovni princip

trijaže je korišćenje ograničenih resursa tako da od njih ima korist što više osoba. Trijažna
kategorizacija omogućava i obezbeđuje pravilnu i pravovremenu procenu svih pacijenata na
mestu povrede ili povređenih koji samostalno dolaze u odeljenja hitne medicine. Pri tome
trijažne kategorije zapravo određuju redosled zbrinjavanja kako bi se na najmanju moguću meru
smanjila mogućnost incidentnih događaja.

Hitnost zbrinjavanja povređenih osoba određuje se na osnovu težine povrede, mogućnostima

zdravstvenog zbrinjavanja i mogućnosti njihovog preživljavanja. Tako u masovnim nesrećama
kada postoji bezbroj povređenih a kapaciteti zdravstva imaju ograničene resurse, osobe sa teškim
po život opasnim povredama mogu dobiti niži prioritet zbrinjavanja nego oni sa težim
povredama za koje postoji veća šansa da prežive.

1. Prvi red hitnosti čine: prividna smrt i besvesna stanja, stanja praćena gušenjem,
spoljašnje i unutrašnje krvarenje sa znacima iskrvarenosti, povrede glave praćene
nesvesticom, otvorene povrede telesnih duplji, kraš povrede, bolesti i povrede koje prate
znavi akutnog abdomena (upala slepog creva, prskanje čira, povrede trbušnih organa),
trovanja u početnoj fazi.
 2. U drugi red hitnosti spadaju: krvarenja bez znakova iskrvarenosti, otvoreni prelomi
kostiju i zglobova, obimnije povrede mekih tkiva, teške opekotine i smrzotine i povrede
nastale kao posledica zračenja.

3. U treći red hitnosti spadaju: rane sa slabim krvarenjem, opekotine do 40% površine
tela, manje smrzotine i lakše povrede udružene sa ozračenjem.

4. Četvrti red hitnosti čine: povrede kičmenog stuba i kičmene moždine, zatvorene
povrede karlice, zatvoreni prelomi kostiju i uganuća i iščašenja zglobova.

Sama trijaža na terenu u uslovima masovnog povređivanja razlikuje se od one u bolnicama,

jer je na terenu tokom trijaže potrebno uzeti u obzir evakuaciju i transport povredenih do bolnice.
U bolnici, za realizaciju zbrinjavanja velikog broja povređenih osoba u ograničenom vremenu
postoje ograničavajući faktori kao što su; nedostak ljudskih resursa za definitivno zbrinjavanje
velikog broja povređenih osoba i ograničeni kapacitet zdravstvene ustanove. Zato tokom trijaže
na mestu masovne nesreće treba voditi posebno računa o propusnoj moći ili kapacitetima
najbliže blolnice i povređene trijažirati i po naznačenju evakuacije i transporta u što je moguće
veći broj bližih ili daljih bolnica.

Algoritmi trijažnih sistema koji se primenjuju tokom masovnih nesreća, moraju da omogućiti
brzu identifikaciju kritično povređenih, bez preke potrebe za detaljnim pregledom svih žrtava
nesreće, što omogućava da se trijažom povređenih mogu baviti dobro obučeni i psihički stabilni
medicinski tehničari.

Ne manje važno u sistemu trijaže je i organizacija trijažnih postupaka, kao alat za procenu
kvalitete rada sluzbe hitne medicine jednog grada ili njenog zdravstva u celini u vanrednim
situacijama.

Istorijat

Autor:Charles-Louis Muller: Dominik Lare, nakon prethodno sprovedene trijaže pristupa

zbrinjavanju ranjenike u toku bitke, Pariz, Nacionalna akdemija za medicinu

Naziv trijaža potiče od francuske reči ̋„trier“ što u prevodu znači razvrstati, i prvobitno se
koristila za razvrstavanje poljoprivrednih proizvoda.

Trijaža povređenih prvi put je primenjena u medicini s kraja 18. veka tokom ratova vođenih u
tom periodu na prostoru Evrope, zahvaljujući izuzuzetno sposobnom hirurgu i velikom
reformatoru sanitetske službe Dominik Lareju. Larej je tokom Napoleonovih ratova promenio
stravične posledice i pogrešna shvatanja o odloženoj medicinskoj pomoći i zahtevao da se prva
pomoć povređenima pruži što ranije – po mogućstvu u prva 24 sata, i zato je približio hiruršku
pomoć ranjeniku (ambulances volantes), i prvi započeo primenu trijaže ranjenika po redosledu
ukazivanja pomoći (hitnosti) i prioritetu (naznačenju) za evakuaciji ranjenika sa bojišta u
pozadinu fronta.
 Primenom načela razvrstavanja bolesnika po hitnosti Larej je utemeljio osnove principe
trijaže i celokupnog evakuaciong sistem. Ova Larejova rešenja bila su nešto najprogresivnije u
ratnoj hirurgiji toga perioda, i osnova za dalji razvoj vojnomedicinske doktrine, koja je danas
postala neophodan sistem za masovno zbrinjavanje većeg broja žrtava u modernom ratovanju i
velikim elementarnim saobraćajnim i drugim katastrofama.

U prvim decenijam 19.veka pored Larejevog pojavila su se i druga različite načela

razvrstavanja povređenih. Među njima bilo je i rešenje mornaričkog hirurga Džona Vilsona
(John Wilson) iz 1846. godine koji je prvi opiso primenu metode trijaže u uslovima masovnih
povreda. On je predlozio razvrstavanje povređenih na lake (sa manje teškim), one sa teškim i
fatalnim povredama, kako bi se terapija prvo pružila onimim koji će najvjerojatnije imati najviše
koristi od pravovremenog tretmana. On je posebno detaljno opisao značaj prioritete u
zbrinjavanju rana, posebno kod onih sa krvarenjem. Kod povređenih osoba sa potencijalno
fatalnim povredama, Vilson je preporučivao primenu opijata do njihovog zbrinjavanje u završnoj
fazi.

Tokom Prvog svetskog rata, Sjedinjene Države usvojila su i primenjivale trijažni pristup koji
je omogućavao, da se nakon zbrinjavanja maksimalan broj vojnika mogao vratiti u službu. Oni
koji bi mogli da se vrate u prve borbene redove brzo su tretirani kako bi se obezbedila što veća
brojnost borbenih snage.

Na prostoru bivše Jugoslavije u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, tokom Drugog

svetskog rata, započela je prva primena trijaže povređenih i primena ranjeničke (trijažne) karte
na ovom prostoru. Tako je s kraja 1944. počela da radi posebna grupa stručnjaka koja je trebala
da predloži i organizuje primenu jedinstvene vojnomedicinske doktrine u oblasti zbrinjavanja
trijaže i evakuacije, sve večeg broja povređenih u završnim opercijama za oslobođenje
Jugoslavije. U tom cilju na odgovarajućim mestima važnijih evakuacionih pravaca formirane su
sanitetske prijemno-otpremne stanice (SANPROST), u kojima je vršeno prikupljanje i trijaža
povređenih, dok su organi SOVŠ neposrednim odlučivanjem o angažovanju sanitetskih vozova i
sanitetskih auto-kolone, manevrisanjem pokretnim poljskim bolnicama, formiranjem novih
evakuacionih centara itd., omogućavali da se planirani sistem trijaze i medicinske evakuacije, po
naznačenju i redovima hitnosti što efikasnije ostvari.
 Tokom Korejskog i Vijetnamskog rata, a nedavno i u sukobima na Bliskom istoku,
maksimalno su korišćene metode evakotransportne trijaže i brze evakuacije ranjenih vojnika
kako na zemlji tako i u vazduhu do dobro opremljenim medicinskim objekta, što je promenilo
strategiju trijaže na modernog bojištu, u trijažu u ciljem tretman za brzu evakuaciju.

Primarna trijaža

Ukazivanje prve pomoći, i trijaža

povređenih na mestu masovnog
povređivanja od primarnog je značaja za
dalji ishod lečenja.

Primarna trijaža sprovodi se na mestu

nesreće, a povređeni se razvrstavaju
u kategorije prioriteta za zbrinjavanje
i evakuaciju. Povređeni se označavaju
trijažnim kartonima na kojima je prioritet
označen odgovarajućom bojom (ili fluorescentnim trakama i boji), koji se pričvršćuju na
najvidljivijem delu tela (najčešće u predelu grudnog koša).

Tokom primarne trijaže svi zatečeni na mestu nesreće se moraju brzo pregledati, trijažirati
i označiti (unutar 30 sekundi).
Povređene osobe koje su nepokretni
ili blokirane u nekom sredtvu ili
objektu trijažiraju se na mestu
nesreće, odnosno na mestu gde
leže, osim ako nisu izloženi
uslovima koji su po njih i spasitelje
opasni, kada moraju biti izmešteni
na najbliže bezbedno mesto.
 Tokom trijaže moguće je provesti samo suženi oblik i obim medicinske pomoći koji se svodi
na:

 otvaranje disajnog puta i osiguranje njegove prohodnosti postavljanjem orofaringealnog

erveja,
 zaustavljanje spoljašnjeg krvarenja,
 podizanje donjih ekstremiteta,
 utopljavanje na niskim temperaturama

Nepovređeni ili povređeni sa manjim povredama mogu biti od pomoći medicinskom osoblju
u toku trijaže. Kada se završi proces trijaže, osoblje koje je sprovodialo primarnu trijažu može se
premestiti na drugu lokaciju ili pristupiti daljem zbrinjavanju trijažiranih osoba.

Oblici primarne trijaže

Primarna trijaža, koja se danas primenjuje u masovnim nesrećama može biti:

START trijaža („Simple Triage and Rapid Treatment“)

START trijaža („Simple Triage and Rapid Treatment“), kao jedan od najlčešće primenjenih
oblika razvrstavanja povređenih u masovnim nesrećama sa većim brojem povređenih na
manjem prostoru. Ovaj sistem trijaže i zbrinjavanja u masovnim nesrećama, koji se zasniva na
jednostavnoj trijaži i brzom tretmanu, nastao u Kaliforniji, našao je široku primenu u svetu pa i u
Srbiji. Brojna iskustva u primeni START-a pokazala su njegovu visoku senzitivnost,
specifičnost, jednostavnost i bzinu, što omogućava da se primenom trijaža povređeni zbrine
u veoma kratkom vremenskom roku, oko 30 sekundi, uz istovremano visoku pouzdanost.]

Ovaj oblik trijaže osmišqen je u Kaliforniji, SAD, u ranim osamdesetim godinama 20.veka,
od strane vatrogasnih stručnjaka vatrogasne organizacije Newport Beach Fire i medicinskih
stručnjaka iz bolnice Marine and the Hoag Hospital. Algoritam ove trijaže odobren je od strane
Clark County Emergency Management Agency’s Mass Casualty Planning Committee i Greater
Miami Valley Emergency Medical Services

Osnovni vitalni znaci koji se prate START-om su najvažniji vitalni parametri; respiracija,
cirkulacija i mentalni status. START-om se povređene osobe primarno razvrstavaju u četri
trijažne kategorije: crvenu, žutu, zelenu i crnu.
Kategorije START trijaže

Kategorija crveni (I)

U prvu kategoriju (crvenih), razvrstava se grupa povređeni kojima je:

 ugrožen život
 zahtevaju minimalno vreme i opreme za zbrinjavanje i
 povređeni koji imaju dobru prognozu.

U ovu, apsolutno urgentnu kategoriju, razvrstavaju se povređeni sa znacima: opstrukcije disajnih

puteva i otežanim disanjem, srčanim zastojem (samo ako ima dovoljno spasilaca),
nekontrolisanom ili suspektnim krvarenjem, otvorenom ranom grudnog koša ili trbuha,
zatvorenom povredom grudnog koša, otvorenom povredom oka, šokom, teškom povredom glave
– komatozan pacijent, inhalacionom opekotinom, opekotinama sa više od 25% površine tela, II
ili III stepena, teška, nestabilna stanja (trovanje, šećerna bolest, srčane bolesti, koma itd).

Kategorija žuti (II)

U drugu kategoriju (žutih) razvrstava se grupa povređeni koji su:

 dovoljno stabilni da ne zahtevaju neodložno zbrinjavanje u cilju spašavanja života ili

ekstremiteta,
 odnosno povređeni koji mogu čekati hiruršku ili medicinsku intervenciju 2–4 sata.

U ovu kategorije najćešće se razvrstavaju povređeni sa: opekotinama manjim od 25% površine
tela, II ili III stepena, velikim ili višestrukim prelomima, povredama kičmenog stuba sa ili bez
povrede kičmene moždine, povredom glave (sa očuvanom svešću povređenog), zatvorenom
povredom oka, stabilnom zatvorenom povredom trbuha i ostalim stabilnim medicinskim
stanjima (trovanje, šećerna bolest, bolesti srca itd).

Kategorija zeleni (III)

U treću kategoriju (zelenih) razvrstava se grupa povređeni koji su:

 lakše povređeni koji mogu čekati hirurško ili medicinsko zbrinjavanje duže od 4 sata.

U ovu kategorije najćešće se razvrstavaju: nekomplikovani prelomi i išćašenja zglobova, manje

povrede mekih tkiva, povređeni sa psiho-socijalnim potrebama.
Kategorija crni (IV)

U četvrtu kategoriju (crnih) razvrstava se grupa povređeni koji su:

 mrtve osobe
 osobe koje još pokazuju znakove života, ali su njihove povrede teške i imaju apsolutno
lošu prognozu.

U ovu kategorije najćešće se razvrstavaju povređeni sa: teškim povredama koje su

inkompatibilne sa životom, bez znakova života, srčani zastoj (ako nema dovoljnog broja
spasilaca).

 Iako im je ugrožen život ova kategorija

povređenih ima dobru prognozu
 Pružiti im pravovremenu pomoć na mestu
povređivanja.
I Neposredna  Zahtevaju minimalno vreme i opremu za
CRVENI kategorija zbrinjavanje
intervencija
 Izuzetak mogu biti osobe sa povredom glave
(koje ne reaguju na bol) i opečeni (sa obimnim
i dubokim opekotinama)

 Povređeni su dovoljno stabilni da ne

zahtevaju neodložno zbrinjavanje u cilju
II Odložena spašavanja života ili ekstremiteta
ŽUTI kategorija Ova kategorija povređenih može čekati
intervencija 
hiruršku ili medicinsku intervenciju 2–4 sata

 Lakše povređeni koji mogu čekati hirurško ili

medicinsko zbrinjavanje duže od 4 sata
III Minimalna  Ako postoje slobodni resursi osobe sa
ZELENI kategorija povredom glave i trupa mogu se razvrstati u
intervencija
crvenu trijažnu kategoriju

 Mrtve osobe
 Osobe koje još pokazuju znakove života
 Povređeni su sa velikim brojem teških povreda
 Mala šansa za preživljavanje
 Čekaju da se zbrinu povređeni sa boljom
IV
CRNI kategorija
Na čekanju prognozom
 Obezbediti povoljno okruženje povređenom za
vreme čekanja na krajnji ishod
 Odluku o formiranju ove kategorije donosi
najiskusniji zdravstveni radnik
Primarna („Care Fligh“) trijaža

Primarna („Care Fligh“) trijaža, jedan je od novijih oblika trijaze koji se primenjuje u slučaju
velikog broja povređenih na velikom prostoru. Ova vrsta trijaže koja je proverena u
mnogobrojnim vanrednim situacijama nastala je u Australiji, i često nosi naziv australijsko
azijska trijaža. Zbog jednostavnog postupak, brzog izvođenje i pouzdanost (senzitivnost 82%,
specifičnost 96%) ovaj algoritam trijaže sve više postaje jedna od najlčešće primenjenih oblika
razvrstavanja povređenih prema redosledu zbrivanja i evakuacije, u masovnim katastrofama.

Triage Sieve trijaža (SITO)

Ova vrsta trijže nastala je i primenjuje se u Velikoj Britaniji.
Ponovna trijaža
Ponovna trijaža (retrijaža) jedan je od obaveznih oblika trijaže koji se primenjuje u sledećim
slučajevima:

 Ako se klinički status povređenog promenio na način da ta promena može uticati na

kategoriju trijaže.
 Ako medicinskom osoblju postanu dostupne dodatne informacije koje mogu biti od
značaja za promenu trijažne kategorije.
 Ako istekne dozvoljeno ili optimalno vreme čekanja za potpunu realizaciju trijažne
kategorije.

Stanje svesti se ispituje na 2 načina:

 AVPU scor i
 GCS -Glasgow koma scala (koja je nešto komplikovanija ali i mnogo preciznija).

Preduslovi za pravilnu trijažu

Za pravilnu, dobro organizovanu i uspešno izvedenu trijažu povređenih od velikog značaja su
dobra obučeni kadrovi i kvalitetna i potpuna oprema za trijažu.

Kadrovi
Oprema za trijažu

 Telefon
 Interfon i megafon
 Informatička oprema
 Smernice za rad ekipa i protokoli za evidenciju povređenih
 Karton (obrazac) povređenog
 Oprema za reanimaciju i odrćavanje života povređen
 Sredstva za imobilizaciju i drugi materijal za zbrinjavanje rana i opekotina
 Sredsva za nadoknedu tečnosti i utopljavanje
 Pulsni oksimetar
 Aparat za merenje pritiska i stetoskop
 Skala za procenu bola
 Vreće ili čaršavi za pregrivanje leševa
 Odgovarajući broj nosila
 Vozila i/ili vazduhoplovi za transport (evakuaciju) povređenih
Zbrinjavanje trauma

Važan je timski rad!

Morate znati:
 Šta možete, a šta ne možete zbrinuti
 Šta treba, a šta ne treba zbrinjavati
 Kada se zadržati na mestu nesreće, a kada krenuti
 Najbrži ( ne i najkraći )put do bolnice

Preživljavanje kod traume

Zlatnih sat vremena

 Od trenutka nastanka povreda
 Do konačnog zbrinjavanja

Na prehospitalnom nivou se govori o“platinastih 10 minuta”

- pregled i inicijalno zbrinjavanje
SAMPLE – brza anamneza
S - simptomi

A – alergije

M – medikacija – da li povređeni koristi i koje lekove.

P – (past history) ranije hirurške intervencije i podaci o bolestima od kojih se leči i/ili boluje.

L – (last meal) poslednji obrok - mnogi traumatizovani pacijenti zahtevaju hiruršku intervenciju,
pa je potrebno znati da li su jeli ili pili u poslednjih 6 sati do povrede

E – (events) događaji koji su doveli do povređivanja.

Intervencije na mestu trijaže

- NA MESTU POVREĐIVANJA -

VREME NA RASPOLAGANJU .............10 min.

redosled postupaka:
a/ obezbedjenje mesta nesreće
b/ prepoznavanje traumatskog kardiorespiratornog zastoja i KPCR
c/ kontrola pristupačnog krvarenja
d/ prepoznavanje tenzionog pneumotoraksa i dekompresija
e/ imobilizacija ( vratni deo kičmenog stuba !!!)
f/ transport

Ukoliko se nakon sprovede trijaže predviđa da će zbog raznih razloga transport povređenih
trajati duže od 30 minuta, na mestu trijaže moraju se sprovesti sledeće mere:

 Intervencije u cilju obezbedjenja prohodnosti disajnog puta - intubacija ili

krikotireoidotomija iglom najvećeg promera
 Intervencije u cilju obezbedjenja venskog puta - centralna venska kateterizacija
  Intervencije u cilju dekompresije tenzionog pneumotoraksa - torakostomija iglom
najvećeg promera.

INICIJALNI PREGLED I TRETMAN

TEŠKO POVREDJENOG za 90 sec.

po principu ABCDE
A (airways) – evaluacija i obezbedjenje prolaznosti disajnih puteva, uz imobilizaciju vratnog
dela kičmenog stuba

Tehnika kontrole:
 razgovaraj (provera stanja svesti)
 uoči (trauma glave, vrata, lica, ponašanje povredjenog)
 poslušaj (način i tip disanja)
 oseti (dah disanja)

Odgovarajuće mere:
 održavati disajne puteve prolaznim (mehaničko čišćenje disajnih puteva, anatomska
pozicija, orofaringealni tubus)
 obezbediti disajni put (endotrahealna intubacija, urgentna konikotomija, punkciona
konikotomija)

B (breathing) – evaluacija funkcije disanja i eliminacija faktora koji je ometaju

Tehnika kontrole:

 uočiti tri osnovna traumatska stanja koja najčešće kompromituju disanje

 tenzioni pneumotoraks,
 otvoreni pneumotoraks,-pokretni traumatski kapak sa kontuzijom pluća
Odgovarajuće mere:

 arteficijalna ventilacija
 imedijatna eliminacija osnovnih uzroka kompromitujuće ventilacije
 punkciona torakostomija kod tenzionog pneumotoraksa,
 opturacioni zavoj kod otvorenog pneumotoraksa,
 položajna ili flasterska stabilizacija pokretnog traumatskog kapka

C (circulation) – kontrola stanja cirkulacije uz zaustavljanje pristupačnog krvarenja

Tehnika kontrole:

 uoči (mesto krvarenja, boju kože, kapilarno punjenje)

 palpatorno oseti (kvalitet, frekvencu i regularnost pulsa, uz orijentaciju oko vrednosti
sistolnog pulsa)
 palpabilan puls na radijalnoj ili femoralnoj arteriji je veći od 80 mmHg,
 palpabilan puls na karotidnoj arteriji je veći od 60 mmHg,

D (disability) – kontrola stanja svesti

Tehnika kontrole:

jednostavna i brza neurološka evaluacija

provera stanja svesti (IV kategorije: svestan i orijentisan; postoji verbalni odgovor; postoji
odgovor na bol i nema nikakvog odgovora)

E (exposure) – skidanjem odeće povredjenog omogućiti nesmetan pristup i vizualizaciju svih

regija
RESUSTITACIJA TEŠKO POVREDJENOG
započinje odmah posle inicijalnog pregleda, i ona obuhvata:

Oksigenoterapiju – preko nazalne kanile ili Venturi maske poluotvorenog tipa za svesne,
arteficijalna ventilacija preko maske ili endotrahealnog tubusa.

Nadoknada cirkulatornog volumena – zahteva kontinuirane venske linije putem kanulacije

perifernih vena /i.v. Kanile veličine G 14 – 16, minimum dve venske linije u zavisnosti od
hemodinamske stabilnosti: stabilan, moderirano stabilan, nestabilan, uzimajući u obzir vrednosti
i pulsa i pritiska/.

Samo u slučaju da se ne može zbog kolabiranih perifernih vena otvoriti kontinuirana venska
linija, a da se zbog teškog stanja povredjenog i hipovolemije mora promptno nadoknaditi
cirkulatorni volumen, onda treba izvršiti kanulaciju jedne od centralnih vena.