16.

Injekcione busotine

Injekcione busotine su definisane: prostornim polozajem, dubinom, medusobnim rastojanjem,

precnikom I nacinom izvodjenja.

Dublje injekcione busotine po pravilu se izvode rotaciono sa ispiranjem vodom. Isplaka se ne

preporucuje zbog opasnosti od zapunjavanja pukotina glinovitom komponentom isplake, sto bi
znatno otezalo injektiranje i umanjila mu efekte. Udarnom metodom se izvode plice busotine,
do oko 15 m dubine. Garniture sa kombinovanim udarno-rotacionim vusenjem I lakim
prilagodjavanjem rezima busenja svojstvima sredine, imaju najvecu produktivnost.

Uobicajeni precnici busotina se krecu u rasponu 36 do76 mm, I delom zavise od dubine
busotina I tehnickih mogucnosti samog busenja. Po pravilu se tezi vertikalnim busotinama, pre
svega zbog lakseg izvodjenja, ali se od toga odstupa kada tu mogucnost iskljucuju svojstva
ispucalosti I geometfijske karakteristike prostora koji se injektira. U ispucalim sredinama je
vazno da busotina ima pravac koji preseca najveci broj prisutnih pukotina.

Rastojanje izmedju injkcionih busotina I njihov medjusobni raspored odredjuju se sa velikom

paznjom u svakom konkretnom slucaju, jer ono moze biti presudno u zahtevu da predvidjeni
prostor bude kontinuirano zainjektiran. Pri tome je potrebno rukovoditi se:

_ tehnickim mogucnostima busenja i uslovima koje namece objekat svojim konstruktivnim

karakteristikama,

_ dimenzijama I oblikom prostorakoji se injektira,

_ svojstvije sredine, kako u pogledu velicine vodopropusosti I dimenzija pora, I tako u pogledu
njenih mehanickih svojstava, stanja napona I uslova koje namece moguce prisustvo izdani

- ostalim eliementima injektiranja sa kojima rastojanje izmedju injekcionih busotina u

neposrednoj vezi: pritiskom, svojstvima mase I rezimom injektiranja. Osim toga, rastojanje
izmedju busotina se odredjuje I u funkciji optimizacije ukupnog kostanja injekcionih radova.

17. Injekciona masa

Odgovarajucom masom podrazumeva se ona, cija svojstva u tecnom stanju I po ocvrscavanju

obezbedjuju ostvarenje potrebnih efekata u sredini odredjenih svojstava.

Izbor injekcione mase zavisi od:

- svrhe injektiranja, tj. kvaliteta trazenog efekta,

- svih bitnih svojstava sredine, od krupnoce prisutnih pora do svojstava izdani,

- tehnoloskih mogucnosti izvrsenja injektiranja i

- kostanja mase u odnosu na zahrevani efekat injektiranja.

Svrha injektiranja u velikoj meri uslovljava vrstu i sastav injekcionih masa. Globalno, zahtevi
injektiranja se mogu svesti na poboljsanje mehanickih svojstava i na smanjenje
vodopropusnosti.

Svojstva poroznosti, a pre svega krupnoca pora, uslovljavaju primenu razlicitih vrsta injekcionih
masa, pri cemu je donja granica penetrabilnosti odredjena odnosom velicina cestica u masi pora
u sredini koja se injektira.

Tehnoloske mogucnosti izvrsenja injektiranja mogu uticati na izbor sastava mase.

Ciste cementne suspenzije su izrazito nestabilne i zbog toga se retko koriste, mada se uz
odgovarajuce vodjenje procesa injektiranja mogu postici znacajna poboljsanja mehanickih
svojstava ispucalih I gruboporoznih granularnih sredina.

Nestabilne mase na bazi cementa, ili cementa I peska, koriste se za injektiranje sredina sa
pukotinama zevova vecih od 3 – 5 mm I za popunjavanje zazora izmedju betonskih obloga i
iskopa kod podzemnih objekata.

Stabilne suspenzije cementa sa dodatkom bentonita, gline ili posebnih plastifikatora, mogu
postici znatno vece radijuse dejstva pri manjim pritiscima u odnosu na nestabilne mase, pri
cemu masa u pukotinama moze biti potpuno ili delimicno odfiltrirana, zavisno od pocetnog
sastava i lokalnih uslova. Varirnjem kolicinskih odnosa osnovnih komponenti mogu se dobiti
mase razlicitog viskoziteta, stabilnosti i svojstava ocvrsle mase.

Izbor optimalnog razredjenja I njegovo variranje u toku injektiranja zavisi od velicine

vodopropusnosti I zevova prisutnih pukotina, a predmet je posebnog elementa – rezima
injektiranja.

Ako je cilj injektiranja smanjenje vodopropusnosti, uspesno se mogu primeniti tiksotropne mase
sa povecanim sadrzajem bentonita i glina. Pri konacnom izboru sastava mase, intenzivnog
kretanja vode, kako u toku utiskivanja, tako i nakon ocvrscavanja. Cementno pescane mase su
podloznije eriziji u vremenu pre ocvrscavanja, ali su po ocvrscavanju znatno otpornije i
postojanije od tiksotropnih masa.
18. Injekcioni pritisak

Funkcija injekcionog pritiska, kao jednog od najznacajnijih elemenata injektiranja, visestruka je.
Pritiskom se savladavaju otpori kretanju injekcione mase od injektora do etaze koja se injektira,
pri ulasku u pore sredine I pri kretanju kroz njih do odredjenog pritiska omogucava filtriranje
veska vode iz sedimentirane mase, kako bi po ocvrscavanju ona imala povoljnija mehanicka
svojstva I manju poroznost. U izvesnim sredinama uz ove opste zahteve, pred injekcioni pritisak
postavlja se zahtev za povecanjem komunikativnosti pora u sredini koja se injektira, bilo
prosirivanjem postujecih, bilo izazivanjem nastajanja novih kao posledice lokalnih hidraulickih
lomova.Na ovaj nacin se moze postici I izvesno prednaprezanje sredine po zavrsetku
injektiranja.

U injektiranju se, u nacelu, tezi primeni sto visih pritisaka, kako radi ostvarenja vecegf radijusa
delovaj=nja, tako I sto boljeg popunjavanja prisutnih pora. Medjutim, maksimalne vrednosti
pritiska sr ogranicene mehanickim svojstvima I naponskim stanjem sredine koja se injektira,
odnosno mogucnoscu pojave deformacija koje bi mogle nepovoljno da se odraze na objekat ili
izazomu nepotrebno gubljenje mase izvan prostora koji se injektira.

Minimalne vrednosti injekcionog pritiska odgovaraju sumi svih gubitaka energije tokom
kretanja injekcione mase od injektora do rastojanja od etaze koje odgovara podrucju korisnog
injektiranja.

S druge strane, maksimalna vrednost injekcionog pritiska moze biti ogranicena kapacitetom
injektora, kvalitetom zaptivanja pakera, ali I onim svojstvima I stanjima sredine koja joj
omogucuju da pri primenjenom injekcionom pritisku ostane u domenu elasticnih deformacija, I
van opasnosti od gubljenja mase izvan korisnog prostora. Izuzetno, kod nekih vrsta injektiranja
moze se dopustiti nastanak lokalnih hidraulicnih lomova, ali samo kada su oni u funkciji
povecanja komunikativnosti pora I postizanja prednaprezanja I kada, zahvaljujuci polozaju
etaze, u odnosu na povrsinu terena I objedat, iskljucuju mogucnost prenosenja deformacija na
njih. Delovanjem injekcionog pritiska u pukotinama elasticne sredine moze doci do povecanja
njihovih zevova.

Povecanje zevova pukotina delovanjem injekcionog pritiska ima vesestruki znacaj. Implicitno,
protok injekcione mase postaje funkcija cetvrtog stepena injekcionog pritiska, a povecani zevovi
mogu se odraziti na promenu rezima kretanja mase, na kvalitet zapunjavanja pukotina,
prednaprezanje zainjektirane sredine itd.

Za rezliku od ispucalih cvrstih stenskih masa, granularne sredine izrazite deformabilnosti

zahtevaju nesto drukciji pristup pri odredjivanju injekcionog pritiska. Problem loma u ovakvim
sredinama ima drugacije znacenje, I skoro bez izuzetka, u toku injektiranja se formiraju
pukotine koje bivaju zapunjene injekcionom masom, dok se znatno manji deo mase utrosi na
popunjavanje pora u prostoru izmedju tih pukotina. Ovi specificni hidraulicki lomovi se, prema
nazivu na francuskom jeziku(le claquage), I kod nas zovu “klakazi”.

Klakazi mogu biti razlicite orijentacije, duzine, cesto I do desetinu metara I pri tom presecati
prirodne pukotine koje ostaju nezainjektirane.

19. Rezim injektiranja

Pod rezimom injektiranja podrazumevaju se medjusobni odnosi osnovnih elemenata kojima je

definisano injektiranje jedne etaze, kao dela injekcione busotine I ukupnog injektiranja, I to u
citavom vremenu trajanja, od pocetka do zavrsetka injektiranja.

Odnosi elemenata injektiranja, u svoj svojoj medjuuslovljenosti, zavese od svrhe injektiranja I

svojstava sredine, ali im glavno obelezje u nacelu daje vrsta injekcione mase. Injektiranja
masama suspenzijama, po pravilu, imaju slozeniji rezim.

Promena razredjenja mase, od pocetnog do zavrsnog, prati promene protoka I pritiska sve do
ostvarenja kriterijuma zavrsetka, kada se injektiranje etaze smatra uspesno zavrsenim. Pod
kriterijumom zavrsetka podrazumeva se ostvarenje projektom propisanog protoka mase, pri
maksimalnom injekcionom pritisku za etazu u propisanom vremenskom period, sto treba da
obezbedi dobro filtriranje veska vode iz mase, koja je popunila pukotine, izvesno
prednaprezanje sredine I izbegavanje tzv. Fiktivnih zavrsetaka. Naime, moze se dogoditi da u
neposrednoj blizini busotine dodje do formiranja “cepova”koji sprecavaju kretanje mase do
potrebnog radijusa, izazivaju pad protoka I porast pritiska do predvidjene maksimalne
vrednosti. Odrzavanje maksimalnog pritiska, u bremenu kriterijuma zavrsetka, dovodi do
razaranja “cepova” I popunjavanja pukotina do vecih rastojanja od busotine. Vreme kriterijuma
zavrsetka se usvaja prema svojstvima ispucalosti I primenjene mase, I najcesce iznosi 20-30 min.

Obzirom da je neposredni cilj injektiranja uvek sto bolje popunjavanje pora I ostvarenje
kontinuiteta u odnosu na susedne busotine, najvaznije je uskladiti rastujanje izmedju busotina I
usvojeni rezim. Sto je rastojanje izmedju injekcionih busotina avece, to je rezim slozeniji, a
mogucnost primene jednostavnijih rezima I obezbedjuju povoljnije efekte.

Primena modela interferencije utrosaka, omogucava da se za svako injektiranje unapred odrede

minimalni, maksimalni I srednji utrosci, u zavisnosti od rastojanja injekcionih busotina I
usvojenog rezima injektiranja, I tako ogranici podrucje pracenja rezultata.
Pri tome se podrazumeva, da je izborrezima injektiranja izvrsen uz postovanje svrhe
injektiranja, svojstava mase I svojstava poroznosti sredine.

Zbog izrazene stabilnosti stabilnih suspenzija na bazi cementa I bentonita, injektiranje ovim
masama moze biti praceno znatnim utroscima, a kada su pukotine otvorene I dobro povezane,
mogu se postici radijusi dejstva znatno veci od potrebnih, I bez primene visih injekcionih
pritisaka. Zato je neophodno promenom odnosa komponenti I razredjenja, a time I veskoziteta,
stvoriti uslove za ogranicenje nepotrebnih utrosaka. Nacin promene sastava I veskoziteta mase
je uslovljen ukupnom vodopropusnoscu I svojstvima pukotina.

U sredinama sa otvorenim pukotinama I VDP-om manjim od10 lu.pre injektiranja, po pravilu se

vrsi utiskivanje vode pod pritiskom u trajanju 10 do 50 min. Time se vrsi ispiranje pukotina I
dobijaju podaci o potrebnom optimalnom razredjenju mase. Po pravilu, mase moraju biti vrlo
fluidne, pa se primenjuje sto finozrniji cement I odgovarajuci dodaci.

Pri injektiranju sredina razlicitih zevova pukotina I VDP-om vecim od 50 lu, neophodno je
menjati razredjene, pa cak I sastav mase I etapno ograniciti utroske da bi se popunile I pukotine
vecih, I pukotine manjih zevova. Injektiranje se zapocinje gustim masama pod nizim pritiscima,
a posle utiskivanja odredjene kolicine takve mase, koja treba da popuni pukotine vecih zezova,
prelazi se na injektiranje redjim masama pod visim pritiscima.

20. Postupci injektiranja

Postupkom injektiranja se odredjuje odnos I redosled operacija od izvodjenja busotina do

utiskivanja mase, kao I nacin njenog domodjenja u etazu koja se injektira. Medju vaznijim
postupcima su: ulazni, silazni, kombinovani I cirkulacioni.

Ulazni postupak injktiranja je najoperativniji I najjednostavniji, pa se zbog toga redovno

primenjuje, kada svojstva sredine obezbedjuju stabilnost zidova busotina I dobre uslove
brtvljenja pakera. Prvo se injekciona busotina izvede do ptedvidjene dubine, a onda sukcesivno
obavlja injektiranje etaza od dna busotine navise. Uobicajena duzina etaza je 5 m. Izuzetno, u
zonama vece vodopropusnosti, kada se raspolozivom pompom ne mogu postici potrebni
pritisci, zbog povecanih utrosaka, pribegava se skracenju etaza, cak I na 1 m.

Silazni postupak ima vise radnih operacija, slozeniji je i sporiji. Najpre se izbusi busotina do
dubine koja odgovara duzini prve etaze, a onda se ona zainjektira. Potom se ponovo busi kroz
zainjektiranu etazu i busenje nastavlja do dubine koja odgovara duzini druge etaze, pa se ona
zainjektira. Busenje I injektiranje se tako smenjuju sve do predvidjene dubine busotine.
Ovom postupku se pribegava izuzetno, kada su zidovi busotina nestabilni ili veoma neravni I
rapavi, pa se na ovaja nacin obezbedjuje da paker pri injektiranju svake naredne etaze brtvi na
kraju prethodno zainjektirane, gde se ponovnim busenjem dobijaju pravilni I ravni zidovi.

Cesto se desava da se pri izvodjenju busotine naidje na krace zone cija svojstva uslovljavaju
silazni postupak injektiranja. Tada se takva deonica ili etaza odmah zainjektira, a onda nastavi
busenje do predvidjene dubine I injektiranje uzlaznim postupkom. Pri tome se prethodno
zainjektirane etaze mogu ponovoinjektirati, pogotovo ako postoji sumnja da je u prvoj fazi
postignut samo delimican efekat. Ovaj kombinovani postupak, primenjuje se I pri nailasku na
izrazito vodopropusne zone ili karstne supljine, kada bi bez njihovog injektiranja bilo tesko
nastaviti busenje zbog gubljenje vode za ispiranje u toku busenja.

Cirkulacioni postupak se primenjuje u slucajevima dugotrajnih I sporih injektiranja slabo

propusnih sredinaa sa pukotinama malih zevova, pri injektiranju dubljih etaza ili kada je duzi
sedimentacije cvrste faze u vodovima ili etazi koja se injektira, posebno kada se primenjuju
manje stabilne suspenzije.

Pri injektiranju karstifikovanih sredina, posebno pri nailasku na vece kaverne, moraju se
primenjivati posebni postupci. Jedan od takvih je prepakt postupak. Njime je predvidjeno
prethodno popunjavanje kaverni mesavinom peska I sljunka ili vestackim granulatom, a onda
injektiranje ispunjene kaverne.

21. Redosled injektiranja

Utvrdjivanje odredjenog redosleda izvodjenja injektiranja u sklopu ukupnih injekcionih radova,

ima zadatak da obezbedi pouzdanije I kvalitetnije efekte. Pri tom, svaka vrsta injektiranja ima
izvesne specificnosti, shodno prostornom rasporedu i rastojanju izmedju injekcionih busotina.
Najcesce se, medjutim, usvaja princip da se injektiranje izvodi u nekoliko faza. Prva faza
predvidja injektiranje tzv. Primarnih busotina. Koje se nalaze na vecem rastojanju, I izmedju
kojih se nalaze busotine koje se injektiraju u narednim fazama. To su sekundarne busotine koje
se nalaze na polovini rastojanja izmedju primarnih, a zavisno od rastojanja primarnih busotina,
moze se ukazati potreba I za trecom fazom, odnosno injektiranjem tzv. tercijrnih busotina.

Ovakav redosled injektiranja je pracen smanjenjem utrosaka mase u svakoj sledecoj fazi sto je
posledica odredjene interferencije utrosaka, a istovremeno I znak ostvarenja potrebnog
kontinuiteta zainjektiranog prostora.
Pri injektiranju tunela, isti princip se moze primeniti na redosled injektiranja profila, dok se u
samom profilu postuje redosled od poda prema svodu. Izuzetak predstavlja naponsko
injektiranje, kod koga se istovremeno injektiraju sve busotine u nekoliko profila, koji cine
injekcionu deonicu, a redosled injektiranja deonica utvrdjuje po istom principu kao I u
prethodnim slucajevima.

Pri izvodjenju obimnijih injekcionih radova, kao sto su na primer injekcione zavese, cesto se
mora utvrditi I redosled izvodjenja odredjenih deonica, I to pre svega radi uskladjivanja sa svim
drugim radovima na izgradnji objekata.

1. Kontaktno injektiranje

Osnovni cilj kontaktnog injektiranja je ostvarivanje neposredne veze izmedju objekta I sredine
u kojoj se nalazi. Njome se obezbedjuje fizicki kontinuitet u sadejstvu objekat-teren.

Primenjuje se kod razlicitih vrsta podzemnih objekata kao sto su saobracajni, hidrotehnicki I
druge vrste tunela, podzemne hale za masinske zgrade hidroelektrana, za sklonista ili neke
druge namene. Izmedju obloga podzemnih objekata I povrsine iskopa formira se zazor, posebno
izrazen na delu svoda, gde izuzetno moze dostici velicinu od nekoliko desetina centimetara.

Popunjavanjem zazora izmedju obloge podzemnog objekta I povrsine iskopa injekcionom

masom dobrih mehanickih svojstava u ocvrslom stanju, postize se aktiviranje povoljnijeg
naponskog stanja u stenskoj masi, izbegava moguca pojava koncentrisanih udarnih sila od
pojedinacnih blokova stenske mase I obezbedjuje ravnomernost opterecenja obloge. Time se,
istovremeno, smanjuje mogucnost vecih poremecaja I rasterecenja, raskidanja postojecih veza,
pomeranja blokova itd.

Elementi kontaktnog injektiranja

Za kontaktno injektiranje tunela injekcione busotine se, najcesce, rasporedjuju u profile

upravne na osu tunela, a njihovo rastojanje varira u granicama 2-4 m, zavisno od dimenzija
tunela I velicine zazora. U samim profilima, busotine se obicno rasporedjuju radijalno, a ima ih
najmanje po tri od kojih jedna u svodu.

Duzina injekcionih busotina je nesto veca od debljine obloge, tj. Busotine se izvode do sigurnog
presecanja kontakta izmedju obloge I stenske mase.

U pojedinacnim injekcionim profilima se, uz simetricno napredovanje, najpre injektiraju

busotine u bokovima, pa onda u svodu. Najcesce se, zbog boljeg filtriranja veska vode I
sigurnosti u popunjavanju zazora, injektiranje profila vrsi sukcesivno, mada se moze vrsiti I
grupno – istovremeno injektiranje u vise profila.

Injekcioni pritisci se, u najvecem broju slucajeva, krecu u granicama 0,3 – 0,5 MPa, a ukoliko se
primenjuju visi pritisci, neophodna je kontrola I osmatranje obloge tokom injektiranja.

Za kontaktno injektiranje se primenjuju nestabilne, guste suspenzije cementa, eventualno I

peska, sa 2 – 5 % betonita, ili nekog drugog plastifikatora.

Kako ocvrsla masa treba da ima cvrstocu 1,0 – 1,5 MPa, neophodno je primenjivati cemente
visih klasa, najmanje 30. Ubrzivaci se primenjuju u slucaju intezivnije cirkulacije podzemnih
doda I kod niskih temperature ambijenta ili podzemne vode.

2. Vezno injektiranje

Cilj veznog injektiranja je poboljsanje mehanickih svojstava sredine neposredno uz objekat, gde
je usled njegovog izvodjenja doslo do najvecih promena. Time se uspostavlja kvalitetna veza
izmedju objekta I stenske mase I obezbedjuje njihova dobra interakcija.

Vezno injektiranje se primenjuje pri izgradnji podzemnih objekata, brana I pri fundiranju
razlicitih objekata.

Prema neposrednim ciljevima, u prostoru u kome se izvodi, vezno injektiranje se prakticno ne

razlikuje od konsolidacionog, pa otuda I nacelna slicnost elemenata injektiranja. Bitna razlika je
u velicini zone koju treba injektirati I u strozijim zahtvima za ostvarenjem ciljeva kod
konsolidacionog injektiranja. Vezno injektiranje se, saglasno svojoj funkciji, izvodi u uzoj zoni
koja je pretrpela najvece promene usled izgradnje objekta I kao takva ne moze bez
poboljsavanja svojstava injektiranjem omoguciti bezbedan prijem I prenosenje opterecenja od
objekta na dublje delove terena povoljnih svojstava.

Dubina veznog injektiranja za tunele odgovara zoni najvecih promena usled iskopa I procesa
oslobadjanja napona. Injekcione busotine se, kao I za kontaktno injektiranje, rasporedjuju u
profile upravne na osu tunela, a u samim profilima najcesce radijalno.

Vezno injektiranje se, ukoliko je potrebno, moze izvoditi u kombinaciji sa kontaktnim,

konsolidacionim I zaptivnim. Kontaktno injektiranje prethodi veznom, a cesto se izvodi I kao
njegova prva faza.
Vezno injektiranje se najcesce izvodi za betonske gravitacione I lucne brane, ali I za nasute,
ukoliko se za njih izvode I injekcione zavese.

Dubina veznog injektiranja za betonske brane odgovara plicoj zoni u kojoj je, usled iskopa za
temeljenje, doslo do izvesnog rastresanja stenske mase, koja je inace zahvacena procesima
povrsinskog raspadanja I oslobadjanja napona. Najcesce dubina te zone iznosi oko 5 m, a
izuzetno 10 m.

Uz poboljsanje cvrstoca na pritisak smicanje, smanjenje deformabilnosti I homogenizaciju

injektirane sredine po mehanickim svojstvima, ovom vrstom injektiranja se osigurava I dobro
popunjavanje kontakta izmedju tela brane I stenske mase. Ovo je posebno znacajno za bokove
lucnih brana, gde zbog nagiba terena nema uvek uslova za ostvarenje dobrog spoja pri
beroniranju.

Injekcione busotine se rasporedjuju po citavoj stopi brane, a njihov raspored I medjusobna

rastojanja se odredjuju, kao I za sve druge vrste injektiranje, saglasno svojstvima ispucalosti I
ostalim elementima injektiranja.

Velicina injekcionog pritiska najcesce varira u granicama 0,5 – 1,0 MPa I dobrim delom zavisi od
toga da li se injektiranje izvodi sa povrsine terena, iz injekcione galerije ili po izvodjenju brane
do odredjene visine.

Za nasute brane vezno injektiranje se, po pravilu, izvodi u povrsinskom delu terena oko
injekcione zavese, gde ima funkciju zastite same injekcione zavese I glinenog jezgra od mogucih
filtracionih deformacija zbog velikih hidraulickih gradijenata u zoni najvece denivelacije
pijezometarskih nivoa.

3. Konsolidaciono injektiranje

Ciljevi konsolidacionog injektiranja se odnose na poboljsanje mehanickih svojstava sredine,

kako bi se omogucilo prihvatanje opterecenja od objekta bez pojave stetnih deformacija.
Dobrim popunjavanjem pukotina masom, stenska masa poboljsace svoje mehanicko ponasanje
zahvaljujuci eliminaciji pukotina kao glavnij nosilaca deormabilnosti.

Iako to nije neposredan cilj konsolidacionog injektiranja, njime se postize I smanjenje

vodopropusnosti. Izvodi se pri gradjenju razlicitih podzemnih, hidrotehnickih I drugih objekata.
Konsolidaciono injektiranje treba izvoditi uz primenu sto visih injekcionih pritisaka. Injkciona
masa mora imati sto bolja mehanicka svojstva u ocvrslom stanju. Otuda se po pravilu koriste
cementne mase, a problem potrebne fluidnosti I stabilnosti prevazilazi se primenom
odgovarajucih plastifikatora koji nece narusiti njihova mehanicka svojstva. Konsolidacionim
injektiranjem se najveci efekti postizu u krutim ispucelim stenskim masama cije su pukotine
vecih zevova I bez trosnih glinovitih ispuna. Ukoliko u pukotinama ima takvih ispuna, one se pre
injektiranja moraju isprati, kako bi se moglo ostvariti nesmetano utiskivanje mase.
Konsolidaciono injektiranje nije efikasno ni u stenskim masama manje deformabilnosti.

Kod tunela se pri njegovom projektovanju najveci problem javljaju pri odredjivanju dubine koji
treba injektirati. Ona bi trebalo da odgovara dubini zone u kojoj je, usled efekata oslobadjanja
napona I samog izvodjenja iskopa, doslo do znacajnijih izmena ispucalosti I mehanickih
svojstava. Eksperimentalna istrazivanja I teorijske analize pokazuju da velicina I oblik te zone
zavisi s jedne strane od prirodnog naponskog stanja, mehanickih svojstava I svojstva ispucalosti,
a s druge strane, od oblika, velicine I nacina iskopa tunelskog otvora, nacina njegovog
privremenog podgradjivanja I trajnog oblaganja. Ako se predpostavi da je tunelski otvor
kruznog oblika, da je stenska masa homogena I izotropna, da se ponasa elasto-plasticno, a da
vlada hidrostaticka raspodela primarnih napona, oko tunelskog otvora ce se nakon iskopa
formirati tri zone: zona oslobodjenih napona, zona noseceg prstena I zona u kojoj ce vladati
prirodni naponi.

Injekcione busotine se rasporedjuju u profile upravne na osu tunela, a u samim profilima su

najcesce radijalno rasporedjene. Broj busotina u profile I rastojanje izmedju profila su uslovljeni
dubinom busotina I svojstvima ispucalosti sredine. Injekciona masa treba da zadovolji opste
uslove za konsolidaciono injektiranje, medju kojima je I uslov da ocvrsla masa ne sme imati
cvrstocu na pritisak manju od 1.5 – 2 MPa. Ukoliko u pukotinama ima glinovitih trosnih ispuna,
neophodno ih je isprati. Ispiranje se moze vrsiti vodom ili mesavinom vode I vazduha pod
pritiskom. Pri ispiranju se primenjuju sto veci pritisci, do granice mogucnosti pojave loma.
Ispiranje se obavlja do pojave ciste vode.

Konsolidaciono injektiranje se moze izvoditi I u kombinaciji sa drugim vrstama, kontaktnim,

veznim ili zaptivnim. Po pravilu se izvodi nakon kontaktnog I veznog, ukoliko je predvidjeno da
se izvodi kao zasebno injektiranje. Ako se injektiranje izvodi u veoma ispucalim I
vodopropusnim sredinama, onda se radi sprecavanja gubljenja mase izvan prostora
predvidjenog za injektiranje, prethodno izvodi zaptivni oreol primenom tiksotropnih masa.

Pri izgradnji visokih betonskih brana uglavnom je neophodno u njihovoj podlozi izvrsiti
poboljsanje mehanickih svojstava stenskih masa konsolidacionim injektiranjem. Njegovi ciljevi
su usmereni na smanjenje deformabilnosti , tj. Povecanje nosivosti sredine, kao I na povecanje
cvrstoce na smicanje, cime se obezbedjuje sigurnost protiv loma u podlozi. Dubina injektiranja
zavisi od tipa brane I velicine kontaktnih opterecenja s jedne, I od mehanickih svojstava stenskih
masa u podlozi, s druge strane. Obicno ta dubina ne prelazi 20m. Nije dovoljno injektiranjem
obuhvatiti samo prostor ispod brane, jer se na taj nacin ne utice u vecoj meri na smanjenje
napona u kontaktu sa neinjektiranom sredinom, vec siru zonu, kako bi se postigli trazeni efekti.

Obzirom na znacaj konsolidacionog injektiranja za sigurnost objekta, obavezna je kontrola

ostvarenih efekata.

5. Naponsko injektiranje

Ova vrsta injektiranja primenjuje se pri izgradnji hidrotehnickih tunela I okana pod
pritiskom. Obloge ovih objekata izlozene su delovanju unutrasnjeg pritiska, pa se u slucaju
prekoracenja napona zatezanja u njima mogu javiti poduzne pukotine. Zato se za
obezbedjenje betonskih obloga pribegava njihovom prethodnom naprezanju, a jedan od
nacina prednaprezanja je I naponsko injektiranje. Cilj naponskog injektiranja je da u zoni
oslobodjenoj napona izazove povecanje tangencijalnih normalnih napona, po mogucstvu do
nivoa u prirodnom stanju. To se na oblogu manifestuje kao prednapon pritiska, sto joj
omogucuje prihvatanje unutrasnjih pritisaka bez opasnosti od pojave kriticnih napona
zatezanja I pojave deformacija.

Naponsko injektiranje daje najbolje efekte u malo ispucalim stenskim masama dobrih
primarnih mehanickih svojstava. Osim postupaka prednaprezanja formiranjem
prednapregnute zone oko tunelske obloge klasicnim naponskim injektiranjem, isti efekat se
moze postici I direktnim prednaprezanjem obloge.

Cilj naponskog injektiranja u potpunosti uslovljava svojstva injekcione mase. U ocvrslom

stanju, masa ne bi trebala da ima cvrstocu manju od 0.5 MPa, mora imati malo skupljanje I
plasticno tecenje, sto obezbedjuje trajnije zadrzavanje postignutih prednapona. Po pravilu,
primenjuju se cementne mase sa neznatnom kolicinom bentonita ili drugog plastifikatora.
Primenjuju se visoki injekcioni pritisci I visi od 3 MPa. Da bi se postiglo dobro popunjavanje
svih pukotina I izazvalo prednaprezanje prostora koji se injektira, neophodno je I zapoceti I
zavrsiti injektiranje redjim masama. Vreme trajanja zavrsnog, maksimalnog injekcionog
pritiska, ne bi trebalo da bude krace od 30 min.

6. Zaptivno injektiranje

Zaptivno injektiranje je jedan od nacina kojim se, smanjenjem vodopropusnoti odredjenih

zona injektiranjem-formiranjem vodonepropusnih barijera, vrsi preusmeravanje ili
sprecavanje toka podzemne vode, sto treba da omoguci povoljnije gradjenje I trajnu zastitu
objekata I akumulirane vode. Obzirom na postavljeni cilj , zaptivno injektiranje moze biti
privremeno I trajno. Najsiru primenu ovo injektiranje ima pri izgradnji brana I formiranju
vestackih akumulacija.

Od injekcione mase se zahteva da bude vodonepropusna I otporna na eroziju u ocvrslom

stanju. Rezim injktiranja se prilagodjava osnovnom cilju: Dobrom popunjavanju pora u
odredjenom prostoru, sa sto manjim gubljenjem mase izvan njega. Pri izgradnji
hidrotehnickih tunela, zaptivno injektiranje ima nekoliko osnovnih ciljeva. Formiranjem
vodonepropusnog oreola oko tunelske obloge, umanjuje se mogucnost agresivnog
delovanja podzemne vode na beton u oblozi, koje vremenom moze dovesti do vecih
ostecenja I narusavanja bezbednosti funkcionisanja. Isto tako, zaptivni oreol moze da
sprecava gubljenje vode iz tunela u slucaju pojave deformacija na oblozi. Takvi gubici mogu
krajnje nepovoljno delovati na sredinu, izazvati eroziju ispuna, razlabljivanje structure I
znacajno narusavanje mehanickih svojstava I mogucnosti pojave progresivnih deformacija
obloge. Zaptivno injektiranje se izvodi u onim slucajevima kada nema potrebe da
izvodjenjem veznog ili konsolidacionog injektiranja. Potreba za posebnim zaptivnim
injektiranjem, uz vezno ili konsolidaciono, postoji kod hidrotehnickih tunela pod visokim
unutrasnjim pritiskom.

Primenjuju se stabilne visekomponentne suspnzije, koje po ocvrscavanju treba da budu

vodonepropusne. Injekcioni pritisci su nizi nego kod konsolidacionog injektiranja, a kao
ostali elementi usvajaju se na osnovu svojstava sredine I konkretnih zahteva od objekta.