АГРОЕКОЛОГИЈА

САДРЖАЈ

АГРОЕКОЛОШКЕ ОСНОВЕ БИЉНЕ ПРОИЗВОДЊЕ.........................................................................................................

Биљна производња у оквиру пољопривредне производње..................................................................................................
Предмет проучавања општег ратарства..............................................................................................................................
Улога и значај биљне производње са становишта исхране...............................................................................................
Производња органске материје и њена условљеност..........................................................................................................
Условљеност стварања органске материје.....................................................................................................................
Литература.............................................................................................................................................................................

ПОЉОПРИВРЕДА У СВЕТЛОСТИ АГРОЕКОЛОГИЈЕ........................................................................................................

Насељсни простор - биосфера.............................................................................................................................................
Пољопривредни производни простор - агросфера..............................................................................................................
Агробиотоп............................................................................................................................................................................
Агробиоценоза ....................................................................................................................................................................
Организација агробиоценозе.................................................................................................................................................
Односи исхране у агробиоценози........................................................................................................................................
Биолошка равнотежа.............................................................................................................................................................
Развиће агробиоценозе - агроекосистем...............................................................................................................................
Продуктивност агроекосистема.............................................................................................................................................
Вегетациони чиниоци.............................................................................................................................................................
Еколошка валенца - амплитуда прилагођавања..................................................................................................................
Литература..............................................................................................................................................................................

КЛИМА КАО ВЕГЕТАЦИОНИ ЧИНИЛАЦ............................................................................................................................

Ваздух......................................................................................................................................................................................
Светлост као еколошки и производни чинилац...................................................................................................................
Квалитет - састав светлости............................................................................................................................................
Интензитет светлости.......................................................................................................................................................
Морфогенетско дејство светлости...................................................................................................................................
Утицај светлости на стварање органске материје.........................................................................................................
Лисна површина и њено трајање...................................................................................................................................
Нетоасимилациона рата...................................................................................................................................................
Дужина дана - фотопериодизам.....................................................................................................................................
Квалитативна и квантитативна фотопериодска реакција.............................................................................................
Значај фотопериодизма у биљној производњи...............................................................................................................
Интеракција између дужине дана и температуре..........................................................................................................
Топлота као еколошки и производни чинилац..................................................................................................................
Распоред топлоте у простору.........................................................................................................................................
Распоред топлоте у времену............................................................................................................................................
Утицај температуре на раст и развиће..........................................................................................................................
Индиректни утицај температуре на раст и развиће
(јаровизација - вернализација).......................................................................................................................................
Директан утицај температуре на раст и развиће..........................................................................................................
Однос биљака према топлоти.........................................................................................................................................
Термопериодизам.............................................................................................................................................................
Утицај ниских и високих температура...........................................................................................................................
Вода као еколошки и производни чинилац............................................................................................................................
Влажност ваздуха................................................................................................................................................................
Падавине..............................................................................................................................................................................
Утицај различитих облика падавина на биљну производњу..........................................................................................
Појава суше у биљној производњи...................................................................................................................................
Потребе културних биљака за водом................................................................................................................................
Погодност главних климатских подручја за пољопривредну производњу ..................................................................
Литература.........................................................................................................................................................................................
ЗЕМЉИШТЕ КАО ВЕГЕТАЦИОНИ ЧИНИЛАЦ........................................................................................................................
Културно-антропогено земљиште............................................................................................................................................
Слојеви антропогеног земљишта..............................................................................................................................................
Еколошки значај механичког састава земљишта....................................................................................................................
Еколошки значај органског дела земљишта............................................................................................................................
Биланс хумуса антропогених земљишта..................................................................................................................................
Порозност земљишта..................................................................................................................................................................
Диференцијална порозност........................................................................................................................................................
Сабијање земљишта....................................................................................................................................................................
Структура земљишта...................................................................................................................................................................
 Водни режим земљишта..............................................................................................................................................................
Ваздушни режим земљишта.......................................................................................................................................................
Топлотни режим земљишта .......................................................................................................................................................
Хемијске особине земљишта......................................................................................................................................................
Сорпционе особине земљишта...................................................................................................................................................
Земљишни раствор.......................................................................................................................................................................
Реакција и пуферна способност земљишта...............................................................................................................................
Биолошке особине земљишта.....................................................................................................................................................
Литература....................................................................................................................................................................................
ФИЗИОГРАФСКИ ЧИНИОЦИ БИЉНЕ ПРОИЗВОДЊЕ.............................................................................................................
КУЛТУРНА БИЉКА КАО ПРОИЗВОДНИ ЧИНИЛАЦ...............................................................................................................
ЧОВЕК КАО ПРОИЗВОДНИ ЧИНИЛАЦ.......................................................................................................................................
ПОЉОПРИВРЕДНА РЕЈОНИЗАЦИЈА...........................................................................................................................................
Пољопривредни рејони Србије и Црне Горе...................................................................................................................................
ЗАКОНИ ПРИНОСА.........................................................................................................................................................................
Закон о опадању приноса............................................................................................................................................................
Закон о минимуму........................................................................................................................................................................
Закон о оптимуму.........................................................................................................................................................................
Закон о деловању вегетационих чинилаца................................................................................................................................
Закон о једнакој вредности свих вегетационих чинилаца.......................................................................................................
Литература....................................................................................................................................................................................
ИНДЕКС ПОЈМОВА.........................................................................................................................................................................
ИНДЕКС АУТОРА............................................................................................................................................................................
 АГРОЕКОЛОШКЕ ОСНОВЕ БИЉНЕ ПРОИЗВОДЊЕ

БИЉНА ПРОИЗВОДЊА У ОКВИРУ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Пољопривредна производња као привредна грана је смишљена делатност човека, усмерена на производњу
органске материје биљних и сточарских продуката, који имају употребну вредност за човека. Она човеку
обезбеђује храну и влакна у виду биљних и животињских производа, као што су угљени хидрати, масти, шећер,
беланчевине, протеини, месо, млеко, јаја, вуна и др. Циљ ове производње је и обезбеђење крме за исхрану домаћих
животиња и разних сировина за индустријску прераду.
У догледном времену ови продукти се неће моћи производити вештачким путем, а од њих зависи егзистенција
човека. Пољопривредни производи представљају материјалну базу за опстанак човечанства, обезбеђују привредни,
културни и друштвени развој људске заједнице. Само захваљујући пољопривредној производњи, човечанство је
могло достићи данашњи степен развоја у погледу стандарда, економског, духовног и социјалног развоја.
Процес стварања органске материје одвија се - сем организоване пољопривредне производње - и у слободној
природи. По обиму ова производња органске материје је чак већа него у пољопривредној производњи. У
слободној природи органска материја се ствара независно од утицаја и делатности човека. Насупрот томе, у
пољопривреди процесом стварања органске материје смишљено управља човек. На тај начин он добија
органску материју одређеног квалитета, која за њега има употребну вредност и коју може користити за
исхрану или за индустријску прераду. Органска материја која се ствара у слободној природи, сем неких изузетака
(поједине зачинске, ароматичне и лековите биљке, дрвна маса као грађевински материјал и чврсто гориво),
најчешће нема употребну вредност за човека.
Пољопривредном производњом руководи човек. Он је и организатор производње, а биљка и домаћа
животиња су производно средство. Она се обавља под одређеним климатским и земљишним условима, при
одређеној технологији и треба да удовољи одређеним економским законима.
По природи и пореклу својих продуката пољопривредна производња се дели на:
- биљну производњу и
- сточарску производњу.

Биљна производња - представља први степен производње органске материје. Она се обавља преко
културног биља, која користећи космичке, атмосферске и земљишне енергије и материје ствара примарну
органску материју у облику биљних продуката. Једино биљка - као аутотрофни организам - у стању је да из
неорганске материје ствара органску материју и тиме она омогућава живот свим хетеротрофним организмима.
На овај начин биљка је посредник између неорганског света и хетеротрофних организама. Стварање органске
материје у биљној производњи је у суштини трансформација кинетичке енергије сунца у потенцијалну енергију
биљних продуката. Ова потенцијална енергија у виду биљних продуката на данашњем степену развоја науке и
технологије је неопходна за одржавање живота хетеротрофних организама и у догледном времену неће бити
могуће заменити је вештачким производима.
Улога човека у овој грани пољопривредне производње је веома сложена. Његово настојање је усмерено у
том правцу да културна биљка што потпуније користи расположиве енергије космоса, материје атмосфере и
земљишта као и друге мере, како би дала што већи принос, што бољег квалитета. Човек руководи биљном
производњом. Његов је задатак да до максимума искористи постојећу енергију и материје, да употпуни оно што
недостаје у односу на захтеве биљака и да отклони оно што је у сувишку за биљку. Из овога произилази да
човек мора познавати све услове значајне за процес стварања органске материје. Суштина биљне производње
састоји се у смишљеном искоришћавању енергије космоса, материје атмосфере и земљишта и продуктивне
способности културних биљака у границама економичности.
Сточарска производња - представља други степен производње органске материје. Домаћа животиња
примарну органску материју, створену у процесу фотосинтезе, претвара у производе веће вредности. На тај
начин, из органске материје биљног порекла стварају се биолошки сложеније и вредније материје, које човек
користи за исхрану и за друге потребе (месо, млеко, јаја, вуна, кожа и др.).
У процесу стварања сточарских продуката само око 25% енергије примарне органске материје се претвара у
продукте корисне за човека. Остатак енергије домаће животиње троше за одржавање телесне температуре и
своје животне процесе, а део остаје као стајњак, чији ће хранљиви елементи, после разлагања, постати
приступачда за биљке. Сточарство представља секундарну производњу, пошто у потпуности зависи од биљне
производње, а од неорганских материја користи само воду и кухињску со. Та зависност сточарске производње
од биљне, међутим, не значи да сточарство као грана пољопривредне производње има другоразредни значај, јер
се управо развијеност пољопривредне производње неке земље мери на основу удела сточарске производње у
укупној вредности производње. Пољопривредна производња је утолико развијенија уколико је удео сточарства
у укупној производњи већи. У високоразвијеним земљама удео сточарства је већи од две трећине укупне
вредности пољопривреде и око 85% биљне производње употребљава се као сточна храна. Сточарска
производња данас представља својеврсну индустријску производњу. Успешна пољопривредна производња
зависи од уравнотежености биљне и сточарске производње.

ПРЕДМЕТ ПРОУЧАВАЊА АГРОЕКОЛОГИЈЕ

Биљна производња као грана пољопривредне производње је комплексна и дели се на: ратарство,
повртарство, воћарство, крмно биље, виноградарство, ливадарство, пашњарство, цвећарство, шумарство и
гајење лековитог, зачинског и ароматичног биља. Биљна производња на тај начин обухвата производњу свих
културних биљака.
Ратарство представља производњу биља под њивским, ратарским условима или на ораничним површинама.
Оно се дели на опште и посебно ратарство.
Биљна производња, производња органске материје у организованој производњи, одвија се под утицајем
природних и вештачких сила. Због тога се материја општег ратарства дели на два дела, и то на: агроеколошки и
агротехнички део.
Агроеколошки део - агроекологија је примењена научна дисциплина која проучава однос живих организама
према условима спољне средине у агробиотопу, њихов међусобни однос, укључујући и човека као организатора
пољопривредне производње. Посебно место у агроекологији припада изучавању законитости на којима се у
пољопривредној производњи заснива заједнички живот, одржавање и производна делатност културних биљака
и домаћих животиња. Сем тога, агроекологија проучава и развој ове привредно-производне заједнице у циљу
постизања што већих приноса доброг квалитета. При томе се посебна пажња посвећује човеку као
равноправном члану ове заједнице, који је плански и смишљено унапређује.
Еколошка сазнања досежу у далеку прошлост. Она су део биологије - науке о животу. Оснивачем екологије
сматра се Charles Darwin, сгварањем теорије о борби за опстанак живих организама, што значајно утиче на
њихову еволуцију. Вапут у својим радовима није спомињао екологију као научну дисциплину, а у суштини
теорија о борби за опстанак представља однос организама према условима средине и њихов међусобни однос.
Агроекологија се почела формирати у оквиру међународне комисије за пољопривредну метеорологију,
основане у Риму 1913. године. У то време G. Azzi објављује своје прве радове, који агроекологији дају
првенствено агрометеоролошко-климатолошке ознаке. Сам назив агроекологија јавља се први пут 1920. године,
када G. Azzi основавши катедру за агроекологију на пољопри-вредном факултету у Perugiji 1924, издаје свој
први уџбеник агроекологије 1928. године (Ecologia agraria), посебно разрађује агроклиматологију.
Агроекологија као синтетичка наука повезује знања из општих (биологија, ботаника, хемија, биохемија,
физика, геологија, метеорологија) и посебних (педологија, агрохемија, физиологија, микробиологија,
агрометеорологија, генетика и биометрија) дисциплина. Она има своје методе рада, као што су веге-тациони
огледи у фитотронима, стакларама, чије резултате обично проверава у пољским огледима, а служи се и
егзактним лабораторијским методама. Све гране биљне производње служе се поставкама агроекологије као
општим законитостима, који се даље разрађују и адаптирају за конкретне агроеколошке услове према
потребама и захтевима појединих врста културних биљака.
У свим гранама биљне производње, као и у областима људског живота, еколошка сазнања имају све већи
значај и примену. Буђењем еколошке свести све више сазрева неминовност правилног искоришћавања
природних ресурса у циљу очувања животне средине.
Познавањем и применом природних законитости агроекологије биљна производња у оквиру пољопривредне
производње може дати значајан допринос заштити агроекосистема.

УЛОГА И ЗНАЧАЈ БИЉНЕ ПРОИЗВОДЊЕ СА СТАНОВИШТА ИСХРАНЕ

Основни задатак биљне производње је задовољавање потреба човечанства у храни, влакнима, обезбеђење
сточне хране за исхрану домаћих животиња и сировина за прерађивачку индустрију. Обезбеђење ових потреба
може се разматрати шире, са светског и уже, са националног становишта.
Биљна производња треба да обезбеди довољне количине хране и сировина органског порекла за постојећу
популацију преко шест милијарди људи на свету и за потребе високог прираштаја становништва годишње око
100 милиона. Захтев за све већом продукцијом квалитетне хране, влакна и др. намеће потребу ефикаснијег
управљања природним, људским и економским ресурсима. Због тога се човечанство суочава са тражењем нових
путева за решавање нараслих потреба, везаних за производњу хране, пре свега због изражених захтева за њеним
бољим квалитетом, нижом ценом коштања и веома сложених узајамних односа између пољопривреде и
животне средине. У вези с тим, све чешће се поставља питање броја становника на земљи, његовог пораста, а
затим питање наталитета у односу на садашњу производњу, њен пораст данас и у будућности.
Све до почетка организоване биљне производње број људи на Земљи се врло спoро повеђавао, али отада иде
знатно бржим темпом. Пољопривреда омогућује много већу и сигурнију производњу хране, што је довело до
пораста наталитета. Нагло се почео ширити пољопривредно-производни простор у подручјима најповољнијим
за гајење биљака (Кина, старе цивилизације Далеког истока, Египат, Месопотамија, Грчка, Римско царство).
Процењује се да је пре 8.000 година на свету живело пет милиона људи. На почетку нове ере тај број је достигао
250 милиона, 1650. године - 500 милиона. Тек 1850. године тај број је досегао милијарду, 1930. године две
милијарде, 1965. године три милијарде, 1975. године четири мвдијарде, 1987. године пет милијарди, а до 2000.
године око шест милијарди људи (слика 1).
Током неколико протеклих деценија дошло је до најбрже експанзије становништва у историји. Сходно
проценама, укупан број становника у 1986. години од око 4,9 милијарди представља повећање од преко две
милијарде током три и по деценије, почев од 1950. године. За предстојеће три и по деценије предвиђа се дали
пораст од око три и пo милијарде. Посматрано из ближе перспективе, стопа раста не изгледа претерано велика,
наиме, она износи нешто око 100 милиона људи годишње. Међутим, на дужи рок, она то јесте. Последња
милијарда, тј. пораст од четири на скоро пет, настала је током дванаест година, а за претхoдну милијарду, или
пораст са три на четири, требало је четрнаест грдина, а за ону пре ње тридесет гoдина. Пораст до прве
милијарде људи текао је током читаве људске историје.
Седамдесетих година раст светског становништва био је веома брз и неизвестан. Да су стопе наталитета
остале на том нивру, светско становништво би до 2100. године достигао цифру од петнаест милијарди људи.
Међутим, стопе раста и у мање развцјеним земљама почеле су да опадају, а то говори да ће се будући раст
успорити. Број становника у крајњој линији престаје да расте кад брачни парови имају у просеку по 2,8 детета -
то јест кад се свако поколење само „обнавља". Приликом предвиђања броја будућег становништва у свету,
полази се од претпоставке да ће та значајна прекретница бити достигнута у првој половини 21. века. Уколико то
буде тачно, раст светског становништва би се успорио и једног дана зауставио достигавши цифру од нешто
преко десет милијарди људи.
Мање развијене земље, са „младим" становништвом, то јест оне са 40 до 50 одсто становника испод петнаест
година старости, имају велики природни потенцијал за будући пораст. Многе развијене земље налазе се у
супротном положају. Мали прираст и „старије" становништво ће у крајњој линији довести до смањења броја
становника, а то је процес који ће зауставити будући раст стопе рађања. Све у свему, демографска слика
садашњег светског становништва налази се на раскрсници.
Убрзано повећање људи на Земљи је последица пораста наталитета у свету. У 17. и 18. веку пораст
становништва је износио 0,3-0,4% годишње, затим 1850-1900. -0,7%, од 1900-1950. био је 1,0%, док данас
износи око 2%. Пораст становништва у појединим земљама и регионима света је веома неуједначен. У земљама
у развоју становништво расте по стопи од 3%, а у развијеним земљама око 1% годишње. При стопи раста
становништва од 2% потребно је свега 35 година да би се оно удвостручило. С обзиром да је годишња стопа
раста становништва у неким земљама и изнад 4%, то значи да за удвостручење становништва у тим земљама
треба мање од 18 година.
Последње две деценије производња хране у свету још увек је пратила пораст становништва. Међутим, то
повећање пољопривредне производње је веома неравномерно; веће је у развијеним земљама где је наталитет
мањи, а мање у земљама у развоју, у којима је пораст становништва знатно већи.
Значајно повећање производње хране у свету се приписује „зеленој револуцији", односно гајењу
високородних и отпорних сорти главних усева, повећаној употреби минералних ђубрива и пестицида и
проширењу површина у наводњавању. Међутим, производња хране по једном становнику је опала у 51 земљи у
развоју, а повећала се само у 43 земље. Међу афричким земљама, у 25 је дошло до опадања производње жита по
становнику, а у Јужној Америци у 17 земаља (UNFРА, 1990). У Азији производња хране је успела да се одржи
нешто испред пораста становништва, у првом реду због нових сорти пиринча и коришћења великих количина
хемикалија.
У свету се производи довољно хране, али многе земље имају доста проблема, како у области рационалне
потрошње хране тако и у погледу њене здравствене исправности. Светска здравствена организација и Агенција
за исхрану Уједињених нација (FАО) покушавају да координацијом међународних активности у овој области
допринесу решавању најактуелнијих проблема. У 1990. години организована је Прва европска конференција о
политици исхране становништва, као и светска конференција на исту тему. На основу припремљених
докумената и студије FАО за наведене скупове, види се да је енергетска вредност дневних оброка становништва
у просеку задовољавајућа. Према тим подацима, она у просеку износи око 2.660 калорија по једном становнику.
Међутим, развијене земље су знатно изнад тога, са просечном вредношћу од 3.390 калорија на дан, за разлику
од земаља Далеког истока, где је дневна енергетска вредност хране свега 2.190 калорија. Неке земље, као
Бангладеш, Гвинеја, Мали, Мозамбик, Сијера Леоне не могу да обезбеде свом становнику ни физиолошки
минимум од 2.100 калорија на дан.
Дневна потрошња протеина у развијеним земљама износи 99 g по глави становника, а од тога су чак 56 g
анималног порекла. У земљама у развоју дневни унос протеина износи свега 57 g, а анималних тек 12 §. У
најугроженијим земљама Далеког истока дневни унос протеина износи тек 33 g по становнику, а од тога свега 8
g су анималног порекла (Мирилов, 1992).
Као резултат неравномерне производње хране у свету, близу милијарду не добија довољно хране, а преко
400 милиона је хронично потхрањено. Сваке године 11 милиона деце испод пете године умире од глади или од
болести које прате потхрањеност (Lean Hinrichsen i Markham, 1990).
Проблем повећања производње хране у свету је веома сложен и тражи житно решење. У великом броју
земаља је исхрана становништва веома оскудна због опадања производње хране по становнику, те је потребна
међународна пошоћ и солидарност. Програм помоћи треба да обухвата финансијску, техничко-технолошку и
стручну помоћ, а и подизање образовног нивоа пољопривредних произвођача. У склопу тих мера значајно
место припада и планирању породице, да би се у тим регионима света зауставио пораст становништва.
3а повећање производње хране на нашој планети постоји више могућности, од којих наводимо:
- освајање нових површина погодних за биљну производњу;
- интензивирање биљне производње;
- гајење продуктивнијих биљних врста;
- смањење губитака;
- смањење броја радне стоке;
- једноћелијски организми;
- коришћење отпадних материја.

Освајање нових површина погодних за биљну производњу - Неопходни услов за производњу хране у
природним условима је земљиште, јер количина сгворене органске материје је сразмерна величини производног
простора. У свету се данад обрађује само 1,44 милијарде хектара или 10,6% од укупне површине копна, а
потенцијално погодних за обраду има још око 2,0 милијарде хектара или 14,7%, што чини укупно 3,44
милијарде хектара, или 25,3% површина копна (Kanwar, 1982).
Посматрано у целини, површине за пољопривредну производњу на Земљи су оскудне и оно што представља
потенцијалне оранице није равномерно распоређено и налази се углавном у Северној и Јужној Америци, Русији,
Африци, Аустралији, Океанији.
Потенцијално погодних површина за пољопривреду има само око 25%, односно 22% (табела 1) у зависности
од тога да ли су површине под вечитим ледом урачунате у укупну површину копна или не.
Високо продуктивног земљишта има само 3%, а средње продуктивног 6%. Ове површине су и најгушће
насељене и на њима се одвијају бројне активности човека - изградња насеља, путева, железница, подизање
индустријских објеката, аеродрома и др., тако да се због промене намене пољопривредног земљишта годишње
трајно губи око 8 милиона хектара. Томе треба додати и годишњи губитак од око 4 милиона хектара услед
ерозије и секундарног заслањивања. То све указује да су земљишни ресурси за производњу хране у свету
ограничени и велике резерве продуктивног земљишта које су постојале хиљадама година скоро се ближе свом
крају.

Таб. 1. Ограничења за биљну ироизводњу у свешу (Buringh, 1982)

Ограничење Површина (000.000 hа) %
Покривено ледом 1.490 10
Исувише хладно 2.235 15
Исувише сушно 2.533 17
Исувише стрмо-нагнуто 2.682 18
Исувише плитко 1.341 9
Исувише мокро-превлажно 596 4
Исувише сиромашно 745 5
Свега: 11.622 78
Ниско продуктивно 1.937 13
Средње продуктивно 894 6
Високо продуктивно 447 3
Свега: 3.278 22
УКУПНО: 14.900 100

Сматра се да ће у наредних 100 година све резерве потенцијално пољопривредног земљишта бити
искоришћене, а за исто време око 800 милиона хектара биће трајно изгубљено за пољопривреду. Због тога
човечанству предстоји непоштедна борба за очување сваке стопе обрадиве површине и за одржање постојећих
0,24 ха обрадиве земље по становнику. Треба настојати да се већи део губитака пољопривредних површина
усмери ка нископродуктивним, маргиналним земљиштима. С друге стране, биће потребно огромно капитално
улагање за мелиорацију земљишта да би се, према садашњој стопи пораста становништа на Земљи, одржао бар
приближно садашњи земљишни фонд по становнику. Европа и Азија таквих могућности више немају.
По једном становнику у Србији и Црној Гори долази око 0,4 ха абвадиве и око 0,3 ха ораничне површине и
по овим вредностима налазимо се између најугроженијих земаља Европе и Азије. Могућности повећања
обрадивих површина разоравањем ливада, пашњака, крчењем шума, као што је то случај у САД, Русији,
Бразилу и другим земљама, практично не постоје. Штавише, чак и овако оскудан и сиромашан земљишни фонд
Југославије није поштеђен од уништавања. Према подацима Статистичког годишњака СФРЈ за 1957. и 1985.
годину, Југославија је за период од 27 година изгубила 750.000 ха пољопри-вредног земљишта, а од тога
581.000 ха ораница и башта (Вучић, 1987). Годишњи губитак пољопривредног земљишта у том периоду био је
око 28.000 ха, а у Војводини око 2.000 ха. Очигледно је да постајемо све сиромашнији у ораничним
површинама, а не постоје потенцијалне земљишне резерве из којих би се тај губитак могао надокнадити.
 Интензивирање биљне производње - подразумева повећање производње по јединици површине.
Интензивирањем технологија, а то значи виши степен при-мене механизације, хемизације, наводњавања, као и
увођење бољих плодореда, високопродуктивних сората и хибрида, побољшање система обраде, ђубрења, неге и
заштите усева. То је велики изазов за пољопривредну науку. За бржи раст веће су могућносги у земљама у
развоју, које ће настојати да се и по примени минералних ђубрива и пестицида приближе развијеним земљама, а
оне ће, пак тражити нове путеве (биотехнологија, генетски инжењеринг) за подизање производње на још виши
ниво.
Гајење продуктивнијих биљних врста - Са повећањем удела приноснијих врста на рачун мање
продуктивних може се значајно повећати укупна производња хране у свету. Тако на пример, кукуруз, шећерна
репа, кромпир, луцерка и неке врсте поврћа дају знатно већи пољопривредни принос у поређењу са стрним
житима.
Смањење губитака - Губици могу настати у производњи, а посебно при убирању, транспорту, складиштењу
и преради. Ови губици су данас веома вслики (код неких врста и до 50%). Истина, смањењем губитака свих
врста не повећава се производња хране, али се она сачува за потрошача.
Смањење броја радне стоке - Механизована биљна производња у свету је заступљена само на око 50%
обрадивих површина, док се остатак земљишта обрађује запрегом или ручно. Увођењем пољопривредне
механизације и на овим површинама смањио би се број радне стоке и тиме ослобађале значајне површине за
производњу хране за људе.
Једноћелијски организми - У циљу повећања примарне продукције органске материје, поред виших
биљака, велика пажња се поклања и микроорганизмима, a нарочито алгама. Од почетка истраживања алги,
главни циљ је био да се добије биомаса са високим садржајем протеина која би се користила за исхрану људи и
стоке, као сировина у хемијској индустрији. Данас се највише истражује добијање биомасе у процесу
пречишћавања отпадних вода и већој продуктивносги од 50 g/m 3/дан. Поред повећања садржаја протеина траже
се и сојеви који би синтетизовали полисахариде, угљене хидрате, масти или производили водоник или
кисеоник.
Значајно је истаћи да се у многим земљама органска материја производи гајењем нижих биљака методом
аквакултуре. Разрађени су многи технички и тешолошки поступци у којима се микроорганизми користе не само
за добијање органске материје већ и за добијање антибиотика, аминокиселина, витамина и др.
Коришћење отпадних материја - Највећи део примарне органске материје данас се производи у природним
условима, јер је она најекономичнија и најрентабилнија (ратарство, повртарство, воћарство, виноградарство,
ливадарство, пашњарсгво, хортикултура и шумарство). Међутим, данас се повртарске и хортикултурне врсте
гаје и у вештачким условима (стакленици, пластеници, хидропони, аеропони и др.). У свим гранама биљне
производње остају значајне количине органске материје. Ти отпаци биљног порекла могу да се користе за
прераду за разне сврхе. Исто тако и неке отпадне материје индустрије (меласа, деривати нафте, земни гас)
трансформацијом могу се искористити за добијање бсашнчевина, масти, уља, шећера, витамина и др.

ПРОИЗВОДЊА ОРГАНСКЕ МАТЕРИЈЕ И ЊЕНА УСЛОВЉЕНОСТ

Биљна производња се у великој мери разликује од других привредних делатности. Основа биљне
производње је производња органске материје на ораничним површинама за исхрану људи, домаћих животиња,
влакна за одевање, затим производња сировина за лекове, зачине, мирисе, сировина за гуму, каучук, лепило и
др. Једино је биљка помоћу хлорофила способна да кинетичку енергију сунца у процесу фотосинтезе претвори у
потенцијалну енергију примарне органске материје и на тај начин омогућава живот свим другим хетеро-
трофним организмима. Стога биљка представља мост између живе и неживе природе. Биљка је истовремено и
производно средство, а и производ.
Производња органске материје у ратарству је биолошки процес синтетичког карактера. Биолошки процес је
због тога што се обавља путем живог организма, културне биљке, а синтетички јер се из неорганске материје,
угљен-диоксида, минералних материја и воде, уз светлосну и топлотну енергију, синтетизује органска материја.
Пошто се овај процес одвија искључиво у присуству светлости, отуда се назива фотосинтеза. Биљна
производња је заснована на способности биљног организма да неорганску материју претвара у сложенију,
биолошки вреднију органску материју. Отуда је биљка посредник између органског и неорганског света.
Фотосинтеза је веома сложен процес при коме се ствара органска материја. Главни чиниоци овог процеса су:
космичка енергија, као извор светлости и топлоте, атмосфера, као извор угљен-диоксида и воде, земљиште као
извор минералних материја и биљка, као произвођач органске материје. У организованој биљној производњи
наведеним природним чиниоцима придружује се и технологија, односно човек са својим мерама, као
самосталан чинилац, који све чиниоце повезује у једну целину. Његова функција се састоји у свесном, сми-
шљеном управљању процесом фотосинтезе и он је антропогени фактор.
Човек, као управљач, врши активан утицај на процес фотосинтезе. Његова улога састоји се у томе да разним
мерама утиче у правцу побољшања услова за одвијање овог процеса. Подешавајући услове фотосинтезе он
директно утиче на количину а и на квалитет створене органске материје, а резултат тог напора је већи принос и
бољи квалитет. Да би човек могао правилно и успешно утицати на процес фотосинтезе и правилно га усмерити,
убрзати до оптимума, потребно је да познаје све факторе и појаве које овај процес условљавају.
 Стварање органске материје у биљној производњи представља прву фазу у процесу кружења органске
материје. Друга фаза је процес минерализације (разлагање органске материје путем микроорганизама до
елементарних састојака). У том процесу ослобађа се енергија, угљен-диоксид, а минералне материје поново
постају приступачне за биљке. Иако су то два супротна процеса, ипак су они подједнако важни и представљају
јединствену целину на којој се заснива целокупна биљна производња.
Човек за своју исхрану, за исхрану домаћих животиња и за индустријску прераду користи само део створене
органске материје, тзв. Пољопривредни принос.

Други део, надземни и коренови остаци остају на њиви и путем микро-организама разлажу се до
елементарних састојака. Овај процес се одвија у земљишту путем хетеротрофних микроорганизама, у првом
реду бактерија и гљива. Ови хетеротрофни организми користе потенцијалну енергију примарне органске
материје, а њеним разлагањем ослобађају се угљен-диоксид и мине-ралне материје, које постају поново
приступачне за биљке. Због тога потребно је да човек својим мерама ствара услове и за несметано одвијање
процеса минерализације у сврху одржавања равнотеже у кружењу органске материје.

Условљеност стварања органске материје

На обим створене органске материје делују одређени општи услови, с обзиром на то да је фотосинтеза
условљена климом, земљиштем, особинама биљног организма и примењеном технологијом. Како ови фактори
могу деловати квантитативно, квалитативно и временски на разне начине, то ће и сам процес фотосинтезе да се
одвија у мање или више повољним условима у зависности од вонстелације ових фактора.
Фактори који условљавају прoцес стварања oргансже материје су: географски положај, производни простор,
време производње, продуктивна способност културног биља, спољни вегетациони чиниоци и технологија
односно антропогени фактор.
Географски положај - Од географског положаја места зависе топлотни и смтлосни услови, распоред и
количина падавина, влажност земљишта и др. Променом географског положаја мењају се и услови спољне
средине, што условљава регионално распростирање биљних формација у природи, а у биљној производњи
намеће гајење одређеног броја културних биљака као и одговарајућу технологију гајења.
Културна биљка је везана за станиште и прилагођена одређеној клими. За разлику од индустријске
производње која се може организовати практично свугде, биљна производња је могућа само тамо, где су
климатски и земљишни услови повољни (изузев у контролисаним условима, као што су стакленици, хидропони
и др.).
Хоризонтална зоналност биљних формација, условљена географским положајем, намеће регионални
карактер биљне производње. Распоред културних биљака, односно сората, као и карактер примењених мера у
производњи условљени су условима спољне средине, што све налази свог практичног одраза у пољопривредној
рејонизацији. При томе се сваки пољопривредни рејон одликује својственим комплексом вегетационих услова
као и саставом културних биљака.
Производни простор - Количина створене органске материје је сразмерна и површини на којој се та
производња изводи. На већој површини, поред тога што на њој налази места више биљака, више је космичке
енергије, атмосферских и земљишних материја што омогућава производњу органске материје у већем обиму.
С друге стране, свакој биљци је потребан одређен вегетациони простор, што зависи од хабитуса биљке,
начина и сврхе гајења. Уопштено, за биљну производњу потребне су веома велике површине. И у том погледу
се биљна производња у многоме разликује од индустријске, за коју је потребан релативно мали простор и за
врло велике капацитете производње. Интензивирањем производње смањује се значај производног простора јер
се на јединици површине постиже већа органска продукција. Ово је од посебног значаја за земље у којима не
постоји могућност освајања нових пољопривредних површина.
Време производње - Да би се произвео очекивани производ, потребно је одређено трајање производног
процеса. То је последица биолошког карактера биљне производње. Процес стварања органске материје је
релативно спор, у поређењу са дужином технолошког процеса у индустрији, где је време потребно за добијање
неког производа знатно краће.
 Биљка, да би могла да да одређен производ, мора да образује своје органе (корен, стабло, лист, цвет, плод) и
да њен организам постигне одређену производну зрелост. Сем тога, биљке у току свога живота треба да прођу
одређене фазе раста и развоја. Пролажење ових фаза је условљено условима спољне средине. Ако је њихова
констелација неповољна, долази до застоја и поремећаја, како у порасту тако и у развићу. Човек је успео да
скрати време проласка појединих фаза (јаровљење, фотопериодска индукција), али није могуће изостављање
или промена редоследа тих фаза јер је развојни ритам условљен генетском основом формираном током
филогенезе.
Процес фотосинтезе у којем се органска материја ствара не тече стално истим интензитетом. Он је условљен
стањем биљног организма и његовим захтевима у разним фазама раста и развоја, као и спољним условима
средине, који могу бити мање или више повољни у току вегетације. Сем тога, фотосинтеза се прекида током
ноћи за време тамног периода, а у умереном појасу ваступањем хладног периода, када код вишегодишњих врста
наступа период мировања. Фотосинтеза код тих врста обнавља се идуће вегетационе сезоне.
Због временског ограничења производње, потребно је да се у биљној производњи омогући културном биљу
правилан, нормалан (несметан) пролазак појединих развојних фаза и да се одаберу врсте, односно сорте чији су
захтеви у сжладу са особеностима средине одређеног подручја.
Продуктивна способност културног биља - огледа се у посебној способности културног биља да боље или
лошије искоришћава услове средине и да произведе у истим условима веће или мање количине биљних
производа бољег или лошијег квалитета. Продуктивна способност је била и разлог за превођење дивљих врста у
гајене, које дају продукте који за човека имају употребну вредност. Данас, продуктивна способност представља
основу ратарске производње.
Спољни вегетациони чиниоци - Од спољних вегетационих чинилаца значајних за производњу органске
материје истичу се два комплексна фактора: клима и земљиште.
Клима представља стање временских елемената на неком станишту посматраних за дужи низ година, а
најмање за 10 година.
Годишње време је скуп метеоролошких промена у току једне године и најчешће представља одступање од
просечних временских услова за одређено спшиште.
Климатски чиниоци одређују општи карактер климатских и временских услова станишта и тиме утичу на
избор усева у плодореду. Од тих чинилаца качајни су: годишњи и сезонски распоред осунчавања и сунчеве
радијације, дужина дана, број облачних дана, температура ваздуха и њен распоред, количи распоред падавина,
број кишних дана, јачина и правац ветрова, дужина зиме, дужина безмразног и вегетационог периода.
Од повремених климатских промена за раст и развој културних биљака значајне су нагле промене, тзв.
ексцеси у времену као што су: изненадни мраза време вегетације, високе температуре, јаки ветрови, суша, град
и сл.
Земљиште биљкама служи као ослонац и подлога. Из земљишта биљке се абдевају водом, минералним
материјама, а делимично и кисеоником и угљен-диоксидом. Земљиште је комплексан вегетациони чинилац и
делује на успевање биљака својим физичким, хемијским и биолошким особинама. Сем тога, значајно је и
културно стање земљишта, што представља обрадивост и могућност превођења појединих типова земљишта у
културно стање. Закоровљеност не епада у опште особине земљишта, али је од утицаја на успевање културних
бнљака јер утиче на успех биљне производње.
Технологија, антропогени фактор - Улога човека у биљној производњи са развојем науке и технологије
постаје све значајнија. Човек руководи производњом на тај начин што одабира врсгу и сорту, примењује разне
мере за стварање што повољнијих услова средине за раст и развој културне биљке. Стварајући повољне услове,
човек истовремено отклања све неповољности за живот културног биља, као последице неповољног деловања
разних фактора на биљку. На тај начин, биљна производња под руководством човека постаје све независнија од
природних сила, а приноси већи и стабилнији.

ПОЉОПРИВРЕДА У СВЕТЛОСТИ АГРОЕКОЛОГИЈЕ

НАСЕЉЕНИ ПРОСТОР - БИОСФЕРА

Термин „биосфера" први је употребио аустријски геолог Eduard Suess још 1175. године, а концепт овог
термина је разрадио руски геохемичар Вернадски (1863-1945) педесет година после Suessa. По његовој
дефиницији биосферу чине површински део литосфере, хидросфера и нижи слојеви атмосфера у којем
захваљујући светлосној енергији Сунца постоји живот. Биосфера је резултат историјског развитка Земље као
планете, а настала је са појавом живота на њој. У агроекологији користи се и термин насељени простор. Према
Вернадском бносфера представља сложен систем живих бића и неживе материје чији један део је такође
биогеног порекла. Вернадски је први указао да су најзначајнији састојци атмосфере кисеоник и угљен-диоксид
биогеног порекла.
Живи свет је веома значајан чинилац у промету материја биосфере. Организми могу да трансформишу, да
искључе или да укључе материје из њиховог циклуса кружења у биосфери. Као примери за искључивање из
биосфере могу се навести корални спрудови, наслаге нафте и др. Утицај човека на кружење мперије и ток
енергије у биосфери је такође огроман, а у случају његовог негативног деловања може се сматрати и
забрињавајућим. Имајући у виду да је утицај човека на процесима који се дешавају у биосфери стално
присутан, Вернадски је предложио ново име за биосферу, ноосфера. На грчком ноос значи разум тј. то је сфера
у којој се налази и делује разумно биће.
Насељени простор или биосфера у природи одликује се таквим спољним условима који омогућавају
опстанак живог света. Ти животни услови просторно и временски, по интензитету и квалитету су веома
различити и могу рвзличито да утичу на обликовање услова средине на Земљи. Услови спољне средине у том
простору су врло различити у погледу светлости, топлоте, падавина, земљишта и др. Упоредимо, на пример,
услове око полова и екватора, на планинама и долинама, језерима и рекама итд. С обзиром на чињеницу да су
владајући услови различити у квалитативном и квантитативном погледу, цео жасељени простор у природи
може се поделити на подручја са различитим условима, тј. на ужа подручја која се међусобно разликују. Тако се
простор слободне природе дели на просторно веће или мање еколошке јединице или цепине. Такве целине су
нпр. пустиње, шуме, степе, језера, ритови итд. Ове еколошке целине у екологији се називају биотоп или
станиште. Биотоп се одликује одређеним условима средине по коме се разликује од другог биотопа или
станишта.
Биотоп је најнижа еколошка топографска јединица и представља део насељеног простора, који се одликује
одређеним условима средине, по којима се разликује од другог биотопа, а кога насељавају одређени биљни и
животињски организми, којима владајући услови најбоље одговарају. Тај скуп живих организама, који насељава
биотоп, зове се биоценоза или животна заједница.
Научна дисциплина која проучава однос живих организама према условима средине, њихов међусобни
однос и начела заједничког живота свих бића која насељавају простор слободне природе зове се екологија.
Према предмету проучавања, она се дели на фитоекологију и зооекологију. Како називи показују, предмет
проучавања фитоекологије су биљке, а зооекологије животиње.

ПОЉОПРИВРЕДНИ ПРОИЗВОДНИ ПРОСТОР

- АГРОСФЕРА -

Пољопривредни производни простор - агросфера - представља део насељеног простора у коме се може
успешно обављати пољопривредна производња под природним условима. Према томе, пољопривредни
производни простор је скуп свих оних услова под којима се при данашњим достигнућима науке и технике може
обављати производња културног биља и узгој домаћих животиња.
Пољопривреда представља издвојену, посебну, животну и производну заједницу, посебну еколошку целину
са узајамном повезаношћу свих бића која настањују тај простор. Њени елементи су производни простор у којем
делују одређени производни чиниоци, затим производни организми, културна биљка и домаћа животиња и
човек као организатор производње. Чoвек у пољопривредном простору организује производњу зато што му је то
потребно. Тако он себе ставља у зависност од осталих живих бића и тако и он сам постаје члан те заједнице. Он
претвара природни простор у пољопривредни, уништавајући оне врсте које му нису потребне, а уводи оне које
су за њега корисне. Тако човек ствара нове односе, нове животне заједнице тзв. „културну природу" у којој
владају друге законитости.
Стварањем агросфере човек је почео да мења природу на начин како њему одговара. У том простору човек
свесно и плански организује пољопривредну производњу. Без човека тај простор постепено би постао део
слободне природе.
Пољопривредни производни простор је настао и настаје постепено, издвајањем из насељеног простора оних
делова у којима постоје услови за успешно гајење културног биља и домаћих животиња. Почетак настајања
овог простора је у далекој прошлости и поклапа се са временом кад је човек почео да се бави земљорадњом.
Највеће површине пољопривредног земљишта у свету су настале од природних травних површина (степе,
саване, прерије). Ова природна биљна формација настаје у семиаридној и аридној клими, а то су обасти степа,
прерија, савана. По правилу ова земљишта су богата хумусом и биљним хранивима и спадају међу најплоднија
земљишта. Привођење ових земљишта култури је најлакше, јер их треба само разорати.
У хумидним пределима значајне површине пољопривредног земљишта настале су и крчењем или паљењем
шума и шикара. Са тих терена су се морали вадити пањеви да би се земљиште могло обрађивати. Паљењем
шума добивао се пепео, који је обогатио земљиште у хранивима. Шумска земљишта су претежно у влажној
клими, често испрана, сиромашнија у хранивима и мање су плодности.
Пољопривредни производни простор може се створити и исушивањем мочвара, одводњавањем и
мелиорацијом земљишта, исушивањем језера и делова мора. На пример, Холандија последњих 100 година
отргла је велике површине од мора. На тим површинама које се називају „полдери" организована је веома
интензивна пољопривредна производња.
Са еколошког становишта, стварање пољопривредног производног простора представља насиље над
природом трајног карактера. На овим површинама нарушава се природна равнотежа слободне средине за рачун
малог броја културних биљака и домаћих животиња, које човек гаји у циљу добијања хране и других производа.
На том простору долази до стварања „културне природе", где владају сасвим различити односи од оних у
слободној средини.
 Међутим, са становишта задовољења човекових потреба ово претварање дела слободне средине у „културну
природу" је неминовно и оправдано јер пољопривредни производни простор обезбеђује егзистенцију
човечанству, његов даљи економски, друштвени, социјални и духовни развој.

Величина пољопривредног производног простора зависи од потреба човека за храном и влакнима као и од
научних и техничких достигнућа који омогућавају привођење нових земљишних површина култури. По свом
пространству агросфера данас заузима сразмерно мали део земљине површине. Изузев вештачких рибњака, она
се простире на делу копна, где природни и технички услови омогућавају пољопривредну производњу. Отуда
површине арктичких и субарктичких области, пустиње, планински масиви, површине под насељима, путевима
и инфраструктурним објектима не улазе у пољопривредни производни простор.
Површина агросфере данас износи око 1,44 милијарди хектара, што чини око 10,6% површине копна. То су
претежно најпогодније површине за пољопривредну производњу. Тако на сваког становника на Земљи долази
0,24 ха обрадивог земљишта.
Међутим, данашња величина тог простора није дефинитивна с обзиром на то да човек и даље повећава тај
простор. У многим деловима света има још могућности да се тај простор повећа. Такве могућности имају бивши
СССР, Канада, Јужна Америка, Африка и Аустралија. Сматра се да би разоравањем нових травних површина,
крчењем шума, одводњавањем, наводњавањем у пустињским и полупустињским областима, тај простор могао
да се повећа за око 2,0 милијарде хектара. То значи да би пољопривредна производња била могућа на 3,44
милијарде хектара, што чини 25,3% површине копна.
Научна дисциплина која проучава међусобне односе живих организама у пољопривредном простору зове се
агроекологија. Према предмету проучавања она се дели на агрофитоекологију и агрозооекологију.
Пољопривредни производни простор дели се, аналогно као и насељени простор у природи, на мање
топографске целине - јединице. С обзиром на различите услове који у том простору владају и који представљају
различите могућности за успешно гајење културних биљака и домаћих животиња, он се дели на мање делове,
који се називају агробиотопи.

АГРОБИОТОП

За разлику од биосфере, пољопривредни производни простор захвата области са особинама које су више
уједначене него у насељеном простору. Међутим и агросфера захвата врло велика пространства са врло
различитим условима за пољопривредну производњу. У једним деловима су услови веома повољни, у другим су
много мање повољни или чак и јако неповољни. То је последица различите констелације вегетационих
чинилаца, а пре свега климатских услова. Дејство тих фактора спољне средине мења се нарочито са променом
географске ширине, надморске висине и удаљености од мора. Међутим, заједничка карактеристика тог простора
је да се у њему може органи-зовати пољопривредна производња.
На основу разлике у клими, земљишту и рељефу, пољопривредни производни простор се може поделити на
мање просторне јединице, тзв. агробиотопе. То су основне топографске јединице, тј. посебна, просторно
ограничена подручја, која су довољно хомогена, а међусобно се мање или више разликују. Како су те разлике
највише климатске, агробиотопи се претежно јављају као климатско-агроеколошке јединице. Разлике се мењају
постепено, па није увек лако утврдити тачне границе између појединих агробиотопа; те разлике ипак постоје, па
је у појединим агробиотопима различит број врста културних биљака, а још јаче изражена различитост сорти.
Према томе, сваки је агробиотоп специфична животна средина, са специфичним производним потенцијалом од
које у највећој мери зависи карактер пољорпивредне производње.
Агробиотопи се разликују међусобно и по величини; они у равницама знатно су већи од оних у брдским и
планинским пределима. Величина агробиотопа зависи углавном од степена развијености рељефа. Уколико је
рељеф израженији, утолико је агробиотоп мањи, и обрнуто. На већем агробиотопу, исти систем агротехничких
мера може се успешно применити на целом његовом подручју. Међутим, данас, високи ниво агротехнике
доприноси томе да се извесне природне разлике између појединих агробиотопа све више смањују.
Агробиотопи се одликују следећим особинама:
- Сваки агробиотоп представља топографски ограничен део пољопривредног производног простора и стога
представља одређену агрогеографску целину.
- Поједини агробиотопи као топографске јединице пољопривредног производног простора међу собом се
разликују по спољним условима средине, који у њима владају, односно по квалитету и интензитету
деловања појединих вегетационих чинилаца. С обзиром на то да су те разлике првенствено климатског
карактера, агробиотопи су у првом реду климатско-агроеколошке јединице.
- Са становишта захтева културних биљака и домаћих животиња према условима спољне средине, aгробио-
топи представљају посебан производни потенцијал, тј. посебну могућност квалитативног и квантитати-
вног искоришћавања владајућих услова у сврху пољопривредне производње.
- Сваки агробиотоп настањују одређене биљне и животињске врсте и њихови пратиоци, као резултат eволу-
ције и прилагођавања организма на дате услове средине.
- Скуп културних биљака, домаћих животиња и њихових пратилаца, који настањују један агробиотоп, назива
се агробиоценоза.
 Агробиотопи се често идентификују са пољопривредним производним рејонима и јављају се као појмови
сличног значења, као агросиноними. Међутим, међу њима постоји битна разлика. Агробиотопи се издвајају
искључиво на основу разлика у природним, пре свега климатским и земљишним условима, а код издвајања
пољопривредних рејона, поред природних услова, значајна улога припада и економским моментима. Због тога
издвојени пољопривредни рејони нису идентични са агробиотопима.

АГРОБИОЦЕНОЗА

Агробиоценозе су посебне животне заједнице које насељавају поједине агробиотопе и на њима се заснива
целокупна прољопривредна производња. Главни су чланови те заједнице: културна биљка, домаћа животиња и
сам човек, а њезин простор насељавају и друга жива бића, тј. већи или мањи број биљних и животињских врста.
За разлику од биoтопа у слободној природи, на пољопривредном производном простору живи само мањи
број врста; то је последица непрекидне човекове тежње да обезбеди за своје културне биљке и домаће животиње
што више места и да тако осигура за себе што више пољопривредних производа. Сви остали чланови
агробиоценозе, који се са гледишта пољопривредне продукције могу поделити на корисне и штетне, јављају се
скоро искључиво и независно од човекове воље; они су пратилачки комплекс агробиоценозе; најчешће су то
инсекти, глисте, микроорганизми, ситни глодари, коровске биљке и неке врсте птица (врапци, препелице,
јаребице, голубови и др.).
Према томе, под агробиоценозом подразумевамо скуп културних биљака, домаћих животиња и њихових
пратилаца који настањују одређени агробиотоп. Ови живи организми су чврсто везани за конкретни
агробиотоп, а тесно су повезани међусобно и са човеком те чине агробиоценозу или производну животну
заједницу.
Правило на којем се заснива, одржава и развија свака агробиоценоза јесте симбиоза између његових
чланова, културних биљака, домаћих животиња, њихових пратилаца и човека. Сви чланови те симбиозе уживају
одређене користи од тог заједничког живота. Ова симбиоза има карактер мутуализма.
Агробиоценоза има јасан производни карактер. Са еколошког становишта пољопривредна производња
представља искоришћавање агробиоценозе, као поузданог живог система за потребе човека. Потпуна симбиоза
у агробиоценози не само да условљава егзистенцију свих њених чланова већ је претпоставка развоја и
напредовања. Културне биљке и домаће животиње са њиховим пратиоцима до те мере су везани за
агробиоценозу, да изван ње не могу опстати, а економски, друштвени и духовни развој људског друштва не
може се замислити без те производне животне заједнице.
Агробиоценоза се може поделити на две главне групе: агрофитоценозу и агрозооценозу. Овим групама треба
додати и њихове пратиоце. Ове заједнице се не могу одвојити, али та подела олакшава анализу сложених
односа у агробиоценозама.
Агрофитоценоза представља заједницу културног биља и њихових пратилаца који настањују агробиотоп. У
агробиоценози налазимо животне комплексе вишег и нижег реда. Као највиши ступањ ове организације је
агробиоценоза, као нижи ступањ јавља се агрофитоценоза, а у њеном оквиру је агросинузија. Агросинузије су
ужи животни комплекси, простији облици у границама једне агробиоценозе односно агрофитоценозе. У
суштини агросинузије представљају извесно слагање у распореду биљних врста у пољопривреди као што су
њиве, повртњаци, ливаде, пашњаци, воћњаци, виногради и сл.
Агрофитоценозе су „отворене" заједнице, што значи врло лако се мењају, у њихов састав улазе нови, а
излазе стари чланови (нове врсте, нове сорте). Агрофитоценозе су велики потрошачи азота, оне поседују висок
производни потенцијал, преовлађују једногодишње, нитрофилне врсте. У њој се јављају и корови као пратиоци
културних биљака.
Агрозооценоза је део заједнице коју чине домаће животиње. Она је сведена на релативно мали број врста,
сисара, птица и две врсте инсеката (пчеле и свилене бубе). Агрозооценозе такође су високопродуктивне.
Научна дисциплина која проучава однос живих организама у пољопривредном производном простору зове
се агроекологија. Према предмету проучавања она се дели на агрофитоекологију и агрозооекологију.

ОРГАНИЗАЦИЈА АГРОБИОЦЕНОЗЕ

На сваком нивоу развитка људског друштва, може се шематски представити организација агробиоценозе,
односи са биотопом и другим представницима околних биоценоза, као модел, аналоган моделу природних
екосистема. Могуће је направити дијаграм протицања енергије и промета материје у пољопривредној
производњи, крајње упрошћен у односу на друге екосистеме (Којић, 1988).
У свакој агробиоценози у основи могу се разликовати два животна комплекса:
- привредно-производни комплекс и
- пратилачки комплекс.
 Привредно-производни комплекс сачињавају: културна биљка, домаћа животиња и човек. Овај комплекс
живих организама одликује се тиме што има јасно одређен производни карактер, као производња органске
материје, која има употребну вредност за човека.
У састав пратилачког комплекса улазе: корови, инсекти, ситнији глодари, птице, микроорганизми. Чланови
овог комплекса се јављају претежно независно од воље човека и већином су штетни.

Примењујуђи своја сазнања, човек свесно настоји да производном комплексу, културној биљци и домаћој
животињи пружи што повољније услове, а да што више ослаби пратилачки комплекс.
Агрофитоценозу - чине културне биљке, о којима човек води посебну бригу, обезбеђује им простор и
услове за успешан раст и развиће у циљу добијања органске материје биљног порекла. Број културних врста
које улазе у састав агробиоценозе је релативно мали. Тодоровић (1955) наводи 650, а Маnnsfeld (1962) 1800
врста. По Wilkes-у (1983) у историји човечанства свега око 5000 биљних врста је служило за исхрану и одевање
људи. Из тога се види да број културних биљака није коначан већ се стално повећава доместификацијом нових
врста из слободне природе. То значи да су агробиоценозе незасићене заједнице и могу да приме нове врсте
културних биљака.
Оправдано се поставља питање како је могуће да овако мали број врста може да обезбеђује производњу
органске материје за веома разноврсне потребе људи и домаћих животиња. То је могуће јер у оквиру сваке
врсте постоји велики број подврста, варијетета, конваријетета, екотипова, а у оквиру сваког овог велики број
сората, као најнижих таксономских јединица. Основну еколошку јединицу у систематизацији културног биља
чини сорта путем које поједине врсте културног биља улазе у састав агробиоценозе односно агрофитоценозе.
Тако, поједине агробиоценозе не разликују се само по заступљеним врстама, већ много више по сортама. Ова
чињеница објашњава како је могуће да једна врста културног биља успева у веома различитим климатским и
едафским условима. Поједине сорте културних биљака заузимају оне агробиотопе где услови спољне средине
најбоље одговарају њиховим захтевима.
Поред броја врста културних биљака, карактеристичан је и начин како оне улазе у састав агробиоценозе.
Културне биљке улазе у састав агробиоценозе по начину и циљу гајења, дакле као ратарске, повртарске, крмне,
ливадске, воћарске, виноградарске биљке. Поједине врсте ових група биљака разликују се међусобно нарочито
према врсти продуката због којих се узгајају.
Агрозооценоза - животињски свет агробиоценозе је доста једностран и састоји се углавном од биљоједа
(Herbivora), од неколико врста сисара, птица и две врсте Инсеката (пчеле и свилене бубе). И животињски свет
агробиоценозе као и културна биљка - стоји у најприснијој вези са производним циљевима агробиоценозе. Што
је код културне биљке сорта, код домаћих животиња то је раса, тј. она систематска јединица која омогућава да
она живи и производи у широким ареалима, под веома различитим условима појединих агробиотопа.
Пратилачки комплекс - нема производни задатак. Састав, међусобни односи и однос према производном
комплексу није довољно проучен. Најчешће се издвајају корисни чланови, који не угрожавају успех
пољопривредне производње (птице певачице, дивље пчеле, бумбари, кишне глисте). У корисне чланове могу се
убрајати и они микроорганизми који везују атмосферски азот, разлажу органску материју и на тај начин
обезбеђују кружење органске материје.
Остали чланови пратилачког комплекса су најчешће штетни, као патогени микроорганизми, штетни инсекти,
корови. Човек разним мерама настоји да их уништава и смањи штете које му причињавају.
Недовољно познавање тог животног комплекса, међутим, не умањује и његов значај. Врло често производни
ефекат агробиоценозе зависи управо од тог комплекса (најезда пољских мишева, хрчкова, скакаваца, појава
биљних болести, других штеточина, корова и сл.).

ОДНОСИ ИСХРАНЕ У АГРОБИОЦЕНОЗИ

У агробиоценози се паралелно одвијају процеси стварања, потрошње и разградње органске материје. С

обзиром на значај појединих организама у тим процесима, чланови агробиоценозе са становишта исхране деле
се у три групе:
- произвођачи-продуценти: културна биљка, домаћа животиња и човек;
- потрошачи: културна биљка, домаћа животиња, човек, део пратилачког комплекса;
- разарачи-редуценти: микроорганизми, бактерије, гљиве.

Односи исхране у агробиоценози су сложеније природе него у биоценозама. То је због привредно-

производног карактера агробиоценозе. Поједини чланови агробиоценозе се јављају у двојакој улози, и као
произвођачи, и као потрошачи.
Културна биљка је прави произвођач у агробиоценози. Она из неорганске материје, угљен-диоксида, воде,
минералних материја, користећи сунчеву светлост, ствара органску материју и на тај начин посредује између
органског и неорганског света. Међутим, културна биљка, за разлику од биљке слободне природе, јавља се и у
улози потрошача материјалних средстава, уложеног умног и физичког рада. Човек као организатор производње,
у циљу постизања што већих приноса, примењује разне агро и биотехничке мере. При томе он улаже разна
материјална средства (минерална ђубрива, средства за заштиту биља и др.) као и свој умни и физички рад. На
тај начин културна биљка постаје потрошач. Овим се агробиоценоза у основи разликује од биоценозе, где се
биљка искључиво јавља у улози произвођача.
Домаћа животиња се такође јавља у двојакој улози. Она оплемењује примарну органску материју и
обезбеђује човеку веома квалитетне прризводе. Са тог становишта, она се јавља као произвођач. Али да би та
производња била могућа, домаћа животиња троши органску материју биљног порекла, као и уложена
материјална средства (стаје, обори) и човеков рад.

Човек је у агробиоценози највећи потрошач. Он користи највећи и најквалитетнији део произведене

органске материје. Али као организатор и управљач производног процеса он се истовремено јавља у улози
равноправног произвођача са културном биљком и домаћом животињом.
Највећи број чланова пратилачког комплекса се јавља у улози потрошача. Тај комплекс је уопштено доста
велики потрошач органске материје. Неки чланови, међутим, могу се сматрати и произвођачима, с обзиром да
доприносе повећању приноса. Ту спадају неки инсекти који преносе полен и опрашују биљке (луцерка,
сунцокрет, воћњаци). Исто тако, неке врсте птица хранећи се штетним инсектима регулишу њихову бројност и
тиме користе културној биљци.
Разлагачи у агробиоценози су микроорганизми (бактерије и гљиве). Они разлажу органску материју до
елементарног стања и тиме обезбеђују кружење органске материје.

БИОЛОШКА РАВНОТЕЖА

Процес кружења органске материје у слободној природи је уравнотежен. Сва произведена органска материја
остаје на истом месту и минерализује се. Сем тога, у биоценозама постоји потпун ланац исхране (биљке,
биљоједи, грабљивице и суперграбљивице). Основно начело које влада у тим животним заједницама заснива се
на начелу да поједине групе организама служе као храна другим групама. Популацију појединих врста одређује
расположива количина хране.
У агробиоценози процес кружења органске материје је поремећен тиме, што се део биљних продуката
(пољопривредни принос) односи изван места где су произведени, јер се они користе за потребе човека. Сем
тога, у агробиоценози не постоји потпун ланац исхране. Присуство грабљивица (месоједа, Сагnivoга) је
неспојиво с нормалним функционисањем агробиоценозе.
Агробиоценози недостају два основна услова за њихово одржавање и, то: способност саморегулације и
биолошка равнотежа. Оба ова природна недостатка у агробиоценози отклања човек својим интервенцијама. Он
се трајно стара о томе да изнете минералне материје врати у виду органских и минералних ђубрива. Мерама
заштите уништава корове, штеточине и сузбија болести, јер културна биљка не би могла да се одржи у борби за
опстанак. Према томе, агробиоценоза у потпуности зависи од човека, он је основни чинилац одржавања и даљег
напредовања и развића. Последица те сталне бриге је успостављање нове динамичке равнотеже у
агробиоценози.

РАЗВИЋЕ АГРОБИОЦЕНОЗЕ - АГРОЕКОСИСТЕМ

Под развићем агробиоценозе подразумева се измена састава производне заједнице (нове врсте, сорте, расе) и
унапређење процеса производње (нове агротехничке мере) у циљу постизања што већих приноса што бољег
квалитета.
Степен развића агробиоценозе мери се на основу висине и квалитета приноса који се постиже у одређеној
агробиоценози. Уколико је принос веćи и продукти бољег квалитета, утолико се таква агробиоценоза налази на
већем степену развића.
Покретач развића агробиоценозе је човек. Он долази до нових сазнања и тековина, ствара нове сорте
културних биљака и расе домаћих животиња, унапређује технолошки процес производње.
Степен развића агробиоценозе је тесно повезан са степеном искоришћавања животних услова у агробиотопу,
у првом реду земљишних и климатских услова. Сваки агробиотоп даје одређен оквир развоју агробиоценозе. У
тежњи за максималним ефектима, човек настоји да усклади услове агробиотопа са захтевима агробиоценозе.
Коначна усклађеност услова средине и захтева агробиоценозе као стање мировања назива се агроклимакс.
Међутим, та коначна, дефинитивна фаза у развићу не постиже се у пољопривредној производњи.
Агробиоценоза је отворена заједница, са могућношћу увођења нових врста, сорти и раса. Човек као творац
агробиоценозе побољшава вегетациону средину, усавршава агротехнику. Зато ниво развоја агробиоценозе не
може дуго остати на истом ступњу. Усклађеност ових односа постиже се повремено са могућношћу да се ти
односи и даље усавршавају и да се постигне нова динамичка равнотежа. Та динамичка равнотежа у
пољопривреди назива се агроекосистем.
Између агробиотопа и агробиоценоза постоје врло чврсти узајамни односи и јако сложени међусобни
утицаји. Тако од животних услова које пружа сваки агробиотоп зависи облик и састав агробиоценозе; одређене
врсте и сорте културних биљака, каo и одређене врсте и расе домаћих животиња, могу се успешно развијати у
једном агробиотопу, а у другом не могу.
 Међутим, и сама агробиоценоза може да утиче и да поступно мења особине агрoбиoтопа. Самим својим
постојањем она модификује деловање неких спољних животних чинилаца, нпр. светлост и топлоту, а утиче
такође и на измену извесних особина земљишта. Ипак, на агробиотоп најјаче утиче човек који свесно и са
одређеним планом примењује различите агротехничке и друге мере. (oн највише утиче на земљиште,
побољшавајући његова својства, нпр. калцификацијом и хумизацијом, затим одводњавањем, правилном
обрадом и ђубрењем, увођењем плодореда и др. Он у знатно мањој мери може да утиче на особине климе или,
тачније може понешто ублажити неке њене лоше особине.

Према томе, агробиотоп и његова агробиоценоза чине сложену целину, јединствену организацију вишег
реда, тзв. агроекосистем. У тој интегралној и сложеној целини одређене врсте живих организама и њихова
животна средина повезани су бројним везама у неразрушиво јединство. То је јединство динамичког карактера,
јер и сам агроекосистем представља сложену, али динамички довољно уравнотежену целину. Сваки јачи
поремећај те равнотеже негативно се одражава на крајњи резултат производног ефекта агроекосистема, тј. на
количину и квалитет добивених пољопривредних производа.
У једном агроекосистему агробиотоп, са својим специфичним животним факторима, врши акцију на
агробиоценозу, а истовремено наступа и реакција живих бића агробиоценрзе на те исте животне факторе, с тим,
што се такође манифестују и међусобни утицаји (коакције) између чланова животне заједнице у оквиру
агробиоценозе. У тако оствареном динамичном јединству животног станишта и животне заједнице сваки
човеков утицај на једну или другу компоненту, или истовремено на обе, доводи до промена целог
агроекосистема. Да би био сигуран да његово мешање у ове сложене односе доводи до пуног успеха, човек
треба да је обезбеђен потребним средствима, а уз то наоружан и знањем и искуством.
Са гледишта одржавања продуктивности агробиоценозе, од посебне је важности да агроекосистем буде
стабилан. Стабилност агроекосистема зависи у првом реду од повољности услова у агробиотопу и усклађености
агробиоценозе са спољним условима средине. Неусклађеност агробиотопа и агробиоценозе може изазвати
негативне последице и дестабилизовати агроекосистем.
Таквих поремећаја у равнотежи између услова станишта и агробиоценозе има доста. Као пример може се
навести опадање плодности и продуктивности у агроекосистемима у јужној Индији након преласка на дубоку
обраду. Тек увођењем натапања и адекватног ђубрења минералним ђубривима успостављена је равнотежа.
На Средњем западу у САД, преоравањем прерија ради добијања ораница, земљиште је изложено
неповољним утицајима климе, те су настале катастрофалне штете од ерозије и дефлације. Решење је нађено
тако што су на једном делу ораница засејани црвена детелина и траве, подигнути пољозаштитни појасеви, па је
тако агроекосистему враћена потребна стабилност.
У тропским и влажним пределима Африке, Азије и Јужне Америке крчењем џунгле настале су
катастрофалне последице. Сем ерозије, дошло је и до разарања адсорптивног комплекса и до испирања хранива
из земљишта. Показало се да је у тим условима боље применити систем „ходника". На одређеној површини под
природном вегетацијом отварају „ходнике" разне ширине, али тако да оборена стабла и грмље остаје на
земљишту. На овај начин земљиште није голо и изложено клими. Између оборених стабала, по правилу саде се
дрвенасте културе (банане, маниока и др.). Овим системом „ходника" постигнути су добри резултати јер се
поново успоставља равнотежа између природних сила.
Крчење шума у брдовитим пределима довело је до катастрофалне ерозије, која је оголела велика
пространства у Херцеговини, Далмацији, Црној Гори и у другим крајевима.
У равничарском делу Средње и Западне Европе налазе се стабилнији екосистеми. Међутим, загађивање
живртне средине у новије време, негде већ озбиљно угрожава стабилност агроекосистема.

ПРОДУКТИВНОСТ АГРОЕКОСИСТЕМА

Производни ефекат у агро-екосистемима зависи од:

- особине агробиотопа;
- састава и особине агробиоценоза;
- поступака човека.

Сваки агробиотоп представља одређен производни потенцијал. Тај потенцијал одређују климатски и
земљишни услови и сви други фактори, који формирају особине станишта. Само у складу са природним
потенцијалима постоје стварне могућности остварења одговарајућег производног ефекта одређене
агробиоценозе. Природни услови чине могућност остварења одређене производње, док је стварна величина тог
ефекта последица искоришћавања датих услова.
Агробиоценоза са својим саставом и производним потенцијалом треба да је у стању да у потпуности
искористи услове које јој пружа агробиотоп. Да би агробиоценоза, односно њени чланови могли у потпуности
да искористе дате услове, треба да буду потпуно прилагођени на животне услове агробиотопа, да располажу
одговарајућом родношћу, отпорношћу према болестима, штеточинама и климатским стресовима (суша, ниске и
високе температуре и сл.).
 Пресудну улогу у усклађивању односа између агробиотопа и агробиоценозе има човек. С једне стране, он
настоји да побољша услове средине и за ту сврху примењује разне агротехничке мере. С друге стране, човек
побољшава поједине чланове агробиоценозе стварањем нових сорти, које имају већи генетски потенцијал, које
су отпорније на болести, штеточине и на неповољне утицаје климе.
Цео комплекс агротехничких мера треба да се испољава у границама хармоничног деловања свих
вегетационих чинилаца у циљу постизања динамичке равнотеже. Крајњи циљ је принос, који резултира из
узајамних односа станишта, агробиоценозе и поступака човека. При томе потребно је водити рачуна и о
економичности производње.

ВЕГЕТАЦИОНИ ЧИНИОЦИ

Биљке уопште, па и културне биљке, мењају се у току целог живота и у квалитативном и у квантитативном
погледу. Ове промене код биљака манифестују се у разним животним појавама морфолошке и физиолошке
природе. Те промене у току раста и развића условљене су наследном основом и спољним условима, који врше
одређени утицај на биљке. Комплекс фактора под чијим се утицајем обликују услови спољне средине називамо
вегетационим чиниоцима. То су фактори који у природи условљавају обликовање биотопа и биоценоза, а у
пољопривредном простору условљавају особине агробиотопа и агробиоценозе.
Иако сви вегетациони чиниоци делују у комплексу као целина, ради детаљније и прегледније анализе
потребна је њихова подела и појединачно разматрање. Према природи, вегетациони чиниоци се могу поделити
на абиотичке (неживе) и биотичке (живе). Абиотички вегетациони чиниоци су чиниоци неживе природе. Под
биотичким вегетационим чиниоцима подразумевамо све утицаје које на организме врше друга жива бића.

Подела вегетационих чинилаца:

Абиотички (неживи)
- климатски чиниоци;
- земљишни чиниоци;
- физиографски чиниоци (географски положај, надморска висина, нагиб и експозиција).

Биотички (живи)
- културна биљка;
- домаћа животиња;
- микроорганизми;
- инсекти и њихове ларве;
- корови;
- човек.

Наведеним чиниоцима треба додати и историјски фактор, с обзиром на чињеницу да еколошки фактори
делују како у простору тако и у времену. Једино тако могу се објаснити одређене еколошке појаве као што су
насељавање простора и еволуција живих организама.
Према Виљамсу, (1946); „За своју егзистенцију биљке траже или једновремено или заједничко присуство
или једновремено и заједничко притицање без изузетака свих услова или фактора биљног живота". Из тога
произилази да су вегетациони чиниоци једнаке вредности и незаменљиви. Одсуство само једног фактора
онемогућава живот биљака. На пример, у пустињским пределима недостатак воде, а у арктичким областима
топлоте, онемогућавају живот биљака.
Количински, биљке не захтевају једнако присуство свих вегетационих чинилаца. Неке чиниоце биљке траже
у већим количинама (вода, светлост, угљен-диоксид, кисеоник, макроелементи), док неки, као што су
микроелементи, довољни су у траговима. Али одсуство било ког фактора онемогућава живот биљке.
Вегетациони чиниоци не могу да се замене један са другим. Немогуће је обиљем једног чиниоца заменити
одсуство неког другог чиниоца, неопходног за живот биљке.
Вегетациони чиниоци, као фактори спољне средине не делују појединачно већ се они надопуњују и
условљавају, чине једну целину, која на живе организме делује комплексно. Данас се поуздано зна да
вегетациони чиниоци не делују самостално и независно, већ они утичу једни на друге, мењају интензитет и
правац деловања једни другима, а између њих влада присна повезаност и испреплетеност.
Овај сложен систем о деловању вегетационих чинилаца приказали су Tansley (1935), Boguslawski (1959),
Стојковић (1972) (слика 2).
 КЛИМА ↑ ЗЕМЉИШТЕ
МЕРЕ ЧОВЕКА
Сл. 2. Еколошки Шроугао деловања вегешационих чиншаца, поједносшављено
(Boguslawski. 1959)
Овај шематски приказ деловања вегетационих чинилаца треба схватити условно, пошто сем ових фактора
(клима, земљиште, биљка, човек) продуктивност станишта зависи још и од других чинилаца. Важно је истаћи да
овај систем није независан, већ на њега делује човек са разним агро и биотехничким мерама. Као резултат тих
непрекидних узајамних, веома сложених односа формира се принос културних биљака.
У експерименталном раду узајамни и међусобни утицај вегетационих чинилаца добија свој израз у
интеракцији испитиваних фактора. Ова интеракција може да буде мање или више изражена. Под утицајем неког
фактора може да се промени оптимални интензитет другог чиниоца, а код јаке интеракције чак и смер и правац
деловања. Познати су бројни примери интеракције између дужине дана и температуре, воде и температуре,
интензитета светлости и концентрације угљен-диоксида, азота и температуре, дубине обраде и интензитета
ђубрења и др.
Деловањем вегетационих чинилаца као јединственог комплекса они обликују агробиотоп и агробиоценозу,
одређују физиономију пољопривредне производње.

ЕКОЛОШКА ВАЛЕНЦА - АМПЛИТУДА ПРИЛАГОЂАВАЊА

У пољопривредном производном простору вегетациони чиниоци временски и просторно су различито

распоређени и колебају се и по интензитету и по квалитету. Ово је посебно изражено код климатских чинилаца
(светлост, температура, падавине), који су подложни наглим и јаким променама у вегетационом периоду. Биљка
мање или више успева да се прилагођава тим променама услова средине и реагује на те промене бржим или
споријим растом и развићем, већим или мањим приносом. Променљивост интензитета деловања појединих
вегетационих чинилаца може да буде тако јака да постаје ограничавајући фактор за опстанак биљке, јер биљни
организам има ограничену способност прилагођавања. Неке врсте су у стању да подносе у већој мери, а неке у
мањој мери ова колебања вегетационих чинилаца, што се изражава еколошком валенцом и амплитудом
прилагођавања.
Еколошка валенца представља границе интензитета деловања неког вегетационог чиниоца, у оквиру којих се
могу одвијати животне функције биљног организма. Еколошка валенца показује који је најмањи и највећи
интензитет неког вегетационог чиниоца при којем биљка још може да обавља своју животну делатност.
Еколошка валенца представља распон између две критичне тачке минимума и максимума (слика 3).

Сл. 3. Еколошка валенца деловања једног ве2ешационо1 чшшоца

 Минимум је онај интензитет вегетационог чиниоца испод кога нема услова за живот. Максимум означава
интензитет вегетационог чиниоца изнад којег престају услови за живот биљке. Оптимум је онај интензитет
вегетационог чиниоца који најповољније делује на биљку. Тачке минимума, оптимума и максимума називају се
кардиналним тачкама, док се минимум и максимум називају још и критичним тачкама или песимум јер су у тој
области услови за живот биљке крајње неповољни. Насупрот томе, оптимум није критична тачка, јер код тог
интензитета вегетационог чиниоца биљка налази најповољније услове за раст и развиће.
Већ је истакнуто да биљни организам располаже способношћу да у одговарајућој мери подноси колебање
вегетационих чинилаца. Та способност биљног организма да се мање или више прилагоди колебању деловања
неког вегетационог чиниоца назива се амплитуда прилагођавања.
Амплитуда прилагођавања утиче на распрострањеност биљних врста на земљи. С обзиром на величину
амплитуде прилагођавања, тј. на могућност бољег или лошијег прилагођавања владајућим условима спољне
средине културне биљке се деле у две групе: еуривалентне (еуритопе) и стеновалентне (стенотопе).

Еуривалентне биљке (еуритопи) располажу са већом амплитудом прила-гођавања и према томе је и ареал
њиховог распростирања већи. Од културних биљака ту спада: пшеница, јечам, овас, раж, конопља, лан,
кромпир, а од воћака шљива, јабука, крушка и др.
Стеновалентне, биљке (стенотопи) су врсте са мањом амплитудом прилагођавања, те је према томе и њихов
ареал распрострањености мањи. Такве врсте су: кукуруз, сирак, просо, хељда, пиринач, памук, дуван, шећерна
репа, мак, луцерка, црвена детелина, лубеница, винова лоза, а од воћака маслина, смоква, поморанџа, лимун,
мандарина, рогач, бресква, кајсија, трешња и др.
У зависнрсти рд положаја тачке оптимума у распону критичних тачака (минимум и максимум) еури- и
стеновалентне биљке се могу поделити у по три групе (слика 4).

Сл. 4. Амшшшуда ирилагођавања еуришоиа (1оре) и сшеношопа (доле) (Wurmbach, 1970)

Тако код еуривалентних биљака разликујемо:

• мезоеуривалентне - оптимум се налази у средини
• олигоеуривалентне - оптимум је померен ка минимуму,
• полиеуривалентне - оптимум је померен ка максимуму;

а код стеновалентних:
• мезостеновалентне - оптимум се налази у средини,
• олигостеновалентне - оптимум је померен ка минимуму,
• полистеновалентне - оптимум је померен ка максимуму.

Познавање способности прилагођавања појединих врста помаже човеку код ширења биљака и његових
сорти у одређене производне рејоне. На основу тога он у потпуности може да постигне усклађеност између
услова агробиотопа и захтева агробиоценозе, што је неопходно за стабилност и продуктивност агроекосистема.

КЛИМА КАО ВЕГЕТАЦИОНИ ЧИНИЛАЦ

Клима представља просечно стање временских елемената на једном месту, посматраних за дужи временски
период, а најмање за 10 година. Клима је извор одређених космичких и атмосферских енергија и појава на
Земљиној кугли. Она има веома велик утицај на живе организме. Њено деловање је посебно изражено на биљку
- аутотрофни организам због процеса фотосинтезе, стварања примарне органске материје.
 На климу човек најмање може утицати, зато се она јавља као доминантан фактор. То истовремено значи да
се биљна производња мора прилагођавати клими, владајућим условима средине. Из тога произилази регионални
карактер биљне производње.
Клима је комплексан вегетациони чинилац. Основни елементи климе од посебног значаја за биљну
производњу су: ваздух, светлост, топлота и вода. Светлост и топлота су космичког а вода и ваздух
атмосферског порекла.

ВАЗДУХ

Ваздух као еколошки чинилац делује на биљке својим саставом и кретањем.

Састав ваздуха. Ваздух је мешавина различитих гасова прилично уједначеног састава независно од
географске ширине. Апсолутно сув ваздух садржи 78,08 вол.% азота, 20,95 вол.% кисеоника, 0,93 вол.% аргона,
и око 0,03% вол.% угљен-диоксида. Сем ових гасова ваздух садржи и водоник, племените гасове (неон, ксенон,
радон, криптон, хелиум) озон, метан, амонијак, азотне и азотасте киселине, сумпор-диоксид, хлор, флуор и
разна страна тела (прах, пепео, споре, бактерије, полен, семе корова и др.). Ваздух увек садржи и одређену
количину водене паре.
Са еколошког становишта најважнији састојци ваздуха су: кисеоник, азот и угљен-диоксид.
Азот - као инертан гас у елементарном стању нема непосредног значаја и делује неутрално на биљке.
Постоје само извесне претпоставке да биљка може користити ваздушни азот. Азот је неопходан елеменат свих
беланчевина и један је од неопходних макроелемената у исхрани биљака. Елементарни азот ваздуха биљке
искоришћавају после његове трансформације у нитратни и амонијачни облик. Трансформација ваздушног азота
одвија се при електричним пражњењима, везивањем атмосферског азота од стране микроорганизама и у
производњи азотних ђубрива.
Пражњењем ваздушног електрицитета, приликом грмљавина, севања муња, образују се оксиди азота, који
падавинама у виду азотне и азотасте киселине доспевају у земљиште. У умереном појасу на тај начин у
земљиште доспева 8-15 kg/hа, а у тропским пределима чак 100 kg/hа азота годишње. Квржичне бактерије
(Rhysobium spp.) живе у симбиози са легуминозним биљкама и способне су да везују атмосферски азот и да га
претварају у приступачна азотна једињења за биљку.
На овај начин у зависности од биљке домаћина и од услова за нитрификацију може се везивати и до 200 kg
азота по хектару годишње.
Други биолошки начин везивања атмосферског азота одвија се помоћу несимбиотских бактерија
(Azotobacter spp., Clostridium spp., плаво зелене алге и др.) у земљишту. По Löhnis-у (1910), у земљиште се на тај
начин уноси про-сечно 30-40 kg азота по хектару годишње. Међутим, на песковитим земљиштима количина
везаног азота износи само око 10 kg, а у тропским земљиштима чак 100 kg по хектару годишње. Највећи извори
приступачних облика азотних једињења су минерална ђубрива. Без азотних ђубрива немогуће је замислити
интензивну биљну производњу на данашњем нивоу.
Кисеоник - је неoпхoдан биљкама за рaзвијање процеса дисања, затим код оксидационих процеса у
земљишту и за активност аеробних микроорганизама. Његов садржај у приземним слојевима атмосфере је
постојан и за потребе биљака увек га има довољно, тако надземни делови биљака никад не пате од недостатка
кисеоника. Међутим, у земљишту може да дође до недостатка кисеоника и нагомилавања угљен-диоксида као
последица: поплава, збијања земљишта, високог снежног покривача, густог биљног склопа. У таквим
случајевима је потребна аерација земљишта, што омогућује прилив свежих количина кисеоника. Аерација се
боље и потпуније обавља на растреситом, обрађеном земљишту без биљног покривача.
Угљен-диоксид - је биљкама неопходан у процесу фотосинтезе. Он се налази у сразмерно малим
количинама у ваздуху, свега 0,03 вол.%, зато и мање колебање његове концентрације може значајно утицати на
процес фотосинтезе.
По Holefleiss-у (1930), атмосфера садржи преко 2.000 билиона kg угљен-диоксида, док је годишња потреба
биљног света око 59 билиона kg. Са овом потрошњом укупна количина угљен-диоксида из атмосфере би била
утрошена за око 35 година. Међутим, количина угљен-диоксида се стално обнавља. Он се непрестано ствара,
дисањем живих организама, сагоревањем, радом вулкана и сл. Сагоревањем огромних количина фосилних
горива (нафта, угаљ) концентрација угљен-диоксида у атмосфери постепено се повећава, што може изазвати
непредвидиве промене климе на Земљиној кугли (ефекат „стаклене баште" и др.)
Добијањем енергије из фосилних горива, као што су угаљ, гас и нафта, континуирано се повећава
концентрација угљен-диоксида у ваздуху. Док је његова концентрација пре индустријализације, по анализама
глечерског леда, била 0,026 вол.%, данас је 0,035 вол.% са тенденцијом пораста. Појачана вулканска активност
од 40-их година, као и сагоревање биљних остатака на пољопривредним површинама такође су повећавали
садржај угљен-диоксида у атмосфери. Ефекат „стаклене баште", сем угљен-диоксида појачавају и азотни
оксиди и метан, фреон и др., а то доводи до повећања температуре. Просечна годишња температура ваздуха на
Земљи између 1880-1985. године повећана је за 0,5°С (подаци Светске конференције „Промене у атмосфери",
Торонто, 1988).
Сагоревањем угља, нафте, гаса и др. у атмосферу годишње доспе око 25 милијарди тона угљен-диоксида,
због чега се у последње време његова концентрација у атмосфери годишње повећавала за око 4%. Предвиђа се
да ће концентрација угљен-диоксида у атмосфери наредних 20 година достићи 420 ррm. Последњих 140 година
просечна температура на Земљи порасла за 0,6°С. Истраживања су показала да се наша планета, загрева брже
него претходних хиљаду година. Израз „глобално загревање" постао је део наше свакодневнице и повод за
страх, који ће, ако се овако настави, надмашити страх од болести и страх од рата. Узрок глобалног загревања
научници су индентификовали у енормном загађењу атмосфере које производи човек. Последица тог загађења и
глобалног загревања јесте фамозни ефекат „стаклене баште".
Стручњаци су мишљења да ће се просечна температура на Земљи и даље повећавати ако се настави овај
темпо загађења атмосфере и то, у најбољем случају, за 1,4°С, а у најгорем за 5,8°С. Ако се то догоди, доћи ће до
топљења леда на половима и пораста нивоа мора за 90 сm.
Концентрација угљен-диоксида у ваздуху се стално мења и при томе показује извесну периодичност. Ово је
повезано са фотосинтезом биљака. Преко дана, кад се тај процес интензивно одвија, концентрација угљен-
диоксида опада, а у току ноћи се повећава. Из истог разлога у летњим месецима, за време интензивне потрошње
од стране биљака, његов садржај опада у односу на зимски период.

Концентрација угљен-диоксида у доњим слојевима атмосфере у просеку износи 0,03 вол.%, у горњим
слојевима атмосфере је нешто мања. У приземним слојевима атмосфере концентрација СО 2 у току дана је за око
12% нижа него у току ноћи. Изнад усева и у зони листова концентрација угљен-диоксида је нижа. У случају да
ваздух мирује може да се смањи, чак на 0,01 вол.%. Због тога је веома значајно конвекционо струјање ваздуха
при чему се доњи слојеви ваздуха замењују горњим. Насупрот дневном, годишње колебање концентрације
угљен-диоксида је знатно мање.
Колебање концентрације угљен-диоксида у ваздуху значајно утиче на интензитет фотосинтезе. Још је
Lundegardh, 1927. године, на основу резултата бројних огледа, утврдио да интензитет фотосинтезе зависи од
температуре, степена осветљености и од концентрације угљен-диоксида. У обиљу светлости асимилација се
повећава сразмерно садржају угљен-диоксида до одређене концентрације, затим се ово повећање успорава, а
код високих температура и значајно опада (слика 5).
Утврђено је да интензитет фотосинтезе расте са повећањем концентрације угљен-диоксида у атмосфери.
Концентрација угљен-диоксида изнад које се продукција органске материје више не повећава назива се
сатурациона или засићујућа концентрација (слика 6). Она је по правилу знатно већа од природне концентрације
угљен-диоксида у атмосфери. До сатурације фотосинтезе најчешће долази при концентрацији од 0,18 до 0,35
вол.%, под условом да остали чиниоци, у првом реду интензитет светлости, не ограничавају стварање органске
материје. Даље повећање концентрације угљен-диоксида не утиче више на продукцију органске материје, чак
делује токсично. Концентрације од 2-5 вол.% значајне су за чување производа.

Сл. 5. Ушицај шемиературе на асимилацију листова шећерне реие при различитим концентрацијама СО 2 и интензитету
светлости (Lundegardh, 1927)
 Чињеница, да повећање садржаја угљен-диоксида до одређене границе делује позитивно на интензитет
фотосинтезе, нашла је практичну примену при гајењу биљака у затвореном простору (стакларе, пластеници,
топле леје и сл.). Ова мера у повртарској производњи широко се примењује и назива се ђубрење угљен-
диоксидом. Повећањем садржаја угљен-диоксида добијају се већи приноси бољег квалитета.
На отвореном простору, у приземним слојевима атмосфере, човек одређеним мерама може утицати на
садржај угљен-диоксида. Органско ђубрење, обрада, поспешују активност аеробних микроорганизама а тиме и
издвајање угљен-диоксида. На тај начин, приземни слој атмосфере, посебно у густом склопу биљака обогаћује
се угљен-диоксидом.
На основу резултата истраживања Fischer-a, 1921. и Reinau-а, 1920. године, дуго се сматрало да биљка за
асимилацију претежно користи угљен-диоксид, који се ослобађа дисањем из земљишта. Новији резултати
Krzysch-а (1972 и 1976), до којих је дошао применом усавршене мерне технике, међутим, показују да је код
сточне репе свега 12-16% угљен-диоксида пореклом из земљишта, а остатак из виших слојева атмосфере.
Остали састојци ваздуха - Сем ових главних састојака ваздух садржи и разне друге гасове и страна тела.
Највећи загађивачи ваздуха су: индустрија, аутомобили, домаћинства, сагоревање отпадака, биљних остатака.
Отпадне материје у ваздуху могу да буду у виду разних гасова или аеросола (дим, чађ, пепео, прашина, водена
пара, радиоактивне честице).
Највеће фитотоксично дејство имају: сумпор-диоксид, оксиди азота, пероксиацетил-нитрат (РАN), флуор-
водоник, хлор, етилен, пестициди, оловна једи-њења и др. Од свих тих материја сумпор-диоксид причињава
највеће штете. Он у влажном ваздуху прелази у сумпорну киселину и са падавинама доспева на биље и
земљиште. Киселе кише су фитотоксичне, оштећују хлорофил, изазивају хлорозу, повећавају дисање, смањују
осмотски притисак и интензитет фотосинтезе. У свету, а и код нас киселе кише су проузроковале сушење шума,
повећање киселости земљишта и воде.
Страна тела, прашина, чађ, пепео и други слични загађивачи таложе се на биљкама и стварају превлаке, које
отежавају упијање сунчевог светла, затварају стоме, отежавају размену гасова, оштећују кутикулу и смањују
фотосинтетичку активност.
Остала страна тела могу бити корисна и штетна. Користан састојак је полен биљака, који се шири помоћу
ваздуха и оплођује биљке. Исто тако преношење квржичних бактерија помоћу ветра сматра се корисним.
Насупрот томе ваздух преноси и разне патогене микроорганизме и њихове споре, које изазивају и разне
инфекције.
Загађивање ваздуха разним штетним материјама је изузетно актуелан проблем. Данас се у свету, а и код нас
води упорна борба за заштиту животне средине. Индустријско загађивање се може спречити или смањити
постављањем филтера за изворе загађивања или променом горива, а из пољопривреде правилном применом
агротехничких мера (хемизација, механизација).
У последње време посебна пажња се посвећује заштити озонског омотача. На XII Светском конгресу IDCU у
Мадриду 1987. године донета је резолуција о заштити озонског омотача. Озонски омотач у стратосфери штити
живе организме од прекомерне ултраљубичасте радијације. Озбиљна оштећења озонског омотача настала су већ
изнад Антарктика, а знаци оштећења јављају се и изнад Арктика.
Оштећење озонског омотача пре свега узрокује група хемијских супстанци која се обично назива СFС
(хлоро-флуоро-угљоводоници) и група дуговечних индустријских једињења која садрже хлор или бром. Ова
средства међу њима и фреон се комерцијално примењују као реактивна средства за аеросоле, као расхлађивачи
за фрижидере и расхладне уређаје, средства за чишћење, средства за изолацију и материјал за паковање.
Коришћење СFС и сродних једињења озбиљно угрожава људско здравље и животну средину на више
начина. Зато је неопходно применити међународни споразум о заустављању даљег уништавања озонског
омотача и то ограничавањем производње ових гасова и индустријских једињења.
Ветар - настаје због разлике барометарског притиска. Ваздух стално струји и креће се од места већег ка
месту мањег притиска.
 Ветар делује на све чланове агробиоценозе, тако и на културну биљку, а и на земљиште. Утицај ветра је
различит и зависи од времена када се јавља, јачине, правца дувања, његове загрејаности и влажности.
Брзина ветра или његова јачина мери се у m/s, или km/h. Благи ветар поветарац до 5 m/s је користан јер
преноси полен и омогућава оплодњу ксеногамних биљака. Умерено кретање ваздушних маса омогућава
аерацију земљишта, уједначавање ваздушне влаге као и брже просушивање мокре земље, што је посебно
значајно у пролеће, јер омогућава обављање пољских радова и бржи развој усева. Ветар смањује појаву
каснопролећних и ранојесењих мразева. Сув, топао ветар убрзава сазревање усева и брже сушење сена.
Ветрови јачи од 5 m/s су најчешће штетни за пољопривреду. Јачи и јаки ветрови су штетни јер механички
оштећују биљке, откидају листове, цветове, плодове, ломе гране и стабла, узрокују полегање, чупају биљке из
корена, затим ометају опрашцвање цветова инсектима. Врло јаки ветрови, као што су ураган, торнадо, циклон,
тајфун, оркан, хурикан и бура могу бити катастрофални за биљку, домаће животиње и човека.
Снажни ветрови су узрочници еолске ерозије - дефлације. Ветар односи најситније и највредније честице
глине и хумуса и на тај начин осиромашује земљиште. Дефлацији су нарочито изложена песковита земљишта,
ако су сува, обрађена и без биљног покривача. При томе, с једног места ветар односи површински слој
земљишта, а на другом месту затрпава друге усеве. На земљиштима изложеним дефлацији ветар може годишње
однети слој до 1 cm дебљине и више.
Јак ветар односи и снег са усева, доприноси ширењу патогених микроорганизама, штеточина и семена
корова на велике удаљености.
Топли и суви ветрови веома су штетни током вегетације јер јако исушују земљиште, појачавају
транспирацију, доводе до присилног сазревања усева (суховеј у Русији, југо и кошава код нас).

Хладни ветрови успоравају вегетацију. У зимском периоду ови ветрови су суви и могу изазвати измрзавање
озимих усева - голомразицу. Хладни ветрови су штетни и у пролеће кад воћке цветају, а биљни органи су млади
и сочни.
Влажни ветрови рбично су носиоци падавина. Продужују вегетацију, отежавају жетву, бербу, нарочито
сушење сена.
Одбрана од јаких ветрова у умереном појасу може бити успешна. Најефикаснији начин одбране је подизање
пољозаштитних шумских појасева, који смањују ударну снагу ветра, тако спречавају еолску ерозију, задржавају
снег, повећавају релативну влажност ваздуха у брањеном простору. Велики системи пољозаштитних шумских
појасева у Русији и САД показали су врло повољан ефекат на принос културних биљака.

СВЕТЛОСТ КАО ЕКОЛОШКИ И ПРОИЗВОДНИ ЧИНИЛАЦ

Сунчева светлост је једини и незамењиви извор енергије у процесу фотосинтезе. Са физиолошког

становишта је значајно да светлост утиче на пораст и развиће биљака, а као топлота претставља примарни
фактор спољне средине. Светлост има јак утицај на хабитус, на анатомску и морфолошку грађу биљака.
Дуготаласни зраци спектра преко 780 nm претварају се у топлотну енергију. Светлост је, дакле, извор и
топлотне енергије која је неопходна за одвијање свих животних процеса биљака; усвајање и транспорт воде и
хранива, транспирација, асимилација, дисање, транслокација створене органске материје, одвијају се при
одређеној температури.
Са еколошког становишта, светлост утиче на распростирање биљака на Земљи, како у хоризонталном тако и
у вертикалном смеру.
Светлост као еколошки чинилац делује на биљке: квалитетом (саставом), интензитетом (јачином) и трајањем
дневног осветљења (дужина дана). Најчешће постоји уска међузависност између појединачних деловања
светлости.

Квалитет - састав светлости

Сунчеву светлост чине зраци различите таласне дужине. Због постојања озонског слоја у горњим деловима
атмосфере, на површину земље допиру само ултравиолетни зраци дужи од 280 nm. Човеково око региструје
зраке таласне дужине од 380-780 nm. Осим видљивог дела сунчевог спектра постоје и невидљиви делови, и то с
једне стране инфрацрвени, дуготаласни, топлотни зраци, а с друге стране ултраљубичасти краткоталасни зраци,
који имају хемијско дејство.
Спектрални састав светлости мења се у природи, у времену и простору у зависности од угла под којим
сунчеви зраци падају на земљину површину.
У временском погледу разликује се дневна и годишња промена квалитета светлости. Са променом положаја
Сунца над хоризонтом мења се дужина пута светлосних зрака. При ниском положају Сунца пут светлосних
зрака у атмосфери је дужи, услед чега се зраци краћих таласних дужина више расејавају, тако да на земљину
површину доспева више црвених зрака и обрнуто. Из наведеног следи да у подне и лети светлост садржи више
љубичасте и плаве зраке, а пре и после подне, као и зими, повећава се удео црвено-оранж зрака.
 У простору квалитет светлости се мења у хоризонталном и вертикалном правцу. На екватору, због већег
угла под којим сунчеви зраци падају, већи је удео плаво-љубичастих зрака, док се према половима повећава
удео црвено-оранж зрака.
У вертикалном правцу са повећањем надморске висине расте удео плаво-љубичастих зрака, због краћег
путања светлости кроз атмосферу.
Из тога произилази да су биљке у току дана и године осветљене светлошћу различитог спектралног састава.
Међутим, то не представља већи проблем за биљке, пошто се њихов пигментни систем лако прилагођава тој
промени.
Спектрални састав светлости има значајну улогу у физиолошким процесима биљака (табела 2).

Зраци таласне дужине испод 280 nm (ултраљубичасти) у већој количини су врло штетни за биљке и доводе
до брзог угинућа биљака. Озонски слој у горњим слојевима атмосфере спречава допирање ових зрака на
површину земље. Ултравиолетни зраци, таласне дужине између 280-315 nm такође су штетни за биљни
организам, али не доводе до угинућа биљака. Ултравиолентни зраци, таласне дужине 315-380 nm имају јако
изражено дејство на хабитус. Под њиховим утицајем биљке су нижег раста, а листови су задебљали.
За биљке највећи значај има видљиви део спектра, таласне дужине између 380-780 nm. Поједине зоне овог
видљивог дела сунчевог спектра имају различито дејство на биљку. У том делу спектра разликују се три
карактеристичне зоне. Прва зона обухвата љубичасте и плаве зраке, таласне дужине између 380-495 nm. У овој
обласги налази се други адсорпциони максимум, код 432 nm (Rabinovitsch, 1951), када биљка интензивно прима
фотопериодске надражаје, а тај део спектра има још и формативно дејство.
Другу област представљају зелени и жути зраци, таласне дужине између 495-589 nm. У том делу спектра
смањује се фотосинтетичка активност, као и дејство светлости на хабитус биљака.
Трећу област представљају црвено-оранж зраци, таласне дужине између 589-780 nm. Овај део спектра делује
најповољније на процес фотосинтезе, са максимумом адсорпције при 660 nm (Rabinovitsch, 1951). Тај део
спектра је такође значајан због примања фотопериодских надражаја (слика 7).
 Инфрацрвени зраци, преко 780 nm су без нарочитог дејства на биљке. Они се претварају у топлотну енергију
и врше загревање површине земље и биљака. Рачуна се да се приближно половина сунчеве светлости претвара у
топлотну енергију.

Познавање утицаја квалитета светлости на биљке је од практичног значаја при њиховом гајењу у вештачким
условима у стакленицима, пластеницима, фитотронима, клима-коморама. Код избора лампи предност треба
дати оним типовима, који у већем проценту емитују зраке, који повољније делују на фотосинтетичку активност,
а тиме и на принос.
У пољским условима, за сада је неекономично осветљавати биљке са зрацима одређене таласне дужине.
Међутим, избором надморске висине, експозиције, времена сетве, праваца редова, густином склопа као и
резидбом може се утицати да се биљке узгајају у повољнијим светлосним условима.

Интензитет светлости

Изнад атмосфере соларна константа износи око 2 саl (сm2/min) и мало се колеба свега 1-2% годишње. Од те
енергије на земљину површину стигне само мања количина. Од молекула ваздуха и облака рефлектира и враћа
се у космос 42% енергије (33% директно и 9% дифузне светлости). 15% светлосне енергије користи се за
загревање атосфере, тако да до површине земље допре само 43% укупног сунчевог зрачења. Ови односи се
мењају и у зависности од облачности. У току облачних дана више је дифузне светлости него за време ведрих
дана (слика 8).

Интензитет сунчеве светлости мења се у простору и времену. У простору интензитет светлости се мења у
хоризонталном и вертикалном правцу.
У хоризонталном правцу интензитет светлости се мења од полутара према половима и зависи од угла под
којим падају сунчеви зраци на површину земље. Ако сунчеви зраци падају косо под малим углом, иста
количина светлосне енергије распоређује се на већој површини, те се она мање загрева. Највећи интензитет
светлости је на екватору, а најмањи у близини полова.
Распоред светлости у хоризонталном правцу утиче како на успевање појединих биљиих врста, исто тако на
принос и на квалитет производа. У северном делу умереносг појаса узгајају се биљке које се задовољавају
мањим количинама светлости, док на екватору расту биљке које захтевају већу количину светлости.
 У Северној и Западној Европи узгајају се оне биљне врсте, које имају скромније захтеве према светлости.
Травни покривач је веома бујан, квалитетан и представља крмну базу интензивне сточарске производње.
Насупрот томе, у Јужној Европи налазе се биљке са већим потребама за светлошћу, као што су винова лоза,
дуван, мак, кукуруз, сунцокрет, лубеница и др.
У вертикалном правцу на распоред интензитета светлости делује атмосфера, која апсорбује добар део
сунчеве светлости. Тако у високим пределима интензитет светлости је већи него у низијама. Према подацима
које наводи Dorno (1924) на 1.800 m надморске висине доспева око 75% од укупног сунчевог зрачења, а на
нивоу мора само око 50%. Услед већег интензитета светлости и већег садржаја љубичастих зрака планински
пашњаци су много квалитетнији од низијских.
У временском погледу интензитет сунчеве светлости се стално мења, како током дана тако и током године.
Током дана максимални интензитет светлости је у подне, а минимални ноћу. Током године, на северној
хемисфери светлосни максимум је 22. јуна, а минимум 22. децембра. Ова периодичност интензитета светлости
условљава како дневни тако и годишњи ритам биљака.
Дифузна светлост - Проласком сунчеве светлoсти кроз атмосферу око 25% директне светлости претвара се
у дифузну светлост. Од тога 16% доспева до површине земље, а 9% се рефлектује. По томе дневна светлост се
састоји из директне и дифузне светлости. У сенци и за време облачних дана делује само дифузна светлост, а на
сунцу поред директне и дифузна светлост.
Значај дифузне светлости огледа се у следећем:
- дифузна светлост продужује трајање дана, и то до изласка сунца за време свитања и после заласка сунца за
време сутона;
- за време облачних дана дифузна светлост замењује директну сунчеву светлост. На тај начин, код биљака се
фотосинтеза одвија и у облачним данима, али са смањеним интензитетом;
- дифузна светлост је слабијег интензитета, ади има поврљнији састав од директне светлости. Према подацима
Bascó-а (1966). Дифузна светлост садржи 50-60% црвено-оранж зрака, док у директној светлости у подне
садржај ових зрака износи свега 37%.

Недостатак светлости, као и дифузна светлост подстиче пораст вегетатив-них делова биљке, подстиче
образрвање нежнијих органа, доводи до издужи-вања ћелија, до етиолирања. Као последица недостатка
светлости код стрних жита стабљика се издужује, што може довести до полегања усева. У тим усло-вима биљке
су више подложне нападима болести и штеточина. При недостатку светлости у биљкама смањује се садржај
уља, шећера и беланчевина.
У производњи биљке се често намерно засењују ради добијања квалитетнијих производа. То се постиже
гушћом сетвом, нпр. код пићног биља, конопље и др. У гушћој сетви биљке немају. довољно сунчеве светлости.
Више се користе дифузном светлошћу, стабљика је нежнија, сварљивија, а код конопљe влакно је тање и
финије.
Обиље светлости скраћује вегетацију, повољно делује на образоваље гeнeративних органа, цветова, плодова,
семена. У обиљу светлости у биљкама повећава се садржај скроба, шећера и беланчевина, али и садржај грубих
дрвенастих - теже сварљивих делова биљних органа.

Интензитет светлости код биљака изазива разне реакције, што је приказано у табели 3.

Морфогенетско дејство светлости

Морфогенетско дејство светлости може се доказати у бројним процесима раста и развића. У биљној
производњи је од посебног значаја утицај светлости на клијање, као и фотопериодска реакција биљака. Код
бројних биљака клијање је могуће само у присуству светлости, односно ако се семе налази у површинском слоју
земљишта. Светлост може да продире само 1,5-2,0 cm у земљиште, зато ако је семе и покривено танким слојем
земљишта и оне врсте могу да клијају, које за тај процес траже присуство светлости (слика 9).
Према потреби појединих врста за светлошћу у процесу клијања разликују се врсте које клијају у присуству
светлости или у мраку, а постоје и неутралне врсте (табела 4).

Семе многих корова, такође клија само у присуству светлости. Ако предсетвеном применом семе ових врста
доспева дубље у земљиште, сачува клијавост, али клијају ако доспеју у површински слој земљишта.

Утицај светлости на стварање органске материје

Сунчева светлост је незаменљиви извор енергије у процесу фотосинтезе. Постоjе многобројни резултати о
утицају интензитета светлости на асимилацију. Минимални интензитет светлости при коме почиње асимилација
зависи од компензационе тачке, при којој је усвајање и примање угљен-диоксида у равнотежи. Минимална
јачина светлости при којој асимилација почиње налази се између 300-1000 lх (Stalfelt:, 1960), што зависи од
структуре листа (да ли је хелиофитна или скиофитна врста) и од температурних услова.
Са повећањем интензитета светлости асимилација се повећава утолико више уколико су остали услови
повољнији (концентрација угљен-диоксида, влажност, температура). Ово повећање асимилације, међутим,
прати јачину светлости, само до одређене границе. Повећање асимилације, код добре минералне исхране, при
умереној температури и природној концентрацији угљен-диоксида прати јачину светлости до тачке засићења.
Под засићујућом светлошћу се подразумева интензитет светлости изнад којег се фотосинтеза више не повећава.
Ова тачка за лисгове код С3 биљака налази се од око 15.000 lх. Ово одговара 1/5 до 1/6 природне јачине
светлости. За време вегетације у зависности од степена облачности, интензитет светлости често није већи од
6.000 lх, па чак и мање, што није довољно за максималну асимилацију листова (слика 10).
 Сл 10 Утицај јачине сеетлости (Ј) код 300 ррт СОг на рату нетофотосинтезе по
јединици лисне површине (Рп) за листове код четири биљне врсте са различитим
фотосинтетичким карактеристикама (Warren-Wilson, 1969)

Експериментално одређивање интензитета фотосинтезе се одвија у кратким временским периодима. У току

дана фотосинтетичка активност биљке је различита, с обзиром да зависи од спољних и унутрашњих фактора, а
може се довести и до обустављања. У пољским условима у почетку дана запажа се јако повећање асимилације
до максимума у преподневним часовима. У току дана овај максимум се више не постиже, већ најчешће се може
запазити један минимум, тако крива асимилације показује два максимума.
Од спољних фактора који утичу на дневни ток асимилације значајна је и температура, која током дана расте,
а истовремено може да утиче и на тургор биљке. У недостатку воде у периодима суше тај температурни утицај
може да се појачава. То значи да дуго време асимилације не мора да резултира и високом дневном продукцијом
суве материје. То се може пре очекивати на севернијим географским ширинама, у условима повољне
снабдевености водом, при већој релативној влажности ваздуха и при нижим температурама, тако да се нижи
интензитет светлости у тим пределима компензира дужим трајањем времена асимилације.
На повећање интензитета светлости С 3 и С4 биљке реагују различито. Код С 3 - биљака интензитет
фотосинтезе се повећава све док се листови не засите светлошћу. Даље повећање интензитета светлости не
прати повећање интензитета фотосинтезе. Код С4 - биљака до засићености фотосинтетичког апарата долази тек
при знатно већем интензитету светлости, због чега код њих фото синтеза дуго прати повећање интензитета
светлости.
Из тога произилази да интензитет светлости, као вегетациони чинилац делује другачије од осталих фактора
спољне средине. Код потпуно осветљених листова асимилација расте до тачке засићења (око 15.000 1х), а после
крива асимилације иде паралелно са апсцисом. То значи да се код деловања интензитета светлости не запажају
све кардиналне тачке, већ само минимум, минимална јачина светлости неопходна за одвијање тог процеса, али
нема оптимума и максимума (слика 11).

Нетофотосинтеза појединачног осветљеног листа прати повећање интензитета светлости до тачке засићења
(кривуља b). Међутим, у биљном склопу, фотосинтетичка активност појединачног листа, због засењивања је
значајно смањена (кривуља с) и праволинијски расте са повећањем интензитета светлости. У усеву
нетофотосинтеза (кривуља а) скоро линеарно расте са повећањем интензитета светлости и значајно надмашује
фотосинтетички учинак појединачног листа
 У биљном склопу, због свог положаја, поједини листови су различито осветљени. У развијеном усеву јачина
светлости опада и на површини земљишта износи 1-5% од јачине светлости изнад усева (Rademarcher, 1950).
Ова јачина светлости није довољна ни за постизање компензационе тачке, то значи да доњи листови у тим
условима асимилирају мање него што троше у процесу дисања. Због тога у биљном склопу укупна асимилација
пропорционално расте са јачином светлости. Ова чињеница у биљној производњи је од великог практичног
значаја, јер станишта, која имају повољније светлосне услове, уз остале повољности спољних фактора, поседују
већи производни потенцијал у односу на агробиотопе где је светлост слабијег интензитета.
Искоришћавање светлосне енергије у зависности од врсте креће се од 0,8% код С 3 - биљака до 6,3% код С4 -
биљака. Искоришћавање светлосне енергије је различито код појединих сорти и хибрида. Коришћење светлосне
енергије је посебно повољно код шећерне репе, због усправног положаја листова, велике лисне површине и
слабог међусобног засењивања листова. Сем тога, на повољно коришћење светлосне енергије код шећерне репе
утиче и динамика стварања лисне површине која свој максимум достиже у периоду најинтензивније радијације,
кад је потенцијална нетоасимилација највећа. Уопште, врсте које имају брз почетни раст, велику лисну
површину, дуг вегетациони период и одговарајућу способност одлагања асимилата, по правилу боље
искоришћавају светлосну енергију. Сем тога, од значаја је и архитектура биљке, односно положај листа (розета,
еректум, тип и др.).
Човек својим мерама може да утиче на искоришћавање сунчеве енергије. У том циљу потребно је да
земљиште буде током године што дуже под усевом, што се постиже гајењем подусева накнадних, пострних
усева и озимих међуусева. Даље, веома је значајан избор врсте, сорте и хибрида, подешавање времена сетве,
величине вегетационог простора, избор праваца редова и др. Овим мерама човек може утицати на брзину
стварања асимилационе површине и на осветљеност пре свега доњих листова, а тиме и на ефикасније
искоришћавање сунчеве енергије. Наравно, при томе је потребно обезбедити оптимални интензитет и осталих
вегетационих чинилаца значајних за стварање органске материје.

Лисна површина и њено трајање

Највећи део сунчеве светлости биљке апсорбују преко активне лисне површине и других зелених органа који
садрже хлорофил. Зато од величине лисне површине зависи количина апсорбоване светлосне енергије, због чега
је висина приноса до одређене границе у тесној вези са величином лисне површине и њеног трајања.
За оцењивање лисне површине и њене активности користе се разни показатељи, а најчешће се користи
индекс лисне површине (LАI = leaf area index), што представља однос укупне површине листова према јединици
вегетационог простора (Watson, 1947).

Свакако би било исправније одредити укупну асимилациону површину, пошто у стварању органске материје
учествују сви зелени органи биљака. Међутим, одређивање укупне асимилационе површине је веома сложено и
зато се најчешће одређује само лисна површина, при чему се узима у обзир само једна страна листова, пошто се
светлoст претежно апсорбује преко лица листа.
Динамика стварања лисне површине је различита за поједине врсте и сорте, међутим, заједничко је то да се у
почетку вегетације лисна површина споро увећава, затим долази период интензивног повећања лисне
површине, што се поклапа са периодима интензивног раста биљака; убрзо после тога лисна површина достиже
свој максимум, да би се касније смањила због сушења доњих листова. Тако у току вегетације динамика
стварања лисне површине има облик латиничног слова С (слика 12).
 Лисна површина је, обично, највећа у фази образовања генеративних органа, када су и потребе за
асимилативима највеће.
Величина лисне површине зависи од биљне врсте, сорте, као и од спољних вегетационих чинилаца и од
примењених агротехничких мера. Индекс лисне површине код појединих биљака креће се у веома широким
границама од 3 до 10. Ране сорте и хибриди имају мањи индекс лисне површине од касних. Максимални индекс
лисне површине код интензивних сорти пшенице у фази цветања износи 6-10, код сунцокрета 4,5-5, код
шећерне репе 4-5, код соје 3-7, а код луцерке и детелине 5-6.

Индекс лисне површине у значајној мери зависи од примењених агротехнинких. мера у првом реду од
садржаја приступачне воде у земљишту и од минералне исхране. Утицај количине азота на индекс лисне
површине код шећерне репе је веома изражен. Веће количине азота поспешују стварање лисне површине, а
тиме повећавају индекс лисне површине.
Кад се посматра укупна продукција органске материје код већине гајених биљака, приноссе значајно
повећава са повећањем лисне површине. Чак и код врста које се гаје због пољопривредног приноса (нпр. стрна
жита) срећу се резултати који потврђују да постоји позитивна корелација између приноса и величине лисне
површине.
По питању зависности између лисне површине и приноса данас постоје различита, често опречна мишљења,
ипак преовлађује став да се код већине гајених биљака принос повећава са повећањем лисне површине до једне
границе, што би се могло назвати оптималном лисном површином. Прекорачењем тог оптимума принос опада
због међусобног засењивања и слабије осветљености доњих и средњих листова, посебно у јутарњим и
вечерњим часовима када интензитет светлости често не достиже критичну границу. Велика лисна површина је
неповољна и због влажније микроклиме у усеву, која погодује појави разних обољења. Усев са великом лисном
површином има знатно веће потребе према води и минералним материјама и по правилу је мање отпоран према
суши.
Оптимална вредност индекса лисне површине зависи од врсте, сорте и хибрида и еколошких чинилаца, у
првом реду од обезбеђености биљака водом, минералним материјама као и од интензитета светлости. У
умеренoм појасу Европе оптимална вредност индекса лисне површине је најчешће између 3-5. Утврђено је нпр.
да се максимални принос корена шећерне репе може очекивати онда ако је лисна површина већ средином јуна
добро развијена и приближава се оптималној вредности индекса лисне површине, што омогућава пуно
коришћење светлосне енергије у времену најинтензивније инсолације. Због тога у почетку вегетације све
агротехничке мере, минералну исхрану, обезбеђеност водом, склоп и др. треба усмерити на што брже
образовање лисне површине, коју затим што дуже треба одржавати у активном стању.
 Од примењених агротехничких мера највећи утицај на лисну површину има сорта, минерална исхрана, у
првом реду азот, обезбеђеност биљака водом, време сетве, густина, склоп, резидба и др.
Стварање органске материје не зависи само од величине лисне површине већ и од дужине трајања. лисне
површине (LАD = leaf area duration, Ewans, 1975). Неки аутори чак сматрају да се дужина трајања лисне
површине налази у ужој позитивној корелацији са приносом, него величина лисне површине.
Трајање лисне површине је условљено наследном основом биљака, која одређује дужину вегетације, тиме и
дужину живота листова. Код касних сорти и хибрида листови остају дуже у активном стању, отуда је њихов
генетски потенцијал за родност већи у поређењу са ранијим генотиповима. Међутим, трајање живота лисне
површине у великој мери зависи и од обезбеђености биљака водом, минералним материјама (у првом реду
азотом) и здравственог стања листова и др.
Дужина трајања животне активности појединих листова на биљци је различита, што утиче на дужину
трајања транспорта асимилата из листова до места њиховог накупљања. За време транслокације асимилата један
део органске материје се потроши у процесу дисања. Губици органске материје у процесу дисања се повећавају
са температуром и дужином пута. Пожељно је да транспортни пут између листова и места за одлагање
асимилата буде краћи, јер на тај начин се смањују губици у органској материји. У селекционом раду ово би
могао бити важан критериј у одабирању биљака са циљем да се стварају генотипови код којих је активна лисна
површина ближе центрима за наку-пљање асимилата (нпр. патуљасте, полупатуљасте форме озиме пшенице).
Претпоставка високих приноса културних биљака је одговарајућа динамика стварања лисне површине,
оптимална вредност индекса лисне површине, као и дужина трајања лисне површине. Другим речима, за висок
принос је потребно да се лисна површина брзо образује, да што пре достигне оптималну величину и да што
дуже остаје активна. У пракси то се постиже подешавањем времена сетве, густином склопа, обезбеђењем
биљака водом и минералним материјама у првом реду азотом, и мерама неге и заштите у циљу спречавања
напада болести и штеточина, које уништавају активну лисну површину и тиме смањују принос.
За карактеризацију лисне површине користи се и густина лисне површине (LАD = leaf area density). Овај
показатељ представља површину листова у јединици запремине (m2 • m-3) и указује на испуњеносг ваздушног
простора листовима.
Специфична лисна површина (SLA = sресific leaf arеа) представља однос између укупне лисне површине
једне биљке и свеже или суве масе њених листова (dm2 • g-1). Овај показатељ указује на анатомску грађу листа.
Утврђено је да генотипови са мањом вредности SLА имају већи интензитет фотосинтезе.

Нетоасимилациона рата

За оцењивање продуктивности једне биљке или усева најчешће се користи нетоасимилациона рата (LAR =
lеаf агеа гаtio). Овај показатељ интензитета стварања органске материје представља створену органску материју
по једи-ници лисне површине и у јединици времена (Gгеgогу, 1926).

где је:
L = лисна површина,
dW = прираст суве органске материје у датом периоду,
dt = трајање мерења у данима.

Пошто се и лисна површина током вегетације непрестано мења, нетоасимилациона рата се израчунава по
формули коју је предложио Еvапs (1975).

где је:
W2 = сува маса на крају периода осматрања,
W1, = сува маса на почетку периода осматрања,
L1 и L2 = одговарајућа лисна површина,
t1 и t2 = јединица времена. Општа формула гласи:

Нетоасимилациона рата најчешће се изражава у g суве органске материје по dm2 и за дан, недељу или декаду
(g • dm-2 • дан-1), али су могуће и друге јединице мере, на пример kg за суву материју по m2 за лисне површине за
недељу или декаду као временска јединица.
Вредносtи нето асимилационе рате код јарих усева су највеће у почетку вегетације, док је лисна површина
мала и док је сваки лист у потпуности изложен директној светлости. Са повећањем лисне површине због
међусобног засењивања и појачаног дисања она постепено опада, а по правилу најниже вредности достиже кад
је лисна површина највећа (слика 13).
Нетоасимилациона рата у значајној мери зависи како од примењених агротехничких мера, у првом реду
минималне исхране, времена сетве, густине склопа, тако и од спољних вегетационих чинилаца, нарочито од
обезбеђености биљака водом, од температуре, интензитета светлости и др. Поремећаји током вегетације који
утичу на образовање лисне површине делују истовремено и на вредности нетоасимилационе рате. Недостатак
воде за време сушних периода значајно смањује вредности нетоасимилационе рате, што у крајњој линији
доводи до смањења и биолошког и пољопривредног приноса (Молнар, 1970).
Културне биљке различито користе потенцијалну нетоасимилациону рату (слика 13).

Нарочито су велике разлике између озимих и јарих усева због различите дужине вегетационог периода.
Озими усеви у умереном појасу интензивно користе сунчеву светлост у пролећним месецима да би завршили
вегетацију приближно у времену максималне инсолације. За разлику од њих јари усеви (кукуруз, шећерна репа,
кромпир) боље користе сунчеву светлост јер дуже асимилирају у периоду максималне инсолације сунца.
Имајући то у виду и уз повољност осталих вегетационих чинилаца ови усеви могу стварати знатно више
органске материје и дати знатно већи принос.

Дужина дана - фотопериодизам

Трајање дневног осветљења - дужина дана - као вегетациони чинилац има посебан значај за биљну
производњу, јер истовремено утиче на раст и развиће, тј. на дужину појединих развојних фаза, а тиме на укупну
дужину вегетације. Због тога и дужина дана спада у примарно делујући фактор спољне средине.
Дужина дана је различита на Земљиној кугли и мења се према астрономским законима (слика 14). На
еквадору тoком целе године дужина дана је 12 сата. Удаљавањем од екватора према половима дужина дана у
активном делу вегетације се повећава. На половима најдужи дан траје б месеци, колико и поларна ноћ. За време
пролећног и јесењег еквиноција дужина дана на целој Земљиној кугли је једнака и траје 12 сати.

Из тога произилази да биљке гајене на различитим географским ширинама током вегетације расту и
развијају се у различитим условима дужине дана - фотопериода1.
 Утицај дужине дана - фотопериодизам2 на биљке је релативно касно откривен. Прва запажања о зависности
између дужине дана и времена цветања уочио је Klebs (1903) почетком овог века, међутим, експериментални
доказ и научно објашњење дали су амерички истраживачи Garner и Аllard (1920).
Они су код сорте дувана „Магуland Mammoth" запазили јак вегетативни раст у пролећној сетви, а цветање
биљака само зими. Насупрот томе код сетве исте сорте зими вегетативни раст је био значајно ограничен и
биљке су почеле веома рано да цветају.
Сличне резултате су добили и код соје сорте „Biloxi” у зимској сетви биљке су формирале малу вегетативну
масу и веома брзо цветале за разлику од пролећне сетве, кад су биљке веома бујно расле, али нису цветале.
На основу ових класичних запажања и огледа са другим врстама ови истраживачи су закључили да неке
врсте пре цветају и раније формирају репродуктивне органе, и сазревају у условима кратког дана, а неке у
условима дугог дана, а код неких врста дужина дана нема никаквог утицаја.
На основу реакције. биљака на дужину дана, све гајене врсте могу се поде-лити у три основне групе: биљке
дугог и кратког дана и неутралне биљке.
Биљке дугог дана су оне врсте, којима је за стварање генеративних органа потребан дуг дан, у трајању од
преко 12-14 часова, дужи од тзв. „критичне дужине" дана.

______________________________
1
Фотопериод представља ритмичко смењивање светлих и тамних периода и њихово трајање током дана.
2
Фотопериодизам представља реакцију биљака на дужину дана - фотопериод.
Продужење дневног осветљења преко „критичне дужине" дана убрзава развиће и доводи до бржег цветања и
плодоношења. Биљкама дугог дана, за разлику од биљака кратког дана, није потребно смењивање светлих и
тамних периода. Оне расту и развијају се и у условима перманентнрг осветљења и у таквим условима долази до
највећег убрзања развића (слика 15).
 Од културних биљака у биљке дугог дана спадају: пшеница, овас, јечам, раж, већина трава, шећерна репа,
уљана репица, лан, црвена детелина, боб, грашак, лук, спанаћ, салата, мак и др. Ове биљке воде порекло из
умереног појаса, предела удаљених од полутара.
Биљке кратког дана су оне врсте, којима је за стварање генеративних органа потребан кратак дан, у трајању
мање од 12-14 часова, краћи од „критичне дужине" дана. Скраћивање дневног осветљења испод „критичне
дужине" дана убрзава развиће, скраћује временски период до цветања, а тиме и дужину вегетације биљака.
Биљкама кратког дана је потребно смењивање тамних и светлих периода. Чак и краткотрајно осветљење за
време тамног периода тзв. Störlicht има ефекат дугог дана, тј. задржава биљку у вегетативној фази развоја (слика
16).

За индукцију цветања меродавна је дакле дужина тамног периода, зато би било правилније говорити о
биљкама дуге ноћи уместо о биљкама кратког дана. Аналогно томе биљке дугог дана било би правилније звати
биљкама кратке ноћи. Биљке кратког дана су пореклом из јужних крајева тј. из близине екватора. Биљке
кратког дана су: кукуруз, соја, памук, пиринач, просо, конопља, памук, кафа, ананас, паприка, хризантема,
дивље форме кромпира и др.
Неутралне биљке цветају и доносе плод независно од дужине дана. Кореtz (1960) означава ове врсте као
екстремне варијанте, код које „критична дужина" дана јако одступа у односу на биљке претходне две групе, те
на географским ширинама умереног појаса не показују никакву реакцију на дужину дана. Неу тралне биљке су:
сунцокрет, неки варијетети дувана, хељда, грахорица, шпаргла, малина, европске сорте чичоке, парадајз,
краставац, пасуљ и др.
„Критична дужина" дана је онај фотопериод, код којег, код биљака дугог, а и код биљака кратког дана још
наступа цветање и плодоношење. Њена дужина је различита у зависности од врсте и сорте, а најчешће се креће
између 12-14 часова. Промене дужине дана непосредно испод или изнад „критичне дужине" дана доводе до
најјачег убрзања односно успоравања развића биљака.
Постоје и такве врсте које по тачно одређеном редоследу захтевају оба фотоперирда. Тако је могуће
говорити о биљкама које да би цветале захтевају прво утицај дугог, а затим кратког дана, тзв. биљке дугог -
кратког дана. Насупрот овима, друге врсте цветају тек онда кад су прво биле изложене дејству кратког, а затим
дугог дана, тзв. биљке кратког - дугог дана (слика 17).
За фотопериодску индукцију биљке, за разлику од фотосинтезе, не траже висок интензитет светлости. Код
неких врста довољна је светлост од неколико до највише 100 лукса.
Међутим, да би дошло до индукције цветања, биљке морају бити изложене неком најмањем броју
индуктивних циклуса. Под индуктивним циклусом се подразумева једно смењивање светлости и таме у току
једног дана. Број индуктивних циклуса потребан за индукцију цветања је веома различит код појединих биљних
врста. Тако нпр. Xanthium pennsylvanicum, биљци кратког дана довољан је само један индуктивни циклус, тј.
један кратки дан. Већина врста, међутим, захтева више индуктивних циклуса, али ретко која врста тражи више
од 20 индуктивних циклуса за прелазак из вегетативне у генеративну фазу развоја.
Светлосни надражај биљке примају преко листа у младим фазама развоја. Под утицајем индуктивних
циклуса у биљци се ствара хормон цветања тзв. флориген. Хемијски састав флоригена још није познат. Има
мишљења да је хормон цветања смеша материја растења и кочења. Неки сматрају да флориген представља
двокомпонентни хормонски систем у којем једну компоненту чине гиберелин, а другу неко још данас непознато
једињење. Има поузданих индикација да у индукцији цветања значајна улога припада и фитохром систему.
 Квалитативна и квантитативна фотопериодска реакција

Проучавање и описивање фотопериодске реакције културних биљака умереног појаса је често отежано тиме
што код многих не постоји критична дужина дана. Њихово развиће и прелазак из вегетативне у генеративну
фазу убрзава се у условима индуктивног фотопериода, али и код неодговарајућег фотопериода оне успорено,
али ипак прелазе у генеративну фазу развоја. Таква реакција се означава као квантитативна фотопериодска
реакција, за разлику од квалитативне фотопериодске реакције, код које се развиће биљака одвија само у
условима индуктивног фотопериода, док код неодговарајућег фотопериода те врсте остају стално у вегетативној
фази развоја.
У умереном појасу северне хемисфере на географској ширини 45-50° вегетациони период почиње при
дужини дана од 13 часова. У времену ницања нпр. кукуруза или соје - биљака кратког дана - дужина дана
износи већ 14 часова и стално расте до 22. јуна, кад рачунајући и грађански сумрак износи 16-18 часова. То
значи да ове врсте кратког дана од ницања расту и развијају се у условима дугог дана. Њихово развиће је
успорено, због споријег преласка у генеративну фазу, формирају велику вегетативну масу, али ипак дају
репродуктивне органе. У случају квалитативне фотопериодске реакције ове врсте не би могле прећи у
генеративну фазу, цветати и формирати зрно.
Код описивања фотопериодске реакције биљака, раније као прелазак из вегетативне у генеративну фазу за
критеријум је узето цветање. Даљи развој у истраживаау феномена фотопериодизма настаје новим
разграничењем вегетативне и генеративне фазе. Lang и Меlchers (1943) су предложили да се за прелазак из
вегeтaтивне у генеративну фазу узима почетак диференцирања вегетационе купe што се морфолошки
манифестује у заметању будућих генеративних органа (клас, класци, цвет и др.), што Куперманова (1955)
назива етапама органогенезе. Заметање ових органа зависи од фотопериодске индукције, а процес формирања
ових органа почиње знатно пре цветања, а цветање је морфолошка манифестација и последица фотопериодске
индукције. Фотопериодска индукција је претпоставка заметању генеративних органа и цветања. Међутим, ако
остали услови после индукције нису повољни за формирање тих органа, тада цветање може да изостане.
Слике 18 и 19 показују типичну квалитативну фотопериодску реакцију две биљне врсте: хризантеме - биљке
кратког дана - и бунике - биљке дугог дана. Ове врсте за прелазак из вегетативних у генеративну фазу развоја
захтевају да буду изложене одговарајућем, индуктивном фотопериоду. У условима неиндуктивног фотопериода
изостаје прелазак у репродуктивну фазу, цветање и плодоношење.

Већина културних биљака умереног појаса, међутим, реагује другачије. Њихова фотопериодска реакција је
сложенија од наведених класичних експерименталних биљака, било због тога што код њих не постоји критична
дужина дана, или што се код исте врсте налазе сорте које показују квалитативну, а и сорте које показују
различит степен квантитативне фотопериодске реакције (слика 20).
Од четири сорте пиринча - биљака кратког дана - сорта А показује квалитативну фотопериодску реакцију
код критичне дужине дана око 14 часова, а остале три сорте различит степен квантитативне фотопериодске
реакције.
 Квантитативна фотопериодска реакција великог броја културних биљака кратког и дугог дана омогућава
њихово шире географско распростирање. Ове биљке и код неадекватног фотопериода, ако и са кашњењем, ипак
цветају и дају репродуктивне органе. Успорен прелазак у генеративну фазу води до израженог вегетативног
раста, што у зависности од врсте поспешује бокорење, формирање већег броја листова. Ова зависност између
развића и вегетативног раста, у зависности од фотопериодске реакције, од великог је значаја у биљној
производњи и утиче и на избор времена сетве. Код биљака дугог дана при раној сетви у пролеће релативно
кратак дан поспешује вегетативни раст. Растућа дужина дана касније делује повољно на диференцирање
репродуктивних органа. Тако и због фотопериодске реакције, а и због дужих дана остварени су сви предуслови
за вегетативни раст, што је уствари претпоставка високих приноса. Код касне сетве ових врста у пролеће, биљка
под утицајем дужих дана, веома брзо прелази у генеративну фазу, не успева да формира потребну вегетативну
масу, а ни број генеративних органа и тако не може да да ни већи принос.

Ако се биљке дугог дана са квантитативном фотопериодском реакцијом узгајају у тропима и суптропима,
долази до значајног продужења вегетације и до јаког вегетативног раста, ако то други фактори не ограничавају.
У тим еколошким условима са већим успехом се гаје јаре врсте сејане у јесен или у зимском периоду. На тим
географским ширинама успешније је гајење оних врсга и сорти које показују слабију фотопериодску реакцију,
јер њихова вегетација се мање продужава. Таквим типовима припадају и мексичке сорте јаре пшенице са врло
слабом осетљивошћу према дужини дана.
Биљке кратког дана са квантитативном фотопериодском реакцијом по правилу потичу из тропских и
суптропских предела. У вегетационом периоду на северној хемисфери оне значајно продужују период
вегетативног раста и способне су да формирају велику количину зелене масе. Ранија сетва ових врста у пролеће,
док је дан краћи, није могућа због њихових захтева према вишим темепратурама, тако да сетва и ницање може
да уследи тек онда кад је дан већ постао дуг. Последица тога је успорен прелазак у генеративну фазу, цветање и
формирање репродуктивних органа касно у лето, а сазревање у јесен, при чему први јесењи мразеви
представљају опасност за нормално сазревање зрна.
Код неких врста, најчешће биљака кратког дана, могуће је утврдити оптимални фотопериод, који доводи до
најбржег развића. Међутим, по правилу, ова дужина дана није истовремено и оптимална за формирање органске
материје и приноса. У тим условима биљка веома брзо прелази у генеративну фазу развоја, формира мању
вегетативну масу, мањи број листова, а и генеративних органа, па у условима скраћене вегетације не може да
формира ни висок биолошки ни пољопривредни принос. Највећи принос обезбеђује она дужина дана при којој
биљка може да формира задовољавајући број генеративних органа и листова и да сазри до краја вегетационог
периода.
Селекција последњих деценија, са различитим успехом, трудила се да за северне пределе ствара сорте соје,
кукуруза, сунцокрета, које су мање осетљиве на дужину дана, које имају краћу вегетацију и које би се могле
узгајати и за зрно. Код биљака дугог дана као велики успех селекције треба истаћи мексичке сорте јаре
пшенице, које су по фотопериодској реакцији ближе неутралшЉ врстама.

Значај фотопериодизма у биљној производњи

 Познавање фотопериодске реакције биљака је од великог значаја у свим гранама биљне производње. Оно
омогућава правилну рејонизацију врста и сорти и омогућава да се предвиди реакција врсте или сорте ако се
шире изван подручја стварања и гајења или ван редовног рока сетве. На основу тога могу се објаснити нпр.
реакција биљака кратког дана (соја, кукуруз) ако се гаје северније или јужније од места где су сорте створене.
Преношењем тих врста и њихових сорти на север у услове дужег дана, оне ће продужити вегетацију, образоваће
већу вегетативну масу. Премештањем истих сорти према југу, у услове краћег дана, оне брже прелазе у
генеративну фазу, скраћују вегетацију, формирају мању вегетативну масу.
Биљке дугог дана у условима још дужег дана, при истим температурним условима, брже прелазе у
генеративну фазу, образују мању вегетативну масу и принос и скраћују вегетацију. То објашњава значајно
опадање приноса јарих усева у каснијим роковима сетве. Ове врсте у условима краћег дана, што је случај код
раних рокова сетве, успорено прелазе у генеративну фазу, продужују вегетацију, формирају већу вегетативну
масу, а и принос.
Познавање фотопериодске реакције налази велику примену и у повртарству и у цвећарству. Подешавањем
дужине дана и температуре могуће је управљање са развићем биљака, што омогућава добијање квалитетног
цвета или плода у одређено време.
Фотопериодска реакција искоришћава се и у практичном селекционом раду. Подешавањем дужине дана
могуће је укрштање оних сорти које у природним условима не цветају у исто време (нпр. ране и касне сорте).
Код коришћења фотопериодизма у пракси треба водити рачуна и о томе које делове биљке желимо, да ли
вегетативне или генеративне органе, јер у зависности од тога одређујемо време сетве. Тако нпр. спанаћ и салату
- биљке дугог дана - узгајамо ради вегетативних делова, листа, главице. Зато ове врсте сејемо у јесен или веома
рано у пролеће, како би у условима кратког дана успорено прелазиле у генеративну фазу и формирале што већу
вегетативну масу доброг квалитета. У условима дугог дана обе врсте веома брзо прелазе у генеративну фазу те
немају времена за формирање веће количине вегетативне масе.

Интеракција између дужине дана и температуре

Резултати истраживања фотопериодизма код великог броја биљака су потврдили да се фотопериодска

реакција модификује у зависности од температурног фактора. Још Lang и Меlсhers (1948) су запазили да се
критична дужина дана код бунике, биљке дугог дана, мења у зависности од температуре. Са променом
температуре са 15,5°С на 28,5°С критична дужина дана се помера са 8,5 на 11,5 сати.
Код културних биљака, које показују квантитативну фотопериодску реакцију интеракција између дужине
дана и температуре јавља се у много сложенијем облику. Од значаја је да при томе то утиче на ритам развоја
биљака, а тиме и на формирање вегетативне масе, на компоненте приноса, а и на принос.
Интеракција између та два фактора може да буде различитог интензитета. Молнар (1971) је утврдио да се
код овса, биљке дугог дана, под утицајем повећаних температура у другом року сетве код неиндуктивног
фотопериода продужава вегетативна фаза, док се у условима дугог дана скраћује.
Најчешће, ова интеракција се манифестује тако да се код биљака дугог дана у условима неиндуктивног
фотопериода смањује утицај повећаних температура на брзину развића. Уопштено би се могло рећи да при
нижој температури, какве владају у пролеће и јесен, затим на северу и на већим надморским висинама,
фотопериодска реакција биљака слабије је изражена него при вишој температури у летњим месецима.

ТОПЛОТА КАО ЕКОЛОШКИ И ПРОИЗВОДНИ ЧИНИЛАЦ

Са малим изузетком, сва топлота која је као климатски чинилац значајна у биљној производњи космичког је
порекла. Топлота има свој физиолошки и еколошки значај.
Физиолошки значај топлоте састоји се у томе што она омогућава одвијаше бројних животних појава биљака,
које се манифестују само при одређеним топлотним условима: клијање, ницање, фотосинтеза, дисање,
транспирација, усвајање и транспорт воде и хранива, транспорт биљних асимилата и др. Топлота, поред тога
што делује на пораст, на стварање органске материје, истовремено утиче и на развиће биљке, на брже или
спoрије прелажење појединих фаза развоја. Због тога и топлоту, као и дужину дана Limberg (1961) убраја у
примарно делујуће факторе климе.
Еколошки зиачај топлоте је у томе, што она условљава географски распоред флоре на Земљиној кугли.
Топлотна енергија потиче од сунца, а до површине земље допире путем сунчевих зрака. Отуда, слично као и
код светлости разликује се распоред топлоте у простору и времену.

Распоред топлоте у простору

У простору топлотни услови мењају се у хоризонталном и вертикалном смеру.

Распоред топлоте у хоризонталном смеру - У хоризонталном правцу термичке карактеристике се мењају
од екватора ка половима, у зависности од угла под којим падају сунчеви зраци на земљу. Тај распоред показује
све особине зоналности: Haberlandt (1875-1877) разликује следеће биљне зоне: ледени појас, умерени појас и
жарки појас. '
 Ледени појас заузима 9% земљине површине. Ова зона не пружа повољне услове за гајење културних
биљака изузев најјужнијих њених делова. Средња годишња температура је врло ниска, годишња колебања
температуре између летњих и зимских месеци су велика. Снег се задржава веома дуго. Пашњаци у јужном делу
тог појаса, услед кратке вегетације, не пружају услове за напредно сточарство.
Умерени појас простире се на 49% земљине површине и представља појас земљорадње, јер у њему владају
повољни услови за интензивну биљну производњу.
У овом појасу се разликују две основне климе: морска и континентална.
Морска клима одликује се мањим годишњим колебањем температуре испод 20°С, већом влажности ваздуха
и већом облачношћу. Има довољно падавина, са повољним распоредом. У зимском периоду има више падавина
него лети. Зиме су блаже. Јесен је топлија од пролећа. Ветрови су јаки.
Континентална клима одликује се већим годишњим колебањем температуре преко 20°С. Количина падавина
је мања, често у облику пљускова, са неповољним распоредом. Максимум падавина је у летњем периоду. Зиме
су хладније, оштре, често без снега. Ветрови су суви, источног, североисточног правца.
Умерени појас у погледу распореда топлоте се дели на: топлију зону умереног појаса и хладнију зону
умереног појаса.
Топлија зона умереног појаса обухвата пределе између 34-45° северне ширине. Зиме су благе, без редовног
снежног покривача. Зимски сан биљака је делимичан.
Хладнија зона умереног појаса захвата већу површину и обухвата пределе од 45-58° северне ширине. Зиме
су оштре и богате снегом. Зимски сан биљака је потпун.
Наша земља се највећим делом налази у топлијој зони умереног појаса.
Жарки појас се простире на 42% земљине површине. Одликује се високим и равномерним температурама
током године. Не постоји зимски период, годишња колебања температуре не прелазе 2°С. Годишња количнна
падавина је врло висока, исто тако и влажност ваздуха. У тим условима културне биљке не могу да издрже
конкуренцију са самониклим тропским биљем. Појава болести, штеточина и корова такође представља проблем
у биљној производњи. У условима топле и влажне климе човек теже подноси физички и психички напор.
Повољнији услови за земљорадњу налазе се на већим висинама, често на 2.000-3.000 метара.
Тгоll (1956) даје много детаљнији распоред топлоте у хоризонталном смеру, тзв. климатске зоне (табела 6).
 Распоред топлоте у вертикалном смеру - У вертикалном правцу на сваких 100 м висине температура опада
за око 0,6°С. Ово настаје услед тога, што сунчеви зраци пролазе кроз атмосферу, а да значајније не загревају
ваздух. Ваздух се загрева од површине копна или воде, зато су нижи слојеви ваздуха топлији, а са повећањем
висине ваздух постаје све хладнији. Са повећањем надморске висине наилази се на исте промене и појаве као
при удаљавању од екватора, те аналогно хоризонталним зонама разликују се и вертикалне биљне зоне. У
умереном појасу Европе, како наводи Тодоровић (1955) разликују се ове карактеристичне вертикалне зоне:
- на висини 400-600 m надморске висине пресгаје гајење кукуруза, винове лозе, проса и других врста са
повећаним захтевима према топлоти;
- на висини 800-1.000 m престаје гајење озимих усева, а највећу висину достижу јечам, овас, хељда, рани
кромпир, грашак;
- на висини 1.000-2.000 m налази се појас алпских ливада, пашњака и шума, а изнад њих се налази појас
вечитог леда и снега.

На ову вертикалну зоналност битно утиче експозиција терена. Јужни, присојни положај је топлији, и граница
успевања појединих усева налази се на већој висини, него на северној, осојној страни.
На вертикалну зоналност утиче и географска ширина. Док се на европским ширинама граница земљорадње
налази између 800-1.000 m висине, дотле се на планинама ближе екватору земљорадња успешно обавља на
много већим виси-нама чак и на 2.000-3.000 m.
Наведену вертикалну зоналност треба схватити условно, јер је познато, да се хибриди кукуруза FАО групе
500-600 узгајају у брдовитим деловима централне Србије, Косова, Босне и Херцеговине, а озима пшеница се у
Европи, а и у Србији гаји до 1.000-1.100 m надморске висине (Тара, Златибор, Сјеница), (Спасојевић и сар.,
1984).

Распоред топлоте у времену

Временски распоред топлоте је последица различитог положаја Сунца према Земљи, који се стално мења и
доводи до правилне периодичности температуре у току дана и године.
Дневне темепратуре су највише између 13-15 часова, а најниже пред зору. Периодичност колебања дневних
и ноћних температура је од посебног значаја за пораст и за развиће биљака. Went (1944), на основу
многобројних огледа у фитотрону, установио је да периодичност дневних и ноћних температура утиче на
стварање органске материје, као и на брзину развића. Исто тако је констатовао да је оптимални однос између
дневних и ноћних температура различит и да се за поједине врсте мења у току вегетације. Према томе, код исте
средње дневне температуре, али код различитих односа дневних и ноћних температура, долази до значајне
модификације раста и развића биљака.
Високе дневне температуре са сушом изазивају исушивање полена, појачавају транспирацију и доводе до
присилног сазревања усева. Високе температуре, праћене великом влажношћу ваздуха, погодују ширењу
гљивичних обољења.
Годишња колебања температуре у умереном појасу доводе до смењивања годишњих доба. Са становишта
биљне производње од великог значаја су топлотне карактеристике појединих годишњих доба, јер паралелно са
годишњим распоредом топлоте одвијају се и вегетационе појаве, што се манифестује у појавама раста и развића
биљака. Отуда свако годишње доба има свој специфичан значај у биљној производњи.
Зима - одређује дужину вегетационе сезоне. Дуга зима као и њена суровост смањује број гајених биљака.
Број културних биљака у Европи се смањује идући од југа према северу. У севернијим пределима због сурове
климе успевају само јаре стрнине. Зима прекида животни циклус биљака, а код вишегодишњих врста доводи до
појаве зимског сна. За озиме усеве температурне карактеристике у току зиме су пресудне због презимљавања
усева. Пожељно је да буде снега, пошто снежни покривач током зиме има заштитно дејство, и штити биљке од
наглих колебања температура, посебно оних испод 0°С, које у облику голомразица могу да нанесу велику штету
озимим усевима. Међутим, висок и дуготрајан снежни покривач може да смањи отпорност усева према мразу,
јер спречава процес фотосинтезе. Услед тога озими усеви прекривени дуже време снегом троше резервне
угљене хидрате, које у одсуству светлости не обнављају. Тако изнурене и изгладнеле биљке постају неотпорне
на мраз и лако страдају и од пролећних мразева.
Снежни покривач је значајан извор влаге, наиме, приликом постепеног топљења снега настала вода се
потпуно упија у земљиште.
Посебно су неповољне нагле промене температура у зимском периоду, смењивање топлих и хладних дана.
Културне биљке боље издржавају ниске температуре, него нагле промене у току зиме.
Пролеће - Температурни услови почетком пролећа су пресудни у рејонима са кратким вегетационим
периодом, због могућности да се задоцни са сетвом, Од пролећних температура зависи време сетве појединих
усева. Посебно су значајни температурни ексцеси у пролеће, појаве последњих мразева који ограничавају
трајање вегетационог периода. Добро издржавају мразеве озиме и јаре стрнине, од окопавина најиздржљивија је
шећерна репа, грашак, док соја, пасуљ, боб, кукуруз. дуван, паприка, парадајз, винова лоза и воћке су осетљиве
на појаву мразева.
Лето - У топлијој зони умереног појаса је довољно топло за раст и развиће културних биљака. Међутим, на
северу Европе, преко 58° северне географске ширине и у летњим месецима може доћи до мразева. Околина
Москве нпр. нема ни једног месеца без опасности од мраза.
Код нас је лето довољно топло за сазревање стрних жита и окопавина.
Високе температуре у току лета могу штетно деловати на културне биљке. Оне појачавају транспирацију,
доводе до принудног сазревања и одрвењавања плода и тиме смањују принос и погоршавају квалитет
производа.
Јесен - са својим температурним особинама утиче на сазревање и убирање позних усева (кукуруз,
сунцокрет, соја, шећерна репа, винова лоза, поврће и др.). Повољно је да је јесен топла са умереним количинама
падавина. То погодује убирању усева и припреми земљишта за озиме усеве.
Током јесени јављају се први мразеви, који означавају крај вегетадионог периода.
У сваком годишњем добу ритмичко смењивање дневних температура на одговарајући начин се одражава на
раст и развој културног биља и на принос. Високе дневне температуре удружене са сушом могу довести до
застоја пораста и присилног сазревања усева - а удружене са влагом погодују развоју биљних болести и корова.
Ниске дневне температуре успоравају раст и развој, продуже поједине фазе развоја, а тиме и вегетацију, а могу
и оштетити усеве.
Безмразни период - одређује дужину вегетационог периода, а то је период између последњег мраза у
пролеће и првог мраза у јесен. За услове Војводине дужина безмразнбг периода је између 150-180 дана.

Вегетационим данима - се сматрају дани са просечном дневном температуром преко +5°С. Трајање
вегетације се одређује збиром дана са преко +5°С.
Свака биљка почиње свој вегетациони период на одређеној температури ваздуха. Та најнижа температура
ваздуха на којој нека биљка почиње свој животни ток назива се биолошки минимум. Ниже температуре од
биолошког минимума изазивају застој у расту и развићу биљака, али не доводе до угинућа биљака. Све средње
дневне температуре које су равне или више од биолошког минимума називају се активним температурама за ту
биљку. Ефективне температуре представљају разлику између активне температуре и биолошког минимума.

Утицај температуре на раст и развиће

У биљној производњи су најзначајније температуре у приземним слојевима атмосфере, у просеку од 0 m до

10 m. При нормалном атмосферском притиску најважнији физиолошки процеси се одвијају између 0-45°С.
Температура приземних слојева атмосфере делује и на раст и на развиће биљака, међутим, при разматрању тог
утицаја потребно је разликовати индиректни или посредни и директни или непосредни утицај температуре.

Индиректни утицај температуре на раст и развиће

Јаровизација - вернализација

Индиректни или посредни температурни надражај биљке примају у почетним фазама развоја, у тзв.
јувенилној фази, а то индуктивно дејство се испољава у каснијим фазама развоја у виду бржег или споријег
прелажења из вегетативне у генеративну фазу, у скраћивању вегетације.
Феномен јаровизације је откривен још у деветнаестом веку, у Енглеској Edwards и Соlin 1836. године, у САД
Кlippart 1858, у Немачкој Rimpau 1876. Прва научна објашњења дао је Klebs, 1903, 1904. и 1906. године.
Значајан подсгрек истраживању јаровизације дао је Gassner код стрних жита 1910. и 1918, Лисенко 1928. и
1936. и Максимов 1929. године.
Gassner је гајио озиме и јаре форме стрних жита при различитим температурним условима: 1-2°С, 5-6°С,
12°С и 24°С, различито дуго почевши од 2 до 90 дана. Затим, овај материјал је посејао у поље од јануара до
касног пролећа.
Јаре форме пшенице, без обзира на третман, нормално су се развијале, цветале и донеле семе. Међутим,
озиме форме, које су третиране вишим температурама од 5°С и које су засејане у априлу (када се у природним
условима више нису јављале ниже температуре) само су расле, бокориле, али нису прелазиле у вегетативну
фазу развоја. Насупрот томе, семе озиме пшенице, које је третирано температурама 1-2°С, дало је биљке које су
се нормално развијале, класале и сазреле.
На основу тих огледа, Gassner (1918) је закључио да озима стрна жита за несметано класање, влатање и
цветање захтевају деловање ниских температура одређеног трајања. Такве услове озима жита налазе у природи
током јесени и зиме. Озима жита засејана касно у пролеће не налазе услове нижих температура у потребном
трајању, зато оне не прелазе у генеративну фазу развоја, не влатају и не класају већ остају у „фази трава"
(Стојковић, 1962) (слика 21).
Ова реакција биљака на температуру у почетној фази развоја позната је као вернализација или јаровизација.
Појам вернализације су увели Whyte и Hudson (1933), што потиче од латинске речи vernum - пролеће, а Лисенко
(1935) је увео појам јаровизације.
Лисенко, слично као и код светлости, разликује посебан стадиј, топлотни стадиј или термофазу. Термофаза,
по њему, представља посебну развојну фазу биљака, у којој она захтева одговарајуће температурне услове,
одређеног трајања да би се даље развијала и прешла из вегетативне у генеративну фазу развоја.

Јаровизација и њен значај за цветање давно су уочени, али физиолошки и биохемијски процеси који се
одигравају под утицајем ниских температура још увек су недовољно познати. На основу резултата
многобројних истраживања претпоставља се да под утицајем ниских температура у току вегетације образује
хормон назван верналин. Сматра се да би верналин могао бити гиберелин, пошто се код неких биљака (шећерна
репа, мрква и др.) третирањем са овим хормоном може постићи ефекат ниских температура.
Потребу за ниским температурама за формирање генеративних органа поред озимих усева имају и све
двогодишње и неке вишегодишње културне биљке. Исто тако и неке јаре врсте реагују на деловање ниских
температура, најчешће са мањим или већим убрзањем развића. Међутим, неке биљке, без деловања ниских
температура остају у вегетативној фази развоја. Зато Меlchers и Lang (1948) означавају претходне као
квантитативне, а задње као квалитативне форме.
Услов за примање температурног надражаја је бубрење семена. Вернализација почиње по правилу на око
-2°С, затим са повећањем температуре стимулативни ефекат код многих врста се повећава, најчешће од +2 до
+4°С. Код неких врста, најчешће код јарих усева стимулативно дејство расте до 8°С. Код виших температура
ефекат постепено опада, а код 15°С престаје (слика 22).

Потребе наших озимих сорти пшенице за трајањем јаровизације су различите. Резултати огледа показују да
је оптимална дужина јаровизације код наших сорти између 30-45 дана (Молнар, 1981).
 Између потребе биљака за јаровизацијом и отпорности према ниским температурама не постоји генетски
условљена зависност. Тако нпр. неке сорте озиме пшенице траже дуг период јаровизације, међутим, слабо су
отпорне према ниским температурама и обрнуто. Код јарих врста налазе се форме које немају потребу за
јаровизацијом, а и слабо су отпорне према ниским температурама. Факултативне форме су између озимих и
јарих форми. Оне реагују на јаровизацију, али и без зимских ниских температура, истина са закашњењем
прелазе у генеративну фазу и формирају род.
У природним условима јаровизација се одвија у јесење-зимском периоду, у јувенилној фази биљака,
делимично и у фази клијања, али код купуса у фази главице, код црног лука у фази луковице, а при томе
потреба биљака за ниским температурама задовољава се не само излагањем вегетационе купе ниским
температурама већ и листова или других делова биљке. Краћи хладни периоди, нпр. ниске ноћне температуре се
кумулирају док се не засити потреба биљке за ниским температурама и тада када током дана температура
значајно порасте. Ако се температура за време формирања и наливања зрна приближава тачки смрзавања, тада
се јаровизација може одвијати и у ембрионалној фази (Purvis и Gregory, 1938). Јаровизирано семе нормално се
развија, међутим, не поседује више отпорност на ниске температуре.
У врсте које се могу јаровизирати у фази клијања (пробуђена клица) сем стрних жита спадају шећерна репа и
сточна репа, слачица и др. Међутим, многе друге врсте се не могу јаровизирати у том стању, као нпр. купус,
целер, кељ пупчар и др. Код тих врста клијанац мора да постигне одређену најмању висину да би могао да
прими надражај ниских температура.
Код неких двогодишњих врста, на пример код шећерне репе, ако температурни услови после ране сетве
погодују пролажењу термофазе, биљка већ у првој години прелази у генеративну фазу и доноси семе. Појава
прораслица код шећерне репе, црног лука, купуса и мркве у првој години је непожељна јер у значајној мери
смањује принос корена, односно не формира се одговарајући орган.
 Због тога се селекцијом стварају такве сорте које за прелажење термофазе траже дужи период и ниже
температуре и које у првој години не прелазе у генеративну фазу ни онда ако су у пролеће неко време биле
изложене деловању ниских температура.
Деловање ниских температура није континуирано, већ се њихов ефекат кумулира. Ако се у почетку
јаровизације ниске температуре смењују са високим од 20°С до 40°С процес може да се врати, тј. да се ефекат
ниских температура поништи или да се ублажи. Ову појаву Gregory и Purvis (1952) су означили као
девернализација. Пре њих Лисенко (1935) је тврдио да је јаровизација иреверзибилан процес. То се примењује
код коришћења крупног арпаџика за производњу црног лука (излаже се на таван, 1-2 дана температури преко
25°С).
Ако је деловање ниских температура трајало дуже, односно ако је процес вернализације већ одмакао, тада је
све теже поништити дејство ниских температура. По завршетку процеса јаровизације најбоље је биљке 4 -5 дана
изложити нижим или умереним температурама (до 20°С) и одговарајућој дужини дана, те после тога
дејаровизација више није могућа ни у условима високих температура. Ако је вернализација завршена, високе
температуре више не могу анулирати утицај ниских температура.
Лисенко (1935) је разрадио поступак вештачке јаровизације, односно прелажење термофазе у фазу клијања.
Код овог поступка потребно је подесити температуру и влажност семена да би се спречило прорастање клице и
корена, јер би то онемогућило сетву. Код озимих врста, ако се јаровизација врши на температури 0-2°С, онда
влажност семена треба да износи 55% у односу на апсолутно суво семе. Ако је температура 3-5°С онда
влажност семена треба смањити на 50%. Овако третирано семе, у трајању 6-8 недеља, посејано у пролеће даје
нормалне биљке.
Јаровизацијом озимих врста у некадашњем СССР су покушали проширити ареал гајења према северу и у
Сибиру. Међутим, због одређених техничких проблема пракса није прихватила овај начин гајења пшенице.
Међутим, у селекцији јаровизација омогућава добијање две генерације годишње, што знатно убрзава процес
стварања нових сорти.
Ефекат јаровизације у каснијем процесу развића зависи и од дужине дана. Већина биљака које захтевају
деловање ниских температура су биљке дугог дана. Ту постоје врсте које највећи ефекат јаровизације показују у
условима дугог дана. Код биљака кратког дана које захтевају јаровизацију (нпр. Poa pratensis) до убрзања
развића и цветања долази у условима кратког дана, али ту постоје различите сортно-специфичне реакције
Код одређених врста са високим захтевима према топлоти, као нпр. Пиринач, кукуруз, соја, третирањем
наклијалог семена са вишим температурама може се извести слабије убрзање развића и цветања слично ефекту
јаровизације (Лисенко, 1928. и 1949; Napp-Zinn, 1961).
Поред специфичног индуктивног деловања јаровизације под утицајем високих температура долази и до
других специфичних деловања. Најчешће је то модификовано деловање јаровизације на ритам развоја, на
брзину деференцирања генеративних органа, на компоненте приноса и принос (Limberg, 1962. и 1972; Молнар,
1971. и 1981). При томе може се запазити огромно богатство сортно специфичних реакција.
Посредан утицај јаровизације на формирање приноса испољава се померањем појединих фаза развоја
биљака у различите температурне услове. Код краће јаровизације биљке заостају у развоју, значајно се
продужава вегетативна фаза, а фаза формирања и наливања зрна се помера у временски период са повећаним
температурама, што доводи до смањења апсолутне масе зрна, а и приноса (Молнар, 1981).

Директан утицај температуре на раст и развиће

Директан утицај температуре испољава се непосредно, како на развиће тако и на стварање органске
материје. За разлику од индуктивног, посредног деловања температуре, овде се ради о утицају на
метаболистичке процесе који регулишу раст и развиће биљке.
Физиолошки процеси који утичу на формирање приноса одвијају се у одређеним температурним границама
(процес диференцирања раста и развића). Врсте и сорте културних биљака у тим оквирима имају врло
различите области оптимума. Ови процеси врло често одвијају се у зависности од односа осталих вегетационих
чинилаца, посебно од дужине дана, интензитета светлости и др.
Температура у основи делује на два начина. Она, с једне стране, поспешује брзину раста и диференцирања,
али с друге, убрзањем развића, скраћује дужину појединих фаза, а тиме и вегетациони период.
Раст и развиће биљака се одвија независно, зато је сврсисходно да се процеси развића означавају као
квалитативне, а процеси раста као квантитативне промене.
Утицај температуре на развиће - Поред индуктивног дејства на развиће, температура делује и непосредно.
Повећане температуре унутар кардиналних тачака у условима индуктивног фотопериода убрзавају развиће и
тиме скраћују фазе развоја. Са становишта формирања приноса треба разликовати убрзање и успоравање
развића. Временско трајање развојних фаза и трајање фазе у данима је од одлучујућег значаја за принос.
Функционална зависност између растућих температура и дужине фазе у данима није линеарна, већ има
облик кривуље. То значи да деловање повећаних температура постепено престаје и по постизању најкраћег
трајања фазе, даље повећање температуре остаје без ефекта (слика 23). Са становишта формирања приноса
најбрже развиће (максимум) најчешће се не поклапа са оптимумом. Зато је оправдано говорити о хармоничном
оптимуму, при којем је развиће усклађено са растом, што обезбеђује највећу продукцију органске материје.
 Егзактно утврђивање утицаја температуре на развиће најбоље је одредити у климакоморама, где се ови
фактори (температура, дужина дана и др.) могу контролисати и утврдити и интеракција. У пољским условима за
добијање задовољавајућих резулгата потребна су вишегодишња истраживања, а то су најчешће огледи са
роковима сетве уз варирање дужине дана.

Утицај температуре у почетним фазама развоја у значајној мери може да се измени у зависности од
констелације осталих климатских фактора. Посебно je значајна интеракција између дужине дана и температуре.
По резултатима Ridell-а и Gries-а (1958) са пшеницом и Молнара (1971) са овсом, повећане температуре у
условима индуктивног фотопериода убрзавају, а у условима неиндуктивног фотопериода успоравају развиће у
почетку вегетације.
Са становишта формирања приноса од изузетног је значаја утицај температуре у фази формирања и
наливања зрна, односно формирања корисног приноса, али и других продуктивних органа. Високе температуре
скраћују дужину периода формирања и наливања зрна, значајно смањују масу 1000 зрна, а тиме и принос зрна
(Милошев, 1987).
Утнцај температуре на раст - Утицај температуре на фотосинтезу и на продукцију органске материје тече
по кривуљи оптимума. При томе потребно је разликовати два појма: бруто и нето асимилацију.
Бруто асимилација је укупна створена органска материја у процесу фотосинтезе и може да се утврди за један
лист, једну биљку или за усев. Пошто се бруто асимилација, из техничких разлога не може директно утврдити,
задовољава се утврђивањем тзв. апарентне асимилације. Ту се утврђује само она органска материја која остаје
после дисања, што у суштини представља нето асимилацију. Применом маркираног угљеника могуће је
утврдити укупну количину органске материје која се ствара у процесу фотосинтезе и троши се истовремено у
процесу дисања (бруто асимилација).
Нето асимилација, као што се види на слици 24 је резултанта криве бруто асимилације и криве дисања. Са
порастом температуре нето асимилација, ново створена органска материја расте до оптимума, који је
специфичан за врсту, а затим у области виших температура, због појачаног процеса дисања, опада. Са порастом
температуре крива асимилације расте спорије од процеса фотосинтезе и само у области виших температура
почиње нагло да расте. Максимални интензитет дисања постиже се код знатно већих температура.

Компензациона тачка је при равнотежи између створене и утрошене органске материје. Нето асимилација
код ове тачке је равна нули. Прекорачењем компензационе тачке биланс стварања органске материје је
негативан и ускоро долази до потпуног престанка животне активности биљака.
 За стварање органске материје сем компензационе тачке значајне су и ноћне температуре, дужина ноћи, када
биљка само троши, а не ствара органску материју. Утврђено је да се висока температура у току ноћи, услед
интензивног дисања, неповољно одражава на продуктивност биљака (Friend, 1966).
Функционална зависност асимилације и температуре није константна већ зависи од врсте, у мањој мери и од
сорте. Исто тако и други фактори могу довести до интеракције између температуре, интензитета светлости и
концентрације угљен-диоксида. При томе долази не само до модификације асимилације већ и до померања
температурног оптимума.
Оптимална температура за продукцију органске материје мења се и у појединим фазама развоја биљке. Код
биљака умереног појаса у почетку вегетације оптимум се по правилу налази у области нижих температура.

Продукција органске материје биљака не зависи само од интензитета асимилације, већ и од транслокације
асимилата из листа у органе за одлагање асимилата. Повећане температуре успоравају премештање асимилата, а
тиме успоравају и пораст биљке.
Транслокација асимилата из листова до места за одлагање зависи од температуре. Температуре преко 20°С
значајно повећавају дисање (крива 2), што смањује транслокацију асимилата и (крива 3), а тиме и количину
одложених асимилата (крива 1), што је приказан на слици 25. Губици у процесу дисања расту са повећањем
температуре и дужином транспортног пута. Краћи транспортни пут код биљака могао би бити савремени
физиолошки критеријум у селекционом раду у комбинацији са великом лисном површином у близини центра
акумулације (велики вршни лист, осје, велик клас, полупатуљасте форме). Наравно то не сме да иде на уштрб
укупне продукције биљке.
Расподела асимилата код врста, код којих се жање само један орган, нпр. зрно, код жита има највећи значај.
То се изражава односом зрна и сламе или тзв. жетвеним индексом, што представља однос пољопривредног
приноса према биолошком приносу.
Један од највећих успеха селекције последњих 50 година је, поред поправљања отпорности стрних жита према
полегању, и побољшање жетвеног индекса променом расподеле асимилата у корист зрна код високородних,
савремених сорти и хибрида.

Однос биљака према топлоти

Утицај температуре на развиће биљака је толико изражен да се дуго веровало да је температура једини
вегетациони чинилац који делује на развој биљака. Ову појаву је запазио и описао Reaumur још 1735. године
кад је предложио топлотну суму за одређивање захтева и потреба биљака према топлоти. Топлотна сума
представља суму свих просечних средњих дневних температура од почетка до краја животног циклуса биљака,
тј. у току вегетације. Међутим, пошто је утврђено да се физичка нулта тачка (0°С) не поклапа са биолошким
минимумом, предлаже се сумирање средњих дневних температура преко одређене вредности, тако код стрних
жита преко +5°С, код кукуруза и соје и других сличних врста преко +10°С, грашка преко +4°С.
Према величини топлотних сума, које поједине биљке захтевају, оне су разврстане у следеће три групе:
Прва група биљака које захтевају више од 2.000°С суме средњих дневних температура. Друга група биљака
захтева мању од 1.700°С. Примери су дати у Практикуму из општег ратарства.
Oettingen (1879) је поставио правило о топлотној суми, према којој је захтев биљака према топлоти
константан и независан од места узгајања. Ово правило полази од тога да развиће биљака искључиво зависи од
темепратуре. Међутим, како је данас познато да на развиће делују и други чиниоци, ово правило је применљиво
само у случају, ако се не мењају други чиниоци спољне средине, пре свега дужина дана, односно када нема
појаве интеракције међу овим чиниоцима.
Топлотна сума не показује када је биљци потребна нижа или виша температура у току вегетације, а исто
тако не узима у обзир да на развиће биљака утиче и дневно-ноћни ритам температуре. Топлотна сума може да
послужи само за општу оријентацију при оцењивању захтева биљака према топлоти. На основу топлотне суме
може се закључити да ли нека врста може да успева у неком подручју или не.
За ближе оцењивање захтева биљака према температури са становишта раста и развоја, служе кардиналне
температурне тачке. Живот биљака је могућ у одређеним температурним границама, између минимума и
максимума. Испод температурног минимума и преко максимума престају физиолошки процеси биљака, а при
оптималној температури се одвијају најповољније. Оптимална температура и код културних биљака је најчешће
ближа температурном максимуму. Културне биљке умереног појаса имају нижи температурни оптимум између
20-25°С, а тропске и суптропске културе 25-30°С, па и више.
Кардиналне тачке су различите код појединих врста, а мењају се и током вегетације. Специфичан захтев
биљака за температуром је особина коју су врсте стекле у току филогенезе. Током процеса еволуције биљке су
се прилагодиле одређеним температурама, што упорно захтевају у току онтогенезе. С обзиром на то да су
културне биљке пореклом из различитих климатских области, разумљиво је да имају и различите захтеве према
температури.
Значајно је истаћи да су температурне вредности кардиналних тачака ра-зличите по врстама, али и у
појединим фазама развоја. Ову особину врсте су стекле током филогенезе. При гајењу биљака у заштићеном
простору температуру је потребно подешавати према специфичним захтевима врсте или сорте у појединим
фазама развоја.
Поједини органи биљке такође имају различите вредности температурних кардиналних тачака. Утврђено је
да коренов систем биљака има нижи температурни оптимум од надземних делова. Више температуре земљишта
су неповољне за активност корена и за раст подземних органа и, нпр. код кромпира, утичу на погоршање
жетвеног индекса, што смањује пољопривредни принос.
Од посебног су значаја температурне кардиналне тачке у фази клијања (табела 8).

На основу тога, гајене врсте могу се поделити у три групе:

- Врсте које клијају између 0-5°С (у табели закључно са мрквом);
- Врсте које клијају између 8-12°С (у табели закључно са сирком);
- Врсте које клијају између 12-19°С (код тих врста потребно је производити расад).

У биљној производњи минималне температуре за клијање одређују време сетве појединих усева у пролеће.
Најраније се могу сејати биљке које клијају при нижој температури, а најкасније биљке, које клијају на вишој
температури. На основу минималне температуре за клијање, културне биљке се деле у три групе:
- између 0-5°С клијају: пшеница, јечам, овас, раж, траве, конопља, шећерна репа, уљана репица, грашак,
грахорица, лупина, боб, луцерка, црвена детелина и др.;
- између 8-10°С клијају: кукуруз, сирак, соја, пасуљ, мрква, лук и др.;
- између 10-20°С клијају: дуван, бостан, парадајз, краставац, тиква, паприка и многе хортикултурне врсте.

Термопериодизам

Под појмом термопериодизам Went (1944) подразумева онтогонетско прилагођавање врсте или сорте на
колебање температуре у току вегетације и у току дана. Термопериодизам као и фотопериодизам заснива се на
генетски датом ендогеном ритму биљака на дневно и годишње колебање температуре. Добар пример
представља захтев неких врста према ниским температурама у почетку вегетације, као и промена захтева
биљака према температури у току вегетације.
 За раст и развиће биљака од посебног је значаја дневно колебање температуре, тј. амплитуда између дневних
и ноћних температура. Сорта грашка „Аласка" по Went-у, 1957. (слика 26) постигла је највећу висину и масу
при константној дневној темепратури од 20°С и при средњој ноћној температури од свега 4°С. Ова сорта за
формирање велике биљне масе захтева широку амплитуду од 16°С. Насупрот томе, кафа која потиче из влажних
тропских предела захтева веома уску амплитуду од свега 3°С (Went, 1957) између дневних и ноћних
температура. За неке друге биљке умереног појаса - за парадајз Went наводи амплитуду од 8°С, за кромпир 5°С
код оптималних дневних температура. При томе треба имати у виду да се у недостатку светлости смањује оптимална
ноћна температура.

Дневне и ноћне температуре утичу на принос, а и на квалитет, (Ullrich, 1952). Највећи садржај шећера
добијен је при највећој амплитуди између дневних и ноћних амплитуда, због повољних услова за транслокацију
асимилата и смањеног дисања. Насупрот томе, највећа свежа маса репе постигнута је код најмање амплитуде,
док је највећи принос шећера по хектару добијен код амплитуде која се налази између две претходне.

Утицај ниских и високих температура

Животна активност биљака могућа је и између -40°С до 60°С, при чему биљке могу да поднесу екстремне
температуре у фази мировања (Ruge, 1966). У зависности од порекла врсте и амплитуде прилагођавања у тим
температурним оквирима врсте и сорте се јако разликују. Прекорачењем граничних, минималних или
максималних температура, специфичних за врсту или сорту у ћелији, долази до иреверзибилних промена, до
стварања кристала леда, или коагулације протоплазме, што доводи до угинућа биљке.
У умереном појасу минималне темпeратуре су од посебног значаја јер одређују ареал гајења појединих
врста. Ниске температуре успоравају физиолошке процесе, доводе до поремећаја фотосинтезе и метаболизма,
због чега долази до успоравања раста и развића. Кlарр (1967) наводи да без снежног покривача у фази мировања
презимљавање неких озимих врста ограничавају следеће температуре: озима раж -25°С, озима пшеница -20°С,
озими јечам —12°С, овас заставичар -8°С, јари јечам -4°С. У вегетационом периоду отпорност озимих врста
према ниским температурама после вернализације се значајно смањује, а многе термофилне врсте угибају на
температури изнад 0°С (табела 9). Ниже граничне температуре, наведених у табели биљка у активном делу
вегетације може да толерише за краће време, најчешће неколико сати.
Отпорност биљака према ниским температурама је веома комплексна појава и не ограничава се само на
физиолошку резистенцију ћелије према мразу. Hoffman и сар. (1971) разликују директне и индиректне штете од
мраза.
Директне штете од мраза:
- измрзавање;
- исушивање услед заједничког деловања хладноће и ветра;
- штете од дневног колебања темепратуре.
Индирекшне штете од мраза и снега:
- подлубљивање услед наизменичног смрзавања и крављења површинског слоја земљишта;
- опекотине због ледене коре на усеву;
- развој плесни испод снежног покривача,
- сушење биљке (физиолошка суша) при јакој светлости и смрзнутом земљишту;
- гушење усева испод снежног покривача који се дуго задржава или испод ледене коре.
 Поред опште адаптације вишегодишњих врста да презиме у облику кртола, луковица, ризома, розета,
постоји и способност неких врста да се одговарајућим квалитативним променама прилагођавају ниским
температурама. Процес прилагођавања и припремања једногодишњих биљака на ниске температуре назива се
каљење.
Није дефинитивно објашњено који физиолошки процеси се одвијају у биљци у процесу каљења.
Установљено је да се повећава садржај шећера и осмотске вредности ћелијског сока, а тиме се снижава тачка
смрзавања. Претпоставља се да се у процесу каљења, с једне стране, смањује количина воде у ћелији
(дехидратација), а с друге, у протоплазми се повећава концентрација шећера (глукозе и сахарозе), масти и
различитих соли, што снижава тачку смрзавања ћелијског сока и тиме се смањује опасност од смрзавања. Биљке
после процеса каљења прелазе у фазу мировања и у том стању постижу отпорност према ниској температури, која је
карактеристична за врсту или сорту.
За одвијање процеса каљења најпогоднији су ведри сунчани дани и прохладне ноћи са температуром до 6°С.
Ови услови омогућавају стварање асимилата у процесу фотосинтезе, нагомилавање шећера у ћелијском соку и
успоравају његово трошење у процесу дисања. Неповољно је облачно и топло време, јер тада биљка интензивно
троши створене угљене хидрате.
За процес каљења повољне су и температуре које се постепено снижавају. У таквим условима биљка стиче
све већу отпорност према ниским температурама, која је највећа средином зиме.
Нагло захлађење ујесен веома је неповољно јер спречава потпуна одвијање процеса каљења и биљке
неприпремљене улазе у зиму. Исто тако штетно делује и смењивање топлих и хладних периода током зиме. За
време топлих периода биљка интензивно дише, троши шећер, тако опада њена отпорност према ниским
температурама и може страдати ако касније настутш хладни период.
Биљка која је прешла термо и фотофазу (јаровизација, фотопериодска индукција) и која је спремна да
формира будуће генеративне органе, више није отпорна према ниским температурама. Каљење код ње је
искључено.
Опасност од измрзавања смањује снежни покривач, који је лош проводник за топлоту. Снежни покривач
делује као изолатор. Температура испод снежног покривача је увек виша него изнад њега. Та разлика се
повећава са дебљином снежног покривача.
Биљке стрних жита које су добро презимеле имају зелену боју листова, брзо расту и бокоре, чвор бокорења
на пресеку има белу боју. Од ниских температура оштећене биљке имају тамне листове, слаб тургор, а чвор
бокорења на пресеку је жућкаст. При повољним временским условима и минералној исхрани, посебно азотом
оштећени усеви могу се поправити, што зависи од степена оштећења.
Толерантност биљака према високим температурама у великој мери зависи од односа осталих фактора, као
што су: влажност земљишта и ваздуха, јачина ветрова и др.
Штете од високих температура могу се испољавати као:
- увртање листова, одумирање дела лисне површине;
- оштећење вегетационе купе, умањена способнсот регенерације кад поново наступе нормални услови;
- оштећење корена;
- трајно вењење.

Високе температуре највеће штете проузрокују због повећања транспирације, смањења или потпуног
престанка асимилације и убрзаног дисања. Прекорачењем компензационе тачке на око 40°С престаје стварање
органске материје, а на 48°С престаје дисање и наступа угинуће биљке. Код тих температура наступају и други
поремећаји у метаболизму, као што је разградња беланчевина и стварање амонијака. Због повећане
транспирације долази до дехидратације, коагулације протеина у протоплазми, до губитка тургора, увенућа и ако
висока температура потраје дуже, до трајног вењења и до смрти биљке.
Високе температуре убрзавају развиће, скраћују вегетацију и период стварања органске материје, доводе до
присилног зрења биљке што се негативно одражава на количину и квалитет приноса. Код стрних жита највеће
штете од високих температура могу настати у фази формирања и наливања зрна. Ове штете су више изражене
ако су високе температуре ваздуха пропраћене сувим ветровима.

ВОДА КАО ЕКОЛОШКИ И ПРОИЗВОДНИ ЧИНИЛАЦ

Вода за биљке има огроман значај, како у физиолошком тако и у еколошком погледу. Физиолошки значај
воде је у томе што је присуство воде предуслов за одвијање основних животних процеса у биљном организму.
Она је неопходна при клијању семена, при хидратацији протоплазме, за одржавање тургора, за транспорт
минералних материја и асимилатива, у процесу фотосинтезе и других животних процеса. У еколошком погледу
вода утиче на распрострањеност биљака на Земљиној кугли.
Светлосни и температурни услови показују одређену периодичност у времену и простору, а вода је
најнестабилнији климатски чинилац.
Међутим, и поред извесне законитости, кад се посматра цела површина Земљине кугле, запажа се веома
неравномеран распоред воде у времену и простору, те се врло често јавља недостатак влаге, тзв. критични
минимум. Због тога се сматра да је вода један од најзначајнијих еколошких и производних чинилаца, који је
пресудан за висину и стабилност приноса културних биљака.

Влажност ваздуха

Ваздух увек садржи извесну количину водене паре. Садржај водене паре у ваздуху зависи од температуре
ваздуха. Топлији ваздух може да прими знатно већу количину водене паре од хладног ваздуха. Опадањем
температуре ваздуха долази до њене кондензације и тако у приземним слојевима ваздуха настаје магла, роса, а
на већим висинама киша, снег, град и др. (табела 10).

Влажност ваздуха мења се у простору и времену

Распоред влажиости ваздуха у простору - може се посматрати у хоризонталном и вертикалном смеру.
Пошто је земљина површина подељена на мора и копна, обогаћивање ваздуха воденом паром је различито.
Влажност ваздуха је већа изнад мора, језера, река, а мања је изнад копна. Са порастом надморске висине ваздух
постаје све засићенији воденом паром.
Ове разлике у влажности ваздуха се донекле изједначавају кретањем ваздушних маса. Струјањем и кретањем
ваздуха изнад водених површина доноси се влажан ваздух, а кретањем из унутрашњости континента сув ваздух.

Распоред влажности ваздуха у времену - Влажност ваздуха у времену зависи од:

- положаја места према сунцу, тј. од годишњег доба, и од смењивања дана и ноћи. Хладан ваздух по
правилу има већу релативну влажност, јер може да прими знатно мање водене паре;
- падавина и испаравања током појединих гошњих доба, или током једног дана;
- кретања ваздушних маса, сувих или влажних, што зависи од годишњег доба.

За процену степена влажности ваздуха служе нам следеће вредности: максимална влажност, апсолутна
влажност, релативна влажност и дефицит влажности.
Релативна влажност ваздуха и од ње изведен дефицит влажности од одлучујућег значаја су за транспирацију
биљака и представљају важан еколошки чинилац.
Утицај влажности ваздуха иа биљке - Данас се поуздано зна да биљке трпе и од последица ваздушне
суше. Иако биљке највећи део погребне воде узимају из земљишта преко кореновог система, влажност ваздуха
је од великог значаја за биљке, не као директан извор воде, већ као фактор који утиче на интензитет
транспирације, на оплодњу, на појаву болести и др.
Садржај водене паре у приземним слојевима атмосфере утиче на интензитет транспирације, а тиме и на
продуктивност фотосинтезе. Опадање влажности ваздуха доводи до интензивније транспирације, до веће
потрошње воде преко листа. Код великог дефицита засићености стоме се затварају, што онемогућава измену
гасова, усвајање угљен-диоксида, а тиме се привремено прекида фотосинтеза, што значајно смањује укупну
продукцију органске материје у току дана. У тим условима биљка веома нерационално троши сунчеву енергију
и пати од последица ваздушне суше. До ове појаве најчешће долази у летњим месецима, кад су високе
температуре ваздуха, кад дувају суви и топли ветрови и кад је релативна влажност ваздуха ниска.
 Ниска релативна влажност ваздуха повећава транспирацију, смањује тургор и доводи до вењења биљака. На
пример, ако ти услови наступе у фази формирања и наливања зрна, зрно остаје штуро, смежурано, а принос се
смањује. Ниска релативна влажност ваздуха обично је праћена високом температуром ваздуха и недостатком
воде у земљишту.
Влажност ваздуха је код многих културних биљака значајна за време цветања и оплодње. И код
самооплодних и код странооплодних биљака сув ваздух доводи до сушења полена и до слабије оплодње
цветова. Ово је посебно изражено код неких легуминозних биљака, као што су соја, пасуљ и др. Нижа
релативна влажност ваздуха од 60% повећава морталитет полена, а код легуминозних биљака и абортивност
махуна, што код тих врста доводи до значајног опадања приноса.
Висока влажност ваздуха у биљном склопу утиче на појаву болести и штеточина. Повећана влажност
ваздуха погодује развоју неких гљивичних обољења, као и нападу одређених штеточина.
На влажност ваздуха у приземним слојевима значајно утиче појава росе у јутарњим часовима. Количина
росе, прерачунате на падавине у умереном појасу није велика. Тако је, по мерењима у Немачкој, у безмразном
периоду месечна количина росе износила 1,21-2,46 mm. Иако су то мале количине воде, ипак роса има
освежавајуће дејство на биљке, нарочито лети у сушним периодима, јер се испаравањем воде повећава
влажност ваздуха у биљном склопу, а тиме интензитет транспирације.

Падавине

Количина воде која падне на земљиште у облику кише, снега, леда и др. представља падавине и изражава се
у милиметрима воденог стуба.
Један милиметар падавина oдговара кодичини oд 1 литра воде на површини од 1 m2; 10.000 литара или 10 m3
по hа.
Распоред падавина на земљиној површини је веома различит. У светским размерама годишње количине
падавина износе од неколико милиметара у пустињама, до више од 11.000 mm у подручју Хималаја. Годишња
количина падавина мења се у простору и времену.
Распоред падавина у простору је условљен географским и орографским положајем неког места. Разликује се
хоризонтална и вертикална зоналност падавина.
Хоризонтална зоналност - Количина падавина се смањује од екватора према половима. Тако нпр. у
тропском појасу просечна годишња количина падавина износи 1.030 mm, у умереном појасу 610 mm, а у
поларној обласги само 250 mm (табела 11). Исто тако количина падавина расте oд унутрашњости континента
према мору.

У Србији и Црној Гори најмање падавине има исгочни део земље, око 550 mm годишње, а највише у
Которском заливу, код Црквице, преко 4.000 mm годишње. Житородни рејон земље има између 550-750 mm
падавина годишње.
Распоред падавина угиче на распоред биљних формација на Земљи.
Вертикална зоналност - Количина падавина у вертикалном смеру се повећава за 80-90 mm годишње на
сваких 100 m надморске висине. Јужне експозиције су богатије у падавинама од северних.
Распоред падавина у времену - Поред годишње количине падавина на уредно снабдевање биљака у великој
мери утиче и временски распоред падавина. И поред тога, што постоји извесна правилност у временском
распореду падавина, у умереном појасу врло су изражена колебања падавина по појединим годинама.
Распоред падавина може се посматрати за различити временски период и тако се разликује:
- годишња количина падавина;
- количина падавина у вегетационом периоду;
- количина падавина по годишњим добима;
- количина падавина по месецима;
- количина падавина по декадама;
- количина падавина по пентадама;
- количина падавина по данима.
Годишња количина падавина - је количина атмосферских талога, која падне у току једне календарске
године на једно одређено место. За оцену падавинског режима једног подручја, потребно је осматрање у току
најмање десет година.
За биљну производњу од пресудног су значаја колебања падавина по појединим годинама. Често од тога
зависи успех биљне производње.
Количина падавина у вегетационом периоду - је она количина атмосфер-ских талога која падне у периоду
од 1. априла до 30. септембра, тј. у току шест месеци, за време активне вегетације биљака.
 Успех биљне производње у великој мери зависи од количине падавина у вегетационом периоду, а још више
од колебања и распореда падавина у вегетационом периоду. Слично као и годишње количине падавина и
падавине у вегетационом периоду подлежу великим колебањима.
Поред значаја количина падавина у вегетационом периоду, за успех биљне производње значајне су и
падавине у јесење-зимском периоду. Наиме, ове падавине проквашавају дубље слојеве земљишта и служе као
резерва воде, коју биљка може да користи у току вегетационог периода. Ово се посебно односи на средње тешка
земљишта са дубоким хумусно-акумулативним хоризонтом »» повољним физичким својствима, док плитка и
песковита земљишта имају слабу моћ држања воде и акумулирају знатно мање количине падавина.
Количине падавина по годишњим добима и месецима - Ове количине падавина су важне с обзиром на
потребе појединих културних биљака које се узгајају у појединим периодима, а исто тако и с обзиром на
примену појединих агротехничких мера током вегетације.
За стрна жита код нас су одлучујуће падавине у периоду од 1. априла до 1. јуна, а за окопавине од 1. јула до
1. септембра.
Количина падавина по декадама, пентадама и по данима - показује равномерност падавина и њихово
трајање. Ови подаци су значајни за вегетацију појединих култура и принос.
Број кишних дана - показује како су падавине биле распоређене у току неког периода, као и њихрво
трајање. Са становишта биљне производње, најповољније је кад су падавине равномерно распоређене у
вегетационом периоду.
У нашим условима од значаја су падавине веће од 5 mm. Свакако да учесталосг мањих киша као и облачни
дани доносе освежење и утичу на смањење транспирације, али и на раст биљака.
Однос падавина према биљној производњи - Годишња количина падавина неког подручја представља
услов за успешно ратарење. У крајевима са 2.000 до 3.000 mm падавина током године биљна производња је
могућа захваљујући високим вредностима испаравања. То су предели за гајење шећерне трске, пиринча, памука,
кукуруза и др.
У умереном појасу, где је евапорација знатно мања, граница успешног ратарења налази се између 400-1.000
mm падавина годишње. У пределима испод 400 mm годишњих падавина, земљорадња је могућа у условима
наводњавања или применом посебних агротехничких мера као што је угар и слично.

Утицај различитих облика падавина на биљну производњу

Падавине се јављају у различитим облицима. За биљну производњу највећи значај имају: киша, снег, град,
магла, слана и иње.
Киша - Осим количине и распореда падавина, за биљну производњу је од интереса н интензитет кише, тј.
количина падавина у јединици времена. При великом интензитету кише (пљускови, провала облака) земљиште
не може да упије сву количину воде, а вишак воде на површини земљишта на нагибима изазива ерозију.
Понирање воде у земљишту у великој мери зависи од интензитета кише. Тако нпр., при приближно истој
влажности земљишта и при једнакој количини кише, када она пада у виду пљускова (за пола сата), земљиште је
упило само 35% а код тихе кише (шест сати) чак 93% воде. Понирање воде у земљиште, сем количине и
интензитета кише, зависи и од влажности земљишта. Тако нпр., при приближно истој количини кише,
земљиште са резервом воде од 51 mm упило је 88%, а са 72 mm воде свега 27% падавина.
Један део воде задржава се на лишћу и другим органима биљке, са којих се испарава, често и не доспевши до
земље. Биљке са већом лисном површином и надземном масом задржавају више воде. Та вода, иако не доспева
до земљишта, за биљке није изгубљена, јер део биљка усваја, а за време суше освежава биљке.
Јаке кише могу бити и штетне јер изазивају ерозију земљишта, разарају структурне агрегате. После сушења
на површини земљишта долази до стварања покорице. Ерозија после пљускова је нарочито изражена на голом,
свеже обрађеном земљишту и на нагибима. Штете од ерозије се повећавају интензитетом кише са дужином
нагиба и погоршањем структуре земљишта. Ерозија је већа на обрађеном земљишту и код широкоредних усева.
Код пљускова већи део воде се губи отицањем и испаравањем, а само мањи део понире у земљиште.
Превелике количине кише могу изазвати превлаживање земљишта, довести до појаве водолежа и
онемогућавају извођење радова на пољу. Дуготрајне кише у летњем периоду повећавају влажност ваздуха, што
погодује појави болести, штеточина и корова.
Кише великог интензитета, ако су праћене јаким ветром, могу изазвати механичко оштећење биљака,
полегање усева, ломљење грана, расипање зрна, обарање биљака. Кише за време жетве, убирања, сушења сена и
сл. ометају извођење различитих агротехничких радова.
За биљну производњу од највеће користи су тихе кише, мањег интензитета. После таквих киша земљиште
постаје погодно за обраду, сетву или садњу, а усеви интензивно расту. Ове кише су нарочито корисне за време
суше, кад усеви трпе од недостатка воде. Сувише слабе и тихе кише за време топлих дана су такође корисне,
иако се добар део воде испарава са надземне масе усева. Међутим, такве кише освежавају биљке, повећавају
релативну влажност ваздуха и земљишта, снижавају температуру и тако смањују евапотранспирацију.
Снег - је важан извор воде у пољопривреди. У зависности од времена падања, снег може бити користан и
штетан.
Корисно дејство снега састоји се у томе што он у зимском периоду покрива озиме усеве и тако их штити од
ниских температура, јер је добар топлотни изолатор. Топљењем снега вода понире у дубље слојеве земљишта и
тако се повећава предвегетацијска резерва воде у земљишту. Ово је посебно значајно за аридне области, где се
често практикује задржавање снега разним мерама, да би се у пролеће спорије отопио и вода дуже задржала.
Снег око воћака и винове лозе у рано пролеће успорава кретање вегетације, кад прерано наступи топло време.
Појава снега у рану јесен и касно пролеће може наносити штете термофилним врстама, а посебно воћкама у
фази цветања. Мокар снег изазива механичка оштећења нежнијих делова биљака. Дуго задржавање снега
исцрпљује озиме усеве, а у пролеће одгађа почетак пољских радова и сетву јарих усева у оптималним условима.
Дуго лежање снега погодује појави снежне плесни код озимих стрнина.
На површини снега може да се ствара ледена кора, најчешће када се снег дању отапа, а ноћу смрзава. Ако је
ледена кора дебела, испод ње се нагомилава угљен-диоксид, исцрпљују се залихе кисеоника у снежној маси и
може доћи до оштећења биљака. Ледена кора се разбија проласком преко њиве са трактором без оруђа или с
оруђима или посипањем тамним материјама, нпр. тамним минералним ђубривима, која убрзавају отапање
ледене коре. Нарочито је опасна приљубљена ледена кора, непосредно изнад озимих усева. Она делује и
притиском леда на биљно ткиво. Она се не може уништити механички већ само посипањем тамним материјама
у циљу убрзања отапања.
Град - је увек штетан за биљну производњу јер се јавља у вегетационом периоду, кад су биљке развијене.
Град наноси велику штету, јер механички оштећује биљке, уништава лисну површину, нежне гране, цветове,
плодове и кору. Од града највише страдају високе биљке нежне архитектуре (сунцокрет, кукуруз, винова лоза),
али и друге културе. Последице од града могу често бити катастрофалне. Сем усева град оштећује стакленике,
пластенике и друге објекте.
Организована противградна одбрана, заштита, пружа биљкама релативно сигурну заштиту.
Роса - настаје кондензовањем водене паре у површинским слојевима атмосфере приликом хлађења ваздуха.
У сушним периодима роса освежава биљке, повећава релативну влажност, смањује температуру ваздуха, а тиме
и евапотранспирацију. Роса може изазвати и непожељне последице кад је земљиште сувише влажно, а једна од
њих је да поспешује појаву биљних болести. Роса често отежава и извршење одређених радова: жетву, бербу,
заштиту биља, сушење плодова, сена и сл.
У умереном појасу количина воде од росе није велика. По мерењима у Немачкој у безмразном периоду
месечна количина росе износи 1,21-2,46 mm. У Србији и Црној Гори просечно има 150 дана са росом годишње.
Од росе, по Стојановићу (1979), добије се око 30 mm воде.
Магла - се ствара у приземном слоју атмосфере кондензацијом водене паре. Чешће се јавља у долинама и
котлинама. У току вегетације за време суше је корисна јер смањује евапотранспирацију. У зимском периоду
смањује опасност од настанка мраза. Магла смањује инсолацију и загревање земљишта, повећава релативну
влажност ваздуха и утиче на појаву биљних болести и штеточина.
Слана, иње - настаје смрзавањем кондензоване воде на површини земљишта и биљака. На вертикалним
површинама и стрминама окренутим ветру слана се јавља у облику иња. Слана и иње оштећују термофилне
биљке, а могу и криофилне пре њиховог калења у јесен, као и у пролеће после топлих периода када биљке губе
отпорност према ниским температурама.

Појава суше у биљној производњи

Суша се јавља услед недостатка воде у земљишту, као последица помањкања падавина. Интензитет суше
појачавају високе температуре, ниска релативна влажност ваздуха и суви, топли ветрови. Трајање суше може да
буде различито. Дуготрајне суше изазивају велике штете, а у пустињама онемогућавају биљну производњу.
Ваздушну сушу прати висока температура када је релативна влажност ваздуха мала, често свега 20-30%. У
таквим условима јако се повећава транспирација и нарушава се однос између брзине примања и одавања воде и
биљка почиње да вене.
За биљке је најнеповољније ако се истовремено јавља земљишна и ваздушна суша. Суво земљиште не може
више да снабдева биљке потребном водом, која се губи транспирацијом, што доводи до поремећаја основних
функција биљака.
У условима суше опада тургор, у биљном ткиву долази до водног дефицита. Водни дефицит може да износи
5-10%, при јакој суши чак 25% а да је без штетних последица. Привремено вењење настаје код краће суше, кад
биљка у току дана није у стању да надокнади губитак воде у листовима и они показују знаке увенулости, али
остали делови биљке још садрже довољно воде. Трајно вењење настаје при дуготрајној суши. Тургор опада у
свим деловима биљке, чак и у кореновим длачицама, те биљка више није у стању да усваја воду, чак и у
условима обилног влажења. То доводи до дехидратације ткива и до угинућа биљке. Код трајног вењења долази
до дехидратације ћелије, коагулације протоплазме, до разградње угљених хидрата и беланчевина. На ило-
вастим и глиновитим земљиштима биљке дуже издржавају сушу, због већег садржаја приступачне воде.
Земљишна суша веома неповољно делује на приступачност и усвајање хранива. Биљка у недостатку воде не
може да усваја хранива. Сем тога, повећана концентрација земљишног раствора може да делује веома негативно
на биљке. У сушним условима треба очекивати слабије деловање минералних ђубрива и хербицида, али и веће
количине остатака у ораничном слоју.
За време суше најпре вену и суше се доњи листови, јер млађи вршни листови дуже сачувају тургор и спорије
вену.
 Суша смањује синтезу органске материје, убрзава дисање, успорава или зауставља раст, неповољно делује
на формирање приноса и као последица тога смањује се принос и погоршава се квалитет.
Суша је нарочито штетна у критичном периоду, кад биљка највише реагује на недостатак воде. Код већине
биљака критични период се поклапа са периодом интензивног раста биљака. Код стрних жита нпр. то је период
влатања и класања, код кукуруза фаза метличења и свилања, а код соје цветање и формирање махуна, код
паприке цели период образовања цветова и плодова.
Суша отежава обраду земљишта, сетву, клијање и ницање усева.
На земљиштима са повољним водним режимом биљке дуже одолевају суши, јер та земљишта имају већу снагу
држања воде и већи садржај физиолошки корисне воде. Последице суше су више изражене у условима
неправилне агротехнике и код неблаговремене обраде, на збијеном земљишту, при оскудном ђубрењу
органским и минералним ђубривима, на закоровљеној њиви, код сувише густих усева и сл.
Културне биљке различито подносе сушу. Вавилов (1926) на основу тога дели културне биљке у следеће
групе:
- најбоље издржавају сушу: сирак, просо, сочиво, сунцокрет, мухар, суданска трава, жута луцерка;
- средње подносе сушу: кукуруз, шећерна репа, рицинус, грахорица, еспарзета, пшеница, раж;
- најслабије подносе сушу: пиринач, овас, пасуљ, соја, грашак, лупина, конопља, мак, дуван, црвена
детелина и неке траве.
У нашим условима у вегетационом периоду могу наступити сушни периоди различитог трајања и
интензитета. Врло често узрок суше није у недовољној количини падавина, већ у неправилном распореду током
године. Дуготрајна земљишна и ваздушна суша је доста учестала појава код нас и у значајној мери утиче на
сигурност биљне производње.
Према подацима бројних испитивања у колебању приноса ратарских усева временске прилике учествују: у
САД 36-80%, Канади 36-62%, Индији око 75%, бившем СССР-у 45-50%, Израелу 61-79%. Од временских
услова највећи утицај имају падавине, које су колебљиви вегетациони чинилац, чији је распоред у појединим
годинама веома неуједначен. Зато приноси на једном газдинству или држави могу да буду у две временски
различите године веома различити.
Применом савремених агротехничких мера може се смањити, али не и у потпуности искључити утицај
временских фактора на принос. Такве мере су: обрада, ђубрење, плодоред, време и густина сетве, избор сорти
отпорних на временске ексцесе, борба против корова и сл.

Потребе културних биљака за водом

У свежем ткиву културних биљака садржај воде се креће од 85% до 95%. Од укупно усвојене количине воде
свега око 2% се задржава у биљкама, а преосталих 98% биљке троше у процесу транспирације. Само се
незнатан удео воде, свега око 0,2% користи у процесу фотосинтезе.
Снабдевање биљака водом зависи од усвајања, транспорта и одавања воде, што у суштини представља водни
режим или промет воде биљака. Економисање водом, међутим, представља шири појам и обухвата и механизме
усвајања, транспорта и одавања воде. Изучавање водног режима биљака је од посебног значаја, јер вода се често
јавља као ограничавајући чинилац у биљној производњи. Уравнотежен водни биланс је претпоставка за
нормално одвијање животних процеса, а тиме и високих приноса културних биљака.
Потребе културних биљака за водом зависе од бројних унутрашњих и спољашњих чинилаца, а код исте
врсте мењају се и у појединим фазама развоја. У почетку вегетације потребе биљака за водом су мале, међутим,
са развојем корена и порастом лисне површине потребе биљака за водом се значајно повећавају. Уопштено се
може прихватити да већина врста највећу потребу за водом имају у фази интензивног раста, када је по правилу
и лисна површина нaјвећа. При крају вегетације са опадањем лисне површине смањује се и потреба биљака за
водом.
Осетљивост културних биљака према недостатку воде током раста и развића једне биљке такође је
различита. Резултати бројних истраживања потврђују да су стрна жита најосетљивија у фази влатања и класања;
кукуруз од метличења и свилања до млечне зрелости; кромпир захтева највише воде у јуну и јулу месецу у фази
цветања и формирања кртоле; шећерна репа крајем јула и почетком августа када је лисна површина највећа;
потребе за водом код соје су нарочито велике у фази цветања, формирања махуна и наливању зрна. Међутим,
резултати Молнара и сар. (1982) показују да је утицај влажности земљишта на значајније компоненте приноса и
принос зрна соје знатно израженији од утицаја влажности ваздуха.
Тај најосетљивији период културних биљака према води назива се критични период. Недостатак воде у
критичном периоду у значајној мери се одражава на висину приноса и тај недостатак не може се надокнадити у
каснијим фазама развоја. Познавање критичних периода појединих врста културних биљака за водом има и
практичан значај при наводњавању пољопривредних култура. Веома је важно да наводњавањем у периоду
највеће осетљивости појединих врста према недостатку воде обезбеде оптималне количине воде у земљишту.
Потребе биљака за водом у великој мери зависе од транспирације. Транспирација као физичка појава има
значајну улогу за биљке јер омогућава транспорт воде и минералних материја од корена до листова, снижава
температуру ткива и тако омогућава нормално одвијање животних функција биљног организма.
 Транспирација биљака може да се карактерише помоћу више показатеља од којих су најважнији интензитет
и релативни интензитет транспирације, транспирациони коефицијент, продуктивност транспирације и
коефицијент водног биланса.
Интензитет транспирације представља масу транспирисане воде са јединице лисне површине у јединици
времена (g • dm-2 • h-1).
Релативни интензитет транспирације означава однос између транспирације листа и испаравања воде са исте
слободне водене површине.
Продуктивност транспирације представља масу суве материје која се ствара при испаравању 1 kg воде.
Транспирациони коефицијент представља масу транспирисане воде потреб-ну за стварање једне јединице
суве материје.
Коефицијент водног биланса представља однос између транспирисане и примљене масе воде.
По Максимову (1929), вредности неких од ових показатеља крећу се у овим границама:
- интензитет транспирације 15-250 g • m-2 • дан-1;
- продуктивност транспирације 1-8 g/kg воде;
- транспирациони коефицијент 125-1.000.
На потребе биљака за водом од тих показатеља најбоље указује транспирациони коефицијент, који је и
створен за потребе у пољопривреди, посебно у аридним областима у циљу примене при наводњавању.
Међутим, као што су показали резултати бројних исграживања, транспирациони коефицијент није константна
величина, већ његова вредност зависи не само од врсте, сорте и хибрида него и од спољних вегетационих
чинилаца. Ова варијабилност транспирационог коефицијента је приказана у табели 12.

Иако су вредности транспирационог коефицијента различите за сваку биљну врсту а за једну исту врсту у
зависности од временских услова у појединим годинама, могућа је класификација културних биљака према
величини транспирационог коефицијента. Тако на пример, још Briggs и Schantz (1912) дошли су до закључка да
неке врсте захтевају мање, а неке више воде за стварање суве материје, односно да различито економишу са
водом.
Из ових резултата истраживања произилази да су у погледу потрошње воде најштедљивији: просо и кукуруз;
мање су штедљиви: јечам, овас, кромпир и вигна; а најмање су штедљиви: луцерка, траве и конопља.
На основу познавања просечне вредности транспирационог коефицијента за врсту, могуће је приближно
одредити очекивани ниво приноса на неком станишту и потребе одређених усева за водом. Поред вредности
транспирационог коефицијента, потребни су подаци о годишњој суми падавина и коефицијент искоришћавања
падавина, што се у зависности од агроеколошких услова, пре свега од особина земљишта, најчешће налази
између 40-50%. Одређивање потенцијалне висине приноса је од практичног значаја при избору врсте за одре-
ђене агроеколошке услове.
Због високе вредности транспирационог коефицијента укупне потребе биљака за водом су јако велике, и у
умереном појасу често премашују дугогодишњи просек падавина, услед чега се јавља недостатак воде од 50-250
mm (табела 13).
 Значајне разлике у вредности транспирациононг коефицијента постоје и између сората и хибрида. По
правилу интензивне сорте и хибриди у просеку имају мањи транспирациони коефицијент, али због виших
приноса већу укупну потребу од екстензивних сората и хибрида. Гајењем високоприносних сората са
повољнијим жетвеним индексом и бољим искоришћавањем воде смањена је потрошња воде за производњу
јединице зрна на око половину. Сматра се да усмереном селекцијом потрошња воде код културних биљака и
даље може значајно да се смањује.
Као што је већ напоменуто, транспирациони коефицијент није константна величина, већ зависи и од
спољних чинилаца, као што су температура ваздуха, минерална исхрана, количина приступачне воде,
интензитет светлости и др.
Утицај температуре на вредност транспирационог коефицијента је приказан у табели 14.

Температура ваздуха до извесне границе код сваке врсте повећава транспирацију, међутим, вредност
транспирационог коефицијента мења се различито у зависности од порекла врсте. Биљке умерене климе
продуктивније троше воду при нижим температурама, док се са порастом температуре транспирациони
коефицијент нагло повећава. Потпуно супротно реагују оне биљне врсте које су прилагођене топлијој клими. На
вредност транспирационог коефицијента утиче и минерална исхрана (табела 15).

Као што се види у условима оптималне, хармоничне исхране потрошња воде по јединици створене суве
материје се значајно смањује. Из тога произилази да се ђубрењем може утицати на рационалнију потрошњу
воде биљака. На плоднијим земљиштима транспирациони коефицијент је нижи, јер биљка треба мање да
транспирише да би дошла до исте количине хранива него на сиромашнијем земљишту.
Недостатак или сувишак неког биогеног елемента може у значајној мери да повећа потрошњу воде. Тако на
пример, .биљке обилно храњене азотом имају велику лисну површину, слабије развијен коренов систем и
интензивнију транспирацију. Код таквих усева значајно се повећава потрошња воде, а истовремено се смањује
отпорност према суши.
Наводњавање по правилу повећава не само укупну потрошњу воде по биљци већ и транспирациони
коефицијент (табела 16).
 Ови подаци Виљамса доказују да се са повећањем садржаја приступачне воде у земљишту долази до
прекомерне тзв. луксузне потрошње, а тиме и до повећања вредности транспирационог коефицијента.
Транспирациони коефицијент зависи и од интензитета светлости (табела 17).

Из ових података се може закључити да је вредност транспирационог коефицијента биљака мања при обиљу светлости, а
већа у недостатку светлости.
Од агротехннчких мера и густина склопа у значајној мери утиче на потрошњу воде. У ређем склопу потрошња воде је
већа по биљци, а и транспирациони коефицијенти су већи. Са повећањем густине склопа до оптимума, смањују се губици
евапорацијом, земљишна влага се боље искоришћава и услед повољније микроклиме смањује се потрошња воде по биљци, а
и вредност транспирационог коефицијента.
Код дрвенастих биљака резидба може значајно утицати на потрошњу воде. Неправилном резидбом поспешује се бујност
биљака, што значајно повећава потрошњу воде.
Потреба културних биљака према води утиче на избор усева у плодореду и на пољопривредну рејонизацију.
Међу културним биљкама налазимо такве које су прилагођене условима оскуднијег или јачег влажења. На
основу потреба културних биљака за водом оне се могу поделити у три групе: хигрофите, мезофите и
ксерофите.
Хигрофите су оне културне врсте које захтевају већу влажност. У ову групу спадају: овас, црвена детелина,
лупина, соја, конопља, траве и др. Ове врсте ое успешно гаје у областима хумидне климе. Ксерофите су оне
врсте културних биљака које се успешно гаје и у условима оскудног влажења, које добро издржавају сушу.
Отпорност на сушу јавља се у различитим облицима. Биљка може да усклади свој раст и развиће са влажним
периодом године (стрна жита у аридним регионима) или да има анатомску грађу која омогућава да издржи дугу
сушу (дрвенасте културе).
Као типични ксерофити истичу се: јара пшеница, тврда пшеница, шестореди јечам. Степске влатасте траве
су типични представници ксерофита.
Мезофите, према захтевима за водом, на прелазу су између претходне две групе. Као типични предствници
мезофита истичу се озиме форме стрних жита.
При планирању плодореда потребно је водити рачуна о потребама културних биљака за водом. Хумидна
клима даје предност хигрофитима, а аридна ксерофитима.

Погодност главних климатских подручја за пољопривредну производњу

По свом географском положају Југославија представља транслатационо климатско подручје у којем се

сукобљавају континентална, атлантска и медитеранска клима, а на већим надморским висинама се формира
планинска клима. Ова климатска подручја пружају различите услове за пољопривредну производњу. С обзиром
да на климу човек врло мало може утицати, он је принуђен да гајење културних биљака усклади са
хидротермичким карактеристикама климе. Ово усклађивање захтева познавање биолошких особина појединих
врста и карактеристика главних климатских подручја.
Подручје континенталне климе - Континентална клима продире у нашу земљу са истока, североистока и
захвата подручје интензивне биљне производње пре свега равничарски део. Под утицајем континенталне климе
налази се источна Србија, Војводина и источни део Славоније.
У подручју континенталне климе су јаче изражена четири годишња доба: пролеће, лето, јесен и зима.
Средња годишња температура износи око 11°С, са великим распоном, око 70°С између апсолутног минимума и
максимума. Карактеристичне су летње жеге и веома ниске температуре у зимском периоду.
За културне биљке, су посебно штетни касни пролећни и рани јесењи мразеви. Они у суштини одређују
дужину вегетационог периода. Дужина безмразног периода је 150-180 дана. Од касних пролећних мразева
највише страдају термофилне врсте (кукуруз, пасуљ, бундева, краставац, дуван, парадајз, паприка и сл.). Но
пролећни мразеви су штетни и за озиме усеве, који након зимског периода настављају вегетацију, као и за воћке
и винову лозу, ако су се пупољци отворили или се налазе у цветању. Највише страдају млади, нежни, сочни
делови биљке пуне воде.
 Веома ниске темепратуре у зимском периоду (до -30°С) без снежног покривача услед голомразице могу
довести до страдања озимих усева, а оштећују и воћке и винову лозу.
Средња годишња облачност износи око 45%. У летњем периоду инсолација је јака, а термичке прилике тог
годишњег доба погодују сазревању усева и спремању (сушењу) сена.
Годишња количина падавина је знатно мања у поређењу са другим климатским подручјима и креће се
између 550-750 mm. У акгивном делу вегетације пада око 60% са максимумом у мају и јуну, а у јесење-зимском
периоду око 40% од укупних годишњих количина падавина. Вегетациони период се одликује сушним
периодима различитог трајања и интензитета, што уз високе температуре врло неповољно делује на усеве.
Озими усеви, а чешће окопавине трпе од недостатка воде. Највеће снижење приноса настаје кад се сушни
период поклапа са критичним периодом потреба за водом. Неравномеран распоред падавина чини гајење
пострних усева веома несигурним. Неповољан распоред пада-вина појачава и ниска релативна влажност
ваздуха, услед чега се појачава евапотранспирација са веома негативним утицајем на раст биљака. Због честог
помањкања падавина у активном делу вегетације, наводњавање пољопривред-них култура показује веома добре
резултате.
Дебљина снежног покривача по правилу није велика. Нивални период је кратак, ограничен за децембар,
јануар и фебруар, ређе има снега ван овог периода. Честе су и зиме без снежног покривача, што је посебно
неповољно због презимљавања озимих усева.
У топлом делу године има доста пљускова, а повремено и града. Кише великог интензитета не могу усеви
потпуно да искористе јер се повећавају се губици отицањем.
Континентална клима погодује гајењу великог броја култура, како дрвенастих тако и зељастих. Она
омогућава интензивну ратарску и сточарску про-изводњу. Од једногодишњих биљака предност имају озими
усеви јер им се вегетација завршава почетком лета. Од јарих усева повољнији су услови за гајење ксерофита и
мезофита, док је гајење хигрофита без наводњавања веома ризично. Изузетак је луцерка која се на земљишту
погодног механичког сасгава дубоко укорењује и користи влагу из дубљих слојева земљишта. Наводњавање у
летњем периоду значајно доприноси стабилизацији приноса код свих култура.
Обиље сунца и топлоте у летњем периоду погодује синтези уља, шећера и беланчевина, што доприноси
добром квалитету биљних производа.
У континенталној клими нису повољни услови за успевање трава. Природне ливаде и пашњаци на влажним
местима након детаљног одводњавања могу да се користе као оранице. Гајење трава без наводњавања је
несигурно, а приноси по правилу ниски.
Ови климатски услови фаворизују у сточарству гајење свиња и живине, с обзиром на то да ове врсте троше
концентровану храну. Но, у том подручју могућа је производња и кабасте хране на ораничним површинама за
потребе крупне стоке. У сувљим пределима континенталне климе гаје се овце.
Хидротермичке карактеристике овог подручја омогућују акумулацију јесење-зимске влаге у земљишту, што
мерама обраде треба конзервирати за топли период године.
Подручје атлантске климе - Атлантска клима прoдире у нашу земљу са северозапада. Средња годишња
температура износи око 10°С са мањим колебањем температура. Лета су умерено топла и влажнија, а зиме су
блаже него у подручју континенталне климе. Дужина безмразног периода је око 200 дана. Клима у топлом делу
године свежија је и влажнија, вегетациони период је краћи, зато се узгајају раностасније сорте и хибриди.
Опасност од каснопролећних и ранојесењих мразева и голомразице у зимском периоду је мања, а причињене
штете су блаже у поређењу са континенталном климом.
Средња годишња облачност је око 55%, а годишња количина падавина 750-1.300 mm, подједнако
распоређених у летњем и зимском периоду. Веће количине и повољнији распоред падавина стварају повољније
услове за формирање вегетативне биљне масе. Приноси културних биљака су стабилнији него у подручју
континенталне климе.
Евапотранспирација је мања од годишњих количина падавина, зато у равничарском делу у јесење-зимском
периоду долази до превлаживања земљишта и до појаве водолежа. У тим пределима је потребно детаљно
одводњавање, постављање дренаже, као и мелиоративна обрада у циљу побољшања неповољних физичких
особина земљишта.
Због већих количина падавина у зимском периоду се формира дебљи снежни покривач, који се и дуже
задржава у поређењу са континенталном климом, што је повољно са становишта презимљавања озимих усева.
Подручје атлантске климе је такође погодно за гајење великог броја усева, с тим да предност имају
хигрофите и мезофите. У овом подручју луцерку замењује црвена детелина, а повољнији су услови и за
успевање трава и травних смеса. Извесну тешкоћу представља сушење сена, зато се прибегава специ-јалним
начинима сушења или прављењу силаже и сенаже.
Повољни услови за спремање квалитетне кабасте хране као и велике по-вршине под природним ливадама и
пашњацима омогуаћвају држање крупне стоке. Говедарство је најзначајнија грана сточарске производње.
Систем обраде у овом подручју није у функцији конзервирања влаге у јесење-зимском периоду, већ у
функцији ослобађања земљишта од сувишне
воде.
Подручје медитеранске климе - Медитеранска клима продире у нашу земљу са југа и југозапада и захвата
обални појас и острва.
 Ово подручје је под утицајем северне средоземне климе и дели се на два варијетета: хладнији северни и
топлији јужни. Просечна годишња темепратура на северном Јадрану је 13-15°С, а на јужном између 15-17°С.
Сем ове поделе постоје и субваријетети, са основним обележјима медитеранске климе. Тако на пример, острва
имају блажу климу од копненог дела приморја, јер водене масе мора делују као терморегулатор и ублажују
колебање темепратуре.
Одлике средоземне климе су топла и сува лета и благе кишовите зиме. Максимум падавина је у зимском
периоду. Велике количине падавина у тим месецима могу проузроковати знатне штете од ерозије и стварати
знатне потешкоће у обављању пољских радова.
Годишња колебања темепратуре су мања у односу на подручје континен-талне и атлантске климе, јер
температура ретко пада испод 0°С, а апсолутни минимум је око -5°С. Мраз и снег у приморском делу се ретко
јављају. Упркос томе могу се јавити касни пролећни мразеви који могу нанети значајне штете, у првом реду код
воћака, винове лозе и повртарских култура.
Средња годишња облачност је између 35 до 45%. То значи да има много сунчаних дана (око 2.800 сунчаних
сати). Интензитет сунчевог светла је веома висок.
Број снежних дана је доста ограничен. Снег се кратко задржава на земљишту, често се отопи приликом
падања.
Због високих температура, нарочито у летњем периоду, евапорација је јако велика. Сувој клими у летњем
периоду највише су прилагођене дрвенасте културе (винова лоза, бадем, маслина и др.). Док је у
континенталној, атлантској, а нарочито у планинској клими мировање вегетације у току зиме потпуно, дотле се
на подручју средозмне климе опажа застој вегетације у летњем периоду. Из наведеног разлога за стабилну
биљну производњу потребно је наводњавање, али могућности за то су веома мале.
У том подручју има много ветра из свих праваца, но доминирају јаки ветрови: југо и бура. Југо је више
заступљен на јужном, а бура на северном Јадрану. Југо је влажан ветар и доноси кишу, док је бура сува и
хладна. Оба ветра могу биљној производњи причинити велике штете. Штете се манифестују у механичком
оштећењу биљака, у преношењу семена корова и кроз енормно повећање евапотранспирације. Бура велике
снаге премешта најфиније честице обрађеног слоја и носи морску воду према копну. Вода се испари, а со остане
на биљкама као посолица или пада на површину земљишта. Со на надземним деловима биљака ствара
„опекотине", и тако проузрокује велике штете. Биљке се могу спасити од последице посолице поливањем
„слатком" водом.
Од њивских култура у овом подручју предност имају вишегодишњи усеви, а од једногодишњих озими усеви.
Озими усеви користе влажнији и хладнији период године, а завршавају вегетацију пре наступања високих
температура и недостатка падавина. Међутим, и озими усеви могу страдати од присилне зреобе услед раног
наступања топлог летњег времена.
Јари усеви, а посебно окопавине су веома несигурни. Њихов критични период за водом настаје у летњем
периоду кад су веома високе температуре и кад мало има падавина, зато редовно подбацују у приносу. Гајење
јарих усева и усева друге жетве је незамисливо без наводњавања. Гајење ових усева донекле може да буде
успешно само у хладним и влажним годинама, а таквих у том подручју има веома мало.
Медитеранска клима не погодује стварању велике количине кабасте биљне масе, због тога је сточарство, а
нарочито говедарство слабо развијено. У том подручју преовладавају врсте домаћих животиња, које су
скромније у погледу исхране: овца, коза и магарац.
Подручје планинске климе - Планинска клима је локалног карактера, јер се формира на великим
надморским висинама. Захвата централни део наше земље.
Иако је надморска висина доминантни фактор у формирању обележја ове климе, ипак има значајних разлика
у зависности од експозиције станишта. Јужна, присојна експозиција је увек топлија од северне, осојне, јер
сунчевж зраци падају под већим углом, те је топлотно дејство инсолације јаче.
Средња годишња температура је 8-9°С и уопштено са порастом надморске висине опада. Због тога је
вегетациони период за око два месеца краћи у односу на равничарска подручја. Овде нема услова за гајење
термофилних врста и усева дуге вегетације.
Особеност ове климе је велико колебање температуре у току дана и ноћи. На малој удаљености постоје
велике разлике у термичким приликама у за-висности од тога да ли је сунчана страна, или лежи у сенци.
Средња годишња облачност је између 55 и 60%, али за време сунчаиих дана инсолација је веома јака.
У планинама постоје јака узлазна струјања ваздушних маса, што доводи до кондензације водене паре и до
обиља падавина. Зато су станишта исте гео-графске ширине у планинама хумиднија од неког места и низији.
Годишња количина падавина износи 1.200—3.000 mm. У планинама влада хумидна и перхумидна клима.
У току лета може доћи до снажних олуја и до појава града.
Број снежних дана (нивални период) је дуг (новембар-март). Дебљина снежног покривача је велика.
Дуготрајни, дебели снежни покривач гуши озиме усеве, онемогућава њихово презимљавање. Чести су и касни
снегови у пролеће. У зимском периоду долази до јаких мразева, али и до каснопролећних и ранојесењих
мразева. Због тога је безмразни период кратак, што ограничава гајење усева осетљивих на мразеве.
У планинама често има јаких ветрова, хладних у току зиме, топловлажних у летњем периоду.
У планинском подручју, доминирају травњаци - ливаде и пашњаци. Дуге и сурове зиме, кратак вегетациони
период сужавају избор културних биљака. Претежно се гаје јари усеви са скромним захтевима према топлоти.
Од јарих жита узгајају се јечам, овас и раж, затим кромпир, сточна репа, црвена детелина, грашак и купус.
 Клима погодује стварању сочне вегетативне масе, што ствара повољне услове за гајење крупне стоке за
производњу млека. Где има доста травњака и где може да успева детелина гаје се краве, а на стаништима
скромнијих могућности за производњу кабасте хране овца и коза.
Због обиља падавина и слабе евапорације земљиште је често влажно, што отежава, а понекад и онемогућава
обављање пољских радова. На нагнутим теренима сталну опасност представља ерозија, па због тога избор
усева, систем обраде, ђубрење и мере заштите треба прилагодити условима станишта.
Влажна клима отежава и сушење сена, па се због тога за сушење користе разне направе, које омогућују брже
сушење зелене биљне масе.

ЗЕМЉИШТЕ КАО ВЕГЕТАЦИОНИ ЧИНИЛАЦ

Земљиште је настало и настаје деловањем педогенетских фактора (геолошка подлога, клима, рељеф,
вегетација, фауна и време) на површину литосфере. Тај растресит слој се назива педосфера или земљиште.
Земљиште, захваљујући својим физичким, хемијским и биолошким особинама, омогућава живот виших биљака
и тако испуњава значајан производни задатак.
Овај површински слој земљине коре представља природно станиште за биљке. Биљке се у земљишту
укорењују, оно им служи и као ослонац и као подлога. Из земљишта се биљке снабдевају водом и минералним
материјама, раствореним у води. Биљка, делимично своје потребе у кисеонику и угљен-диоксиду такође
обезбеђује из земљишта.
Потребно је истаћи да културне биљке могу успешно да се гаје и на другим супстратима као што су: вода
(хидропони), стерилни песак, шљунак и други инертни материјали као и на вештачким супстратима, од
специјалних смола, полистирена или полиуретана. Ови супстрати су снабдевени хранивима и кисеоником
неопходним за живот биљке. Данас у свету постоје тзв. биолошке фабрике, за индустријски начин гајења
биљака, у којима се биљке гаје у потпуно контролисаним условима. Таква производња захтева инвестиције и
високостручне кадрове.
За производњу хране земљиште и даље остаје главни супстрат. Тај значајан производни задатак може да
осигурава само плодно земљиште, које може да обезбеди континуирано снабдевање биљака водом, хранивима,
ваздухом и топлотом. Та способност земљишта представља његов производни капацитет или плодност.
Плодност земљишта се може различито дефинисати. Англосаксонски аутори под појмом плодности (soil
fertility) подразумевају само садржај приступачних хранива у земљишту. Сем плодности потребно је
разликовати појам продуктивности земљишта. Она у суштини означава продуктивност станишта која одређује
висину приноса. Продуктивност земљишта је шири појам, јер она сем обезбеђености земљишта хранивима,
водом и топлотом укључује и остале вегетационе чиниоце, као и економске услове производње. Сви ти чиниоци
одређују колики ће бити степен искоришћавања плодности земљишта, односно колики ће бити принос. Јеnnу
(1930) ову сложену зависност продуктивности (у) изражава формулом: у = f (земљиште, клима, биљка, човек,
време). Дакле, принос не зависи једино од плодности земљишта и због тога не може бити једино мерило. Само у
случају кад су сви чиниоци константни, осим земљишта, онда је принос израз плодности земљишта. То значи,
ако бисмо желели да упоређујемо плодност два типа земљишта, морала би бити иста и клима, иста врста и сорта
биљке, исти систем биљне производње. Због тога приноси постигнути у разним климатским условима, са
различитим врстама културних биљака и са различитом агротехником, не могу бити мерило нити могу служити
за упоређивање плодности земљишта.
Циљ интензивне биљне производње су високи и стабилни приноси. Зато човек своју делатност усмерава
тако да истовремено утиче на побољшање свих фактора продуктивности, коригује и ублажава неповољне
ефекте климе, ствара нове генотипове, побољшава начин гајења (агротехнику) одржава или поправља плодност
земљишта. Што се тиче пољопривредног земљишта, треба водити рачуна да се одржава и повећава његова
плодност. Земљиште треба користити, а не искоришћавати. То значи да коришћењем земљишта не сме опадати
његова плодност, већ треба најмање одржавати или што је још боље повећати плодност земљишта. Једино
одржавањем плодности земљишта у хармоничном односу са другим факторима продуктивности може се
организовати стабилна биљна производња.
За одређивање плодности земљишта користе се различити показатељи. С друге стране, потребно је
познавати и захтеве појединих биљних врста према одређеним чиниоцима. Упоређивањем нађених вредности
са захтевима биљака одабирају се мере поправке у циљу корекције неповољних особина земљишта, посебно кад
је реч о одводњавању, мелиоративној обради, ђубрењу, калцификацији, фосфатизацији, гипсовању и др.
По савременим схватањима (Butorac и Racz, 1987) плодност земљишта представља његову већу или мању
способност да обезбеди биљци довољне количине воде, хранива, кисеоника, топлоте и потребан простор
неопходан за нормалан раст и развој надземних и подземних органа биљке. Међутим, плодност земљишта и
његова процена је знатно шири и сложенији појам јер осим ових својстава плодност обухвата и друга физичка,
хемијска и биолошка својства и сложену динамику различитих процеса у земљишту.
Грачанин (1947) разликује потенцијалну и ефективну плодност земљишта.
Потенцијална плодност земљишта представља укупан потенцијал свих својстава, а карактеризира се
укупном количином биогених елемената, воде, ваздуха, топлоте и билансом свих позитивних и негативних
особина земљишта.
 Ефективна или актуелна плодност представља део потенцијалне плодности и то у оном степену у којем
земљиште, у физиолошки активном облику, може да обезбеди биљку хранивима, водом, ваздухом, топлотом и
др.
Земљишта високе потенцијалне плодности, тј. са значајним количинама хранива, воде, ваздуха и топлоте не
морају истовремено да имају и високу ефективну плодност. Ако се поједина биљна хранива налазе у
неприступачном облику, или је већи део воде тако чврсто везан за честице земљишта да је биљка не може
усвојити, тада биљка користи само мали део потенцијалне плодности, па је ефективна плодност земљишта мала.
Као пример могао би се навести војвођански чернозем који је познат као потенцијално плодно земљиште.
Међутим, у сушним годинама, на пример фосфор прелази у облик трикалцијум-фосфата, који се тешко раствара
у води, те га биљка тешко може усвојити. На тај начин, упркос релативно великим количинама укупног
фосфора у земљишту, садржај приступачног фосфора је мали, што ограничава плодност тих земљишта. Зато је
неопходно уношење лако приступачног фосфора. Тешка глиновита земљишта садрже велике количине воде.
Међутим, због богатства у колоидима, унутарња снага држања воде је толика да од укупне количине воде у
земљишту биљка може да усваја мали део. Тако тај мали садржај физиолошки корисне воде ограничава
ефективну плодност.

Културно-антропогено земљиште

Земљиште у пољопривредном искоришћавању је творевина човека. Оно се у многоме разликује од

природних земљишта, која су у основи климатогена творевина. Ове разлике се посебно односе на површински
слој, који се редовно обрађује, у који се уносе органска и минерална ђубрива и средства за заштиту биља.
Земљиште као природна творевина на којем се одвија биљна производња, ретко пружа оптималне услове за
успевање биљака. Чест је случај да у земљи-шту нема довољно приступачних хранива, корисне воде, кисеоника
или садржи превелике количине воде. На овим земљиштима човек предузима одређене мере да земљиште
преобрати у оптимално станиште за биљке. Такво земљиште Тодоровић (1955) назива културним земљиштем, а
под тиме он подразумева земљиште највеће плодности. Културним земљиштем могло би се назвати оно земљиште
које најбоље одговара захтевима културних биљака. То би било идеално земљиште по својим особинама и процесима
који се у њему одигравају. У том земљишту постоји динамичка равнотежа свих земљишних фактора, која се не
нарушава током нормалног искоришћавања у пољопривредној производњи. Културно земљиште има ситномрвичасту
структуру, адсорптивни комплекс је засићен калцијумом, хумусне материје су у облику благог хумуса, што гарантује
повољне физичке, хемијске и биолошке особине.
Културно земљиште, по Тодоровићу (1955), ствара се заснивањем орнице, што представља продубљивање
ораничног слоја до 45 cm, а на анормалним земљиштима и калцификацију, фосфатизацију и хумизацију. Сви
ови мелиоративни захвати су изузетно скупи.
С обзиром на чињеницу да се особине земљишта, као последица искоришћавања, могу и погоршати,
правилније је користити термин антропогено земљиште. Под антропогеним земљиштем се подразумева оно
земљиште које се налази под трајним и доминантним утицајем човека. Човек одређеним мерама делује на
земљиште да би тај супстрат што боље припремио за гајење биљака. Антропогена земљишта битно се разликују
од земљишта као природне творевине. Најзначајније разлике су у томе, што се земљиште у пољопривредном
искоришћавању редовно обрађује, у њега се уносе органска и минерална ђубрива, као и разна средства за
заштиту биља. При сталној дубини обраде код антропогеног земљишта долази до стварања „плужног ђона", што
отежава продирање корена у дубље слојеве, понирање воде, а и аерацију. Због тога повремено треба мењати
дубину обраде, или корисгати разриваче за основну обраду земљишта.

Слојеви антропогеног земљишта

Антропогена земљишта се налазе под сталним утицајем човека. Услед тог утицаја стварају се нови слојеви
којих нема у земљиштима слободне природе. Слојеви антропогеног земљишта су: ораница, здравица I и II, а
испод њих се налази матични супстрат (слика 27).
Ораница или мекота је површински слој земљишта, који се налази у контакту са атмосфером. Овај слој се
редовно обрађује, у њега се уносе органска и минерална ђубрива, као и разна средства за заштиту биља. У тај
слој се сеју или саде биљке, ту почиње клијање, ницање и почетни раст и укорењивање биљака. Ораница је
директно изложена утицају атмосферилија, а кроз њу падавине пониру у дубље слојеве. Она је обогаћена
хумусом и биљним хранивима, има бољу структуру, повољан однос воде и ваздуха, у њој се налази највећа маса
корена и земљишних микроорганизама. Због тих особина ораница је најважнији слој за културне биљке и зато је
пожељно да буде што дубља.
Ораница је у првом реду настала обрадом, али њене особине зависе и од система ратарења (ђубрење,
плодоред, заштита и др.). За формирање мекоте је потребно време, па је време важан фактор код њеног
настајања. Међутим, тај процес одвија се знатно брже него стварање генетских хоризоната код при-родних
земљишта.
Дубина ораничног слоја зависи од дубине хумусно-акумулативног хори-зонта, рељефа, особина земљишта,
система ратарења и оруђа за обраду земљишта. Ораница до 10 cm сматра се врло плитком, до 20 cm плитком, до
30 cm средње плитком, а преко 30 cm дубоком. Плитак оранични слој је последица плитког профила земљишта
или екстензивне биљне производње. А обрнуто, дубока мекота је знак повољних земљишних услова и
интензивне производње.
У почетку земљорадње оранични слој је био веома плитак као резултат оскудне техничке опремљености.
Ова дубина је дуго стагнирала, све до увођења запрежне обраде. Проналаском машинске обраде у прошлом
веку долази до даљег продубљивања ораничног слоја.
Испод ораничног слоја налази се „здравица". Она се још зове и „мртвица" или подоранични слој. Овај слој
није под сталним утицајем човека, он није антропогенизиран. Овај слој за разлику од оранице знатно је
сиромашнији у хумусу, у приступачним хранивима, корену и микроорганизмима. По правилу је збијен, слабије
пропушта воду, садржи мање ваздуха и има слабију биогеност у односу на ораницу.
На земљиштима са дубоким хумусно-акумулативним хоризонтом разликује се здравица I и здравица II.
Здравица I је активнији слој профила, где још има корена, микроорганизама. У том слоју још постоје повољни
услови за активност корена у погледу воде, хранива и ваздуха.
Здравица II је доњи део здравице. Он се налази изван физиолошко-активног профила и најчешће има
неповољне физичке, хемијске и биолошке особине. Корен биљака више не допире у тај слој.
Испод здравице налази се матични супстрат или литосфера.

У случају мелиоративне обраде, дубоким подривањем или риголовањем испод оранице може се формирати
антропогенизовани слој, подмекота. Тај слој се повремено обрађује у циљу поправљања водно-ваздушних
својстава земљишта. Обично се не уносе минерална ђубрива иако таква могућност постоји. Та мера се најчешће
примењује код подизања дугогодишњих засада. Подмекота повећава укупну дубину антропогеног слоја и
представља продубљивање активног профила земљишта.
Орањем на исту дубину код антропогених земљишта између мекоте и здравице I ствара се „плужни ђон",
који је збијен и отежава продирање корена у дубље слојеве, понирање воде и аерацију.

Еколошки значај механичког састава земљишта

Земљиште је трофазни полидисперзни систем и састоји се из чврсте, течне и гасовите фазе. Чврста фаза се
састоји од минералног и органског дела.
Минерални део је настао у процесима физичког, хемијског, физичко-хемијског и биолошког распадања и
разлагања матачног супстрата у процесима педогенезе. Исходни матични супстрат у тим процесима се
диспергира и стварају се механички елементи земљишта различите величине. Блементарне честице земљишта
по величини могу се груписати у две, три или више фракција. Квантитативни однос појединих фракција
земљишта изражен у % представља механички састав. Као синоним поред механичког, користи се и
гранулометријски састав.
Механички састав земљишта је једна од најважнијих физичких особина, јер утиче на многобројне друге
особине као што су: кохезија, снага држања воде, адсорпција, супституција, општа и диференцијална порозност
и др. Што су честице земљишта ситније у тој мери се повећава специфична површина земљишта. Код фракција
песка специфична површина земљишта је мања од 0,1 m-2 • g-1, код праха креће се између 0,1-1 m-2 • g-1, а код
фракције глине између 5-400 m-2 • g-1 (Scheffer и Schachtschabel, 1976).
Особине минералног дела земљишта зависе од крупноће честица и хемијског састава минерала.
Величнна механичких елемената - Честице одређене величине унутар једнв фракције су носиоци
одређених карактеристика земљишта. Постоје бројне класификације гранулометријског састава земљишта. У
основи све класификације од најстаријих до најновијих разликују следеће фракције: скелет, песак, прах и глину.
Наша земља је прихватила класификацију Међународног друштва за проучавање земљишта која је заснована
на принципима поделе честица по Atterberg-у.
Са становишта биљне производње, поред удела појединих фракција, од значаја је и особина и понашање
одређених фракција земљишта.
Скелет - камен и шљунак - представљају најкрупнију фракцију са дијаметром од 2 до 20 mm. Ова фракција
је најчешће присутна у шумским, брдско-планинским земљиштима у делувијалним и алувијалним наносима.
Производна својства ових земљишта зависе од удела камена и шљунка. На овим земљиштима добро успевају
дугогодишњи засади, воћњаци и виногради, посебно у условима наводњавања.
Фракција песка (од 0,2-2 mm) услед мале специфичне површине показује знатно мању активност у
поређењу са честицама праха и глине. Ова фракција у земљишту је ипак важна јер повољно утиче на водни,
ваздушни и топлотни режим, а побољшањем текстуре олакшава обраду земљишта.
Фракција праха (од 0,02-0,002 mm) због веће специфичне површине добро држи, али доста споро
пропушта воду. Улога праха у стварању структурних агрегата је незнатна, зато висок садржај ове фракције не
даје земљишту увек и повољна својства. Прах је главни саставни део иловастих земљишта.
Фракција глинe (< 0,002 mm), због велике специфичне површине, најактивнији је део земљишта. Минерали
глине су секундарне творевине. Пречник колоидне глине је испод 0,002 mm или 2 μm, а дебљина 0,002-0,05 μm.
Глина поседује велику способносг реверзибилног везивања молекула воде, способност задржавања воде,
бубрења, контракције, пластичност и лепљивост, Сем тога, честице глине привлаче и задржавају катјоне и
облепљују крупније честице земљишта.
По грађи и особинама секундарни глинени минерали најчешће се деле у три групе: каолинит, илит и
монтморилонит.
Двослојни минерали, каолинит, дикит, халојзит активни су само са спољне стране и на преломним
површинама. Капацитет адсорпције им је за 5-10 пута мањи у поређењу са минералима типа монтморилонита.
Илити имају сличну грађу као монтморилонит, али се измена катјона врши само по спољашњој површини,
јер је размак између слојева мањи. Адсорбован калијумов јон такође смањује капацитет размене катјона.
Монтморилонит и бајделит спадају у групу трослојних минерала (смектита). Код ових минерала размак
између кристалне решетке је већи. Продирањем молекула воде повећава се растојање између слојева, зато
долази до повећања запремине и бубрења земљишта. Ови глинени минерали имају највећу унутрашњу активну
површину и највећи капацитет размене катјона.
Сем ових „чистих" секундарних глинених минерала много су чешћи прелазни типови минерала. Од значаја
су и алофани, аморфни или паракриотални алумосиликати са високом способношћу супституције.
Хемијски састав минералног дела - земљишта је исто значајан са становишта биљне производње.
Кварцни песак настаје распадањем магматских и метаморфних, а делимично и силикатних стена, као
секундарна творевина. Обзиром на отпорност кварцног песка према распадању он се често нагомилава у
многим седиментима. Тако, многи пескови и песковите стене састоје се искључиво од кварца.
Силикатни песак настаје распадањем силикатних стена, при том настају секундарни глинени минерали. По
хемијском саставу секундарни минерали се састоје од силицијума, алуминијума, кисеоника, водоника, а у
мањим количинама садрже калијум, магаезијум, калцијум, а ређе и гвожђе. Они су хидратисани алумосиликати.
У даљим процесима разлагања ослобађају се биљна хранива.
Калцијум-карбонат се јавља у форми секундарних минерала као калцит и арагонит у седиментним стенама
као и у хоризонтима богатим у калцијуму, код неких земљишта. Магнезијум-карбонат, као двострука со налази
се у доломитима.
Оксиди и хидроксиди алуминијума, гвожђа и мангана, као продукти распадања, у земљишту се налазе у
аморфном облику. Они облепљују честице земљишта и делују као кит.
Текстура земљишта - На основу садржаја појединих фракција механичких елемената земљишта се
обележавају различитим текстурним ознакама. За одређивање текстуре по гранулометријском саставу могу се
користити различите класификације. За ту сврху веома често се користи и поједностављена класификација на
основу садржаја праха и глине (табела 18).
 Текстура земљишта може се одредити и једноставним комбинацијама трију основних фракција помоћу
троугла по Fеге-у (цит. по Вучићу, 1987).
Текстура земљишта је поуздан показатељ његових агрономских карактеристика, као што су: аерација,
упијање и кретање воде у земљишту, продирање корена биљака, задржавање воде, загревање земљишта и др.
Текстура земљишта утиче на многа својства земљишта, због тога је ово својство деценијама било најважније
мерило бонитета земљишта, односно његове продуктивне способности. Различити степен уситњености
земљишта успорава или убрзава прједине процесе у земљишту и условљава различити водни, ваздушни и
топлотни режим, утиче на хемијске и биолошке особине. Од текстурне ознаке зависи обрадивост земљишта, као
и извођење разних хидромелиоративних мера.
Због зависности физичких, хемијских и биолошких особина од текстуре вредност пољопрнвредног
земљишта расте од песка до иловаче и поново пада према глини. Свакако структура земљишта, садржај и
квалитет хумуса, минералошки састав глине, дубина хумусно акумулативног хоризонта и друге особине које
одређују продуктивну способност земљишта, могу значајно кориговати утицај текстурне ознаке земљишта.
Са агрономског становишта најпогоднија земљишта „уравнотежене текстуре" у којој је однос фракције -
песак, прах и глина 40% : 40% : 20%. Таква земљишта имају повољан водни, ваздушни и топлотни режим,
добро упијају воду и спроводе у дубље слојеве, нису тешка за обраду, имају интензивну микробиолошку
активност и пружају биљкама веома повољне услове за пораст.
За биљну производњу једнако су неповољне лаке пескуше као и екстремно тешке глинуше.
Лака песковита земљишта се лако обрађују у широком интервалу влажности, при томе специфични вучни
отпор је мали. Међутим, пескуше најчешће имају малу способност задржавања воде. Гравитациона вода лако и
брзо понире у дубље слојеве изван ризосфере биљака, због тога усеви за време сушних периода често
оскудевају у води. Понирањем воде у дубље слојеве испирају се значајне количине приступачних хранива.
Глинуше имају велику способност држања воде, мали капацитет за ваздух, слабу интерну дренираност, са
становишта потребе биљака веома неповољан водно-ваздушни и топлотни режим, слабу биогеност. Због лоше
инфилтрације, при већим количинама падавина долази до превлаживња земљишта, што због недостатка
кисеоника доводи до оштећења усева. Сувишна вода отежава или онемогућава обраду, сетву и друге
агротехничке радове. Квашењем глинуша долази до бубрења, а сушењем до контракције земљишта и до
стварања пукотина. Ове промене могу изазвати кидање корена, посебно коренових длачица. Глинуше спадају у
„минутна земљишта" са врло уским интервалом за обраду. Обраду ових земљишта отежава и велики
специфични вучни отпор, што веома поскупљује трошкове обраде.
Најповољније услове за биљну производњу пружају иловаче. Оне имају повољан водни, ваздушни, топлотни
режим, добру сорпциону способност и способност регенерације структуре и добру биолошку активност, Што се
тиче обраде ова земљишта су између лескуша и глинуша. По продуктивности на првом месту су иловаче, затим
глинуше, па пескуше. Иловаче имају најпо-вољније физичке, хемијске и биолошке особине, те се на тим
типовима земљишта по правилу постижу високи и стабилни приноси. Ово ипак треба схватити условно јер
продуктивност зависи и од многих других чинилаца.
Врло је неповољно кад се плитко у профилу земљишта јављају непро-пустљиви илувијални хоризонти, који
спречавају понирање воде и раст корена у дубину. Исто толико је неповољно кад се испод плитког слоја
земљишта јавља слој од шљунка и песка, који лако пропушта воду. На таквим земљи-штима биљке често пате
од недостатка воде.
Текстура земљишта је посгојана особина и условљена је педогенетским процесима. Редовне агротехничке
мере битно не утичу на текстуру земљишта.
Опешчавање глиновитих земљишта или оглињавање песковитих земљишта данас још наилази на проблеме
техничко-технолошке природе, а поставља се и питање економске оправданости тих захвата.
Побољшање неповољних водно-ваздушних својстава глиновитих земљишта до одређених граница може се
постићи одговарајућим агромелиоративним за-хватима у првом реду дренажом, подривањем или риголовањем.

Еколошки значај органског дела земљишта

Сем минералног дела, чврста фаза земљишта садржи и органску материју, која има велики значај за
плодност земљишта. Органска материја земљишта износи свега неколико процената, али због брже
трансформације и веће активности врши посебан утицај на целокупну динамику земљишта и на његове
особине. Органска материја садржи све биогене елементе, који се приликом минерализације ослобађају и
прелазе у аноргански облик и као такви могу поново послужити као биљна хранива. Међутим, разградња
органске материје не одвија се директно и брзо до потпуне минерализације. Пресудну улогу у разградњи
органске материје, која остаје у земљишту имају микроорганизми. Међутим, путеви разградње иду преко
сложених међуреакција између појединих продуката разградње, при чему се синтетизирају и нова органска
једињења. Као резултат тих сложених процеса, с једне стране, долази до ослобађања биогених елемената и
угљен-диоксида, а с друге, и до синтезе нових сложених високомо-лекуларних органских једињења колоидне
природе, коју називамо хумус.
Хумус у ширем смислу представља сву мртву органску материју земљишта, а у ужем смислу хумусом се
сматрају хуминске материје настале у процесима хумификације, микробиолошком разградњом и синтезом
(кондензација и полимеризација) нових комплексних органских материја. Хумус је дакле специфично стање
органске материје у земљишту на путу ка потпуној минерализацији, који такође подлеже променама у склопу
динамичних процеса земљишта.
Органска материја земљишта потиче од одумрлих биљних и животињских остатака, као и њихових
продуката, који настају синтезом. Овоме делимично треба прикључити и живе организме и коренове остатке
који се код уобичајених метода одређивања садржаја угљеника не могу раздвојити.
Органска материја земљишта подлеже различитим променама. Разлагање одумрлих биљних и животињских
остатака (корен, жетвени остаци, тела земљишне флоре и фауне, органска ђубрива) одвија се у три фазе:
- иницијална - биохемијска фаза: оксидациони и хидролитички процеси;
- механичко ситњење помоћу макро и мезофауне;
- микробиолошко разлагање помоћу хетеротрофних и сапрофитних организама (биолошка оксидација -
дисање - минерализација). ™
Коначни продукти разлагања су СО2, Н2О, КН3 и друга неорганска једињења, анјони и катјони. Ослобађање
биљних асимилата из органске материје означава се као минерализација. Брзина разлагања зависи од хемијског
састава, пре свега од односа угљеника према азоту, а и од животних услова микро-организама (топлота, вода,
кисеоник, рН вредност и др.).
Код трансформације органске материје долази и до синтезе релативно стабилних високомолекуларних
органских једињења колоидне природе, које се означавају као хуминске материје. Оне обухватају хуминске
киселине, фулво-киселине и хумине. Ове материје настају у процесу хумификације, као последица биолошке
активности и хемијских реакција. Хуминске материје образују трајни хумус, а нехуминске материје, које се
лако разлажу представљају асими-лативни хумус.
Scheffer и Schachtschabel (1956) под хумусом подразумевају сву неживу органску материју у антропогеном
земљишту и деле на: асимилативни и трајни хумус.
Асимилативни хумус чине лакорастворљиви угљени хидрати (хемицелулоза, шећер, пектини, скроб и др.)
органске киселине и беланчевине. Асимилативни хумус је извор енергије микроорганизмима који учествују у
минерализацији органске материје. При том се ослобађа вода, угљен-диоксид, азот, сумпор, фосфор, неке
анорганске киселине, антибиотици, биљни хормони и стварају се слузне материје које учествују у стварању
структурних агрегата.
При минерализацији органске материје по граму ваздушно суве материје ослобађа се 4-5 калорија, од чега
мањи део користе микроорганизми, док се већи део ослобађа као слободна топлотна енергија.
Трајни хумус је резултат разградње и синтезе у процесу хумификације, односно стварања правог хумуса.
Трајни хумус је стабилан, тешко се разлаже, минерализује. Трајни хумус чине лигнин, уренске киселине,
танинске материје, воскови, масти и тешко растворљиви протеини.
У процесу хумификације органска материја се обогаћује угљеником, сужава се однос угљеника према азоту
и стварају се хуминске киселине. У том процесу је веома значајна оксидација лигнина и његово спајање са
азотом при томе аутооксидацијом и полимеризацијом долази до лигнинско-протеинске везе. Тако се стварају
структурне јединице хуминских киселина, које затим кондензацијом и полимеризацијом прелазе у хуминске
киселине. Међутим, хуминске киселине могу се стварати и преко киноидних продуката размене материја.
Хуминске киселине су многобазичне слабе киселине, слабог електричног набоја и велике способности
упијања воде. Хуминске киселине са једновалентним јонима (Н, К, N. NН 4), чине слаборастворљиве, а са
вишевалентним јонима, нарочито са калцијумом чине тешко растворљиве соли - хумате. Трајни хумус је главни
извор органски везаног азота у земљишту. Стабилизација хуминских киселина поспешује се мешањем са
секундарним минералима глине, а нарочито са монтморилонитом. Тако базе делују на везивање у
хумусноглинени, тзв. органоминерални комплекс, што је од прворазредног значаја за формирање стабилне
мрвичасте струкгуре земљишта.
Значај хумуса у земљишту - је веома разноврстан. Он утиче на физичке, хемијске и биолошке особине и
тиме повећава плодност земљишта. Међутим, његов утицај на плодност земљишта и на раст и развиће биљака је
веома сложен и у великој мери зависи и од других чинилаца.
Због колоидног карактера хумус чини органску компоненту адсорптивног комплекса. Као органска материја
колоидне природе хумус има око три пута већи капацитет адсорпције катјона од секундарних минерала глине са
највећим капацитетом адсорпције. Везани јони се лако ослобађају, десорбирају. Хумус поседује такође високу
способност размене катјона (супституција).
 Хумусне материје служе као енергетски извор микроорганизама земљишта, тако хумус поспешује биолошку
активност земљишта, што утиче на стварање органоминералних једињења, тзв. органоминералног комплекса,
који поседује нарочито високу постојаност.
Значајна је улога хумуса при стварању стабилне структуре, што се одражава на низ физичких особина у
првом реду на водни, ваздушни и топлотни режим земљишта. Хумус може да упије велике количине воде и
тиме повећава снагу држања воде, што је посебно значајно код песковитих земљишта. Тамна боја хумуса
адсорбира сунчеву светлост, што убрзава загревање земљишта.
Разградњом хумуса у процесу минерализације ослобађају се биљна хранива и везана енергија. Ослобођене
биогене елементе биљка поново усваја преко кореновог система.
Поједине компоненте хумуса имају и директан утицај на раст и развиће биљака. По бројним истраживањима
неке компоненте хумуса делују слично биљним хормонима, стимулирају расг и развиће биљака. Међутим, тај
биохемијски утицај хумуса није довољно проучен, а и резултати су често веома противречни.
Хумус код тешких глиновитих земљишта смањује специфични вучни отпор при обради и тиме олакшава
обраду земљишта.
Садржај и квалитет хумуса - Ове функције хумуса у земљишту долазе јаче или слабије до изражаја у
зависности од његовог садржаја и квалитета. По садржају хумуса, земљишта се конвенционално деле на:
- јако сиромашна у хумусу............< 1%,
- сиромашна у хумусу....................1-2%,
- умерен садржај у хумусу.............2-4%,
- висок садржај у хумусу..............4-8%,
- јако висок садржај у хумусу ....8-15%,
- мочварно-барска земљишта ...15-30%,
- тресет..........................................> 30%.
Хумус се састоји од високомолекуларних органских једињења колоидне природе, које се означавају као
хуминске материје. Међутим, у зависности од спољних услова, врсти и топлоте, количине органске материје, од
количине падавина, од садржаја база у земљишту, реакције и активности микроорганизама образоваће се више
или мање хуминских или фулво-киселина и хумина. На основу тога код антропогених земљишта разликује се
благи и кисели хумус.
Благи хумус се образује у земљиштима аридне и семиаридне климе и налази се у добро аерисаним, умерено
топлим, културним земљиштима, богатим у базама, што омогућава интензиван рад микроорганизама. Благи
хумус се састоји од добро хумифицираних хуминских материја, добро измешаних са минералним делом и већи
део хуминске киселине је неутрализиран базама у облику хумата. Благи хумус омогућава да све напред
изложене регулаторске функције хумуса дођу до пуног изражаја.
Кисели хумус настаје у неповољним условима претежно у хладној и хумидној клими. Обилује незасићеним
фулвокиселинама које су јаки разарачи, деструктори анорганског дела земљишта јер подстичу и омогућавају
екстремно испирање земљишта.
Квалитет хумуса сем појединих фракција и степена засићености хуминских киселина базама одређује и
однос С:N. Узима се да хумус има константну количину угљеника (58%), али утврђено је да садржај азота у
хумусу варира од 3 до 6%. Због тога се С:N однос колеба између 10-20:1. Повољнији је састав хумуса у
земљишту ако се С:N однос приближава према 10:1. Сматра се идеалним односом С:N=10:1, повољним 10-20:1,
а неповољним шири од 20:1.
Тако на пример, чернозем има однос С:N=10:1, псеудоглеј 30:1, подзол 50:1, слама стрних жита 50-150:1,
стајњак 20:1, а компост 15:1.
Оптимални ниво хумуса у земљишту - У антропогеном земљишту хумус је комплексан фактор плодности.
Због својих регулаторских функција он поправља водно-ваздушни и топлотни режим, извор је енергије за
микроорганизме и носилац је плодности земљишта. Због тога је оправдано говорити о оптималном нивоу
хумуса у земљишту. Оптимални ниво .хумуса у земљишту је она количина која обезбеђује најповољније услове
за раст и развој културних биљака.
Оптимални ниво хумуса у земљишту зависи од спољних чинилаца, али и од особина земљишта, а у првом
реду од текстуре земљишта. Текстура има посебан утицај на потребу хумуса због одржавања повољног водног и
ваздушног режима земљишта.
У тешком земљишту хумус делује на разрахљивање и тако повећава садржај ваздуха, а у лакој пескуши
повећава снагу државања воде. Утврђено је да са повећањем садржаја хумуса расте ретенциони капацитет
земљишта за воду. Уопште може се рећи да уколико неко земљиште због неповољне текстуре лошије регулише
водно-ваздушни режим, утолико му треба више хумуса и обрнуто. Та зависност између текстуре и садржаја
хумуса приказана је на слици 28.
 Лако се уочава да највише хумуса требају лаке пескуше, затим тешке глинуше, док код иловача, земљишта
повољне текстуре оптимални ниво хумуса није висок и налази се између 2-4%.
За правилно коришћење неког земљишта битно је познавати оптимални ниво хумуса. Ако земљиште садржи
више хумуса од оптималног (нпр. тресетна земљишта), тада треба искључити органско ђубрење и гајење усева
који обогаћују земљиште у органској материји, а обраду треба интензивирати у циљу поспешивања процеса
минерализације. Насупрот томе, ако земљиште има нижи ниво хумуса од оптималног, тада се морају
активирати оне агротехничке мере које повећавају садржај хумуса у земљишту, као што су органско ђубрење,
гајење луцерке и детелинско-травних смеша, смањење дубине и учесталости обраде.

Биланс хумуса антропогених земљишта

Резултати истраживања потврђују да је органска материја у земљишту подложна сталним квантитативним и

квалитативним променама. И у природним и у антропогеним земљиштима постоји биланс хумуса. Органска
материја, с једне стране, губи се у процесу минерализације, али се њен садржај и обнавља уношењем жетвених
и коренових остатака, стајњака, сидерата и других органских ђубрива.
У природним земљиштима садржај хумуса одговара равнотежи природних сила на том станишту и назива се
природним климаксом. Сваки тип природног земљишта има одређену количину и облик хумуса који одговара
условима станишта (слика 29). Он се споро мења и те промене зависе од својства земљишта, у првом реду од
текстуре, хемијског састава минералног дела, од односа угљеника према азоту у органској материји, затим од
климе, пре свега од термичких услова, количине и распореда падавина.

Чим природно земљиште дође под утицај човека, односно чим се преведе у антропогено земљиште, садржај
хумуса се мења, по правилу испод нивоа у природном земљишту, али у одређеним еколошким условима и под
утицајем одређених захвата може доћи и до пораста садржаја хумуса у односу на природно стање.
У умереном појасу значајан утицај на садржај хумуса у земљишту има разоравање природних травних
површина. Тако Нејгебауер (1951) наводи да је војвођански чернозем од времена разоравања изгубио око 50%
хумуса и због тога уместо 7-8% хумуса данас садржи само 3-5%. Слична запажања наводе и други аутори за
услове западне Европе и Северне Америке. Заснивањем ве-штачких ливада и пашњака на разораним
површинама, одређеним системом коришћења земљишта може се постепено поново повећати садржај хумуса у
земљишту.
Квантитативне и квалитативне промене хумуса у антропогеним земљиштима су веома споре и могу се
утврдити само у дугогодишњим пољским огле-дима. У тим огледима у зависности од еколошких услова и
система биљне производње успоставља се нова ранотежа или нови тренд, која у датим условима одговара
садржају хумуса у земљишту.
Стање хумуса у земљишту може се изразити формулом:
Садржај хумуса = првобитни садржај хумуса + новостворени хумус - разложен хумус
 Ову општу закономерност Тјурин (цит. Кононова, 1958) изражава формулом:

где је:
S = количина хумуса у земљишту,
а = коефицијент разградње биљних остатака,
х = коефицијент разградње хумуса,
А = довоз биљне супстанце.
На основу ове формуле може се за свако станиште одредити очекивани карактеристичан садржај хумуса у
земљишту. Ово стање хумуса у одређеним оквирима може да се мења под утицајем агротехничких мера, као
што су: органско ђубрење, систем обраде, плодоред, наводњавање и др.
Ђубрење органским и минералним ђубривима - позитивно утиче на садржај хумуса. Органским
ђубрењем органска материја се директно враћа у земљиште, а применом минералних ђубрива, посредно
повећањем надземне и коренове масе. Међутим, утицај органског ђубрења на биланс хумуса у великој мери
зависи и од еколошких услова станишта. Дешава се да органским ђубрењем, насупрот свим очекивашима, на
неким стаништима постижу се само ограничене и пролазне промене у садржају хумуса и укупног азота. Тако су
Рееvу и сар. (1940) у Ајови за двадесет година трајања испитивања (1917-1937) упркос органском ђубрењу
утврдили опадање садржаја хумуса за 0,3-0,6%. Кiсk и сар. (1955) на различитим типовима земљишта успели су
да спрече опадање садржаја угљеника и азота ђубрењем са стајњаком и уношењем сламе у земљиште.
Gliemeroth (1958), анализирајући резултате осамнаестогодишњег огледа са ограниченим дозама органских
ђубрива, утврдио је следеће релативне вредности садржаја угљеника:
- контрола ....................100
- стајњак ......................116
- вештачки стајњак.........125
- компост.........................121
Јаhn-Desbach (1962) је на песковитом земљишту, где је сваке друге године додавано 30 t/hа стајњака,
утврдио да је дошло до значајног повећања садржаја угљеника у поређењу са полазним нивоом. Он указује и на
међузависност између органског и минералног ђубрења.
Молнар и сар. (1983), на чернозему после петнаест година ђубрења са различитим дозама органских и
минералних ђубрива, утврдили су значајно повећање садржаја хумуса и укупног азота у поређењу са
неђубреном варијантом (табела 19).

Утицај плодореда на садржај хумуса - Значајан утицај на биланс хумуса у земљишту има плодоред, а
нарочито удео окопавина у сетвеној структури. Sauerlandt и Tietjen (1970) су утврдили да при учешћу окопавина
у плодореду од 50% уз редовно додавање већих количина органских ђубрива под окопавине доводи до
повећања садржаја хумуса у земљишту. То је још један доказ о учењу о усевима који обогаћују односно
осиромашују земљиште у органској материји.
Систем биљне производње - плодоред у ширем смислу - врши убедљив утицај на садржај органске материје
у земљишту. Ако се у плодореду гаје усеви који остављају мало биљних остатака, а земљиште се при томе
интензивно обрађује, чак и у току вегетације као код окопавина, садржај хумуса по правилу значајно опада.
Насупрот томе, ако су у плодореду заступљени вишегодишњи усеви, као што су луцерка, детелина, траве и сл.,
које остављају велику количину подземне масе, а земљиште се за то време не обрађује, тада је накупљање
хумуса у земљишту најизраженије. То потврђују резултати Bruin-а и Gгооtenhnis-а (1966) код три различита
система ратарења у Холандији.
Стевановић и Молнар (1985) (табела 20) у интензивним плодоредима са органским и минералним ђубрењем
после тридесет година огледа утврдили су значајно већи садржај хумуса и укупног азота него у екстензивним
плодоредима без ђубрења. У тим огледима утврђен је и негативан утицај дубоке обраде (35 сm) на садржај
хумуса и азоха у односу на плићу обраду (20 сm).
 Утицај дубине обраде на садржај хумуса - Дубља обрада због повећања садржаја ваздуха убрзава процес
минерализације органске материје у земљишту и доводи до смањења садржаја хумуса у земљишту, што
потврђују резултати истраживања Стевановића и Молнара (1985) и Bićanića (1988).
Утицај наводњавања и примене хербицида - Негативан утицај на садржај органске материје има и
наводњавање. Одржавање влажности земљишта на оптималном нивоу за биљке истовремено ствара повољне
услове за активност микроорганизама, који интензивније разграђују органску материју.
Одређен утицај на садржај органске материје има и примена хербицида јер смањује потребу за обрадом
земљишта ради уништавања корова, а некад, ако је усев чист од корова, међуредна обрада се и не врши. Тако се
чува хумус.

Потреба антропогених земљишта у органској материји - Познавајући ове законитости о билансу хумуса
оправдано је поставити питање о потреби земљишта у органској материји. Но, у првом реду потребан је податак
о томе колико се годишње изгуби односно разграђује органске материје у земљишту. То се може утврдити
одређивањем садржаја органске материје на почетку и крају године. Међутим, због могућих грешака код
аналитичког одређивања садржаја хумуса боље је узети дужи временски период, а најмање 4-5 година.
Још је Löhnis (1914) проценио да је годишња потреба у органској материји при учешћу окопавина у сетвеној
структури од 25-30% око 5 t/hа. По њему од тога 1/2 - 1/3 се надокнађује из надземних и коренових остатака, а
1/3 - 1/2 из органских ђубрива. Из тога произилази годишња потреба од 2,5 t/hа суве материје, што би се могло
надокнадити додавањем 7,5 t/hа суве материје (око 30 t/hа свеже масе) стајњака сваке треће године.
Roemeг и Scheffer (1959), у зависности од удела окопавина у плодореду, дали су процену о разградњи
хумуса и потреби у хумусу за услове Немачке (табела 21).
Очито је да се годишњи губитак хумуса не може надокнадити само над-земним и подземним биљним
остацима, већ је потребно додавати и органска ђубрива. Welte (1964) је сматрао да се у условима Немачке на
лесним земљиштима са око 2% хумуса, уношењем 1,8-2,0 t/hа суве органске материје може одржавати биланс
хумуса у земљишту.

Ове оријентационе потребе у органској материји с временом су претрпеле одређене допуне и коректуре.
Boguslawski и Debruck (1976) на основу резултата дугогодишњих огледа су утврдили да је и у плодоредима са
високим уделом стрних жита могућа интензивна производња, уз зеленишно ђубрење, заоравање сламе и уз
минерална ђубрива. По њима, потребе у органској материји код мањег удела окопавина у плодореду су веће
него што су то навели неки аутори раније. Они сматрају да су у зависности од система биљне производње, го-
дишње потребе у органској материји око 4 t/hа код задовољавајућег и 6 t/hа суве материје код недовољног
ђубрења органским ђубривима.
Француски истраживач Henin и сар. (1969) су увели тзв. „изо-хумусни коефицијент". Овај коефицијент
показује колико ће се образовати трајног хумуса после потпуне хумификације појединих врста органске
материје. Вредност изохумусног коефицијента зависи од хемијског састава, а у првом реду од С:N односа у
органској материји (табела 22).

Ови аутори сматрају да се од укупне количине хумуса годишње минерализује најмање 1%, али по њима је
реалније ако се узима 1,5% хумуса. Из тога и на основу садржаја хумуса и дубине хумусно-акумулативног
хоризонта или ораничног слоја може се израчунати годишњи губитак хумуса (табела 23).

Ако годишњи губитак хумуса у војвођанским земљиштима износи 1.000-1.500 kg хумуса, тада је за
уравнотежени биланс хумуса потребно годишње унети 10,0-15,0 t/hа згорелог стајњака или 16,5-25,0 t/hа
сламастог стајњака, или 5,0-7,5 t/hа суве сламе са азотним ђубривима.
Иако квалитет органске материје као и њихов утицај на физичке, хемијске и биолошке особине земљишта из
жетвених остатака нелегуминозних биљака није једнак квалитету и утицају органске материје из стајњака, ипак
у недостатку стајњака, жетвени и коренови остаци су једини извор из којег се делимично могу надокнадити
годишњи губици хумуса у земљишту. Међутим, већина гајених усева остављају мање надземних и коренових
остатака од онога колико би било довољно за уравнотежен биланс хумуса у земљишту. Сем тога, добар део
надземних остатака се спаљује и тиме се трајно губи из процеса кружења органске материје у земљишту.
Овакав систем ратарења без сточарске производње и гајења вишегодишњих легуминоза неминовно смањује
садржај хумуса у земљишту са веома неповољним и трајним последицама на плодност земљишта. Због
негативног биланса хумуса у земљишту погоршава се његово физичко стање, у првом реду његова структура,
водни, ваздушни и топлотни режим.

Порозност земљишта

Чврста фаза не испуњава целу запремину земљишта, већ између земљишних честица и агрегата остају поре и
шупљине различитог облика и величине које су испуњене ваздухом и водом. Запремина свих пора у односу на
јединицу волумена земљишта изражена у вол.% представља укупну порозност, општу порозност или волумен
пора.
Укупна порозност зависи од текстуре и од збијености земљишта. Код структуре од значаја је слагање
честица и удео колоидне глине. Са повећањем удела глине повећава се и укупна порозност, јер ламеларне
честице глине су наслагане као кула од карата. Међутим, већа укупна порозност глиновитих земљишта је увек
везана са високим уделом финих пора. Код глиновитих земљишта укупна порозност је већа од 52 вол.%, код
иловаче 47-50 вол.%, а код песку!ца 44-45 вол.% (Пљуснин, 1964).
Код исте текстуре укупна порозност је утолико већа уколико је земљиште растреситије, тј. мање збијено.
Са дубином општа порозност се смањује као последица сабијања доњих слојева под масом горњих. Изузеци
су земљишта са двослојним профилима или са илувијалним хоризонтом.
Порозност земљишта је веома променљива вредност, посебно у ораничном слоју, где се налази највећи део
корена.
 Порозност је веома значајно својство земљишта са становишта његове плодности. Порозност утиче на водни
и ваздушни режим земљишта. Кроз поре пробија и расте корен биљака и одвија се активност микроорганизама,
мобилизација хранива и др.
Порозност као значајно физичко својство земљишта добија посебан значај при увођењу тешке механизације.
Примена савремених оруђа за обраду земљишта, с једне стране, омогућава рахљење, ситњење и дробљење
оранице, а и подоранице у случају мелиоративне обраде. С друге стране, та тешка механизација сабија
земљиште и смањује укупан волумен пора. Sipos (1972) за антропогена земљишта даје ове вредности укупне
порозности:
< 40 ...... подораница
40-50 .... слегнута ораница;
50-65 .... свеже обрађена ораница;
> 70........јако разрахљена ораница.
Czeratzki (1972) упоређењем многобројних литературних података даје вредности оптимума укупне
порозности, запреминске масе и капацитета за ваздух за поједине типове земљишта (табела 24).

Међутим, сваки тип земљишта у зависности од текстуре, садржаја хумуса, структуре, поседује специфичан
оптимум. Област оптимума код земљишта са повољним физичким својствима може да варира у доста широким
границама.
Sipos (1973) је испитивао оптималне вредности укупне порозности за поједине врсте културних биљака. На
основу многобројних модел огледа у судовима у којима је варирао и одржавао општу порозност у току
вегетације у границама од 40-64 вол.%, код чернозема и ритске црнице дошао је до закључка да су захтеви
појединих врста веома различити.
Стрна жита имају најскромније захтеве према укупној порозности. Опти-мална вредност укупне порозности
за те усеве је 44-48 вол.%. Најпорозније земљиште тражи шећерна репа 56 вол.%. Може се претпоставити да и
друге коренасто-кртоласте врсте имају приближно сличне захтеве као и шећерна репа. Остале испитиване врсте
по свом захтеву према општој порозности са 48-52 вол.% налазе се између те две групе усева.
Познавање оптималних вредности укупне порозности за поједине врсте културних биљака има велик
практични значај јер омогућава подешавање фи-зичког стања земљишта са физиолошким захтевима биљака.
Међутим, треба рећи да упркос тој значајној информацији није лако обезбедити најповољније услове за
поједине врсте биљака.
Код озимих стрних жита најтежи је проблем ако се оне сеју после касних окопавина. После класичне
основне обраде плугом општа порозност је знатно већа од оптималне, а времена за природно слегање земљишта
нема. Зато су потребне допунске мере - ваљање - у циљу смањивања укупне порозности. Тако припремљено
земљиште не пружа оптималне услове за ницање и почетни раст усева. Применом редуковане обраде овај
проблем се јавља у знатно блажем облику.
Код јарих усева (шећерна репа, сунцокрет, кукуруз, соја и др.) земљиште до пролећа се слеже. Сви ови усеви
траже растресито земљиште. Вишефазна површинска припрема земљишта доводи до смањења опште
порозности и до погоршања услова за почетни раст усева. Ово је посебно акутно код усева ране сетве, као што
је шећерна репа.
Зато се за ране јаре усеве препоручује груба припрема земљишта у јесен, а површинска припрема у пролеће
у што мање прохода. Идеално решење је примена оруђа које у једном проходу изврши површинску припрему
земљишта, аплицира минерална ђубрива и пестициде, а обави и сетву (на пример РМС машине за производњу
поврћа на гредицама).
Општа порозност је променљива величина. Од агротехничких мера у нај-већој мери обрада утиче на удео
пора у земљишту. Од других мера истиче се још органско ђубрење, плодоред и калцификација и др. Њихов
утицај је знатно слабији, али деловањем ових мера повећава се удео капиларних пора, што повољно утиче на
снагу држања воде, а тиме и на стабилност приноса.

Диференцијална порозност

Укупна порозност као збир финих, средњих и грубих пора не даје праву слику кад је реч о водно-ваздушном
и топлотном режиму земљишта, као и о хемијским и биолошким особинама земљишта. Ова својства земљишта
нису у директној зависности од укупне порозности, већ више од величине пора и њиховог међусобног односа и
заступљености. Укупна порозност глиновитих земљишта је већа од песковитих, међутим, то не значи да имају и
повољнији водно-ваздушни режим. Због тога је потребно познавати и диференцијалну порозност, која
предстаља однос пора према њиховим димензијама и карактв-ристикама.
 Sekera дели све поре са еквивалентним дијаметром:
- грубе поре........> 30 μm
- средње поре.....3-30 μm
- фине поре........ < 3 μm

Грубе поре већег пречника од 30 μm обезбеђују аерацију земљишта, кроз њих се креће и гравитациона, а
делимично и капиларна вода. Добар део ових пора испуњава ваздух. Ове поре су значајне и због продирања
коренових длачица. Њихов пречник је преко 10 μm и могу да продиру само кроз шире поре од 10 μm.
У капиларним порама пречника 3-30 μm задржава се вода у присгупачном облику, због тога је удео средњих
пора изузетно значајан са становишта уредног снабдевања биљака водом.
Задржавање воде у тим порама смањује опасност од испирања, што је посебно значајно код
лакорастворљивих једињења (нитрати, једињења калцијума и др.). Капиларне поре су значајне и код
спровођења воде у незасићеној области садржаја воде.
У финим порама вода је везана јаким силама и није приступачна за биљку.
Облик земљишних пора се не може упоредити са капиларима. Више је реч о унутрашњем систему шупљика
са веома разноврсним облицима. Еквивалентни дијаметар показује само пречник капилара у којој капиларно
пењање воде је исте висине као у дотичној пори земљишта.
По настанку разликују се примарне и секундарне поре. Прве су условљене текстуром земљишта. Секундарне
поре настају у процесу стварања структурних агрегата, услед активности земљишне фауне, раста корена,
контракције, мраза,
обраде дубоког растресања и др. И у глиновитом земљишту сиромашном у песку налази се читав сплет
секундарних пора, образованих стварањем структурних агрегата. Оне најчешће прожимају земљиште у
вертикалном правцу (ходници кишне глисте, жиле корена, пукотине услед контракције). Међутим, ове поре
поседују ограничену стабилност и лако се разарају збијањем земљишта. Уколико у земљишту има више
секундарних пора, тада је оно мање збијено, а код мањег удела тих пора земљиште постаје збијеније.
Удео финих пора у првом реду зависи од специфичне површине земљишта. Оно расте са повећањем удела
глине и хумуса. Одређен утицај имају и састав глинених минерала, квалитет хумуса, засићеност катјона и
збијеност.
Удео капиларних пора расте са уделом фракције праха. Код пескуша садржај хумуса значајно повећава удео
тих пора. Код иловача, које су богате капиларним порама хумус битно не утиче на удео тих пора. Код
глиновитих земљишта хумус умерено утиче на повећање удела капиларних пора. Утицај збијања је такође
различит: код пескуша и песковитих иловача са збијањем се повећава удео капиларних пора, док се иловасте
глине и глинуше понашају супротно.

Сабијање земљишта

Код истог типа земљишта запремнинска маса може да буде један од пока-затеља сабијености земљишта. Она
представља масу 1 cm3 сувог земљишта у природном, непоремећеном стању. Запреминска маса има широку
примену. Она служи за одређивање укупне порозности, капацитета за ваздух, за обрачун садржаја воде у
земљишту, за оцену збијености земљишта и др.
Примена тешке механизације у интензивној биљној производњи доводи до сабијања земљишта различитог
интензитета. Више се сабијају влажна глиновита земљишта од сувих и песковитих. Интензитет сабијања зависи
и од броја прохода, од врсте гусеница, точкова и пнеуматика и притиска у њима.
Укупна порозност је у тесној вези са запреминском масом. Sipos и Szirtes Viktoria (1967) дају ове односе
између укупне порозности и запреминске масе на чернозему и ритској црници (табела 25).
На основу величине запреминске масе цени се збијеност земљишта. Већа вредност запреминске масе је знак
да је земљиште више сабијено и има мању укупну порозност.
Збијеност земљишта с једне стране, зависи од гранулометријског састава и збијености чврсте фазе, а с друге,
од структурног стања земљишта. Запреминска маса као и порозност земљишта је веома променљива величина.
Ово се посебно односи на оранични слој где су промене веома динамичне и ови параметри мењају се
непрекидно, после сваког агротехничког захвата.

Запреминска маса је најмања после обраде земљишта, затим услед слегања и деловања атмосферилија
постепено се повећава док се не успостави стање равнотеже и запреминска маса поприма вредност која је
карактеристична за то земљиште. Међутим, неадекватан систем коришћења земљишта, гажење земљишта у
влажном стању тешким оруђима може довести до даљег повећања њене вредности. Czeratzki (1972) даје ове
екстремне вредности залреминске масе, укупне порозности и капацитета за ваздух у траговима точкова
трактора (табела 26).

Сабијањем се повећава запреминска маса земљишта (у траговима точкова и преко 1,6 g/cm3), смањује се
укупна порозносг (испод 40 вол%), капацитет за ваздух (испод 5 вол%), мења се однос грубих, средњих
(капиларних) и финих пора у корист микропора, што значи да се сабијање земљишта врши на рачун
међуагрегатне порозности. У сабијеним земљиштима успорена је аерација, смањује се концентрација
кисеоника, а повећава се удео угљен-диоксида,
Сабијањем земљишта погоршава се и водни режим. У збијеном земљишту смањује се количина приступачне
воде за биљке јер се вода налази претежно у микропорама где се држи већом снагом, услед чега постаје
неприступачна. У сабијеном земљишту инфилтрација воде је смањена, стварају се водолежи. Сабијање
земљишта има за последицу промене и у топлотном, хранидбеном режиму, у збијеном земљишту смањује се
бројност аеробних микроорганизама, а повећава се заступљеност анаеробних бактерија. У збијеном земљишту
процеси минерализације жетвених остатака су спорији. Истовремено интензитет нитрификације се смањује, а
услови за денитрификацију су повољнији. Под утицајем сабијања земљишта мења се бројност и састав
педофауне.
Сабијање земљишта неповољно утиче на раст кореновог система, не само услед погоршања ваздушног
режима, недостатка кисеоника, већ и услед пове-ћаног механичког отпора земљишта. У случају да се услед
дуготрајне неправилне обраде створи плужни ђон, постоји опасност од деформације корена, његовог рачвања,
на пример код шећерне репе. У сабијеном земљишту услед повећаног отпора дужина корена може да се смањи
и за 50%, а усвајање неких јона за 30%.
Услед сабијања земљишта приноси гајених усева, у зависности од интен-зитета сабијања могу да се смање
од 10 до 15%, у неким случајевима и до 50%.
Мере за ублаживање сабијања земљишта деле се на технолошке, конструктивне, организационе и
агроекономске. Од агротехничких мера највећи значај имају обрада земљишта у стању оптималне влажности,
органско ђубрење и плодоред, односно гајење усева који поправљају структуру земљишта.
Захтеви културних биљака према запреминској маси земљишта су различити. Најчешће је случај да
запреминска маса која одговара оптималној вели-чини укупне порозности истовремено представља и
оптималну вредност запреминске масе.
Коренасто-кртоласте врсте као шећерна репа и кромпир траже растресито земљиште са запреминском масом
1,0-1,20 g/cm3, кукуруз, сунцокрег, соја свој оптимум налазе између 1,15-1,25 g/cm3 а стрна жита између 1,25-
1,35 g/сm3.
Међутим, ове вредности збијености треба прихватити условно, посебно на оним типовима земљишта која по
природи имају већу запреминску масу, која и није одраз збијености. Тако на пример, оптимум запреминске масе
код кукуруза на песковитом земљишту налази се између 1,14-1,45 g/сm3 а на средњој иловачи од 1,1-1,2 g/сm3
(Вучић, 1987).

Структура земљишта

Земљиште није механички скуп елементарних честица праха песка и глине, јер земљишне честице ретко
задржавају своју самосталност, већ се углавном међусобно слепљују у структурне агрегате. Неструктурно
земљиште се састоји из елементарних честица, као на пример пескуше које имају јендочестичну структуру.
Структура као физичка особина представља грађу (склоп) земљишта односно просторни распоред
елементарних честица.
Са агрономског становишта структура је изузетно важно физичко својство земљишта, јер значајно утиче на
водни, ваздушни и топлотни режим, на порозност, а индиректно и на хемијске и биолошке особине земљишта,
на пораст корена и на погодност земљишта за обраду. Структура у одређеном смислу је добар индикатор
плодности земљишта.
До стварања микроагрегата долази коагулацијом колоидних честица глине, што условљава процес сушења
земљишта, при чему се механичке честице земљишта приближавају и додирују. Силе кохезије при томе се
појачавају и тако долази до спајања колоидних честица земљишта. У процесу коагулације елементарне честице
губе своју индивидуалност и спајају се у крупније честице, у структурне агрегате првог реда. Даљим
привлачењем и слепљивањем стварају се микроагрегати другог, трећег и вишег реда.
 Осим глинених минерала (илит, монтморилонит, каолинит и др.) у ства-рању структуре учествују и органска
материја, слободни оксиди алуминијума, гвожђа и мангана, јони калцијума, као и калцијум-карбонат. Од
органских материја најзначајније за стварање стабилних агрегата су хуминске киселине. Микроорганизми
учествују у стварању структуре за време свог живота тиме што луче лепљиве материје, а после одумирања
остављају у земљишту оранску материју. Биљно корење, већ према врсти вегетације, различито утиче на
стварање структуре. Најпозитивније дејство има корен траве, једногодишњих раних легуминоза и стрних жита.
Макроагрегати се стварају спајањем микроагрегата под утицајем различитих фактора као што су:
- климатогени фактори: влажење, сушење, смрзавање земљишта, промене температуре, биогени фактори,
коренов систем биљака, активност микро и макрофауне земљишта;
- деловање човека код антропогених земљишта, обрада, органско ђубрење, плодоред и др.
Структурни агрегати се могу поделити по облику и по величини.
Облик структурних агрегата - може бити веома различит. Постоје бројне поделе структурних агрегата по
облику. Mückenhausen (1963) разликује девет облика структурних агрегата: 1. једноцестична, 2. кугличаста, 3.
компактна, 4. ламеларна, 5. мрвичаста, 7. зрнаста, 8. полиедрична, 9. призматична.
Са агрономског становишта најповољнија је мрвичаста структура. Мрвичасти агрегати немају одређени
геометријски облик, а њихова рапава површина онемогућава даље слепљивање у збијену масу, зато ова
структура задржава земљиште у растреситом стању.
Земљиште са ситномрвичастом структуром има веома повољни водно-ваздушни и топлотни режим. У
таквом земљишту појачана хемијска и биолошка активност води у правцу ослобађања приступачних биљних
асимилатива.
Облик агрегата је последица одређених процеса који утичу на стварање структурних агрегата и делимично
зависе од субстрата (нпр. има јендочестична структура код пескуша са ниским уделом колоидних честица), а
делимично и од спољних утицаја. Познавајући облик агрегата могу се дати одређене претпоставке о процесима
који се одвијају у земљишту. Тако на пример, једночестична као и кохерентна структура може бити веома
збијена или растресита. То се односи и на полиедричну и призматичну структуру. Грудваста структура исто
може да укаже на разне узроке. Грудваста структура се нађе и код биолошко активних земљишта која су
обрађивана у неповољном стању влажности. У земљишту са умањеном биолошком активношћу, која су
обрађивана у погрешном моменту са неодговарајућим оруђима долази до стварања компактних грудви.
Величина структурних агрегата - По величини агрегати се најчешће деле на:
- микроагрегате ....... < 0,25 mm
- макроагрегате ........0,25-10 mm
- мегаагрегате .......... > 10 mm
Осим ове поделе посгоје и бројне друге.
У земљишту често има и крупнијих елемената, који се не могу звати структурним агрегатима. Код грудвасте
структуре разликујемо ситне 10-30 mm, средње 30-100 mm и крупне грудве 100 mm.
Величина агрегата утиче на величину пора, посебно на однос капиларних и некапиларних пора. Агрегати од
0,25 до 10 mm условљавају најповољнија водно-ваздушна својства.
Вершинин (1958) истиче да је најмање испаравање са земљишта састављеног од агрегата величине 2-3 mm, а
највеће кад су агрегати 10-15 mm.
Са агрономског сгановишта најповољнији су агрегати величине 0.25-7 mm, у неким случајевима и до 10 mm.
У сушним рејонима земљишта имају најбоља својства код величине агрегата од 0,25 до 2—3 mm. То потврђују
и резултати Квашњикова (1928) са просом.
Активност човека у биљној производњи треба да буде усмерена ка стварању повољне структуре као услова
плодности земљишта. У том циљу потребно је заоравати жетвене остатке, применити органска ђубрива,
уводити адекватан систем обраде, одржавати ниво калцијума у земљишту, уводити смишљен плодоред,
створити повољне услове за активност микроорганизама и водити рачуна о рационалној примени пестицида.
Стабилност структурних агрегата - Поред облика и величине од великог је значаја и њихова стабилност
према расплињавају у води. Стабилност структуре представља отпорност структурних агрегата према
променама најчешће услед влажења или гажења тешким оруђима. Под овим утицајима повећава се сабијање,
долази до разарања структуре, до уништавања секундарних агрегата и пора. У биљној производњи од великог
практичног значаја је стабилност структурних агрегата ораничног слоја према расплињавању у води.
Нестабилна структура смањује инфилтрацију и брзину водопропустљивости, повећава евапорацију,
погоршава аерацију, омогућује стварање покорице и интензивира процес ерозије водом.
Стабилност структурних агрегата према расплињавању у води зависи од: услова влажења, садржаја глине,
садржаја адсорбованих катјона, од присуства сесквиоксида и садржаја органске материје.
Вода делује на више начина. Наглим потапањем структурних агрегата у воду они се распадају у
микроагрегате и примарне честице. Постепеним квашењем структурни агрегати још дуго задржавају свој облик.
Дејство воде зависи и од удела глине, што је повезано са карактеристикама агрегатне порозности.
Макроагрегати глиновитих земљишта имају већу стабилност од чернозема 70-80%, јер у фине поре структурних
агрегата тих земљишта вода споро продире. Међутим, при дужем влажењу ова земљишта се разблаћују и не
добије се утисак да се ради о земљиштима стабилне структуре.
 У природним условима кишне капи механички разарају структурне агрегате на површини земљишта.
Разарајуће дејство зависи од крупноће, брзине и од интензитета кише. Најразорније дејство на структуру имају
летње кише великог интензитета у облику пљускова (слика 30).

Стабилност структурних агрегата према расплињавању зависи и од садржаја глине. Практична искуства
доказују да са повећањем удела глине до одређене границе побољшава се стабилност структуре. Код јако
високог садржаја глине услед бубрења може доћи до разарања секундарних пора и микроагрегата због великих
сила и преко 20 бара, које настају у процесу бубрења.
Код високог удела глине у земљишту јављају се проблеми и при обради. Задовољавајућа стабилност
структурних агрегата без проблема у обради земљишта може се очекивати код удела ове фракције до 20%.
Земљишта са већим садржајем хумуса и при већем уделу глине по правилу имају веома стабилну структуру.
Насупрот томе, земљишта богата у каолиниту имају нестабилну структуру.
Присуство адсорбованих катјона у значајној мери утиче на стабилнсот структурних агрегата. Изменљиви
катјони утичу на коагулацију примарних честица земљишта.
Поред коагулације стабилност структурних агрегата се поправља цементацијом. Посебно место у том
процесу придаје се растворљивим облицима једињења гвожђа, која са земљишним раствором прожимају
агрегате и при сушењу Fе(ОН)3 попуњавају њихове поре. Слично дејство на цементацију има и калцијум-
карбонат, који се образује из Са(НСО3)2 при наизменичном влажењу и сушењу земљишта.
Са пољопривредног становишта најповољнију стабилност имају агрегати, који су цементирани хуматима
калцијума и тровалентног гвожђа. Овај „органски лепак" истовремено даје и најповољнији облик агрегата -
мрвичасту структуру и ситногрудвасту структуру.
На киселим земљиштима стабилизирајуће дејство на структурне агрегате имају оксиди алуминијума и
гвожђа тзв. сесквиоксиди. Позитивно пуњени ок-сиди алуминијума и гвожђа везују се на негативно пуњеним
честицама минерала глине и доводе до коагулације примарних честица.
Значајан утицај на стабилност структурних агрегата има органска материја. Разлагањем органске материје и
синтезом нових материја ствара се читав низ продуката чија је улога значајна у формирању микроагрегата.
Хуминске материје ступају у реакцију са базама у земљишту, стварају соли и стабилизирају структуру.
Нехумифицирана органска материја, као надземни биљни делови, коренова маса, органска ђубрива делују
индиректно. Ова органска материја представља храну за микро и макрофауну. Активношћу микроорганизама
настају цементне материје, које слепљују елементарне честице земљишта у агрегате. Кишна глиста доприноси
стварању изузетно стабилних структурних агрегата.
Све агротехничке мере које директно или индиректно утичу на повећање приноса надземних биљних делова
и масе корена истовремено поспешују био-геност земљишта, а тиме и стабилност структурних агрегата.

Водни режим земљишта

Под водним режимом земљишта подразумева се његова способност да регулише стање влажности у односу
на потребе и захтеве биљака. Водни режим земљишта је комплексна појава и обухвата различите процесе као
примање воде од падавина, отицање воде, инфилтрацију, филтрацију, задржавање воде, приступачност воде,
кретање, испаравање, кондензација водене паре, прилив из подземне воде и сл.
Биљке се снабдевају водом из земљишта које се јавља као посредник између биљке и климе. Отуда је веома
важно да земљиште своју посредничку улогу извршава што је могућe боље и да обезбеди равномерно
притицање воде за потребе биљака. Земљиште се повремено снабдева водом из атмосфере у виду падавина. С
друге стране, биљке у току вегетације захтевају стално одређене количине воде. Потребе биљака за водом у
неким фазама развоја су јако велике. Отуда је са агрономског становишта веома значајно у којој мери зе-
мљиште може да обезбеди сталност у снабдевању биљака водом. Повољна су она земљишта, која имају такав
водни режим који и при неуредном примању воде могу да обезбеде равномерно снабдевање биљака водом.
Вода се везује за честице земљишта силама сорпције. Земљишта веће специфичне површине могу да
апсорбују веће количине воде, али са јачим силама у поређењу са лакшим земљиштима мање специфичне
површине. То је дало ос-нову за издвајање различитих категорија воде. Значај и улога појединих категорија
воде у земљишту и за биљке није исти. У земљишту се разликују следеће категорије воде: хемијски везана вода,
физички везана вода (која се дели на хигроскопску и опнену воду), затим капиларна и слободна вода. Ове
категорије воде су проучаване у основним дисциплинама, у првом реду у педологији, зато ради избегавања
сувишних понављања овде бисмо се више задржали на водним константама земљишта, које су од већег значаја
за уредно снабдевање биљака водом.
Земљиште има способност да упија воду, да пропушта у дубље слојеве део слободне воде и да задржава воду
различитих категорија. Квантитативна карактеристика водних својстава представља водне константе земљишта.
Постоје бројна истраживања, дефиниција и назива од којих се најчешће користе пољски водни капацитет,
влажност вењења и лентокапиларна влажност.
Пољски водни капацитет (ПВК) је највећи садржај воде у земљишту у природним условима, који се дуже
задржава после оцеђивања гравитационе воде под условом да је спречено испаравање са површине и да не
постоји капиларно влажење из подземне воде.
Вредности пољског водног капацитета зависе од гранулометријског састава, садржаја хумуса, структуре,
збијености земљишта. ПВК зависи првенствено од механичког састава земљишта, што је у вези са односом
капиларних и некапиларних пора. Код пескова ПВК се креће између 4-10 мас.%, код пескуша 10-20 мас.%,
иловача 20-30 мас.%, а код глинуша 30-40 мас.%.
Садржај хумуса и структура делују позитивно на вредности ПВК.
Влажност вењења као водна константа одваја приступачну воду од оне која је врло тешко приступачна
биљкама. Новија истраживања су потврдила да биљке могу да користе воду из земљишта и испод влажности
вењења. Код влажности вењења вода се држи снагом од око 15 бара. Влажност вењења зависи у првом реду од
текстуре земљишта, код крупног песка је мање од 2 мас.%., код финог песка 5,5 мас.%, песковите иловаче 12
мас.%, иловаче око 19 мас.%, а код глиновите иловаче око 27 мас.%.
Лентокапиларна влажност одваја лакопокретну од теже покретне воде у земљишту. Величина
лентокапиларне влажности одговара приближно максималном хигроскопицитету 2 Ну и држи се у земљишту
снагом од 6,25 бара. Од ове влажности наниже престаје нормално снабдевање биљака водом. Ако недостатак
воде потраје дуже у зависности од фаза развића долази до мањег или већег смањења приноса.
Влажност земљишта изражена у вол.% и мас.% не даје довољну информацију о стању воде у земљишту,
посебно не о садржају приступачне воде и о кретању воде јер оне јако зависе од текстуре земљишта. Зато је
Buchingham (1907) (цит. по Вучићу, 1987) предложио увођење капиларног потенцијала. Основа увођења
капиларног потенцијала је у чињеници да се разни облици воде у земљишту држе различитим снагама за
честице земљишта и у порама, што условљава и њихову покретљивост.
Schofield је 1935. године предложио рF вредности, као логаритме вредности висине воденог стуба које су
потребне за истискивање воде из земљишта (слика 31).

На рF кривуљу влажност вењења конвенционално се означава код рF вредности 4,2 (15 бара),
лентокапиларну влажност код рF вредности 3,7 (6,25 бара), а пољски водни капацитет између 2,5 и 2,0 (0,33 и
0,1 бара).
Са рF кривуље, без обзира на тип земљишта и његов гранулометријски састав, могу се сагледати све важније
водно-ваздушне карактеристике, као што су: пољски водни капацитет, влажност вењења, лентокапиларна
влажност, укупна и диференцијална порозност, количина приступачне и неприступачне воде и др.
 У земљишту, изузев оних код којих је ниво подземне воде висок, једини извор воде су природне падавине.
Један део падавина понире у дубље слојеве, други се задржава у земљишту за дужи временски период. Са
агрономског становишта у земљишту је најважнија приступачна вода, коју биљка може да усваја. Приступачна
вода представља разлику у садржају воде при стању влажности пољског водног капацитета и влажности
неповратног вењења, под неким условима до максималног хигроскопицитета.
Садржај приступачне воде у првом реду зависи од механичког састава зе-мљишта (табела 27).

Како се види из података код пескуша вредности ПВК, влажности вењења су ниске, услед тога и садржај
приступачне воде. Код глинуша обе вредности су веома високе, а садржај приступачне воде је тек нешто већи
него код пескуша. Највећи садржај приступачне воде је код иловаче, што је у вези са садржајем капиларних
пора.
Уредно и равномерно снабдевање биљака водом и количина акумулиране воде у земљишту у првом реду
зависи од типа земљишта (табела 28). Иловаче, земљишта уравнотежене текстуре имају највећи садржај
приступачне и акумулиране воде и на њима усеви мање трпе од последице суше, чак и у условима лошије
агротехнике.

Позитиван утицај на садржај приступачне воде има и садржај хумуса, структурно стање земљишта и др.
Köhn (1973) наводи да је дуготрајно ђубрење стајњаком на песковитом земљишту довело до повећања садржаја
капиларних пора, а тиме и до повећања приступачне воде за 0,5-2,3 вол.%.
Земљиште са ситномрвичастом структуром има довољно капиларних пора и код њих је садржај приступачне
воде висок. На таквом земљишту биљке дуже одолевају суши, све док не исцрпе све резерве приступачне воде.
На равномерно снабдевање биљака водом може да утиче и подземна вода, ако је њен ниво довољно висок.
Possewitz, (цит. Реtгаsovitz и сар., 1975) даје ове вредности оптималног нивоа воде за неке културе (табела 29).

Ове податке треба прихватити као оријентационе, јер оптимални ниво подземне воде зависи и од текстуре
земљишта. Код глинуше због јачег капиларног пењања воде оптимални ниво подземне воде најчешће се налази
на већој дубини него код пескуша.
Водни режим земљишта у великој мери зависи од типа земљишта, али подложан је и променама у
зависности од деловања човека. На антропогеном земљишту човек има доминаитан утицај на водни режим као
и на остала својства. Човек својим мерама може да поправља водни режим земљишта, али може и да га
погоршава.
Мере с којима човек поправља водни режим су: обрада земљишта у стању физичке зрелости за обраду,
осмишљен систем обраде земљишта, органско ђубрење, побољшање структуре и њене стабилности,
калцификација, одводњавање и др.

Ваздушни режим земљишта

Под ваздушним режимом земљишта подразумева се његова способност да регулише стање гасовите фазе у
односу на потребе и захтеве културних биљака (Стојковић, 1962). Ваздушни режим као појам обухвата не само
садржај ваздуха у земљишту у квантитативном већ и у квалитативном погледу.
Постоје значајне разлике између земљишног и атмосферског ваздуха. Земљишни ваздух је редовно богатији
у угљен-диоксиду. Повећана концентрација угљен-диоксида у земљишном ваздуху је резултат активности
микроорганизама у процесу минерализације органске материје, одређених хемијских процеса и дисања корена
биљака. Сем тога, земљишни ваздух је најчешће засићен воденом паром.
Садржај ваздуха у земљишту непрекидно се мења. Променама су нарочито подложни кисеоник и угљен-
диоксид. Кисеоник се троши у процесима дисања корена и аеробних микроорганизама, а угљен-диоксид се
ствара у процесима дисања и разлагања органске материје.
Ваздух у земљишту се налази у грубим порама, адсорбован за честице земљишта и растворен у води. Ваздух
у порама је богат у кисеонику, док растворени гасови садрже пуно угљен-диоксида, што омогућава да се у
земљишту одвијају истовремено два супротна процеса: аеробни и анаеробниг
У аеробним условима у земљишту преовлађују оксидациони процеси: ор-ганска материја се разлаже
потпуно, соли амонијака прелазе у нитрате и ни-трите, сумпорова једињења у сулфате. У анаеробним условима
превагу имају процеси редукције, који су често штетни за културне биљке.
Концентрација угљен-диоксида у одређеним условима може да се значајно повећа. Сматра се да већа
концентрација угљен-диоксида преко 1 вол.% делује неповољно на биљке. Најчешће у земљишном ваздуху
концентрација угљен-диоксида је већа од оне која би била повољна за биљку. Због тога је нужна измена
земљишног са атмосферским ваздухом. Тај процес измене гасова назива се аерација.
Размена гасова одвија се под утицајем различитих фактора:
- дифузијом гасова;
- променом температуре;
- променом барометарског притиска;
- променом влажности земљишта;
- колебањем нивоа подземне воде,
- дејством ветра.
Аерација је нарочито интензивна у ораничном слоју, који се налази под доминантним утицајем човека.
Састав ваздуха у подораничном слоју се спорије., мења и најчешће је неповољан за биљке због високе
концентрације угљен-диоксида.
Последице незадовољавајуће аерације земљишта су веома разноврсне:
- неповољан утицај на аеробне микроорганизме;
- поспешивање анаеробних процеса (стварање метана, органских киселина, сумпор-водоника, редукција
гвожђа, мангана, денитрификација);
- неповољан утицај на земљишну фауну;
- спутавање пораста корена;
- мања приступачност хранива, сметње при усвајању хранива;
- неповољан утицај на пораст и на принос културних биљака.
У зависности од аерације земљишта састав земљишног ваздуха може да буде веома различит (Scheffer и
Shachtschabel, 1976):
- добро аерирано земљиште: око 20 вол.% кисеоника и 0,2-0,7 вол.% угљен-диоксида;
- лоше аерирано земљиште: мање.од 10 вол.% кисеоника и више од 5 вол.% угљен-диоксида.
У земљишту са изузетно лошом аерацијом налази се сумпор-водоник, метан, амонијак и др.
Дисање земљишта - земљишни ваздух је око десет пута богатији у угљен-диоксиду од атмосферског, а
истовремено је и влажнији. Већа концентрација угљен-диоксида у земљишном ваздуху је последица дисања
корена (једна трећина) и активности микроорганизама (две трећине). Издвајање угљен-диоксида из земљишта
аерацијом Lundegardh (1957) назива дисањем земљишта. Дисање земљишта је добар индикатор биогености
земљишта, а изражава се у mg СО2 m-2 • h-1 или mg СО2 kg-1 земље • h-1.
По Lundegardh -у (1957) просечне вредносги дисања земљишта варирају између 100 и 500 mg СО2 m-2 • h-1.
Земљишта добре структуре, богата у хумусу интензивније дишу од збијеног земљишта сиромашног у хумусу.
Дисање земљишта је најинтензивније у ораничном слоју, у летњим месецима, ако је земљиште довољно
влажно и топло. При истој влажности и температури дисање је интензивније на земљишту под усевима. Ово је
последица дисања корена биљака и активности аеробних микроорганизама.
Капацитет за ваздух - представља део укупне порозности земљишта који је испуњен ваздухом при стању
влажности пољског водног капацитета. Њена вредност у првом реду зависи од текстуре земљишта. Капацитет
за ваздух глиновитих земљишта може да буде врло мали 2-3 вол.%, а код песковитих земљишта често и преко
30 вол.%. Чернозем у повољном културном стању има капацитет за ваздух око 20 вол.%.
Иако капацитет за ваздух сам не може да служи за оцењивање погодности земљишта за биљну производњу,
ипак може бити корисна индикација одређених особина земљишта. Мали капацитет за ваздух је знак да је
садржај крупних пора мали, да земљиште слабо упија и спроводи воду, па је потребно разрахљивање, дубља
обрада земљишта у циљу побољшања аерације.
У литератури мало има података о потребама појединих биљних врста према капацитету за ваздух. Најчешће
се наводе подаци Kopecky-а (цит. Ваvег, 1956). Највеће захтеве у погледу аерације има шећерна репа која тражи
капацитет за ваздух од 15 до 20 вол.%, пшеница и овас 10-15 вол.%, а суданска трава 6-10 вол.%.
По истраживањима Beláka (цит. Petrasovits и сар., 1975) неповољан однос између течне и гасовите фазе у
земљишту успорава пораст усева и негативно утиче на принос (табела 30).

Из тих података се види да постоје велике разлике у погледу захтева појединих врста према минималном
садржају ваздуха у земљишту. Коренасто-кртоласте врсте траже добро аерисано земљиште, док ливадске траве
успевају и на веома слабо аерираном земљишту. Сматра се да ваздушни капацитет антропогених земљишта
треба да је између 15-20 вол.% и да не би смео да буде мањи од 12 вол.%, а на земљиштима са капацитетом за
ваздух испод 6 вол.% није могућ раст културних биљака.
Ваздушни капацитет је променљива величина, на који човек може да утиче разним мерама. Обрада, посебно
мелиоративна обрада, разривање, значајно повећава садржај грубих пора и тиме и ваздушни капацитет. Ова
мера се препоручује на хидроморфним и халоморфним земљиштима, у случају антропогеног збијања ораничног
слоја и код других типова земљишта у пољопривредном коришћењу. Одводњавање, дренажа, такође утичу на
бољу аерисаност земљишта и доводе до повећања производног потенцијала земљишта. Критични период слабе
аерисаности земљишта је период превлаживања земљишта, што у Европи најчешће наступа у зимско-
пролећном периоду. Недостатак ваздуха у том периоду код озимих усева често ограничава висину приноса.
Од осталих агротехничких мера повољан утицај на ваздушни капацитет има још органско ђубрење,
калцификација. Ове мере позитивно делују на структуру и на њену стабилност и поправљају аерисаност
земљишта. Међуредно култивирање, окопавање и разбијање покорице у току вегетације такође поправљају
аерисаност земљишта. Насупрот томе, сабијање земљишта, посебно са високим садржајем глине, делује веома
неповољно на ваздушни капацитет и аерисаност земљишта.

Топлотни режим земљишта

Под топлотним режимом земљишта подразумева се његова способност да регулише своје топлотно стање у
односу на атмосферу и у односу на захтеве и потребе биљака.
Топлотни режим земљишта је сложена појава јер се не ограничава само на биланс топлоте између примљене
и расходоване топлоте, већ се односи и на размену и преношење топлоте у дубље слојеве кроз поједине слојеве
земљишта са различитим топлотним својствима.
Највећи део топлоте земљиште прима од сунчевог зрачења. Знатно мањи значај има топлота која доспева
падавинама или се ослобађа у хемијским и биолошким процесима и радиоактивног зрачења.
Топлотни режим земљишта се често занемарује у пракси, иако су топлотне особине земљишта од пресудног
значаја за биљку и у великој мери могу ути-цати и на принос културних биљака. У пролеће од загревања
земљишта зависи почетак животних функција биљака, време сетве појединих усева, клијање, дужина периода
ницања и почетни раст усева. Топлотне особине земљишта такође утичу на активирање минералних материја,
на њихово усвајање као и усвајање воде. Активност корена, земљишних микроорганизама, разлагање органске
материје, стварање структурних агрегата, кретање воде у земљишту, аерација земљишта су такође зависни од
топлотног режима земљишта. Због тога водном, ваздушном режиму и топлотном режиму земљишта припада ра-
вноправна улога.
Сем овога потребно је истаћи да коренов систем биљака има нижи температурни оптимум од надземних
делова и неповољно реагује на веће колебање температуре. Код кромпира, на пример, принос опада већ од
18°С, а преко 24-25°С долази до врло израженог смањења и до тзв. изрођавања кромпира, погоршања квалитета
кртола као садног материјала.
Загревање земљишта зависи од више фактора:
• Прву групу фактора чине фактори независи од земљишта; сунчева инсолација, угао под којима падају
сунчеви зраци, надморска висина, експозиција, састав ваздуха, облачност и сл.
 Интензитет сунчеве инсолације као и угао под којима падају сунчеви зраци зависи од географске ширине.
Места ближе полутару примају више енергије, па су и земљишта око полутара топлија.
Земљишта на јужним странама су топлија од северних експозиција. По загрејаности земљишта после јужне
експозиције долазе западне, па источне и на крају северне експозиције.
Облачност и већа загађеност ваздуха смањују загревање земљишта.
• Другу групу фактора чине они који су везани за површински слој земљи-шта; боја, поравнатост површине,
обраслост земљишта и сл.
Земљишта тамније боје више се загревају али се брже хладе, па је колебање температуре код њих веће.
Тамна боја земљишта долази од хумуса. Хумус има слабу проводљивост за топлоту због велике порозности и
садржаја ваздуха. Земљишта богата хумусом више се загревају али само када нису јако влажна.
Неравна површина земљишта се брже загрева и топлија је од равне у току дана, а хладнија у току ноћи. Ово
је повезано са већом изложеном површином радијације, али и израчивању. Дневно колебање температуре је
веће код неравне површине.
Земљиште обрасло вегетацијом је хладније у летњем периоду, а топлије зими у поређењу са голим
земљиштем. Дневна колебања температуре земљишта у слоју од 10 сm дубине већа су за 2-4°С на голом
земљишту у односу на земљиште под вегетацијом.
• Трећу групу фактора чине саме топлотне особине земљишта; специфична топлота и проводљивост
појединих фаза земљишта за тогшоту.
Специфична топлота појединих фаза земљишта је веома различита. Највећу специфичну топлоту има вода,
затим органска материја, од минералног дела алумосиликати па кварц. На последњем месту је ваздух. То значи
да на специфичну топлоту земљишта највише утиче садржај воде и хумуса. Иста количина енергије загрева
чврсту фазу пет пута брже него течну фазу. Зато ће загревање земљишта бити утолико спорије уколико садржи
више воде.
Разлике у специфичној топлоти између минералног дела нису велике. Различите топлотне особине
земљишта су последица различитог гранулометријског састава и различитог односа чврсте, течне и гасовите
фазе.
Проводљивост топлоте у знатној мери утиче на загревање земљишта. Поједине фазе земљишта поседују
различиту проводљивост топлоте. Проводљивост топлоте чврсте фазе земљишта је 100 пута већа, а воде 24 пута
већа од провод љивости ваздуха. Ваздух се у том погледу понаша као изолатор. Проводљивост топлоте
земљишта зависи од односа чврсте, течне и гасовите фазе.
Загревање земљишта као веома хетерогене средине зависи од гранулометријског састава и динамичних
промена садржаја воде и ваздуха.
Глинуше због већег садржаја воде имају већу специфичну топлоту, бољу проводљивост топлоте. Оне се због
тога споро загревају, оне су хладна земљишта. Део топлоте се проводи у дубље слојеве, због тога ова земљишта
имају акумулирану топлоту, спорије се хладе и мања је опасност од ноћних мразева.
Другачије се понашају пескуше, које због великог садржаја ваздуха имају малу специфичну топлоту и лошу
проводљивост топлоте. Ова земљишта се брзо загревају у површинском слоју, али се брзо и хладе.
Температурна колебања су веома висока, што се неповољно одражава на биљке. Ово је посебно опасно у
пролеће јер каснопролећни мразеви могу да оштете биљке. Ова опасност се може умањити ваљањем, јер услед
сабијања се побољшава проводљивост земљишта за топлоту и преко ноћи топлота струји према површини.
Капиларно пењање воде после ваљања повећава специфичну топлоту земљишта.
Најекстремнији топлотни режим поседују сува и лака земљишта. Њихова изузетна мала специфична топлота
и веома лоша проводљивост топлоте доводе до екстремних температурних колебања. Највећа температурна
колебања су у површинском слоју. У дубљим слојевима дневна и годишња колебања температуре постају све
мања.
Сем природних чинилаца на топлотни режим земљишта утичу и агротехничке мере, оне је могу и
побољшати али и погоршати у односу на потребе и захтеве биљака. Те мере су: обрада земљишта, малчовање,
наводњавање, одводњавање.
Обрада земљишта индиректно утиче на његов топлотни режим. Обрадом земљишта мења се однос чврсте,
течне и гасовите фазе, као последица тога смањује се специфична топлота и проводљивост топлоте, те се
земљиште брже загрева. Обрађено земљиште се брже загрева али се и брже хлади. Разлике у температури могу
достићи 5°С и више у односу на необрађено земљиште.
Међуредно култивирање или окопавање делује повољно на топлотни режим земљишта. Плитко разрахљен
површински слој земљишта се брзо загрева и хлади, изложен је великим температурним колебањима, али
ублажује непожељна колебања температуре у ризосфери биљака, што погодује порасту усева у летњем периоду.
Брже загревање површинског слоја после предсетвене припреме у пролеће омогућава ранију сетву, брже
клијање, ницање и почетни раст усева.
После ваљања лаким ваљком повећава се температура на дубини до 3 сm за 2-4°С у поређењу са
разрахљеном површином. Ово се може искорисгити у борби против каснопролећних мразева.
Малчовање, покривање земљишта различитим материјама, утиче директно на топлотни режим земљишта.
Ова мера утиче и на чување воде у земљишту и на појаву корова.
Малч од сламе и других биљних материјала снижава температуру земљишта. Прозирни полиетиленски малч,
који пропушта сунчеву енергију, значајно повећава температуру површинског слоја земљишта.
 Наводњавање смањује температуру земљишта за 2-3°С, а и температуру приземног ваздуха, што најчешће
доводи до продужења вегетације заливаних усева.
Одводњавањем се поправља водни и ваздушни режим земљишта. Већи садржај ваздуха у земљишту утиче
на брже загревање земљишта у пролеће, што омогућава ранију сетву често и за 5-6 дана.

Хемијске особине земљишта

Хемијске особине земљишта су значајне због обезбеђења биљака приступачним хранивима - биогеним
елементима. Земљиште је врло сложен динамичан систем у коме се стално одигравају бројни хемијски процеси.
Као последица тих процеса у земљишту настају различита хемијска једињења. Ови процеси који се непрестано
одвијају у земљишту могу бити повољни али и неповољни у погледу потреба и захтева биљака према
хранивима.
Минералне материје, које биљка усваја у облику анјона и катјона у земљишту се налазе у различитим
облицима:
- као саставни делови кристалне решетке минерала и у аморфним неорганским једињењима која постају
приступачна после одређених хемијских процеса;
- као саставни делови органске материје и биомасе. Ова хранива постају приступачна после минерализације
(98% укупног азота и око 25-60% органски везаног фосфора);
- као заменљиви ањони и катјони;
- као тешко заменљиви јони у ламеларној структури минерала глине (фиксирани калијум и NН4);
- као тешко растворљиве соли у води;
- као лако растворљиве соли у води,
- које су директно приступачне биљци.
Приступачност хранива у земљишту подлеже различитим променама. Минерализацијом и десорпцијом
хранива прелазе у приступачне облике, док адсорпцијом, фиксацијом или уграђивањем у живу или одумрлу
органску материју прелазе у неприступачне облике. На ове процесе у великој мери утиче реакција,
редокспотенцијал као и влажност земљишта и др.
У сваком земљишту постоји динамика хемијских и биолошких процеса. У антропогеном земљишту ова
динамика је специфична због искоришћавања земљишта гајењем културних биљака. Као последица те
динамике у антропогеном земљишту долази до губитка или обогаћивања земљишта хранивима, што је
приказано у табели 31.

У слободној природи нема одношења хранива пољопривредним приносом, а ни обогаћивање земљишта

додавањем органских и минералних ђубрива.
Човек као организатор пољопривредне производње треба да одржава уравнотежену динамику хранива у
земљишту и потребно је да је она под његовом сталном контролом.
Ако се динамика поремети у правцу већих губитака хранива, то доводи до погоршања услова за гајење
биљака. Обогаћивање земљишта хранивима може довести до повећања његове плодности (редовно и
мелиоративно ђубрење).
Са становишта захтева и потреба биљака у земљишту у активном делу вегетације треба да буде довољно
хранива, које биљка може благовремено усвојити. Ово се постиже ако је динамички систем стварања и трошења
приступачних хранива уравнотежен, односно активира се толико приступачних хранива, колико се и троши.
Ова уранотеженост је усповљена низом спољних чинилаца: водно-ваздушни и топлотни режим земљишта,
активност микроорганизама, правац хемијских процеса, сорпционе особине земљишта, реакција земљишта и др.
У погледу снабдевања биљака приступачним хранивима земљишта се разликују. Ове разлике су условљене
педогенетским процесима, али зависе и од система ратарења. У неким земљиштима има више приступачних
хранива у другом мање, чиме се означава мања или већа повољност земљишта за успешно гајење културних
биљака. Плодност земљишта као његова важна особина је резултат свих сложених процеса који се у њему
одвијају (хемијски, биолошки) и који доводе до образовања приступачних облика хранива. Садржај
приступачних хранива представља активну обезбеђеност земљишта минералним хранивима и од тога зависи
плодност земљишта.
Међутим, поред плодности земљишта треба разликовати и његово богатство. Под богатством земљишта
подразумева се укупан садржај свих минералних материја, без обзира у каквом облику се оне налазе. Богатство
или апсолутни садржај хранива представља потенцијалну обезбеђеност земљишта минералним материјама.
Квантитативном хемијском анализом може се веома прецизно одредити укупна количина минералних материја
у земљишту, Међутим, ови резултати не дају одговор колико је од тих минералних материја у земљишту
доступно биљкама.
Плодност земљишта је израз његове активности. Неко земљиште може да буде богато, да садржи много
минералних материја, али су оне неприступачне за биљке. Отуда богато земљиште не мора да буде и
истовремено плодно, оно ће бити плодно тек кад хранива у њима буду доступна биљци. Са агрономског
становишта повољна су она земљишта, која су и при мањем садржају укупне количине минералних хранива
способна да обезбеђују равномерно снабдевање биљака приступачним облицима хранива.
Од хемијских особина са становишта биљне производње значајна су: адсорпција, супституција, реакција и
пуферна способност земљишта.

Сорпционе особине земљишта

Скуп органских и минералних честица које имају способност да привлаче и задржавају јоне супротног
набоја представља адсорптивни комплекс земљишта, а та способност се назива адсорптивном способношћу.
Колоидне честице земљишта, секундарни минерали глине, а у првом реду коловдна глина поседују велику
активну површину и имају способност да на својој површини, која представља центар електричног набоја
привлаче и задржавају јоне супротног набоја са таквом снагом да се адсорбовани јони могу заменити са јонима
из земљишног раствора или са јонима на кореновим длачицама биљака.
Адсорптивни комплекс сачињавају колоидно дисперговане органске и не-органске честице земљишта као
што су.
- колоидно дисперговане честице примарних минерала (силикати, нехидратисани алумосиликати);
- аморфне минералне материје (колоидни хидроксиди гвожђа, алуминијума и др.);
- секундарни минерали глине (секундарни алумосиликати, каолинит, илит, монтморилонит и др.);
- органска материја колоидне природе - хумусне материје;
- органоминерални колоиди.
Највећи значај имају секундарни минерали глине, хумусне материје и њихов органоминерални комплекс.
Способност адсорпције катјона поседују глинени минерали, оксиди, хидро-ксиди силицијума, алуминија
гвожђа и хуминске киселине. Све су то колоиди са негативним набојем, који привлаче из земљишног раствора
јоне позитивног набоја - катјоне. На површини колоидних честица - због грађе кристалне мреже - налазе се
негативна пуњена места. Ово пуњење због амфотерног понашања кристалне решетке зависи од рН вредности,
зато је код глинених минерала мање, а код алофона веће. Пуњење оксида и хидроксида силицијума, алуминија и
гвожђа због амфотерног карактера зависи од рН вредности. Негативно пуњење хуминских материја је резултат
дисоцијације водоникових јона из карбоксилних група, а у мањој мери и из других реактивних група. Негативно
пуњење такође расте са повећањем рН вредности. Повећање капацитета адсорпције по јединици рН вредности
износи око 50 m вал/100 g органске материје (Scheffer и Schachtschabel, 1976).
Јачина привлачења појединих катјона у првом реду зависи од њихове ва-лентности, као и од неких других
њихових својстава. Јоне са већом валенцијом колоидне честице привлаче јаче него јоне са мањом валенцијом.
Ово је у вези са количином електрицитета којим су јони набијени. Изузетак је водоников јон који, иако
једновалентан, по јачини привлачења од свих катјона, напази се на првом месту. По јачини привлачења катјони
могу се поређати овим редом:
Н > Са > Мg > К > Nа
Адсорбовани катјони у дифузном слоју око колоидних честица задржавају се разним снагама и чине као
неки рој у коме се разликују различите зоне према јачини привлачења. Јони ближи честицама задржавају се
већом снагом, а удаљенији јони мањом снагом. При томе је веома значајно да је адсорпција катјона доста
лабилна и адсорбовани јони могу се замењивати са катјонима из земљишног раствора или са водониковим
јонима. Механизам замене катјона назива се супституција и врши се у еквивалентним количинама.
Субституцијом у адсорптивном комплексу се мења састав хранивих елемената.
Везивањем катјона за адсорптивни комплекс спречава се њихово испирање. Са становишта исхране биљака
ово је од посебног значаја јер катјони амонијака, калиума, калцијума, магнезијума, гвожђа, бакра и других
елемената у јонском облику представљају активна биљна хранива. Адсорпцијом та хранива су сачувана,
ускладиштена у земљишту. Сем тога значајно је да су катјони способни да се замењују, да излазе у земљишни
раствор, а други да ступају на њихово место у адсорптивном комплексу. Због те особине овај систем је веома
динамичан и омогућује бројне хемијске и физиолошке реакције које утичу на исхрану биљака.
Максимална количина јона коју земљиште може да адсорбира, тзв. капацитет адсорпције, различита је код
појединих типова земљишта. Ово је разумљиво јер се земљиште разликује међусобно по механичком саставу, а
и колоидне честице имају различит капацитет адсорпције и замене, што је у вези са њиховом специфичном
површином (табела 32).
 Хуминске материје имају најјачу моћ адсорпције, док глинени минерали имају знатно слабију моћ.
Разумљиво је да адсорпција неког типа земљишта у првом реду зависи од механичког и минералошког састава и
садржаја хумуса. Земљишта богата у колоидној глини и хумусу поседују јаку адсорпциону снагу, док песковита
земљишта сиромашна у хумусу имају слабу моћ адсорпције.
Адсорпција код земљишта са високим садржајем глине и хумуса може да буде и штетна, јер долази до
фиксације хранива, која постају неприступачна за биљке. Примери су штетна фиксација калијума и NН4 у
међуламеларном простору код трослојних глинених минерала.

У земљишту се налазе и незаменљиви јони. То су они јони који су уграђени у кристалну решетку глинених
минерала или су везани за молекуле хумуса и не подлежу законима замене јона. И селективност одређених
замењивача може довести до отежане замене јона. На овај начин се фиксирају јони калијума и амонијака у
међупростору код трослојних глинених минерала.
Са становишта исхране биљака од изузетне важности је адсорпција анјона у земљишту, јер биљке неке
елементе усвајају у анјонском облику. Међу њима су најзначајнији нитрати, фосфати и сулфати. Адсорпција
анјона је сложенија и мање проучена од адсорпције катјона.
Већ је истакнуто да колоидне честице имају негативни набој, да су пре-тежно ацидоидног карактера, те зато
привлаче катјоне. Међутим, у земљишту има, иако знатно мање, и колоидних честица са позитивним набојем
који су способни да привлаче и вежу јоне негативног набоја - анјоне.
Од позитивно набијених колоида у земљишту су најважнији примарни амфолитоиди, који у киселој средини
имају позитиван набој. Базоидни карактер имају и протеини, који су због микробиолошке разградње постојани
само за кратко време. Новија истраживања показују да и фосфорни анјони могу адсорбирати тако да се катјони
калцијума с једном валенцијом везују за колоидну честицу са негативним набојем, а садругом валенцијом на
анјон фосфорне киселине, чинећи на тај начин мост,
Мања заступљеност базоидних колоида, њихова мања постојаност и мање проучен проблем сорпције анјона
истиче у први план могућност хемијског везивања биогених анјона. Анјони са катјонима стварају лакше или
теже ра-створљиве соли, од чега зависи и њихово испирање и приступачност за биљке.
По јачини и могућности сорпције анјони се деле у три групе:
- анјони који се добро сорбирају су они који са катјонима стварају теже растворљиве соли, а то су:
Н2РО4-,HPO42-, РO43-, S2O32-, OH-;
- анјони који се врло слабо, практички не сорбирају: N02-, N03-, СI-;
- анјони који по способности сорпције стоје између прве и друге групе: SО42-, СО32- и који стварају теже
растворљиве соли.
Са становишта праксе од значаја је да се анјони фосфорне киселине јаче вежу у земљишту. Због тога се
фосфор слабо испира из земљишта, и могу се додавати и веће количине у циљу мелиоративног ђубрења без
опасности од испирања. Фосфор се може унети и дубље у земљиште.
Значајно је истаћи да се нитрати не сорбирају у земљишту. Због велике растворљивости нитрати се лако
испирају из земљишта и не могу се створити резерве физиолошки активног нитрата у земљишту. С друге
стране, биљке захтевају велике количине азота у нитратном облику, због тога азот у виду прихрањивања треба
додавати чешће и у мањим количинама и у току вегетације.
Познавање сорпционих особина земљишта омогућава предузимање одређених мелиоративних и
агротехничких захвата у циљу повећања плодности земљишта. У пракси познате мере као калцификација,
фосфатизација, хемијске мелиорације слатина, повећање сорпционих особина земљишта уношењем органских
ђубрива су примери интервенције човека у стање и карактер адсорптивног комплекса земљишта.
 Сорпционе особине земљишта утичу на систем ђубрења, тј. на избор ђубрива, време, начин апликације и
количине унетих ђубрива. На лаким, песковитим земљиштима са слабо израженом адсорптивном снагом
постоји опасност од испирања хранива, нарочито у хумидним подручјима. Зато се на овим земљиштима користе
слабо растворљива, спороделујућа ђубрива. Сем тога, дају се мање количине ђубрива али чешће, а време
апликације приближава се периоду интензивног усвајања хранива од стране усева. Насупрот томе, на тешким,
глиновитим земљиштима примењују се лакорастворљива, брзоделујућа мине-рална ђубрива, у већим
количинама, чак и пре сетве. Најчешће на тим земљиштима сва основна ђубрива и добар део азотних ђубрива
дају се под основну обраду. Изражен адсорптивни комплекс ових земљишта чува унета хранива од испирања до
времена усвајања.
Земљишни раствор

Најважнији извор хранива за биљку је земљишни раствор, јер су та хранива за њих лако приступачна. За
усвајање хранива из земљишног раствора од пресудне је важности концентрација слободних јона у њој.
Концентрација течне фазе мора бити толико висока да би довољно јона могло доспети до активне површине
корена. Код ниске концентрације јона то није могуће и биљка оску-дева у хранивима. Ако се то односи на
концентрацију једног јона, онда се на биљци појављују карактеристични симптоми недостатка тог елемента.
Ако је, међутим, концентрација земљишног раствора уопште ниска, тада биљка слабо развије коренов систем,
заостаје у порасту, закржља.
Концентрација земљишног раствора није константна, већ током вегетације подлеже значајним колебањима и
у квалитативном и квантитативном погледу. После кишних периода, из разумљивих разлога, земљишни раствор
постаје разређенији, а за време сушних периода његова концентрација се повећава.
На концентрацију земљишног раствора у великој мери утиче и вегетација. У току вегетационог периода, а
нарочито у време интензивног усвајања хранива, концентрација земљишног раствора опада, јер биљке из њега
интензивно узимају хранива. Биљке. међутим, ке примају све јоне једнаком брзином из земљишног раствора.
Јоне К+ и NО3- биљке усвајају интензивније од воде, док је интензитет усвајања Са 2+, Мg2+, SО42- и фосфатних
јона мањи од примања воде. Изузетак је угљен-диоксид, чија концентрација се током вегетације повећава услед
дисања корена и активности микроорганизама.
Концентрација течне фазе у појединим типовима земљишта је веома различита. Слана и алкална земљишта
имају нарочито високу, а глеј, псеудоглеј, уопште сва испрана, деградирана земљишта, ниску концентрацију.
Концентрација појединих јона у земљишном раствору је веома различита, што је у вези са снагом којом су
јони везани за адсорптивни комплекс. Што су јони чвршће везани за адсорптивни комплекс, то је њихова
концентрација у земљишном раствору мања. Најчешће у земљишном раствору су слабо заступљени
микроелементи и фосфати, средње су заступљени калцијум, магнезијум, амонијак и калијум, а највећа је
концентрација оних јона који се слабо сорбирају, као што су хлор, нитрати, сулфати и др. Међутим, јони који се
слабо сорбирају врло се лако испирају, па је зато њихова концентрација у хумидним областима обично ниска.
Концентрација неких јона у земљишном раствору је тако ниска да то не би било довољно за нормалан раст
биљака. То нарочито важи за фосфате и нитрате и за неке друге јоне. Током вегетације из адсорптивног
комплекса надолазе нови фосфати у земљишни раствор или директно у коренов систем биља-ка, а нитрати се
током вегетације стварају у процесу минерализације органске материје.
Са становишта исхране биљака од великог значаја је чињеница да постоји тенденција успостављања
равнотеже између земљишног раствора и адсорптивног комплекса. Уколико концентрација земљишног
раствора опада, што је случај код интензивне исхране биљака или испирању, део јона из адсорптивног
комплекса прелази у земљишни раствор и на тај начин биљке могу да усвајају довољне количине хранива.
Код наглог повећања концентрације земљишног раствора, што је случај код уношења лакорастворљивих
ђубрива у земљиште, сви јони не остају у раствору, већ према особинама земљишта више или мање се везују за
адсорптивни комплекс.
Ова динамичка равнотежа између количине адсорбованих јона и концентрације земљишног раствора, с једне
стране, обезбеђује чување хранива додаваних у облику ђубрива, а с друге, ублажује промене у концентрацији
земљишног раствора.
За исхрану биљака је веома значајно да концентрација земљишног раствора буде тако висока да омогући
нормално усвајање хранива и да не дође до наглих промена у концентрацији течне фазе. Екстремне промене у
концентрацији земљишног раствора могу настати на пескушама, додавањем већих количина лакорастворљивих
ђубрива или при производњи у заштићеном простору, посебно код гајења биљака у судовима.
За плодност земљишта је од посебне важности равномерно и довољно брзо надолажење јона из
адсорптивног комплекса у раствор. Плоднија су земљишта код којих је концентрација земљишног раствора
ниска, али се довољно брзо надокнађује из адсорптивног комплекса, од оних земљишта са високом
концентрацијом али са спорим надолажењем јона.
Граничне концентрације јона у раствору земљишта испод којих се појављују симптоми недостатка, или
максималне концентрације које биљке још могу поднети су различите за поједина хранива и за поједине биљне
врсте. Тако нпр., већ релативно ниске концентрације микроелемената могу бити токсичне, док веће количине
макроелемената нису штетне. Познато је да сукулентне биљке могу поднети веће концентрације. Већина
биљака, међутим, закржља или одумире ако је концентрација соли у земљишту знатно изнад одређене границе.
 Са становишта равномерне исхране биљака од значаја је одржавање кон-центрације земљишног раствора на
оптималном нивоу. Под овим условима биљке благовремено усвајају потребне количине хранива, што
обезбеђује повољне услове за пораст усева, односно продукцију органске материје. Међутим, усвајање хранива
у великој мери сем концентрације раствора зависи и од физичког стања земљишта, у првом реду од његовог
водног, ваздушног и топлотног режима. На физичко стање могуће је утицати разним агротехничким ме-рама,
као што су обрада, органско ђубрење, плодоред, наводњавање и др. Гажење и сабијање земљишта утиче
нарочито неповољно на водно-ваздушни и топлотни режим, што може довести до разних поремећаја при
усвајању хранива.

Реакција и пуферна способност земљишта

Под реакцијом земљишта најчешће се подразумева реакција земљишног раствора. Реакција течне фазе
зависи од концентрације дисоцираних водоникових јона, од количине раствореиог угљен-диоксида и других
киселина у земљишном раствору.
У адсорптивном комплексу најјаче се адсорбује водоников јон, који у хумидној клими постепено истискује
катјоне из адсорптивног комплекса. Поповић (1989) наводи да су земљишта, која су настала у климатским
условима са падавинама већим од 630 mm годишње, изгубила највећи део алкалних и земноалкалних мегала, и у
њиховом адсорптивном комплексу се повећава садржај водоника и долази до закисељавања земљишта.
Повећање киселости изазива десорпцију калцијума, магнезијума, калијума и натријума, при томе ови
катјони се испирају са гравитационом водом. Разлози закисељавања земљишта су:
- испирање катјона из адсорптивног комплекса;
- оксидација сулфида и других редукованих једињења у киселине;
- усвајање катјона као биогених елемената од стране биљака и изношење пољопривредним приносом;
- ослобађање киселина услед активности микроорганизама;
- стварање хуминске киселине;
- употреба физиолошки киселих ђубрива (амонијум-сулфат);
- киселе кише.
Реакција земљишта делује директно и индиректно на биљке.
Директан утицај реакције земљишта огледа се у томе што културне биљке успевају у одређеним границама
рН вредности земљишта. Оптималне услове налазе у неутралној, слабо киселој и слабо алкалној средини.
Вредности рН у којима културне биљке успевају налази се између рН 4,5-8,5, Међутим, за поједине врсте ове
кардианлне тачке су најчешће уже са често израженим опти-мумом, што је приказано на слици 32.

Arrhenius (1926) у односу на реакцију земљишта поделио је културне биљке у три групе:
- биљке које не подносе промене у реакцији земљишта и чији се оптимум за успевање налази око неутралне
реакције;
- биљке које подносе мање промене, а свој оптимум налазе у слабо киселој средини;
- биљке које подносе и знатније промене у реакцији земљишта.
Биљке које подносе слабу киселу реакцију зову се ацидофилне врсте. Такве врсте су: раж, овас, кромпир,
црвена детелина, соја, лупина, јабука и др.
 Биљне врсте које подносе слабу алкалну реакцију зову се алкалофилне врсте. Ту спадају: јечам, пшеница,
пиринач, луцерка, сунцокрет, шећерна репа, сирак, суданска трава и др.
Реакција земљишта је добар индикатор појави одређених коровских врста.
Корови киселих земљишта су:
Nardus stricta (обични типац), Rитех асеtоsеllа (мали кисељак), Vio1а triсо1оr (дан и ноћ), Vеrоniса оfficinalis
(лековита честославица), Stachys arvensis (кљунача), Galeopssis segetum (смрдљива коприва), Sрегgи1а arvensis
(њивска кољеника).
Корови алкалних земљишта су:
Delphinium consolida (жаровњак), Lathyrus aphaca (обични граор), Medicago falcata (жута вија), Salvia
pratensis (дивља жалфија), Stachus recta (чистац), Lithospermum arvennse (дивља проја), Campanula rapunculoides
(велики звончић).
Индиректно дејство реакције земљишта испољава се тако што она утиче на приступачност хранива и на
активност микроорганизама у земљишту.
Са повећањем рН вредности преко осам значајно се смањује приступачност фосфора, гвожђа, мангана, бора,
бакра, цинка и појављују се симптоми недостатка ових елемената. Овакав ефекат се често може запазити на
песковитим земљиштима, нарочито ако имају висок садржај хумуса или када се додају велике количине
калцијума.
Смањење рН вредности испод 6,5 повећава количину гвожђа и алуминијума у раствору који са фосфором
граде нерастворљива фосфорна једињења. Алуминијум, гвожђе, манган, бакар и цинк су више растворљиви у
киселој средини. Превисока концентрација алуминијума, гвожђа и мангана у веома киселим земљиштима
представља озбиљан проблем у гајењу већег броја култура.
Реакција земљишта утиче на број и заступљеност микроорганизама у земљишту. Са порастом киселости или
алкалитета опада укупан број микроорганизама у земљишту, а мења се и њихов састав. У земљиштима
неутралне и алкалне реакције најзаступљеније врсте су бактерије, а у киселим земљиштима гљиве. Бројна
заступљеност и састав микроорганизама утиче на разлагање органске материје, квалитет хумуса, стварање и
стабилност структурних агрегата, а тиме и на водни, ваздушни и топлотни режим земљишта.
Способност земљишта да се супротстави, односно ублажи промене реакције коју изазива уношење киселина
или база назива се пуферна способност земљишта или пуферни капацитет. Ова особина често је од пресудног
значаја на деловање појединих минералних ђубрива.
Земљиште је заштићено пуферним системима од нагле промене реакције. У земљишту су од посебног
значаја следећи пуферски системи:
- слабе киселине и њихове соли;
- адсорптивни комплекс који везује дисоциране водоникове јоне;
- амфотерна једињења која су способна да дисоцирају кисело све док реакција средине не постане алкална,
и да дисоцирају алкално док реакција средине не постане кисела, Оваква једињења су хумусне киселине, бе-
ланчевине, Аl(ОН)3 и Zп(ОН)2;
- амонијумови јони пореклом су из органске материје као и калијум из глинених минерала.
Ови пуферни системи делују на тај начин што везују за адсорптивни комплекс јоне из раствора, који би
значајно мењали реакцију земљишног раствора да није тог везивања.
Пуферна способност неких земљишта често зависи и од садржаја калцијум-карбоната, и магнезијум-
карбоната. Земљишта богата у овим базама су отпорна на закисељавање.
Земљишта богата у глини и у органској материји са јаким капацитетом адсорпције по правилу имају већу
пуферну способност од лаких песковитих земљишта која су сиромашна у глиненим минералима.
Пуферна способност земљишта, иако директно не утиче на богатство и плодност земљишта, ипак је значајна
особина о којој треба водити рачуна код избора минералних ђубрива, код времена и начина уношења, код
одређивања количине ђубрива, као и евентуално код неких мелиоративних захвата,
Свака нагла промена реакције средине изазива застој у порасту и развоју културних биљака и због тога је
штетна са гледишта биљне производње. Добро пуферована земљишта захтевају пшеница, шећерна репа, којима
више одговарају средње тешка земљишта. Мање осетљиве културе су раж, јечам, кромпир, који добро успевају
и на лакшим типовима земљишта, која су више изложена колебању реакције средине.
Човек разним агротехничким мерама може да утиче на реакцију земљишта и да је подешава према захтевима
гајених усева. Киселост земљишта се успешно отклања калцификацијом. Примена гипсовања на сланим и
алкалним земљи-штима смањује рН вредност земљишта.
Сем подешавања реакције земљишта и очувања постигнутог повољног ста-ња треба спречити нагле промене
реакције средине у вегетационом периоду биљака, што се постиже системом ђубрења, пре свега правилним
одређивањем количине минералних ђубрива, избором погодних врста за поједине типове земљишта, начином и
временом њихове примене.

Биолошке особине земљишта

Земљиште није мртва средина већ у њему живи огроман број микро и макроорганизама, чија је делатност од
веома великог значаја за одржавање плодности земљишта. Биолошке особине земљишта условљене су
присутношћу и активношћу живих организама у земљишту. Сав живи свет који се налази у земљишту назива се
едафон.
Многи истраживачи придају едафону изузетан значај, сматрају га саставним делом земљишта који чини
јединство са чврстом фазом и предлажу да се уведе нови термин, биоорганоминерални комплекс земљишта.
Едафон чине флора и фауна земљишта.
Најзначајније врсте флоре земљишта су: бактерије, гљиве, актиномицете, лишајеви и алге.
У фауну земљишта спадају ове значајније врсте: нематоде, протозое, антроподе, инсекти и њихове ларве,
пауци, пужеви, глисте, а од сисара разни глодари.
Сви ови микроорганизми својом делатношћу утичу на промене особина земљишта, на сва значајнија
физичка и хемијска својства земљишта.
Са агрономског становишта особит значај припада микроорганизмима, бактеријама, гљивама,
актиномицетама и др. Број микроорганизама није сталан већ се мења у зависности од бројних чинилаца. На
заступљеност микроорганизама утичу климатски чиниоци у првом реду температура и падавине од чега зависи
влажност земљишта. Многобројна истраживања су показала да у влажном и топлом земљишту има више
микроорганизама. У сувом и хладном земљишту њихов број значајно опада.
Број микроорганизама је увек већи у земљишту које је богато органском материјом и глиненим минералима,
док је знатно мање у лаким песковитим земљиштима са ниским садржајем у органској материји.
Такође и рН вредност утиче на њихову заступљеност. У киселим земљиштима има много мање
микроорганизама, посебно бактерија у односу на њихов број у земљиштима неутралне, слабо киселе или слабо
алкалне реакције.
Број микроорганизама мења се и у зависности од годишњих доба. Запажено је да од пролећа са порастом
температуре расте и број микроорганизама најчешће до фазе цветања, кад постиже максимум, затим постепено
опада.
Микроорганизми су различито распоређени у појединим слојевима антропогеног земљишта. Највећи је
њихов број у ораничном слоју, који је и најбогатији у органској материји и у ваздуху што обезбеђује повољне
услове за активност аеробних микроорганизама. У подораничном слоју број микроорганизама, посебно
аеробних, опада, а расте заступљеност анаеробних микроорга-низама.
Бројни резултати истраживања потврђују зависност микроорганизама од смене усева. Њихова заступљеност
није иста код појединих врста усева, отуда је са осмишљеним плодоредом могуће повећати број корисних
микроорганизама у земљишту.
Редовне мере обраде, мелиоративна обрада, ђубрење органским ђубривима (стајњак, жетвени остаци,
зеленишно ђубрење), калцификација и одводњавање стварају повољне услове за размножавање и активност
бактерија у земљишту. Основни задатак човека је да агротехничким мерама ствара повољне услове за активност
микроорганизама у циљу поправљања биогености земљишта, као значајног обележја плодних земљишта.
Са агрономског становишта, због њиховог утицаја на особине и процесе у земљишту, највећи значај имају
бактерије. Оне су најзаступљеније у неутралној средини. Њихова биомаса цени се на 10.000 kg по хектару
(табела 33). У сваком земљишту се налази огроман број различитих врста бактерија. У биљној производњи су
најзначајније оне врсте које учествују у минерализацији органске материје. У том процесу ослобађају се угљен-
диоксид и приступачна биљна хранива, што повећава плодност земљишта. Није безначајан утицај ових група
бактерија у стварању структурних агрегата. Насељавајући елементарне честице земљишта у огромном броју и
стварајући слузне материје, слепљују честице земљишта у агрегате. Поред тога што утичу на стварање
структурних агрегата, истовремено и побољшавају њихову стабилност.
За биљну производњу посебно су значајне бактерије које симбиотски или несимбиотски фиксирају
атмосферски азот и обогаћују земљиште овом хранљивом материјом.
Од штетних бактерија на првом месту су денитрификатори, чија активност осиромашује земљиште у азоту и
патогене бактерије које су узрочници разних болести код културних биљака.
Поред бактерија у земљишту, значајно место припада и бројним врстама гљива. Оне су највише заступљене у
киселим земљиштима. Биомаса гљива се цени на 10.000 кг по хектару (табела 33).
Гљиве су значајне у првим фазама разлагања органске материје. Оне својим хифама прожимају органску
материју и разлажу је. Одређене врсте гљива живе у симбиози са вишим биљкама. Ова појава се зове микориза.
Код неких биљних врста микориза обезбеђује боље усвајање одређених хранива из земљишта.
Алге (плаво-зелене) су мање заступљене од претходне две групе микроорганизама. Њихова биомаса је 140
kg по хектару. Највећи број врста су аутотрофни организми, неке врсте су способне да фиксирају атмосферски
азот (на пример плаво-зелене алге).
Од различитих врста микрофауне земљишта најмасовније су протозое. Њихова биомаса цени се на 370 kg по
хектару. Оне могу бити и корисне и штетне у зависности да ли се хране корисним или штетним бактеријама.
Биомаса нематода је око 50 kg по хектару. Има више врста. Корисне су оне врсте које се хране органском
материјом у распадању, штетним бактеријама, протозоама. Штетне су оне које продиру у корен виших биљака,
и ту проведу одређени временски део свог животног циклуса (шећерна репа, кромпир, овас, и др.).
Од бројних врста макрофауне у првом реду треба истаћи значај кишних глиста. Укупна биомаса кишних
глиста на плодним земљиштима процењује сe на 4.000 kg по хектару. Оне буше вертикалне ходнике и тако
значајно повећавају интерну дренираност земљишта. Кишне глисте једу изумрлу органску материју измешану
са честицама земље и тако прерађују значајне количине земљишта. Избачени екскременти тзв. глисњак су
значајно измењени у хемијском погледу. По правилу су богатији у приступачним хранивима и имају веома
стабилну мрвичасту структуру. Количина тих агрегата - глисњака креће се између 100-300 t по хектару
годишње. На тај начин кишне глисте поправљају структуру и плодност земљишта. Употреба разних пестицида
значајно смањује број ових, али и других корисних животиња, што доводи до осиромашења земљишне фауне са
свим негативним последицама на плодност земљишта.
Више кишних глиста има у земљиштима богатим у органској материји и која се мање или плиће обрађују.
Оптимална реакција за активност кишних глиста је рН 6-8. Она се креће у земљишту до око 50 cm; плиће у
влажном, дубље у сувом земљишту.
На биолошке особине у значајној мери утиче и корен биљака. Корен продире у земљиште, рахли га и
прожима својим жилама, тако га веже и чува од ерозије и дефлације. Излучевине корена слепљују структурне
агрегате, а коренове длачице их прожимају, чиме се побољшава структура земллшта. По томе су најпознатије
траве. Изумирањем корена та органска материја се разлаже, а и хумифицира. По изумирању остаје систем
финих цевчица које дренирају земљиште, кроз њих вода и ваздух продиру у дубље слојеве. Посебно место у том
погледу припада вишегодишњим легуминозним биљкама чији корен продире веома дубоко у земљиште
(луцерка, црвена детелина и др.).
Активност едафона је од изузетног значаја са становишта очувања и повећања плодности. Антропогена
земљишта добре плодности морају бити активна у микробиолошком погледу. Биогеност земљишта је индикатор
његове плодности. Бројне агротехничке мере могу да утичу позитивно, а и негативно на активност корисних
микроорганизама. Мере које поправљају биогеност земљишта су: обрада у стању физичке зрелости за обраду,
осмишљени систем редовне обраде, мелиоративна обрада, примена органских ђубрива, плодоред,
калцификација, одводњавање и др.
Упркос свим настојањима човека да активира корисне чланове едафона он врло често свесно или несвесно
делује негативно на њихову активност. Мере које погоршавају биогеност земљишта су: обрада у неповољном
стању влажности, збијање земљишта, погоршање водног, ваздушног и топлотног режима земљишта, негативан
биланс хумуса, неповољан плодоред, неконтролисана упо-треба пестицида. Корисни чланови едафона су
угрожени због претеране употребе пестицида. Због тога њихову примену треба свести на најнужнију меру и
поред хемијских мера борбе потребно је систематски примењивати превентивне, биолошке и механичке мере
борбе против корова, болести и штеточина.

ФИЗИОГРАФСКИ ЧИНИОЦИ БИЉНЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Физиографски чиниоци спадају у групу абиотичких вегетационих чинилаца. У физиографске факторе се

убрајају: географски положај и рељеф.
Географски положај - неког станишта је изузетно важан чинилац, јер од географске ширине зависи тип
земљишта, клима (светлост, температура, падавине). Ови услови, сем географске ширине, мењају се у
зависности од удаљености од водених површина (мора, језера) и шума.
Рељеф делује на културну биљку индиректно, путем утицаја на земљиште и климу. Најважнији чиниоци
рељефа су: надморска висина, нагиб и експозиција.
Надморска висина - Са порастом надморске висине, опада температура ваздуха, расте количина падавина,
већи је удео ултраљубичастих зрака, ваздух је ређи али чистији. Због ниже температуре и дуже зиме
вегетациони период је краћи, касније се јављају последњи мразеви у пролеће, а раније први мразеви ујесен. Са
порастом надморске висине сужава се избор култура које се могу узгајати. На већим висинама могу се узгајати
биљке краће вегетације и оне које подносе ниске температуре.
 Нагиб земљишта - за биљну производњу најповољнија су равна или благо нагнута земљишта. На равном
земљишту, односно на мањим нагибима бољи су услови за примену механизације, лакше је извођење
агротехничких операција, мања је опасност од ерозије, већа је могућност избора усева.
Најзначајнија пољопривредна подручја света су у великим равницама (низијски део Европе, Средњи запад у
САД, Јужна Канада, степски део бившег СССР, долине великих река у Кини, делта Нила итд.).
Према степену нагиба терена, површине се деле у пет класа: 0-3°, 3-7°, 7-15°, 15-30°(40°) и 30-40° (слика 33).
I класа — Терени нагиба 0-3° су потпуно равне или благо положене површине. На потпуно равним теренима
(нагиб не прелази 0,5°) нема ерозије водом, али постоји могућност задржавања воде у микродепресијама и
испирања хранива десцендентним токовима.
Најпогоднији су терени са нагибом 0,5-1° јер ту вода површински отиче. Такође су повољни терени са
нагибом 1-2°.
На равним теренима инсолација је равномерна и земљишта су потенцијално угрожена од дефлације.
Биљкама се најлакше осигурава оптимални вегетациони простор, омогућена је примена широкозахватних
оруђа, лако се обављају агротехничке операције, посебно транспорт, који чини око 50% свих радова у
пољопривреди.
Равни терени не морају увек бити и најповољнији за гајење биљака, нарочито ако је земљиште неповољног
гранулометријског састава или су водни режим или клима неповољни.
II класа - Терени нагиба 3-7° су још повољни за извођење агротехничких мера, али је ерозија водом
израженија. Осунчавање је као и на равним теренима.
Због повећане опасности од ерозије, обраду и сетву треба обавити по изохипсама. Предност имају
густоредни усеви. Рељеф се може кориговати прављењем појасева или контура.
III класа - Терени нагиба 7-15° без биљног покривача изложени су јачој ерозији зато земљиште обавезно
треба обрађивати и сејати по шохипсама. Овде треба узгајати густоредне усеве које боље штите земљиште од
ерозије. Отежана је примена широкозахватних оруђа, али се примењује одговарајућа механизација.
На тим теренима осунчавање више није једнако. Јужна страна је топлија од северне, што утиче и на квалитет
приноса.
Терасирањем ови терени су веома погодни за гајење дрвенасгих култура (воћке и винова лоза).
IV класа - Терени нагиба 15-30° су већ јако стрми терени, врло подложни ерозији. Због ерозије смањена је
дубина земљишта. Велика је разлика у осунчавању између присојних и осојних страна.
Ови терени могу се користити за гајење вишегодишњих трава и легуминоза при чему треба чувати ледину
због јаке ерозије. Треба избегавати сетву једногодишњих усева јер обрађено, голо земљиште је незаштићено од
ерозије.

Терасирањем на овим теренима могу се узгајати и воћке и винова лоза, међутим, погрешно искоришћавање
земљишта може довести до јаке ерозије и оголити земљиште до геолошке подлоге.
V класа - Терени нагиба 30-40° више нису за обраду због јаке ерозије. Зато на таквим површинама треба
задржавати природну флору, травњаке и шуме.
Формирање тераса је компликовано и прескупо, а у неким случајевима и немогуће због плитког земљишта
или конфигурације терена.
Експозиција (изложеност) - битно утиче на осунчавање и на загревање земљишта. Јужна, присојна страна
је најтоплија, јер сунчеви зраци падају под највећим углом. При истој надморској висини температура ваздуха
на јужној страни је за 3°С виша него на северној. На јужној страни снег се брже топи, вегетациони период је
дужи, вегетација почиње раније. Што је нагиб терена на јужној страни већи, загревање је јаче. Зато јужне стране
више трпе од суше упркос већим количинама падавина, од северне - осојне. Јужне стране добијају и више
светла.
 Услед бржег загревања на јужној страни у пролеће се земљиште брже просуши и раније се може припремити
за сетву него на северној. У јесен земљиште је дуже топло, касније се јављају први мразеви. Због тога на јужној
страни у пролеће треба сејати раније него на северној, а у јесен обратно. На северној страни снег се дуже
задржава, мразеви су јачи, зима је дужа и зато се на тој страни узгајају врсте и њихове сорте са добром
отпорношћу према ниским температурама. ,
Западна страна је топлија од источне, јер се на источној страни доста сунчеве топлоте троши на испаравање
росе. После подне када је роса осушена западна страна добија више топлоте него источна, па се и јаче загрева.
Најтоплија је јужна страна, затим западна, источна па северна.
Конфигурација терена утиче на правац и јачину ветра. Постоје отворени и затворени положаји са јачим и
слабијим ветром. Рељеф може да утиче на инверзију температуре.

КУЛТУРНА БИЉКА КАО ПРОИЗВОДНИ ЧИНИЛАЦ

У систему клима, земљиште, човек, културна биљка игра улогу производног чиниоца и производног
средства. Културна биљка је основа пољопривредне производње. Она је способна да из неорганске материје у
процесу фотосинтезе производи биљне продукте који су неопходни за исхрану и за опстанак савременог човека,
а служе и за исхрану домаћих животиња. Употребна вредност биљних продуката за човека био је пресудни
моменат, којим се човек руководио при издвајању ових врста из природе. Опстанак човека, економски,
социјални и културни развој човечанства је заснован на способности културних биљака да производе биљне
продукте који имају употребну вредност за човека. Биљке које је човек издвојио из природе и подвргавао
специфичним условима гајења називају се културне биљке, гајивне биљке, пољопривредне биљке, усеви.
Човек је најпре издвојио и почео да гаји хлебна жита, легуминозе, коренасто-кртоласте врсте, затим воће,
поврће па предивне и уљане културе. Тек касније је почео да гаји биљке за производњу папира, каучука,
етеричних уља, боја, шећера и сл.
Културне биљке ботанички и морфолошки се не разликују од биљака слободне природе. Оне припадају
веома различитим ботаничким фамилијама, које су веома удаљене једне од других. Разлике постоје у начину
живота. Дивље врсте живе самостално у слободној природи, а културне врсте зависе од бриге човека.
Издвајањем из природе и подвргавањем посебним условима гајења човек је учинио културне врсте зависним од
себе. Тако културне биљке по-стављају посебно захтеве према условима средине и условима гајења и по
правилу показују већу осетљивост према биљним болестима и штеточинама. Човек и културна биљка су на тај
начин постали симбионти.
Превођење дивљих врста у културне биљке трајало је веома дуго и обављало се током низа процеса
паралелно са променом начина живота и потреба човека. Човек се од номада развијао у ратара, што му је
обезбеђивало много поузданије и сигурније услове за живот. Емпиријским одабирањем човек је кроз дуга
столећа и миленије побољшао примитивне биљке са циљем да добије продуктивније форме. Ово одабирање је
почетак селекције, која развојем научних мисли о наслеђивању у прошлом веку добија и своје научне основе.
Најстарији познати подаци бављења земљорадњом нађени су на Блиском истоку на подручју „плодног
полумесеца" у колевци људске цивилизације већ у 10. миленијуму пре наше ере, крајем леденог доба
(pleistocena). Ово подручје простире се од западног дела Мале Азије, преко Јужне Анадолије до планинског
ланца Загрос и Таурус, северно од реке Тигар. На бројним налазиштима ту су нађени фосилни остаци Triticum
monococum и Triticum dicoccon, дивљег јечма Hordeum spontaneum, грашка, грахорице, сочива, лана, семе неких
уљаних кршташица и разних врста коштичавог воћа (Пенчић, 1972).
Број културних врста Тодоровић (1955) цени на 650, а Mannsfeld (1962) на 1.800. У историји човечанства
свега око 5.000 биљних врста служило је за исхрану и одевање људи (Wilkes, 1983). То је нешто више од 1% од
укупне флоре на нашој планети. Са порастом броја становника на Земљи, смањује се број биљних врста од
којих зависи судбина човечанства. Међутим, на тој листи налазе се много продуктивније врсте. Свега око 150
врста са око 250.000 сората значајно је и обезбеђује потребне калорије за исхрану човечанства. Међутим,
егзистенција човека зависи само од десетак врста, а пре свега од три житарице (пиринач, кукуруз и пшеница),
(слика 34), (Пенчић, 1987).
Број културних биљака је мали, али је број сората врло велик. Тако на пример, пшеница, соја, кромпир имају
више хиљада сората широм света. Велики сортни полиморфизам омогућује да се поједине биљне врсте узгајају
на великим пространствима и да имају широк ареал распрострањења.
Број културних врста није сталан и коначан. Човек је током историје напустио гајење мање интересантних
врста и уместо њих уводио нове, продуктивније и квалитетније врсте. Тако је скоро напуштено гајење
оскоруше, мушмуле, а у Европи после увођења кукуруза, пасуља и кромпира из Америке гајење проса и
грахорице сведено је на минималне површине.
 Уместо напуштених врста човек је у природи увек проналазио нове боље врсте, које је доместиковао. Тако
су од дивљих форми постале културне врсте. Новији примери припитомљавања су: шећерна репа, у Европи
почетком 19. века, Koksaghyz - врста маслачка за производњу каучука, у СССР-у између два светска рата.
Велики број трава, крмних култура, легуминоза, лековитих и ароматичних биљака, хортикултурних врста - и
данас се налази у процесу доместификације (Vicia panonica - панонска грахорица, Меlilotus sрр. - кокотац,
Маtricaria саттотila - камилица, titricia и др.). Ове врсте захваљујући хемијском саставу, корена стабла, листа,
цвета или семена постају интересантне
за човека.
Аклиматизација - је способност прилагођавања биљног организма на нове услове средине. Ова способност
прилагођавања у тесној је вези са еколошком валенцом. Захваљујући овој способности прилагођавања биљне
врсте заузимају одређене ареале. Њихово распростирање је ограничено одговарајућим неповољним деловањем
појединих вегетационих чинилаца. Културне врсте имају своје одговарајуће центре порекла. Оне су настале
тамо где су им владајући услови средине најбоље одговарали. У зависности од наследне основе једна врста има
већу или мању способност адаптирања и прилагођавања на нове услове средине.
Треба разликовати апсолутну и релативну способност и неспособност за аклиматизацијом.
Апсолутна способност аклиматизације јесте способност биљака да се успешно прилагоде новим
земљишним и климатским условима.
Апсолутна неспособност аклиматизације је неспособност биљног организма да се прилагоди новим
условима и због тога биљка угине (на пример тропске биљке код нас).
Релативна способност аклиматизације је када биљка расте у новим условима, али не може да сазри. На
пример, кукуруз у Западној Европи успешно се гаји за силажу.
Релативна несиособносш аклимашизације је када биљка расте и развија се, али даје низак принос, лошег
квалитета. На пример, памук и пиринач код нас.
Еуритопи су биљке са већом аклиматизационом способношћу и имају већи ареал распростирања: стрна
жита, траве, лан, детелина, конопља, јабука, крушка и др.
Стенотопи су биљке са мањом аклиматизационом способношћу и са ужим ареалом распростирања: кукуруз,
памук, пиринач, просо, хељда, винова лоза, трешња и др.
Сорта је основна екофитолошка јединица у агробиоценози. Она се разликује међусобно у појединим
физиолошким особинама (родност, отпорност, искоришћавање хранива и воде, дужина вегетације и др.) и услед
тога повећава ареал гајења појединих врста.
Тако раније сорте имају краћи период вегетације и по правилу дају ниже приносе, али имају предност што
избегавају период летње суше и јесењих мразева. Ране сорте омогућавају и добијање две жетве у условима
наводњавања.
Управљање животним функцијама биљака - За управљање производњом човек мора познавати законе
деловања вегетационих чинилаца као и захтеве биљака. Ова сазнања омогућавају подешавање услова средине
према захтевима и потребама биљака, што је услов за постизање високих и економичних при-носа. Уколико
човек боље познаје животне функције биљака и њихове захтеве према спољним условима средине, утолико ће
његов успех у управљању про-изводњом бити већи.
Утицај човека на усмеравање животних функција биљних организама може бити посредан и непосредан.
Посредни утицај се испољава утицајем на спољну средину, а преко ње на организам биљака. Ту спадају све
агротехничке мере: мере обраде, ђубрења, неге, заштите и др. Овим мерама човек поправља, коригује животну
средину и настоји да их одржава на оптималном нивоу. Применом нових сазнања и технолошких решења
биљна производња све више поприма карактер индустријске производње. Научни, техничко-технолошки
напредак омогућава бржи развој биљне производње у циљу обезбеђења што већих потреба за храном.
Непосредни или директни утицај мења наследну основу биљке, доводи до квалитативних промена биљног
организма. Овај утицај човек остварује селекцијом, оплемењивањем, укрштањем, одабирањем, изазивањем
мутација, зрачењем, индуцирањем термо и фотофазе и другим мерама.

ЧОВЕК КАО ПРОИЗВОДНИ ЧИНИЛАЦ

У агроекосистему човек је организатор и руководилац производног процеса. Он је створио, а и данас ствара
пољопривредни производни простор и чини велике напоре да тај простор подешава према потребама и
захтевима културних биљака да би обезбедио довољно хране и других производа за своје потребе.
Свој утицај у агроекосистему човек остварује примењујући разне мере, које се називају агротехничким
мерама. Са развојем науке и стицањем нових техничих и технолошких сазнања број агротехничких мера се
повећава. На том развојном путу човек неке агротехничке мере напушта и замењује их новим мерама.
Еволуција агротехнике, усавршавање технолошког процеса омогућава развој агроекосистема, успостављање
нове равнотеже на вишем нивоу у циљу постизања високих и економичних приноса.
Према природи деловања све агротехничке мере могу се поделити у две групе. При томе треба истаћи да је и
ова подела условна, јер је доста тешко издвојити деловање одређене мере, с обзиром да оне делују комплексно
и да за њихово деловање вреде сви они закони који владају у погледу деловања вегетационих чинилаца.
Прву групу агротехничких мера чине оне мере којима човек делује на спољне чиниоце, на климу и на
земљиште.
Од мера којима човек утиче на климу прво место припада наводњавању. Овом мером човек отклања
недостатак падавина у одређеним периодима раста биљака. Наводњавање је једна од најстаријих агротехничких
мера.
Човек делује на климу подизањем пољозаштитних појасева, подешавањем густине склопа, времена сетве као
и правца редова у циљу бољег коришћења светлосне и топлотне енергије. Најбоље коришћење светлосне
енергије је код праваца редова север-југ.
Човеков утицај је знатно више изражен на земљиште него на климу. Он разним мерама коригује или мења
особине у тежњи да од земљишта створи такав супстрат, који ће својим особинама - као станиште културних
биљака -пружати оптималне услове за успевање биљака. Примењеним мерама човек утиче на физичке, хемијске
и биолошке особине земљишта, од којих зависи плодност земљишта као станишта за биљке. Мере, којима човек
делује на земљиште су: одводњавање, калцификација, гипсовање, обрада, органско и ми-нерално ђубрење и др.
Мере агротехнике којима се утиче на биљке деле се на непосредне и по-средне. Ове мере су размотрене у
претходном поглављу.
Развој агротехничких мера зависи од развоја науке и техничко-технолошких сазнања. У еволуцији
агротехничких мера могу се разликовати две фазе. Прва фаза примене агротехничких мера била је фаза
емпирије, а друга фаза је примена агротехничких мера на бази научних сазнања. Примена агротехничких мера
на бази емпирије представља примену на основу стечених искустава, а мере се примењују тако као што је неко
раније тако радио. Много је исправнији начин примене агротехничких мера на основу научних сазњања, јер то
обезбеђује сигуран успех у биљној производњи.
Агротехничке мере човеку обезбеђују пун успех једино ако се при њиховој примени придржава одређених
начела. Важнији принципи примене агротехничких мера су:
- избор погодних агротехничких мера;
- начин примене агротехничких мера;
- благовременост извођења;
- избор погодних оруђа и машина;
- технолошка дисциплина - савесност.

Избор погодних агротехничких мера - При избору агротехничких мера важно је да се одаберу оне мере
које ће у датим еколошким условима дати највећи могући ефекат. При томе треба водити рачуна да примењене
агро-техничке мере буду усклађене са климатским и земљишним условима као и са захтевима и потребама
културних биљака.
Начин примене агротехничких мера - Начином примене појединих агротехничких мера, потребно је
обезбедити њихов најповољнији утицај на земљиште и биљку. Тако на пример, дубина основне обраде зависи, с
једне стране, од, особина земљишта, а с друге, и од захтева усева. За стрна жита је важнији квалитет обраде од
дубине, док коренасто-кртоласте културе траже дубљу обраду.
Благовременост извођења - И најбоље одабрана агротехничка мера ће дати слаб ефекат уколико није
благовремено извршена. Добри примери су, на пример, редовне мере обраде, време сетве, прихрањивање и сл.
Уколико се одређена агротехничка мера обави у оптималном агротехничком року, утолико ће резултат те мере
бити бољи и сигурнији.
Избор погодних оруђа и машина - За извођење појединих агротехничких мера потребна су одређена оруђа
и машине. За извођење неке агротехничке мере потребно је одабрати најприкладније оруђе јер то у значајној
мери утиче на квалитет извођења те мере. Индустрија пољопривредних машина је достигла веома висок ниво,
међутим, ипак је потребно непрестано развијати нова оруђа, како би се потпуно задовољиле све разноликости
земљишта, климе и захтева биљака. Као пример могао би се навести развој оруђа за обраду земљишта, за апликацију
органских и минералних ђубрива, машина за убирање усева и др.
Технолошка дисциплина (савесност) - Извођење сваке агротехничке мере захтева савесност и технолошку
дисциплину. Поједини елементи технолошког процеса чине једну нераздвојну целину у којој свака операција,
сваки захват подједнако је важан. Неквалитетно - несавесно извођење било које агротехничке мере погоршава
услове за извођење наредних операција, што у крајњој линији погоршава услове за биљке и смањује њихов
принос.
Примењене агротехничке мере представљају скупе захвате човека, при чијем се извршавању примењују
модерна и скупа оруђа и средства. Отуда је неопходно да се стално проверавају и изналазе нове, боље и
рационалније мере, које ће омогућити постизање високих, квалитетних приноса по економичним и јефтинијим
ценама. Ово упућује на нужност сталног усавршавања агротехнике, на изостављање оних захвата који не дају
очекиване ефекте и на увођење нових мера које боље одговарју одређеном агроекосистему.
На основу изложеног, произилази да је човек равноправан производни чинилац. Његове акције обезбеђују
одржавање и даљи развој агроекосистема, из чега произилази и његова велика одговорност. Да би човек што
боље и потпуније одговорио задацима које има у пољопривредној производњи, он има сталну обавезу да стиче
нова сазнања, да овлада новом техником и технолошким процесима што је основна претпоставка постизања
виших, квалитет-нијих приноса по економичнијим ценама.

ПОЉОПРИВРЕДНА РЕЈОНИЗАЦИЈА
У слободној природи распоред биљака је последица природне селекције. Свака врста се налази тамо где јој
услови средине најбоље одговарају. У организованој биљној производњи најбољи производни ефекат ће се
постићи ако се одређена врста или њена сорта гаји у таквим подручјима где јој услови средине најбоље
одговарају. Отуда се у пољопривредној производњи намеће потреба сталног усклађивања услова спољне
средине са потребама и захтевима културних врста, њених сорти и хибрида.
Када човек на основу познавања животних услова неког производног подручја и биолошких захтева врсте
врши распоред културних биљака и њених сорти у сврху најбољег искоришћавања датих животних услова и
особина одређене врсте или сорте, тада говоримо о рејонизацији културних биљака и сората.
Потреба за рејонизацијом је оправдана и са практичног становишта. Различита констелација климатских и
земљишних чинилаца, као и економски услови пружају мање или више повољне могућности за гајење
одређених усева. Најбоље коришћење производног потенцијала датог подручја је главни задатак човека,
организатора биљне производње. Познавање природних услова омогућава не само избор погодних врста и
сорти већ и примену адекватних агротехничких мера, што је услов за постизање високе производње, доброг
квалитета по економичним ценама.
Пољопривредном рејонизацијом човек издваја одређена подручја сличних производних услова у мање
целине, затим врши распоред врста и његових сорти у складу са владајућим производним условима тог
подручја. Да би човек могао правилно извршити тај распоред, он треба да познаје животне услове подручја, као
и захтеве културних врста и сорти. Све то чини у циљу најбољег искоришћавања постојећих животних услова
средине и особина одређене врсте или сорте.
Када се поред природних услова узму у обзир и економски, онда се један агробиотоп може делити на више
рејона, с обзиром на то да економски услови у њему могу бити различити. Отуда агробиотоп и пољопривредни
рејон нису идентични појмови.
Код издвајања рејона потребно је установити типичност и границе појединих рејона. Познато је да не
постоје оштре границе рејона, већ постоје прелази. Зато је потребно установити оно што је типично за један
рејон и на основу тога одредити његов центар. Удаљавањем од центра према периферији мењају се услови
средине, а и организми.
Пољопривредни рејон је област која се у односу према другим у погледу услова за биљну производњу
одликује својим посебним особинама.
Издвајање, описивање и карактеризација пољопривредних рејона врши се на основу природних и
економских услова. Отуда су елементи за оцену рејона: природни и економски чиниоци.
Природни чиниоци рејонизације деле се на примарне и секундарне. Примарни природни чиниоци су они
чиниоци који су стални и не мењају се. То је: географски положај, надморска висина, удаљеност од морске
обале, хидрографске прилике, физиографске и геоморфолошке особине.
Природни, секундарни чиниоци настају као последица деловања примарних чинилаца. Ти чиниоци су:
клима, земљиште и биљни покривач.
Економски чиниоци рејонизације су веома променљиви и зависе од економске политике у пољопривредној
производњи, Важнији економски чиниоци су: цене пољопривредних производа и радне снаге, начин
искоришћавања земљишта, густина становништва, услови саобраћаја, величина газдинства, агромелиоративне
мере, производна оријентација газдинства (ратарство, сгочарство, воћарство, виноградарство, повртарство и
др.), сетвена структура и др.
 Приликом издвајања и описивања појединих пољопривредних рејона може се послужити монистичким
системом, што значи утврђивање рејона на основу једног карактеристичног чиниоца или плуралистичким
системом, тј. утврђивање рејона на основу више чиниоца.
Основно је при томе да се утврде особине рејона (карактеристике), распростирање (границе) с обзиром на
чињеницу да су особине рејона типичније у центру, а све мање су типичне према периферији.
Примарни чиниоци рејонизације се узимају из појединих карата, студија, радова (наравно уколико постоје).
Ако не постоје, онда на терену се прикупљају, одређују или мере.
Секундарни чиниоци се такође узимају из расположивих подлога. Неки подаци се проверавају на терену
уколико се сумња у њихову тачност. До потребних података може се доћи прикупљањем и проучавањем услова
и појава на терену - картирањем земљишта, флоре, култура, снимањем и сл. Неки пут се врши и анкетирање
становништва, користе се њихова искуства и запажања у погледу одређених појава и феномена.
У погледу економских елемената користе се статистички подаци о густини насељености, величини поседа,
структури сетве и сл. Користе се расположиве студије, а врши се и сакупљање појединачних података. Данас
свако подручје има просторни план, који садржи веома драгоцене податке потребне за пољо-привредну
рејонизацију.

Пољопривредни рејони Србије и Црне Горе

Пољопривредна рејонизација даје значајан допринос унапређењу производње ради што бољег
искоришћавања природних сила и генетског потенцијала културних биљака. Земљишни и климатски услови у
Југославији омогућавају веома разноврсну пољопривредну производњу.
Прву макрорејониазцију Југославије извршио је Стебут, 1926. године. После Другог светског рата
макрорејонизацијом и сортном и микрорејонизацијом бавили су се: Стојковић (1949 и 1972), Рогановић (1958) и
Марковић (1987).
Стебут (1926) је у Југославији издвојио четири тзв. чисте климатске и три транслатационе области, где се
сукобљавају утицаји чистих клима.
Од четири чисте климе, три су зоналне и долазе споља из суседних великих климатских зона, а то су:
континентална, атлантска и медитеранска клима. Планинска клима као четврто подручје чисте климе формира
се под утицајем високих планина у централном делу наше земље.
На границама сукобљавања ових клима долази до транслатационих - мешовитих климатских области.
Разликују се две овакве транслатационе климатске области:
- утицај континенталне климе на атлантску, на територији западног Срема, Славоније и Барање;
- утицај планинске климе на континенталну у источном делу Србије, Шумадије, Поморавља. Када ово
подручје не би било под утицајем планинске климе, било би подручје праве степе;
- утицај медитеранске на континенталну, у централном делу Македоније.
На основу ових проучавања, у Србији и Црној Гори се разликују четири основна макрорејона:
- житородни или равничарски рејон;
- воћарско-сточарски или брежуљкасти рејон;
- сточарски или планински рејон;
- рејон јужних култура или јадрански рејон.

Житородни или равничарски рејон - обухвата Војводину, Посавину и Мачву. Источни део овог рејона је
под утицајем континенталне, а западни под утицајем атлантске климе, а јужни је транслатациона област
планинске и кон-тиненталне климе.
Равничарски рејон је главно подручје за робну производњу жита и индустријског биља. Од индустријског
биља гаји се шећерна репа, сунцоркет, соја и конопља. Поврће се гаји у условима наводњавања. За исхрану
стоке користи се концентрована и кабаста храна која се производи на ораничним површинама, јер добрих
природних ливада и пашњака нема. Сточарска производња је интен-зивног карактера, свињарство је развијеније
од говедарства.
Виноградарство и воћарство је развијено у посебним микрорејонима (Суботица-Хоргош, подручје Фрушке
горе и Вршца).
Воћарско-сточарски или брежуљкасти рејон - обухвата скоро целу Цен-тралну Србију сем њеног
западног и јужног дела. Западни део је под утицајем атлантске, средњи под утицајем планинске, а источни под
утицајем континенталне климе.
Тај рејон карактерише разноврсност пољопривредне производње. У равни-чарским пределима и у долинама
река су повољни услови за робну производњу жита, индустријског биља и поврћа. На брежуљкастим
подручјима су воћњаци и виногради. Најзаступљеније воћне врсте су шљива и јабука.
Велике површине под ливадама и пашњацима представљају базу развијене сточарске производње, а
нарочито говедарства.
Сточарски или планински рејон - обухвата планински део Црне Горе сем њеног приморског дела и
западни део централне Србије. Налази се под утицајем атлантске и планинске климе.
Највећи део пољопривредне површине чине пространи пашњаци, отуда овај рејон носи карактер сточарске
производње, са развијеним овчарством и говедарством. Због различитих природних услова постоје велике
разлике међу појединим подручјима овог рејона. Суви, стеновити крашки пашњаци не пружају добре услове за
узгој крупне стоке па је претежно развијено овчарство. Положеније стране са бујнијом вегетациојом, речне
долине, поља и котлине повољније су за говедарство.

Ратарска производња је слабо развијена и намењена за подмирење сопствених потреба.

Врло мало се производи за тржиште. Избор усева је веома ограничен, производи се овас, јечам, раж, грашак,
кромпир. Овај рејон је веома подесан за производњу квалитетног садног материјала кромпира.
Рејон јужних култура нли јадрански рејон - обухвата приобални део и острва. Налази се под
доминантним утицајем медитеранске климе са деловањем планинске климе у Црној Гори.
Јадранско-приморско подручје је посебна пољопривредна целина с обзиром да ту успевају јужне културе
као што су: лимун, поморанџа, мандарина, киви, маслина, смоква, рогач, нар и др.
Овај рејон је погодан и за гајење винове лозе. Велике површине заузимају виногради. Познат је велики број
веома познатих квалитетних вина са географским пореклом.
Поврће у овом рејону заузима релативно највеће површине у поређењу са ораничним површинама. Овај
рејон због благе климе има велике компаративне предности у погледу производње раног поврћа.
Релативно велике површине заузимају крашки пашњаци, што је основа овчарства.
Развој туристичке привреде ствара велике могућности развоју пољопривреде, као комплементарне
привредне гране.
У оквиру тих основних рејона могуће је издвојити мање целине, микрорејоне са различитим природним и
економским условима за пољопривредну производњу.
Тако територију Војводине Стојковић (1972) дели на десет ратарских микрорејона, који се разликују по
геолошкој подлози, рељефу, типу земљишта, клими и флористичком саставу, а и по производном потенцијалу.
Сврха те рејонизације је примена адекватних агротехничких мера и ускалђивање примењених агротехничких
мера са владајућим условима средине. То се односи на разне мелиоративне мере, на систем обраде, ђубрења,
неге, заштите, плодосмене, избор врста, сорти и др. Исто тако дугорочни развој пољопривредне производње
захтева да економска политика уважава рејонизацију, односно гајење одређених врста и сорти где оне дају
највећи принос доброг квалитета по економичним ценама.

ЗАКОНИ ПРИНОСА

Основни циљ биљне производње је принос. Жељена висина и квалитет приноса добија се само зналачким
усклађивањем примењених агротехничких мера са условима спољне средине познавајући потребе и захтеве
културних биљака.
Укупна створена подземна и надземна биомаса представља биолошки при-нос. Пољопривредни принос је
део биолошког приноса, који има употребну и економску вредност. Пољопривредни принос у односу на
биолошки принос представља жетвени индекс (Harvest index).
Принос је изузетно променљива величина која зависи од генетског потенцијала биљке и од њене
способности да у већој или мањој мери користи природне услове и примењене агротехничке мере. Ову
условљенсот приноса Јеnnу (1930) је изразио функцијом:
 Принос = f (биљка, клима, земљиште, човек, време и др.).

Ова општа функција садржи све битне чиниоце значајне за формирање приноса, међутим, не даје одговор о
деловању појединих вегетационих чинилаца.
Покушаји да се формирање приноса квантифицира у функцији једног или више фактора су веома стари, али
прва научна објашњења датирају тек од 19. века. До тада су владала разна веровања да принос биљака зависи од
натприродних сила, од воље разних божанстава. Да би се одобровољиле натприродне силе, људи су
приређивали разне церемоније, којом приликом су жртвоване разне животиње, а негде чак и људи. И данас у
неким регионима света има веровања у магију и редовно годишње једном се приређују разне церемоније у циљу
одобровољења непознатих сила које утичу на висину приноса,
Животне функције биљног организма зависе од спољних фактора, а њихова манифестација одвија се по
одређеним биолошким законима, отуда се принос јавља као биолошка категорија.
Величина и квалитет приноса зависи од низа спољних фактора и наследне основе биљке. Вегетациони
чиниоци делују комплексно и њихово деловање је условљено констелацијом осталих чинилаца. Тако на пример,
поједини елементи климе: светлост, топлота, падавине, могу да делују различитим интензитетом, од минимума
до максимума. Број могућих комбинација деловања тих фактора је изванредно велики, што свакако отежава
праћење деловања појединих вегетационих чинилаца, њихово узајамно деловање и међузависност.
И поред овог сложеног механизма деловања вегетационих чинилаца на принос, учињени су покушаји да се
утврде одређене законитости у тој области.
Први закони стварања приноса датирају с почетка 19. века и у суштини представљају економске, а не
биолошке законе.

Закон о опадању приноса

У основи је економски закон, који је поставио енглески свештеник и економиста Thomas Robert Malthus
(1776-1834), користећи теоретска разматрања савремених економиста David-а Ricardo-а (1772-1823),
француског истраживача Turgot-а (1766) и др.
Маlthus у свом чувеном делу „Есеј о принципима становништа" полази од тога да улагања у пољопривреди
нису сразмерна повећању раста приноса и дохотка. На основу тога он је формулисао закон о опадању приноса,
који гласи овако: „Константно појачавање појединих примењених вегетационих чинилаца не доводи до
сразмерно једнаког повећања приноса".
У погледу обезбеђења човечанства храном, он је био велики песимиста. Сматрао је да на Земљиној кугли
има мало погодних површина за биљну производњу и да те површине треба повећати као и интензивирати
производњу на обрадивим површинама. С обзиром на то да раст приноса у пољопривредни није сразмеран
улагањима, да производња хране расте аритметичком, а светска популација геометријском прогресијом, следи
да човечанство закономерно мора да се суочи са глађу. Да би људска врста опстала, следи даље из ове теорије,
неопходна је повремена редукција светске популације, а то се најефикасније постиже уз помоћ ратова, сматра
Маlthus.
Закон о опадању приноса је једнострано тумачење одређених појава у друштву. Он је у одређеном периоду
развоја капитализма био коришћен за правдање „неминовних" ратова, који регулишу популацију становништва
на Земљи, и на тај начин успостављању равнотеже између производње хране и прираста становништва.
Да је Маlthus-ова теорија у пракси стварно функционисала, глад би одавно ставила тачку на нашу
цивилизацију. Ратови, чак ни светских размера нису „озбиљније" зауставили експлозију становништва. Од
Маlthus-овог до нашег времена човечанство се упркос ратова вишеструко увећало милијардама нових живота.
Показало се, наиме, да је Маlthus-ова теорија о нужној диспропорцији у расту производње и становништва у
пракси неодржива. Техничка и технолошка револуција, о којима Маlthus није могао ни да сања, демантовале су
ваљаност првог дела његове теорије. Примена механизације у пољопривреди, откриће минералних ђубрива и
хемијских заштитних средстава, огроман напредак у оплемењивању биља, повећали су могућност производње
хране до неслућених размера. И други део Маlthus-ове теорије је доведен у питање. Наталитет у развијеним
деловима света је толико опао да сада прети опадање броја стано-вника, а не геометријско повећање.
„Експлозије становништва" у сиромашним подручјима планете, према томе, није неукротива. Решење је у
развоју. Европа, коју је у Маlthus-ово доба мучио истоветни проблем, добар је пример у том погледу.

Закон о минимуму

Први закон о стварању приноса заснован на биолошким принципима поставио је Justus v. Liebig (1855),
творац теорије о минералнрј исхрани биљака. Његов закон односи се само на биљна хранива и гласи: „Висина
приноса зависи од оног биљног хранива које се налази у минимуму". Зато је Liebig-ов закон познат под називом
„закон о минимуму".
По том закону, принос расте са додавањем оног хранива које се налази у минимуму, док једно друго храниво не
доспе у минимум. Све дотле док је једно храниво у минимуму, додавање других хранива остаје без ефекта.
Liebig (1859) је своје схватање о стварању приноса изразио једноставном формулом:
Е = N-W
где је
Е = принос (Ertrag),
N = храниво (Nahrung),
W = отпор (Widerstand).
Принос у тој линеарној једначини представља разлику између расположиве количине хранива и некаквог
отпора, који се супротставља дејству хранива.
Међутим, њему тада није био познат механизам деловања хранива, ни величина отпора, а ни то да са
повећањем хранива расте и величина отпора.
На основу ове једначине следбеници Liebig-а су претпостављали да је он заступао мишљење о
праволинијском повећању приноса. Иако то није у противречности са датом формулом, ипак он то никад није
тврдио (слика 36).

Преломна тачка праволинијског повећања приноса под дејством неког хранива је место где даље додавање
тог хранива више не повећава принос јер је неко друго храниво доспело у минимум. Даљи пораст приноса
могуће је постићи само додавањем оног хранива које је доспело у минимум.
За илустрацију тог закона може да послужи и Добенеково буре (слика 37) чије дуге су различите дужине.

Буре се може пунити водом само до висине најниже дуге. Овде најкраћа дуга представља храниво које је у
минимуму. Ако ту најкраћу дугу заменимо дугом пуне дужине, односно додајемо храниво које се налазило у
минимуму, онда буре може да прими још воде - принос расте -до следеће најкраће дуге, док неко друго храниво
не доспева у минимум, итд.
Liebig-ов закон је дао нове подстреке за истраживања у пољопривреди. Његови следбеници су проширивали
и допуњавали овај закон.
Мауег (1869) је проширио закон о минимуму на све вегетационе чиниоце. У његовом тумачењу закон гласи:
„Висина приноса зависи од оног производног чиниоца који се налази у минимуму".
Wollny (1897) проширује тај закон и на квалитет приноса и каже: „Принос је по количини и каквоћи зависан
од чиниоца који се налази у минимуму".
Liebscher (1895, цит. Roemer и Scheffer, 1953) каже да „Културна биљка може производни чинилац који се
налази у минимуму, утолико више користити за продукцију, уколико се више остали производни чиниоци
налазе у оптимуму"
 Закон о оптимуму

Значајан напредак у тумачењу законитости приноса дао је Wollny (1897). Он је наставио огледе Hellriegel-а
(1883), а у својим огледима пратио је појединачно и заједничко деловање воде, хранива, светлости. На основу
тих огледа он је дао свој допринос у побољшању закона о минимуму, а и поставио нови закон о оптимуму. По
том закону: „Пораст биља јача са појачаним деловањем вегетационих чинилаца до једне вршне тачке
(оптимума), а даље повећање деловања вегетационих чинилаца преко ове тачке не доводи до повећања, него до
смањења приноса". Опадање приноса је брже него успон (слика 38).

У том огледу приказан је утицај растућих количина воде на принос код три биљне врсте. Са повећањем
количине воде (у % од максималног водног капацитета) принос расте до оптималног водног капацитета,
карактеристичног за врсту, а даље додавање воде доводи до опадања приноса.
Велика заслуга Wollny-а је у томе што је утврдио да вегетациони чиниоци повећавају принос само од
минимума до оптимума, а преко тога њихов ефекат опада. Исто тако значајни су и његови огледи у којима је
испитивао заједничко деловање више фактора и дао је основу за постављање концепта о комплексном деловању
вегетационих чинилаца. Користећи ове резултате, Виљамс (1938) је дао закон о једнакој вредности свих
вегетационих чинилаца.

Закон о деловању вегетационих чинилаца

Почетком 20. века Mitscherlich даје нову концепцију стварања приноса са математичком формулацијом.
Његов закон није резултат даљег усавршавања дотадашњих закона већ представља даљи развој теоретских и
практичних сазнања. Овај закон гласи: „Вишак приноса, постигнут применом каквог средства, зависи од сваког
вегетационог чиниоца са својственим му интензитетом и сразмеран је разлици између максималног и
оствареног приноса". Полазна диференцијална једначина има овај облик:

где је:
А - максимални принос;
у - остварени принос;
А-у - разлика између максималног и оствареног приноса;
х - примењена количина неког вегетационог чиниоца;
С - коефицијент деловања неког вегетационог чиниоца при моменталној констелацији свих осталих
вегетационих чинилаца.
Решавањем диференцијалне једначине по у добија се облик:

Овај облик једначине у научно-стручним круговима је познат као прва апроксимација или приближавање.
Једначина се може свести на логаритамски облик:
 Максимални принос А угврђује се експериментално и изражава се у процентима.
Вредност х такође се одређује експериментално. То је принос који се добио кад су сви вегетациони чиниоци
сем једног који се испитују налазили у оптималној количини.
Вредност коефицијента деловања неког вегетационог чиниоца при моменталној констелацији свих осталих
вегетационих чинилаца одређен је на основу резултата великог броја огледа у судовима.
Mitscherlich-ов закон се у суштини разликује од претходних закона у следећем:
- Овај закон истиче значај сваког вегетационог чиниоца. На принос утиче сваки вегетациони чинилац, а не
само
онај који се налази у минимуму. То значи да на повећање приноса повољно утиче и додавање оног
чиниоца који
није у минимуму све док није пређен оптимум.
- Сваки вегетациони чинилац поседује свој карактеристичан интензитет де-ловања при моменталној
констелацији
свих осталих вегетационих чинилаца. Mitscherlich је експериментално одредио коефицијент деловања за
бројне
вегетационе чиниоце (табела 34).
Интензитет деловања фосфора је три пута, а калијума два пута већи од азота. Кривуље приноса за ове
елементе у
зависности од интензитета деловања приказане су на слици 40.
- Трећа значајна поставка Mitscherlich-а да пораст приноса као резултат деловања једног фактора утолико је
већи, уколико се остварени принос налази удаљеније од максималног приноса. Деловање неког вегетационог
чиниоца биће утолико слабије уколико се остварени принос више приближава максималном приносу.

Да бисмо ово могли и бројчано илустровати, потребно је да се упознамо са јединицама хранива, које је увео
сарадник Mitscherlich-а, Ваulе (1918) (зато се и зову Ваulе-ове јединице). Он је предложио да се за јединицу
хранива или било ког другог вегетационог чиниоца узимају оне количине одређеног фактора, које је потребно
додати да се стално постиже повећање приноса за 50% разлике до максималног приноса.
Ако максимални принос изражавамо у релативним показатељима А = 100% и ако је вредност интензитета
деловања вегетационих чинилаца С = 0,301, тада ће принос и вишак приноса бити (табела 35):
 Из табеле се види да је прва јединица хранива повећала принос за 50% разлике до максималног, друга
јединица је такође повисила принос за 50% разлике до максималног, међутим, то ново повећање износи свега
25% код треће јединице 12,5%, код четврте 6,25% итд. Из тога произилази да раст приноса није праволинијски,
већ се принос повећава пропорционално разлици између максималног и оствареног приноса, по логаритамској
функцији, а кривуља приноса се асимптотично приближава максималном приносу (слика 39). Према томе
вишак приноса који се постиже појачањем интензитета деловања вегетационих чинилаца опада, тако је
повећање приноса све мање. Зато се Mitscherlich-ов закон зове још и закон о опадању вишка приноса.
Mitscherlich-ов закон је наишао на широку примену и у пракси, посебно код примене ђубрива. Ђубрива
делују најјаче у почетним количинама, а са повећањем доза смањује се утицај на повећање приноса. Из тога
следи да јс економичнија употреба ђубрива на сиромашнијим земљиштима на којима се остварују приноси
удаљени од максималних. На земљиштима сиромашнијим у хранивима са истом дозом хранива постиже се већи
ефекат на повећање приноса. Из овога следи практичан закључак, да је корисније на већим површи-нама
применити мање ђубрива него на мањим површинама веће количине, јер прве дозе су од највећег утицаја на
принос.
Mitscherlich-ов закон о деловашу вегетационих чинилаца може се искористити за одређивање приступачних
количина хранива у земљишту, односно потреба за ђубрењем у неком елементу „b" по формули:

Логаритамски облик једначине:

Ако је х=0 из тога се „b" израчунава по формули:

Утврђивање вредности „b" омогућује физиолошку анализу хранива у земљишту на основу

експерименталних резултата у огледима (слика 41).

Још је Mirschrelich (1928) заједно са Behrens-ом уочио да принос опада, ако се примењују велике дозе
ђубрива или се појачава интензитет деловања вегетационих чинилаца после постизања максималног приноса.
Зато су кориговали формулу увођењем фактора штетног деловања (к). Овај образац, који је познат као друга
апроксимација или приближавање има облик:

Кривуље приноса у зависности од величине штетног деловања неког фактора приказане су на слици 42.
 Ова формула обухвата и област после постизања максималних приноса, где они опадају, као последица
појачаног интензитета неког вегетационог чиниоца.
Mitscherlich-ов закон је значајно унапредио научно схватање о стварању приноса. Међутим, он има и неке
недостатке, који ограничавају његову примену. Дешава се да је немогуће утврдити максимални принос због
немогућности контролисања свих фактора. С друге стране, кривуља приноса по овом закону често није
подесног облика. Ово посебно долази до изражаја када је интензитет деловања вегетационих чинилаца слаб или
се ради са малим каличинама хранива.
На основу новијих сазнања о деловању вегетационих чинилаца и многобројних резултата
полифакторијалних пољских огледа Boguslawski и Schneider (1960) су дали нови образац и предложили трећу
апроксимацију закона о приносу. Једначина има облик:

где је:
у - просечни принос,
х - примењена количина вегетационих чиниоца,
М - максимални принос постигнут при датој констелацији свих вегетационих чинилаца и оптималној
количини
варираног фактора,
m - количина вегетационог чиниоца потребна за постизање максималног приноса,
i - удаљеност између полазне тачке кривуље до нулте тачке х осе,
z - константна прилагођавања која са m + i одређује успон и пад кривуље као и ширину области максимума,
n - експонент > 1 који заједно са z одређује форму кривуље посебно њен завршни део.

На основу овог обрасца добије се кривуља приноса (слика 43) која има облик латиничног слова С.
Вредности М и m су физиолошки дефинисани и представљају параметре који су добијени у огледу. Кривуља је
веома флексибилна и лако се прилагођава било којим вредностима добијеним у огледима. Сем тога, ова
кривуља приноса добро се прилагођава нађеним вредностима у области ниских приноса, добро прати повећање
приноса, област максималних приноса, а и опадање приноса, депресију.
Оправдано је очекивати да ће са даљим изучавањем деловања вегетационих чинилаца, културне биљке,
усавршавањем експерименталне технике открити нови закони приноса. Они ће омогућити још боље
усклађивање услова спољне средине са захтевима биљака и допринети постизању виших приноса.
 Закон о једиакој вредности свих вегетационих чинилаца

Концепцију овог закона је поставио и разрадио Виљамс (1938). Он је негирао све досадашње законе
приноса, а посебно је напао Mitscherlich-ов закон. Сматрао је да је тај закон конзервативан јер оживљава закон о
опадању приноса. Међутим, Mitscherlich-ов закон, као што смо видели, није идентичан са Mitscherlich-овим
законом, јер је то закон о опадању вишка приноса.
Виљамс је своју концепцију разрадио на основу својих истраживања али је користио и резултате огледа које
је извео Wollny (1897) и у којима је пратио истовремено деловање више вегетационих чинилаца (светлост, вода,
хранива), (слика 44).

Као резултат комплексног деловања ових вегетационих чинилаца принос је стално растао без израженог
оптимума и области депресија.
Суштина Виљамсове концепције се састоји у следећем;
- сви производни фактори су исте вредности и физиолошки незаменљиви;
- ако су биљке обезбеђене свим условима за егзистенцију, њихов принос је неограничен;
- ништа није у стању да ограничи повећање приноса изузев притицања сунчеве светлости и топлоте;
- културне мере губе у свом деловању само зато, што се занемарује закон о једнакој вредности свих услова
потребних биљкама за живот.
Виљамс посматра стварање приноса доста оптимистички. Са становишта праксе по њему је потребно
посветити пажњу свим производним чиниоцима истовременим додавањем свих фактора за живот биљке до
оптималног деловања. То ствара већу могућност да се у потпуности искористи постојећа енергија сунца.
Међутим, у пракси је изузетно тешко остварити да сви вегетациони чиниоци буду тако подешени да се
оптимално допуњују идући све до теоретског максималног приноса.
На основу свих разматрања о стварању приноса може се закључити да су: вегетациони чиниоци једнаке
вредности, физиолошки незаменљиви и делују комплексно.
Услов за постизање максималних приноса је одређена равнотежа деловања појединих вегетационих
чинилаца. Ако се та равнотежа поремети тако да се смањује интензитет деловања једног чиниоца, долази до
изражаја закон о минимуму. Појачавањем интензитета деловања једног чиниоца долази до изражаја закон о
опадању вишка приноса.
Главни чиниоци врхунских приноса су:
Сорта или хибрид високог генетског потенцијала, прилагођени датим еко-лошким условима, оптимална
густина склопа, квалитетно семе, благовремена сетва, добра минерална исхрана, смишљен систем ђубрења,
борба против корова, болести, штеточина, одговарајући систем обраде, плодоред, наводњавање у сушним
областима, мелиоративне мере (дренажа, подривање, калцификација и др.), оптимална лисна површина, њено
трајање и продуктивност.
У нашим еколошким условима климатске прилике су најчешће узрок нестабилности приноса. Велика
колебања временских прилика у вегетационом периоду, ексцеси у виду суше, високе и ниске температуре,
количине падавина, град, јаки ветрови представљају озбиљну сметњу расту и развоју културних биљака, а често
представљају препреку благовременом обављању пољских радова, што свакако утиче на принос. Тако по
правилу у климатски повољној години постижу се знатно виши приноси, у поређењу са неповољним годинама.
Поред добијања високих и квалитетних приноса циљ биљне производње је и економична и рентабилна
производња уз утрошак што мање средстава, времена и рада, уз заштиту агроекосистема.

https://www.i-flora.com/en/image-search/phylogenetic-tree/art/showgallery/potentilla-argentea.html preuzeto
27.09.2021.
https://www.mostphotos.com/en-us/3462028/wild-mignonette-reseda-lutea27.09.2021.
https://herbalia.org/index.php?id=viola-tricolor, preuzeto 27.09.2021.
https://www.plantea.com.hr/mjehurasta-sljezolika/ preuzeto 27.09.2021.
http://www.biljni-preparati.com/preparati/sambucus-ebulus/, preuzeto 27.09.2021.
https://plants.ces.ncsu.edu/plants/medicago-lupulina/ preuzeto 27.09.2021.
http://www.centarzaprirodnumedicinu.com/blog/dr-dzon-kristofer/divlja-sargarepa-daucus-carota---savet i- dr-
kristofera.html, pristupljeno 27.09.2021.
https://www.alamy.com/stock-photo/seeds-carried-by-wind.html, pristupljeno 26.09.2021.
https://www.seeds-gallery.shop/sr/pocetak/tatula-seme-datura-stramonium.html, pristupljeno 26.09.2021.
http://seeds.seed-atlas.com/seme/Orobanche%20cumana%20Wallr. pristupljeno 26.09.2021.
https://www.researchgate.net/figure/Amaranthus-lividus-L-rouge-et-Amaranthus-retroflexus-L-verte_fig, pristupljeno
26.09.2021.
https://www.alamy.com/stock-photo-capsella-bursa-pastoris-plant-known-as-shepherds-purse, pristupljeno
26.09.2021.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Viola_arvensis_ag1.jpg, pristupljeno 26.09.2021.
http://bioras.petnica.rs/vrsta.php?id=27256, pristupljeno 26.09.2021.
https://www.alamy.com/bromus-arvensis-field-brome-grass-image240629865.htmlpristupljeno: 21.9.2021.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Bromus_mollis_%E2%80%94_Flora_Batava_
%E2%80%94_Volume_v8.jpg, pristupljeno: 21.9.2021.
https://pfaf.org/user/Plant.aspx?LatinName=Lathyrus+aphaca: pristupljeno 26.09.2021.
https://lizzieharper.co.uk/image/creeping-thistle-cirsium-arvense/, pristupljeno 26.09.2021.
https://www.i-flora.com/en/the-smartphone-apps/iflora-deutschland/species/art/show/carlina-acaulis1html:
pristupljeno 26.09.2021.
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Cleaned-Illustration_Oxalis_acetosella.jpg, pristupljeno 25. 09. 2021.
https://www.elicriso.it/es/como_cultivar/acorus/, pristupljeno 25. 09. 2021.
https://agroplus.rs/serijal-lekovito-bilje-78/ Pristupljeno 26.09.2021.
https://keyserver.lucidcentral.org/weeds/data/media/Html/hedera_helix.htm, pristupljeno 28.09.2021.