Академија струковних студија Шабац

Одсек студија за васпитаче и медицинске сестре – васпитаче

СЕМИНАРСКИ РАД
Тема: Улога научно истраживачког рада

Предмет: Методологија истраживачког рада

Професор: Студент:
Др Мира Видаковић Николина Ковачевић 30/23 МАС

Шабац, 2024.
 САДРЖАЈ:

1. УВОД.......................................................................................................................................

2. НАУКА И МЕТОДОЛОГИЈА...............................................................................................

3. ДЕФИНИЦИЈА И ЕЛЕМЕНТИ МЕТОДОЛОГИЈЕ НАУЧНОГ РАДА...........................

4. НАУЧНИ СИСТЕМ...............................................................................................................

5. КЛАСИФИКАЦИЈА МЕТОДОЛОГИЈЕ НАУЧНОГ РАДА............................................

6. ЗАКЉУЧАК..........................................................................................................................

ЛИТЕРАТУРА.............................................................................................................................

2
 1. УВОД

Научно истраживачки рад представља систематски процес истраживања који

се примењује у циљу стварања нових сазнања, разумевања феномена или решавања
конкретних проблема. Овај рад карактеришу пажљиво планиране и контролисане
активности које обухватају прикупљање, анализу и интерпретацију података како би
се дошло до валидних закључака или одговора на постављена питања.
Основни кораци научно истраживачког рада укључују постављање
истраживачког питања или хипотезе, дефинисање методологије истраживања,
прикупљање података, анализу резултата, интерпретацију налаза и презентацију
резултата или закључака. Овај процес често подразумева коришћење различитих
метода истраживања, укључујући експерименталне студије, анкете, интервјује,
анализу литературе и друге технике.
Важан део научно истраживачког рада је и критичко размишљање и
евалуација резултата ради провере валидности и поузданости добијених налаза.
Такође, транспарентност и објективност су кључне вредности овог процеса, те је
важно да истраживачи јасно дефинишу своје методе и поступке како би њихови
резултати били лако репродуковани и проверени од стране других истраживача.
Научно истраживачки рад има широку примену у различитим областима,
укључујући природне науке, друштвене науке, медицину, технологију и многе
друге. Он доприноси акумулацији знања, развоју технолошких иновација,
унапређењу друштвених политика и доношењу информисаних одлука у многим
сферама живота. Кроз континуирани процес истраживања, научна заједница
доприноси развоју друштва и стварању боље будућности за све.

3
 2. НАУКА И МЕТОДОЛОГИЈА

Наука, поред логичких принципа, укључује и правила која се схватају под

методологијом истраживања. Дакле, наука обједињује теорију и праксу и јединство
теорије и методе, стварајући начине да се дође до научних сазнања. Наука је позвана
да обезбеди растуће материјалне и духовне потребе човека. Она ставља човека у
први план, полази од човека и враћа се човеку (Адамовић, Ивић и Вуковић, 2017:48).
Анализа сваке науке показује да је наука систем учења, теорија, теорема,
принципа и основних појмова у одређеној области предмета или појава који се
истражују одређеним научним методама, а ослањају се на одређене чињенице
утврђене праксом. У основи сваке науке лежи одређени број основних појмова који
су у тој науци недефинисани и нетумачени. На пример, у квантној физици основни
појмови су „квантни ефекат“, „микрочестица“ итд. Други основни фактор сваке
науке је одређен број основних позиција које схватамо или као принципе или као
аксиоме (Шешић, 1980:38).
Теореме су изведене из основних појмова принципа и аксиома. Теореме су
сложенији искази који се могу извести из основних исказа. Наука је дисциплина која
не мирује, у њој се стално дешавају промене: нови материјали, нови објекти, нова
својства постојећих материјала, откривају се нови закони, али није тако ретко да се
неки закони који су важили за деценије више не важе или важе само делимично.
Свака наука носи део филозофије.
А. Ајнштајн дефинише науку „као континуирани вишевековни рад на
менталном повезивању посматраних појава реалног света користећи одређени
систем“. Од значаја за науку и научне концепте у нашем свету је знање о томе како
се учи и како се учи, што се може изразити изјавама. Уз помоћ језика, субјективно
знање може бити експлицитно, испитано и ревидирано. Језик је у суштини
интерсубјективан, што значи да различити људи једног језичког подручја препознају
језички израз са истим значењем. Статичко стање науке карактерише:

 систем акумулираног знања и искуства претходних генерација;

 проверљивост чињеница
 могућност репродукције чињеница (Сотировић, Адамовић, 2005:68).

Динамично стање науке карактерише:

 наука као динамички систем (развој, животни век одређеног система знања и
сл.);
 истраживање као делатност људског духа за унапређење науке;
 научно сазнање као резултат или производ истраживања (Сотировић,
Адамовић, 2005:68).

4
 Наука се схвата као скуп методички стечених, систематски распоређених
знања у неком историјском тренутку из неке области или аспекта стварности, са
циљем да се креативно објасне појаве из те области, предвиде њихове промене у
будућности или створе услови у којима деловањем на проучаване појаве могу
реализовати одређене појаве.
Техника је уметност знања која је усмерена на стварање и производњу, али се
не само учи, већ представља испитивање основе, зашто и како. Према Аристотелу,
техника се налази између искуственог знања и емпиризма и базичног знања, односно
науке која није подржана искуством, епистемом (Адамовић и сар., 2017:49).
Савремено схватање технике садржи двоструко значење између теоријске
науке и праксе. Технологија се дефинише као примењена природна наука. С једне
стране, савремена технологија је научна, а са друге стране, наука све више постаје
техничка. Научни експерименти су постали свеобухватни технички пројекти. Да би
мисао била укључена у науку као когнитивни систем, она мора да испуњава
одређене стандарде (норме или критеријуме). Постоје веома различите мисли, и које
ће бити прихваћене као научна мисао, а које ће бити одбачене као нетачне, све
зависи од критеријума истине у науци (Шешић, 1980:45).
Стандарди науке јасно говоре шта наука јесте, а шта није. Постоји тенденција да се
научним сазнањима сматрају само она знања која су заснована на прецизним
мерењима, треба их држати хипотетичким. Мерљиво је реално, а оно што није
мерљиво није стварно. Ирационално је оно што се не може измерити. Галилеј је
рекао: „Измерите оно што се може измерити и учините мерљивим оно што се не
може измерити“. Методологија, као део логике, има свој предмет, а то је метод
научног сазнања, односно начин да се до тог сазнања дође. Требало би да открије,
опише и објасни методе научног сазнања. Методолошка знања се развијају на
основу методолошких искустава спроведених истраживања (Адамовић и сар,
2017:52).
Методологија (као наука о методу) се састоји од следећих делова:

 логички део (обрађује логичка правила, критеријуме, категорије, норме и

сл.);
 епистемолошки део (фактори научне дисциплине и одговарајући
инструменти);
 научно-стратешки део (потребе, могућности и проблеми развоја науке)

Метода је начин истраживања који се може применити у било којој науци. Може се
само замислити, пројектовати, а не реализовати. Обично се схвата као начин на који
се у науци стиче знање о предмету који проучава. Научни метод је примена теорије
(принципа, норми, правила) и различитих практичних поступака у научно-
истраживачком раду у циљу откривања и разоткривања одређене истине о предмету
истраживања (Адамовић и сар., 2017:48)

5
 3. ДЕФИНИЦИЈА И ЕЛЕМЕНТИ МЕТОДОЛОГИЈЕ
НАУЧНОГ РАДА

Данас постоји велики број дефиниција методологије научног рада и велики

број научника је дефинисао на различите, али у суштини исти начин:
Методологија научног рада је наука о методама истинског сазнања или
метода. Методологија је наука о методама стицања научних сазнања, односно
методама научног истраживања.
Методологија представља општу целину свих њених истраживачких метода,
поступака и метода – општих, посебних и посебних – које обједињују неки општи
принципи, одређени карактером проучаваног објекта (природне појаве и њихови
закони) (Клеут, 2010:23).
У ужем смислу, методологија научног рада је наука о научним методама, које
се користе у истраживању.
У ширем смислу, методологија научног рада је наука о укупности свих
облика и метода истраживања, почев од општег методолошког приступа, општег
методолошког поступка и реализације самог истраживања, односно провере
садржаних тврдњи. у хипотези, до израде научног саопштења, односно провере
добијених резултата у пракси. Методологија је наука о методама које се користе у
научним истраживањима приликом представљања његових резултата.
Методологија научног истраживања је наука која проучава и примењује
научне законе, теорије о међусобно повезаним, квантитативним и квалитативним и
посебне научне методе које се примењују у научним истраживањима.
Методологија се такође дефинише као наука о логичким облицима процеса
сазнања и њиховој примени у науци, научном истраживању, наука о методама које
се примењују у научном истраживању и приказивању резултата научног
истраживања (Зајечановић, 1977:62).
Научна сазнања о општим, посебним и специфичним правилима у
спровођењу научног истраживања и стицању научних сазнања о предметима науке и
научних сазнања захтевају постојање посебне науке као што је методологија.
Методологија је нормативна наука, јер су предмет истраживања у
методологији научна сазнања о научноистраживачкој пракси и нормама, које
прописују одређене активности и понашања у процесима научног истраживања и
стицања научних сазнања. На основу својих научних сазнања, методологија одређује
тумачење и примену постојећих и увођење нових норми или правила (Цуцић
1996:43).

6
 Методологија је наука у којој се прожимају теоријска и емпиријска знања.
Имајући у виду улогу емпиријских сазнања и примену резултата истраживања,
односно научног сазнања методологије, сматра се емпиријско-теоријском науком.
Садржај знања који је део методологије може се поделити на три одвојена дела:
1. Логички део – научно сазнање о правилима логике и односу ових правила
логике и метода и предмета истраживања. Уз помоћ логичког дела
успоставља се однос методологије и логике и решавају питања примене
одређених логичких постулата и правила у оквиру утврђених парадигми
науке, система логике, методолошких праваца и метода истраживања у
истраживању. научних предмета и метода истраживања; Логика је
дисциплина која проучава законе људског мишљења. Корени логике налазе
се у Старој Грчкој, а њени оснивачи су Сократ, Платон и Аристотел.
Мишљење се формира менталном обрадом расположивих података о
одређеној појави. Облици мишљења су: појам, суд (који се добија
повезивањем 32 појма у целину) и закључак (који се заснива на разумевању
вишеструких веза између субјеката). Главни извори логике су филозофија,
наука и уметност.
2. Епистемолошки или когнитивни део подразумева решавање проблема односа
научног сазнања предмета и научног сазнања методе, као и односа научног
сазнања кроз примену одређених метода у истраживању научних субјеката, а
посебно у истраживању. метода. Значајни сегменти у овом делу су односи
између различитих врста и типова истраживања и односи различитих метода.
3. Научно-стратешки део – подразумева усаглашавање и решавање питања
међузависности између развоја знања о предмету и о методу науке. Познато
је да развој знања о предмету науке може бити успорен или ограничен развој
знања о методама истраживања због заостајања у развоју знања о предмету
науке. Овај део методологије односи се на садржаје који се односе на научне
револуције. Једна од значајних карактеристика сваке науке је развој науке, а
са развојем научних сазнања развија се и наука (Адамовић и сар, 2017:57).

Постоје схватања да је методологија науке о методама стицања научних

сазнања и научног истраживања организована у јединствен систем са научном
систематизацијом и научно утврђеним структурама, функцијама и односима, те је
тада разумно говорити о комплексној науци, коју чине више делова или целине, у
односу на супротан став, који тврди да постоји више методологија, које се
међусобно значајно разликују.

7
 4. НАУЧНИ СИСТЕМ

Наука представља онај развојни систем истинитих знања у коме су према

одређеним принципима њени поједини елементи међусобно тако повезани да чине
јединствену целину, коју називамо научни систем. Карактеристике научног система
су:
 развојност система,
 истинитост система и
 елементи система (Белић, Цинцовић, 2020:21).
Развојност система представља тежњу ка усавршавању и развоју света у целини.
Истинитост система представља тежњу ка утврђивању опште истине.
Елементи научног система су:

 основни појмови (материја, енергија, време, простор);

 основни ставови (принципи, аксиоми);
 чињенице (разне појаве, процеси, особине);
 хипотезе (претпоставке или тврђења у објашњавању непознатих појава, за
која још не постоје објективни докази, оне тек треба да буду потврђене или
оповргнуте);
 теорија (објашњава под којим ће се конкретним условима испољити деловање
одређеног емпиријског закона тј. закона исказаног посредством опажљивих
чињеница);
 научни закон (представља тврђење које тачно, за дату епоху формулише неки
природни закон, а то значи да објашњава суштину појава и њихове међусобне
односе) (Белић, Цинцовић, 2020:21).

Научна теорија има следеће функције: сажима велики број појединачних

чињеница, информише, објашњава, омогућује разумевање, омогућује даље
предвиђање, усмерава и развија практичне аспкете људског рада. У основне
функције науке се убраја објашњавање познатих, знаних и извесних чињеница и
предвиђање неизвесних и нових, до тада непознатих чињеница.
Израз „чињеница“ се употребљава двојако: да означи синтетички израз којим
се тврди неко стварно стање ствари (постојање објекта, својства, односа, појаве,
стања и сл.) и да означи само то стање ствари. Чињенице се деле на:
a) сирове („бруталне“) као на пример „Трава је зелена“,

8
 b) институционалне као што је “Фисхер је у мечу победио Спаског“.(важе само
уз услов постојања неких институција и правила, у овом примеру шаховског
такмичења),
c) здраворазумске су изражене исказима природног говорног језика, а смисао
таквих исказа је схватљив свим особама, које разумеју тај језик и контекст у
којем су изречене и
d) научне су изражене исказима одговарајућег научног језика спецификоване
терминологије, а њихов смисао је схватљив у контексу одговарајуће научне
теорије (Белић, Цинцовић, 2020:22).

Постоји подела чињеница и на: емпиријске и теоријске чињенице.

Емпиријска чињеница (искуствена) је синтетички исказ о конкретном
објективном догађају, процесу, објекту, стању, односу и другим, које људи могу
опазити и које се тумаче у систему претежно искуствених појмова (при услову да им
чула нормално функционишу и да је искључено деловање таквих чинилаца као што
су афективна стања, предрасуде и друго). Иако такви догађаји, објекти, процеси и
стања могу да постоје независно од човека, он их не сазнаје онаквим какви су они
“по себи“, него их сазнаје једним делом преображене својим чулним и сазнајним
процесима.
Теоријске чињенице су такви елементи знања, који се тумаче у неком систему
претежно теоријских израза,односно појмова.
Хипотезе представљају претпоставке или тврђења у објашњавању непознатих
појава, за које још не постоје објективни докази, те оне тек треба да буду потврђене
или оповргнуте.
Научни закон представља тврђење, које тачно за дату епоху формулише неки
природни закон, а то значи да објашњава суштину појава и њихове међусобне
односе. Научним законом се назива синтетички, нормолошки универзалан,
теоријски заснован истинит исказ, који се односи на неку природно постојећу
правилност у одређеној области и стварности.
Основне функције научних закона су:да сажима многе искуствене чињенице,
да омогућава давање научних објашњења и да омогућава научна предвиђања. Врсте
научних закона изражавају постојан однос између појава:

 узрочни и развојни закони

 изражавају непроменљиви поредак у зависности између догађаја или
својстава,
 статистички закони изражавају непроменљиве статистичке односе или односе
вероватноће и
 закони који изражавају постојање односа функциналне зависности, у
математичком значењу речи функција и неким другим врстама научних
закона, као научне теорије и модели (Белић, Цинцовић, 2020:23).

9
Научни закони имају више функција:
1. Прва функција се односи на примену закона у практичним људским
делатностима,
2. Друга улога научних закона односи се на сређивање емпиријског материјала,
односно чињенице постају део научног материјала и добијају научни смисао
3. Трећа функција научних закона је интерпретација знања (Белић, Цинцовић,
2020:23).

Научни закон чини језгро, знање вишег степена које се изражава у теорији.
Систем повезаних закона чине закони се међусобно повезују и својим повезивањем
омогућавају стварање теорије. Стварањем теорије пружа се могућност да се изврши
истраживање, да се прошире постојећа знања, а тиме се даје могућност да се постави
научно објашњење и тумачење стварности, које тражи систем повезаних научних
закона. Овај карактер закона је од огромног значаја за науку, јер се стварањем
теорије ствара могућност да се изврши истраживање и на тај начин прошире
постојећа знања, а истовремено и научно објашњење.
Научна теорија објашњава под којим ће се конкретним условима испољити
деловање одређеног емпиријског закона тј. закона исказаног посредством видљивих
чињеница. Научне теорије, које се односе на исту област стварности упоређују се
према успешности објашњавања и предвиђања чињеница у тој области стварности.
Научна теорија је основна јединица научног знања. Под системом научног знања
подразумева се уређен, повезан, ревизибилан скуп научних теорија, научних закона
и научних чињеница, који се заснива на одређеним принципима. Израз теорија се
употребљава са различитим значењима: неко гледиште (ретко), нека концепција
(понекад), једна или више хипотеза (чешће) и јединствени систем закона и хипотеза
са способношћу објашњења (најчешће), итд. Теорија је уређени скуп закључака
(чији сви елементи стоје у експлицитно утврђеним релацијама), који се обично
састоји из једне или више теза и из аргументације, којом се тезе потврђују. Теорија
није само циљ него и средство науке. Она није само систем знања, него је средство
стицања нових знања и на томе заснованог успешног рада.
Основни циљеви науке су везани за појаве, које она проучава а то су:
постизање прихватљивих објашњења, разумевање, предвиђање и преображавање у
складу са хуманим потребама. Ове циљеве наука постиже посредством теорија.
Функција сажимања је уређење организовање, обједињавање и сажимање
емпиријског материјала, експериментално утврђених чињеница, искуствених
генерализација, научних закона и хипотеза у јединствени систем. Таква синтеза
омогућава дедуковање веома великог броја чињеница и исказа о општим

10
правилностима из малог броја основних појмова и исказа и објашњавање научних
закона, предвиђање и стицање нових знања.
Функција информисања је повезивање познатих научних чињеница и научних
закона, тако да се из њих могу закључити нова знања и стећи нове информације о
проучаваном подручју. Из закона повезаних теоријом се могу дедуковати не само
већ познате, него и нове, до тада непознате и ненаслућиване, чињенице и опште
правилности у области стварности на коју се теорија односи.
Функција објашњења је дуго била потиснута пред функцијама описивања и
предвиђања, али је средином прошлог века постала кључна.
Функција разумевања је блиска функцији објашњења израста на очекивању
да се омогући разумевање оних феномена, које дата теорија проучава.
Функција предвиђања омогућава усмеравање човекове праксе у некој области
преко предвиђања нових чињеница.(“Знање је предвиђање” Конт)
Инструментално-преображајна функција представља усмеравање и развијање
човекове праксе и омогућавање човековог успешног преображавања природне и
друштвене средине.

5. КЛАСИФИКАЦИЈА МЕТОДОЛОГИЈЕ НАУЧНОГ РАДА

Методологија научног рада се класификује према критеријумима одредби

предмета и односу метода према њему, а разликује се:
Општа методологија садржи правила научног сазнања која важе за све
науке, без обзира на предмет њиховог проучавања, она проучава општа правила
научног истраживања, она која важе за истраживање свих врста и у свим наукама; то
је једна наука, један кохерентан научни систем у коме је само предмет методологије
класификован по општости.
Посебна методологија представља правила научног сазнања која, поред
општих правила, садрже и посебна и конкретна методолошка знања о методама,
техникама, поступцима и инструментима неопходним за истраживање у области
појединих наука. У ову групу спадају посебне методологије, као што је методологија
правних наука. Специјална методологија проучава методе које се примењују у
истраживању, стицању научних сазнања у одређеним наукама или научним
дисциплинама. Могуће су тврдње да се посебне методологије баве само методама
које се искључиво примењују у једној групи наука или само у једној науци, али за
такве тврдње нема доказа.
Посебне методологије се баве научним проучавањем свих метода, које се
користе у истраживању, стицању научних сазнања о посебној групи сродних наука,

11
односно у једној науци или једној научној дисциплини. Готово све методе се
примењују или се могу применити у истраживању предмета сваке групе сродних
наука, или сваке науке или научне дисциплине, при чему се само методе примене
мање или више разликују једна од друге (Адамовић и сар., 2017:62).
Постоји и класификација појединих научних области, па се према њој методологија
научног рада дели на:

 Методологија природних наука примењује методе научног сазнања и

истраживања, које се користе у природним наукама;
 Методологија друштвених наука примењује методе које се користе у
друштвеним наукама;
 У литератури о методологији научног рада за разликовање и класификацију
методологија користи се критеријум парадигми, односно методолошког
усмерења. Овај критеријум не доводи у питање јединственост методологије
као науке, већ уважава разлике у приступима, постулатима и аксиомима
појединих методолошких трендова или, тачније, њихове концептуалне
разлике. Концептуалне разлике, без обзира на њихову величину, не
искључују однос општег, посебног и појединачног, чак и када се разликују у
ставовима о могућностима истраживања појединих предмета науке и
ваљаности и применљивости појединих метода (Вуковић, Живковић,
2005:64).

Методологија је сложена наука чији систем и поредак чине многи међусобно

зависни и међусобно условљени и испреплетени делови, који се само условно могу
раздвојити и третирати као засебни делови.Имајући у виду да се свакодневно и
често сусрећемо са погрешним путем, употребе појмова методологија, метод и
поступак, треба истаћи да се методологија врло често погрешно поистовећује са
појмом метод и поступак.
Методологија је наука о методама; метода је (научни) начин стицања
(научног) знања. Наука се не може идентификовати и свести на свој предмет, а ни
методологија ни метод не могу се свести на процедуру. У теоријско-емпиријском
истраживању могуће је да једна истраживачка метода може имати више техника
истраживања, што је посебно изражено код метода прикупљања података. Ова
метода има неколико врста и неколико техника, и то: научни интервју, научна анкета
итд. Свака од ових истраживачких техника састоји се од сопствених истраживачких
поступака и инструмената.
Уколико се истраживање и прикупљање података врши путем анкете,
користи се анкетни упитник, а поступак у овом случају је систем рада и понашања у
руковању упитником, односно комуникација и контакт са испитаником, постављање
питања испитанику, евидентирање одговора и сл.
На основу наведеног може се навести неколико битних чињеница у вези са
методама и техникама истраживања:

12
  истраживачке методе могу имати већи број модалитета, у којима може бити
већи број истраживачких техника;
 технике истраживања су сложени, директно примењени оперативни облици
метода, а састоје се од њихових научних саставних делова, инструмената и
поступака;
 инструменти су сва средства и ствари које користимо приликом примене
метода у истраживању и -поступци представљају извођење одређених радњи
по правилима која захтевају методе и технике истраживања, а који су у
складу са упутствима, која се примењују у конкретном истраживању
пројекат (Адамовић и сар., 2017:67).

У случају општијих и основних метода, технике истраживања нису

подједнако одређене. Код општијег метода, технике истраживања су мање
разрађене, док су инструменти и општије и основне методе мање разрађене, а
поступци за оба су разрађенији. Основне и опште методе конкретизују се кроз
методе прикупљања и обраде података и кроз друге делове истраживања. Ниво
разраде и конкретизације техника, односно инструмената и поступака у
истраживачком процесу који ће се развијати зависи од врсте истраживања. У
емпиријским истраживањима постоји већи степен разраде и конкретизације
инструмената и поступака. Емпиријско истраживање има улогу решавања
конкретних проблема.

13
 6. ЗАКЉУЧАК

Наука и истраживање су стубови развоја друштва и напретка цивилизације.

Њихова улога је изузетно широка, прожимајући различите аспекте друштва и науке,
доносећи нова сазнања, решења и иновације које доприносе развоју технологије,
медицине, економије, културе и многих других подручја.
Научно истраживање омогућава стварање нових знања, разумевање
комплексних проблема и откривање нових сазнања о свету око нас. Кроз
систематски приступ проучавању, истраживачи развијају теорије, моделе и хипотезе
које тестирају путем експеримената, анализе података или друге методе
истраживања. Ови процеси омогућавају изградњу акумулираног знања које се
користи за решавање практичних проблема, унапређење технологија и иновација,
као и за информисање јавности о важним питањима.
Поред тога, научно истраживање игра кључну улогу у образовању и развоју
кадрова у различитим областима. Студенти и млади истраживачи имају прилику да
учењем кроз истраживање развијају критичко мишљење, аналитичке способности и
креативност, што им омогућава да постану квалификовани стручњаци у својим
пољима. Кроз менторство старијих истраживача, они такође стичу практично
искуство и усавршавају своје вештине.
Даље, научно истраживање има значајан утицај на економију и друштво.
Нова технолошка открића, медицинске терапије и друге иновације које произилазе
из истраживања могу побољшати квалитет живота људи, повећати продуктивност и
допринети економском расту. Такође, научна открића могу имати дубок друштвени
утицај, од обликовања јавних политика до промене културних ставова и вредности.
У целини, улога научног истраживања је кључна за развој друштва и
напредак цивилизације. Кроз стварање нових знања, образовање будућих генерација
и допринос економији и друштву, оно игра централну улогу у изградњи боље и
просперитетније будућности.

14
 ЛИТЕРАТУРА

1. Адамовић, Ж., Ивић, М., Вуковић, В. (2017): Методологија и технологија израде

научних радова. Бења Лука: Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент.
2. Белић, Б., Цинцовић, М. (2020): Методе научног рада. Нови Сад:
Пољопривредни факултет.
3. Вуковић М, Живковић Ж. (2005): Методологија научно-истраживачког рада,
Београд: Графожиг.
4. Зајечановић Г. (1997): Основи методологије науке. Београд: Научна књига.
5. Клеут, М., (2010): Научно дело од истраживања до штампе. Нови Сад:
Академска књига.
6. Сотировић, В., Адамовић, Ж. (2005): Методологија научно-истраживачког рада
са статистиком, Зрењанин: Технички факултет “Михајло Пупин”.
7. Цуцић, В. (1996): Основи методологије научног истраживања у медицини.
Београд: Наука.
8. Шешић, Б. (1980): Општа методологија, Београд: Научна књига.

15