Vrste socijalnog učenja

Klasično uslovljavanje

Po mnogim autorima, veliki broj slučajeva socijalnog učenja može se objasniti ovim
modelom. PoOlportu na tom principu dete uči da govori. Ono na određenom stupnju razvitka
refleksno počinjeda proizvodi glasove i kombinacije glasova. Kad se uz određene, slučajno
proizvedene glasove pojavi neka određena spoljna situacija ili neka reakcija odraslih npr.
pojavi se majka, i ova veza između određenih glasova i određene spoljne pojave, određeni
broj puta pojavi- između glasova i objekata stvoriće se određena veza, dete će određenim
glasovima (ma-ma) imenovati majku. Slično se stiču nazivi za različite predmete: roditelji
ponavljajući određene glasove pokazuju na određene predmete i tako dete uči da imenuje
određene predmete, da povezujeodređene kombinacije glasova i određene objekte.Ovakvim
klasičnim uslovljavanjem, autori pokušavaju da objasne učenje deteta da se suzdrži od
reakcije koje društvo smatra nepoželjnim, npr. od ispoljavanja agresivnosti.Takvim
uslovljavanjem objašnjava se i učenje deteta na čistoću. Ako dete na neželjen način vrši
uriniranje, roditelji će, kad dete bude na određenom uzrastu, reagovati na to nekom
kaznom(fizičkom, ukorom, uskraćivanjem detetu nečeg što ono želi). Zbog toga se uz
javljanje društveno nepoželjnog ponašanja kod deteta javlja i osećanje neprijatnosti izazvano
kaznom. Uzrok suzdržavanja od nepoželjnog ponašanja, smatra Ajzenk, nije u tome što time
dete postiže nešto što želi i što mu donosi nagradu, jer upravoostvarenje društveno nepoželjne
reakcije predstavlja neposredno zadovoljstvo za dete, nego je uzrok uzdržavanju asocijacijom
uspostavljena veza između autonomne reakcije koja izazivaneprijatnost i nepoželjnog
ponašanja. Po Ajzenku se i formiranje tzv. moralne svesti i moralno ponašanje mogu
objasniti ovakvim klasičnim uslovljavanjem.

Moralna svest i nije ništa drugo nego principom klasičnog uslovljavanjaformiran uslovni
refleks, a to pokušava da dokaže pozivajući se na ogled harvardskih istraživačaSolomona i
Vajna: Ova dva istraživača ostavila su štenad staru 6 meseci da gladuju 24 časa. Zatim
suizgladneli psi dovođeni u prostoriju u kojoj se nalazio eksperimentator i uz njega dve činije
sa hranom. U jednoj činiji je bilo kuvano konjsko meso, omiljena pasja hrana, a u drugoj
komercijalna pasja hrana koja je manje omiljena kod životinja.

Kad je psima ostavljeno da biraju hranu, uvek su birali kuvano konjsko meso.Međutim,
eksperimentator je kad god bi štene pokušalo da uzme omiljeno jelo, udarao štene dosta blago
po leđima. Štene bi odustalo od uzimanja hrane i pristupilo činiji sa manje omiljenom
hranom. Eksperimentator je ponavljao ovaj postupak u toku nekoliko dana sve dok životinje
nisu naučile da odmah čim uđu u prostoriju odu ka činiji u kojoj je bila manje omiljena hrana.
Istraživači nastavljaju sa ogledom, pa psi koji su naučili da uzimaju manje omiljenu hranu
ostavljeni su dva dana bez hrane i onda dovedeni u prostoriju. U prostoriji su opet bile činije
sa više i manje omiljenom hranom, ali u njoj sada nije bilo eksperimentatora. Sve životinje
su, kao što su naučile, požurile ka činiji sa manje omiljenom hranom. Ali, ove hrane nije bilo
dovoljno da se životinje zasite. U drugoj činiji bila je za njih omiljena hrana. Kao što
je posmatranjem utvrđeno, sve su životinje oklevale da odmah pristupe činiji sa tom hranom.
Iako su bile gladne i iako je to bila više omiljena hrana, kružile su oko činije, njuškale hranu,
udaljavale se pa opet približavale, neke su uzbuđeno lajale i cvilele. Bilo je očigledno da je
došlo do emocionalne reakcije kod životinja. Kod njih je došlo do konflikta između želje da
se uzme hrana i između naučenog ponašanja, tj. navike da se ta vrsta hrane ne uzima. Prateći
koliko će se vremena gladne životinje suzdržavati da uzmu hranu, istraživači su konstatovali
da je to vreme suzdržavanja različito za pojedine životinje. Jedno štene je počelo da jede već
posle 6 minuta, drugo posle nekoliko sati, a jedno nije čak ni za 16 dana gladovanja pristupilo
jelu i istraživač je prekinuo posmatranje jer bi životinja uginula. Kod ove životinje ogičledno
je da je naučeno ponašanje bilo veoma čvrsto. Istraživači navode da određenim postupcima
kod životinja je moguće postići da ili više odolevaju iskušenju ili da više imaju osećaj
nelagodnosti, krivice.

Kad bi udarili šteneodmah pošto je pristupilo činiji sa zabranjenom hranom a pre nego što je
počelo da jede,  stvarala se jača otpornost prema iskušenju. A kad bi štene bilo udareno tek
kada bi pojelo nešto hrane, više se javljalo izrazito emocionalno reagovanje, kao da se
javljalo izrazitije osećanje nelagodnosti. Ovaj ogled, po Ajzenku, potvrđuje da savest i
postupanje po određenim normama nije ništa drugo nego uslovljavanjem naučeno ponašanje,
uslovni refleks. U svakom društvu postoji niz zabranjenih akata čije se izvršavanje ocenjuje
kao nemoralno. Ako se kod deteta deluje sa kaznom neposredno posle počinjenog
zabranjenog akta i to praktikuje dovoljno često i dovoljno rano, več pomisao na zabranjeni
akt izazvaće sličnu autonomnu reakciju. Ona će odvraćati od izvršenja zabranjenog akta.
Formiraće se unutrašnji policajac i dete će se uzdržati od neželjenog akta i bez primene
neke pretnje ili spoljne sile.

Uslovljavanjem se kod njega stvara, kao što je pokazano u opisanom eksperimentu da se

događa i kod štenadi, unutrašnji otpor da se čini što je zabranjeno. Formira se unutrašnji
regulator ponašanja koji nazivamo moralnom svešću ili savešću. Ajzenk navodi, da će kod
čoveka taj proces biti daleko brži i opštiji, zahvaljujući njegovoj sposobnosti generalisanja i
korišćenja govora, ali u suštini proces će biti isti kao i opisani proces uogledu sa štenadi:
savest će se i kod njega formirati uslovljavanjem i predstavljaće isto tako uslovni
refleks.

Instrumentalno uslovljavanje

Proces socijalizacije se najčešće objašnjava učenjem po principu instrumentalnog

uslovljavanja ili potkretpljivanja. Takvo učenje se naziva instrumentalnim jer predstavlja
sredstvo, instrument, da se neka potreba zadovolji i neki cilj postigne. Ne nauči se nešto
naprosto zbog toga što postoji ponavljanjem uspostavljena veza- kao što smatraju pristalice
klasičnog uslovljavanja, nego se nauči zbog toga što se tim novim stečenim oblikom
ponašanja postiže neki cilj i što se njime može zadovoljiti neka potreba.

Da takav način učenja može biti put sticanja novih načina ponašanja, dokazuje se Skinerovim
ogledima sa životinjama: Izgladneli pacov koji se nalazi u kavezu i koji, da bi došao do
hrane, mora da nauči da pritisne jednu polugu- naučiće to postepeno. Pacov podstaknut glađu
vrši različite pokrete, i jednim od njih slučajno pokrene polugu. Pokretanje poluge izaziva
padanje slanine u kavez. Pacov i kad pojede tu slaninu ostaje gladan i dalje vrši niz slučajnih
pokreta. Opet, neki od pokreta dovode do pritiska na polugu i do dobijanja hrane. Ako se ovaj
potupak duže vremena ponavlja, broj slučajnih pokreta se sve više smanjuje, a određeni
pokreti koji dovode do pokretanja poluge i dobijanja hrane,sve se više učvršćuju. Posle
dovoljnog broja ponavljanja, pacov nauči da vrši samo jedancelishodan pokret kojim odmah
dolazi do hrane. On je naučio određeni oblik ponašanja koji mu služi kao sredstvo za
zadovoljenje potrebe. On ga je naučio jer je taj pokret instrumentalan, jer muomogućava da
dođe do hrane.Torndajk je ovaj princip učenja detaljno opisao i kao najvažnije načelo učenja
označio zakon efekta po kome organizam brže uči one reakcije kojima dolazi do zadovoljenja
potreba, koje imaju određeni efekat. Da bi došlo do učenja potrebno je da organizam bude
motivisan i aktivan, potrebno je da neka od njegovih slučajnih reakcija dovede do nagrade, da
se takvo nagrađivanje ili potkrepljivanje dovoljno puta ponovi. Na taj način stvara se
određena veza između draži (nagrade) I reakcije.Hal, polazeći od ovog shvatanja, izgradio je
svoju veoma proširenu teoriju učenja poznatu podnazivom teorije potkretpljenja. Neophodan
uslov svakog učenja je postojanje neke potrebe ili motiva i zadovoljenje te potrebe. Da bi
neki oblik ponašanja bio naučen, on mora da dovede dosmanjenja potrebe ili do redukcije
tenzije. Tu redukciju Hal naziva potkrepljenjem. Ako se neka draž i neka reakcija, koja
dovodi do redukcije tenzije, javljaju dovoljno često zajedno, doći će do učvršćenja veze
između te draži i reakcije. Kad se sledeći put javi ista draž, javiće se i tendencija da se ponovi
ista reakcija.Polazeći od Halove teorije, Miler i Dolard razvili su svoju teoriju socijalnog
učenja koju su oni nazvali teorijom imitacije. Oni razlikuju više oblika imitacije, svodeći sve
te oblike na učenje uslovljavanjem.

Ne samo u ranom detinjstvu, nego i u toku celog života takav oblik učenja, na
principuinstrumentalnog uslovljavanja, predstavlja važan način socijalizacije. Pri ovom, kao i
pri drugim oblicima učenja, važnu ulogu ima i transfer učenja:naučeno ponašanje ne
ograničava se naučvršćenu vezu između sasvim određene draži i poželjnog reagovanja, nego
se proširuje i na mnoge druge slične situacije. Dete koje je naučilo da kaže molim i hvala,
neće to reći samo onda kaddobije kolač, nego i mnoge druge stvari, ne samo onda kad nešto
traži i dobija od majke nego i kad traži i dobija i od drugih osoba. Reagovanje naučeno na
jednu draž, javlja se i u vezi sa sličnim dražima.Ponašanje koje je društveno nepoželjno i koje
većina članova društva osuđuje može, ako bude dovodilo do nagrade pojedinca koji takvo
ponašanje upražnjava, da se učvrsti i da postane za tog pojedinca karakteristično. Npr. ako
siledžijsko ponašanje za onog ko ga ispoljava nema nikakvih negativnih posledica, a dovodi
do neke nagrade- na primer do ugleda među vršnjacima, osećanja moći ili nekog drugog
oblika zadovoljstva- ono će se fiksirati kao oblik ponašanja i lako postati ponašanje
podražavano od drugih. Čak i bez namere da neko nagrađuje negativno ponašanje, takvo
negativno ponašanje može postati karakterističan oblik reagovanja jer omogućava
zadovoljenje određenih potreba, npr. ako dete vikanjem ili ispoljavanjem agresivnosti
bacanjem o pod bude uspevalo da postigne što želi, jer roditelj u želji da se dete umiri čini
ono što ono traži, takvo ponašanje postaće karakteristično ponašanje deteta. Prema mnogim
autorima, i ponašanje kojim je moguće izbeći kaznu može biti instrumentalno ponašanje.
Moguće je naučiti određeni oblik ponašanja, jer se upražnjavajući ga, izbegavaju negativne
sankcije.U takvom slučaju, imamo takođe učenje potkrepljivanjem, ali ne pozitivnim nego
negativnim. Kad dete nauči da se stara o čistoći na taj način da ga roditelji svaki put kad ne
vodi računa kazne i ono upražnjavajući zahtevani oblik ponašanja može da izbegne kaznu-
opet učenje možemo objasniti instrumentalnim uslovljavanjem.Veliki broj autora smatra da
se socijalizacija ostvaruje i jednim i drugim od spomenutih načina uslovljavanja. Sticanje
novih oblika ponašanja ostvaruje se putem instrumentalnog uslovljavanja,smatraju Maurer i
Ajzenk, a učenje uzdržavanja od manifestovanja društveno nepoželjnih impulsa I tendencija
prvenstveno klasičnim uslovljavanjem  .

Učenje po modelu

Utvrđeno je da deca sa kojom je nastavnica prethodno postupala izrazito srdačno, više

podražavaju njeno ponašanje u toku igre nego deca iz grupe prema kojoj je nastavnica
prethodno pokazala nezainteresovani odnos. Rezultati pokazuju da je do ugledanja na
ponašanje modela i do eventualne identifikacije sa njim dolazilo u slučaju kad je postojala
emocionalna vezanost sa modelom.
O učenju identifikacijom govorimo kad imamo posla sa usvajanjem složenih, integrisanih
oblika ponašanja, a ne poslebnih reakcija i specifičnih načina reagovanja, a do kojih složenih
oblika ponašanja dolazi bez posebnog treninga i bez direktnog nagrađivanja manifestovanog
ponašanja,kad je veza sa modelom u čije se ponašanje ugleda lična vezanost za model,
pozitivan emocionalnidnos prema njemu, kad su usvojeni oblici ponašanja stalni odnosi
ponašanja koji se manifestuju u toku dužeg vremena.

O učenju imitacijom govorimo kad imamo usvajanje specifičnih oblika ponašanja, a na

osnovuopservacije i bez posebnog treninga i direktnog nagrađivanja, kad ne mora da postoji
emocionalna vezanost za model, kad usvojeni uži segment ponašanja može da se upražnjava
samo u tokuograničenog perioda, vremena.

Učenje imitacijom

Imitacijom se objašnjava sličnost u ponašanju članova pojedinih grupa, zajedinca, kao i

uopšte pojava konformiranja u ljudskom društvu.Po Tardu, imitacija je ključ za socijalnu
tajnu. On govori da je društvo u suštini imitacija. Postavlja zakone imitacije kojima pokušava
da objasni socijalno ponašanje. Proces imitacije je sličan hipnotičkom stanju. Odvija se pod
delovanjem slika u glavama onih kojiimitiraju, a te slike nastale su na osnovu opažanja
modela. Tard više opisuje pojavu podražavanja tuđeg ponašanja nego što je
objašnjava.Tražeći izvore česte pojave podražavanja tuđeg ponašanja, veliki broj autora izvor
imitacije vidi u instiktima. Među ostalim nasleđenim tendencijama za određene oblike
ponašanja, postoji i instinct za imitacijom. On je važan za održavanje jedinke. Zahvaljujući
njemu jedinka lako i brzo usvaja oblike ponašanja koji joj omogućavaju da se uspešno nosi sa
preprekama na koje nailazi u prirodi iu kontaktu sa drugim jedinkama.

Mek Dugal pokušava da objasni kako dolazi do imitacije. Njegovu pažnju privlači pojava da
deca uspevaju da relativno precizno podražavaju glasove modela i nauče govor ma koje
sredine, ili da lako podražavaju različite pokrete odraslih. On smatra da je to podražavanje
moguće objasniti tzv.empatijom u čijoj osnovi leži automatska motorna mimikrija. U procesu
opažanja uključuje se automatski motorno podražavanje pokreta koje vrši posmatrani
objekt.Slično je i objašnjenje pojavom ideomotorme aktivnosti - ideja o nekoj akciji sama po
sebi podstičena izvršenje akcije. Javlja se težnja da se ono što se zamišlja ili vidi i izvede. Mi
uvek imamoimpuls da učinimo ono što vidimo da neko drugi čini.Bihejvioristima je
korišćenje mentalističkih pojmova kao „empatija“ i „ideja“ strano. Oni pojavu imitacije
pokušavaju da objasne uslovljavanjem. Dete će ponoviti svaku akciju nekog drugog, akotuđe
izvršenje akta stimuliše neki čulni organ deteta u trenutku kada ono samo, i to slučajno, vrši
taj akt. Stvara se asocijativna veza između tuđeg akta i sličnog akta deteta.

Bandura i njegovi saradnici.

Oni su ukazali na veoma veliku ulogu tog oblika učenja koji je, po njihovom mišljenju, i
najvažnijioblik socijalizacije i razvitka ličnosti. Imitacijom je moguće usvojiti nove oblike
ponašanja koje ispoljava neki posmatrani model.Uticaj posmatranog ponašanja na ponašanje
onih koji ga posmatraju potvrđuju i istraživanja o ponašanju dece roditelja koji u svojim
postupcima manifestuju agresivno ponašanje, kao i kodroditelja koji sebe kontrolišu i koji
kod sebe inhibiraju agresivno ponašanje. 

Gde se pred decom uzdržava od takvog ponašanja jer se ono inhibira, manje se pojavljuje i
koddece nego gde to nije slučaj. Bandura i saradnici misle da kao model ne deluju samo
roditelji nego irazličite osobe iz dečje sredine, kao i sredstva masovnih komunikacija.U
jednom istraživanju jedna grupa predškolske dece posmatra agresivno ponašanje odraslih,
adruga grupa posmatra neagresivno ponašanje. Pri tom, u svakoj od ovih grupa polovina ima
kao uzor odraslu osobu istog pola, a druga polovina suprotnog pola. Prikazano agresivno
ponašanjesastoji se u određenim oblicima fizičke i verbalne agresije ispoljene prema lutki.
Ovaj isti ogled istraživači ponavljaju prikazujući filmove sa agresivnim ponašanjem,
zatimagresivno ponašanje živih modela, kao i crtane filmove u kojima se prikazuje agresivno
ponašanje.Dobijeni rezultati ovih istraživanja pokazuju da su deca posmatrajući agresivno
ponašanje redovnou svojoj sopstvenoj aktivnosti manifestovala posmatrane agresivne
reakcije. Deca iz grupa u kojimanije manifestovano agresivno ponašanje nisu ga pokazivala
ni u sopstvenom postupku. Ona su podražavala suzdržljivo ponašanje koje je tim grupama i
demonstrirano.Posmatranjem ponašanja modela moguće je izazvati inhibitorne i
dezinhibitorne efekte. To znači da će u slučajevima gde se model uzdržava od ispoljavanja
određenih impulsa koji se osuđuju u društvu i subjekti koji su izloženi modelu pokazivati
inhibiciju takvim impulsima. Tamo gde model manifestuje nekontrolisano ponašanje i
posmatrani subjekti manifestovaće ne samo nekontrolisano ponašanje nego i druge
uzdržavane oblike ispoljavanja dotad inhibitornih impulsa. Ono što su do tad kočili, oni će
sada slobodnije manifestovati.Može se zaključiti da će i oni koji posmatraju kršenje različitih
vrsta zabrana od strane drugih isami posle posmatranja u većem stepenu kršiti te zabrane, na
primer, vozači auta koji uočavaju dadrugi vozači nekažnjeno krše saobraćajne propise
pokazaće i sami sklonost da te propise krše

Učenje učenjem uloga

Mi od detinjstva učimo kakva se očekivanja u odnosu na ponašanje vezuju uz zauzimanje

različitih položaja. Od pojedinaca na različitim položajima u društvu i u grupama očekuje se
određeno ponašanje. Npr. svaki od članova porodice ima određeni položaj ili status: položaj
oca, majke, dece. U skladu sa društvenim shvatanjem, očekuje se od svakoga od njih da će se
na određeni način ponašati: majka da će se starati o podizanju dece, otac o obezbeđenju
potrebnih sredstava za zivot porodice, deca da će pokazivati poštovanje prema
roditeljima...Slično, od osoba sa određenim zanimanjem očekuje se da će se ponašati u skladu
sa svojimzanimanjem, npr. od lekara da se stara da izleći svoje pacijente, da ne govori o
njihovim intimnimt eškoćama...Ovo ponašanje koje se očekuje od osoba sa određenim
statusom ili položajem naziva se ulogom.Uloga se definiše kao očekivano ponašanje vezano
uz određeni status. Takvo ponašanje vezano uz status važno je i za pojedinca i za društvo. Za
društvo je važno jer se na taj način usklađuju aktivnosti članova društva i članova grupa. Za
pojedinca je važno jer mu omogućava da se lakše snađe u različitim situacijama znajući šta se
od njega očekuje.Veliki deo vaspitanja sastoji se u sticanju znanja o tome kakvo se ponašanje
očekuje od osoba na različitim položajima i u različitim situacijama. Mi svi učimo različite
uloge. Takvo učenje uloga uključuje sticanje znanja o tome kako treba postupiti, kakve
stavove imati, kako treba emocionalno reagovati kad se zauzme određeni položaj.

Učenje uloga koje počiva na pokušajima i greškama važnije je od proste

imitacije.Verovatnije je da pri tom obliku učenja nemamo posla sa jednom sasvim novom
vrstom učenja koje bi počivalo na drugačijim principima od onih na kojima počiva učenje
uslovljavanjem i na kojima počivaju drugi oblici učenja po modelu. Verovatno je da imamo
posla sa jednim složenim oblikom učenja pri kom se kombinuju različiti principi učenja:
učenje uslovljavanjem, opservaciono učenje,ali i učenje koje uključuje i angažovanje
kongnitivnih funkcija.
Socijalno učenje uviđanjem

U stručnoj literaturi relativno malo se govori o učenju uviđanjem. Jedan od razloga je taj što
je učenje obično proučavano u jednostavnim situacijama u kojima je kontrola uslova
relativno dobra.Važan razlog je i uticaj bihejviorističkog shvatanja, a koje namerno
zapostavlja proučavanje neposrednog iskustva a upravo pri takvom proučavanju dolazi do
izražaja uviđanje. Istraživači su ukazivali na važnost kognitivnih elemenata u učenju, već
proučavajući proces učenja kod životinja. To je učinio Tolman koji je zastupao mišljenje da
učenje nije naprosto S-R veza,asocijativna veza između jedne senzacije i jedne motorne
reakcije i da se ne može svesti na mehaničko povezivanje putem dodira dva elementa i
ponavljanjem tog povezivanja. Po Tolmanu,učenje se u suštini sastoji u znanju o određenim
odnosima između draži. I životinja, kad uči prolazi kroz lavirint, uči raspored pojedinih mesta
(uči gde treba da skrene levo ili desno, da ide napred ili nazad), uči kognitivnu mapu. Do tad
neutralne draži tokom učenja prolaza kroz lavirint postaju znaci koji upozoravaju na nešto.
Životinja uči tako što uči da očekuje da će uodređenoj situaciji, kad se javi određeni znak,
ako se na određeni način ponaša, doći do određenogcilja. Uči da određeno ponašanje, da
određeni znak predstavlja sredstvo za određeni cilj. Prema tome, učenje je sticanje značenja
znakova.Kod čoveka je sigurno da kognitivne funkcije pri učenju imaju još veći značaj. Pri
učenju čoveka opravdano je pretpostaviti da je angažovanje kognitivnih funkcija, i to i viših
kognitivnih funkcija, po pravilu uključeno u sticanje novih oblika ponašanja.Između opštih
psiholoških teorija na značaj kognitivnih procesa, a posebno uviđanja, pri procesu učenja
ukazuje geštaltistička teorija- oni su dali psihološku analizu procesa uviđanja pokazujući da
ono ne počiva na mehanićkim asocijacijama i da i kod viših životinja već postoji učenje
putem uviđanja, to je pokazano poznatim Kelerovim ogledima sa šimpanzama. Kad do
sticanja određenog načina ponašanja dolazi usled toga što se uočava postojanje određenih
odnosa u datoj situaciji, onda više nemamo učenje po principu asocijacija niti na osnovu
uslovljavanja potkrepljivanjem niti učenje podražavanjem. To je novi oblik učenja,
učenje putem rešavanja problemskih situacija i uviđanja odnosa.

Takvo učenje karakteriše:

1) da do uspeha dolazi naglo, odjednom

2) da se, pošto je jednom rešen problem, pokušavanje više ne ponavlja
3) da se nađeno rešenje koristi ne samo u istim nego i u sličnim situacijama.

Ne bi bilo opravdano smatrati da je svako učenje u koje su uključeni kognitivni procesi, pa i

viši kognitivni procesi, samim tim učenje koje nije na principu uslovljavanja. Kod svakog
učenja prisutni su kognitivni procesi u izvesnoj meri, pa i kod učenja životinja. Ako nemamo
drugih, prisutne su barem senzacije i percepcije i diskriminacija i selekcija draži na osnovu
njih. I kodnajjednostavnijeg uslovljavanja nalazimo neke saznajne procese, npr. Kad
životinja nauči da izbegne zamračeni put, jer doživljava šok ako se njime kreće, ona to uči
koristeći senzornu diskriminaciju, razlikovanje svetlosti od tame. Mogu i viši kognitivni
procesi kod čoveka da budu uključeni u proces učenja, a da ipak opravdano smatramo da je
takvo učenje na principu asocijativnog uslovljavanja, bilo klasičnog bilo instrumentalnog.
Kad dete uči da kaže hvala, ono to čini pre svega što se uz takvu reakciju više puta ponavlja
nagrada. Ono tek naknadno uspostavlja relaciju između određenog ponašanja i posledice tog
ponašanja, ono tek naknadno uviđa. Kao što o učenju uviđanjem uopšte govorimo kad čovek
ne bi mogao rešiti probleme na koje naiđe bez korišćenja simboličkih procesa, tako i pri
socijalnom učenju o uviđanju govorimo tek kad su osnova socijalnim učenjem stečenog
načina socijalnog ponašanja nalaženje relacija i apstraktno mišljenje. Sigurno je da ponašanje
stečeno na taj način imamo u oblasti socijalne percepcije,obrazovanja stavova, grupne
aktivnosti, a posebno u oblasti moralnog ponašanja.