Šta možete da promenite u 2020-oj?

Nova godina kuca na vrata. Vadite papire, kontrolni! Hoću da svako od vas zapiše odluke koje će
sprovesti u 2020-oj. Doduše, već mogu da vidim šta ćete napisati. Ove godine ćete stvarno smršati.
Naći novi posao. Početi da pišete knjigu. Upisati onaj kurs koji vas je zanimao. Naći ljubav. Postati
uspešni. Postati bolji. Lepši. Pametniji. Svake godine, ista priča, zar ne?

Naravno, kada bi bilo tako lako sprovesti velike promene, svi bismo odavno bili tamo gde želimo da
budemo. Nažalost, sprovesti promene nije lako, ali nije ni nemoguće. Ukoliko zaista želimo da u
novoj godini otpočnemo novi život, trebaće nam nove veštine, nove navike i nova znanja. Novi život
zahteva jedno Novo JA.

Postoji samo jedan mali, maleni problemčić. Staro JA nije baš raspoloženo za rastanak. I spremno je
na sve kako bi vas sprečilo da se promenite. Nemojte se ljutiti, Staro JA to ne radi namerno. Staro JA
vas je sve ove godine vodilo kroz život sa željom da vas poštedi patnje, održi vas u životu, obezbedi
vam osećaj povezanosti i izbegne odbacivanje. Staro JA je radilo najbolje što je umelo, vodeći se
uverenjima koja je tokom života steklo. Nevolja je što mehanizmi i strategije koje Staro JA koristi,
odavno više nisu korisni. Uverenja koja Staro JA ima su, najverovatnije, mahom nezrela,
apsolutistička i nefunkcionalna. Dakle, da bismo od Starog JA napravili Novo JA, moraćemo da se
otarasimo svega onoga što nam ne koristi. Ne možemo pokrenuti najnovije programe na starom
operativnom sistemu. Vaš novi život zahteva Windows 10, a vaš um najverovatnije i dalje koristi
Windows 95.

Iako ne veruje u brza i laka rešenja, Psihomehaničar je odlučio da vam za ovu Novu Godinu pokloni
jedan lagani, blago motivacioni tekst i par praktičnih saveta, par update-ova za vaš operativni sistem.
Ovi saveti su pokupljeni od različitih motivacionih govornika, life-coacheva i autora bestselera na
temu ličnog razvoja. Lično, slažem se sa svakim od ovih saveta, ali takođe smatram da je potrebna
određena količina spremnosti i emotivne zrelosti da bi se oni zaista mogli primeniti na delotvoran
način. Pritom, ovi saveti i tehnike sami po sebi vam neće promeniti život, vaš život može da promeni
samo promena vašeg ponašanja. Sa druge strane, ukoliko uspete da primenite neki od ovih saveta,
sprovođenje promene biće dosta lakše. Pa da počnemo!

1. Instalirajte uverenje da ste dovoljni

Ispod mnogih problema sa sampopouzdanjem, ispod mnogih loših navika, ispod mnogih strahova
često leži sledeće uverenje:

„Ja nisam dovoljno dobar. Nisam dovoljno lep. Nisam dovoljno pametan. Nisam dovoljno uspešan.“

Ovo uverenje se često formira još od malih nogu, usled traumatičnih događaja i teških, kritičkih reči
koje nam upućuju drugi. Deca razmišljaju egocentrično i zbog toga krive sebe za sve loše stvari koje
im se dešavaju.

„Nisam dovoljno dobar i zato su se mama i tata razišli.“

„Nisam dovoljno dobar i zato me vršnjaci maltretiraju.“

„Nisam dovoljno dobar i zato mama pije tablete.“

„Nisam dovoljno dobar i zato tata stalno viče.“

Zašto bi jedno dete prihvatilo tako teško osećanje kao što je krivica? Zato što detetu krivica pruža
osećaj kontrole i što je još važnije, nadu. „Ako budem bolji, mama će se vratiti.“ Detetu je lakše da se
suoči sa krivicom, nego sa istinom. Istina je da je dete u većini situacija bespomoćno i da ništa što bi
moglo da uradi neće promeniti činjenicu da se mama i tata više ne vole, da su vršnjaci skloni nasilju,
da mama ima problem sa zavisnošću, ili tata sa kontrolom agresije. Ovaj osećaj nedovoljnosti
uglavnom nastavlja da nas prati kroz život i da nas jede iznutra ostavljajući iza sebe prazninu i
usamljenost. Kada ne mislimo da smo dovoljno dobri, onda nikad ništa nije dovoljno dobro. Kada
mislimo da nismo dovoljno dobri, onda nema te količine uspeha, novca, hrane, seksa, alkohola,
droge, putovanja ili aplauza koja će nas ubediti da smo dovoljno dobri.

Zato, pokušajte da sebe podsetite na to da vi JESTE dovoljni. Ne zaslužujete da vas iko maltretira i ne
zaslužujete patnju. Zaslužujete ispunjen život. Zaslužujute ljubav.

Uprkos greškama. Uprkos svim manama. Uprkos svemu.

Verovali ili ne, svaka promena počinje sa instaliranjem uverenja „Ja sam dovoljan/a“. Kako ćete
sprovesti promenu koju želite, ukoliko ne mislite da ste dovoljno dobri da je sprovedete?

Tek kada verujete da ste dovoljni, tada ste spremni da sebi pružite više, jer tada verujete da to
zaslužujete. Kada verujete da ste dovoljni, onda želite sebi da pružite ono što vam zaista treba
umesto onoga čime pokušavate da popunite prazninu. Kada verujete da ste dovoljni, ne kažnjavate
sebe. Kada verujete da ste dovoljni, stvari koje su vam potrebne nađu svoj put do vas. Kada verujete
da ste dovoljni, to veruju i ljudi oko vas i tretiraju vas drugačije. Zato, pokušajte da se setite kada ste
pokupili to besmisleno uverenje da niste dovoljni. Setite se prošlosti. Pogledajte to povređeno dete i
shvatite da to odavno niste vi. Vi ste odrasla osoba koja ima sposobnosti, talente i kapacitet za
učenje. Ne postoji ništa što morate da uradite da biste bili dovoljno dobri. Ne postoji ništa čime to
morate da zaslužite. Dovoljno ste dobri, baš sada u ovom trenutku. I zato što znate da ste dovoljno
dobri, želite više za sebe. Britanski terapeut, Marisa Peer, koja stoji iza ove filozofije tvrdi da „Ja sam
dovoljan“ nije samo afirmacija. „Ja sam dovoljan“ predstavlja univerzalnu istinu, reči koje svako od
nas žudi da čuje i reči koje se urezuju u um, ukoliko se dovoljno puta ponove. Zbog toga, Marisa
savetuje da se okružimo ovom porukom. Da je napišemo na ogledalu. Da stavimo podsetnike u
telefon. Da je stavimo na wallpaper i screen saver. „Ukoliko to uradite, promenićete svoj život“ –
tvrdi ona. Ne znam da li ove reči zaista imaju toliku moć ili ne, ali nije na odmet probati. Iskreno
verujem da svako od nas JESTE dovoljno dobar. Da nismo, ne bismo bili na ovoj planeti. Ukoliko
upsemo da stvarno usvojimo tu ideju, samo nam može biti lakše.

2. Budite srećni SADA

Kada očekujete da ćete biti srećni? Kada deca prohodaju? Kada zaradite milion dolara? Kada
konačno budete izgledali kako hoćete? Kada sve bude savršeno? Najbolji prediktor budućeg
ponašanja je prethodno ponašanje, što znači da ako niste srećni SADA, verovatno nećete ni biti u
budućnosti. Savršenstvo je nedostižno i ukoliko odlažemo sreću za savršen trenutak, nikada je
nećemo dostići, jer taj trenutak nikada neće doći. Naravno, deca će prohodati, ali tada ćete čekati da
ih upišete u školu. Kada zaradite milion dolara, čekaćete da zaradite dva. Naša postignuća stalno
pomeraju liniju cilja i ukoliko čekate ostvarenje nekog cilja kako biste bili srećni, bojim se da ćete se
načekati.
No, ukoliko možete da budete srećni dok ste na putu ka cilju i da uživate u procesu, bićete srećni
svaki dan. Sreća nije stanje u kom su nam sve potrebe zadovoljene i više nam ništa ne treba. Takvo
stanje ne može više nikad da se ponovi jednom kada smo izašli iz materice.

Sreća dolazi iznutra. Sreća je zahvalnost na onome što imate SADA. Kada radite na ostvarenju vašeg
cilja i kada verujete da ste dovoljni, onda znate da ste u svakom trenutku vašeg puta tamo gde i
treba da budete. Ne možete ići ispred sopstvenih mogućnosti i realnih ograničenja. Zašto biste se
nervirali oko toga?

Zamislite da želite da naučite da slikate. Na prvom času slikanja, možete biti srećni, jer učite nešto
novo, a možete i biti tužni, jer niste Rembrant. Dok učite da slikate mrtvu prirodu, možete biti srećni,
jer do pre nekog vremena niste umeli ni da držite četkicu, a možete biti i tužni, jer ne radite sa živim
modelom. Ukoliko želite da sprovedete neku promenu u životu, nemojte se toliko fokusirati na
krajnji cilj – samo ćete se smoriti. Nemojte porediti vaša početna crtkanja sa Rembrantom. Nemojte
porediti vaš start-up biznis sa Google-om. Nemojte nakon prvog treninga da poredite sebe sa fitness
modelima. Do juče vam je bilo teško da uopšte počnete. Nije bitno koliko sklekova možete da
uradite. Bitno je da ste krenuli. Fokusirajte se na prvu stepenicu. To je dovoljno.

3. Prihvatite da NIKADA nećete biti raspoloženi za promenu

Vaš um voli ono što je poznato. Vaš um voli ono što je prijatno, udobno i lako. Vaš um voli ono što
vam donosi trenutno zadovoljstvo. Vaš um prezire neprijatnost, ne voli napor i ne voli bol. Ukratko,
vaš um NE VOLI promene. Realno, ne volite ih ni vi, ali prepoznajete da su nekad neophodne. Sa
druge strane, to što znate da je vreme za promenu i to što znate šta treba da radite vam ne pomaže
da to zapravo i uradite. Zašto? Zato što u borbi između logike i emocija, emocije uvek pobeđuju.
Nikada nečete biti raspoloženi za napor, bol, neprijatnost i nepoznato. Da biste nešto počeli, nekad
morate da se prosto naterate. Jednom kada se naterate, postoje stvari kojima možete sebi da
olakšate. Vremenom, nepoznato će postati poznato, a poznato će postati nepoznato. Teško će
postati lako. No, nemoguće je izbeći neprijatnost, napor i bol, posebno onda kada pokušavamo da
sprovedemo promene. Zato nekad ne treba ni previše razmišljati, što nas dovodi do sledećeg saveta.

4. Pravilo 5 sekundi

Ukoliko dozvolite sebi da se predugo premišljate između odlaska na trening i Netflixa, pogodite šta
će pobediti? Mel Robins, autorka knjige „5 Second Rule“ tvrdi da niko od nas ne donosi svesnu
odluku da sebi upropasti život. Do problema dolazi kada se jedno jutro probudimo i shvatimo da je
niz mikro-odluka koje smo donosili svakoga dana imao kumulativno negativno dejstvo na naš život.
Trening ili Netflix? Pizza ili salata? Alkohol ili voda? Ustati ili se izležavati u krevetu? Vremenom,
prestajemo da razmišljamo o ovim odlukama i mahinalno radimo ono što je lakše, ono što donosi
trenutno zadovoljenje ,ono na šta smo navikli, makar to bilo i disfunkcionalno. No, ukoliko uvek
radimo ono što je lakše, imaćemo težak život. Zato Mel Robins predlaže da identifikujemo te
svakodnevne mikro-odluke koje utiču na naš život i da ne dozvolimo sebi da te odluke donosimo po
inerciji. Sa druge strane, ako previše razmišljamo o njima, velike su šanse da ćemo se povesti za
starim rešenjem. Zbog toga Mel predlaže da pred svaku takvu odluku sebi damo 5 sekundi. Ideja je
da odbrojimo unazad tih 5 sekundi, a onda uradimo ono što je u skladu sa našim ciljevima. „Netflix ili
trening? 5-4-3-2-1. Idem na trening.“ Brojanje unazad nam dozvoljava da blokiramo stari, inertni
obrazac ponašanja. Pet sekundi je dovoljno kratko da preduhitri mehanizme otpora, a opet dovoljno
dugo da možemo svesno da donesemo odluku koja je bolja po nas i pokrenemo se.

5. Uradite ono što vam se najmanje sviđa prvo

Ukoliko pitate uspešne ljude koja je tajna njihove discipline, skoro svi će vam reći da je trik u tome da
ono što najmanje volite uradite prvo. Ne volite da trenirate? Probudite se ranije, odradite trening
čim ustanete i mirni ste ostatak dana. Ukoliko kažete sebi da ćete trenirati kasnije, to kasnije nikada
neće doći. Isto važi i za neprijatne razgovore, dosadne obaveze, naporne zadatke. Zašto biste želeli
da vam nešto što ne volite “visi“ nad glavom ceo dan? Nezavršeni poslovi nas čine nervoznim, a
odlaganje obaveza nas puni osećajem krivice. Da li ZAISTA uživate u vremenu koje ste “ukrali” od
neke obaveze, ukoliko se grizete iznutra? Pritom, da li su te stvari koje izbegavate da uradite ZAISTA
toliko strašne ili naporne, ili je to ono što prosto govorite sebi? Sa tim u vezi…

6. Vežite zadovoljstvo za ono što radite

“Ali ja stvarno mrzim ove obaveze, radije bih bio bile gde drugde nego se bavio njima, svaki put kad
treba da uradim ovaj posao, poželim da umrem.”

Naravno da nikada nećete želeti da uradite nešto prema čemu imate ovako negativan stav. Ovakav
unutrašnji govor samo šalje poruku vašem nesvesnom da mora da vas zaštiti od te užasne aktivnosti
koju mrzite i koja vas ubija. Nesvesno će taj posao uraditi jako dobro i uvek će vam dati izgovor da tu
aktivnost izbegnete ili će vas dovesti u situacije koje vas sprečavaju da završite posao. Setite se, u
borbi između logike i emocija, emocije uvek pobeđuju. Jedini način da pobedite emociju je da je
suprotstavite drugoj, jačoj emociji. Racionalno saznanje: “Biće jako dobro po mene ukoliko uradim
ovo” je potpuno nemoćno pred emocijom koja tvrdi “Ja ovo mrzim i mrzim sebe zato što ovo moram
da radim i radije bih umro, nego radio ovo.”

Umesto toga, pokušajte da logici pružite saveznike u vidu prijatnih reči i emocija vezanih za obavezu
koju imate. Na taj način šaljete poruku svom nesvesnom da vam pomogne da obavite taj zadatak.
Kažite sebi: “Ja biram da ovo završim sada, jer želim da budem miran i najviše mi prija kada sam
miran”. Možete ići i dalje. “Ja želim ovo da uradim sada, ja volim ovo i jedva čekam da počnem, baš
sam uzbuđen oko ovoga.”

Šta mislite, zašto vojnici pevaju dok trče po kiši, kroz blato, noseći celu svoju težinu na leđima? Zato
što im pevanje pomaže da “ubede” sebe, svoje telo i svoj um da uživaju u trci kroz mulj. Samo
zahvaljući tome, oni ne odustaju.

Ukoliko sebi kažete da nešto mrzite i da nešto ne želite, vaše telo i vaš um će naći načine da vas od
toga zaštite i da vas spreče da to uradite. Ukoliko sebi kažete da nešto želite i da vam se to nešto
sviđa, vaše telo i vaš um će biti spremniji za saradnju, a vaše nesvesno će naći načine da vam
pomogne, pa makar jedina pozitivna stvar bio osećaj rasterećenja kada znate da ste nešto završili.

U životu mnogo puta moramo da uradimo nešto što nam se ne dopada i nešto što nam ne prija. Što
se više žalimo i što se više fokusiramo na sve negativne aspekte neke aktivnosti, manje su šanse da
ćemo se upustiti u tu aktivnost. Ovaj princip važi za bilo koju odluku u kojoj je instant zadovoljenje
suprotstavljeno nečemu što je trenutno manje prijatno, ali dugoročno bolje. Zamislite da se nalazite
u restoranu i da treba da se odlučite između pice i salate.

Runda prva: Suva Logika VS Emocije

Suva logika: Ja bih sada trebalo da uzmem salatu, iako više volim picu. Salata je zdrava i dobra za
mene.

Emocije: Ali ti više voliš picu, ti ne voliš tu salatu, salata je hrana za zečeve, salata te ne čini srećnim,
uzmi picu, znaš da želiš, vidi kakva je, pogledaj tu slaninicu, pogledaj sir koji se razvlači, kakve veze
ima, samo još danas?

Vi: Daćete mi picu.

Emocije, nakon što ste pojeli picu: Prase jedno.

Runda druga: Logika + Emocija VS Emocija

Emocija: Ti voliš picu, ti želiš picu, uzmi picu, uzmi picu, uzmi picu.

Logika + Jača emocija: Da, ja volim picu, ali sebe volim više, posebno kada se osećam i izgledam
dobro. Ja biram salatu i želim salatu, ja sam zaljubljen u salatu i oduševljava me kako se osećam kada
se odlučim za salatu, jer svaki put kad izaberem salatu osećam kako sam malo bliže svom cilju.

Vi: Daćete mi salatu.

Emocije, nakon što ste pojeli salatu: Ti si kralj samodiscipline.

7. Hvalite sebe

Kako izgleda vaš unutrašnji govor? Da li biste smeli da se prijatelju obratite onako kako se obraćate
sebi? Da li u vašem unutarnjem govoru dominiraju teške i kritičke reči? Da li sebe “motivišete”
pogrdnim rečima, uslovljavanjem i krivicom ili pohvalom i nagradom? Da li napor koji morate da
uložite vidite kao kaznu ili kao sredstvo da dostizanje nagrade? Zamislite dve studentkinje, obe
podjednako inteligntne, koje treba da učeza neki ispit.

Prva govori sebi sledeće: “Hajde, glupačo, zagrej tu stolicu da ne bi umrla u siromaštvu, da li si
stvarno toliko nesposobna?! Nije trebalo da završavaš gimnaziju kad si glupa za fakultet, bubaj sada
ove dosadne stvari, tako ti treba.”

Druga govori sebi sledeće: “Ok, ja sam pametna i ja mogu da položim ovaj ispit. Polagala sam ispite i
pre i znam da sam sposobna. Jeste teži ispit, ali ja imam fenomenalno pamćenje, sjajno povezujem
gradivo i imam dovoljno vremena. Razbiću ovaj ispit.”

Šta mislite, koja će položiti?

Pohvala u našem društvu se vidi kao nešto štetno i negativno. Roditelji se vode sistemom: “Neću da
te hvalim, da se ne uobraziš, ali uvek ću da te iskritikujem, da bi bio bolji.” Deca ovaj stav usvajaju i
kad odrastu ponosno tvrde kako su “sami sebi najveći kritičar.”

Da li sam jedini koji misli da je ovo potpuno pogrešno? Da li biste ikada želeli da živite sa cimerom
koji osuđuje svaku stvar koju uradite i koji uvek nalazi razlog da vam nešto zamera? Kad god uradite
nešto dobro, taj cimer ćuti, “jer to se podrazumeva”, ali ne propušta priliku da vam skoči za vrat kada
nešto pogrešite. Takvog cimera biste jako brzo isterali iz života. Sa druge strane, to je nešto što
mnogi od nas rade sebi već godinama, potpuno nesvesni ozbiljnih posledica takvog ophođenja
prema sebi.

Ukoliko su kritike sve što čujemo, utvrđujemo uverenje da nismo dovoljno dobri, da je sav naš
dosadašnji trud nedovoljan i da moramo da se pomučimo više. Pritom, napor koji ulažemo, “jer
moramo da se potrudimo više” doživljavamo kao kaznu za to što “još uvek nismo dovoljno dobri”.
Setite se, kada nismo sami sebi dovoljno dobri, nikada ništa nije dovoljno dobro.

Svi mi, još od detinjstva, želimo da čujemo iste stvari: “Ti si super osoba. Ti imaš sjajnu ličnost. Ti si
pametan i snalažljiv. Ti si talentovan. Ti si vredan ljubavi. Ti imaš šta da ponudiš svetu.” Čak i kada
odrastemo, željni smo ovakvih reči, posebno ako ih u detinjstvu nije bilo. Jedina razlika je što odrasli
mogu te stvari da kažu sami sebi. Ako vremenom počnu u njih i da veruju, još bolje!

“Ok, pametnjakoviću, ali ako hvalim sebe i svaki dan lažem sebe da sam super i da sam dovoljan, zar
neću završiti kao razmaženi gmaz koji nikad ne ustaje sa kauča?”

Ne, naprotiv. To će pre da se desi ukoliko stalno kritikujete sebe i do te mere uništite sopstveni duh,
da više ni ne želite da ustanete sa kauča, pa drugi moraju da vas služe. Kada ste dovoljni, tada želite
više dobrih stvari za sebe, jer znate da ih zaslužujete.

Po čemu je rečenica: “Ja sam glup, jadan i nesposoban” istinitija od rečenice “Ja sam pametan,
snažan i sposoban?” Istina je da uvek može bolje, ali isto tako je istina i da nečeg dobrog u vama i
vašem životu već ima. Ako ništa, živi ste.

Destruktivna kritika uništava duh. Pohvala ga izgrađuje. Naravno, pohvala ne može da odradi sav
posao. Studentkinja koja sebi govori “Ja sam pametna, sposobna i razbiću ovaj ispit” takođe mora da
zagreje stolicu kao i njena negativna drugarica. Jedina razlika između njih dve je u tome što
pozitivnoj studentkinji učenje lakše pada , savladavanje gradiva joj ide malo bolje i utoliko je
istrajnija. Negativna studentkinja sputava sebe teškim kritičkim rečima što svaki trenutak proveden
nad knjigom čini nepodnošljivim. Pigmalionov efekat zaista funkcioniše. Ako od nekog očekujemo
dobre stvari i visoka postignuća, veće su šanse da će ih taj neko i ostvariti. Ako od nekog očekujemo
neuspeh i poraz, veće su šanse da će taj neko zaista omanuti. Zašto bi situacija bila drugačija kada se
radi o očekivanjima koja imamo prema sebi?

Nemojte od sebe očekivati savršenstvo, jer to je najbolji način da sebe sputate. Verovatno to već i
radite. Očekujte od sebe da ćete nešto uraditi dovoljno dobro, najbolje što je moguće u tom
trenutku. Čak i ako omante, ljudski je grešiti. Iz grešaka se uči. Greške nas ne definišu, ukoliko im ne
dozvolimo.