JAVNE FINANSIJE (ŽUTA knjiga- Krunislav Sovtić)

Садржај
1. JAVNI DUG, ZAJAM I JAVNI KREDIT 2
2. NOVA FILOZOFIJA JAVNOG DUGA VEZANA ZA DEFICITARNO
FINANSIRANJE BUDŽETA 2
3. UZROCI STVARANJA JAVNOG DUGA 2
4. VRSTE I KLASIFIKACIJA JAVNIH DUGOVA 4
5. KONVERZIJA, KONSOLIDACIJA I UNIFIKACIJA JAVNOG DUGA 4
6. AMORTIZACIJA JAVNOG DUGA 5
7. DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM I STALNI RAST JAVNOG DUGA 6
8. JAVNI DUG U MONETARNOJ I FISKALNOJ POLITICI 7
9. BUDŽET KAO FINANSIJSKI INSTRUMENT 7
10. POREKLO NAZIVA I ZNAČAJ DRŽAVNOG BUDŽETA 7
11. SAVREMENE FUNKCIJE BUDŽETA 8
12. EKONOMSKA FUNKCIJA BUDŽETA 8
13. POLITIČKA FUNKCIJA BUDŽETA 9
14. PRAVNA FUNKCIJA BUDŽETA 9
15. BUDŽETSKI PRINCIPI ILI NAČELA 9
16. PRINCIP JAVNOSTI 9
17. PRINCIP O VELIČINI BUDŽETA 10
18. PRINCIP POKRIĆA BUDŽETSKIH RASHODA 10
19. PRINCIP BUDŽETSKOG PLURALIZMA 10
20. PRINCIP POTPUNOSTI BUDŽETA 10
21. PRINCIPI BUDŽETSKE KLASIFIKACIJE 10
22. PRINCIP JEDNOGODIŠNJOSTI BUDŽETA 11
23. PRINCIP BUDŽETSKE RAVNOTEŽE 11
24. TEORIJA CIKLIČNOG BUDŽETA I CIKLIČNE BUDŽETSKE RAVNOTEŽE
11
25. TEORIJA STALNOG BUDŽETSKOG DEFICITA I FUNKCIONALNIH
FINANSIJA 12
26. TEORIJA STABILIZACIONIH BUDŽETA 12
27 . KRITIKA SAVREMENIH TEORIJA BUDŽETA 12
28. PLANIRANJE RASHODA I PRIHODA BUDŽETA 13
29. IZRADA NACRTA PREDLOGA BUDŽETA 13
30. ODOBRENJE I DONOŠENJE BUDŽETA 13
31. IZVRŠENJE BUDŽETA - FAZA SPROVOĐENJA BUDŽETSKE POLITIKE
14
32. BUDŽETSKA GODINA 14
33. KONTROLA IZVRŠENJa BUDŽETA 14
34. PRIVREMENO FINANSIRANJE BUDŽETA 15
35. ZAVRŠNI RAČUN BUDŽETA 15
36. STRUKTURA BUDŽETA 15
37. MERE ZA URAVNOTEŽENJE BUDŽETSKIH PRIHODA I RASHODA 15
38. DRŽAVNI (BUDŽETSKI) TREZOR 16
39. KRIZA DRŽAVNIH FINANSIJA I KRIZA JAVNOG SEKTORA 16
40. BUDŽETSKO OGRANIČENJE JAVNOG SEKTORA 17
41. BUDŽETSKI DEFICIT I FINANSIJSKA POLITIKA DRŽAVE 17
 42. INFLATORNA, DEFLATORNA I NEUTRALNA DELOVANJA BUDŽETSKOG
DEFICITA I SISTEM POKRIĆA 17
43. BUDŽETSKA NERAVNOTEŽA I ANTICIKLIČNO BUDŽETSKO
FINANSIRANJE. 17

1. JAVNI DUG, ZAJAM I JAVNI KREDIT

Javni dug je oblik prihoda koji ostvaruje država zbog pokrića rashoda. To je skup
različitih oblika zajmova koje pravi država u svrhu ostvarivanja budžetskih ciljeva.
Javni dug je postao efikasan instrument ekonomske politike savremenih država i to
kao izvor u državnim finansija. U klasičnoj teoriji je korišćen radi uravnotežavanja državnih
finansija.
Javni dug i javni zajam u finansijskoj teoriji su dva pojma. Javni dug se formira
kod centralne banke (CB) ili u inostranstvu, dok se javni zajam formira na sredstvima
preduzeća, stanovništva, poslovnih banaka i sl. Javni zajam nastaje u posebnim uslovima
kada su državi hitno ili u kratkom roku potrebna sredstva za vanredne rashode koje ne može
da osigura redovnim prihodima. Javni zajam država vraća postepeno, duže vremena, kroz
anuitete (otplate i kamate). Javni dug je državna obaveza nastala na osnovu ranije uzimanog
javnog zajma.

2. NOVA FILOZOFIJA JAVNOG DUGA VEZANA ZA DEFICITARNO

FINANSIRANJE BUDŽETA

Javni zajam je namenski (destiniran) javni prihod, za razliku od poreza, carina, taksi i
prihoda državnih preduzeća. Javni dug je oblik predvidivog (anticipiranog) javnog prihoda.
Postoji organska veza između ova dva oblika javnih prihoda, jer se javni zajmovi konačno
podmiruju i drugim redovnim javnim prihodima.
Od ekonomske krize 1929. god država se sistematski zadužuje, i to kada je privredni
ciklus u porastu i prihodi povećaju iznad rashoda- vraća se javni dug. U praksi se to baš retko
dešava (npr. budžet SAD za 83 godine završen je sa viškom prihoda (suficitom) samo 7
godina, a 76 sa deficitom, iako su im javne finansije ostale relativno stabilne).
Stvorena je nova filozofija javnog duga, koja je vezana za stalno i sistematsko
deficitno budžetsko finansiranje koje dopunjava ponudu kapitala i ukupne tražnje.
Postavljaju se sledeća pitanja:
1) Koja su to sredstva iz kojih se formira javni dug?
2) Kakav je oblik i priroda duga?
3) Koje su perspektive u razvoju i značaju javnog duga?
4) Koji su pravci usmeravanja sredstava formiranog duga i kako je njegovo
delovanje u privredi?

3. UZROCI STVARANJA JAVNOG DUGA

Osnovni uzroci stvaranja javnog duga su:
 1) Vanredni –veliki javni rashodi
2) Vremensko ne poklapanje formiranja javnih rashoda i prihoda
3) Savremeni državni intervencionalizam u privredi
4) Stalni budžetski deficit koji se ne pokriva od redovnih prihoda.
Sve veće javne rashode nije moguće u modernim državama pokriti samo porezima. Javni
dug se tretira kao anticipacija poreza, jer je lakše uvesti javni dug nego vanredne poreze.
Najveći problem kod javnog duga je prevelik rast kamata po dugu, nego što raste sam
javni dug. Postoje tri glavne teorije koje izučavaju prirodu i uzrok nastanka javnog duga, i to
su:
Klasična građanska teorija zasnovana je na neutralnosti države i odbacuje korišćenje
javnog duga za rešavanje ekonomskih problema. Samo vanredni javni rashodi mogu da se
pokrivaju javnim dugovima, ali je zato javni dug opasan za zdrave i uravnotežene javne
finansije. Ovde javni dug dovodi do rasipništva, do smanjenja akumulacije države, ograničenja
ekonomskog razvoja,a njegovu otplatu snose buduće generacije. Po ovoj teoriji postoje samo dve
mogućnosti „da narod uništi dugove, ili dugovi narod“.
Savremena teorija smatra javni dug instrumentom finansijske, socijalne i
razvojne politike. On postaje dinamični faktor državnog intervencionizma, jer savremene
države ne mogu da obavljaju svoje raznovrsne funkcije bez javnog duga, koji je instrument i
fiskalne i monetarne politike. Javnim dugovima se pokrivaju povećani javni rashodi i rešava
problem budžetskog deficita na kratak rok. Savremene države se zadužuju kod centralne banke
na osnovu emisije novca – monetarističko shvatanje javnog duga. U nerazvijenim zemljama
javni dug se razvija na osnovu spoljnog zaduživanja i primarne emisije novca.

a) Klasična teorija javnog duga (u potpunosti odbacuje javni dug,

smatra ga štetnim po razvoj privrede, prednost daje porezima kao redovnim
izvorima javnih prihoda, smatra da se javnim dugovima država lako zadužuje i
to dovodi do bankrotstva državne blagajne, da se rasipnički upravlja sredstvima
iz javnog duga, smatra javni dug glavnim krivcem za smanjenje akumulacije
privatnog sektora, koristiti ga u kritičnim i izuzetnim slučajevima)
b) Savremena teorija duga (za ovu teoriju je javni dug opravdan i
samo je pitanje kada će se dug javiti i kako ga trošiti; pravda postojanje javnog
duga sledećim argumentima: moderne države ne bi mogle da normalno
funkcionišu bez njega, zajmovi uzeti za razvoj proizvodnje i sam stvara sredstva
za vraćanje istog, materijalna snaga država se povećava uzimanjem zajmova za
proizvodne procese, javnim dugom se mogu prikupljaju mnogo veća sredstva
nego porezima, dugovi uzeti iz inostranstva povećavaju nacionalnu akumulaciju,
dug pokriva generacija koja ga je i uzela (većim delom);

c) Socijalistička (državno-pravna) teorija (Javni dug u

nerazvijenim privredama nije dobio onoliku ulogu koliku ima u razvijenim
privredama, zbog nerazvijenog tržišnog mehanizma; ova teorija odobrava
zaduživanje države samo u izuzetnim prilikama; u poslednje vreme i u tim
državama javni dug se sve više koristi u vanrednim situacijama (zemljotresi,
poplave, velike saobraćajnice...); Javni dug na bazi akumulacije je još uvek
nerazvijen, za razliku od javnog duga na bazi emisije CB i inostranih dugova)
Javni dug u našoj zemlji je izuzetno razvijen, a u poslednje vreme je eksplodirao.
Osnovni problem nije samo visina javnog duga, već kamate i dospele otplate u toku godine.
Učešće duga u NBD (nacionalnom bruto dohotku) je preko 100% i dalje raste, dok učešće
otplate duga je oko 13%.
4. VRSTE I KLASIFIKACIJA JAVNIH DUGOVA
Na osnovu različitih kriterijuma (teritorijalni princip, metoda uvođenja, vreme
formiranja, način otplate, vrste garancija i dr. ), klasifikujemo javne dugove u određene grupe,
odnosno vrste javnih dugova (spoljni i unutrašnji, privremeni, srednjoročni i dugoročni, anuitetni
i rentni, dugovi sa ili bez zaloge i dr. ). Po kriterijumu teritorijalne pripadnosti,
razlikujemo spoljne i unutrašnje javne dugove. Unutrašnje javne dugove upisuju domaća pravna
i fizička lica. Država se radi finansiranja ekonomskog razvoja, budžetskog i platnog deficita,
stabilizacije domaće valute i drugih ciljeva, zadužuje kod stranih banaka i vlada. Po kriterijumu
državnog metoda u uvođenju zajma, razlikujemo dobrovoljne i prinudne zajmove. Prinudni
zajmovi su slični porezima, a dobrovoljni javni zajmovi su zasnovani na sporazumima države i
pravnih i fizičkih lica, odnosno na principu dobrovoljnosti i zajedničkog interesa. Po
kriterijumu vremena otplate zajma, razlikujemo privremene (jedna godina), srednjoročne (5 –
10 godina) i dugoročne zajmove (preko 10 godina). Privremeni ili kratkoročni (leteći) javni
dugovi se koriste za pokrivanje budžetskih deficita. Država emituje vrednosne papire do godinu
dana, koji predstavljaju zamenu gotovog novca (W. Rolph). Kratkoročni ili leteći javni dugovi
se javljaju u obliku javnog duga kod centralne banke i blagajničkih zapisa i bonova.
Po kriterijumu načina otplate dugova, razlikujemo amortizacione i rentne javne
dugove. Kod amortizacionih javnih dugova država prilikom emisije preuzima obavezu otplate
prema planu amortizacije uz plaćanje glavnice i kamate (anuiteti). Obaveze države kod
amortizacionih javnih dugova su precizno određene u određenim rokovima. Amortizacioni javni
dugovi mogu biti kratkoročni, srednjoročni i dugoročni. Razlikujemo amortizacione javne
dugove sa pretežno određenim i promenljivim rokom otplate. Kod rentnih javnih dugova država
preuzima obavezu redovnog plaćanja kamate, a glavnice prema budžetskim mogućnostima u
budućem vremenskom periodu. Obveznice rentnih dugova su predmet kupoprodaje na berzama.
Rentni javni zajmovi se javljaju u razvijenim ekonomijama. Po kriterijumu davanja
garancije, razlikujemo javne dugove sa zalogom i javne dugove bez zaloga.

5. KONVERZIJA, KONSOLIDACIJA I UNIFIKACIJA JAVNOG DUGA

Zbog sve većih tereta javnog duga (otplate i kamate) savremene države su primorane da
ih se na neki način rasterete. Da bi se donekle oslobodila prevelikog tereta, država često pristupa
regularnom olakšanju tereta državnog duga, i to preko konverzije.
Konverzija je, u širem smislu reči, svaka operacija države usmerena u pravcu olakšanja
tereta duga. Pretvaranjem letećih dugova u dugoročne-konsolidovane (konsolidacija),
unifikacija javnih kredita, pretvaranje javnih kredita u kredite čije obveznice glase na donosioca i
dr..
Konverzija u užem smislu znači olakšanje tereta javnog duga, preko snižavanja
kamatne stope po ranije formiranom dugu, ali obaveza po dugu se ne menja, mada dug može
čak i porasti.
Konverzijom se država služi da u određenim okolnostima pretvori jedan dug, s
nepovoljnim, u novi dug, povoljnijim uslovima. Konverzijom se ne smanjuje javni dug, već
samo kamata.
Konverzija se opravdava ekonomskim, finansijskim i političkim RAZLOZIMA.
Ukoliko na tržištu kapitala dođe do pada kamatne stope i na taj način se pojave veće razlike
između kamatne stope na tržištu i kamatne stope zajma, ekonomski je opravdano da država priđe
konverziji. Sa finansijske tačke gledišta, sprovođenje konverzije dovodi do smanjenja rashoda i
ušteda u budžetu, što se odražava i na planu poreske politike.
 Politički razlozi- kada država poveriocima plaća veću kamatu od formirane kamate na
finansijskom tržištu.
Pravni razlozi- konverzija iz dve radnje: 1)otkazivanje i ponuda isplate starog duga i
2)stvaranje novog zajma u istom iznosu , ali uz nižu kamatu.
POSLEDICE KONVERZIJE javnih dugova:
a) Obveznice se nalaze u rukama poreskih obveznika, pri čemu će dobiti deo na
poreskim obavezama, a izgubiti na više plaćenim kamatama
b) Obveznice se nalaze u rukama jedne klase, dok druga klasa snosi poreski teret
c) Obveznice se nalaze u rukama bogatog sloja i oni su i osnovni nosioci poreskog
tereta
d) Kako država koristi oslobođena sredstva u budžetu? Da li im daje proizvodnu ili
neproizvodnu upotrebu, da li ih koriste za stvaranje rezervi…
VRSTE I OBLICI KONVERZIJE DUGOVA
Gledano kroz pravnu reformu konverzija dugova može biti:
a. Dobrovoljna (uz obostrani sporazum dve strane u sporazumu o zajmu; postoje
opcione i fakultativne)
b. Prinudna (jednostrano menjanje nekog elementa u javnom zajmu od strane
države)
c. Konverzija novijeg perioda (kombinovana vrsta, jer sadrži osobine i dobrovoljne
i prinudne konverzije).

Za sprovođenje konverzije potrebni su neki osnovni USLOVI: obilje kapitala i

smanjenje kamatne stope na tržištu. Potrebni i neki pomoćni uslovi finansijske, pravne i
socijalne prirode.
U finansijskom pogledu uslova potrebno je da postoji sređeno stanje u državi, potrebno
je obezbediti da na tržištu ima dovoljno likvidnih kapitala, te da se uporedo sa sprovođenjem
konverzije ne prilazi emisijama drugih zajmova i potrebno je onemogućiti bekstvo kapitala iz
zemlje.
Što se tiče pravnih uslova, država je prilikom sprovođenja dobrovoljne konverzije
obavezna: ponuditi isplatu kapitala starog zajma, a da zatim provede konverziju (klauzula o
konverziji).
U pogledu uslova socijalne prirode treba naglasiti da je njihovo ostvarenje od posebnog
značaja u zemljama, gde su porteri (vlasnici) obveznica sitne štediše i rentijeri koji žive od
prihoda koje im donose kamate po zajmu. U ovim zemljama je sprovođenje konverzije daleko
delikatnija operacija.

6. AMORTIZACIJA JAVNOG DUGA

Amortizacija ili gašenje duga je završna faza u finansiranju države ovim sredstvima.
Amortizacija predstavlja vraćanje duga u obliku kamate i otplate (anuiteta). Vraćanje
prikupljenih sredstava vrši se iz sredstava formiranih porezima i drugim redovnim javnim
prihodima. Amortizacija zajma je obično direktna, što je uslovljeno koliko pravnim, toliko i
ekonomskim razlozima. Osnovni razlozi zbog kojih je neophodna amortizacija dugova su:
1) Bez njegovog otplaćivanja i gašenja došlo bi do opterećivanja budžeta i konačnog
"zagušenja" budžeta.
2) Nosioci dohotka bi odbili da ubuduće upisuju dug, što bi primoralo državu da traži
druge izvore sredstava i pod daleko nepovoljnijim uslovima, a dugovi bi postali vrlo neelastičan
izvor javnih sredstava.
3) Privreda bi relativno brzo upala u kriznu situaciju i nezaposlenost, tako da je
amortizacija dugova stalan i siguran (uz to i elastičan) instrument ekonomske politike.
 4) Država amortizuje dugove u periodu razvoja, uspona i mirnog stanja, da bi ga mogla
koristiti u ratnoj priredi, i eventualno, privrednoj ili finansijskoj krizi koja se javlja u toku
razvoja.
VRSTE amortizacije dugova:
Amortizacija javnog duga, zajma podrazumijeva redovnu otplatu da ne bi došlo do
kumuliranja duga u smislu kamata i otplate i do sve većeg opterećenja države. Istovremeno, to je
garancija da se država može ponovo pojaviti kod upisa novog zajma. U pogledu oblika
amortizacije zajma pojavljuju se sljedeći oblici:
a) Direktna, neposredna amortizacija postoji kada se dug vraća neposrednim
poveriocima ili  upisnicima putem anuiteta.
b) Indirektna, posredna amortizacija sprovodi se kupovinom i prodajom
vrednosnih papira preko berze.
c) Ugovorna amortizacija se vrši u skladu sa utvrđenim ugovorom i to na osnovu
amortizacionog plana koji sadrži kamatu, otplatu, datum isplate.
d) Automatska amortizacija se vrši preko specijalne „amortizacione kase“ koju
država dotira svake godine radi oplate zajma.
e) Fakultativna amortizacija daje prostore državi da pristupi amortizaciji kada joj
odgovara, tj. kada dođe do normalizacije stanja u državi i kada se steknu realne
mogućnosti za amortizaciju javnog duga.
f) Monetarna -javlja se kroz depresijaciju novca ili padom vrednosti nacionalne
valute, a to je proces inflacije.

7. DRŽAVNI INTERVENCIONIZAM I STALNI RAST JAVNOG DUGA

Istraživanja se sve više odvajaju od nekadašnjeg proučavanja vrsta, tehnike i granica
javnog duga na njihova ekonomska i finansijska delovanja u savremenim sistemima.
U klasičnoj teoriji ukupan dohodak se redovno trošio na investicije i potrošnju
(Y=S+I), a puna zaposlenost se podrazumeva apriori, dok je stabilnost cena osigurana
automatizmom monetarnog opticaja. Svi predstavnici klasične teorije stalne ravnoteže sa
pretpostavkom potpunog liberalizma u privredi, formirali su snažan otpor javnom dugu.
Ali kejnzijanska teorija i državni intervencionalizam u smislu antikriznog delovanja
države, blagonakloniji je prema pojmu javnog duga. Država se sve češće služi javnim dugom, pa
ide do suprotne krajnosti, da granice zaduživanja popuštaju i dolazi do ogromnog porasta javnog
duga ( posebno između I i II svetskog rata).
I članice EU su morale da svedu javni dug prema društvenom proizvodu na 60%, ali im
je dug i dalje iznad tog nivoa.
Proizvodne i investicione funkcije kapitalističkih država imaju otpor širenju javnih
funkcija, želeći da zaštite privatni kapital.
Javni dug transformiše postojeći odnos unutar nacionalnih granica koje se „a priori“
prihvata u načelima opšte stabilizacione politike:

Y=C+I+G odnosno Y<C+I+G odnosno Y+D=C+I+G+(X+M)

Y – Nacionalni dohodak C – Lična potrošnja I – Neto investicije G – Opšta potrošnja;
Ponašanje izvoza i uvoza (X i M);
Nezavisno ponašanje osnovnih makroagregata potrošnje u odnosu na nacionalni
dohodak je posledica razvoja javnog duga (potrošnja C se autonomno ponaša u odnosu na
nacionalni dohodak Y).
8. JAVNI DUG U MONETARNOJ I FISKALNOJ POLITICI
Monetarna teorija javnog duga odbacuje principe klasične teorije i razvija shvatanje
savremenih funkcija javnog zajma i to su:
1) Funkciju balansiranja budžetskih rashoda i prihoda
2) funkciju ekonomske stabilizacije
3) funkciju podsticanja privrednog razvoja
4) redistribucionu funkciju
5) alokacionu i kontrolnu funkciju
Javni dug je prvenstveno instrument finansiranja budžetskih debalansa (proces
prelivanja sredstava stanovništva u državne fondove). Postao je i instrument kontrole
konjuktivnih kolebanja privrede. Mehanizmom stvaranja i poništavanja (amortizacije, otplate)
javnog duga vrši se monetarizacija ili demonetarizacija privrednih tokova. To može imati snažno
antiinflatorno delovanje, na razvoj konjukture i globalne tražnje.
Vraćanje duga iz budžetskih ušteda dobijenih kredanjem i ograničavanjem budžetskih
rashoda je ekonomski ispravan postupak, jer se ne povećava učešće budžeta u raspodele dohotka.
Otplata javnog duga novim zaduživanjem, emisijom javnog duga odlaže trenutni
fiskalni pritisak, ali pretpostavlja budući porast fiskalnog opterećenja u sledećem periodu koji
pada na teret novim generacijama.

9. BUDŽET KAO FINANSIJSKI INSTRUMENT

Budžet je finansijski instrument države u koji se sliva i preko koga se preraspoređuje

veliki deo nacionalnog dohotka. To je finansijski sistematski prikaz prihoda i rashoda kojim se
vrši prikupljanje sredstava mehanizmom javnih prihoda (porezi, doprinosi, takse i dr.) s jedne, i
njihovo plansko (namenjeno) trošenje, kojim se finansiraju javni rashodi, s druge strane. Osnova
za izradu budžeta temelji se na politici i propisima koje donosi Skupština i Vlada.
"Budžet predstavlja osnovni finansijski instrument svake političko-teritorijalne
zajednice kojim se za određeni period planiraju novčani rashodi i prihodi…“
"Budžet je akt predstavničkog tela kojim se predviđaju i odobravaju prihodi i rashodi
društveno-političkih zajednica za određeni budući period, po pravilu za jednu godinu".
Osnovne zajedničke crte svih definicija za budžet su:
Budžet je javni akt
Budžet je planski akt za istovremeno predviđanje javnih prihoda i rashoda
Postoji element jednogodišnjosti
Budžet ima karakteristike društveno-ekonomskih i političkih odnosa zemlje kojoj
pripada.
Budžet je finansijski instrument javne vlasti, a znatno manje čisto pravni. Ekonomska
funkcija budžeta postaje osnovna poluga u razvoju i stabilizaciji kapitalističke privrede, u
stvaranju, raspodeli i korišćenju društvenog proizvoda.
Budžet deluje na socijalno-ekonomske procese u društvu, zaposlenost i tržište kapitala.

10. POREKLO NAZIVA I ZNAČAJ DRŽAVNOG BUDŽETA

Reč budžet je francuskog porekla i znači kožna torba dok u engleskom jeziku ima
značenje mala torba. Prve „budžete“ imali su stari Grci i Rimljani. Budžet se u modernom
shvatanju njegovog pojma pojavljuje u XV veku u Italiji a u zakonskoj praksi termin budžet je
prvi put upotrebljen u Francuskoj početkom XIX veka.
Budžet postepeno dibija oblik zakonskog akta, kao specifikacija svih oblika javnih
rashoda u toku jedne godina kao i svi oblici prihoda za finansiranje tih rashoda.
 Budžet je pravni akt koji donosi najviše predstavničko telo kojim se za godinu dana
predviđaju javni rashodi i prihodi.
Budžet je danas postao najsnažniji instrument razvojne i tekuće ekonomske politike čije
su karakteristike sledeće:
On dobija sve karakteristike zakona, jer se donosi po proceduri kojom se donose zakoni
Budžet je finansijski instrument koji se donosi na godinu dana
Budžet je zakon po obliku, a ne po svom sadržaju
Budžetom se predviđaju javni prihodi i rashodi za jednu godinu
Ti planirani prihodi i rashodi se izražavaju u novčanim iznosima (budžet se odnosi na
prihode i rashode u budućnosti i stvarno izvršeni iznosi se ne moraju poklapati sa palniranim- za razliku od bilansa
koji se odnosi na prethodni period i moraju da mu se iznosi slože)
Potrebno mu je obavezno prethodno odobrenje (bez odobrenja ne mogu se vršiti izdaci
kroz budžet)
Budžet je detaljno i sistematsko predviđanje prihoda i rashoda, grupisanih po vrstama i
svrsi korišćenja
Budžet sadrži finansijski zakon (određeni roj odredaba).
Budžet mora da obezbedi kontinuirano finansiranje javnih potreba.

11. SAVREMENE FUNKCIJE BUDŽETA

U savremenoj privredi budžet dobija izuzetno veliki značaj. On u modernoj
kapitalističkoj i privredi postaje jedan od najznačajnijih instrumenata kroz koji se vrši
preraspodela i trošenje velikog dela nacionalnog dohotka, pa time ne može biti ni govora o nekoj
"neutralnosti" budžeta. On stvarno vrši brojna i vrlo značajna, često odlučujuća, delovanja u
razvoju većine pri-vreda u svetu. Budžet se zbog toga u modernoj finansijskoj teoriji može
posmatrati s više aspekata, međutim osnovne su njegove tri funkcije, odnosno područja
delovanja:
1) ekonomska funkcija,
2) politička funkcija,
3) pravna funkcija.
Osnovna funkcija budžeta danas je svakako njegova ekonomsko-finansijska funkcija u
razvoju privrede, zbog čega ćemo je i staviti na pravo mesto.

12. EKONOMSKA FUNKCIJA BUDŽETA

Osnovna ekonomska funkcija budžeta je utvrđivanje javnih rashoda i javnih prihoda
kojima će se ti rashodi pokriti. Ta funkcija se može posmatrati kroz prizmu klasične i savremene
finansijske teorije.
Klasična teorija ekonomske funkcije budžeta (javni rashodi se moraju potpuno i
redovno pokrivati javnim prihodima da se ne bi narušila ekonomska ravnoteža u privredi-
automatizam tržišta; zastupa totalni ekonomski liberalizam, bez mešanja države; Javna privreda
je strogo odvojena od privatne; Teorija proučava samo javne prihode na ekonomskom nivou,
dok se rashodi izučavaju iz političko-tehničkog stanovišta; velika ekonomska kriza i ratovi kao i
razvoj teorije državnog intervencionalizma okreće savremene kapitalističke države ka novoj
teoriji, koja pridaje mnogo veći značaj budžetskoj politici)
Savremena (moderna) teorija ekonomske funkcije budžeta (budžet je u savremenim
državama sredstvo intervencije u privredi, kojim se postiže privredna ravnoteža, ravnoteža u
proizvodnji, raspodeli i potrošnji, štednji i investicijama; javnim dugom i emisijom novca se
pokriva veći deo javnih rashoda, pa je budžet ekonomski instrument razvojne politike, tj.
instrument državnog intervencionalizma u privrednom razvoju i socijalnoj politici; budžetom se
ostvaruju funkcije u pogledu alokacije privrednih resursa, preraspodele nacionalnog dohotka i
privrednog razvoja; budžetskim prihodima i rashodima postiže se ekonomska stabilizacija, jer u
periodu inflacije (Tražnja>Ponude) smanjuju se budžetski rashodi i povećavaju se budžetski
prihodi radi smanjenja tražnje, a vodi se politika suficitarnog finansiranja, sredstva se
imobilišu u stabilizacione resurse; obrnuto, u vreme deflacije (Ponuda>Tražnje) smanjuju se
budžetski prihodi , povećavaju rashodi vodi se politika deficitarnog finansiranja. Politika
deficita ili suficita budžeta danas postaje sredstvo državne intervencije sa ciljem uspostavljanja
privredne ravnoteže.)

13. POLITIČKA FUNKCIJA BUDŽETA

Politička funkcija budžeta ogleda se u načinu na koji se budžet donosi i njegovom

uticaju na sve sfere života, rada i razvoja privrede neke države.
Budžet po pravilu donosi predstavnički organ, pa je svake godine izvršna vlast
primorana da ga saziva da bi se odobrio, jer bez njega se ne mogu obavljati određene javne
funkcije. To je prva politička funkcija budžeta.
„Kresanjem“ budžeta moguće deluje se i na politiku rashoda vlade, a završnim
računom budžeta moguće je vršiti kontrolu budžeta , kao i rada organa koji ga sprovode. Sve ovo
često dovodi do potrebe rebalansa budžeta.

14. PRAVNA FUNKCIJA BUDŽETA

Pravna funkcija budžeta proizilazi iz same definicije budžeta kao pravnog akta. Kako
je budžet zakon u značajnom broju savremenih zemalja, to on proizvodi i određene pravne
posledice, odnosno, prava i obaveze.
Pravna funkcija budžeta uključuje u sebe i kontrolnu funkciju, naime, ona sadrži i
kontrolu parlamenta u vezi izvršenja budžeta.

15. BUDŽETSKI PRINCIPI ILI NAČELA

Budžetski principi predstavljaju brojna pravila koja se primenjuju u budžetskim
procedurama,ali nemaju snagu stalnih društvenih zakona. Da bi se budžetom optimalno
odgovorilo zahtevima njegove ekonomsko-finansijske , pravne i političke funkcije neophodno je
da budžetski sistem bude izrađen na određenim načelima ili principima.
U finansijskoj nauci ili budžetskoj politici prihvaćeni su različiti i mnogobrojni
budžetski principi:
1) Princip javnosti budžeta,
2) Princip o veličini budžeta,
3) Princip pokrića budžetskih rashoda,
4) Princip budžetskog pluralizma,
5) Princip potpunosti budžeta,
6) Princip budžetske klasifikacije (specifikacije),
7) Princip jednogodišnjosti načela,
8) Princip budžetske ravnoteže.

16. PRINCIP JAVNOSTI

Princip javnosti je politički princip, koji odražava veliki interes savremenog društva za
sadržaj budžeta i njegove procedure. Budžetska procedura oko donošenjabudžeta mora biti
javna, budžet mora biti u potpunosti objavljen u sredstvima javnog informisanja.
 Uvažavanje ovog principa u savremenim finansijama utiče na realnost budžetskog
planiranja i efikasnu kontrolu procedure donošenja i izvršenja budžeta.

17. PRINCIP O VELIČINI BUDŽETA

Princip veličine budžeta – klasična teorija je zastupala stav o malom budžetu, dok
savremena teorija o budžetu smatra da veličina budžeta ne sme da se ograničava, već treba da
bude onolika koliko to zahteva planirani razvoj države, jer budžet pored svih finansijskih
funkcija ima i izuzetno važne funkcije u obliku državne intervencije u privredi, pa se zato on i ne
ograničava, već se sastavlja na uslugu privrednom razvoju. Budžetu stavlja u funkciju opšteg
razvoja privrede.

18. PRINCIP POKRIĆA BUDŽETSKIH RASHODA

Princip pokrića rashoda – klasična teorija smatra da se budžetski rashodi mogu pokriti
samo porezima kao redovnim javnim prihodima,dok javne zajmove a priori odbacuje.
Savremena teorija (nasuprot klasičnoj) prihvata neophodnost korišćenja javnih zajmova za
pokriće sve većih javnih rashoda (ovde javni dug postaje redovan oblik javnih prihoda), budžet
se stavlja u funkciju zaposlenosti i stvaranja nacionalnog dohotka.

19. PRINCIP BUDŽETSKOG PLURALIZMA

Klasična teorija promoviše samo jedan jedinstveni budžet, dok savremena teorija uvodi
načelo više paralelnih budžeta. Danska je uvela 1927. sistem dva budžeta: tekući budžet
(finansirao je operativne i već poznate rashode) i budžet kapitala (finansiranje investicija iz
javnih zajmova, poreza na nasleđe i amortizacije). Francuska uvodi tri budžeta: transferni,
investicioni i funkcionalni. U Srbiji 1952.g. je uveden sistem budžetskih fondova.
Budžetski pluralizam je direktna posledica uvođenja državnog intervencionizma u
privredi.

20. PRINCIP POTPUNOSTI BUDŽETA

U budžetskim sistemima preovladava primena bruto – načina prikazivanja budžetskih
prihoda i rashoda, što znači da se sve pojedinačne vrste prihoda iskazuju u bruto – iznosu bez
oduzimanja troškova njihove naplate, kao i rashoda bez prethodnog obračunavanja ostvarenih
prihoda državnih organa. Bez ovoga ne bi bilo ni preglednosti budžeta, ni kontrole trošenja,
usmeravanja sredstava… ne bi bilo zdrave budžetske politike.

21. PRINCIPI BUDŽETSKE KLASIFIKACIJE

Princip specijalizacije zahteva da svi javni prihodi i rashodi u budžetu budu detaljno
raščlanjeni, jer ih u suprotnom nije moguće identifikovati, pratiti i kontrolisati. Ovaj princip
obezbeđuje i budžetsku disciplinu. Postoje tri tipa specijalizacije. Kvantitativna specijalnost
znači da neplanirani izdaci nisu prihvatljivi i da se određuje potreba za dodatnim kreditima,
rezervama i drugim izvorima sredstava. . Specijalizacija rashoda je detaljnija nego specijalizacija
prihoda. Ograničava se izbor vrste izvora prihoda i donja granica njihovog ostvarenja. Načelo
specijalizacije se kod javnih rashoda odnosi na njihovu namenu i visinu.
22. PRINCIP JEDNOGODIŠNJOSTI BUDŽETA
Princip jednogodišnjosti budžeta - budžet se po pravilu donosi za jednogodišnji, a u
posebnim uslovima i za kraći period. U praksi većine zemalja budžetska godina se poklapa sa
kalendarskom godinom. Izvršioci i korisnici budžeta moraju se pridržavati budžetskih rokova.
Završni račun budžeta podnosi se predstavničkom telu na odlučivanje najkasnije godinu dana od
isteka budžeta. Ukoliko u godišnjem budžetu dođe do značajnog odstupanja, sprovodi se
rebalans budžeta.

23. PRINCIP BUDŽETSKE RAVNOTEŽE

Princip ravnoteže je zlatno pravilo“ javnih finansija teoretičara klasične škole.
Predstavnici ove škole se suprotstavljaju pojavama deficita, koji dovodi do porasta zaduživanja i
inflacije, i suficita koji kao rezultat visokog poreskog opterećenja prouzrokuje deflaciju u
privredi. U modernim finansijama napušta se princip budžetske ravnoteže i prihvata pristup
neuravnoteženog budžeta, gde su javni rashodi veći od javnih prihoda čime se sprovodi i politika
svesnog budžetskog deficita. U nerazvijenim zemljama deficit se pretežno pokriva emisijom
Centralne banke, a u razvijenim preko finansijskih operacija na otvorenom tržištu.
Postoje tri različite, a međusobno povezane teorije o budžetskoj ravnoteži:
1) Teorija cikličnih budžeta i ciklične budžetske ravnoteže
2) teorija sistematskog (stalnog)budžetskog deficita
3) teorija stabilizacionih budžeta

24. TEORIJA CIKLIČNOG BUDŽETA I CIKLIČNE BUDŽETSKE

RAVNOTEŽE
Teorija cikličnog budžeta, ova teorija polazi od toga da je budžetska politika
u tesnoj vezi sa ekonomskim stanjem, te da budžetsku politiku treba planirati
na osnovu stanja privrede u dužem vremenskom periodu. Istraživanjem ove teorije je utvrđeno
da se privredni tokovi realizuju u vidu privrednih ciklusa koji traju u rasponu od sedam do deset
godina.
Kako privreda prolazi kroz ciklična kretanja, tako i država reaguje i povećava javne
rashode u periodu krize, a smanjuje je ih u fazi prosperiteta. U savremenim državama se u
dugoročnim periodima krize ostvarivao veliki budžetski deficit koji nije mogao biti pokriven
budžetskim suficitom iz prethodnog perioda prosperiteta, pa se tako zadržavaju stalni deficiti i
ciklična budžetska neravnoteža u javnim finansijama savremenih država.
Prvi metod cikličnih budžeta: uravnoteženje budžeta preko dodatnih sredstava,
preko korišćenja zajmova i dugova kod centralne banke ili korišćenja dugova u inostranstvu.
Drugi metod je preko amortizacije javnih dugova, tako što se rokovi otplata dugova
usklađuju sa stanjem u privredi (trenutnim ciklusom), kada se u fazi prosperiteta formiraju
budžetski suficiti – vrši se otplata dugova, dok se u fazi depresije – odgađa otplata dugova.
25. TEORIJA STALNOG BUDŽETSKOG DEFICITA I FUNKCIONALNIH
FINANSIJA
Budžetski deficit prati stalan rast javnog duga i tako postaje značajan makroagregat u
privrednim tokovima jedne zemlje. Budžetski deficit ima jako pozitivnog u delovanju na
ukupnu privredu ukoliko je on kontrolisan, tj. ako ne stvara inflatornu presiju i nestabilnost
privredne ravnoteže, jer stalni budžetski deficit i rast javnog duga dovode do ukupne
nestabilnosti privrednih kretanja.

26. TEORIJA STABILIZACIONIH BUDŽETA

Ova teorija se oslanja pre svega na poreski sistem koji u periodu prosperiteta
automatski povećava poreske stope, a u periodu recesije dovodi do njihovog smanjenja.
Teorija se oslanja na automatske stabilizatore ugrađene u javne prihode i rashode. Oni
koji podržavaju ovu teoriju zalažu se za to da država ne treba da diskreciono utiče na fiskalnu
politiku, već da treba da prepusti da se finansijski tokovi automatski prilagođavaju ekonomskom
stanju. Po ovoj teoriji kada dođe do povećanja društvenog proizvoda, dolazi i do povećanog
priliva finansijskih sredstava i smanjenja rashodnih transfera i obrnuto. Stabilizatori služe kao
kočnica za usporavanje kumuliranja silazne tendencije u nastajanju recesije.
Druga metoda je formula fleksibilnosti svodi se na to da dolazi do automatskih promena
izvesnog oblika poreza, kada se ekonomski indikatori promene na specifičan način.
Teorija automatske stabilizacije predstavlja jednu varijantu teorije i metoda ciklicnih budžeta, ciji je
osnov budžetska ravnoteža, ali je njena posebnost u nacinu na koji se ostvaruje ta ravnoteža. Za ostvarivanje
budžetske ravnoteže koristi se elasticnost nekih vrsta izvora javnih prihoda. Ona se koristi za uskladivanje obima
budžetskih sredstava i budžetskih rashoda. Posto su budžetski rashodi u stalnom i ciklicnom porastu, izvori prihoda
moraju biti organizovani da prate dinamiku kretanja rashoda. To se postiže narocito nekim vrstama javnih prihoda,
kao što su porez na promet koji se smatra najizdašnijim i najelasticnijim izvorom javnih prihoda. Zatim , to se
postiže i prilagodavanjem progresivne poreske stope poreza na dohodak.

27 . KRITIKA SAVREMENIH TEORIJA BUDŽETA

Teorija cikličnog budžeta i ciklične budžetske ravnoteže je nastala posle ekonomske
krize 1930.g. i predlagala je da se budžetski deficit koristi kao sredstvo anticiklične politike i
jačanja državnih finansija u cikličnom kretanju kapitalističke države. Ipak, budžeti svih
kapitalističkih država se u posleratnom periodu bili su sa stalnim deficitom i u periodu
prosperiteta i u periodu krize, pa se o cikličnom budžetu ne može govoriti u savremenim
privredama. I sa investicijama je slična situacija. Sve razvijene privrede moraju svake godine
ulagati ogromna sredstva u privredne investicije. Ova teorija u praksi nije dokazana i ne
odgovara stvarnom razvoju savremenih kapitalističkih privreda.
Teorija sistematskog budžetskog deficita nastala je u fazi opšte krize kapitalizma i
promoviše stalni ekonomski rast i ostvarivanje pune zaposlenosti. Ova teorija zagovara inflaciju
kao sredstvo za podsticanje ekonomskog razvoja. Opadanjem realnih zarada zaposlenih,
porastom cena i prisilnom štednjom, stalni budžetski deficit dovodi do stalnog rasta javnog duga,
što dovodi do velike nestabilnosti privrede. Raste poreska presija da bi se pokrile sve veće
kamate javnog duga i teret se prebacuje na stanovništvo. Ni ova teorija nije primenljiva u praksi.
Teorija stabilizacionih budžeta delovanjem ugrađenih stabilizatora, a posebno sistema
progresivnog oporezivanja dohodaka, dovodi veću količinu sredstava u budžet, ali ako se takva
sredstva ne troše svrsishodno (vojni rashodi, isplata kamate na javni dug…), efekti ove teorije se
poništavaju.
28. PLANIRANJE RASHODA I PRIHODA BUDŽETA
Kada vlada razmotri nacrt budžeta, onda se utvrđuje predlog budžeta koji se upućuje
predstavničkom telu ( parlamentu, skupštini ). Budžet se donosi u vidu zakona ( odluke ), a zatim
se objavljuje u službenom glasniku gde se objavljuju i ostali propisi koje donosi skupština.
U sastavljanju predloga budžeta, kao akta kojim se predviđaju prihodi i rashodi, od
velikog je značaja da se planiraju sa što većom preciznošću, i u tu svrhu se koriste sledeće
metode:
• metoda automatskog planiranja- metod koji se bazira na određenim automatizmima prilikom
određivanja veličine prihoda i rashoda iz prethodne budžetske godine;
• direktno procenjivanje- metod koji polazi od iznosa stvarno izvršenih javnih rashoda i prihoda
u prethodnom periodu korigovanog za procenat koji se predviđa za narednu godinu;
• indirektna metoda- bazira se na definisanju određenih merila pri planiranju budžetskih prihoda i
rashoda.

29. IZRADA NACRTA PREDLOGA BUDŽETA

Prilikom izrade nacrta organ za budžet je odgovoran za ravnotežu prihoda i rashoda
budžeta. Izrada budžeta vrši se tako što nadležni državni organ (ministarstvo za finansije,
ministarstvo za budžet ) pozove sve korisnike budžetskih sredstava da mu dostave podatke o
potrebnim sredstvima za narednu budžetsku godinu. Korisnici budžetskih sredstava sačinjavaju
predlog svog predračuna prihoda i rashoda prema tačno utvrđenoj šemi koja je utvrđena za sve
nosioce budžetskih sredstava.
Kada korisnik budžeta sačini predračun svojih rashoda (potreba), onda ga dostavlja
nadležnom državnom organu (ministarstvu) koji taj predračun može izmeniti i dopuniti.
Nadležni finansijski organ za budžet razmatra sadržaj budžeta kako s formalne tako i sa
materijalne strane, vrši usklađivanje budžetskih prihoda i rashoda , sastavlja nacrt budžeta i
dostavlja ga političko-izvršnom organu (vladi, izvršnom veću).

30. ODOBRENJE I DONOŠENJE BUDŽETA

Kada vlada razmotri nacrt budžeta, onda se utvrđuje predlog budžeta koji se upućuje
predstavničkom telu na odobrenje ( parlamentu, skupštini ). Odgovarajući odbori i komisije
predstavničkog tela razmatraju i kritički ocenjuju opravdanost pojedinih delova budžeta i
budžeta u celini, pozivaju pojedine korisnike da obrazlože ili dopune svoje zahteve. Posle
sprovedene rasprave u odborima i komisijama , predlog budžeta dostavlja se skupštini,
parlamentu na razmatranje i usvajanje. Otvara se parlamentarna debata, rasprava o predlogu
budžeta, a onda se pristupa glasanju.
31. IZVRŠENJE BUDŽETA - FAZA SPROVOĐENJA BUDŽETSKE
POLITIKE
Kad skupština , odnosno telo nadležno za donošenje budžeta izvrši verifikaciju,
odnosno usvoji budžet, tada može početi izvršavanje budžeta ( izvršavanje budžeta može se
vršiti tek posle prve uplate na početku budžetske godine, odnosno, izvršavanje se može vršiti iz
prenetih prihoda, ako se prihodi prenose u narednu godinu). Budžet se izvršava u dva osnovna
dela, tako da se izvorni i drugi prihodi uplaćuju u budžet, a izvršavanje rashoda se vrši isplatom
iz budžeta. Tako se u budžetu postiže budžetska ravnoteža, jer se ne može isplatiti više nego što
je ostvareno prihoda.
Izvršenje budžeta je u stvari prikupljanje prihoda za finansiranje državnih i javnih
potreba prikupljenim prihodima, te se tako pojavljuju računopolagači i
naredbodavci. Naredbodavci u uglavnom organi javne uprave, tj. lica koja su ovlašćena u njima
da upravljaju imovinom države da skupljaju prihode i donose odluke kako će se isti alocirati.
Računopolagači su takodje organi uprave i lica ovlašćena u njima, ali odvojena od
naredbodavaca, koja upravljaju sredstvima odobrenim od naredbodavaca, odnosno upravljaju
finansijskim sredstvima radi likvidiranja i izvršenja određene odluke naredbodavca. Obavezno je
da naredbodavac i računopolagač budu razdvojeni.

32. BUDŽETSKA GODINA

Budžet je po definiciji godišnji plan prihoda i rashoda, pa je njegovo izvršenje vezano
za jednu godinu. Postavlja se pitanje: da li trebaju sve operacije prikupljanja i trošenja
budžetskih sredstava da budu vezane za jednu kalendarsku godinu.
U pogledu vremena donošenja budžeta taj period se može podeliti na:
1) Fiskalnu godinu (počinje 01.04. a završava se 31.03. sledeće godine)
2) Kalendarsku godinu
Postoje dva sistema u različitim zemljama:
metod budžetske granice (svi fiskalni prihodi i javni rashodi ostvareni u toku godine
pripadaju tom budžetu)
metod računske godine (merodavan osnov postanka određenog izvora ili dugovanja
države, pa rashodi i prihodi mogu biti izvršeni i po isteku tog budžeta, tj. u narednoj godini;
računska godina može trajati duže od budžetske, 1-3 meseca).
Oba sistema imaju svojih prednosti i slabosti, ali većina teoretičara ali i praksa su za
budžetsku godinu.

33. KONTROLA IZVRŠENJA BUDŽETA

Budžetska kontrola, koja se odnosi na fazu izvršenja budžeta, treba da bude raznovrsna,
da se vrši u svim fazama budžetskog postupka i da se njome obuhvate sva lica koja manipulišu
sredstvima pri izvršenju budžeta. Kontrola budžeta obezbeđuje se kroz jasno definisane
procedure u postupku ugovaranja obaveza i izvršenja plaćanja, internu i eksternu reviziju.
Izuzimajući kontrolne aktivnosti u procesi pripreme i donošenja budžeta, proces izvršenja
budžeta u sistemu trezora predstavlja prvu kontrolu regularnosti procesa, koja se sprovodi na
zakonom utemeljenim, jasnim i transparentnim pravilima formiranja dokumentacije, evidencije
novčanih i realnih tokova. Interna revizija predstavlja narednu fazu kojom se nastoje poboljšati
učinci u delu ostvarivanja ciljeva institucije, tako što se kroz sistematičan pristup procenjuje i
poboljšava delotvornost upravljanja rizikom i procesima rukovođenja. Eksterna revizija sastoji se
od procesa koji imaju za cilj da obezbede da se planiranje budžeta, njegovo utvrđivanje i
korišćenje javnih resursa, odvija u skladu sa zakonom i da budu usmereni ka ostvarivanju ciljeva
koje utvrdi skupština.
Osnovni oblici kontrole izvršenja budžeta prema vremenu i načinu:
 Preventivna ili prethodna (administrativna- vrši je administrativni organ kontrole, da se
onemogući nezakonito trošenje javnih sredstava i postoji; administrativna u užem smislu,
blagajnička i knjigovodstvena i računsko-sudska – vrši je posebna komisija koju je parlament
imenovao, kontrolišu se sve osobe i organi koji rukuju budžetskim sredstvima, može biti i
preventivna i posteriorna)
Posteriorna ili naknadna posle svršenog čina, cilj joj je da proveri da je učinjena radnja
bila zakonska (parlamentarna – ima politički karakter, neefikasna je i ne može da spreči
samovolju i zloupotrebu vlade nad budžetskim sredstvima i računsko-sudska)

34. PRIVREMENO FINANSIRANJE BUDŽETA

Ako se budžet blagovremeno ne donese, rad javnih službi i redovno finansiranje se u
takvom slučaju rešava preko sistema „privremenog finansiranja“. Izvršna vlast se ovlašćuje da
izvršava javne rashode i naplaćuje prihode u izvesnom periodu dok se ne donese budžet.
Postoje dva oblika privremenog finansiranja:
Metod dvanaestina (finansiranje na mesečnom novu, u visini dvanaestine budžeta iz
prethodne godine, primenjuje se u Srbiji)
Produženje visine javnih rashoda na nivou budžeta iz prethodnog meseca.
35. ZAVRŠNI RAČUN BUDŽETA
Pošto je budžet samo plan predviđanja javnih prihoda i rashoda, mora se sastaviti
završni račun kako bi se sagledali kako su se ostvarili planirani prihodi i rashodi, a to po isteku
godine na koju se budžet odnosi.
Završni račun se sastoji iz dva dela: opšti i posebni deo. Opšti deo završnog računa
sadrži iznos posebne budžetske rezerve koja je ostvarena u prethodnoj godini, raspodelu
eventualnih viškova prihoda (suficita budžeta) ili način pokrića eventualnoh manjkova prihoda
(deficit budžeta). Poseban deo sadrži sve budžetske prihode i rashode, klasifikovane po partijama
i pozicijama.
Tako pripremljen dokument prolazi kroz sve faze koje je prošao i budžet prilikom
njegovog donošenja.

36. STRUKTURA BUDŽETA

Prema Zakonu o javnim rashodima i prihodima budžet se deli na opšti (normativni i
bilansni) i posebni deo.
Opšti deo budžeta sadrži odredbe o ukupnim budžetskim rashodima i ukupnim
budžetskim prihodima, odredbe o pravima i dužnostima organa koji se finansiraju budžetom,
odredbe o raspolaganju sredstvima za posebne potrebe, o merama za održavanje ravnoteže
budžeta...sadrži ukupne budžetske rashode, tekuću budžetsku rezervu, stalnu budžetsku rezervu
i suficit/deficit. Bilansni deo je sistematski pregled budžetskih prihoda i rashoda po vrstama i
namenama.
Posebni deo budžeta služi za iskazivanje i raspoređivanje budžetskih rashoda po
nosiocima/korisnicima sredstava i po namenama raspoređenih sredstava.

37. MERE ZA URAVNOTEŽENJE BUDŽETSKIH PRIHODA I RASHODA

Da bi se uspostavila ravnoteža budžetskih prihoda i rashoda preduzimaju se određene
mere za njihovo uravnoteženje, kao što su:
1) Rebalansi (postupci izmene budžeta, izmene prihoda i rashoda radi usklađivanja sa
nastalim promenama),
 2) Virmani (postupak izmene visine i namene strdstava, prenos sredstava sa suficitnih na
deficitne pozicije budžeta) ,
3) Kratkoročne pozajmice (u slučaju većih razlika između naplaćenih prihoda i rashoda u
budžetu, uzimaju se te pozajmice iz rezervnog fonda određene društveno-političke zajednice ili iz
bankarskih rashoda u toku budžetske godine),
4) Rezervni fond (sredstva iz njega se koriste u slučaju nedostatka redovnih tekućih prihoda
za pokriće rashoda u budžetu),
4)Ograničenje opšte potrošnje (u slučaju kada su naplaćeni budžetski prihodi nedovoljni za
pokriće rashoda i kada su ostvareni prihodi probili planirani okvir kretanja budžetskih sredstava),
5)Dotacije i subvencije (opšta dopunska i namenska sredstva se upotrebljavaju između viših
nivoa i nižih nivoa DPZ(društveno-političke zajednice), viši nivo daje dopunska sredstva nižim
nivoima za finansiranje opštedruštvenih potreba u slabije razvijenim područjima.)
6) Obveznice i zajam Narodne banke.

38. DRŽAVNI (BUDŽETSKI) TREZOR

Trezor je institucija bliska budžetu, ali i specifičnoj finansijsko-bankarskoj instituciji.
Osnovna uloga trezora je racionalno korišćenje javnih sredstava države, kontrola korišćenja
sredstava i rukovanje sredstvima.
Trezor se negde izdvaja kao posebno ministarstvo, negde je to posebna direkcija , a neke
države ga nisu formirale, čime su sve funkcije javnih finansija ostvarile na nivou ministarstva
finansija.
Trezor ima tri funkcije:
Bankarska uloga (obezbeđuje sredstva budžetu kada postoji nedovoljan priliv sredstava
za podmirenje dospelih obaveza iz budžeta i time obezbeđuje stalnu likvidnost budžeta)
Funkcija materijalno-tehničkog uzvršenja budžeta (postaje blagajnik budžeta koji
isplaćuje sve rashode korisnika javnih sredstava)
Kontrolna funkcija u procesu korišćenja javnih sredstava (trezor utiče i na tržište novca,
emisiju novca, visinu novčane mase...)

39. KRIZA DRŽAVNIH FINANSIJA I KRIZA JAVNOG SEKTORA

Neoklasična teorija, nasuprot, kenzijanskoj teoriji smatra da postoje određene granice
javnog zaduživanja i deficita budžeta. Uglavnom se ističe sledeće:
1) Porast državnog zaduživanja dovodi do slabljenja i usporavanja cirkulacije,
delovanjem "efekta istiskivanja" kapitala i privatnih investicija sa tržišta. Pogoršava se struktura
i rentabilnost kapitala.
2) Granica postoji u rastu kamatnih opterećenja. Ako je kamatna stopa u
društvenom proizvodu veća od stope ekonomskog rasta za plaćanje kamata moraju da se koriste
dodatni porezi ili da se smanje državni dug.
Prioriteti ekonomske politiku su:
uz antiinflacionu politiku u prvi plan dolaze vojnopolitički i naučnotehnički ciljevi
umesto socijalnih i pune zaposlenosti
intervencija države u ekonomiji prelazi sa anticikličnog regulisanja na srednjoročnu
strategiju ekonomskog rasta i rešavanje strukturnih problema
osnovni parametar postaje povećanje proizvodnje, ponude i povećanje stope
akumulacije, a ne povećanje tražnje (pootovo državne potrošnje).
Državni intervencionizam i budžetsku potrošnju treba ograničavati iz sledećih
razloga:
1) Budžetska sredstva se troše neracionalno i neproizvodno
2) bez tržišnih motiva produktivnost rada u nacionalizovanim preduzećima opada
3) rast državnog aparata vodi prekomernom zapošljavanju
4) dolazi do širenja inflacije
 5) ne potstiče se ekonomski rast

40. BUDŽETSKO OGRANIČENJE JAVNOG SEKTORA

U savremenim državama monetarno regulisanje i kontrola postaju osnovna sredstva
antiinflacione politike. Država više ne reguliše kamatne stope već dinamiku rasta monetarnih
agregata.

41. BUDŽETSKI DEFICIT I FINANSIJSKA POLITIKA DRŽAVE

42. INFLATORNA, DEFLATORNA I NEUTRALNA DELOVANJA

BUDŽETSKOG DEFICITA I SISTEM POKRIĆA

43. BUDŽETSKA NERAVNOTEŽA I ANTICIKLIČNO BUDŽETSKO

FINANSIRANJE.