VISOKA ŠKOLA ZA POSLOVNU EKONOMIJU I

PREDUZETNIŠTVO – BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

Predmet – Fiskalna ekonomija

ANALIZA I STRUKTURA JAVNIH

PRIHODA U SRBIJI

Mentor Student
Dr Milan Gavrilović Irina Todorovic
303-008-20

Beograd, 2021
 SADRŽAJ

UVOD ...................................................................................................... 2
1. POJAM I PRIRODA JAVNIH PRIHODA ....................................... 3
3. VRSTA JAVNIH PRIHODA ............................................................ 4
3.1. Redovni i vanredni prihodi ........................................................ 5
3.2. Izvorni i derivatnivni javni prihodi ............................................ 5
3.3. Javnopravni i privatnopravni prihodi .......................................... 5
3.4. Prihodi od stanovništva i prihodi od pravnih lica ....................... 6
3.5. Povratni i nepovratni prihodi ...................................................... 6
3.6. Prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica .................................. 7
3.7. Namenski i nenamenski javni prihodi ........................................ 7
3.8. Prihodi u novcu i prihodi u naturi ............................................... 8
4. CILJEVI I ZADACI JAVNIH PRIHODA ........................................ 8
5. PORESKE REFORME U SRBIJI ................................................... 10
ZAKLJUČAK ........................................................................................ 13
LITERATURA ...................................................................................... 14

1
 UVOD

Javni prihodi predstavljaju sredstva koja država i drugi javno - pravni subjekti
prikupljaju putem poreza, taksa, doprinosa, javnih zajmova i sl., radi podmirivanja odreĎenih
društvenih potreba. Javni prihodi, njihova raspodela i javni rashodi (ukupni sistem javnih
finansija), ureĎuju se zakonima. U principu, prava i ovlašćenja da uspostavljaju, uvode i
odreĎuju visine stopa za pojedine vrste javnih prihoda (tri elementa fiskalnog suvereniteta), i
deoba tih prava i ovlašćenja na pojedine javno-pravne subjekte (deoba fiskalnog suvereniteta),
zavise od državnog ureĎenja.
Danas, u svetu, nema države (osim Australije) u kojoj su sva tri elementa fiskalnog
suvereniteta kumulirana na jednom mestu. A raspodela javnih prihoda obavlja se prema
kriterijumima optimalnog zadovoljavanja javnih potreba. U federativnim, pa i u unitarnim
državama, to se pitanje rešava fiskalnim sporazumima. Njima se, u stvari, rasporeĎuju i
konkretizuju kompetencije i odgovornosti unutar sistema.
Javni prihodi su u funkciji ostvarivanja ciljeva politike državnih i drugih upravnih
organa. Oni su značajna osnovna institucija državnih finansija. Javni prihodi su deo
novostvorene vrednosti, a njihova upotreba ne ugrožava postojeću imovinu. Proširivanjem
državnih aktivnosti povećavaju se potrebe za raznim oblicima javnih prihoda.
Sistem javnih prihoda predstavlja skup raznovrsnih instrumenata i izvora koje koristi
država za finansiranje javnih potreba. Javni prihodi se ostvaruju na osnovu oporezivanja,
prihoda javnih preduzeća, upotrebe državne imovine, naknada za usluge državnih organa,
javnog duga i dr.

2
 1. POJAM I PRIRODA JAVNIH PRIHODA

Pod javnim prihodima podrazumevamo sva ona novčana sredstva koja služe
društvenoj zajednici za podmirenje tj. pokriće javnih ili društvenih rashoda.
Država, kao i ostale društveno - političke zajednice, mogu da ostvare svoje prihode na
razne načine. To zavisi u velikoj meri od produkcionih odnosa prema kojima se odreĎuje i
karakter javnih prihoda. Osnovni oblici javnih prihoda u savremenoj finansijskoj teoriji su
porezi, takse, carine, parafiskaliteti i dr. Javni prihodi imaju javno pravni karakter i služe za
pokrivanje javnih rashoda, odnosno finansiranje javnih potreba.

Važne karakteristike javnih prihoda su njihova obaveznost utvrĎena na osnovu ustava

i zakona, i njihov netržišni karakter. Javni prihodi su novčana državna sredstva za finansiranje
opštih i zajedničkih potreba. Na visinu i strukturu javnih prihoda deluju raznovrsni politički,
socijalni, ekonomski i drugi faktori u pojedinim zemljama. Javni prihodi se pretežno
formiraju putem raspodele i preraspodele nacionalnog dohotka.

Savremena finansijska teorija pored klasičnih javnih prihoda i javni dug, emisiju
novca i druge oblike javnih prihoda, prihvata kao normalne, redovne javne prihode.
Savremena teorija daje prednost klasičnim oblicima javnih prihoda, posebno porezu
kao osnovnom obliku javnih prihoda, a javni dug, emisiju novca i dr. po pravilu koristi kao
dopunske javne prihode, koji služe za pokrivanje javnih rashoda i ostvarenje ciljeva fiskalne i
ekonomske politike u različitim fazama privrednih ciklusa.

Javni dug postaje redovan izvor javnih prihoda modernih država. UvoĎenju
ekonomske i finansijske politike, savremena država nastoji da uskladi realan rast javnih
prihoda sa rastom nacionalnog dohotka i društvenog proizvoda. Na visinu i strukturu javnih
prihoda utiču javne funkcije, ekonomska moć države i konkretni ekonomski odnosi.

Javni prihodi se koriste za finansiranje raznovrsnih državnih aktivnosti. Javni prihodi

se izražavaju u novcu i služe za pokrivanje troškova opšteg karaktera u jednogodišnjem
periodu. Državni ili javni prihodi se razlikuju od privatnih prihoda, odnosno prihoda fizičkih
lica i prihoda pravnih lica.

3
 2. KVALIFIKACIJA JAVNIH PRIHODA

U savremenom svetu postoje četiri zvanične klasifikacije javnih prihoda,a to su:

1. Evropski sistem integrisanih ekonomskih računa;

2. Klasifikacija MeĎunarodnog monetarnog fonda.
3. Klasifikacija OECD-a;
4. Klasifikacija Ujedinjenih nacija;.

Klasifikacija OECD-a danas se smatra najpotpunijom klasifikacijom javnih prihoda,

posebno poreskih oblika koji se sreću u savremenim tržišnim ekonomijama. Osnovni smisao
postojanja meĎunarodnih klasifikacija javnih prihoda leži u stvaranju mogućnosti za
komparativne analize savremenih poreskih sistema i poreskih politika.

3. VRSTA JAVNIH PRIHODA

Podela javnih prihoda vrši se na osnovu različitih kriterijumuma. Cilj joj je podela na
osnovu izvesnih specifičnih osobina kako bi se moglo pristupiti lakše proučavanju javnih
prihoda. I pored znatnih razlika koje postoje u finansijskoj teoriji pri klasifikaciji javnih
prihoda, većina zemalja prihvatila je sledeću podelu:
 Redovni i vanredni prihodi;
 Izvorni i derivativni prihodi;
 Javnopravni i privatnopravni prihodi;
 Prihodi od stanovnistva i prihodi od pravnih lica;
 Povratni i nepovratni prihodi;
 Prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica;
 Namenski i nenamenski prihodi;
 Prihodi u novcu i prihodi u naturi.

4
3.1. Redovni i vanredni prihodi

Redovni prihodi države ubiraju se kontinuirano, odnosno u odreĎenim vremenskim

intervalima, a iz izvora koji se neprestano ekonomski obnavljaju. Ovi prihodi služe za
podmirivanje redovnih javnih rashoda. Po pravilu, redovnim javnim prihodima se ne
pokrivaju vanredni javni rashodi. To je i logično, jer bi u protivnom država opterećivala
privredne subjekte više nego što je potrebno da se zadovolji neka društvena potreba. Redovni
javni prihodi čine najveći deo državnih prihoda.
S druge strane, vanredni javni prihodi ubiraju se povremeno i služe za podmirivanje
vanrednih državnih potreba (rashoda). Naime, ako se pojedini rashodi države javljaju
povremeno, pri čemu nije moguće predvideti iznos koji je potrebno osigurati da bi se
podmirili rashodi koji iz toga proizlaze, onda se ti rashodi podmiruju iz vanrednih prihoda
države. Redovni javni prihodi mogu biti dvojaki: nefiskalni i fiskalni prihodi .

3.2. Izvorni i derivatnivni javni prihodi

Ovi prihodi predstavljaju prihode koje država ostvaruje svojom ekonomskom

aktivnošću ili na osnovu prava vlasništva. Ove prihode država ostvaruje u svojstvu
preduzetnika državnih preduzeća, ili od državne imovine. Pri tome, pozicija države se bitno
ne razlikuje od položaja koji imaju drugi privredni subjekti.
S druge strane, derivativni (izvedeni) javni prihodi predstavljaju prihode koje država
ostvaruje na osnovu svoje suverene vlasti, odnosno na osnovu tzv. finansijskog suvereniteta.
Ovi prihodi se nazivaju derivativni zato sto su izvedeni iz ekonomske snage fizičkih i pravnih
lica.

3.3. Javnopravni i privatnopravni prihodi

U ove prihode ubrajaju se oni prihodi koje država ostvaruje na osnovu svog
finansijskog suvereniteta. Ovi prihodi se mogu ostvariti: prvo, zato to država ima isključivo
pravo da obavlja odreĎene radnje (pravo propuštanja ili činjenja) za koje su zainteresovana
fizička i privatnopravna lica koja od toga imaju neposrednu korist, pri čemu je visina naknade
5
državi u odreĎenom odnosu sa učinjenom uslugom, i drugo, bez neposredne naknade fizičkim
i pravnim licima koja su obavezna izdvajati deo svog prihoda, odnosno dohotka (ponekad i
imovine).

S druge strane, država može u obavljanju neke privredne aktivnosti biti: prvo, potpuno
izjednačena sa drugim privrednim subjektima (pravnim i fizičkim licima), i drugo, može biti
samo delimično izjednačena sa drugim privrednim subjektima. U oba slučaja, prihodi koji su
ostvareni nazivaju se privatnopravni prihodi države. Na osnovu izloženog, može se reći da se
podela javnih prihoda na javnopravne i privatnopravne prihode bitno ne razlikuje od podele
na originalne i derivativne prihode.

3.4. Prihodi od stanovništva i prihodi od pravnih lica

Javni prihodi od stanovništva su prihodi koje graĎani izdvajaju iz svog dohotka za

podmirivanje javnih rashoda. U sistemu prihoda savremenih razvijenih država prihodi od
stanovništva zauzimaju značajno mesto.
S druge strane, prihodi od pravnih lica su prihodi koje plaćaju privredni subjekti i
drugi oblici pravnih lica iz prihoda (dobiti) koje ostvaruju po osnovu ekonomske aktivnosti i
iz imovine. Pravna lica izdvajaju odreĎena sredstva za podmirivanje državnih potreba bilo na
osnovu zakonskih propisa, bilo na osnovu ugovora (zajmovi državi).

3.5. Povratni i nepovratni prihodi

Prihodi koje fizička i pravna lica izdvajaju za podmirivanje javnih potreba, po pravilu
im se ne vraćaju. Obveznici plaćanja tih prihoda imaju odreĎenu korist od njihovog trošenja.
Ta korist (posredna ili neposredna) nije, odnosno ne mora biti u nekom odnosu sa visinom
prihoda koji su fizička i pravna lica izdvojila za zadovoljavanje javnih rashoda.

6
 U savremenim državama sve značajnije mesto u sistemu javnih prihoda zauzimaju
sredstva koja su fizička i pravna lica dobrovoljno i samo privremeno izdvojila za finansiranje
odreĎenih javnih rashoda.
To su dobrovoljni zajmovi na koje država plaća i kamate kao cenu za pozajmljena
sredstva. MeĎutim, ako je država obavezna vratiti samo iznos zajma onda se radi o
beskamatnim zajmovima.

3.6. Prihodi širih i užih teritorijalnih jedinica

Sredstva koja država ubira za podmirivanje javnih rashoda mogu biti javni prihodi
širih političko-teritorijalnih jedinica odnosno javni prihodi užih jedinica (opština). Problem
kojoj će (užoj ili široj) političko-teritorijalnoj jedinici pripasti pojedini prihodi, odnosno deo
tih prihoda izuzetno je složen.
Raspodela prihoda izmeĎu pojedinih političko-teritorijalnih jedinica posebno je
osetljiva u državama u kojima postoje značajne razlike u obimu zadovoljavanja odreĎenih
društvenih potreba u tim jedinicama.

3.7. Namenski i nenamenski javni prihodi

Namenski (destinirani) javni prihodi predstavljaju prihode države za koje je tačno

utvrĎena namena utroška sredstava koja su prikupljena pomoću odreĎenog finansijskog
instrumenta. U sistemu javnih prihoda savremenih država postoji tendencija jačanja uloge
namenskih prihoda u ukupnim državnim prihodima.
S druge strane, nenamenski (nedistinirani) javni prihodi su oni koji služe za
zadovoljavanje svih društvenih potreba. Pri tome, svrha njihovog trošenja nije unapred
utvrĎena. S tim u vezi, treba reći da najveći deo javnih prihoda nema namenski karakter.
Odstupanje od namenskog karaktera javih prihoda usko je povezano sa ulogom države
u zadovoljavanju javnih potreba, kao i sa podelom nadležnosti širih i užih političko-
teritorijalnih jedinica.

7
3.8. Prihodi u novcu i prihodi u naturi

Prihodi savremene države ubiraju se po pravilu u novcu, a vrlo retko ili skoro nikako u
naturi. MeĎutim, uz prihode u novcu danas se retko ipak susrećemo i sa javnim prihodima
koji se ostvaruju u naturi. Naime, u savremenim uslovima prihodi u naturi uglavnom se
pojavljuju u vidu vanrednih prihoda, odnosno u formi poklona. Sledstveno tome, prihodi u
naturi zauzimaju skromno mesto u sistemu prihoda savremenih država.

4. CILJEVI I ZADACI JAVNIH PRIHODA

Javni prihodi se danas u ekonomskoj i finansijskoj politici koriste za ostvarenje

brojnih ciljeva i zadataka. Možemo reći da postoje najmanje četiri osnovna kompleksa ciljeva
i zadataka, odnosno funkcija javnih prihoda, a to su:
 Alokacija privrednih resursa;
 Ekonomska i socijalna stabilizacija;
 Preraspodela dohotka i akumulacije;
 Podsticanje privrednog razvoja.

Alokacija privrednih resursa - predstavlja značajnu funkciju javnih prihoda, s

obzirom da oni mogu višestruko delovati na alokaciju privrednih faktora u nacionalnoj
privredi. Preko javnih prihoda stvaraju se finansijska sredstva, koja će se alocirati preko
javnih rashoda u pravcu koje utvrdi odgovarajuća finansijska, odnosno ekonomska politika.
MeĎutim, javni prihodi nose u sebi mogućnost da utiču na alokaciju privrednih resursa kod
subjekata i van fiskalnog sistema. Zbog toga, podsticanje alokacije privrednih resursa preko
javnih prihoda u željene pravce ( delatnosti, regione, strukture investicija itd ), čini aktivan
sadržaj najvećeg broja savremenih finansijskih politika. U tom kontekstu, savremena
finansijska teorija posvećuje veliku pažnju i značaj ovoj funkciji javnih prihoda, tražeći nove
načine i nova rešenja koja bi vodila ka najboljim rezultatima.

8
 Ekonomska i socijalna stabilizacija - predstavljaju značajnu funkciju javnih prihoda.
Veliki značaj i uloga javnih prihoda u stabilizacionoj politici potiče iz njihove moći da utiču
na direktan I indirektan način na dinamiku osnovnih agregata nacionalne privrede. Naime,
preko javnih prihoda moguće je uticati na rast ili smanjenje mnogih pojedinačnih oblika
tražnje. To se postiže većim ili manjim zahvatanjem osnovnih izvora takvih oblika tražnje.
Analogno tome, parcijalne akcije strukture javnih prihoda na segmentima tražnje ili ponude
nacionalne privrede, odraziće se na ukupnu nacionalnu tražnju ili ponudu.

Preraspodela dohotka i akumulacije - predstavlja najvažniju funkciju ukupnog

sistema javnih prihoda. Preraspodelom dohotka i akumulacije putem javnih prihoda mogu se
činiti pretpostavke za stvaranje niza javnih funkcija koje će pomoći dalji privredni i socijalni
razvoj zemlje. MeĎutim, priroda ove preraspodele nosi sa sobom i potencijalne opasnosti, pre
svega, ekonomske i socijalne prirode. Sličan je slučaj i sa javnim prihodima nefiskalnog
karaktera. Oni takoĎe predstavljaju značajan čin u preraspodeli dohodaka i akumulacije, pa
otuda mogu pomoći ostvarenje značajnih ekonomskih, političkih i socijalnih ciljeva i
zadataka.

Podsticanje privrednog razvoja - preko javnih prihoda moguće je na više načina. Prvo,
javni prihodi se mogu javiti direktno u funkciji alimentatora odreĎenog javnog fonda koji ima
funkciju da finansira uže ili šire programe privrednog razvoja nacionalne privrede. Drugo,
javni prihodi mogu i indirektno uticati na privredni razvoj preko podsticaja onih ekonomskih
kategorija koje su od najvećeg značaja za privredni razvoj. Tako, preko strukture javnih
prihoda može se uticati na rast akumulacije u celini ili po privrednim oblastima i regionima.

9
 5. PORESKE REFORME U SRBIJI

U zadnje dve decenije Srbija je realizovala dve radikalno i široko postavljene poreske
reforme. Prvi put, po raspadu SFRJ, početkom devedesetih, uvoĎenjem svih poreza osim
poreza na dodatu vrednost i drugi put, početkom XXI veka, PDV uveden 2004. sa početkom
primene 1.jula 2005. godine
Nova, treća, radikalna poreska reforma nije potrebna, osim u oblasti oporezivanja
dohotka graĎana gde je umjesto globalnog poreza uvedeno prevaziĎeno cedularno
oporezivanje, ali su potrebne sledeće dve aktivnosti:
 fino nijansiranje rešenja kod ostalih poreskih oblika i
 preduzimanje blagovremenih i efikasnih akcija u utvrĎivanju, kontroli i naplati
javnih prihoda (jačanje po svim osnovama Poreske uprave).

Srbija ima, meĎu evropskim državama, najniže efektivno poresko opterećenje,

poreske stope su meĎu najnižima i veoma je razvijen sistem poreskih olakšica kod svih
direktnih poreza.
Reforma poreskog sistema u Srbiji nije zaokružena (nema adekvatnog oporezivanja
dohotka graĎana). Sistem oporezivanja dobiti pravnih lica je dobro postavljen, konceptualno
je uporediv sa modelima koji su u primeni u zemljama Unije i okruženja.
Kako su bilansni efekti ovoga poreza u Srbiji neprihvatljivo skromni (meĎu najnižima
u Evropi), reforma mora da se bazira na preispitivanju široke liste poreskih olakšica i
povećanju poreske stope. Ali moraju se naći rešenja i za tzv. konstruktivnu dividendu (vlasnik
kapitala svoje lične rashode tretira kao poslovne čime osetno umanjuje osnovicu ne samo
poreza na dobit već i poreza na dohodak graĎana jer njemu praktično nije potrebna plata).
Početkom 2011. godine osetno, i to loše, su promenjena rešenja (u praksi proverena
kao dobra) u oporezivanju imovine iako je osnovni koncept ostao isti. Zakonodavac je
manjkavost rešenja 'elegantno' priznao tako što već dve godine povećanje visine obračunatog
poreza ne može biti veće od 60%!
Porez na dodatu vrednost u formi u kojoj je uveden u Srbiji ima više od 150 zemalja
sveta, u kojima živi oko 80 odsto svetskog stanovništva, a ima više nego poluvekovnu
tradiciju. Mali broj poreskih stopa (jedna ili dve), maksimalni obuhvat prometa proizvoda i
usluga, skučene mogućnosti oslobaĎanja i postojanje dva paradoksa čine porez na dodatu
vrednost najnepravičnijim i socijalno najneprihvatljivijim poreskim oblikom koji je iznedrila

10
javnofinansijska teorija i praksa. Sistem akciza u Srbiji je dobro postavljen. Ima mesta za
povećanje akciza na alkoholna pića i duvanske preraĎevine.
Ove dve grupe prozvoda imaju u Srbiji osetno niže opterećenje nego u skoro svim
zemljama Evrope. Lokalni javni prihodi u Srbiji su doživeli pravo bujanje kako brojem tako i
visinom. To teško može da opstane. Naplata doprinosa je neprihvatljivo skromna i to u
potpunosti ide na dušu „državi“ (Vladi) i Poreskoj upravi. Prenošenje obaveza kontrole na
poslovno bankarstvo (od 1.jula 2012. godine) je promašaj i neprihvatljivo je za privredu koja
teži da bude tržišno orijentisana.

U rashodima svih budžeta u Srbiji plate zaposlenih čine izmeĎu jedne petine i jedne
četvrtine ukupnih tekućih rashoda, što je nepoznato u svetu. Zbog slabe naplate doprinosa
kapitalni transferi su se sveli na transfer sredstava budžeta fondovima PIO i zdravstva. Plate
zaposlenima i navedeni transferi čine oko 75% rashoda svih budžeta u Srbiji. Poreska uprava
ne uspeva (ljudski, politički, faktor) da se organizuje, kadrovski, tehnički i organizaciono
konsoliduje i da efikasno i blagovremeno obavlja svoje poslove.
Na kraju, izmenama oporezivanja dohotka graĎana, dobiti pravnih lica i imovine i
adekvatnijom naplatom navedenih poreza i naro čito doprinosa mogu se ostvariti znatno
povoljniji bilansni efekti. Eventualnim povećanjem više stope poreza na dodatu vrednost (sa
17% na 18%, ne više!) i efikasnijom naplatom, uz povećanje akciza, treba očekivati
povoljnije bilansne efekte. Novije poreske izmjene (10. septembar 2012) povećanje poreza na
dodatu vrednost sa sadašnjih 18 na 20 odsto, niza stopa na osnovne zivotne namernice ostaje
ista‐8%
Vlada menja i akciznu politiku. Povećavaju se, tako, nameti na dizel gorivo i tečni
naftni gas. Najlošije će, ipak, proći pušači. Od oktobra će, naime, akcize na cigarete biti deset
dinara više nego do sada.
Ukinuto 130 parafiskalnih nameta privredi, porez na dobit firmi se uvećava sa 10 na
12 odsto, a na dividende i prihode od kamata sa 10 na 15 odsto. Izmenama zakona o PDV,
biće omogućeno svim malim i srednjim preduzećima, a takvih je oko 86 odsto svih PDV
obveznika, da od 1. januara ovaj porez plate tek kada naplate robu. Cenzus za obavezan
ulazak u sistem PDV se podiže sa četiri na osam miliona dinara, što će brojnim malim
privrednicima omogućiti da biraju izmeĎu PDV sistema ili paušalog oporezivanja. Ako
država kasni sa povraćajem PDV privrednicima, platiće zateznu kamatu od 20 odsto

11
 Ukida se sopstveni prihod raznih agencija i fondova koji važe za direktne budžetske
korisnike. Izuzetak ovde predstavljaju sudovi koji će i dalje moći nezavisno da naplaćuju
takse. Planirane izmene Zakonske izmene koje predviĎaju veće poreze za transakcije u zemlji
trebalo bi da uĎu u skupštinsku proceduru zajedno sa budžetom za 2013, već krajem meseca.

Do sada je za sva pravna lica nezavisno od toga gde su registrovala delatnost, poreska
stopa za porez po odbitku bila ista i iznosila 20 odsto, ali bi trebalo da sada ta poreska stopa
za pravna lica koja su registrovana na ofšor destinacijama bude veća. Kad je reč o prihodu po
osnovu kapitalnog dobitka, takoĎe bi se primenila viša poreska stopa, s tim što bi se ovaj
porez plaćao po rešenju nadležnog poreskog organa.

Prihodi države, javni prihodi, imaju brojne karakteristike:

 1.da se ubiraju (iskazuju), po pravilu, u novcu,
 2.da se ubiraju redovno godišnje,
 3. da trošenje ne dovodi u pitanje postojeću imovinu (izuzetno, realni porezi na
imovinu) i
 4. da služe podmirivanju troškova koji imaju opšti karakter.

12
 ZAKLJUČAK

Na osnovu prethodnog izlaganja,uočili smo koliko su prije svega bitni javni prihodi.
Javni prihodi pre svega služe kao glavni izvor prihoda koje država ostvaruje i pomoću kojih
se omogućuje normalno funkcionisanje državnih organa kao i same države. Država ubira
prihode od stanovništva a za uzvrat obezbjeĎuje prije svega socijalnu sigurnost kao i mnoge
druge protivusluge.Videli smo da struktura javnih prihoda zavisi od mnogih faktora,prije
svega od svoje teritorijalne rasprostranjenosti,broja stanovništva,ekonomske moći. Vrsta
javnih prihoda razlikuje se od zemlje do zemlje ali ono sto je zajedničko za sve zemlje jeste to
da javni prihodi služe prije svega za pokrivanje javnih rashoda. I na kraju možemo zaključiti
da su javni prihodi jedan od bitnih faktora koji utiču na ekonomsko stanje jedne države i koji
omogućuju njeno normalno funkcionisanje.

13
 LITERATURA

1. Lovčević J., Institucije javnih finansija, Službeni list SRJ, Beograd , 1997
2. Perić A., Finansijska teorija i politika, Savremena administracija,
Beograd,1976
3. Rodić J., Teorija i analiza bilansa, Privrednik, Beograd, 1997
4. Sl.glasnik RS br. 52/96 I 46 /98
5. Pušara, K.;Ristić, Ž.; (1981) JAVNE FINANSIJE Menadžment javnog
sektora,Naučna knjiga, Beograd
6. Bjelica, V., Raičević, B., Babić, B., Radmilović, S., Radičić, M., (2001)
Finansije,teorija i praksa, Novi Sad
7. Radičić, M., Raičević, B., (2008) Javne finansije,teorija i praksa, Ekonomski
fakultet, Data status
8. Lučić, Lj., (2005) Finansije, Novi Sad, Visoka poslovna škola
9. Mikić, H., (2007) Finansijska strategija i planiranje poreza, Novi Sad, Visoka
poslovna škola
10. Beslać,M.,Fiskalna Ekonomija,PEP, Beograd ,2010.
11. http://www.scribd.com/doc/13454969/Javni-Prihodi-i-Javni-Rashodi

14