Leto Za SecanjeBD

www.balkandownload.
org
~1~
www.balkandownload.org
Naslov originala:
Mary Balogh
A Summer to Remember
Meri Balog
Prevod sa engleskog:
Ana Timotić
BDR MEDIA d.o.o.

2019.
~2~
1.
Londonski Hajd park ležao je u raskoši majskog jutra. Sunčevi zraci

sijali su sa vedrog, plavog neba i presijavali se na hiljadama kapi rose, a
drveće i trava poprimali su svež i okupan izgled. Bilo je to savršeno
okruženje za uobičajenu šetnju modernom stazom Roten, jahali su se
konji uz široki pločnik koji je vodio od ugla Hajd parka do Kraljičine
kapije, dok su pešaci šetali stazom odvojenom trošnom ogradom.
Bilo bi savršeno da nije bilo jedne pojedinosti koja je remetila
harmoniju. Na sred travnate zaravni na otvorenom delu staze, nekakva
gužva privlačila je radoznale. Brzo je postalo jasno da je u pitanju fizički
sukob. Nije učestvovalo samo dvoje, već četvoro ljudi koji su se
nedolično razmahivali pesnicama.
Gospoda, a i nekoliko radoznalih dama na konjima, prišli su bliže da
vide šta se događa. Brojna gospoda su ostala da sačekaju ishod sukoba
koji im je značajno uveselio jutro. Oni koji nisu bili te sreće, jer su bili u
pratnji dama, morali su brzo da se sklone kada je postalo jasno da prizor
nije prijatan za ženske oči. Pojedini pešaci takođe su prišli i takođe, ili
požurili dalje ih prišli bliže, uglavnom u zavisnosti od njihovog pola,
„Skandalozno!“, izjavio je jedan grub muški glas nadglasavajući
žamor gomile koja se okupila oko prostora na kom se tuča odvijala.
„Neko treba da pozove policiju. Ovakvim ljudima ne bi smeo da bude
dozvoljen pristup parku, oni vređaju pristojan narod.“
Ali premda su pohabana garderoba i jadan izgled tri učesnika tuče
nagoveštavala da su pripadnici najnižih klasa, otmena garderoba i
držanje četvrtog učesnika govorilo je drugačije.
„To je Rejvensberg, gospodine“, objasnio je časni gospodin Čarls Raš
iznerviranom markizu od Burleja.
Samo ime je očigledno bilo dovoljno objašnjenje. Markiz je prineo
uvećavajuće staklo oku i sa zgodnog položaja na svom konju provirio je
~3~
iznad glava onih koji su stajali, ka vikontu Rejvensbergu, koji je bio nag
do struka i u tom trenutku je prolazio najgore u sukobu. Napadači su ga
držali svaki za po jednu ruku dok ga je treći, prilično zdušno, udarao u
stomak.
„Skandalozno!“, ponovio je markiz dok su sva gospoda osim njega
navijala, a dvojica ili trojica su se usudila čak i da se opklade na ishod
takvog, naizgled neravnopravnog takmičenja.
„Nisam verovao da ću doživeti da vidim čak i Rejvensberga da
padne tako nisko da se potuče sa nikogovićima.“
„Sramota!“, povikao je neko drugi kada je krupni crvenokosi
napadač promenio pravac pesničenja i udario svoju žrtvu u nezaštićeno,
desno oko, od čega je vikontu poletela glava unazad. „Trojica na jednog,
to nije ravnopravno.“
„Ali on ne prihvata našu pomoć“, usprotivio se lord Artur Kelard.
„On ih je izazvao i insistirao da mu odgovara borba tri na jednoga.“
„Rejvensberg je izazvao propalice?“, pitao je markiz, značajno
zgrožen.
„Bili su bezobrazni kada ih je grdio što su dobacivali mlekarici“,
objasnio je gospodin Raš. „Ali nije hteo samo da ih izbičuje, kako smo
mu predložili. Insistirao je... oh bože!“
Ovaj uzvik bio je posledica reakcije lorda Rejvensberga na udarac u
oko. Smejao se nečuveno veselim zvukom i iznenada, vešto, vitkom
nogom i vrhom čizme, šutnuo bradu jednog neopreznog napadača. Čulo
se glasno pucanje kostiju i zuba. Istovremeno je iskoristio iznenađenje
dvojice koji su ga držali za ruke, pa se izvijajući oslobodio. Okrenuo se i
dočekao ih u polučučnju, ispruženih ruku i gestikulacijom ih pozivao
da priđu. Smešio se.
„Hajde, balegari“, pozvao ih je. „Ili su šanse odjednom protiv vas?“
Napadač čija je vilica upravo slomljena bi možda tako pomislio. Ali
premda su mu oči bile otvorene, izgledao je više usredsređen na brojanje
zvezda na jutarnjem nebu nego na procenu šansi.
Sve veća grupa gledalaca je zamorila sa odobravanjem.
~4~
Vikont Rejvensberg pokazao je bolju spremnost bez košulje nego sa

njom. Gospodin srednje visine i vitke građe delovao je kao laka meta
trojici propalica koji su ga samouvereno napali pre nekoliko minuta. Ali,
vitke noge obučene u otmene jahačke pantalone i tvrde čizme pokazale
su se kao izuzetno mišićave sada kada je sišao sa sedla. A njegove gole
grudi, ramena i ruke pripadale su muškarcu koji je vežbao i
trenirao svoje telo do krajnosti. Beli obrisi brojnih ožiljaka na njegovim
nadlanicama i grudima, kao i jedan dugačak ispod brade, s leve strane
potvrdili su činjenicu koju njegova garderoba nije - da je nekada u životu
bio vojnik.
„Neprimereno izražavanje na javnom mestu“, zgroženo je primetio
markiz. „I neprimereno pokazivanje kože. A sve to zbog jedne mlekarice,
kažete? Rejvensberg je sramota za svoje ime. Žalim njegovog oca.“
Ali niko, čak ni gospodin Raš kome su ove reči bile upućene, više nije
obraćao pažnju na njega. Dvojica nasilnika koji su hteli da se zabave tako
što će maltretirati mlekaricu u parku, smenjivali su se u naletima na
vikonta koji se smejao i odbijao ih snažnim pesnicama svaki put kad bi
mu se približili. Oni koji su ga znali, bili su svesni da svaki dan provodi
nekoliko sati u Džeksonovom boks klubu i sparinguje sa partnerima koji
su daleko izvan njegove kategorije.
„Pre ili kasnije“ kazao je usputno, „spojićete vaša dva polumozga u
jedan potpuni i shvatiti da vam je mnogo veća šansa protiv mene ako me
napadnete istovremeno.“
„Ovo nije prizor za dame“, strogo je kazao markiz. „Prolazi
vojvotkinja od Portfrija sa svojom nećakom.“
Iako se jedan gospodin naglo, možda i nevoljno, odvojio od grupe na
pomen vojvotkinjinog imena, lordovo zvocanje je bilo prigušeno
žamorom entuzijazma kada su dva napadača prihvatila vikontov savet i
napali ga zajedno, a on ih dočekao ispruženih ruku i sudario ih - glavom
o glavu. Pali su na zemlju kada su se četiri noge pretvorile u žele i tamo
su i ostali.
„Bravo, Rejvensberže!“ povikao je neko, nadjačavajući žamor
zvižduka i odobravanja.
~5~
Treći mladić se žalio da mu je slomljena vilica dok ju je obema

rukama držao, prevrnuvši se na travi kako bi ispljunuo krv i najmanje
jedan zub. Prestao je da broji zvezde, ali nije izgledao kao da bi se vratio
u tuču.
Vikont se ponovo nasmejao dok je brisao dlanove o pantalone. „Bilo
je prelako“, kazao je. „Očekivao sam bolju kondiciju od tri londonska
hrabra radnika. Jedva da se isplatilo što sam sjahao. Sasvim sigurno nije
vredelo da se zbog njih skinem. Da su u mojoj službi, stavio bih ih u prve
redove fronta, da štite bolje muškarce iza sebe.“
Ali, jutro je ponudilo još jedan zanimljivi incident, za njega i za vesele
posmatrače. Mlekarica koja je bila uzrok prvog događaja, potrčala je ka
njemu, gužva se razdvojila kako bi je propustila, zagrlila ga oko vrata i
pritisnula svoje telo uz njega.
„Oh, hvala Vam, hvala Vam, Vaša visosti“, vatreno je vikala, „što ste
mi sačuvali čast. Ja sam dobra devojka, jesam, a oni bi mi iznudili
poljubac ili nešto još gore, da niste priskočili da me spasete. Ali ja ću
poljubiti Vas, hoću. Za nagradu, jer ste to zaslužili.“
Bila je nezgrapna, puna oblina i simpatičnog lika, a izazvala je
zvižduke i nepristojne povike posmatrača. Vikont Rejvensberg joj se
nasmešio, pognuo glavu i polako se odvojio od nje kad je završila. Bacio
joj je pola suverena, namignuo joj nepovređenim okom i uverio je da je
zaista dobra devojka.
Čulo se još zvižduka kada je polako otišla vrckajući kukovima.
„Skandalozno!“ još jednom je kazao markiz. „Usred dana! Ali šta
očekivati od Rejvensberga?“
Vikont ga je čuo i okrenuo se da se ironično nakloni. „Ja radim za
narod, gospodine“, kazao je. „Obezbeđujem teme za razgovore koje su
živopisnije od vremena i stanja u državi.“
„Verujem“, kazao je gospodin Raš uz kikot, kada je markiz poterao
konja uspravljenih leđa i skoro vidljivo gunđajući s neodobravanjem,
„da si malo gore prošao nego što misliš, Rejvensberže. Bolje bi bilo da
dođeš u Vajtov restoran i staviš šniclu na to oko. Taj zlikovac te je dobro
udario.“
~6~
„Užasno boli“, veselo je priznao vikont. „Avaj, život bi uvek trebalo

da je ovako uzbudljiv. Molim te, moju košulju, Faringtone.“
Osvrnuo se oko sebe kada je uzeo košulju od lorda Faringtona kome
je poverio svoju garderobu na početku tuče. Gužva se razilazila. Podigao
je obrve.
„Jesam li uplašio sve dame?“ Zažmirkao je u pravcu staze Roten kao
da traži neku posebno.
„Ipak je ovo prilično javno mesto, Rejvensberže“, kazao je lord
Farington i smejao se s njim. „A ti si bio nag do struka.“
,,Ah“, kazao je bezbrižno vikont i prihvatio kaput od prijatelja, koji je
potom ogrnuo, „ali ja sam poznat po divljem životu, premda verujem da
mora da sam jutros obavio svoju dužnost po tom pitanju.“ Iznenada se
namrštio. „Šta predlažeš da uradimo sa ova dva onesvešćena čoveka?“
„Da ih ostavimo da se odmore?“, predložio je lord Artur. „Kasnim na
doručak, Rejvensberže, a tom oku je neophodna nega. Sam pogled na
njega preti da ugrozi apetit.“
„Ti, momče“, povikao je vikont i izvadio još jedan novčić iz džepa, pa
ga bacio na travu pored jedinog suparnika koji je bio svestan. „Oživi
prijatelje i odvedi ih u najbližu pivnicu pre nego što stigne policija da ih
odvede na drugo mesto. Verujem da će vam pivo ili dva po čoveku
pomoći da se povratite i ostanete dobrog zdravlja. I ubuduće imajte na
umu da ako mlekarice kažu ne, uglavnom i misle tako. To je
jednostavna jezička činjenica. Da znači da, ne znači ne.“
„Prokletstvo“, promrmljao je i jednom rukom se držao za vilicu, a
drugom dohvatio novčić. „Neću više nikada pogledati nijednu.“
Vikont se grleno nasmejao i uzjahao konja čije je uzde držao
gospodin Raš.
„Doručak“, veselo je objavio, „i sočna šnicla za moje oko. Vodi nas,
Raše.“
Nekoliko minuta kasnije, Hajd park i Roten bili su uobičajeno otmeni
i nadmeni kao pre, a svi tragovi skandaloznog sukoba su nestali. Ali
treba dodati još jedan incident dugačkom spisku divljih ispada po kojima
je Kristofer Kit Batler, vikont Rejvensberg, nažalost i te kako poznat.
~7~
„Ne mogu da ti opišem“, vojvotkinja od Portfrija je objašnjavala

svojoj nećaki nekoliko minuta ranije, „kakvo je zadovoljstvo uživati u
tvom društvu,, Loren. Moj brak je veća radost nego što sam očekivala, a
Lindon je neopisivo pažljiv, čak i sada kada očekujem zanimljiv događaj.
Ali ne može da živi sve vreme u mom džepu, nesrećnik. Oboje smo
neopisivo srećni što si prihvatila naš poziv da boraviš kod nas sve
do mog porođaja.“
Časna gospođica Loren Edžvort se nasmešila. „Obe znamo“, kazala
je, „da ti meni činiš mnogo veću uslugu nego ja tebi, Elizabet. Opatija
Njubori mi je postala nepodnošljiva.“
U Londonu je već dve nedelje, ali ni ona ni vojvotkinja, sve do sad
nisu spomenule glavni razlog zašto je ona tu. Navodna Elizabetina
potreba za Loreninim društvom dok iščekuje rođenje svog prvog deteta,
za dva meseca, bilo je samo zgodan izgovor. Naravno da jeste.
„Život ide dalje, Loren“, konačno je kazala Elizabet. „Ali neću ti
omalovažavati žalost tako što ću insistirati na toj temi. To bi bilo
bezosećajno s moje strane, naročito jer nikada nisam iskusila ništa što bi
moglo da se uporedi sa tvojom patnjom, a posebno sada, kada sam
konačno našla svoju sreću. Premda bi ta činjenica, sama po sebi, trebalo
da ti bude ohrabrenje. Imala sam trideset i šest godina kada sam se
prošle jeseni udala za Lindona.“
Vojvoda od Portfrija je zaista bio pažljiv prema svojoj supruzi, u koju
je očigledno bio iskreno zaljubljen. Loren se nasmešila prepoznavši reči
iskrene utehe. Šetale su kroz Hajd park, kao što su činile svakog jutra
otkako je Loren došla, osim ona tri dana kada je padala kuša. široki
travnati prostor sa obe strane staze izgledao je uzbudljivo i pomalo
ruralno, uprkos čestim pogledima koje su upućivale ostalim šetačima i
jahačima. Kao da je deo sela ubačen usred jednog od najvećih i
najužurbanijih gradova na svetu i tu preživeo, neokaljan trgovinom.
Približavali su se stazi Roten koju je Loren izbegavala, otkako je pre
dve nedelje Elizabet prvi put predložila da prošetaju. Jutarnje okupljanje
nije nimalo remetilo popodnevnu šetnju parkom, ali je uprkos tome
morala da vidi mnogo ljudi i, važnije od svega, mnogo ljudi bi videlo
~8~
nju. Mislila je da nikada neće imati hrabrosti da se suoči sa lepim svetom

nakon onog neuspeha od prethodne godine.
Prošle godine se narod okupio u opatiji Njubori u Dorsetširu, da
proslavi venčanje Loren Edžvort i Nevila Vajata, grofa od Kilburna. Veče
pre toga, održao se veliki bal zbog kog je Loren mislila da je nemoguće
da može biti srećnija. Ah, kako se ta pomisao ispostavila kao
predskazanje. A tu je bilo i samo venčanje u seoskoj crkvi koja je bila
puna najviših staleža i lepog sveta, venčanje koje je bilo prekinuto onog
trenutka kada je Loren krenula ka oltaru držeći dedu pod ruku,
iznenadnim pojavljivanjem supruge za koju je Nevil mislio da je odavno
preminula i za koju Loren i cela njegova porodica uopšte nisu znali
Loren je došla u London ovog proleća jer više nije mogla da podnese da
živi u udovičinoj kući sa udovicom groficom i Gvendolin, Nevilovom
sestrom, dok Nevil i njegova Lili žive u opatiji, na samo par kilometara
od njih. Nažalost, bilo je malo ulica kojima je mogla da pobegne. Odrasla
je u opatiji Njubori sa Nevilom i Gven, nakon što se njena majka udala za
pokojnog grofovog brata, i otišla sa njim na medeni mesec sa kog
se nikada nisu vratili. Tada je pročitala pismo u kom je Elizabet poziva u
posetu uz neizmernu zahvalnost. Ali je pretpostavila da, pošto je
Elizabet u drugom stanju, neće učestvovati ni u kakvim društvenim
dešavanjima sezone. Po tom pitanju je bila u pravu, ali Elizabet je volela
da ide u šetnje.
„Oh, bože“, iznenada je kazala vojvotkinja kada su se popele na blagi
uspon stazice i ugledale Roten Rou. „Pitam se zbog čega su se okupili.
Iskreno se nadam da nikome nije pozlilo. Ili da nije niko zbačen s konja.“
Na travnjaku, pored staza bila je okupljena velika grupa konja i ljudi,
tačno na njihovom putu za Roten Rou. Uglavnom su tu stajala gospoda,
primetila je Loren. Ali ako je neko zaista povređen, možda bi dobro
došlo prisustvo dama. Dame umeju da budu daleko praktičnije u hitnim
slučajevima. Obe su ubrzale korak.
„Kako glupo od mene“, kazala je vojvotkinja, „setila sam se i da je
Lindon jutros otišao na jahanje. Misliš li da...“
„Iskreno, ne mislim“, odsečno je kazala Loren. „I čak ni ne verujem
da je došlo do nezgode. Oni navijaju.“
~9~
„Oh, bože.“ Vojvotkinja je dodirnula Loreninu ruku da bi je usporila

i iznenada zvučala kao da će prasnuti u smeh. “Izgleda da smo naišli na
tuču, Loren. Mislim da bi trebalo da nastavimo dalje, kao da nismo ništa
primetile.“
„Tuča?“ Loren je razrogačila oči. „Na javnom mestu? Usred bela
dana? Nemoguće.“
Ali, Elizabet je bila u pravu. Kada su se približile, Loren je to videla
svojim očima, pre nego što je stigla da skrene pogled i pristojno ubrza
korak. Premda je grupa muškaraca i konja zaista bila zgusnuta, pojavila
se jedna praznina kroz koju je mogla da vidi šta se dešava u samom
središtu. Imala je iznenađujuće jasan pogled.
Tamo su stajala tri muškarca, mada joj se učinilo da je videla i
četvrtog, ispruženog na travi. Dvojica su bila skromno odevena, pomalo
dronjavo, u odeću radnika. Ali, na trećem su Lorenine oči zaigrale, u
nekoliko trenutaka stvarne zapanjenosti. Bio je u čučnju, spreman za
akciju i vidno je izazivao drugu dvojicu pozivajući ih obema rukama. Ali
nije je zapanjilo njegovo ponašanje, koliko nedostatak njegove
garderobe. Sudeći po čizmama i pantalonama za jahanje, videlo se da
je u pitanju pripadnik višeg sloja. Ali iznad struka je bio nag. I veoma
raskošno i uznemirujuće muževan.
Pre nego što je skrenula pogled, zbunjena i zarumenela, Loren je
primetila još dve pojedinosti, jednu vidom, a drugu sluhom. Bio je svetle
kose, zgodan i smejao se. A reči koje su ispratile njegove pokrete čula je
nepogrešivo, uprkos žamoru posmatrača.
„Hajde, balegari“, kazao je bez ikakvog srama.
Strasno se ponadala, iako je osetila neprijatnu vrelinu u obrazima, da
Elizabet nije čula reči, niti videla dopola nagog čoveka koji ih je
izgovorio. Retko je osećala takav stid.
Ali Elizabet se smejala, iskreno zabavljena. „Nesrećni lord Burlej“,
kazala je. „Izgleda kao da bi svakog trenutka mogao da se sruši. Pitam se
zašto jednostavno ne nastavi dalje i ostavi decu da se igraju. Muškarci
umeju da budu tako budalasti, Loren. Čak i najmanje neslaganje mora da
se reši pesnicama.“
~ 10 ~
„Elizabet...“ kazala je Loren iskreno zgrožena, „... jesi li videla? Jesi li

čula?“
„Naravno.“ Elizabet se i dalje kikotala.
Ali pre nego što su stigle više da kažu, skrenuo im je pažnju visok,
taman, zgodan mladić, koji je zakoračio na stazu ispred njih, otmeno se
naklonio i ponudio ruku obema.
„Elizabet“, kazao je, „Loren. Dobro jutro. I to kako divno jutro.
Najavljuju da će danas biti toplo. Dozvolite mi da vas ispratim do Roten
Roua i da mi na tome svaki gospodin pozavidi.“
Džozef Fosit, markiz od Atingsboroua bio je rođak - nećak udovice
grofice od Kilburna. Bio je jedan od posmatrača borbe, shvatila je Loren,
ali ih je primetio i došao da ih požuri dalje. Zahvalno je prihvatila ruku.
Zapravo, pomislila je čuvši eho njegovih reči, verovatno da sada nema
drugog gospodina na Roten Rouu. Sigurno su svi okupljeni oko one tuče.
„Kako je provokativno nekada biti dama, Džozefe“, kazala je Elizabet
prihvativši njegovu ruku. „Pretpostavljam da, ako bih te pitala ko je onaj
gospodin i zašto se tuče, ti mi ne bi odgovorio?“
Nasmešio joj se. „Ko se tuče?“, pitao je.
Elizabet je uzdahnula. „Tako sam i mislila.“
„Iskreno“, uveravala ga je Loren, „ja nemam želju da znam.“ I dalje je
crvenela pri pomisli na nagog gospodina. Kao i na njegove reči.
Džozef je okrenuo glavu i pogledao je sa sjajem u očima. „Majka
namerava da Vas pozove na Grosvenor danas popodne“, kazao je. „Ima
planove za tebe, Loren. Upozorena si.“
Nešto uobičajeno, koncert ili bal, nema sumnje. Veoma joj je teško da
ubedi tetka Sejdi, vojvotkinju od Enbereja, Džozefovu majku, da ona ne
želi da se uključi ni u jedno jedino dešavanje. Pošto je svoju ćerku, lejdi
Vilmu Fosit udala za grofa od Satona pre početka sezone, tetka Sejdi je
usmerila svoje dobronamerno provodadžijsko oko na Loren.
Džozef se okrenuo da se obrati Elizabet, a Loren je, protiv svoje volje,
pogledala preko ramena. Čula je glasno navijanje pre samo nekoliko
trenutaka. Tuča je gotova. Gužva se razišla i sada je videla da je
gospodin nagog torzoa i dalje na nogama.
~ 11 ~
Ali ako je ranije bila šokirana, sada je bila preneražena. Imao je ženu
u naručju, njegove ruke su bile oko njenog struka, a njene oko njegovog
vrata, i ljubio ju je. Naočigled desetina gledalaca.
Podigao je glavu u trenutku kada je Loren gledala i pre nego što je
stigla da okrene glavu, pogledi su im se sreli.
Obrazi su joj ponovo goreli.
„Izgledaš potpuno očajno, Rejvensberže“, prokomentarisao je lord

Ferington kasno naredne večeri kada mu je dolio piće. „Jesi li pripit? Ili je
to zbog oka? Dobilo je izuzetne nijanse crne, ljubičaste i žute. Da ne
spominjem crveni prorez kroz koji viriš u svet.“
„Da ti kažem, Rejvensberže“, uključio se lord Artur, „jedva sam
progutao doručak danas, zbog tvog oka, ili je to bilo juče ujutru?“
„Kad bih mogao da budem siguran“, kazao je Čarls Raš, „da će ovaj
kamin ostati uspravljen kada se odgurnem od njega, sipao bih sebi još
jedno piće. Koliko je sati?“
„Pola pet.“ Lord Ferington je pogledao sat iznad prijateljeve glave.
„Gde je prošla noć?“ Lord Artur je zevnuo. „Da vidimo... Verujem da
sam veče počeo u kući moje tetke, dosadno dešavanje, ali porodična
dužnost Nisam ostao dugo. Gledala mi je preko ramena da vidi da li je
Rejvensberg sa mnom i onda, premda nije bio tu, održala mi je
predavanje o tome sa kim se družim i o užasnoj reputaciji koju dobijaju
njegovi prijatelji. Izgleda da moram da te se klonim, Rejvensberže, ako
znam šta je dobro za mene „
Njegovi prijatelji su se pridružili šali grohotnim smehom. Svi osim
Kita, naravno, koji je bio otmeno pružen u dubokoj fotelji pored kamina,
u svojim momačkim odajama u Sent Džejmsovoj ulici, odsutno zagledan
preostalim zdravim okom u nezapaljen ugalj.
„Ne morate još dugo da trpite moj neprijatan uticaj“, kazao je.
„Pozvan sam u Alvesli.“
Lord Ferington je otpio piće. „Otac? Ridfild lično?“, pitao je. „Da li je
to naredba, vikonte?“
~ 12 ~
„Naredba.“ Kit je polako klimnuo glavom. „Ovog leta se održava

velika zabava kod kuće u čast sedamdesetog rođendana moje bake,
udovice.“
„Stari zmaj, zar ne?“ Gospodin Raš je pitao saosećajno. „Da li misliš
da će se kamin srušiti ako prestanem da ga držim?“
„Mnogo si pijan, stari momče“, obavestio ga je lord Artur. „Nije
kamin nestabilan, tvoje noge su!“
„Uvek sam bio bolećiv prema toj starici“, kazao je Kit, ,,i moj otac to
zna. Oh, zaboga, Raš, pogledaj svoju čašu, i dalje je puna.“
Gospodin Raš je zadovoljno, iznenađeno pogledao čašu u ruci i
ispraznio sadržaj. „Ono što mi zaista treba“, kazao je, „jeste moj krevet.
Kada bi samo noge mogle da me odnesu tamo.“
,,Egad“, kazao je Kit, ponovo zagledan u pripremljenu potpalu. „Ono
što meni zaista treba jeste mlada.“
„Idi na spavanje“, savetovao ga je lord Artur, „i odspavaj. Taj osećaj
će sigurno nestati do jutra.“
„Očev poklon za moju baku biće začeće njegovog naslednika“, kazao
je Kit.
„Oh, razumem. Ti si njegov naslednik.“
„Loša sreća, stari momče.“
Lord Artur i gospodin Raš su istovremeno progovorili.
„Trn u oku svim očevima!“ uzviknuo je lord Ferington. „Da li je
odabrao nekoga?“
Kit se nasmejao i naslonio ruke na fotelju, ,,Oh, da, kako ne“, kazao
je. „Uz sve ostalo, treba da nasledim udovicu svog pokojnog brata.“
„Ko je ona, kog đavola?“ Gospodin Raš je zaboravio na svoju
pripitost dovoljno da se uspravi i stoji bez pomoći.
„Bukstlova sestra.“
„Bukstl? Vojvoda od...?“, pitao je lord Artur.
„Poslušao sam oca kada sam se povukao sa poluostrva i prodao svoje
stvari“, kazao je Kit. „Slušaću ga i dalje tako što ću se vratiti u Alvesli
posle skoro tri godine, iako sam bio proteran do kraja života poslednji
~ 13 ~
put kad sam bio tamo. Čak ću ga poslušati i po pitanju rođendanskog

poklona. Ali ću to učiniti po svom, tako mi svega. Povešću sa sobom
mladu koju ja odaberem i venčaću se sa njom pre nego što odem, tako
da Redfild neće moći ništa da uradi po tom pitanju. U iskušenju sam da
odaberem neku. vulgarnu devojku, ali to neće poslužiti. To bi Redfild i
očekivao od mene. Odabraću nekoga za koga ne može da prigovara. To
će ga iznervirati više od svega jer neće moći da se žali na nju. Biće
dosadna, uvažena, pristojna i savršena.“ Govorio je s mračnim
zadovoljstvom.
Na trenutak su ga prijatelji pozdravili, zagonetnom tišinom. Tada je
lord Ferington podigao glavu i nasmejao se. „Ti ćeš da se oženiš
dosadnom, uvaženom ženom, Rejvensberže?“, pitao je. „Samo da bi se
inatio ocu?“
„To nije mudro, momče“, kazao je gospodin Raš, odlučno i stabilno
se krećući ka baru. „Ti si taj koji se ženi, a ne tvoj otac. Takva supruga bi
ti bila nepodnošljiva, veruj mi. Vulgarna bi ti pružila više zabave.“
„Ali stvar je u tome što moram nekom da se oženim“, objasnio je Kit i
spustio ruku na bolno oko. „Naročito od kada je umro moj stariji brat,
čime sam postao i nevoljni naslednik grofovije i velike imovine i
bogatstva. Moram da ispunim svoju dužnosti i sve to... Ko bi to bolje
uradio nego dosadna, stara, vredna žena koja će sposobno voditi moj
dom bez problema i po dužnosti doneti na svet naslednika i još dece?“
„Ali postoji objektivna prepreka na tom putu, Rejvensberže“, mrštio
se lord Ferington dok je govorio, ali se prvo nasmešio, pa zakikotao pre
nego što je nastavio. „Koja bi uvažena žena želela tebe? Ti si zgodan, to je
istina, ili barem tako razumem po ženskim pogledima. I naravno da imaš
titulu i budućnost. Ali si izgradio užasnu reputaciju.“
„I to je blago rečeno“, promrmljao je u čašu lord Artur.
„Zar je toliko loš? U kako uštogljenom svetu živimo“, kazao je Kit.
„Ali Egad, ozbiljan sam. Ja sam Redfildov naslednik. Sama ta činjenica će
nadmašiti sve ostalo kada se čuje da iskreno tražim suprugu.“
„Istina“, priznao je gospodin Raš i seo na stolicu kada je dopunio
čašu. „Ali ne nužno tip žene koji tražiš, momče. Roditelji snažnih
~ 14 ~
principa usmeravaju ćerke podalje od gospode koja se tuku sa

smrdljivim radnicima usred bela dana, a onda nagi ljube mlekarice pred
celim svetom. Od muškaraca koji izbegava sve muške klubove, vozeći se
u kočijama okružen ženama sumnjivog morala. A i od muškaraca čije se
ime pojavljuje u kladionicama u vezi sa svakim nečuvenim izazovom na
koji te neko pozove.“
„Koje su mi mogućnosti?“, pitao je Kit ignorišući užasno predviđanje
i vrativši pažnju uglju u kaminu. „Mora da postoje neki novi pristigli
ljudi u gradu, sada kada sezona počinje. Brojne gospođice pune nade
dolaze da traže muževe. Ko je najdosadnija, najčistija, najusmerenija,
najuvaženija od svih njih? Vi to bolje znate od mene. Svi vi idete na takve
događaje.“
Prijatelji su mu ozbiljno porazmislili na tu temu. Svaki je prozvao
nekoliko imena, od kojih je svako, onaj drugi odbacio brojnim razlozima.
„Tu je i gospođica Edžvort“, kazao je konačno lord Artur, kada su
pomislili da im je ponestalo predloga. „Ali ona ima dosta godina.“
„Gospođica Edžvort?“, ponovio je lord Ferington. „Iz opatije
Njubori? Napuštena mlada grofa od Kilburna? Bože, moja sestra je bila
na tom venčanju. To je bila prava senzacija prošle godine. Mladoženja
čeka kraj oltara, mlada spremna da uđe na velika vrata. A onda stiže
besna žena koja tvrdi da je Kilburnova davno izgubljena supruga i
govori istinu, tako mi svega. Edžvortova je pobegla iz crkve kao da su joj
psi za petama, tako kaže Megi, koja je uglavnom sklona preterivanju.
Da li je u gradu ove godine, Kelarde?“
„Boravi kod Portfrijevih“, kazao je lord Artur. „Tetka vojvotkinje od
Kilburna. A gospođica Edžvort je nekako povezana sa njima.“
„Čuo sam da je u gradu“, priznao je gospodin Raš. „Ali ne izlazi
mnogo, zar ne? Okružena Portfrijevima i desetinama drugih rođaka,
rekao bih da daje sve od sebe da se ne uda, tiho i uvaženo.“ Zakikotao se.
„Nesumnjivo je dovoljno dosadna da čovek zevne, pri samoj pomisli na
nju. Nije ona ta koju želiš, Rejvensberže.“
„Uostalom“, dodao je lord Artur, a što se ispostavilo kranjim
izazovom, „ne bi je osvojio čak ni da želiš, Rejvensberže. Portfrij, Enberi,
~ 15 ~
Atingsborou, niko od njenih rođaka ne bi dozvolio čoveku tvoje

reputacije da bude u njenoj blizini. Čak i ako bi prošao pored njenih
čuvara, ona bi te oterala. Odbila bi te iz mesta. Ti si vrsta koju niko od
njih ne želi za nju, a najmanje ona. Moraćemo da se setimo nekog
drugog. Mada, zašto bi želeo...“
Ali, Kit se veselo smejao kada je ponovo okrenuo lice od kamina.
„Da li je to, slučajno, bio izazov?“ pitao je, presekavši prijatelja usred
rečenice. „Ako jeste, nisi mogao da ga učiniš više neodoljivim, ma koliko
se trudio. Neću smeti da se približim gospođici Edžvort, kažeš, jer sam
vrsta odmetika od kakvog takav delikatan cvet mora da se zaštiti po
svaku cenu? A onda bi me sledila jednim pogledom tog tako
ozbiljnog, devičanskog vaspitanja, zar ne? Pošto se ona ne da pokvariti, a
ja sam pokvaren do srži?! Tako mi svega, imaću je.“ Dlanom je udario o
naslon fotelje.
Lord Ferington je zabacio glavu i nasmejao se. „Mogu da nanjušim
opkladu“, kazao je. „Sto gvineja da nećeš uspeti.“
„I još sto od mene“, dodao je lord Artur. „Ona je veoma visokog
ranga, Rejvensberže. Neko mi je rekao prošle nedelje, mada nema šanse
da se setim ko, da je ona kao skulptura od mermera, osim što je
hladnija.“
„Mogao bih i ja da ubacim stotku“, kazao je gospodin Raš, „premda
bi trebalo da budem pametniji kada je u pitanju Rejvensberg. Bio je to
Brinkli, Kelard, koji uvek traži perspektivne nove majke za svoju siročad.
Tako sam znao da je u gradu, sad se sećam. Rekla je Brinkliju čim joj je
prišao sa tom temom, kada je šetao s njom jednog jutra, da nema nameru
da se ikada uda. Poverovao joj je. Reklo bi se da nije dama u čiju se reč
sumnja. Tada je rekao ono o mermernim skulpturama. Brinkli je
neminovno uvažen, Rejvensberže.“
„A ja nisam.“ Kit se ponovo nasmejao. „Za trista gvineja i da bih
iznervirao oca, moraću da je nateram da se predomisli, zar ne? Da
kažemo, do kraja juna, kada moram da odem u Alvesli? Brak pre kraja
juna, odnosno.“
~ 16 ~
„Manje od šest nedelja? Dogovoreno.“ Lord Ferington je rešeno

ustao. „Sada idem u krevet, dok još uvek mogu da ga nađem i do njega
stignem živ. Hajde, Raš, da te usmerim u pravcu tvog. Ja ne bih počinjao
kampanju barem još nedelju dana, Rejvensberže, da sam na tvom mestu.
Svaka otmeno odgajana žena bi se onesvestila od pogleda na to oko. To ti
daje približno pet nedelja.“ Ta pomisao ga je prilično zabavljala.
„Brak sa gospođicom Edžvort, do poslednjeg dana juna“, kazao je
lord Artur, ponovivši opkladu, kada se javio prijateljima na izlasku iz
sobe. „Nemoguće je, Rejvensberže. Čak i za tebe. Naročito za tebe. Ovo
će biti najlakših sto gvineja koje sam zaradio ove godine. Ali naravno, ti
ćeš pokušati.“
„Naravno.“ Kit se nasmešio prijateljima. ,,I uspeću. Sa kojim
događajem da počnem? Šta se dešava ove nedelje?“
„Bal lejdi Menering“, kazao je lord Ferington. „To je uvek jedno od
najvećih dešavanja sezone. Svako prisustvuje. Gospođica Edžvort
verovatno neće. Nisam je video ni na jednom balu, niti drugoj zabavi,
kad smo kod toga. Nije da bih je prepoznao kad bih je video, naravno, ali
neko bi mi je sigurno pokazao. I dalje je novost.“
„Bal lejdi Menering“, kazao je Kit i ustao iz fotelje kako bi ispratio
prijatelje. „Moram da saznam hoće li biti tamo. Da li je lepa? Ili je
protivotrov?“
,,E, to ćeš morati da otkriješ sam“, kazao je odsečno lord Ferington,
„imaćeš sreće ako ne bude ličila na gargojla.“
~ 17 ~
2.
Loren je stigla na bal lejdi Menering u društvu vojvode i vojvotkinje

od Enberija i markiza od Atingsboroua. Posle prvobitnog otpora, ipak je
pristala da prisustvuje, iako je bila svesna da će skoro svi iz više klase biti
tu. Ili je možda zbog toga pristala. Odlučila je da ide samo zbog ponosa.
Bila je u Londonu tokom sezone i bila je član više klase. Ako istraje u
svojoj odluci da živi povučeno, kao Elizabetina saputnica, mogla bi da
oda utisak da se plaši pojavljivanja u javnosti, da se plaši da joj se
podsmevaju, rugaju i označavaju je kao nesrećnu odbijenu mladu.
Zapravo se i plašila toga, i to smrtno, ali iznad svega je odgajana da bude
dama. A dame ne dozvoljavaju strahu da upravlja njima. Dame ne
odbijaju društvo samo zato što su posramljene ili nesrećne, samo zato što
se osećaju neželjeno i neprivlačno. Dame se ne predaju samosažaljenju.
Tako da je zgrabila hrabrost obema rukama i pristala da se pojavi
pred svetom, na jednom od omiljenih igrališta bogataša tokom sezone, u
londonskoj sali za balove. Otići će i držaće glavu visoko podignutu i
suočiće se sa demonima koji su je mučili još od onog najužasnijeg jutra
nad jutrima u crkvi u Njuboriju. Ostaće u Londonu i nakon Elizabetinog
porođaja. Vojvoda je doveo svoju vojvotkinju u grad kako bi bila
u blizini najboljih lekara, a onda će raditi ono što je odlučila da zaista želi
da uradi. Uzeće svoje skromno bogatstvo, utvrditi sopstveni dom,
možda u Batu, i živeće tihim, povučenim životom, okružena
malobrojnim, odabranim prijateljima. Izdržaće ovaj bal jer, kada to učini,
niko neće moći da je zove kukavicom.
Stara kočija vojvode od Enberija zauzela je svoje mesto u redu kočija
iz kojih su izlazili gosti ispred vile Menering na Kavendiš skveru. Loren
je videla da je svaki prozor osvetljen svećama. Svetla su se razlivala od
dvostrukih vrata koja su bila otvorena i osvetljivala crveni tepih koji je
bio spušten niz stepenice i po asfaltu. Preko zvukova frktanja konja,
~ 18 ~
udaraca kopita i škripe točkova, čula je svečane glasove kako

se pozdravljaju i smeju.
Bio je to veoma napet trenutak i tada je razumela koliko se promenila
za četrnaest meseci, od bala pred njeno venčanje. Tada se osećala veoma
prijatno i povezano sa svojim miljeom, opušteno, svesna svoje vrednosti i
mesta u rangovima visokog staleža. Vreme je da ponovo zauzme to
mesto, ne kao Nevilova buduća mlada i grofica, već kao časna gospođica
Loren Edžvort. Podigla je bradu, nesvesno arogantnim gestom koji je
zamaskirao njenu želju da iskoči iz kočije i pobegne, sve dok Kavendiš
skver i Mejfer i London ne ostanu iza nje.
A onda je došao red i na njih. Portir je otvorio kočiju i spustio
stepenice, gospoda su sišla, teča Vebster pružio je tetki Sejdi ruku, a
Džozef je podigao ruku da pomogne Loren. Prihvatila ju je i sišla na
crveni tepih obraćajući posebnu pažnju na svoje držanje i izraz lica.
Znala je da izgleda najbolje što može. Haljinu joj je, posebno za ovu
priliku, napravila Elizabetina modistkinja, a Elizabet joj je pomogla da
izabere materijal i dizajn, kao i nakit uz nju. Vojvotkinja od Portfrija
je bila poznata po izuzetnom ukusu. Ali takav je slučaj bio i sa Loren
Edžvort.
Loren se smešila kada su tetka i teča ušli, a ona je držala Džozefa za
ruku.
„To je to, Loren“, prošaputao je sa odobravanjem, nasmešio joj se i
namignuo. „Izgledaš kao kraljica, draga moja. Izgledaš lepše od svake
kraljice koju sam ikada video.“
,,A koliko si ti kraljica video, Džozefe?“, pitala ga je i slobodnom
rukom podigla prednji deo haljine, te se otmeno popela uz stepenice, sve
do jarko osvetljenog predvorja punog ljudi. Potisnula je iznenadnu
paničnu pomisao da mora da je zaboravila nešto neophodno, kao što je
haljina.
„Hmm, da vidimo.“ Pretvarao se da razmišlja o svom odgovoru.
„Zapravo, jednu. Našu kraljicu Šarlot. Ti si sto puta ljupkija od nje.“
„Tiše govori“, savetovala ga je. „Odseći će ti glavu zbog izdaje ako te
neko čuje.“ Ali mu je uputila kratak, zahvalan osmeh. Očigledno je
~ 19 ~
razumeo nešto o nervozi koja joj je panično uznemiravala stomak i davao

je sve od sebe da joj skrene pažnju.
Poveo ju je ka stepenicama i prema redu gostiju koji su se polako
penjali. Nekoliko puta je duboko udahnula vazduh i odolela porivu da
gleda stvari umesto ljudi. Koliko je gostiju na stepeništu, a koliko u sali
za bal bilo na njenom venčanju i svedočilo poniženju?
Odgovor je, naravno, značajan broj. Ali ceo život učenja ume da bude
čarobna stvar, Loren će uskoro saznati. To ju je odvelo uz stepenice, u
red za prijem, pa u salu za bal, koja je već bila puna ljudi koji u tom
trenutku nisu imali pametnija posla nego da gledaju i komentarišu goste
koji tek dolaze.
Pokušala je da se usredsredi na veličanstvenost sale koja je bila
osvetljena stotinama sveća postavljenih u tri velika kristalna lustera i u
brojne zidne svećnjake, kao i na cvetne aranžmane koji su ispunjavali
prostoriju delikatnim pastelnim nijansama i mirisima. A pokušala je,
bezuspešno, da smireno pogleda oko sebe, da uspostavi kontakt očima
sa brojnim gostima i da pristojno klimne glavom onima koje prepozna.
Ali njena porodica je uništila i najmanju šansu da ona uživa u večeri,
ubila ju je brižljivošću. Malo pre nego što je Loren ušla u salu, i dalje sa
Džozefom pod ruku, sa tetkom i tečom u blizini, naišli su preterano
srdačni Vilma i lord Saton, sa mršavim mladićem pod ruku, i predstavili
ih jedno drugom. Gospodin Bartlet Hau je zamolio gospođicu Edžvort za
drugi ples, te je jasno da je markiz od Atingsboroua imao čast za prvi. A
samo par minuta kasnije lord Saton, koji je odlutao pre toga, vratio se sa
još jednim gospodinom koji je, ispostavilo se, imao veliku želju da
zapleše treći ples sa gospođicom Edžvort.
Izgleda da se njena porodica, zabrinuta da bi mogla da bude
usamljena na prvom balu posle više od godinu dana izostanaka, pa je
angažovala, već par dana pošto je pristala da ide na bal, odgovarajuće
partnere, a možda i perspektivne prosce?!
Pre malo više od godinu dana plesala je na balu uoči svog venčanja,
sigurna u svoju privlačnost, da je u središtu svačije pažnje, kao mlada
grofa od Kilburna kojoj se svi dive i zavide joj. Večeras je starija,
izbledela lepota, koja ne može sama da privuče svoje partnere, u strašnoj
~ 20 ~
opasnosti da zauvek i neizbežno ostane usedelica. Ili se tako osećala

zbog svoje porodice.
Loren je osetila dubinu poniženja. Čak i Džozefova brižljivost da joj
se ponudi kao pratnja bila je samo to - puka brižljivost.
Loren se nasmešila svojim nesvesno arogantnim osmehom i polako i
otmeno zaplesala.
Kada su Kit i lord Ferington stigli na Kavendiš skver, bal je već bio u
punom jeku. Ali bilo je to vedro, mesečinom osvetljeno veče, neobično
toplo za sredinu maja, a prednja vrata su bila i dalje širom otvorena.
Veseli zvuci razgovora i smeha rasipali su se iz hodnika i sa stepeništa.
Čuo se i orkestar iz sale za bal, na spratu.
„Gužva, nesumnjivo“, kazao je Kit i pružio frak i svileni šešir portiru,
pa zainteresovano pogledao u pravcu predvorja. “Misliš li da je ovako i
u balskoj sali, Feringtone?“
„Sigurno. Ako nije i veća gužva.“ Prijatelj je predao svoj frak i šešir i
popravio besprekoran prevoj svoje kragne. „Bolje bi bilo da požurimo
gore i saznamo.“
Kit je klimnuo glavom u znak pozdrava nekim poznanicima,
uglavnom muškarcima, dok su se peli uz stepenice. Ovo je prvi bal na
koji je došao još od Lisabona. Nije mogao ni da se seti koliko je tačno
vremena prošlo. Bio je pozvan i na brojne balove u Londonu, naravno.
Njegovi javni ispadi su možda uzrokovali nekoliko podignutih obrva s
neodobravanjem, učinili su i da neki savesni roditelji malo više stisnu
svoje mlade ćerke, ali je on na kraju krajeva bio vikont Rejvensberg, A
iznad svega, bio je sin i naslednik grofa od Redfilda. A ovo je
sezona, veliko sklapanje brakova, kada se svi pozivaju skoro svuda.
„Prilično si siguran da će ona biti ovde večeras?“, pitao je kad su
stigli do vrha stepeništa i skrenuli u pravcu balske sale. Gužva je
postajala sve veća i čula se sve veća buka. Kit je bio svestan i sve veće
vrućine i teških mirisa hiljada cvetova pomešanih sa skupim parfemima
koje su nosili gosti.
~ 21 ~
„Sigurniji ne mogu biti.“ Lord Ferington se zaustavio na , dovratku i

bez žurbe osmotrio salu. „Saton je rekao da će doći i da on sigurno zna,
jer je obećan lejdi Vilmi Fosit, znaš. Naravno, možda je zakačila neku
smrtnu bolest ili je slomila neku kost, a možda se i samo predomislila.
Ah.“ Podigao uvećavajuće staklo do oka.
„Jesi li je ugledao?“ pitao je Kit.
Možda je i bio previše svestan sebe jer mu je ovo prvo pojavljivanje
posle mnogo godina na zabavi velikih bogataša, ali nesumnjivo je
privlačio ogromnu pažnju. Veliki broj onih koji nisu plesali gledali su
vrlo značajno u njegovom pravcu. Durbini i uvećavajuća stakla bili su
podignuti do znatiželjnih očiju.
Glave su se približavale jedne drugim dok su se razmenjivale
poverljive reči. Više mladih žena ga je prikriveno posmatralo, posebno
one koje su bile upoznate sa njegovim identitetom. Šokantni, zabranjeni
lord Rejvensberg! Ali Kita nikada nije brinulo šta drugi misle ili govore o
njemu, a večeras nije ništa drugačije.
„Izuzena gospođica Merklinger“, prošaputao je lord Ferington, stakla
usredsređenog na jednu od devojaka koje plešu. „Zlatne vesele lokne. Da
ne spominjem obline.“
Kit se zakikotao i priznao da je lepotica, dugim ispitivanjem kroz
svoje staklo. „A nema ni osamnaest godina“, kazao je. „Sasvim sigurno
nije tvoj tip žene, Feringtone.“
„Gospode, ne“, složio se njegov prijatelj uz uzdah. „Više mi je šteta.
To je valjda privlačnost. A sada, gospođica Edžvort.“
Nastavio je svoje opušteno razgledanje prostorije i ljudi u njoj kada se
melodija završavala i plesači se sklonili sa podijuma u sve veću gužvu sa
strane.
„Kelard mi ju je pokazao u parku pre tri ili četiri jutra“, kazao je lord
Ferington. „Prilično sam siguran da bih mogao da je prepoznam.“
„Ali niste se upoznali“, kazao je Kit, „tako da sada ne možeš da nas
predstaviš.“
„Ne bih ti toliko olakšao, svakako“, uveravao ga je prijatelj. „Moram
da pobedim u opkladi, ako se sećaš. Ah, eno je. Upravo je ispraća
~ 22 ~
Stenson ka Atingsborouu. Oh, težak pristup, stari druže. Enberi i njegova

vojvotkinja se ne odvajaju od nje. Prilično je zaštićena zastrašujućim
tamničarima.“ Nasmešio se.
„Stenson? Taj starac?“ Kit je ispratio pravac prijateljevog pogleda.
Znao je i markiza od Atingsboroua i Džordža Stensona i brzo ih je
razaznao u gužvi malo dalje od njih. Stariji par sa njima mora da su
vojvoda i vojvotkinja. A dama koja stoji između dvojice gospodina mora
da je ona koju je došao da upozna. Njegova buduća mlada. Kit je ponovo
prineo staklo oku.
Bila je visoka i vitka, primetio je, ali tu su i lepe ženstvene obline.
Mogao je da se kladi da su ispod suknje i korseta njene haljine njene
noge dugačke i vitke. Držala se otmeno i izvijenih leđa, leđa koja su
dozivala čvrstu mušku ruku da se osloni o njen struk. Tamna kosa sijala
se pod svetlošću sveća. Bila joj je podignuta visoko na glavi gde su je
držali češljevi ukrašeni draguljima i padala joj je po slepoočnicama i
vratu u tankim uvojcima. Lice joj je bilo ovalnog oblika i visokih jagodica
na obrazima, pravog nosa i krupnih očiju, a boju im nije video sa te
razdaljine. Bila je otmeno i sa ukusom odevena u svetlucavu satensku
haljinu tamnoljubičaste boje koju je nosila uz srebrne rukavice i papuče,
kao i svetloljubičastu lepezu.
Nije joj nedostajalo lepote. Kit je tiho zazviždao.
Razgovarala je sa svojom pratnjom, ali se istovremeno hladila
lepezom i osvrtala oko sebe. Na nekoliko trenutaka Kit je bio prijatno
iznenađen osmehom na njenom licu. To je naizgled pokazalo lažnim stav
da je hladna kao skulptura od mermera. Ali izraz lica, primetio je dok je
gledao, nijednom se nije promenio dok je razgovarala i osvrtala se. Tada
je shvatio da to možda i nije osmeh, već snishodljiv pogled
prezira prema svim manjim smrtnicima u okolini.
„Nebrušeni dijamant“, šapnuo je i spustio staklo.
„Zaista“, složio se lord Ferington. „I neosvojiva tvrđava, ako smem
da kažem, Rejvensberže. Izgleda kao da smatra da sve što nije plave krvi
nije ni vredno njene pažnje.“ Očigledno mu je to bilo zabavno.
~ 23 ~
„A ipak“, kazao je Kit osvrćući se u potrazi za domaćicom koja se,

srećom, kretala ka njima sa osmehom dobrodošlice na licu. „Uvek sam
bio slab prema neosvojivim tvrđavama, Feringtone. Kao i drugim
naizgled nemogućim izazovima.“
„Lorde Feringtone, lorde Rejvensberže.“ Lejdi Menering bila je
šarmantna kada je pružila svakom od njih ruku u rukavici. „Kako je
divno što se smatrali prigodnim da prisustvujete mom balu. I kako
izazivajuće to što ste stigli tako kasno. Ne znate kolika je glavobolja za
domaćicu da obezbedi svim devojkama partnere za prvi ples kada su svi
mladići rešili da kasne.“
„Ali ja nisam došao da plešem sa veoma mladim devojkama,
gospođo“, kazao je lord Ferington uz najbolji osmeh kojim razoružava.
„Znao sam da će partnerka po mom izboru bili zauzeta prvih nekoliko
plesova u potrazi za partnerima za svoje goste. Nadao sam se da ste sada
već slobodni da mi učinite čast i zaplešete sa mnom.“
Lejdi Menering se nasmejala i odsečno ga potapšala zatvorenom
lepezom po ruci. „Pravi si nevaljalac, Feringtone“, kazala je. „Dobro bi ti
došlo kada bih se držala za tvoju ruku ostatak večeri. A sada mi kažite,
kako ste uspeli da nagovorite lorda Rejvensberga? Razumela sam da je
uvek previše zauzet brzom vožnjom kočija do Brajtona i obavezama
oko drugih očaravajućih muških aktivnosti da bi prisustvovao ovako
dosadnim događajima. Međutim, njegovo prisustvo će mi garantovati
uspeh.“ Ovog puta potapšala je Kita po ruci.
Nakrivio je glavu. „Kako bih mogao da odolim, gospođo“, kazao je,
„kada sam video da pozivnica dolazi od jedne od najbližih prijateljica
moje majke.“
„Nisam ti videla majku godinama“, kazala je direktno lejdi
Menering. „Ona je stalno na selu. Dozvolite mi sada da obojici nađem
partnerke. Mada ću se iskreno iznenaditi ako sve majke ne zgrabe svoje
ćerke i ne pobegnu kada budu videle zloglasnog vikonta Rejvensberga.“
„Možda, gospođo“, kazao je Kit udovoljivši joj svojim najiskrenijim
osmehom, „možda biste mogli da me upoznate sa gospođicom Edžvort
od Njuborija?“
~ 24 ~
Lejdi Menering je podigla obrve, „Verujem da postoje mlađe dame

koje mnogo više žele mlade, buntovne partnere nego gospođica
Edžvort“, kazala je. ,,A večeras njena porodica bira partnere, a ne ja.
Međutim, ako tako želite.“
„Želim, gospođo.“ Kit se ponovo naklonio.
„Da li je to i tvoja želja?“, pitala je lejdi Menering lorda Feringtona.
„Hvala, gospođo“, kazao je, „ali vidim neke poznanike sa kojima
moram da se pozdravim, pošto ste Vi svakako zauzeti.“
Kit je ispratio domaćicu kroz balsku salu dok se gužva razdvajala da
ih propusti. Njegovo pojavljivanje je nesumnjivo probudilo šapate,
primetio je raspoloženo, premda nije znao, niti ga je zanimalo, da li su
šapati negativne ili spekulativne prirode. Primetio je da su, srećom,
vojvoda i vojvotkinja od Enberija bili zauzeti razgovorom sa parom iza
njih, Stenson je nestao, a Atingsborou je usmerio pažnju i udvaranje
rumenoj devojci koja se kikotala i upravo sišla sa podijuma za ples.
Gospođica Edžvort je stajala na trenutak naizgled nezbrinuta, i dalje
je gledala oko sebe i još uvek držala taj namešten poluosmeh.
„Gospođice Edžvort.“ Kada joj se lejdi Menering obratila po imenu,
skrenula je pogled ka pridošlicama. Podigla je obrve i na trenutak
zaustavila lepezu. „Vikont Rejvensberg me je zamolio za čast da Vas
upozna.“
Odmerila ga je uz treptaj tamnim trepavicama koje su krile njene
ljubičaste oči, iste nijanse kao njena haljina, što je nesumnjivo bilo
najlepši adut na njenom izuzetno lepom licu. Zapravo, njena savršenost
obara sa nogu.
Ali to lice je nesumnjivo ranije video, pomislio je Kit, i to nedavno.
Na trenutak je pomislio da zna i tačnu priliku. A onda se setio
prošlonedeljne tuče u Hajd parku i zagrljaja sa mlekaricom. Kada je
podigao pogled posle poljupca, pogled mu se sreo sa šokiranom
lepoticom, koja očigledno nije iz klase mlekarice, malo udaljenom i na
tren je nevaljalo pomislio da bi voleo da je ona ta koja je u njegovom
zagrljaju. Ali pre nego što je stigao da se nasmeši ili joj namigne, ona se
~ 25 ~
okrenula i njegovom pogledu ostavila samo njen otmeni šešir. Kada ju je

tražio malo kasnije, nestala je u gužvi koja je šetala kroz Roten Rou.
Nije pomislio na nju od tad... sve do sad.
Kit se najotmenije poklonio.
Loren se iznenadila kada ga je prepoznala čim ga je pogledala, mada

je večeras izgledao veoma drugačije. Bio je obučen od vrata nadole. Bio je
odeven besprekorno otmeno, zapravo, u crni večernji sako koji mu je
dobro pristajao uz telo, krem svilene čarape do kolena i izvezeni prsluk,
kao i netaknuti beli lan i čipku.
Bio je neopisivo zgodan. I nije bio mnogo viši od nje, iznenadila se
Loren. Ipak, njegova samouverena vitalnost odavala je utisak o izuzetno
privlačnom izgledu. Lice mu je bilo osunčano i ozareno, a sive oči
smešile su se nekom unutrašnjom vedrinom.
Bio je muškarac čije poznanstvo bi trebalo da izbegava po svaku
cenu, pomislila je Loren za nekoliko sekundi koliko je prošlo nakon što
ih je lejdi Menering upoznala, dok se lord Rejvensberg poklanjao, a ona
uzvraćala. Čak i da nije bila svedok njegovom neprimerenom ponašanju
u parku, sigurno bi osetila neopisiv dah sirove muževnosti koju je
nekako odavao. U njemu je postojalo zaista nešto drugačije od eminentne
i uvažene gospode koju su Vilma i lord Saton dovodili do nje celo veče.
Osetila je neočekivan nalet uzbuđenja kada je shvatila da njena tetka,
teča i Džozef vraćaju pažnju na nju i izgledaju zabrinuto, kao da je ona
nezrela devojka nesposobna da se brine o sebi
A lord Saton je namerno prišao s kratke razdaljine sa naočitim,
mladićem iskrenog pogleda, kao da je ona dosadno stvorenje bez
ikakvog šarma da privuče ijednog gospodina koji nije prinuđen na to.
Vikont Rejvensberg nije prinuđen.
„Lorde“, prošaputala je.
„Gospođica Edžvort? Očaran sam.“ Osmeh u njegovim očima raširio
se po celom licu i otkrio bele zube i bore od osmeha na spoljnim
uglovima njegovih očiju. Loren je preispitala svoj prvi utisak da nije
posebno zgodan. „Molio sam da se upoznamo jer sam jednostavno
~ 26 ~
morao da se približim da otkrijem da li Vam se haljina zaista slaže sa

bojom očiju. Ispostavlja se da je tako.“
Loren je polako hladila obraze. Balska sala je nesumnjivo postala
previše topla iako su dvoja francuskih vrata koja vode na balkon s druge
strane prostorije bila širom otvorena. Da li je očekivao da će sa
zarumeneti i zadrhtati na tako direktno udvaranje, kada je tek prošle
nedelje čula veoma drugačije reči koje njegove usne umeju da izgovore?
Hajde, balegari.
Džozef je namerno pročistio grlo.
„Mogu li da se nadam da ste slobodni da sledeći ples odigrate sa
mnom, gospođice Edžvort?“, pitao je vikont Rejvensberg dok se lejdi
Menering dobronamerno smešila pored njega
„Hteo sam da ispratim rođaku da se osveži“, kazao je uglađeno
Džozef, ali uz oštru naznaku odbijanja u glasu. Pružio joj je ruku.
„Gospođica Edžvort je žedna i mora da se odmori od plesa. Loren?“
Ali lord Rejvensberg nije skrenuo pogled nje. Podigao je upitno obrve
dok mu je smeh titrao u očima. Čekao je odgovor sa njenih usana.
Nijedan pravi gospodin to ne bi učinio. A nije ni bilo potrebe da ona
odgovori kada je Džozef to učinio za nju. Samo je trebalo da spusti ruku
na njegovu, prezrivo se nasmeši i ode. Bio je to prilično uobičajen način
da se izađe na kraj sa prepotentnošću bez manira. Ali nije učinila ništa
od toga.
Lord Rejvensberg nije prisiljen. Pohvalio je njene oči, ma koliko taj
kompliment bio budalast. I bio je neporecivo privlačan.
„Hvala ti, Džozefe“, čula je sebe kako izgovara, „ali možda imam
energije za još jedan ples pre osveženja.“
Iskoračila je napred, spustila ruku na vikontov rukav i dozvolila mu
da je povede na slobodan prostor na podijumu za ples Da li bi tako
učinila da Džozef nije progovorio da bi je zaštitio? Ili da lord Saton nije
dovodio još jednog partnera za nju? Nije znala. Ali je iznenada shvatila
da je sada prekasno da se predomisli, da je na redu valcer, intiman ples,
koji se još uvek smatra blago skandaloznim kod najuštogljenijih, a koji je
~ 27 ~
ona nekada smatrala izuzetno romantičnim. Ali to je bilo kada ga je

plesala sa Nevilom pred venčanje. I nikada pre ili posle toga.
„Kako ozbiljan pogled“, šapnuo je vikont kada je okrenula lice ka
njemu. „Da li ste umorni? Da li biste radije da Vas ja ispratim da se
osvežite?“
„Ne. Hvala.“ Neobično je kako ju je oraspoložila mala pobuna. A
zapravo joj je drago što je ples valcer. Možda bi mogla večeras da otera
neke duhove.
Orkestar je zasvirao početne taktove. Loren je podigla levu ruku na
njegovo rame, a desnu oslonila na njegovu ruku, Osetila je kako čvrsto
podiže desnu ruku i spušta je na luk njenih leđa. Zbog njegove visine,
pozicija se činila intimnijom nego sa višim Nevilom. Nije mogla lako da
izbegne pogled u njegovo lice. Nije mogla da izbegne da oseti njegovu
fizičku prisutnost. Mogla je da namiriše suptilan miris njegove
kolonjske vode. Polako je udahnula vazduh i pogledala ga u oči.
Toplo su se smešile, značajno, njenom pogledu, kao da je osetio njenu
neprijatnost i to ga je zabavljalo. Opasan muškarac, zaista, pomislila je.
Nikada joj nije bilo prijatno sa takvim čovekom. Celog života ih je
izbegavala.
Poveo ju je u valcer.
Na trenutak su gorka sećanja na bal pred venčanje i sam dan
venčanja pretila da je preplave. Primirila se tako što je namerno brojala
korake i usredsredila se na ritam muzike i pokrete svojih stopala. Ali je
ubrzo uvidela da je vodi muškarac koji je izuzetan plesač. Bilo je lako,
kao da je to najprirodnija stvar, pratiti njegove korake i otmene okrete u
koje ju je vodio po podijumu balske sale. Bilo je lako osetiti se prijatno
s njegovom visinom, ceniti činjenicu da može da pogleda preko njegovog
ramena i osmotri okruženje.
Do sada nije uživala u večeri, najblaže rečeno. Ali se utešila znanjem
da je njeno pojavljivanje imalo koristi. Sada, iznenada, neočekivano, ona
uživa. Raskošni cvetni ukrasi i haljine drugih dama spojili su se u
veličanstven kaleidoskop boja. Sveće u lusterima pretvorile su se u
zasnosnu igru svetala. A nešto ju je neporecivo uzbuđivalo u valceru sa
~ 28 ~
čovekom koji ne samo da zna korake, već sigurno oseća magiju plesa isto
kao i ona.
Ali ta pomisao je vratila Loren u stvarnost nakon nekoliko minuta.
Ona pleše po balskoj sali lejdi Menering u naručju stranca kog je prvi put
videla pre nekoliko nedelja pod skandaloznim okolnostima. Džozef je
pokušao da je spreči da večeras zapleše sa njim. Da li to znači da vikonta
ne poštuju, uprkos tituli i prisustvu na ovakvom balu? Da li je njen
prvi instinkt bio ispravan? Da li je on otpadnik?
Delom nije marila, čak ju je ta mogućnost uzbuđivala. Ali to je deo
nje koji joj je potpuno nepoznat, deo koji mora da zauzda.
„Da li idete često na balove, lorde?“ Usredsredila se na vođenje
uljudnog razgovora i postavljanju svojevrsne bezbedne društvene
distance. „Moram da priznam da je meni ovo prvi ove godine.“
„Ne, ne idem“, odgovorio je. „I da, znam.“
Bila je ogorčena zbog kratkog odgovora. Zar on ne zna ništa o
pristojnim razgovorima? A onda je shvatila nešto neobično. Šta to znači
da, znam? Ako on ne ide na balove, kako zna da ni ona nije išla ni na
jedan?“
„Velika je to gužva“, kazala je u pokušaju da nastavi držeći se klišea.
„Lejdi Menering mora da je veoma zadovoljna uspehom svog truda.“
„Zaista je uspešno.“ Njegove nasmešene oči nisu skrenule pogled
njenih.
„Cveće i dekoracija su veoma lepi i s ukusom“, kazala je ne
odustavši. „Zar se ne slažete, lorde?“
„Nisam pogledao da bih znao, ali verujem Vam na reč.“
On se njoj udvara, iznenada je shvatila. Implicira da za njegove oči ne
postoji ništa, samo ona. I uskladio je svoje ponašanje sa tim, Osetila je
nepoznat i neprimeren nalet fizičke svesti, a onda ponovo ogorčenost.
„Sada je red na Vas da odaberete temu za razgovor“, kazala je glasa
namerno prezrivog da bi prikrila neprijatnost.
Tiho se nasmejao. „Muškarac ne mora da razgovara kada pleše sa
prelepom ženom“, kazao je. „Može da bude zadovoljan samim osećajem.
~ 29 ~
Da udovolji svim svojim čulima do kraja. Razgovor samo odvraća

pažnju.“
Srce joj nije ubrzano kucalo samo zbog njegovih neprimerenih reči.
Već zbog načina na koji su izgovorene. Tiho. Dubokim, baršunastim
glasom kojim ju je zarobio, kao da je, nekako, naga na njegov dodir. Kao
da su njih dvoje sami u balskoj sali, ili možda negde drugo, u daleko
intimnijoj atmosferi.
Potom, iznenada, jesu bili sami u relativnoj tami. Nije ni primetila da
su plesali blizu francuskih vrata sve dok je nije zavrteo kroz njih i ostali
su sami, ili skoro sami, na balkonu, iza svetlosti sveća.
Loren je bila potresena iz dubine duše.
,,I svetlo ume da skrene pažnju“, kazao je pojačavši stisak ruke na
njenom struku, tako da je postala još svesnija njegove blizine i plašila se
da se njene grudi ne očešu o njegove. Pognuo je glavu bliže njenoj dok je
govorio, tako da je osetila kako joj toplina njegovog daha ljubi obraz.
„Kao i puno ljudi.“
Kako se usuđuje! Bila je u pravu što je tako mislila... Nijedan
gospodin...
Ali nije prestao da pleše i uz jedan okret, vratili su se u salu tako što
su ušli kroz druga francuska vrata za manje od minut nakon što su izašli.
Prekor na njenim usnama zamro je kada ga je pogledala u nasmešene oči
i još jednom se očarala čarolijom plesa sa privlačnim partnerom. Njena
mala pobuna pokazala se prijatnom, nevoljno je sebi priznala.
Bio je uvežbani partner, naravno. Loren Edžvort nije žena kojoj se
muškarci udvaraju. Nikada nije bilo tako, čak ni kada je bila mlada i
srećna. Po prvi put u životu joj se neko udvara. I osetila se prilično
prijatno, iako ni na jedan jedini trenutak nije sebi dozvolila da je to očara.
Nije pokušavala više da razgovara. A nije ni on.
Kada se valcer završio, vikont Rejvensberg se ponudio da je vrati
njenom društvu. „Neću predložiti da Vas povedem na osveženje,
gospođice Edžvort“, kazao je sa smehom u glasu i pogledu, „premda
se usuđujem da kažem da ste sada sigurno veoma žedni. Vaša porodica
to ne bi odobravala. Jedva čekaju da im se vratite kako bi Vas obavestili
~ 30 ~
da ste upravo rizikovali svoju reputaciju tako što ste plesali sa

londonskim najozloglašenijim buntovnikom.“
„A jesam li?“, pitala je.
„Jeste li plesali sa buntovnikom? Oh, nema sumnje“, šapnuo je.
„Hvala Vam“, kazala je pristojno kada ju je vratio tetka Sejdi.
Pozdravila ga je namernom, hladnom nadmenošću. Nije ga čak ni
sramota sopstvene reputacije?
„Zadovoljstvo je moje, gospođice Edžvort“, kazao je i pre nego što je
shvatila njegovu nameru, uhvatio ju je za ruku koju je upravo sklonila s
njegovog rukava i prineo je usnama. Ruka joj je bila u rukavici, ali
uprkos tome, gest je delovao prilično intimno. Odolela je porivu da otme
ruku, kao da ju je opekao, te tako privuče neželjenu pažnju na sebe. Na
kraju krajeva, u tom gestu nema ničega neprimerenog.
A potom je otišao, ne samo od nje, već sa bala, u potpunosti. Gledala
je s olakšanjem kako odlazi, a i sa neobičnom, neželjenom svešću da će
ostatak večeri biti veoma dosadan.
Možda čak i ostatak njenog života, pomislila je uz neobično
preuveličavanje.
~ 31 ~
3.
Uprkos kasnom povratku kući s bala, Loren je ustala u uobičajeno

vreme narednog jutra kako bi pratila Elizabet u njenoj dnevnoj šetnji
Hajd parkom. Vazduh je bio hladan i oštar, mada je nagoveštavao lepše
vreme kasnije tog dana.
„Vežbanje zaista prija“, kazala je vojvotkinja dok su se, u po
povratku, približavale kući. „Osećam se izuzetno dobro uprkos sve
većem zamoru i prilično sam sigurna da je to od svežeg vazduha i šetnje,
uprkos Lindonovoj napetosti.“
Brak je prijao Elizabet, razmišljala je Loren. Udala se prvi put tek pre
sedam meseci. I trudnoća joj prija. Dobila je neki novi sjaj.
Portir koji je otvorio vrata na njihovo kucanje, poklonio se i stao sa
strane kako bi ih propustio. „Stigao je buket za gospođicu Edžvort, Vaša
milosti“, kazao je. „Gospodin Pauers ga je uneo u salon.“
„Za mene?“, pitala je iznenađeno Loren.
Ali Elizabet se smejala kada je uhvatila Loren za ruku i povela je u
pravcu salona za posete, koji je vodio van hodnika. “Buket, ujutru posle
bala?!“, kazala je. „Mili bože, Loren, imaš obožavaoca.“
„Gluposti!“, namrštila se Loren. „Verujem da je od gospodina Bartlet
Haua. Plesao je sinoć sa mnom dvaput i odveo me na večeru. Ali sam se
trudila da ga ne ohrabrim. Kako me je sramota.“
„Divljenje gospodina ne sme nikada da te srami, Loren“, kazala je
Elizabet, „čak i kad ne možeš da mu uzvratiš.“
Loren se ugrizla za usnu kada je ušla u salon i videla lep buket od
najmanje dvadeset crvenih ruža ukrašenih raskošnom paprati, već
smeštenih u kristalnu vazu. Prišla je i uzela karticu koja je bila oslonjena
o vazu. Nadala se da nije napravio budalu od sebe nekim raskošnim
sentimentom.
~ 32 ~
„Veoma su lepe“, kazala je Elizabet iza nje. „Mora da je teško naći

ruže ovako rano. Sigurno su veoma skupe. Nesrećni gospodin Bartlet
Hau. Tako je iskren i dobar.“ Ali se u njenom glasu začuo smeh.
„Avaj“, pisalo je na kartici, „Nisam mogao da nađem ljubičaste da
Vam se slažu uz oči.“ Potpis je bio ispisan hrabrom, nemarnom rukom.
„Rejvensberg.“
Njegove nasmejane sive oči, njegov nevaljali osmeh, njegova vitka
otmenost, muževna vitalnost, neopisiva energija opasnosti koja ga je
pratila - Loren je sve videla iza zatvorenih kapaka kada je pokušala da
zaspi te večeri. I zamišljala je istog čoveka dopola nagog, u svojim uskim
dokolenicama, kako psuje. Kako drži mladu ženu u naručju i ljubi je uz
očigledni entuzijazam.
„Cveće nije od gospodina Bartlet Haua“, kazala je. „Već od vikonta
Rejvensberga. Plesala sam valcer sa njim.“
Vojvotkinja je pogledala karticu preko njenog ramena. „Oh, bože“,
kazala je veselo, „zaista je očaran, Loren. Pohvalio ti je oči. Ko je on? Nije
mi poznato to ime.“
„Rekao mi je“, kazala je Loren i vratila karticu kraj vaze, „da je tražio
da nas upoznaju kako bi saznao da li mi se oči i haljina slažu u boji. Da li
si ikada čula nešto apsurdnije?“
„Ne zvuči mi kao gospodin sa kakvim bi te grof od Sutona upoznao.“
Elizabetin glas je i dalje drhtao od uzbuđenja. „Mora da je Džozef,
odmetnik.“
„Zapravo, lejdi Menering“ kazala je Loren. „Tetka Sejdi i Vilma samo
što nisu zapenile. Nakon plesa su mi rekle da moram da prekinem svako
poznanstvo sa njim ukoliko ponovo pokuša da mi priđe. Teča Vebster ga
je nazvao crnom ovcom. Džozef mi je rekao da je bio konjanik sve do
nedavno. On je naslednik grofa Redfilda.“
„Ah.“ Elizabet je klimnula glavom. „Da, naravno. Grofov stariji sin je
umro pre godinu ili dve, sećam se.“
„Elizabet?“ Loren se okrenula da je pogleda i osetila je kako joj gore
obrazi. „On je gospodin koji se prošle nedelje potukao u parku.“
~ 33 ~
,,Oh, bože.“ Ali Elizabet, nakon prvobitnog iznenađenja, počela je da

se smeje. „Nesrećna Loren. Mora da si se osetila saterano u ćošak kada
ga je lejdi Menering predstavila i dobri maniri te naterali da plešeš sa
njim, i to valcer, zar ne? A sada ti šalje cveće. Primetila sam tom
nečuvenom prilikom, naravno, da je izuzetno zgodan mladić.“
„Nije izuzetno zgodan.“ Loren se zarumenela. „Sledeći put kad ga
budem videla, ako bude sledećeg puta, zahvaliću mu se na cveću i jasno
staviti do znanja da nemam želje za druženje sa njim.“
„Tako se dobro pretvaraš“, kazala je Elizabet dok su joj oči plesale od
radosti. „Nema savršenije dame od Loren Edžvort.“ Uhvatila je nećaku
za ruku. „Hajde sada da doručkujemo. Reći ću portiru da odnese vazu
do tvoje sobe za prijem, da možeš narednih dana da se podsećaš da u
gradu postoji gospodin koji se toliko divi tvojim očima da je tražio cveće
koje može da se poredi sa njihovom lepotom, pa je bio prisiljen da se
zadovolji sa ružama.“
„Ovo nije za smeh, Elizabet“, kazala je prekorno Loren, iako se protiv
svoje volje nasmešila, a onda se i zakikotala.
Kit je skočio sa visokog sedišta svojih kočija na trgu Grosvenor i

dobacio uzde svom kočijašu koji je već sišao sa svoje klupe iza i požurio
ka konjima. Kit je prišao ulaznim vratima gradske kuće vojvode od
Portfrija i pokucao zvekirom. Već je ranije utvrdio da je ovo jedno od
popodneva kada je vojvotkinja kod kuće za posetioce.
Barem je Loren Edžvort lepa, pomislio je. Zapravo, izuzetno lepa, čak
i bez obzira na one čudne, ljubičaste oči. Nije bila mlada devojka,
naravno, ali dostojanstvo većeg broja godina naglašavalo je njen lep
izgled, a nije ga narušavalo. I on sam je imao skoro trideset godina i nije
nimalo bio zainteresovan za mlade gospođice. Gospođica Edžvort se
držala ponosno i otmeno, a na licu je nosila neprestani poluosmeh koji je
viđao na nekim grčkim statuama. Prethodne večeri je ostavila utisak da
je imuna na šarm i humor, pa čak i najblaži pokušaj udvaranja. Istini za
volju, malo ga je obeshrabrila njena hladnoća.
Ali tu se i nalazi izazov.
~ 34 ~
Vrata su se otvorila, batler se tako uštogljeno naklonio da ga umalo

nije pomešao sa samim vojvodom. Kit je bacio karticu na srebrni
poslužavnik koji je batler držao.
„Ja sam vikont Rejvensberg, došao sam u posetu gospođici Edžvort“,
kazao je i hrabro zakoračio u predvorje.
Bilo je lakše nego što je očekivao. Možda su tako mali broj posetilaca
odbijali, da batleru nije ni palo na pamet da prvo ponese karticu na sprat
i uveri se da gospođica prima posete. Ili je možda batler prepoznao
njegovo ime kao pošiljaoca ruža jutros i pretpostavio da je njegova
poseta dobrodošla. Ili možda Portfriju, što Enberiju nikad ne bi, nije palo
na pamet da ostavi uputstva da mu se uskrati poseta ukoliko dođe.
„Pođite za mnom, gospodaru“, kazao je batler, uz još jedan naklon,
pa ga poveo uz stepenice.
Čim je vratar otvorio vrata dok su prilazili, čuli su se glasovi u
prijatnom razgovoru iz prostorije za prijem. Batler je stao na dovratak
„Vikont Rejvensberg traži gospođicu Edžvort, vaša milosti“, objavio
je.
Neprirodna tišina je zavladala kada je Kit ušao u prostoriju.
Prepoznao je Satona i Atingsboroua jednim kratkim pogledom po
prostoriji. Video je i da je Loren Edžvort sedela usred grupe kraj prozora,
da je ustala zapanjenog izraza lica. Lepa gospođa kraljevskog držanja,
premda je bilo vidno da je u drugom stanju, požurila je ka njemu
pružene desne ruke i pristojnog osmeha dobrodošlice na licu. Kit joj se
poklonio.
„Vaša milosti“, kazao je i prihvatio ponuđenu ruku.
„Lorde Rejvensberg! Kako divno od Vas!“ Ako ju je njegovo
pojavljivanje šokiralo ili je ogorčena na batlera što mu je dozvolio da se
popne, bez pitanja, bila je odlično naučena da to ne pokaže.
„Rejvensberg?“ Vojvoda od Portfrija, kog je Kit poznavao iz viđenja,
stao je pored svoje vojvotkinje. Njegov izraz lica bilo je teže čitati nego
njen.
„Došao sam da pozdravim gospođicu Edžvort. Bila je dovoljno
velikodušna sinoć da pleše sa mnom“, objasnio je Kit. Prostorija je, bio je
~ 35 ~
svestan toga, bila poluispunjena posetiocima. Većina ga je i dalje gledala

kao da je batler Portfrijevih upravo napravio veliku grešku tako što je
doveo odžačara u njihovo društvo. Posumnjao je da će se ovaj trenutak
komentarisati sa zadovoljstvom u nekim drugim sobama za prijem, pre
nego što se dan završi.
Gospođica Edžvort je prišla, a vojvoda i vojvotkinja su usmerili
pažnju na druge posetioce. Gosti su povratili svoje manire i vratili se
prekinutom razgovoru.
„Lepo od Vas što ste došli, gospodaru“, kazala je. „Hvala na ružama.
Prelepe su.“
Da su ruže ispred njenog lica, pomislio je, sigurno bi se sledile na
mestu, od njenog hladnog pogleda.
„Dakle nije u pitanju samo odraz od haljine“, tiho je kazao i nagnuo
glavu malo bliže njenoj. „Danas nosite zeleno, ali su Vam oči i dalje
nepogrešivo ljubičaste.“ Izgledala je podjednako ljupko kao prethodne
večeri, mada joj je tamna, sjajna kosa bila danas jednostavnije uređena.
Nije pokazala ni najmanje zadovoljstvo komplimentom.
„Molim Vas, sedite, gospodaru“, kazala je uz otmenu poniznost.
Neko ko ne zna, sigurno bi je zamenio sa vojvotkinjom. Okrenula se i
pokazala na praznu stolicu usred grupe mladih ljudi sa kojima je sedela.
„Ja ću Vam doneti čaj.“
Kada je ponovo sela na svoje mesto, primetio je da sedi veoma
uspravljeno i da joj kičma ne dodiruje naslon fotelje. Upustila se u
razgovor o muzici i vatrenu raspravu o raznim kompozitorima i
različitim merama različitih instrumenata.
Kit nije pokušao da učestvuje, već se zabavljao posmatranjem drugih
članova grupe. Njegovo pojavljivanje nesumnjivo je uznemirilo neke od
njih. Crvenokosa lejdi Vilma Fosit gledala je ljutito, Saton nadmeno,
Atingsborou oprezno i blago zainteresovano. Mršavi mladić čije je ime
promaklo Kitu, na trenutak je izgledao iznervirano, a Džordž Stenson je
bio otvoreno neprijateljski nastrojen. Gospođica Edžvort je delovala kao
da je jedina iskreno nesvesna njegovog prisustva. Kit je otpio svoj čaj.
~ 36 ~
„Gospođice Edžvort“, konačno je kazao iskoristivši kratku pauzu u

razgovoru, „da li biste mi učinili čast i pridružili mi se u vožnji parkom
kasnije po podne?“
Gledao je pravo u nju i bio je tako svestan trenutnog razrogačenja
njenih ljupkih očiju i razdvajanja njenih usana. Sledećeg trenutka ga je
hladno posmatrala, a njen izraz lica bio je uljudno nečitljiv. Bio je siguran
da će ga odbiti. Možda je nastavio previše naglo. Kako da osvoji ovu
opkladu ako ga odbije?
„Oh, ma nemojte“, mršavi, i dalje neidentifikovani mladić kazao je
žustro, „ja sam došao da zamolim za istu čast, gospođice Edžvort, ali
sam mislio da se ponesem ispravno i sačekam da razgovaramo nasamo
kada pođem. Došao sam ovde pre vikonta Rejvensberga“, dodao je.
Kit je podigao obrve. „Izvinjavam se“, kazao je. „Da li sam ja uradio
nešto neispravno? Pošto sam proveo veći deo odraslog života van
Engleske, moram da priznam da nisam siguran u najfinije trenutke
obraćanja.“ Očima se osmehnuo Loren.
„Oh, ma kako!“ Nepoznati gospodin je zvučao kao da mu je
neprijatno. „Nisam želeo da impliciram...“
„Verujem“, kazao je uglađeno Atingsborou, „da smo se dogovorili da
ovog popodneva odemo zajedno u biblioteku, Loren. Osveži mi sećanje
ako grešim.“
„Saton je želeo da odvede tebe i mene u vožnju novom kočijom,
Loren“, kazala je Vilma i zabacila svoje crvene uvojke. Zatreptala je.
„Računam na tebe da mi praviš društvo.“
Kit je nastavio da se smeši ljubičastim očima Loren Edžvort, koje nisu
skretale pogled sa njegovih. Nije bilo ni najmanje naznake da će mu
uzvratiti osmehom.
Skrenula je pogled.
„Ne, grešiš, Džozefe“, kazala je. „Nismo se dogovorili za danas. A
tebi nesumnjivo ne treba društvo da se voziš u otvorenoj kočiji sa svojim
verenikom, Vilma. Možda neki drugi dan, gospodine Bartlet Hau?
Hvala, lorde Rejvensberže. Bilo bi mi zadovoljstvo.“
~ 37 ~
Kada je ustao da ode, Kit je shvatio da treba da bude zahvalan

drugim članovima grupe. Bio je siguran da je pošla da ga odbije sve dok
svi oni nisu požurili da je spasu od užasa što mora da se vozi parkom sa
zloglasnim buntovnikom. Možda je hladna i nepodnošljivo sebična,
njegova buduća mlada, ali nije imuna na izazove.
To je intrigantna pomisao.
„Vidimo se kasnije, gospođice Edžvort“, kazao je, naklonio se i u
pozdrav klimnuo glavom ostatku grupe, a potom prošao kroz prostoriju
da se pozdravi sa vojvotkinjom od Portfrija.
Nasmešio se dok je silazio niz stepenice ispred kuće, nekoliko
minuta kasnije, i dozvao svog kočijaša koji je šetao konje po trgu.
Razbijanje zastrašujuće odbrane gospođice Loren Edžvort biće izazov
vredan njegovog najvećeg truda. Mora da se nada, možda, da će svi njeni
prijatelji i rođaci da mu pomognu tako što će je uporno upozoravati i
pokušavati da je zaštite od njega, kreteni.
Ali barem će je kasnije tog dana imati samo za sebe.
Loren je sedela ispravljenih leđa pored vikonta Rejvensberga i držala

suncobran nad glavom obema rukama, kako bi skrila svoje lice od
štetnih sunčevih zraka. Nije se navikla na vožnju sportskim kočijama i
imala je utisak da je visoko iznad zemlje i da je prilično nebezbedno.
Ali ne bi bilo svojstveno dami da pokaže nedostatak poverenja u
veštinu gospodina koji drži uzde pored nje.
Ruke u rukavicama koje su držale uzde bile su vitke. Takođe su bile
sposobne da kontrolišu njegove vesele i savršeno uparene sive oči.
Njegove noge, istaknute uskim pantalonama i besprekorno ispoliranim
čizmama bile su vitke, ali oblikovane i mišićave na pravim mestima.
Šokirana pravcem kojim su njene misli krenule, Loren je stisnula
dršku svog suncobrana i odlučno skrenula pogled s njega kada je bez
muke usmerio konje kroz kapiju u park. Bilo je to doba dana kada svi
pripadnici više klase izlaze u velikom broju da paradiraju na konjima,
peške i u različitim kočijama, rešeni da vide i budu viđeni, da podele i
smisle sve poslednje abrove.
~ 38 ~
Loren će im uskoro obezbediti novu temu, ako je verovati Vilmi. Već

se mnogo ljudi začudilo kada je pristala na valcer sa zloglasnim
vikontom Rejvensbergom prethodne večeri A sada, tek dan kasnije,
pristala je da se vozi parkom sa njim. I to u sportskom vozilu. Bez
služavke. Vilma je prilično neiskreno izjavila da je bez teksta i pozvala
Džozefa, lorda Satona i Elizabet da je dozovu pameti. Samo je lord Saton
poslušao njen zahtev. Gospođica Edžvort mora da izmisli neku prepreku
i sa žaljenjem odbije vikonta Rejvensberga kada bude došao po nju. Na
kraju krajeva, ona sigurno ne želi da svoju besprekornu reputaciju
dovede u opasnost samo zato što je bila previše pristojna da odbije
odmetnika.
„Ako neko ima bilo šta da kaže o Loreninoj reputaciji“, srdačno je
rekao vojvoda od Portfrija, usmeravajući svoje uveličavajuće staklo u
Vilminog verenika, „slobodno može da se obrati meni.“
Lorenine usne su zadrhtale na neočekivano raspoloženje na to
sećanje. Ali zaista, da li bi ona sada bila ovde da su je svi ostavili da na
miru da svoj odgovor na pozivnicu lorda Rejvensberga? Nikada sebe nije
smatrala svojeglavom osobom. Da li je takva? Nesumnjivo je izbegavala
šetanje parkom otkako je stigla u London. Ali nema potrebe da tako
nastavi. Prethodne večeri se suočila sa svetom. I nije neobično voziti se
javnim mestima sa gospodinom koji joj je primereno predstavljen, pa
makar bio i ozloglašeni buntovnik.
„Dakle, gospođice Edžvort.“ Pošto je savladao nezgodno skretanje u
park, vikont je okrenuo glavu da je pogleda. „Izgleda da smo iscrpili
temu o vremenu.“
Loren je okrenula svoj suncobran. Zaista je bila dovoljno nemarna da
dozvoli da razgovor zastane. Pitala se nakratko da li je vežbao ovaj
pogled pred ogledalom pre nego što ga je usavršio. Izraz ispunjen
osmehom, koji je počinjao u njegovim očima, i ponekad ne bi ni stigao do
usana da se pretvori u pravi osmeh. Bilo je to prilično zbunjujuće i
značajno je uticalo na tok njenih misli. Valjda je to jedna od onih
stvari kod odmetnika koja privlači žene.
„Vaš otac je grof od Redfilda, gospodaru?“, pitala je.
~ 39 ~
Ja sam njegov naslednik“, odgovorio je. „Stariji od dva preživela sina.

Moj najstariji brat je preminuo pre skoro dve godine.“
„Žao mi je.“
„I meni je.“ Uputio joj je nevoljan pogled. „Poslednji put kad sam
video Džeroma slomio sam mu nos i otac me je proterao iz Alveslija i
rekao mi da se nikada ne vratim.“
Otmeno! Loren je bila neopisivo posramljena. Dovoljno je što je to
možda istina, ali zašto bi izneo prljav veš pred neznanca, a iznad svega
damu?
„Iznenadio sam Vas.“ Vikont joj se nasmešio.
„Rekla bih, gospodaru“, kazala je iznenada shvativši i sama, „da ste
to i nameravali. Nije trebalo da Vas pitam za oca.“
„Dozvolite mi da uzvratim isto“, kazao je. „Veći deo života ste
proveli u Opatiji Njubori, ali nemate krvne porodične veze tamo. Ko je ili
ko je bio vaš otac?“
„Bio je vikont Vitlif „, kazala je. „Umro je kada sam imala dve
godine. Manje od godinu dana posle toga, majka me je odvela u Njubori
i udala se za brata grofa od Kilburna.“
„Zaista? Da li je Vaša majka i dalje živa?“
„Otišli su na svadbeno putovanje dva dana posle venčanja“, kazala
je, ,,i nikada se nisu vratili. Godinama sam dobijala povremena pisma i
poklone, a onda... ništa.“
Osmeh mu je nestao sa lica kada ju je ovaj put pogledao. „Dakle, ne
znate da li Vam je majka živa ili ne? Ne znate ni za očuha?“
„Sigurno su oboje umrli“, kazala je, „ali kada, gde i kako, to ne
znam.“ O tome je već govorila. Odavno je zaključala bol, osećaj
napuštenosti, neispunjenosti.
Približavali su se gužvi kočija i konja i pešacima koji su obilazili
dnevnu paradu.
Loren je namerno promenila temu. „Da li često dolazite ovde?“,
pitala je.
Nasmejao se. „Mislite osim jutrima po ili u blizini Roten Roua?“
~ 40 ~
Osetila je kako se zarumenela, pa je ponovo zavrtela suncobran. Sve

više i više je ubeđena da on nije kavaljer. Video ju je, dakle? I nije ga
sram da prizna. Nijedan gospodin...
„Vozite se ovuda ujutru?“, pitala je.
Ali nije želeo da se tema promeni. „Onaj poljubac“, kazao je, „bio je
mlekaričin način da mi se zahvali što sam prebio trojicu propalica koji su
je napali i zahtevali da im pruži određene usluge koje ona nije želela.“
Zbog toga je došlo do tuče? Porazio je trojicu kako bi sačuvao čast
jedne mlekarice?
„Bila je to samo nagrada“, kazao je, pre nego što je stigao da oblikuje
reči koje bi opravdale njegov motiv, ako ne i njegova dela. Namerno
pokušava da je šokira, ponovo, shvatila je. Zašto? Bičem je dodirnuo
obod šešira u znak pozdrava kada su dve devojke prošle kraj njih sa
svojim mladoženjama, očiju punih znatiželje.
„Gospodin“, kazala je Loren prekorno, „nikada ne bi tražio nikakvu
vrstu nagrade.“
„Ali je negospodski odbiti nagradu koja je slobodnom voljom
ponuđena. Da li bi gospodin mogao da učini tako nešto, gospođice
Edžvort?“
„Gospodin ne bi tako očigledno uživao“, kazala je, a onda ga
zgroženo ošinula pogledom kada je zabacio glavu i nasmejao se, u
trenutku kada su bili dovoljno blizu velikoj gužvi sugrađana da to
privuče pažnju. Vešto je vrtela svoj suncobran, ali nije bilo prilike za dalji
razgovor na ovu temu. Zašto je dozvolila sebi da je odvuče?
Narednih petnaest minuta su se vozili polako po krugu koji su vodile
druge kočije i jahači, smejali se i klimali glavom, zaustavljali se na svakih
nekoliko metara kako bi porazgovarali sa svojim poznanicima. Vilma i
lord Saton su bili tu, naravno, kao i Džozef. Bilo je još nekoliko ljudi koje
je Loren poznavala,
Elizabetini prijatelji koje je upoznala tokom prethodne tri nedelje, kao
i drugih sa kojima se upoznala prethodne večeri. Naišli su i na brojne
prijatelje lorda Rejvensberga, koji su jahali pored kočije da razmene koju
reč sa njim i upoznaju se sa njom.
~ 41 ~
Nije bilo teško izdržati sve to. Pošto se pojavila na balu prethodne
večeri, više nije osećala strah zbog kog se krila više od godinu dana. Bio
je to vedar, sunčan dan i uživala je mnogo više nego što je trebalo i
mnogo više nego što bi uživala u društvu gospodina Bartlet Haua,
pomislila je izdajnički. Ali kako je vikont mogao tako otvoreno da govori
o onoj skandaloznoj tuči u parku kada bi trebalo da bude preneražen
što je ona videla? Tukao se da bi odbranio ženu, da bi
odbranio mlekaricu. Većina muškaraca ne bi ni primetila nevolju
žene tako daleko ispod njegovog ranga.
Većina muškaraca ga je pozdravila i delovala iskreno zadovoljno što
ga vidi. Većina žena ga je ili otvoreno ignorisala ili nadmeno i sa distance
klimnula glavom u znak pozdrava. Ali mnoge su, mlade i stare,
kradomice upućivale skrivene poglede ka njemu. Zaista je bio gospodin
kog je bilo nemoguće ne primetiti. Odisao je vitalnošću, smehom i
bezbrižnim neobraćanjem pažnje na primerenost. A ona je jedina žena sa
kojom je plesao prethodne noći. Ona je ta koju je pozvao u vožnju
ovog popodneva. Ona, Loren Edžvort, slika i prilika primerenosti.
Ta pomisao uopšte ne bi smela da bude laskava.
Vikont Rejvensberg je upravio kočije dalje od gužve, pre nego što su
napravili pun krug. Uskoro, pomislila je, razočarana uprkos sebi, vratiće
se na trg Grosvenor i ona će morati jasno da mu stavi do znanja da neće
prihvatiti nikakav budući pokušaj da mu bude objekat udvaranja. Ali
postojalo je pitanje koje nije mogla da odoli da ne postavi, ma koliko to
bilo neskladno sa manirima.
„Zašto ste me sinoć pozvali na ples?“, pitala ga je. ,,I zašto samo
mene? Otišli ste odmah potom. Zašto ste mi poslali ruže zbog samo
jednog susreta? Zašto ste me pozvali u vožnju ovog popodneva?“
Oh, bože. Više od jednog pitanja, a sva su nesumnjivo nepristojna. A
imala je dovoljno vremena da to shvati i oseti se još neprijatnije. Toliko
joj je neprijatno da nije odmah primetila da je promenio smer, ne na
glavni put koji vodi na ulice Londona, već na drugu stazu koja vodi
dublje u manje posećene, pošumljenije delove parka. Dok je to primetila,
bilo je prekasno da se usprotivi. Ovo će sigurno komentarisati narod.
~ 42 ~
Prvo je plesala sa ozloglašenim buntovnikom, potom se vozila sa njim, a

sada dozvoljava sebi da se odveze dalje od očiju, sama sa njim.
„Možda se niste skoro pogledali u ogledalo, gospođice Edžvort“,
konačno je kazao.
„Ali balska sala lejdi Menering bila je puna lepših devojaka od
mene“, kazala je. „ A većina je bila značajno mlađa.“
„Ne mogu da govorim o Vašoj mladosti“, rekao joj je, „ali mogu o
lepoti. Ako ne shvatate da ste bili najlepša dama na tom balu, onda se
sigurno odavno niste pogledali u ogledalo.“
„To je smešno.“ Nikada nije imala strpljenja za laskanje. Niti za dame
koje love komplimente. Da li je to upravo uradila? Ako jeste, onda joj je
dobro poslužilo. Najlepša dama na balu, kako da ne! Staza je zašla u
prolaz okružen velikim hrastovima čije su se grane sretale i isprepletale
iznad njih.
„Vaše oči Vas čine posebno ljupkom, naravno.“ Pogledao ju je pravo
u oči. „Nikada nisam video nijedne takve boje i lepote.“
Ovo je sve prilično neprimereno. Ali sama je kriva.
„Znali ste ko sam ja, pretpostavljam“, kazala je. „Neko me je
pokazao. Znali ste šta mi se dogodilo prošle godine. Dakle, u pitanju je
znatiželja?“
Uputio joj je prodoran pogled. „Da plešem sa mladom ostavljenom
pred oltarom?“, kazao je. „Nadam se da je park u Njuboriju veliki.
Pretpostavljam da se Kilburn neprestano samokažnjava zbog svoje
gluposti jer se oženio nekom drugom, nesumnjivo, zbog trenutne
slabosti, i time izgubio priliku da dobije Vas.“
Prezirala je sebe što je u njegovim rečima našla utehu. Duže od
godinu dana osećala se tako... neprivlačno. „Grešite, gospodine“, kazala
je. „Njegov brak sa groficom je bio i jeste prava ljubav.“ Vozili su se pod
hladnom, zelenom senkom. Loren je spustila suncobran u krilo, ali ga
nije zatvorila.
„A Vaš brak sa njim ne bi bio?“ Ponovo taj brzi prodorni pogled.
Loren je podigla bradu i pogledala napred. Kako se ovako zarobila?
„To je neprimereno pitanje, gospodaru.“
~ 43 ~
Tiho se zakikotao. „Ponizno se izvinjavam, gospođice. Ali Kilburnov

gubitak je moj dobitak. Zamolio sam Vas za ples jer sam s druge strane
balske sale lejdi Menering bio zatečen Vašom lepotom i osetio sam se
očaranim da otkrijem ko ste. Poslao sam ruže jer posle valcera sa Vama
nisam mogao da učinim ništa drugo sem da se vratim kući i ležim budan
pola noći razmišljajući o Vama. A danas sam Vas posetio i pozvao u
vožnju jer sam znao da ukoliko Vas ne vidim ponovo, proganjaćete me
budnog i u snovima do kraja leta.“
Lorenine oči su bile raširene od šoka, ali dok je završio svoj govor, iz
njih je sevao nemi bes. Zar on misli da je ona toliko naivna?
„Gospodaru“, kazala je uz sve hladno dostojanstvo kojim se
naoružavala celog života, „nijedan džentlmen se ne bi tako rugao jednoj
dami. Ali ipak, upozorili su me da Vi i niste džentlmen, a moje oči su mi
to i potvrdile. Sada mi i uši govore istu priču. Bila bih zahvalna ako biste
me vratili na trg Grosvenor bez daljeg odlaganja.“
Imao je srama da pogleda iza nje i tiho se zakikoće. „Ipak ste pitali,
da znate“, kazao je i stavio uzde u desnu ruku. Levom je uhvatio nju za
ruku i prineo je usnama. „Ne bih bio ni džentlmen ako bih lagao damu,
zar ne?“
„Verovatno“, kazala je s hladnim dostojanstvom, „očekujete da sam
lak plen za ovo direktno laskanje, lorde Rejvensberže, pošto sam ja ipak
jedna napuštena mlada. Hteli ste da se zabavite sa mnom. Niste uspeli.
Došla sam u grad da ponudim društvo vojvotkinji od Portfrija koja
očekuje dete. Nisam došla da se predstavljam mladoženjama. Ne tražim
supruga i nikada ga neću tražiti. Čak i da ga tražim, ne bih bila tako
lak plen muškarcima kao što ste Vi.“
„Takvima kao što sam ja.“ Krenuli su nazad u pravcu kapija,
iznenada je shvatila. „Da li su Vam rekli užasne stvari o meni, gospođice
Edžvort? Naravno da jesu. I svojim očima ste me videli kako se polunag
tučem u parku i ljubim mlekaricu. Priznao sam da sam razbio bratovljev
nos i pretrpeo nedostojni progon iz dečačkog doma. Pretpostavljam da
su moje šanse za prijateljstvo s Vama zaista male.“
„Nepostojeće.“ Nisu više bili u senci drveća i sunce im je sijalo nad
glavama, kao da im se ruga.
~ 44 ~
„Slomili ste mi srce.“ Okrenuo je ponovo lice ka njoj i značajno je

pogledao u oči, osim što je čak i sad videla smeh u sivim dubinama,
„Sumnjam da tu ima šta da se slomi“, uzvratila je.
Nakon toga niko od njih nije progovorio.
Kada se kočija zaustavila pred vojvodinim vratima nekoliko minuta
kasnije, kočijaš lorda Rejvensberga je pritrčao preko trga gde su
ga prethodno ostavili i prišao konjima. Loren nije imala drugog izbora
nego da ostane na visokom sedištu sve dok njegovo gospodstvo nije sišlo
i obišlo vozilo da joj pomogne da siđe i ona. Ali čak ni ovo joj nije
dozvolio da učini dostojanstveno. Spustio je ruke sa obe strane njenog
struka i povukao je, spustivši je na pločnik. Nije dozvolio da im se tela
spoje, kako se na trenutak prepala, ali su bila udaljena nekoliko
centimetara kada je dotakla tlo. Pogledala ga je lica napetog od besa.
„Hvala na izlasku, gospodaru“, kazala je ledenom uljudnošću.
„Zbogom.“
Osmeh mu je ozario lice od radosti i nestašluka. „Hvala Vama.“
Sklonio joj je ruke sa struka i otmeno se naklonio. “Doviđenja, gospođice
Edžvort.“
Ulazna vrata su već bila otvorena, Pauers je primetio da se vratila.
Loren se popela uz stepenice i ušla u predvorje dostojanstveno i bez
žurbe. Nije se osvrnula kada su se vrata za njom zatvorila.
~ 45 ~
4.
„Saton?“, kazao je lord Ferington, „Da, odlično ga poznajem,

Rejvensberže. Išli smo na Oksford u isto vreme. Izašli smo zajedno
nekoliko puta. Pre nego što je nasledio titulu i postao glava porodice i
stub zajednice i nepodnošljivo uštogljen.“
„Pozvaćeš ga da nam se pridruži u tvojoj loži u pozorištu sledeće
nedelje“, kazao je Kit. „Sa njegovom verenicom, naravno.“
„Hoću li?!“ Jahali su konje stazom Roten Rou tog jutra, ranije nego
inače. I dalje je bila skoro prazna. „Smem li da pitam zašto?“
„Zato što je lejdi Vilma Fosit rođaka gospođice Edžvort“, podsetio ga
je Kit. „Ili polurođaka, da budem precizniji. Pozvaćeš i nju.“
„Gospođicu Edžvort? Ah.“ Glas njegovog prijatelja najednom je bio
pun razumevanja. „Pretpostavljam da ću pozvati i tebe, Rejvensberže. Ili
si se već pozvao? I zašto bih ti pomogao da pobediš u svojoj opkladi
kada ću tako izgubiti sto gvineja?“
„Zato što nećeš moći da odoliš svojoj znatiželji da gledaš kako moje
udvaranje napreduje“, kazao je Kit uz smeh. „A bićeš srećan da čuješ da
su mi šanse veoma niske. Udvarao sam joj se dok sam se vozio parkom
sa njom i umesto da se postidi i zarumeni, bila je ledena, kako sam i bio
upozoren, i optužila me je da joj se rugam. Osećao sam se kao da sam
bespovratno bačen na Severni pol.“
„Nisi uspeo da je šarmiraš?“ Lord Ferington se glasno nasmejao. „Da
li to gubiš veštinu?“
„Za nedelju i po dana od tad“, nastavio je Kit, „tražio sam je na svim
balovima i soareima, čak i na koncertima, i nisam je nijednom video.
Vreme je da malo preuzmem sudbinu u svoje ruke. Moramo da je
dovedemo u pozorište.“
„Mi?“ Lord Ferintgon je okrenuo konja kod Kraljičine kapije na kraju
staze i krenuo nazad.
~ 46 ~
„I mislim da bi trebalo da pozoveš još jedan ili dva para“, kazao je

Kit. „Ne smemo da budemo previše očigledni. Uvažene parove, moram
da dodam.“
„Naravno. I svakako treba da zaboravim da spomenem da je
ozloglašeni lord Rejvensberg jedan od članova družine?“ pitao je,
„Ne, ne“, usprotivio se Kit. „Neću tako ništa dobiti. Ona neće želeti
da dođe ako zna da sam tu. Saton i njegova verenica ako budu znali,
iskoristiće sav svoj uticaj da je spreče da dođe. Tako će učiniti i Enberi i
njegova draga. I Atingsborou. Verovatno Portfrij i vojvotkinja, takođe,
mada nisam siguran da nemam saveznika u toj gospođi, ima iskričave
oči. U svakom slučaju, računam da će oni obeshrabrivati
gospođicu Edžvort dovoljno da će ona doći iz čistog prkosa.“
„Mogao bi da platiš dug već sad i predaš se očevom izboru mlade.“
Lord Ferington je odmahnuo glavom, pa poterao konja u galop ostavivši
svog neopreznog prijatelja u prašini.
Ali osvajanje opklade postalo je privlačan i neophodan izazov,
shvatio je Kit pre nego što je pojurio za prijateljem. Ona je uštogljena i
odmerena i nema nimalo smisla za humor. Istovremeno je izuzetno lepa i
nije imuna na izazov. Sigurno neće dozvoliti rođacima da vladaju njom. I
pokazala je inteligenciju i duh kada je odbila njegova namerno
direktna laskanja u parku. Kakva li je takva dama u krevetu? Bila je
to zanimljiva pomisao.
Morao je da je vidi ponovo. Zbog svoje opklade. Zbog prilike da ode
u Alvesli pod svojim uslovima. I zbog ličnog izazova da nekako sruši tu
hladnu damsku fasadu, ako uopšte postoji nešto iza fasade za šta vredi
rušiti. Možda i nema.
Ruže su uvele posle nekoliko dana. Ali jedan pupoljak se i dalje

borio. Bio je previše savršen da bi dozvolio da uvene ili bude
zaboravljen.
Odbila je sve sledeće pozive na svečanosti, nakon bala Meneringove i
vožnje parkom. Išla je u kupovinu i u šetnju radi vožnje. Pročitala je
nekoliko knjiga iz vojvodine kolekcije, kao i neke druge, po preporuci.
~ 47 ~
Vredno je radila na svom vezu i pravljenju čipke. Skoro svakodnevno je

pisala pisma Gvendolini i tetka Klari, Gveninoj majci. Čak je pisala i Lili
i dala vojvodi da ga dovrši svojim pečatom. Lili je bila njegova ćerka.
Ako je u njenim danima postojala određena dosada, određen nemir - to
je žensko mesto u životu.
Ali ove večeri se vozila u gradskoj kočiji grofa Satona sa grofom i
Vilmom. Bili su na putu do pozorišta, na poziv lorda Feringtona, da
pogledaju Šekspirovog Kralja Lira. Vikont Rejvensberg će biti deo
društva.
„Moraš da sediš između mene i Satona kada stignemo, Loren“,
objašnjavala je Vilma, ne prvi put, kada se kočija zaustavila iza druge
dve, blizu ulaza u pozorište.
Vilma je bila glasna u svojoj odlučnosti da ne prihvati poziv i imala je
čvrstog saveznika u svom izabraniku, ali pre dve nedelje je Loren otkrila
do sada nepoznatu stranu svoje ličnosti, tvrdoglavo odbijanje da joj
drugi delegiraju obaveze, ma koliko bili dobronamerni. Celog života se
ponašala onako kako je verovala da dama treba da se ponaša. I gde ju
je to dovelo? Obavestila je Vilmu da prihvata poziv iako nikada nije
upoznala lorda Feringtona. I dalje nije bila sigurna šta bi učinila da
Vilma nije smatrala da je njena dužnost da je prati zajedno sa lordom
Satonom.
Kočija se približila i portir je otvorio vrata i spustio stepenice.
Gospođa su sišla iz gužve kraj vrata pozorišta i pružili ruke da
pomognu.
„Gospođice Edžvort?“, kazao je vikont Rejvensberg. „Dozvolite mi.“
Izgledao je neverovatno zanosno i zgodno u svom crnom fraku, sa
svilenim šeširom na glavi. Loren je spustila ruku u njegovu, čak i pošto
su Vilma i lord Saton prošaputali svoje reči uzaludnog negodovanja.
„Hvala, gospodaru.“ Spustila se na pločnik.
„Ljubičasti ogrtač“, kazao je, „i haljina iste boje ispod. Ali je ovog
puta nijansa svetlija od Vaših očiju, i manje pohotna. Nedostajali ste mi.
Tražio sam Vas svuda i nisam Vas našao. Morao sam da pribegnem
~ 48 ~
ovom lukavstvu.“ Proveo ju je kroz prepun foaje pozorišta prema

stepenicama koje su vodile ka ložama.
„Zašto?“, pitala je.
Odgovorio joj je drugim pitanjem. „Zašto ste prihvatili?“
„Možda zato što se divim radu gospodina Šekspira.“
Nasmejao se.
„Loren“, dozvala je Vilma iza njih, „seti se da sedneš između mene i
Satona. Moraš da mi kažeš šta se dešava na sceni. Ja sam strašno glupa.
Nikada nisam razumela taj arhaični jezik.“
„Eto Vašeg izgovora da pobegnete mojoj lascivnosti. Ako sednete
pored mene, kako ste i pozvani, možda ću Vam šaputati nevaljale reči na
uho cele noći i u mraku Vas dodirivati po mestima koja ne smem da
dodirnem.“
Reči su mu bile nečuvene. Tako je i nameravao, kao što je i hvaljenje
njene raskošne lepote trebalo da je isprovocira, a ne da je prevari, onog
dana u parku. Neće pokazati svoju zgroženost, jer je to što on želi. Ali,
ona nikako nije razumela zašto bi muškarca kao što je on zabavljalo da
provocira ženu poput nje.
„Da sam želela da Vam pobegnem, ostala bih kod kuće.“
„Provokativne reči“, šapnuo je pre nego što se zaustavio ispred jedne
lože i otvorio vrata.
Nekoliko minuta kasnije, nakon što se upoznala sa lordom
Feringtonom, gospođicom Dženet Merklinger i gospodinom i gospođom
Merklinger, devojčinim roditeljima, Loren je sela na plišanu fotelju u
prvom redu lože, čak iako je Vilma, i dalje u razgovoru sa gospođom
Merklinger, pokušala da je zgrabi za ruku, ne bi li je sprečila.
Vikont Rejvensberg je seo pored nje.
Uprkos dobrim namerama, Loren je osetila vrelinu u ruci najbližoj
njemu, kao i iščekivanje koje je bilo veoma uzbudljivo. Ako bude bio
direktan ili neprimeren na bilo koji način, oštro će ga saseći. Skoro se
radovala ideji da im se dovitljivosti ponovo suprotstave.
Život je uglavnom tako dosadan i predvidiv.
~ 49 ~
Sela je, kako je i očekivao, tako da ne dodirne naslon fotelje nijednim

delom kičme. Ali bilo bi neispravno reći da joj je držanje pravo kao
strela. Leđa su joj se elegantno izvijala. Zaista, otmenost je postojala u
svakoj liniji njenog tela. To je disciplinovana otmenost. A možda i
nesvesna. Nesumnjivo je gledala predstavu potpuno usredsređeno, ruke
su joj bile nepokretne u krilu, a jednom je držala sklopljenu lepezu.
Kit ju je posmatrao.
Da li je ona to primećivala? Da li je primetila značajno interesovanje
koje je probudio njihov ulazak u Feringtonovu ložu? Brojna
uveličavajuća stakla i durbini su se okrenuli u njihovom smeru, i glave
su se spajale onako kako ljudi čine kada razmenjuju abrove. Naravno,
svašta se pričalo, kada ju je vodio u vožnju parkom. Naročito, kako je
Raš rekao, kada ju je poveo u zasenjene staze i nije završio društveni
obilazak sa njom. Otada su prošle dve nedelje i nije se dogodilo ništa
da rasplamsa plamen spekulacija.
Delovala je slepa za interesovanja koja je probudila. Skrenula je
pažnju sa scene tek kada se završio prvi čin.
„Zaboravila sam“, kazala je, „kako je gledati uživo predstavu. Čovek
zaboravi na svoje postojanje, zar ne?“
„Ja nisam gledao predstavu“, priznao je, namerno utišavši glas.
Stisnula je usne u skoro neprimetan izraz uzrujanosti i otvorila
lepezu u krilu. Jasno je razumela šta je rekao. Podjednako jasno i dalje
nije odobravala njegovo površno udvaranje. Ni on sam to nije
odobravao. Bio je sposoban za daleko efektivniju suptilnost. Ali mu je
bilo zabavno da otkrije koliko može da je pritisne, pre nego što ona
izgubi svoju hladnu kontrolu, i otkrije šta će se dogoditi ako ikada uspe
da je pritisne toliko. Da li postoji nešto zanimljivo iza te hladne fasade?
Svi u loži su ustali. Ferington je pratio gospođicu Merklinger u
potrazi za čašom limunade. Njeni roditelji su ih pratili izbliza.
„Loren „ Lejdi Vilma Fosit je dodirnula rođaku po ramenu, „Salon je
ponudio da nas isprati do lože lorda Bridžisa da se javimo dragoj Anđeli.
~ 50 ~
Pođi sa nama.“ Velikodušno se nasmešila Kitu. „Zaboga, osećaćete se

napušteno, lorde Rejvensberže. Ali ćemo se vratiti na drugi čin.“
Lejdi Bridžis je Satonova sestra. Ustao je. Ali gospođica Edžvort nije.
Hladila je lice polako i oslonila jednu vitku ruku na ivicu lože.
„Ja bih ostala ovde, Vilma“, kazala je. „Molim te, prenesi moje
pozdrave lejdi Bridžis.“
Zanimljivo!
Saton i njegova izabranica nisu imali mnogo izbora sem da nastave
sa svojom posetom loži Bridžisovih, koja je na potpuno suprotnoj strani
pozorišta. Gospođica Edžvort je pogledala u parter i nastanila da se
rashlađuje kada se Kit vratio na svoje mesto.
„Bili ste izviđač na poluostrvu, Vaše gospodstvo“, kazala je ne
okrenuvši glavu ka njemu. „Špijun.“
Saznavala je ponešto o njemu. „Više volim prvi naziv“, kazao je. „Reč
špijun stvara sliku o ogrtačima, bodežima i eksploataciji nemarnih
ludaka.“
Tada se okrenula ka njemu. „Očekivala bih da Vam je takav život
privlačan“, dodala je. „Zar nije tako?“
Setio se dugih samotnjačkih putovanja, ponekad na konju, a češće
peške, po neprijateljskoj teritoriji, bez obzira na doba godine. Setio se
beskrajnih uzaludnih potera, izbegavanja francuskih izviđača, stvaranja
bolnih ugovora sa pobunjeničkim grupama u Portugaliji i Španiji. Setio
se kako je morao strpljivo i taktički da izađe na kraj sa sitničavim
diktatorima i divljim uzavrelim glavama i okrutnim, fanatičnim
nacionalistima. Setio se neopisivo užasnih prizora koji su se dogodili
daleko od borbenih linija, mučenja, silovanja, streljanja. Setio se
svesnosti tela i duha i neprestanog iscrpljivanja emocija. Svog brata...
„Bilo je svakodnevno strašno i dosadno“, kazao je uz smeh.
„A ipak“, kazala je, „dobili ste brojne pohvale. Spasili ste svoju
zemlju u brojnim prilikama. Vi ste ratni heroj.“
„Moju zemlju?“ Razmislio je. „Sumnjam. Kao vojnik, čovek se često
pita za šta se to bori.“
~ 51 ~
„Naravno“, kazala je. „Čovek se bori za ono što je ispravno. Čovek se

bori za dobrotu protiv sila zla.“
Ako je tako, zašto mu je nesanica toliki problem? I otkud česti
košmari kada zaspi?
„Da li verujete onda“, pitao ju je, „da su svaki Francuz ili
Francuskinja zli, da je svaki Britanac, Rus ili Prus i Španac dobar?“
„Naravno da ne“, kazala je. „Ali Napoleon Bonaparta je zao. Svako
ko se bori za njega je zao po svom izboru.“
„Verujem da je Francuska puna majki koje imaju sinove pale u
bitkama i koje veruju da su britanski vojnici oličenje čistog zla.“
Zaustila je da nešto kaže, pa zatvorila usta.
„Rat je taj koji je zao“, konačno je rekla. „A ipak, ratove uzrokuju i
vode ljudi. Da li ste i taj ožiljak ispod vilice zaradili u bici?“
Lagano je rukom prešao preko leve strane vrata do vrha brade. „U
Talaveri“, kazao je. „Nisam se glasno žalio zbog toga ni tad. Dva
centimetra niže i svirao bih harfu do kraja večnosti.“ Nasmešio joj se i
prešao joj nadlanicom niz ruku kojom je držala lepezu, od ivice njenog
kratkog rukava do vrha rukavice. Koža joj je bila svilenkasta i topla.
Oko njih se čuo glasan žamor razgovora dok su članovi publike
posećivali jedni druge i delili utiske o predstavi i prenosili druga
govorkanja. Osetio je potpuno neočekivano buđenje seksualne želje
prema ovoj ženi koja nije učinila ništa da to probudi. Imala je lepote u
izobilju, ali ne i otvorenu ženstvenost Nije čak video ni iskren osmeh na
njenom licu. A ipak, njegovo telo je želelo njeno.
Povukla je ruku. „Nisam Vam dala dozvolu da me dodirnete.
Zapravo, nisam Vas ni na koji način ohrabrila. Zašto ste organizovali
ovo... lukavstvo, večeras?“
„Dosadilo mi je da posećujem svaki beskrajni društveni događaj
sezone“, odgovorio je. „Postao sam užasavajuće uvažavan. Koliko je
dosadno za gospodu što tokom prošle nedelje nisu imali nikakav
nečuveni ispad s moje strane kojim bi ulepšali razgovore. Morao sam da
preuzmem stvar u svoje ruke.“
~ 52 ~
„Da sam se smešila i uzdisala za Vama na balu, da sam se usiljeno

smeškala i kikotala tokom vožnje parkom, odmah biste izgubili
interesovanje za mene.“
„O bože, da“, složio se. Pronicljiva je.
„Bila bih Vam zahvalna da ne koristite uzaludno božje ime“, kazala
je tako uštogljeno da je bio očaran. „Jasno mi je da sam se pogrešno
ponašala sa Vama. Trebalo je da Vas ohrabrim.“
„Nikad nije kasno“, predložio je i privukao svoju fotelju pola
centimetra bliže, „da se izmeni Vaš pristup, gospođice Edžvort.“
„Rugate mi se“, kazala je. „Smejete mi se neprestano. Vaše oči nikad
ne prestaju da se smeju.“
„Da se smeše“, kazao je. „Nepravedni ste prema meni. Moje oči se
smeše od oduševljenja, jer svaki put kad Vas vide, vide ženu tako lepu
da niko posle toga nije vredan pogleda, ni pomisli, ni sna.“
Uvideo je da neopisivo uživa i udvara joj se na potpuno drugačiji
način nego što je planirao, sa prilično direktnim nedostatkom suptilnosti.
Ali ne postoji konvencionalan način da se očara ova žena.
„Predajem se“, odgovorila je, blago zarumenjenih obraza. „Među
nama nema ničega zajedničkog na čemu bi mogla da se izgradi značajna
veza, ako je to Vaša namera. Razlikujemo se kao noć i dan.“
,,A ipak, dan i noć se nakratko spoje u sumrak i u zoru“, kazao je
ponovo utišavši glas. Suzio je pogled i približio glavu par milimetara
bliže njenoj. „A njihovo spajanje ponekad pruža posmatraču najdivnije
trenutke od celih dvadeset i četiri sata. Izlazak i zalazak sunca mogu da
očaraju svojim sjajem i probude svu strast, sve želje u duši posmatrača.“
Nasmešio joj se i dodirnuo vrhovima prsta nadlanicu njene ruke.
Odsečno je izmakla ruku i tada, kao da se setila da su pred očima
javnosti, otmeno je podigla kako bi ohladila uzavrele obraze. „Ne znam
ništa o strasti“ kazala je. „Traćite vreme sa mnom. Nisam žena na koju
ovakve reči imaju uticaja.“
„Pozorište se prilično zagrejalo“, tiho je kazao pogledavši lepezu.
Naglo je prestala da se hladi i pogledala ga pravo u oči. Očekivao je
da će ustuknuti kada vidi koliko su blizu, ali nije se pomerila. Osetio je
~ 53 ~
bes iza njene samokontrole i poželeo je da se rasrpši čak i na ovom

veoma javnom mestu. Da, posebno ovde. Odmah bi postali
spektakularna priča. Ali je video kako zauzdava bes, pre nego što je
progovorila.
„Savetujem Vam da ne nastavite večeras da me pritiskate“, kazala je.
„Neću prihvatiti nijednu buduću pozivnicu koja uključuje Vas. Navikla
sam se da se krećem u krugovima u kojima su gospoda nepogrešivo
gospoda.“
„To je nepodnošljivo dosadno s Vaše strane“, kazao je.
„Možda“, rekla je ponovo zamahnuvši lepezom. „Ja volim dosadan
život. Dosada je potcenjena, Možda sam ja dosadna osoba.“
„Onda možda“, predložio je, „treba da se udate za nekoga kao što je
Bartlet Hau ili Stenson, Svaki put kad se takvi pomere, izgube se u
oblaku prašine.“
Na trenutak je pomislio da će se nasmejati. Potom je bio ubeđen da
udiše vazduh kako bi izrazila vatreno odbijanje koje je tako naporno
pokušavao da izazove. Bog zna zašto. Ali dovraga, vrata lože su se
otvorila pre nego što je stigla da se zasmeje ili da eksplodira, a onda je
ona odsečno okrenula glavu i ponovo se zagledala u parter.
Kit je ustao i poklonio se gospođi i gospođici Merklinger, pomogao
im je da se vrate na svoja mesta i pitao ih kako im se dopao prvi čin. Čak
se nasmešio i namignuo i zbunjenom Feringtonu, pa se vratio na svoje
mesto pored Loren Edžvort samo trenutak pre nego što su se Saton i lejdi
Vilma vratili, i svima ispričali ukratko svaku temu razgovora koji su
vodili sa lejdi Bridžis i njenim društvom.
Drugi čin predstave ih je sve spasio od smrti, uzrokovane dosadom.
~ 54 ~
5.
Kiša je neprekidno padala, pet dana uzastopno. Bilo je nemoguće

šetati dalje od bašte kuće vojvode od Portfrija, tokom kratkih intervala,
između teških pljuskova. Loren bi bila zadovoljna da ostane u kući i
pravi Elizabet društvo, okupira se iglom i olovkom, ali činilo se da se sve
urotilo protiv nje.
Vojvotkinja od Enberija došla je jutro nakon odlaska u pozorište sa
blagim prekorom što je Loren pristala da ostane sama sa vikontom
Rejvensbergom kada je Vilma uljudno pokušala da je odvoji, pozvavši je
u ložu lejdi Bridžis. Kada je Loren istakla da je ostala uloži lorda
Feringtona svojom voljom, i da su ostali nasamo na očigled svih
posetilaca pozorišta, tetka ju je obavestila da dama nikada ne može da
bude previše oprezna u vezi svoje reputacije.
Posebno ona, Loren, s obzirom na okolnosti, dodala je.
Pozvala je vojvodu i vojvotkinju od Portfrija na večeru narednog
dana. To bi naravno bio prijatan porodični događaj, pomislila je Loren,
da nije bio prisutan jedan od usamljenih, dostojnih, ali dosadnih
prijatelja grofa Satona koga su stavili da sedne pored Loren za večerom i
koji je nije napuštao celo veče.
Činilo se da je privlačno imati dvadeset šest godina, biti napuštena
mlada, takoreći, i predmet dobronamernog provodadžijskog truda za
brojne rođake.
Veče nije prošlo bez spominjanja vikonta Rejvensberga. Posle večere,
lord Saton je prepričao prijateljima vikontov poslednji, skandalozni
ispad. Napravio je budalu od sebe prethodnog dana tako što je otišao da
pliva u Serpentini u Hajd parku, usred dana, između pljuskova,
obukavši samo... Grof nije želeo da završi rečenicu pred damama. Lord
Rejvensberg se veselo smejao kada je izašao iz vode i prikazao
šokantnu golotinju, nije čak nosio ni čizme! Rugajući se, duboko se
~ 55 ~
naklonio lejdi Vadingtorp i gospođi Hili Rajd, koje su se zaustavile,

uprkos užasu što su se zatekle kao svedoci tako šokantnog prizora, i koje
su htele da obave svoju dužnost i obaveste ga da je on sramota za svoje
ime i porodicu, kao i za uniformu koju je doskora nosio. One su,
naravno, raširile priču, započevši je u salonu lejdi Džerzi, manje od sat
vremena posle incidenta.
Smerni mladić je uveravao Loren uz prigušeno zaklinjanje da neka
gospoda jednostavno ne zaslužuju svoje zvanje.
Loren je primala pisma od kuće tokom te nedelje, uključujući i jedno
od Gvendolin, koju je smatrala sestrom. Odrasle su zajedno i bile su
nerazdvojne veći deo života. Gven je govorila o pismu koje je njena
majka, grofica udovica, primila od tetka Sejdi.
„Očigledno je da te okružuje uverljivom vojskom podobnih
udvarača“, napisala je Gven. „Nesumnjivo su dostojni i neverovatno
uštogljeni. Jadna moja Loren! Da li postoji neko poseban, bilo ko, koga ti
smatraš podobnim? Oh, znam da ne želiš muža, podobnog ili ne, ali...
postoji li neko?“
Loren je mogla da zamisli veseli, nestašni osmeh na licu svoje rođake
dok je pisala ove reći. Ali naravno da ne postoji niko. Da li se namerno
tako ponaša? Misli su joj odlutale sa pisma. Pliva polunag u Serpentini!
Gvenino pismo se završilo rečenicom ispisanom tamnijim mastilom,
kao da je dugo sedela za stolom pre nego što ju je dodala ostatku pisma,
kao da je iznova umakala pero u mastilo pre nego što je nastavila.
„Lili i Nevil su došli jutros u udovičinu kuću“, pisalo je, „da nam jave
srećne vesti, da je Lili u drugom stanju,“
To je bilo sve. Bez pojedinosti. Bez opisa kako Lili sigurno sija od
sreće, a Nevil puca od ponosa. Nema opisa kako tetka Klara mora da je
jecala od oduševljenja što će uskoro držati svoje prvo unuče, niti udarac
tuge koji je Gven osetila na sećanje što je izgubila svoje nerođeno dete
posle nesreće na jahanju, zbog koje će celog života i hramati.
Samo činjenica da će Lili dobiti dete. Lili i Elizabet, obe sveže udate,
u drugom su stanju i srećne. Dok Loren planira da postavi ogradu oko
~ 56 ~
svog usamljeničkog utvrđenja, krajem leta, ubeđujući sebe da je to ono

što najviše u životu želi.
Lili je pisala svom ocu o vestima, naravno. Loren je bila u trpezariji sa
Elizabet kada je doneo pismo, da podeli vesti sa suprugom.
„Oh, zar je tako, Lindone?“ pitala je Elizabet uhvativši se rukom za
grudi. „Lili je bila prilično uverena da je jalova.“ Onda se ugrizla za usnu
i zabrinuto pogledala Loren.
Loren se nasmešila uz svu toplinu koju je uspela da odglumi. „Mora
da ste veoma srećni, Vaša milosti“, kazala je.
„Zaista jesam, Loren“ Ali se nevoljno nasmejao. „Ili sam bio do
malopre, dok nisam shvatio da će me istovremeno moriti nervoze i ćerke
i supruge.“
Loren je odložila vez na kom je radila i ustala da ostavi Elizabet i
vojvodu nasamo.
A onda je šestog dana, za doručkom stigla nova kartica za Loren. Bio
je to poziv od gospođe Merklinger da narednog dana večera kod njih, a
onda nastavi na njihovu zabavu u privatnu ložu gospodina Merklingera
u Voksol gardensu, gde će biti plesa i vatrometa.
Veoma malo je razgovarala sa Merklingerovima u pozorištu. Nije ih
dobro poznavala. Jedino objašnjenje za njihov poziv u malu, odabranu
grupu jeste taj što će vikont Rejvensberg biti jedan od gostiju. Nekako je
izveo i ovo.
Prilično mu je jasno rekla da neće imati ništa dalje sa njim. Šest dana
se činilo da je prihvatio odbijanje. Laknulo joj je. Oh, koga to pokušava
da zavara? Prethodnih šest dana bilo je skoro nepodnošljivo isprazno,
premda se nisu mnogo razlikovah od njenog dosadašnjeg života. Mora
da odbije poziv. Neće joj doneti ništa dobrog, da bude plen vikontovog
izrugujućeg laskanja i namernih pokušaja da je šokira. Tako je
očigledno neiskren. Mora da odbije. A ipak…
A ipak, čula je da je Voksol gardens prelep uveče.
A i umire od znatiželje da sazna kako je nameravao da nastavi sa
njom, sada kada mu je jasno stavila do znanja da je imuna na laskanja.
~ 57 ~
Tetka Sejdi, Vilma i lord Saton ga izričito odbijaju, to je skoro

preporuka sama po sebi, pomislila je uz samoprekor.
I uskoro će se Elizabet poroditi i Loren mora da nastavi dalje... u
život koji je odabrala kao najpoželjniji sa sebe.
A i Lili je u drugom stanju. Nevil je oženjen čovek, uskoro će biti
otac.
„Šta da radim?“ Pokazala je pozivnicu Elizabet, koja ju je pročitala i
vratila.
„Pretpostavljaš da će lord Rejvensberg biti član grupe?“ pitala je.
„Da.“
Elizabet ju je brižljivo pogledala. „Šta želiš da uradiš?“
„On je ozloglašeni buntovnik“, kazala je Loren. „Zašto bi raspirivao
abrove plivanjem u Serpentini, a onda se smejao tome kada je uhvaćen i
prekoren?“
„On je takođe, izuzetno privlačan mladić“, kazala je Elizabet.
„Privlačan je tebi, Loren. Šta želiš? Ne mogu da ti kažem šta da uradiš.
Da li je tvoje neodobravanje postupaka vikonta Rejvensberga snažnije od
privlačnosti koju osećaš prema njemu? To je pitanje, na koje ti treba
odgovor,“
„Ne privlači me“ protivila se Loren.
„Onda sigurno nema ničeg lošeg u tome da se iskoristi prilika da se
uživa u večeri u Voksolu“, kazala je Elizabet. „Osim ako ne bežiš od
njega.“
„Ne bežim od njega.“
Elizabet je složila salvetu pored tanjira i ustala od stola. Spustila je
šaku na narasli stomak. „Loren“ kazala je, „Lindon i ja smo zabrinuti za
tebe jer je vest o Lilinom začeću stigla tako brzo po tvom dolasku da
mora da se pitaš da li ćeš ikada uteći bolnim uspomenama. Ne.“
Uhvatila je Loren za ruku i povela je u pravcu dnevne sobe. „Ne smeš to
da poričeš. Svesna sam kako si bila vezana za Nevila. Ali molim te,
oooh, zaklela sam se sebi da neću napraviti grešku koju Sejdi pravi i
pokušati da ti naredim kako da živiš.“ Uzdahnula je. „Ali ne mogu ni da
odolim. Molim te, Loren, nemoj da misliš da ti je život gotov, kao i tvoja
~ 58 ~
šansa da imaš srećan, produktivan život. Samo ti znaš šta će te usrećiti i

ako to znači povlačenje iz društva, ja ću te podržati nasuprot svih Sejdi
ovog sveta. Ali... Ne, neću ništa više kazati. Da li zaista želiš moj savet
po pitanju poziva?“
„Ne“, kazala je Loren nakon što je nakratko razmislila. Nevoljno se
nasmešila. „Nije u redu što sam pitala. Ići ću. Uvek sam želela da vidim
Voksol. A niti me privlači, niti bežim od lorda Rejvensberga, Elizabet.
Potpuno mi je svejedno da li će i on biti gost Merklingerovih.“
Elizabet ju je potapšala po ruci.
Kada je nekoliko minuta kasnije bila sama u prostoriji, Loren se
iznenada prisetila reči kojima nije dala priliku da na njih tada reaguje.
Onda bi možda trebalo da se udate za nekoga kao što je Bartlet Hau ili
Stenson. Svaki put kad se pomere, izgube se u oblaku prašine.
Neverovatno nepristojno! Okrutno! Savršeno!
Loren je iznenada zgrabila jastuče sa obližnje fotelje i naslonila ga na
usta kada se naglas nasmejala. Potom je morala da spusti jastuče kako bi
našla maramicu kojom je obrisala suze, koje su joj krenule od smeha.
Ne sme da ga ohrabruje, kazala je strogo sebi, čak ni ovim tajnim
smehom.
Već je bio mrak kada su čamcem stigli u Voksol gardens. Za večerom

je Merklinger objasnio da postoji most kojim su mogli da pređu Temzu
kočijom, ali zašto bi propustili savršenu priliku da se romantično
prevezu brodom, naročito kada je kiša prestala i konačno izgleda da će
biti vedro veče, sa svim zvezdama i skoro punim mesecom na nebu?
Zaista, zašto, pomislio je Kit kada je pomogao gospođici Edžvort da
uđe u čamac i seo na klupu pored nje. Sedeo je pored nje i za večerom.
Gospođica Merklinger je očigledno pretpostavila da su par, kao što
odlučno tvrdi za Feringtona i svoju lepu ćerkicu. Ferington se neprestano
pominje u tom kontekstu, u krugu njihovih poznanika.
„Dakle“, kazao je Kit, „otplovili su do ivice sveta, do zemlje čuda i
očaranja. I bezbrižnog ljubavisanja.“
~ 59 ~
„Samo smo prešli Temzu, gospodaru“, kazala je. „Putovanje od

desetak minuta.“
Barem mu se obraćala direktno. Za večerom je izbegavala razgovor,
namerno usmeravajući veći deo razgovora na gospodina Merklingera, sa
svoje druge strane.
„Ali Voksol je predivna, očaravajuća zemlja“, kazao je. „Poznata je
kao mesto za ljubavisanja i druge romantične stvari. Da li ste nekada
ranije bili tamo?“
„Ne. A Vaš razgovor je na granici uvredljivog, gospodaru.“
Pitao se da li ona zna kako izuzetno izgleda, kada je uštogljena i
srdita, kao sada. Njeno već pravo držanje se još više uspravilo na
spomen ljubavisanja. Bradu je podigla centimetar više. Neodređeno je
gledala u vodu, umesto u njega. Nosila je ogrtač boje lavande koji je
nosila i u pozorištu, njegovu široku kapuljaču navukla je preko polovine
svojih tamnih uvojaka dok su prelazili reku, iako je veče bilo toplo. Ispod
je nosila haljinu dubokog izreza i dugačkih rukava od čipke
boje slonovače, preko svile. Kada ju je ugledao to veče, zapitao se kako
uvek i na svakom skupu izgleda kao najbolje odevena dama, uprkos
jednostavnosti svojih haljina. Ali, odgovor se odmah nametnuo. Ono što
doprinosi njenoj damskoj savršenosti jeste njen izuzetan ukus.
Zbog toga je večerašnji zadatak delovao kao zastrašujući. Ostalo je još
deset dana do isteka opklade. Mora da se oženi njom u roku od deset
dana, inače će biti tri stotine funti siromašniji. Da se oženi njom? U roku
od deset dana? Zar je to moguće? Ali reč nemoguće nikada nije bila deo
njegovog rečnika.
Kit je slušao žamor glasova oko njih. Gospođica Merklinger i njena
rođaka, gospođica Ebot, komentarisale su s mladalačkim entuzijazmom
sve što su videle. Ali Loren Edžvort, nakon što je dala neko vreme kako
bi njene prekorne reči bile shvaćene, ponovo je progovorila, i dalje lica
napola okrenutog od njega.
„Zašto ste plivali dopola nagi u Serpentini?“, pitala je. „Zašto ste
napravili takav javni cirkus od sebe? Da li uživate da šokirate ljude gde
god da odete?“
~ 60 ~
,,Ah.“ Zakikotao se. „Ispričali su Vam za to, zar ne?“

„I očekujete da dozvolim da moje ime bude povezano sa Vašim?“
„Ne želite poznantsvo s nekim ko se tako ponaša na javnom mestu?
Nekoga ko se ponaša nemarno? Strašno mi je žao. Ali dete je žalosno
plakalo, morate da razumete, a njegova dadilja bila je na ivici nerava.
Verujem da je brzo dolazila do zaključka da joj je jedina opcija da ga
udari.“
„Koje dete?“ Okrenula se namrštena ka njemu.
Zakikotao se. Izgledala je divno kada je ljuta. „Mogao sam da
pretpostavim“, kazao je, „da će one starice reći samo deo priče. Dete je
imalo novi brodić koji je plovio ka horizontu ponosno i hrabro samo
jedan minut, dok je dete poskakivalo i uzvikivalo od sreće. A onda je
odjednom brodić potonuo sa površine. U tom trenutku je bio daleko od
obale.“
„A Vi ste zaronili da ga izvadite.“ Prizvuk u glasu bio je rascepljen
između nežnosti i prekora.
„Ne odmah“, objasnio je. „Sačekao sam da dadiljina nestručnost da
reši problem postane očigledna. To jeste bila kriza. Kakav to
samopoštovani kapetan može da gleda kako mu tone brod bez njega i da
se ne baci u paniku? Kada nije bilo drugog rešenja, osim da gledam
opravdano histerično dete koje maltretira njegova dadilja, skinuo sam
što sam više garderobe mogao sa sebe, premda razumem da postoje
razna mišljenja koliko je pristojno skinuti se, i zaronio. Našao sam brod u
njegovom blatnjavom grobu. Rekao bih da je moje ponašanje prilično
herojsko. Tako je mislio i dečak.“
Gledala ga je očigledno bez reći.
„Vidite“, objasnio je nakrivivši naivno glavu, ,,i ja sam nekada bio
dečak.“
„Nekada? Hoćete da kažete da ste odrasli?“ Ujela se za usnu... da bi
suzdržala osmeh? Ali u njenom glasu čuo se suzdržani smeh.
„Lejdi Vadingtorp i gospođa Hili Raji su otekle od šoka, kao dva
balona“, kazao je.
~ 61 ~
Na trenutak, čak i pod mesečinom, video je da su joj se oči ozarile.

Ali, prokletstvo, pre nego što je stigla da izrazi radost, gospođica
Merklinger i gospođica Ebot privukle su svačiju pažnju sa broda na
činjenicu da se približavaju obali. Odraz svetala brojnih lampi zakačenih
za drveće Voksol gardensa se poigravao po površini vode.
„Oh“, kazala je Loren Edžvort.
„Vidite?“ kazao je nežno. „Začarana zemlja, zar ne?“
„Čarobna“, složila se uz takvu toplinu u glasu, da je pretpostavio da
je na tren zaboravila na svoje pakleno dostojanstvo.
Pomogao joj je da izađe i pošli su za ostalima u bašte zadovoljstva,
čija čarolija je mogla da pokori čak i muževniji ukus nego što je njegov.
Visoki stubovi, raskošno drveće, široke staze prijatne za šetnju čak i
tokom dana. Ali tokom večeri, sve se pretvara u zemlju čuda svojim
obojenim lampama koje su visite sa stubova i grana drveća, dok su nebo
obasjavale mesečina i zvezdice. Iz pravca otvorenog paviljona čuli su
se muzika i orkestar. Okružili su ih i prigušili zvukove glasova i smeha
od desetina drugih ljudi.
Bilo je to savršeno okruženje za ljubavisanje.
I prosidbu.
Seli su na svoja mesta u loži koju je Merklinger iznajmio za to veče,
blizu orkestra. Ispred njih se protezao otvoren prostor gde stoji publika
tokom koncerata i drugih dešavanja i gde će se večeras plesati. Jeli su
jagode i šlag, pili vino i uživali u večernjem vazduhu. Gospođica Ebot je
očijukala sa gospodinom Velerom. Gospođa Merklinger je posvećeno
provodadžisala Feringtona za svoju ćerku. Merklinger je pozdravio
skoro svakog ko je prošao ispred njihove lože i sa svakim ko se zaustavio
je srdačno popričao. Kit se okrenuo ka Loren.
„Da li biste plesali valcer sa mnom?“, pitao je.
„Oh, da!“, uzviknula je gospođica Merklinger zatapšavši. „Hajde da
svi plešemo valcer. Možemo li, mama?“
Na sreću, Kit je shvatio kada je pogledao devojku, kranje zapanjeno,
da ona nije pomešala kome je poziv upućen. Njen sjajni pogled bio je
~ 62 ~
usredsređen na Feringtona koji je poslušno ustao, dok se devojčina

majka srdačno smešila nad njima.
„Valcer“, kazala je. „Još uvek nisi dobila odobrenje od zapovednica
Almaka da ga plešeš, draga, a nije ni Amelija. Ali u Voksolu, usuđujem
se da kažem da pravila nisu tako stroga. Idite i uživajte.“
I tako su plesali, Kit i Loren i druga dva para, pod zvezdama i
lampama, dok je večernji vetar plesao na čipki Lorenine haljine i
razbarušivao Kitovu kosu. Delikatni luk njene kičme bio je napravljen da
odgovara njegovom dlanu. A valcer je izmišljen da bi ga ona plesala.
Koraci su joj bili elegantni i otmeni. Bila je lepša nego što je mogao da
zamisli.
Kada dođe vreme, biće savršena grofica. Njegov otac neće imati
druge primedbe na nju osim što nije Freja. Koliko se razlikuju... Ali nije
želeo da misli o tome. Ova žena će mu odlično pristajati.
„Postoji li nešto romantičnije od valcera pod zvezdama?“ Utišao je
glas samo za njene uši.
Gledala je drveće i lampione, ali ga je pogledala pravo u oči kada je
progovorio. „Pretpostavljam da odgovor zavisi od partnera.“
Zakikotao se. „Bojim se da pitam. Postoji li išta romantičnije od ovog
valcera pod zvezdama?“
„Postoje brojne aktivnosti prijatnije od ovoga, gospodaru“, kazala je.
Odbijanje kakvo još nije čuo.
„Je ne mogu da nabrojim mnogo.“ Namerno je spustio pogled na
njene usne i stisnuo je jače oko struka. Šta on to pokušava, da je iznervira
umesto da je šarmira?!
„Zašto mi se neprestano udvarate?“, pitala je. „Zar Vam nisam jasno
stavila do znanja da ne padam na laskanje? Da li Vas moje odbijanje
zabavlja?“
Njena uštogljenost ga zabavlja, iznenađujuće. To bi trebalo da ga
nervira, ali nije tako. Njena stroga dostojanstvenost mu je neodoljiva.
Okrenuo ju je bez odgovora, pa je privukao bliže, kada je video da je
drugi par blizu. Ali nije pristala na to. Napravila je pristojnu distancu
između njih i prekorno ga pogledala.
~ 63 ~
„Krupni čovek Vas umalo nije oborio“, objasnio je. „Onaj.“ Krupan
čovek na koga je pokazao se upravo sudario sa drugim parom. Kit se
zakikotao. „Povešću Vas u šetnju kada se valcer završi. I pre nego što
veoma odlučno odbijete, želim da Vam kažem da nameravam da sve
bude pristojno, tako što ću predložiti i ostalima da nas prate.“
Zatvorila je usta i oprezno ga pogledala.
„Bila bi šteta doći u Voksol i ne videti što je više moguće, zar ne?
Staze su uokvirene drvoredima, kao seoske, i neopisivo su romantične.“
„Nisam došla ovde zbog romantike“, kazala je.
„Postoje i drugi razlozi.“ Nasmešio joj se i ponovo je zavrteo, njen
vrat se izvio dok je gledala čarobne boje lampiona. „Zašto ste došli?“
Pošto nije odmah odgovorila, uzdahnuo je. Muzika će se uskoro
završiti.
„Pođite sa mnom u šetnju. Pozvaćemo i druge, naravno.“ Ako ne
može da pobegne pratnji kada se odvoje od paviljona, onda je zaista
izgubio veštinu.
Muzika se približavala kraju i stajali su jedno naspram drugog sve
dok se svi parovi nisu vratili svojim ložama.
„Oklevate jer sam plivao u Serpentinu samo u donjem vešu?!“, pitao
je šeretski.
„Vi od svega zbijate šalu“, kazala je. „Pitam se da li išta uzimate za
ozbiljno.“
„Neke stvari“, uveravao ju je. Ah, da, neke stvari. „Prošetajte sa
mnom.“
„U redu“, kazala je konačno. „Ako neko još pristane da nam pravi
društvo, gospodaru. Ali neću tolerisati ni udvaranje ni laskanje.“
„Obećavam da Vam se neću ni udvarati ni laskati“, kazao je
nasmešivši se, sa desnom rukom položenom na srce.
Nije izgledala kao da ju je ubedio.
„U redu“, ponovila je.
~ 64 ~
6.
Loren je uvek volela lepe stvari i predele. Park u opatiji Njubori je bio
predivan, naročito tokom sunčanog letnjeg dana kada vetar sa okeana
nije jako duvao. Najviše je volela uvučene travnjake i bašte pune cveća,
premda su ti delovi parka bili kultivisani i stalno negovani. Ti delovi su
bili civilizovani. Nikada nije volela divlje doline i plaže, koje su takođe
bile deo parka. Bile su neukroćene i neuredne. Ponekad su je
neobjašnjivo plašile. Podsetile bi je možda na to da, koliko god se ljudska
vrsta trudila, ona nema kontrolu nad sopstvenom sudbinom. Ili koliko
smo bliski haosu.
Haos ju je užasavao.
Voksol gardens je bio čisto zadovoljstvo. Priroda je bila ukroćena i
izgledala je ljupko. Šuma je bila osvetljena lampama i prokrčena širokim,
dobro osvetljenim stazama sa skulpturama i veštačkim pećinama koje su
doprinosile zanimljivosti i otmenosti. Staze su bile pune šetača i svi su se
ponašali savršeno uglađeno.
A ipak, bila je svesna opasnosti. Gospođica Merklinger i lord
Ferington, gospođica Ebot i gospodin Veler hodali su ispred njih, smejali
se i razgovarali. Lord Rejvensberg nije pokušavao da se pridruži
njihovom razgovoru, premda je lord Ferington bio njegov bliski prijatelj.
A na svaka dva minuta, njih dvoje su polako zaostajali iza ostalih
četvoro.
Na svakih nekoliko metara, uske staze su vijugale oko drveća. Bile su
mračnije i usamljenije nego glavne.
Loren je skoro mogla da pročita misli lorda Rejvensberga.
Nameravao je da skrenu jednom od tih staza, samo njih dvoje. Zadrhtala
je. Mogla bi da ubrza korak i smanji razdaljinu od ostalih. Mogla je da se
uključi u njihov razgovor. Ili bi mogla, kada dođe trenutak, da odbije da
napusti glavnu stazu. Neće pokušati da je prisili da ga posluša. Činjenica
~ 65 ~
je da ju je uplašilo što uopšte vodi unutrašnju raspravu sa sobom.

Loren Edžvort je uvek znala šta je šta i sigurno je da neće odlutati
sa neznancem niz napuštenu stazu, kada on na umu ima
samo ljubavisanje.
Ali, bila je u velikom iskušenju. Kakav li je osećaj... voditi ljubav?
Mora da je različito od običnog udvaranja. Udvaranje može da se odvija i
u društvu drugih ljudi. Par mora da bude nasamo, da bi ljubavisao.
Nikada se ranije nije pitala o tome. Nikada nije bila nimalo znatiželjna.
Ali večeras jeste.
„Na ovoj stazi ima sve više ljudi“, kazao je vikont Rejvensberg i
približio glavu njenoj. „Možda biste uživali u tišoj, opuštenijoj šetnji
jednom od sporednih staza, gospođice Edžvort?“ Oči su mu plesale od
radosti i rugale su joj se. Znao je, naravno, da i ona zna. A da li je znao da
je i ona u iskušenju?
Imala je utisak da je naišla na nekakvu raskrsnicu u svom životu.
Možda bi i trebalo da ga odbije i tu bi se stvar završila. Ili bi mogla i da
pristane. Samo bi pristala i rizikovala... šta? Da je primete? Da je vide?
Skandal?! Bili bi bez pratnje. Da li je nameravao da joj ukrade poljubac?
Ta pomisao ju je plašila. U životu je jedino Nevil poljubio. Ima dvadeset
šest godina i jedino ju je poljubio bivši izabranik. A možda hoće nešto
više od poljupca. Možda...
„Hvala“, čula je sebe kako izgovara, pre nego što je stigla da se
nagovori da je nemoguće da prihvati. „To bi bilo tako prijatno.“
Skrenuo je bez daljeg odlaganja na uzanu stazu sa njihove leve
strane. Druga dva para su nastavila napred, nesvesni da su napušteni.
Staza je bila uzana, ali dovoljno široka da dve osobe hodaju jedna
kraj druge, ako su blizu jedno drugom. Lord Rejvensberg je čvrsto
prislonio svoju ruku uz njenu, tako da nije imala izbora osim da postavi
svoje rame malo ispod njegovog. Staza joj nije ostavljala izbora. Staza i
visoko, tiho drveće koje je raslo od same ivice staze do malo iznad
njihovih glava, skoro u potpunosti blokirajući mesečinu. Jedina svetlost
je dopirala sa lampi, nasumično okačenih, na ponekom drvetu.
~ 66 ~
Nije trebalo da pristane na ovo. Osećala se veća osama i intimnost

nego što je očekivala. Glasovi i muzika su bili sve tiši. Nije bilo nikog
drugog na ovoj stazi.
Zašto je pristala? Iz znatiželje? Iz želje da je poljubi?
Poželela je da on kaže nešto. Pomislila je na svašta što bi mogla ona
da kaže, ipak je bila vešta sa počinjanjem bilo kakvog razgovora, ali
svaka tema koja joj je pala na pamet zvučala bi smešno u ovim
okolnostima.
„Želim da Vas poljubim“, kazao je glasom koji je bio tako smiren da
joj na trenutak značenje tih reći nije došlo do uma. Ali njeno srce je
razumelo prvo i snažno šireći njen grudni koš i napola joj oduzimajući
dah.
Kakav bi bio osećaj da je poljubi čovek koji nije Nevil? Da je poljubi
ozloglašeni odmetnik, vikont Rejvensberg? I zašto nije odmah
odgovorila čvrstim i ledenim odbijanjem.
„Zašto?“ pitala je.
Tiho se nasmejao. „Zato što ste žena, prelepa žena, a ja sam muškarac
vrele krvi“, kazao je. „Zato što Vas želim.“
Loren se pitala da li će noge nastaviti da je drže. Naizgled su se
pretvorile u žele. Da li je ovo ljubavisanje?
...ja sam muškarac uzavrele krvi.
Zato što Vas želim.
Njegov izbor reči joj je paralizovao misli od šoka. Ipak, nastavili su
da šetaju, kao da razgovaraju o vremenu. Nije samo hteo da je poljubi.
On ju je želeo. Zar je moguće da je ona poželjna? Da li je zaista lepa? Da li
je moguće da ovo ipak nije ljubavisanje? Ili se ona pretvara u glupavo
žensko zbog laskanja jednog veštog odmetnika?
Prestali su da hodaju kao da su se dogovorili i nekako su se našli
licem u lice. Blago svetlo udaljene lampe plesalo je po njegovom licu.
Podigao je ruku i ovlaš prešao nadlanicom jednom stranom njenog
obraza do brade.
„Dozvolite mi da Vas poljubim“, šapnuo je.
~ 67 ~
Zažmurila je i klimnula glavom, kao da nije mogla da vidi i kao da je

to što nije odgovorila rečima, lišava odgovornosti od onoga što će
uslediti.
Osetila je kako mu se ruke smiruju na njenom struku. Privukao ju je
bliže tako da, čak iako nije pomerila stopala, njene grudi su se očešale o
njegove, a onda pritisnule bliže. Da bi održala ravnotežu, podigla je ruke
i zgrabila ga za ramena i osetila neobičnu bliskost sa čovekom koji je viši
od nje tek koji centimetar. Otvorila je oči i videla da je njegovo lice
veoma blizu njenog, da je pogledom usredsređen na njene usne. A onda
ih je pokrio svojim.
Usne su mu bile razdvojene. Iznenadila se kada je osetila vlažnu
vrelinu unutrašnjosti njegovih usana i toplinu njegovog dlana na svom
obrazu. Na nekoliko trenutaka bila je izgubljena u čudesnom vrtlogu
osećanja, primitivnijem nego što je mogla da pretpostavi. A onda je
istovremeno postala svesna dve stvari. Njegov jezik dodirivao je njene
usne i time budio užasavajuće sirov osećaj koji je pratio trag niz njeno
grlo, preko njenih grudi pa sve dole do... A jedna ruka bila mu je čvrsto
raširena preko njenih leđa... ne, niže... i privukla ju je bliže njemu tako da
su se njene butine oslanjale o njegove.
Odgurnula ga je i borila se sa haosom nepoznatih osećanja i emocija
koje su joj vitlale kroz glavu. Koliko smisla ima u tome da neudate dame
ne smeju da budu nasamo sa muškarcem, dok se ne zaruče. Ali ništa od
ovoga nije osetila sa Nevilom. Nevil je bio... gospodin.
„Hvala Vam, gospodaru“, kazala je osetivši olakšanje zbog hladne
smirenosti svog glasa, potpuno nasuprot vrtoglavim emocijama u njoj.
„To bi bilo dovoljno.“
„Gospođice Edžvort.“ Obraćao joj se prisno, glava mu je bila blago
nakrivljena na jednu stranu. Nije pokušao da je ponovo privuče. Nije je
čak ni dodirivao. Ruke su mu bile iza leđa. Ipak bi ustuknula jedan korak
kako bi napravila veću distancu između njih, ukoliko drveće to dozvoli.
„Da li biste mi učinili veliku čast i prihvatili me za svog supruga?“
Molim? Gledala ga je bez reči. Njegovo pitanje bilo je tako
neočekivano da njen razum nije mogao da ga shvati, na trenutak. Ovo
sasvim sigurno nije ljubavisanje. Upravo ju je zaprosio.
~ 68 ~
„Zašto?“ Pitanje je izašlo pre nego što je stigla da ga potisne.

„Video sam Vas na balu lejdi Menering i znao sam da ste Vi žena
kojom ću se oženiti... Ukoliko pristanete.“
San svake devojke je bio da bude izdvojena, u punoj prostoriji. U
jednom trenutku Pepeljuga, a u drugom prinčeva ljubav. Nema ničega
romantičnijeg. I, iako nevoljno, ni, Loren nije bila imuna na to. Ali ona
nije devojka. A postoji velika razlika između mita i stvarnosti. Život joj je
pružio dovoljno stvarnosti da u to nije imala nikakve sumnje. Nije
verovala u ljubav na prvi pogled. Nije čak ni verovala u romantičnu
ljubav.
„Od tad su se moje emocije prema Vama produbljivale svakim
danom. Svakim satom.“
„Zaista?“ Skoro je poželela da bude naivna devojčica koju nikada nije
znala, da veruje u bajkovite romanse. Poželela je da može da mu veruje.
„Zašto?“ To pitanje je često postavljala.
„Prelepi ste“, kazao je. „Elegantni ste, otmeni i dostojanstveni. Vi ste,
zapravo, savršeni. Ludo sam zaljubljen u Vas.“
Ove reči su je spasile od zbrkanih misli. Muškarci se ne zaljubljuju
ludo. Mlade devojke možda, ali ako se ljubav uopšte dešava
muškarcima, oni do nje dolaze polako i pragmatično. Lord Rejvensberg
nije tip koji bi se odjednom zaljubio u bilo koju ženu. Previše voli sebe. A
Loren Edžvort nije tip žene koja budi emocije u muškarcima.
„Gospodaru“, pitala ga je, gledajući ga pravo u oči, želeći da je svetlo
jače, „šta je Vaš plan?“
„Plan?“ Nagnuo se malo bliže, a ona se oštro okrenula i napravila
nekoliko koraka uz stazu. Stala je okrenuta leđima.
„Da li je u pitanju moje bogatstvo?“, pitala je. „Da li želite da me
oženite zbog novca?“
„Imam dovoljno bogatstva“, kazao je nakon kratke pauze. „I treba da
nasledim daleko više.“
„Zašto onda?“ Gledala je niz stazu i odsutno primetila promenljive
obrise plavičastog svetla. „Zašto ste došli na bal lejdi Menering? Rečeno
mi je da niste išli ni na jedan pre toga ove sezone. Zašto ste plesali samo
~ 69 ~
sa mnom? Došli ste sa posebnom namerom, zar ne? Nameravali ste da

mi ponudite ples i pre nego što ste me videli. Jesam li u pravu?“
„Video sam Vas u parku pre toga“, kazao je. „Sećate li se?
Vas je teško zaboraviti.“
London je tokom sezone praktično sajam venčanja. Vikont
Rejvensberg mora da je u kasnim dvadesetim, možda i stariji. Naslednik
je jedne grofovije. Prilično je verovatno da je vreme da pronađe mladu.
Ali zašto nju? I zašto na neviđeno? Nije verovala ni na trenutak da se u
njemu razbuktala strast u onom kratkom trenutku kad su im se
pogledi sreli u parku dok je grlio i ljubio mlekaricu. Nije verovala da tu
uopšte ima strasti. Okrenula se da ga pogleda. Iz ovog ugla, lice mu je
bilo više na svetlu. Delovalo je da ima manje osmeha nego obično.
„Vaša glumatanje strasti je uvredljivo, gospodaru“, kazala je. „Laži
su nepotrebne. Zašto ne kažete istinu?“
Lice mu je izgledalo napeto i namršteno, bez uobičajenog izraza
dobrog raspoloženja. Mogla je sada da ga zamisli, kao što ranije nije
mogla, kao vojnika.
„Uvredljivo“, tiho je ponovio. „Uvredio sam Vas. I zaista ste u pravu.
Jesam.“
Imala je utisak da joj se srce spustilo u pete. Dakle, bila je u pravu. On
ne oseća ništa prema njoj. Naravno da ne oseća. A ona ni ne želi to,
svakako. Nije želela ni njegovu ljubav, niti bilo kog drugog muškarca.
Naročito ne njegovu. Ali joj je iznenada postalo hladno. Ona nije prelepa.
Ona nije poželjna.
Ona je samo Loren Edžvort, savršena dama i podobna mlada za
naslednika jednog grofa, kao što je i bila celog života, osim ako se ne
ispostavi da taj čovek može da nađe privlačniju mladu pre nego što bude
prekasno. Okrenula je glavu da potvrdi ono što su joj oči ranije videle, a
nisu primetile, rustičnu klupu. Prišla je i sela, pažljivo nameštajući
suknju, kako ne bi morala da ga gleda. Približio se, ali nije pokušao da
sedne pored nje.
„Čast mi je uvek bila neopisivo važna“, kazao je. Glas mu sada nije
imao onaj smeh, pa ga je jedva prepoznala. „Postojalo je vreme, dok sam
~ 70 ~
služio, kada mi je čast značila više od samog života, čak i od života mojih
voljenih. Ali...“ Nastupila je kratka tišina pre nego što je nastavio. „U
mom ophođenju prema Vama nije bilo časti. Duboko se sramim i molim
za oproštaj. Možda ćete mi dozvoliti da Vas ispratim nazad do gospođe
Merklinger?“
Pogledala ga je. Bez časti? Samo zato što je glumio ljubav koju ne
oseća? I zašto se ona zbog toga sada oseća tako prazno? Nikada mu nije
ni verovala.
„Verujem da mi prvo dugujete objašnjenje“, kazala je, mada nije bila
sigurna da želi da ga čuje.
Dugo joj se činilo da joj neće odgovoriti. Približavali su se koraci
ispraćeni tihim šapatima i smehom. Ali ko god da je, mora da ih je
primetio sa daljine i okrenuo se i otišao. Muzika drugog valcera čula se
iz daljine.
„Dovoljno je da kažem“, kazao je lord Rejvensberg, nakon što je
glasno udahnuo vazduh, „da sam se kladio sa tri druga čoveka da ću Vas
šarmirati i oženiti se Vama do kraja ovog meseca.“
Loren je nametnula kontrolu sebi pokušavši, bezuspešno, da opiše
sebi svoja osećanja jednom rečju. Šok? Bes? Uzrujanost? Bol? Poniženje?
„Opklada?“ šapnula je.
„Vi ste bili izabrani“, kazao je, „jer ste poznati po nepobitnom
dostojanstvu, držanju i uvažavanju. Jer ste savršena dama, zapravo.
Moji, hmmm, prijatelji su smatrali da je najmanja verovatnoća da ste Vi
dama koja će prihvatiti moju prosidbu.“
„Zato što ste odmetnik? Dakle, sve je to igra?“ Njen ton, shvatila je,
bio je podjednako ravan kao njegov.
„Ali, izuzetno sam naivna. Šta bi bilo da ste pobedili? Morali biste do
kraja života da ostanete sa primitivnom, uvaženom ženom. Savršenom
damom. Savršeno dosadnom damom. To sam ja, lorde Rejvensberže.“
Oštrina bola bila je nečuvena. Nikada nije poštovala ovog čoveka, niti
je verovala u njegova laskanja. Sada ga je poštovala čak i manje. Kakve
veze ima što se kladio na njen račun samo zato što je dosadna,
DOSADNA, D-O-S-A-D-N-A?! Jer, to za njega predstavljaju
~ 71 ~
dostojanstvo, uvaženost i podobnost. I u pravu je. Ona je tačno ono što

on misli o njoj. Uvek je bila ponosna što je dama. I dalje je ponosna. Tako
da nema bol šta da traži tu. Ne oseća ga stvarno. Samo bes, ljutnju na
sebe više nego na njega. Namerno je odabrala da ne sluša
porodicu. Želela je da bude nezavisna. I sve vreme je ubeđivala sebe da
je otporna na njegov šarm.
,,Ne“, kazao je. „Nepravedni ste prema sebi. I nije to bila samo igra.
Meni je zaista potrebna mlada. Neko poput Vas. Ali nije trebalo tako...
intenzivno da Vam se udvaram. Da tako nemarno odbacim Vas, kao
osobu. Nisam smeo da dozvolim da Vi, ili bilo koja druga dama, postanu
predmet opklade. Možda ste Vi savršena žena za mene, ali ja bih bio
najgori mogući suprug za Vas.“
Trebalo je tada da ustane, kada je dobila objašnjenje, i da se vrati na
glavnu stazu i u ložu gde su gospodin i gospođa Merklinger čekali. Zbog
ponosa trebalo je da ode i da odbije njegovu pratnju. Ali nije se pomerila.
„Zašto Vam je potrebna mlada do kraja juna?“, pitala je. „To je za
manje od dve nedelje. I zašto... savršena dama?“ Nije uspevala da zadrži
ogorčenost u glasu.
„Bolje je da Vam kažem sve.“ Udahnuo je i zakoračio ka njoj. Ali nije
seo pored. Spustio je jednu nogu na drvenu klupu i oslonio ruke na nju.
Njegovo lice, sada samo na koji centimetar od njenog, bilo je ozbiljno kao
nikada do sad.
„Pozvan sam u Alvesli na leto“, kazao je. „U sedište očeve grofovije.
Bratovljeva smrt pre dve godine učinila me je njegovim naslednikom i
naterala me da se rešim uniforme, jer mi više nije dozvoljeno da
svakodnevno rizikujem život. Odjednom im je moj život bio dragocen,
vidite, iako me je otac zauvek prognao, poslednji put kada smo se
videli,“
„Niste želeli da se odreknete uniforme?“, pitala je primetivši
neobičnu ogorčenost u njegovom glasu.
„Kao mlađi sin, odgajan sam za vojničku karijeru“, kazao je. ,,A to
sam svakako i želeo. I uživao sam u tome, s obzirom na okolnosti. Dobro
mi je išlo.“
~ 72 ~
Pričekala je.
„Održače se proslava za sedamdeseti rođendan moje bake, ovog
leta“, kazao je. „Moja prognanost je poništena. Moram da naučim svoje
dužnosti budućeg grofa. A jedna od dužnosti je da nađem mladu i
nastavim porodičnu lozu. Očeva namera je, zapravo, da predstavljanje
moje izabranice bude središnja svetkovina letnjeg slavlja. To treba da
bude rođendanski poklon mojoj baki.“
Sve je počelo da dobija smisao. Njena uvaženost, njena reputacija
savršene dame učinila ju je dobrom kandidatkinjom. Odabrana je uz
dobar proračun. Kao većina udavača iz njene klase, naravno. Da je bio
tako otvoren sa svojim namerama od početka ne bi bila uvređena. Nema
tu ničega uvredljivog.
„Grof od Redfilda Vam je naredio da nađete podobnu mladu?“ pitala
je. „Da li je on predložio moje ime?“
„Ne. Zapravo, on ima drugu mladu damu na umu.“
„Zaista?“
„Izabranicu mog pokojnog brata.“
„Oh,“ Loren je isprepletala prste u krilu. To je prilično neprijatno za
lorda Rejvensberga i nesrećnu damu, koja se prenosi s jednog brata na
drugog, kao nasleđe.
„I moju pre njega“ kazao je nakon kratke pauze. „Ali kada je dobila
izbor pre tri godine, odabrala je naslednika, precrtavši drugog sina,
običnog konjanika. Nije li to ironično? Mogla je da ima i mene i titulu.
Ali ja više ne želim da se oženim njom. Tako da sam odlučio da sam
odaberem mladu i povedeni je sa sobom kao svoju suprugu. Želeo sam
mladu kojoj moj otac ne bi mogao da se protivi. Vaše ime mi je
predloženo, ne kao nekoga, koga će sigurno prihvatiti, već kao dame
savršenih manira koja verovatno neće. Otuda i opklada.“
Loren je gledala svoje ruke u krilu. Nije bila sigurna da govori istinu.
Mislila je da je čuo da je ona neko ko će sasvim sigurno prihvatiti
njegovu prosidbu. Zar ona nije napuštena mlada, na kraju krajeva? Žena
koja je prošla svoj prvi cvet mladosti i koja bi sigurno zgrabila prvog
~ 73 ~
muškarca koji joj se ponudi, uz očajničku zahvalnost? Ali ako je tako,

zašto bi se tri gospodina kladila protiv njegovog uspeha?
Zar je to sad važno?
„Izvinjavam se“, kazao je. „Bili ste žrtva mog neoprostivog manjka
časti. Dužan sam Vam iskrenost od samog početka. Trebalo je da priđem
vojvodi od Portfrija sa svojom ponudom i zadovoljim se onim što bi
rekao. Ali sada je prekasno da Vam se udvaram na pravi način. Ni sa čim
niste zaslužili ovako loše ophođenje. Molim Vas, verujte mi da sam
Vam najponiznije i najiskrenije na usluzi. Mogu li da Vas ispratim nazad
do lože?“ Spustio je nogu na zemlju i pružio ruku.
Nastavila je da gleda ruke dok je čekao. Još jedno raskršće. Ipak,
nema više šta da se odluči, ništa više da se kaže.
Zato Što ste žena, prelepa žena, a ja sam muškarac vrele krvi. Zato što Vas
želim.
Sve je laž. I neporecivo ju je povredila. Sve je to bilo odglumljeno,
samo da bi je namamio da ga prihvati i osvoji ovu opkladu za njega.
Ali ipak... Raskršće.
„Ne, sačekajte“, tiho je kazala iako je već to radio... Čekao ju je, da je
isprati iz svog života. „Sačekajte trenutak.“
Kit ju je gledao kako širi prste u krilu. Neko vreme nije progovorila.
Osećao je veliku napetost. Samo je želeo da je vrati do gospođe
Merldinger i sačeka da se veče završi uz sve strpljenje koje uspe da
skupi. Ujutru će potražiti prijatelje i otplatiti dugove, pre nego što
otputuje u Alvesli.
Bio je duboko pogođen kada je shvatio da je pristavši da učini damu,
potpuno nevinu damu, predmetom opklade, narušio njenu čast, koja mu
je bila tako draga. Delovalo je prilično zabavno u to vreme, pre nego što
je shvatio da je ona, u stvari, prava osoba za njega.
Još jedna grupa se približavala uzanom stazom, malo glasnija od
para pre njih. I naišli su pravo na njih, kada su videli da prekidaju
intiman razgovor. Kit je seo pored Loren i četiri prolaznika su nastavila
pored njih u tišini, pogleda pažljivo usmerenih pravo, a onda su se
~ 74 ~
nasmejali i zakikotali pre nego što su se potpuno udaljili. Kit je ostao na

svom mestu.
„Hoćete li, onda, otići u Alvesli“, pitala je Loren Edžvort, „i zaručiti
se sa bivšom verenicom?“
„Nadam se da mogu da izbegnem tu sudbinu“
„Da li ona želi da se uda za Vas?“ pitala je.
„Sumnjam u to. Htela je Džeroma, a ne mene, pre tri godine.“ Mada
se sa Frejom nikad nije znalo.
„Imam predlog za Vas, lorde Rejvensberže“, kazala je Loren glasa
smirenog i stabilnog, „ako se složite.“
Pogledao ju je, ali njen pogled je i dalje bio usmeren na njene raširene
prste.
„Otići ću u Alvesli sa Vama“, kazala je veoma značajno, „kao Vaša
verenica.“
Sedeo je veoma mirno.
„Kao Vaša privremena verenica“, objasnila je. „Poći ću sa Vama gde
ćete me predstaviti svojoj porodici i biću sve što se nadate da mogu da
budem. Biću tamo dok se ponovo ne utvrdite kao očev sin i dok ne
zauzmete svoje mesto u njegovom domu kao naslednik. Biću tu, tako da
neprikladna veridba ne bude nametnuta ni Vama ni dami koja je nekada
odabrala Vašeg brata umesto Vas. Daću Vam prostora da dišete,
takoreći, tokom zabave i proslave rođendana. Ali se neću udati za
Vas. Na kraju leta napustiću Alvesli i prekinuti veridbu. Učiniću tako da
to ni na koji način ne utiče na Vas. Do tada se nadam da će Vaša porodica
prihvatiti Vaše pravo da odaberete svoju mladu u svoje vreme.“
Sigurno ju je dobro razumeo. Govorila je vrlo jasno. Ali šta se
dešava?
„Prekinuli biste veridbu?“ Namrštio se. „Da li shvatate kakav bi to
skandal izazvalo? Doveli biste sebe u veliku sramotu.“
„Ne bih rekla“, kazala je uz blag osmeh za svoje ruke. „Biće onih koji
će mi čestitati što sam se na vreme oslobodila braka sa buntovnikom. Ali
to me, svakako, ne zanima. Rekla sam Vam da ne tražim supruga, da
nemam nameru da se udajem. Nedavno sam shvatila da moram da se
~ 75 ~
oslobodim i svojih dobronamernih rođaka koji se ophode prema meni

kao da sam devojčurak i posebno krhka stvar. U stvarnosti sam žena
koja je odavno došla u zrele godine i prilično sam nezavisna.
Nameravam da napravim svoj dom, možda u Batu. Nakon što provedem
leto u Alvesliju, kao Vaša verenica, a onda prekinem vezu, biće mi lakše
da uradim ono što je trebalo da učinim još pre godinu dana. Niko od
mojih rođaka se neće pobuniti. Svakako više neću biti prilika za udaju.“
Šta, kog đavola? Gledao ju je iz profila i shvatio ono što je trebalo da
shvati odavno, da on uopšte ne poznaje ovu ženu. A ipak, bio je spreman
da se oženi njom u roku od dve nedelje.
„Dakle, bili ste tako duboko vezani za Kilburna?“
Pognula je glavu. Skupila je prste, pa ih ponovo raširila.
„Odrasla sam sa njim u Njuboriju. Otkako sam došla tamo sa tri
godine. Na neki način bio mi je brat koliko i Gvenin. Ali, uvek sam znala
da smo obećani jedno drugom kada odrastemo. Oblikovala sam svoj
život prema očekivanju da ću jednog dana biti grofica. Čak i kada je
regrutovan i otišao, rekao mi je da ga ne čekam i da se slobodno udam za
nekog drugog ako želim, a ja sam ostala odana njemu. Čekala sam. Ali
dok je bio odsutan, tajno se venčao i gledao svoju suprugu kako gine u
zasedi u Portugaliji. Barem je tako mislio. Vratio se kući i ipak rešio da se
oženi mnome. Delovalo je da je život konačno krenuo u pravcu u kom
sam se nadala. Ali Lili nije poginula. Vratila se Nevilu na dan mog
venčanja.“
Nije ga zavarao nedostatak emocija u njenom glasu. Ta priča je bila
senzacija prethodne godine. Ali skoro sve priče su se usredsredile na
veličanstvenu ljubav Kilburna i Lili. Loren Edžvort je sažaljevana, i o njoj
se govorilo sablasnim šapatom. Koliko je ljudi, uključujući i njega,
pomislio je posramljeno Kit, zaista razmislilo o bolu koji je ta žena osetila
i sigurno još uvek oseća? Bila je na nekoliko minuta od ispunjenja
životnog sna i on je bio najokrutnije raspršen.
„Voleli ste ga?“, pitao je. Premda nije bio siguran da je prošlo vreme
primereno.
~ 76 ~
„Ljubav“, kazala je tiho. „Šta je ljubav? Ta reč ima toliko značenja.

Naravno da sam ga volela. Ali ne na način na koji se Nevil i Lili vole.
Takva ljubav je divlja, traljava emocija, i najbolje je izbegavati je. Bila bih
odana i verna i... Naravno da sam ga volela.“ Uzdahnula je. „Neću
razmatrati drugi brak, lorde Rejvensberže.“
Gledao ju je i osećao duboko sažaljenje i krivicu, te je ćutao. Ali se
činilo da mu ona čita misli.
„Ne tražim Vaše sažaljenje. Molim Vas nemojte ga ni nuditi, ni
osećati. Treba mi samo privilegija koju muškarci prirodno imaju, da mi
bude dozvoljeno da živim svoj život, a da mi oni koji tvrde da me vole
ne pričaju da znaju bolje od mene šta će me usrećiti. Želim da budem
sama i nezavisna. Ako uništim svoju reputaciju ovog leta, učiniću to jer
onda više neću morati da se sukobljavam sa njima.“
„Mili bože“, kazao je i prešao rukom kroz kosu, a onda se nagnuo da
bi se nalaktio na sopstvena kolena. „Kako da pristanem na ovo? Govorio
sam o časti pre samo nekoliko minuta, kako sada da pristanem da
zavaram i Vašu i svoju porodicu? I kako Vama da prepustim teret
raskidanja veridbe? Razumete zar ne, da, kao gospodin, ja nikako ne bih
mogao da je prekinem?“
,,A tu je i Vaš odgovor. Za Vas bi veridba morala da bude prava, zar
ne? Ako ja moram da se ponašam beščasno i odbijem da je prekinem
nakon što smo se tako dogovorili, nećete imati drugog izbora nego da se
oženite mnome. I tako nećete biti uključeni ni u kakvu prevaru, ako
pristanete na moj predlog.“
Pokušao je da nade manu u njenom argumentu. Ali nije je bilo.
Naravno, ako pristane na njen neobičan predlog, veridba bi morala da
bude prava. I možda, da, možda uspe da povrati čast koju je izgubio
poslednjih nekoliko nedelja i ubedi je na kraju leta da se ipak uda za
njega. Možda će moći da je ubedi da je ono što joj nudi daleko privlačnije
od samotnjačkog života. Žene, čak i one koje mogu da žive nezavisno,
imaju veoma malo prave slobode.
Nije voleo Loren Edžvort. Nije je čak ni poznavao, nevoljno je
priznao. Ali jedno je shvatio. Ona je veoma stvarna osoba sa stvarnim
osećanjima. Postala mu je veoma draga. I njen je dužnik.
~ 77 ~
„Jeste li sigurni da će velika zabava biti po Vašem ukusu?“ pitao je i

ponovo se uspravio.
Sada je okrenula glavu ka njemu. „Verujem da bi mi divno
pristajala“, kazala je. „Odgajana sam da postanem grofica, sećate li se?
Odgajana sam da jednog dana vodim opatiju Njubori, da budem
gospodarica vile. Odlazak u Alvesli, kao verenica naslednika grofa od
Rediilda, biće nešto što mogu da podnesem sa najvećim
samopouzdanjem i lakoćom. Nećete se razočarati.“
Namrštio se. „Ali zašto biste uradili sve to samo da ubedite porodicu
da Vas pusti da živite kako nameravate? Izvinite, ali niste stidljivi, nije
lako dominirati Vama. Siguran sam da je dovoljno da im kažete da ste
doneli odluke o svojoj budućnosti i da mogu da Vas poštede pokušaja
ubeđivanja da se predomislite.“
Ponovo je skrenula pogled ka mračnom drveću s druge strane staze,
ka nebu iznad njih, jedva vidljivom kroz grane drveća.
„Vaše priznanje večeras mi je potvrdilo sve loše stvari koje sam čula
ili mislila o Vama. Neko vreme sam samo mislila kako ću da pobegnem i
nikad Vas više ne vidim. Ali...“
Činilo se da će da nastavi, pa je pričekao.
„Moj život je prilično tih i primeren. Nedavno sam shvatila da je
takođe dosadan. Dosada mi pristaje. To poznajem, to mi prija i tako ću
živeti prilično zadovoljno do kraja života. Ali nedavno sam osetila
potrebu da samo jednom iskusim nekakvu avanturu. Da... Ah, ne znam
kako da pretočim osećanja u reči. Mislim da bi leto u Vašem društvu, u
ulozi Vaše verenice, bilo prilično... velika avantura. Sve zvuči prilično
glupo.“
Ali govorila je više nego što su same reči pokazivale. Očigledno je
žena koja nikada nije upoznala radost, koja je odavno potisnula sav svoj
potencijal za spontanost i sreću.
„Iz ovog dogovora dobijam Vaše obećanje, lorde Rejvensberže, da
ćete mi pružiti leto koje neću zaboraviti do kraja života. Avanturu i...
avanturu. To želim kao naknadu za izbavljenje iz neželjenog braka.“
~ 78 ~
Mislio je da je završila, ali je podigla ruku kada je on zaustio da nešto

kaže. Ponovo je gledala ispružen dlan u krilu.
„Jednog jutra u Njuboriju, samo nekoliko dana posle venčanja koje se
nikada nije desilo, šetala sam rano, sama, ka plaži. To su tri stvari koje
skoro nikada ne radim. Dok sam silazila niz brdo u dolinu koja vodi ka
plaži, postala sam svesna glasova i smeha. Bili su to Nevil i Lili, kupali
su se zajedno u bazenu u podnožju vodopada pored male kolibe koju je
Nevilov deda izgradio za svoju suprugu. Vrata su bila otvorena. Proveli
su noć tu. Oni su... Verujem da su bili bez garderobe. I oni su... Mislim da
je jedina primerena reč da su opštili. Tada sam shvatila da je ona pobedila
na više načina. On je bio presrećan. Ja to nikada ne bih učinila. Nikada se
ne bih ponašala tako... raspušteno. Barem ne verujem da bih ikada
mogla. Bila sam svedok te strasti na nekoliko sekundi, pre nego što
sam pobegla.“
Udahnula je da bi nastavila, ali je brzo odmahnula glavom i zastala.
„Da li tražite leto strasti i avanture?“
„Naravno da ne.“ Trenutno je više ličila na sebe, ispravila je leđa i
podigla bradu i delovala šokirano. „Samo želim da znam kako je baciti
okove koji me vezuju. Samo površno. Nisam ja osoba za divlje,
strastvene emocije. Niti za živahnu radost. Samo želim leto za sećanje.
Možete li to da mi pružite? Ako možete, poći ću u Alvesli sa Vama.“
Mili bože! Ponovo je seo i pogledao je. Ona je daleko složenija osoba
nego što je očekivao. Ranjena osoba. Ona nikada nije bila potpuna i
slobodna iz nekog razloga koji on nikada neće razumeti. Da se udala za
Kilburna, živela bi dopola skrivena iza maske savršene primerenosti. Šta
ona tačno traži od njega? Da je izvede iz senki u kojima se skrivala celog
života? Da je nauči spontanosti, strasti i smehu? Radosti? Tako da posle
može da ga napusti i nastavi sa životom usamljene usedelice koji je sve
što je ostalo od njenih snova?
Da li on želi da preuzme takav izazov i odgovornost? Šta ako ne
može? Još gore, šta ako može? Ali dobar izazov mu je uvek predstavljao
osveženje. I ako pristane na ovaj nesvakidašnji predlog, ući će u to
punom snagom, odlučan da pristane i da mu bude supruga, ako poželi.
~ 79 ~
Ona je volela Kilburna, uvek će ga voleti. On ne traži ljubav. Ali može

li... da je izvede na svetlost?
„Mogu da Vam pružim leto za pamćenje.“
Naglo je okrenula glavu u njegovom pravcu. „Dakle, pristajete?“
Klimnuo je glavom. „Pristajem.“
U tom trenutku su eksplodirati vatrometi uz glasnu pucnjavu. Čak i
ispod guste krošnje gde su sedeli, videli su kako se večernje nebo
iznenada ozarilo velikim zracima svetlucavih boja.
~ 80 ~
7.
Loren je putovala u Alvesli park. Dugo putovanje u Hempšir mora

da se završava uskoro, pomislila je. Popodne je daleko odmaklo. Više od
dve nedelje je prošlo od večeri u Voksolu kada je ova ludost počela, A
nesumnjivo je u pitanju ludost. U to vreme je zamišljala, ako je uopšte i
razmišljala, da će samo otići sa vikontom Rejvensbergom u njihovu
maskaradu, da će već narednog dana otputovati u Alvesli i doživeti
svoje avanturističko leto.
Nije se tako ispostavilo. Naravno da nije. Pre nego što se celu noć
prevrtala u krevetu nakon što su je Merklingeri doveli kući, shvatila je da
ono na šta je pristala, što je predložila neće biti samo bezbrižna avantura
za njih dvoje, već ogromna laž koja će umešati veliki broj ljudi. Zdrav
razum i pristojnost su skoro preovladali u tom trenutku. Malo je
nedostajalo da pošalje lordu Rejvensbergu poruku da otkazuje planove.
Malo. Ali, prvo je sišla na doručak i Elizabet ju je pitala o njenoj
večeri u Voksolu.
„Bilo je veoma prijatno.“ Nakon kratkog oklevanja, dodala je:
„Elizabet, on me je zaprosio i ja sam pristala.“
Elizabet je brzo ustala uprkos velikom stomaku i zagrlila Loren i
smejala se od oduševljenja - uveravala ju je da je donela mudru odluku,
uprkos svemu što tetka Sejdi i njeno okruženje govore.
„Ipak si odlučila da poslušaš srce, Loren“, kazala je. „Veoma sam
ponosna i srećna.“
Lord Rejvensberg došao je samo sat vremena kasnije da razgovara sa
vojvodom Portfrijem, iako on nije ni na koji način bio Lorenin staratelj.
Tu posetu Loren nije očekivala, ali ju je Elizabet prokomentarisala sa
odobravanjem.
~ 81 ~
Iznenada je delovalo da ne dolazi u obzir da samo ode u Alvesli sa

verenikom. Kako bi mogla ona, Loren Edžvort, da pomisli da je to
moguće? Iznenada, sve je postalo veoma zvanično i prikladno.
Morali su da objave vest, da obaveste porodicu Rejvensberg da je
očekuje, da se novost javi i njenom dedi u Jorkširu, njenoj porodici u
opatiji Njubori, njenim rođacima u Londonu, celokupnoj visokoj klasi.
Verenica, lažna verenica, postala je uznemirujuće stvarna i nimalo
bezbrižna avantura. Teča Vebster je grmeo od nezadovoljstva i nazivao
vikonta u njegovom odsustvu nevaspitanim štenetom. Tetka Sejdi je
tražila posetu lekara, a Vilma je ostala bez teksta. Džozef se zabavljao, ali
nije komentarisao ništa, osim što je poželeo Loren sreću. Vojvoda od
Portfrija je izneo mišljenje da ispadi lorda Rejvensberga nisu ništa drugo
do glupiranje mladića. Njegova vojna istorija govori svoju impresivnu
priču, dodao je. On i Elizabet su priredili veliku porodičnu večeru u znak
proslave događaja, dan pre nego što je lord Rejvensberg otišao u Alvesli
da javi novosti roditeljima i dva dana pre nego što se objava pojavila u
svim jutarnjim novinama.
Bilo je nemoguće da u Alvesli dođe sama ili samo sa služavkom,
naravno, premda je to bilo samo jednodnevno putovanje. Nemoguće je i
putovati u pratnji lorda Rejvensberga. Takvo ponašanje bi jednostavno
bilo neprimereno, jer oni još uvek nisu bili venčani. Elizabet je bila na
mesec dana od porođaja i nije mogla da putuje. Loren nije smela ni da
pita tetka Sejdi da pođe sa njom.
Tetka Klara, udovica grofica od Kilburna je pošla sa njom. I
Gvendolin, udovica, lejdi Mjuir. Došle su čak od Dorsetšira do Londona
kako bi se smejale i plakale zbog nje i grlile sve dok je nisu rebra
zabolela, a i kako bi je ispratile u Alvesli na poziv grofice od Redfilda.
Sve je bilo veoma zvanično i veoma primereno.
Loren je osetila sav teret veličine laži koju je pokrenula. Nije rekla
istinu ni Gven. A nije čula ni reč od lorda Rejvensberga da joj kaže koliko
dobro ili loše je njegova objava primljena u Alvesliju. Dobila je samo
pismo, kao zvanični poziv od njegove majke.
~ 82 ~
,,Ah“, kazala je tetka Klara budeći se iz dremeža zbog kog su dve

mlađe žene bile tihe i koji je ostavio Loren samu sa svojim mislima i
savešću. „Ovo mora da je to. Neće mi biti žao ako se putovanje završilo.“
Putovali su kočijom vojvode od Portfrija, ukrašenom vojvodskim
grbom i kočijašima u otmenim livrejama. Upravo su prošli kroz malo
selo i usporavali su da skrenu kroz ogromnu gvozdenu kapiju, širom
otvorenu. Portir je stajao sa strane, pogledao u kočije i s poštovanjem
pognuo glavu podigavši šešir.
,,Oh, Loren.“ Gven je stisnula rođaku za koleno. „Ovo zaista izgleda
divno. Mora da goriš od uzbuđenja. Nisi videla lorda Rejvensberga
skoro dve nedelje.“
„Jedva čekam da upoznam tog mladića“, kazala je tetka Klara.
„Uprkos Sejdinom neodobravanju i Vilminoj drami, spremna sam da mi
se dopadne. Elizabet se sviđa, a ona je razumna kada je procena
karaktera u pitanju. A osvojio je i tvoje simpatije, Loren. To mora da
razbije svaku sumnju koju bih mogla da osećam.“
Loren je izvila usne u osmeh, imala je utisak da su posebno ukočene.
Nije želela da radi ovo, da zavarava dve osobe koje su joj najdraže na
svetu, da zavarava grofa od Redfilda i njegovu porodicu dok prolazi
kroz pošumljen park ka šaradi koju je sama napravila. Ali naravno, sada
je prekasno da to promeni.
Kako je mogla da predloži tako neodgovornu ideju? Šta ju je, zaboga,
spopalo? Nikada nije bila impulsivna. I čak joj se ne dopada lord
Rejvensberg. Ili joj se dopada? Sasvim sigurno ga ne odobrava. Njegove
oči i čest smeh ukazuju na sveukupni bezbrižni stav prema životu.
Uživao je da radi i govori neprimerene stvari koje nikako nisu
gospodske. Iznenada je uznemireno shvatila da ne može da se seti kako
on tačno izgleda.
Najednom je unutrašnjost kočije bila ponovo ispunjena sunčevim
zracima, Loren se licem približila prozoru i gledala napred. Izašli su iz
šuma i približavali se reci, koju će preći preko mostića. Sa leve strane,
videla je da se voda uliva u jezero koje se videlo među drvećem. Iza
mosta, lepo uređeni travnjaci peli su se ka klasičnoj otmenosti velike vile
~ 83 ~
od sivog kamena. Travnjaci su bili ukrašeni starim drvećem. Stale i

garaže za kočije nalazile su se na strani kuće koja gleda na jezero.
,,Oh“, kazala je i Gven je prislonila lice na prozor.
„Čarobno“, kazala je tetka Klara. Gledala je kroz suprotan prozor.
„To mora da je ružino drvo pored kuće.“
Tada je Gven ponovo potapšala Loren po kolenu i nasmešila se. Oči
su joj sijale od uzbuđenja.
„Tako sam srećna zbog tebe! Znala sam da ćeš pre ili kasnije naći
nekoga ko je stvoren za tebe. Da li si duboko zaljubljena u njega?“
Ali Loren je samo napola čula. Kočije su skrenule pored štala i
točkovi su zaškripali po šljunkovitom prilazu ka mermernom stepeništu,
koje je vodilo iza visokih stubova do dvostrukih vrata vile koja su bila
otvorena. Na stepeništu je bilo ljudi, dvoje, troje, ne - njih četvoro. U
podnožju stepeništa, zanosan i elegantan, u uskom mantilu od najboljeg
materijala uz uske sive pantalone i sjajne čizme, sa sunčanim osmehom
na licu...
„Ah, da“, odgovorila je Loren, mada, da li zbog odgovora na
Gvenino pitanje ili sopstvenog besmislenog straha da ga
neće prepoznati, niko nije pomislio da pita - ponajmanje Loren.
Kit je celog dana bio nemiran. Jahao je satima, sam, po selu, bez
posebnog plana, pokušavajući da utroši sate dok ona ne dođe. Potom,
kada se vratio kući, šetkao se po prostorijama bliže ulazu i izvirivao kroz
prozore, mnogo pre nego što je bilo očekivano vreme da će gošće stići,
osim ako nisu krenule iz Londona usred noći. Čak je i prošetao do kapije,
nakratko, posle ručka, kako bi malo porazgovarao sa portirom.
Poželeo je da se sve ovo ne dešava. Poželeo je, sada kada je prekasno,
da je sve bilo drugačije. Da je samo pisao ocu ranije tog proleća, sa
čvrstim odbijanjem da mu brak bude ugovoren. Trebalo je da odbije da
uopšte dođe, sve dok ne bude spreman za to. Nije trebalo da se odrekne
uniforme prošle godine. Sada bi mogao da bude u vojsci i radi ono što
radi najbolje. Trebalo je da piše ocu.
~ 84 ~
Ali problem je u tome što je on Rejvensberg. On je naslednik. I kao

naslednik ima odgovornost koje se plašio skoro dve godine, iako je
prekinuo karijeru. Njegova je dužnost da bude kod kuće, da se pomiri sa
ocem, da nauči što budući grof od Redfilda mora da zna, da se oženi, da
dobije sinove, po mogućstvu više njih.
Ali, da li on sada ispunjava te dužnosti? Lažnom veridbom? I
povratkom koji bi se mogao okarakterisati kao mučan, i u najboljim
okolnostima? Njegov otac je bio očekivano besan kada je, nakon
prvobitnog neprijatnog pozdravljanja, objavio vesti. Tada je shvatio da je
situacija mnogo gora nego što je mislio. Brak je ugovoren u potpunosti
između njegovog oca i vojvode od Bjukasla, Frejinog brata. Čak su i
potpisali ugovor. Očigledno im nije palo na pamet da bi bilo dobro da
prvo poslušaju želje potencijalne mlade i mladoženje.
Kit je sumnjao da je iko razgovarao sa Frejom.
Njegova majka bila je u šoku, pa je zaplakala. Nije ponovila snažni
zagrljaj kojim ga je dočekala. Čak i njegova baka je odmahnula glavom s
prećutnim prekorom. Nije mogla da kaže mnogo toga, pošto je doživela
moždani udar pre pet godina od kog se nikada nije u potpunosti
oporavila. I dalje je bila srdačna prema njemu, ali je znao da ju je
razočarao.
A Sidnam. On i njegov mlađi brat, koji su se neprijatno rukovali i
nisu se pogledali u oči kada je Kit došao, imao je težak ispad te iste noći i
sada jedva da razgovaraju. Kit ga je našao u upravnikovoj kancelariji
nakon što su svi otišli na spavanje, vredno je pisao u računovodstvenu
knjigu levom rukom.
„Dakle, ovde si nestao posle večere. Zašto ovde, Sid?“
„Parkin se penzionisao pre Božića prošle godine“, objasnio je
Sidnam, ne skrenuvši pogled sa iskrzanih kožnih korica knjige. „Zamolio
sam oca da mi da njegovu poziciju upravnika Alveslija.“
„Upravnik?“ Kit se namrštio. „Ti, Side?“
„Dobro mi leži.“
Kit je pretpostavio da je Sid primoran da živi sumoran život bez
desne ruke i sa samo jednim okom, bez ikakve mogućnosti da radi ono
~ 85 ~
za šta je stvoren. Nisu razmenili nijedno pismo za tri godine.

Pretpostavio je da Sid ne može da piše, a on sam nije napisao ništa jer...
Jer nije imao šta da kaže.
„Kako si?“, pitao je.
„Dobro.“ Jedna reč izgovorena je odsečno i prkosno, „Odlično sam,
hvala.“
„Zaista?“
Sidnam je otvorio gornju levu fioku stola i spustio knjigu unutra.
„Savršeno.“
Bili su neobično bliski dok su bili mlađi, uprkos razlici od šest
godina. Bio je Sidov heroj, a on je obožavao svog mlađeg brata koji je
posedovao sve dobre osobine karaktera koje su njemu nedostajale.
Stabilnost, brižnost, strpljenje, viziju, posvećenost.
„Zašto si mi rekao da odem?“, iznenada je kazao Kit. „Zašto si se
pridružio svima?“
Sidnam nije morao da pita o čemu govori. Kada je njihov otac oterao
Kita pre tri godine, Sid je ustao iz bolničkog kreveta, sišao niz hodnik i
izgledao kao duh i skelet zajedno, obučen samo u pidžamu, dok su
njegove sluge napeto stajale iza njega. Ali umesto da ponudi očekivano
saosećanje, rekao je Kitu da ode i da se ne vraća. Nije bilo pozdrava, nije
bilo oproštaja.
„Uništavao si nas sve“, odgovorio je Sidnam. „A najviše sebe. Morao
si da odeš. Mislio sam da ćeš prkositi ocu. Mislio sam da ćeš otići ponovo
za Džeromom i ubiti ga. Rekao sam ti da odeš, jer sam želeo da odeš.“
Kit je prišao prozoru na kom su bile razgrnute zavese. Ali, nije video
ništa napolju, samo svoj odraz koji zuri u njega, kao i Sidov, koji je i dalje
sedeo za stolom.
„Mene kriviš, dakle.“
„Da.“
Ta reč ga je pogodila pravo u srce. Nikada neće sebi oprostiti ono što
se dogodilo, ali bez Sidovog oproštaja nije bilo nade za trajni mir. Samo
još snažnija potraga za zaboravom, koji je uspeo da nađe nakratko do
~ 86 ~
neke mere dok je bio u vojsci, ali što je bilo nemoguće otkako se odrekao
uniforme. Pokušao je. Nije odustajao.
„Da, krivim te. Ali ne onako kako ti misliš.“
Nije bilo vredno razgovora.
„Misliš li da ne bih preuzeo svu tvoju patnju da sam mogao? Voleo
bih da sam to bio ja. Voleo bih da sam napravio taj izbor. Zar ne znaš da
bih ceo svoj život dao kada bi to značilo da možeš ponovo da budeš
zdrav i ceo?“
„Siguran sam da bi“, kazao je njegov brat. „Prilično sam siguran da
bi, Kit.“ Ali u glasu se nije čuo oproštaj. Samo oštra ogorčenost. „Ne
želim da razgovaram o ovome. To je bila moja patnja i to su moji
deformiteti, a ovo je moj život. Ništa ti ne tražim.”
„Čak ni moju ljubav?“ Reči su bile skoro šapat uz prozorsko okno.
„Čak ni to, Kite.“
„Dobro.“ Kit se okrenuo i nasmešio. Osetio je nalet tvrdoglavosti.
Pošao je do vrata namerno pažljivim koracima. Izašao je i zatvorio vrata,
za sobom, pa pognuo glavu i zažmurio.
Ne, niko nije srećan zbog njegovog povratka, a najmanje on sam.
Osetio se kao stranac u sopstvenom domu, neprijatan, nepoželjan
stranac. Osećao se beskorisno. On, koji je uvek bio aktivan i uspešan. I,
naveliko poštovan.
Njegov otac nije ništa učinio da ga poduči njegovim dužnostima
naslednika ili da ga uključi u aktivnosti dnevne rutine. Možda je čekao
dok se ne zavisi zabava i domaćinstvo ne vrati u normalu. Kit je
imao utisak kao da čeka da mu počne sledeća faza života, a ipak, sama ta
faza bila je šarena laža. Laž. Osim naravno, ako je ne ubedi da se uda za
njega i povrati ono malo časti što mu je ostalo.
Nije dobro spavao. Ponovo. A kada bi zadremao od iscrpljenosti,
stari košmar mu se vraćao. Sid...
Do sredine popodneva našao se u sobi za prijem u društvu svojih
roditelja i bake, koji su retko provodili popodne tu. Ostali su sedeli
vodeći tihe razgovore, dok je Kit nestrpljivo stajao kraj prozora i čekao,
očiju usredsređenih u tačku na prilazu tik iza mosta, gde će se kočija
~ 87 ~
pojaviti. Svi su čekali, naravno nevoljno, dolazak gostiju, premda niko

od njih nije bio dovoljno nepristojan da to otvoreno kaže.
Kitova verenica je bila uzrok neprijatne rasprave sa komšijama na
Lindzi Holu, nepunih deset kilometara od njih, sa vojvodom od Bjukasla
i Bedvinovim, njegovom braćom i sestrama. Kit je prvog jutra otišao do
njih i zatražio da razgovara sa vojvodom. Bjukasl mora da je pomislio da
je ova poseta zapravo zvanična prosidba njegove sestre Freje. Kita su,
skoro istog trenutka, odveli u biblioteku.
Vulfrik Bedvin, vojvoda od Bjukasla, nije bio tip čoveka koga bi bilo
ko, pri zdravoj pameti, namerno prešao. Visok, taman, prilično mršav,
prodornih sivih očiju na uzanom licu, velikog kukastog nosa i tankih
usana, držao se nesvesno arogantno, u skladu sa svojom vrstom. Još od
kolevke je vaspitavan za svoju trenutnu poziciju u društvu i uvek se
držao pomalo suzdržano od braće i prijatelja svoje braće, premda je
bio stariji od Kita tek nešto više od godinu dana. Bio je to hladan i
neraspoložen čovek.
Nije eksplodirao od besa kada je čuo priču o verenici. Samo je
prekrstio dugačke tanke noge, otpio gutljaj iz svoje čaše, najfinijeg
francuskog brendija naravno, i progovorio tiho i prijatno.
„Ne sumnjam da ćeš mi sada, sve natenane objasniti.“
Kit se osetio kao dečak koga su zbog nestašluka doveli pred
direktora. Zaustavio se na vreme da ne bi reagovao u skladu s tom
pomišlju.
„I ti ćeš meni objasniti“, odgovorio je podjednako prijatno, „zašto bi
pregovarao o braku svoje sestre sa mojim ocem umesto sa mnom,
njenim, pretpostavimo budućim, suprugom.“
Osetio je nepomičan pogled hladnih očiju, nečitljiv pogled koji je
trajao nekoliko dugih, tihih trenutaka.
„Izvinjavam se“, konačno je tiho kazao, „što ti nisam čestitao na
veridbi, Rejvensberže. Ali da znate da ti čestitam. Imaš dobar osećaj za
osvetu. Bolji nego nekada. Može se reći da je manje bučan.“
Mislio je na događaj od pre tri godine, naravno, kada je Kit slomio
Džeromu nos i galopom dojahao do Lindzi Hola i pola sata lupao na
~ 88 ~
spoljna vrata. Bilo je kasno uveče, pre nego što je Ranalf, Bjukaslov brat i
Kitov prijatelj, otvorio i rekao mu da ne pravi budalu od sebe, već da se
vrati kući. Kada je Kit zahtevao da čuje istinu o veridbi lično od Freje,
Ranalf je izašao napolje. Poskidali su košulje i tukli se čitavih
petnaest minuta, pre nego što su portir i Alejn, još jedan brat, došli da ih
razdvoje. Obojica su bili krvavi i modri, borili se za dah i trudili se da
nastave tuču. Bjukasl je stajao ispred vrata i tiho posmatrao tuču, a onda
zamolio Kita da se vrati na poluostrvo gde je njegov bes korisniji. Freja je
stajala kraj njega, ponosno podignute glave. Na usnama je imala osmeh
otvorenog prezira i gledala je pravo u Kita. Nije progovorila ni reč.
Sada, tri godine kasnije, Kit je spremao odgovor na vojvodine reči,
kada su se vrata iza njega iznenada otvorila i tresnula o police s
knjigama. Vojvoda je pogledao preko Kitovog ramena i podigao obrve.
„Ne sećam se da sam te pozvao da mi se pridružiš, Freja“, rekao je
Bjukasl.
Ali ona je ušla u prostoriju i prišla Kitovoj fotelji ignorišući brata. Kit
je ustao da se pokloni.
„Nisi žurio da ostaviš lepote Londona iza sebe“, kazala je i lupkajući
po suknji jahačkim bičem. „Pošla sam na jahanje sa Alejnom. Ako želiš
da me posetiš, lorde Rejvensberže, možeš da se dogovoriš sa Vulfom i
videću da li sam tog dana slobodna.“ Krenula je da ode, ne sačekavši
odgovor.
Nije se promenila za tri godine. Malo niža od prosečne visine, ali
bogatih oblina, držala se ponosno i otmeno. Niko, čak ni kada je bila
dete, nije rekao da je Freja lepa. Bila je jedna od plavokosih Bedvina i
nosila je gustu zlatnu kosu kako je uvek volela da je nosi, prilično
neukusno, u dugačkim slobodnim, talasima niz leđa. Kao i drugi
plavokosi Bedvini, imala je zapanjujuće tamne obrve i tamnu kožu lica. I
karakterističan nos. Kao dete bila je strašno ružna. Potom je procvetala
u mladu ženstvenost i ružnoća se pretvorila u iznenađujuću lepotu.
Uvek je, još od detinjstva, bila otrovnica.
„Lejdi Freja“, promrmljao je Kit.
~ 89 ~
„Da si samo otišla na jahanje, Freja“, kazao je njen brat i dalje tihim,
prijatnim glasom, „umesto što si uletela da lično objaviš da nemaš
nameru da primiš posetu vikonta Rejvensberga, možda bi bila pošteđena
da tako javno saznaš ono što je došao da me obavesti. Nedavno se verio
sa gospođicom Loren Edžvort od Njuborija. Ona će doći u Alvesli u
narednih nedelju ili dve dana.“
Freja nije njegova sestra i Bedvin bez razloga. Nakon trenutka tišine,
pogledala je preko ramena i nasmešila se Kitu ili je samo pokazala zube,
pa je naličilo na osmeh.
„Oh, bravo, Kite“, tiho je odgovorila. „Svaka čast Naučio si se
suptilnosti koju ranije nisi poznavao.“
Napustila je prostoriju ne progovorivši ni jednu jedinu reč.
Tri godine pre toga, u Kitu se rodila iznenadna, razarajuća strast
prema ženi sa kojom je odrastao. Ona je uvek odbijala da se odvaja od
braće i njihovih prijatelja. Činilo se da mu uzvraća emocije u potpunosti.
Govorio je da će se oženiti njom i povesti je na poluostrvo sa sobom. Nije
rekla ništa da ga obeshrabri. Verovao je tog leta da bi drage volje umro
za nju. A onda, kada je Džerom iznenada, bez upozorenja, objavio
svoju veridbu sa njom, Kit je pomislio da će umreti zbog njene
izdaje. Ali, to je bilo pre tri godine. Mnogo je vremena prošlo od tada.
„Ah“, kazao je vrativši se mislima u očevu sobu za prijem, a očiju
uprtih iza mosta gde se završavala šuma, „evo ih.“
Kočija, upadljivo veličanstvena, koju su vukla četiri savršeno
izabrana konja i kojima su upravljah kočijaši, pojavila se na vidiku. Nije
postojala nikakva mogućnost da je neko iz komšiluka nenajavljeno došao
u posetu njegovoj majci ili baki.
Kada se okrenuo od prozora, video je da su svi ustali, čak i baka uz
pomoć štapa. Naravno. Uradiće sve što je primereno da siđu i dočekaju
neželjene goste svojom hladnom usiljenom gostoprimljivošću.
Odjednom je poželeo da je ova veridba prava, da je to prava ljubav, da će
barem moći da ubedi svoju porodicu da je učinio nešto ispravno i
odgovorno i dobro za celu porodicu kada je odabrao gospođicu Loren
Edžvort za svoju vikontesu.
~ 90 ~
Ponudio bi baki ruku, ali ga je otac pretekao. Pružio ju je majci, pa su

sišli niz stepenice, prošli kroz hodnik u kome su odzvanjah zvuci koraka
i zajedno izašli na stepenište, ne razmenivši ni reč. On je uvek pravio
najviše nevolja od svih njenih sinova. Ako je ikada postojao neki
nestašluk, a uvek je bio neki, on je neizbežno bio u centru dešavanja,
podstrekivač i glavni učesnik. Uvek ga je volela uprkos tome. Ponekad je
čak i zaplakala zbog njega, dok bi ga otac tukao u svojoj radnoj sobi. Od
njegovog povratka, osim prvog toplog zagrljaja, nije bio siguran da ga
majka i dalje voli.
Kočije su stigle skoro do štale. Portfri je dame poslao u svojoj kočiji i
okružio ih svojim vojvodskim raskošem. Sve je bilo toliko prokleto
uglađeno i ceremonijalno. Da li je zaista mislio tokom tog ludog sata u
Voksolu, da može da je spakuje u iznajmljenu kočiju već narednog dana i
dovede je da iznenadi roditelje sa njihovom objavom?
Odvojio se od majke i potrčao niz stepenice do terase. Ovo je bio
čudan osećaj. Uskoro će je ponovo videti. Velika maskarada počinje. Da
li je nervozna?
Tada se kočija zaustavila, jedan od kočijaša je sišao da otvori vrata i
postavi stepenice, a Kit je zakoračio napred, smešio se i pružio ruku.
Jedva da je bio svestan druge dve dame, ali se Loren Edžvort prva
nagnula i pružila mu ruku zaštićenu rukavicom.
Skoro da je zaboravio koliko je lepa i otmena. Njena haljina za put i
šešir golubije sive boje protkani ljubičastim vezom, delovali su
nepomereni dugim putovanjem. Izgledala je sveže, ljupko i savršeno
pribrano.
„Loren.“ Pomogao joj je da siđe i poljubio je u obraz, mada je nekako
uhvatio i ugao njenih usana.
„Kite.“
Složili su se u Voksolu, odnosno on ju je ubedio, da će se obraćati
jedno drugom po imenu, ali nisu to činili sve do sad. Stegnuo joj je ruku i
nasmešio joj se. Iznenada se dvonedeljna depresija podigla sa njegovih
ramena poput nekakvog tereta i osetio je nalet samopouzdanja i
uzbuđenja na pomisao na dane pred njima. Loren je zaista bila pravi
~ 91 ~
izbor za njega, pa makar i samo za leto. A tu je i izazov da je natera da se

predomisli do kraja leta. Voleo je izazove.
„Tetka Klaro“, kazala je Loren kada se okrenuo ka kočiji i pružio
ruku starijoj od dve dame unutra, „ovo je Kit, vikont Rejvensberg. Moja
tetka, udovica grofica od Kilburna.“
Bila je lepa, zgodna dama promućurnih očiju i ponosnog držanja.
„Gospođo“, kazao je i naklonio joj se, pa joj pomogao da siđe.
„I Gvendolin, lejdi Mjuir, moja rođaka.“
Pomogao je mlađoj dami da siđe. Bila je veoma sitna, veoma plava i
veoma lepa. Pogledala ga je sjajnim, iskrenim očima kada joj se poklonio,
Potom je došao trenutak da se upozna sa njegovom porodicom koja
je čekala na stepeništu. Sve je obavljeno tako vešto i savršeno uljudno.
Ako je Loren osećala bilo kakvu neugodnost ili nervozu, to se nije videlo.
A njegovi roditelji su se ponašali kao da je sinovljeva izabranica savršeno
prihvatljiva za njih. Njegova baka je čak uhvatila Loren za ruku i
poljubila je.
„Lepa je“, kazala je klimnuvši glavom tako da stavi do znanja da bi
rekla i više kad bi mogla. „Trebalo je da znam... da će Kit odabrati...
lepu.“
Loren nije pokazala nelagodu što je neuobičajeno dugo morala da
sačeka da se kratka rečenica završi. Smešila se, o da, smešila se, i pružala
je njegovoj baki punu pažnju.
„Hvala Vam, gospođo.“
Ali Kit je iznenada primetio Sidnama na vrhu stepeništa, skrivenog u
senci jednog od stubova, napola okrenutog tako da mu je leva strana tela
bila vidljiva. Kit je uhvatio Loren za lakat.
„Postoji još neko koga bih voleo da upoznaš“, kazao je i poveo je uz
stepenice. Očekivao je da će Sid pobeći, ali nije se pomerio. „Moj brat,
Sidnam. Loren Edžvort, moja verenica, Side.“
Ako je osetila šok kada ga je celog videla, nije pokazala nikakav znak,
čak ni kočenjem lakta u njegovoj ruci. Kada se pogleda iz levog profila,
Sid je izgledao izuzetno lepo, kao što je i izgledao celog života. Ali čim bi
se okrenuo, posmatrač bi primetio prazan desni rukav uredno zakačen o
~ 92 ~
kaput, ljubičaste tragove starih opekotina i ukočenost desne strane lica

i vrata, kao i crni povez preko desnog oka. Lepota i zver okupiraju dve
polovine istog tela.
Sid je pružio levu ruku i nije oklevao da je uhvati za njenu levu ruku
kako bi se rukovali da ne bude neprijatno.
„Gospodine...“
„Gospođice Edžvort, dobro došli u Alvesli“, kazao je Sid. „Da li Vam
je put bio veoma naporan?“
„Nije uopšte“, odgovorila je. „Bila sam u društvu rođake i tetke. A i
znala sam da me Kit čeka na kraju putovanja.“
Kit ju je zahvalno pogledao. Zvučala je tako toplo i ubedljivo da se
osetio naivno zbog osećanja zadovoljstva oko srca.
Njegova majka je bila, kao i uvek, savršena domaćica. Kada im se
pridružila na vrhu stepeništa, poručila im je da će ona smestiti dame u
sobe, tako da će imati priliku da se osveže pre nego što se posluži čaj u
sobi za prijem. Uhvatila je nežno Loren za ruku, odvojila je od oba sina i
povela unutra dok su ih lejdi Kilburn i lejdi Mjuir pratile. Kit je primetio
da lejdi Mjuir hramlje.
~ 93 ~
8.
Gvendolin je svirala klavir dok je grof od Redfilda stajao iza klupe i

okretao stranice nota za nju. Grofica i tetka Klara sedele su jedna pored
druge na obližnjem dvosedu, povremeno su slušale Baha, a povremeno
razgovarale među sobom. Sidnam Batler sedeo je na prozorskom sedištu
na suprotnom kraju sobe za prijem, gde se nalazio otkako su prešli tu iz
trpezarije, blago okrenut prozoru, tako da mu desna strana bude u senci
teških zavesa od baršuna. Šta mu se dogodilo? Vikont Rejvensberg, Kit,
šetao se po prostoriji, smešio se i povremeno se uključivao u razgovore,
ali se nije držao nijedne grupe i nijednom nije prišao bratu.
Izgledao je nemirno, poput divlje životinje u kavezu.
Loren je provela celo veče pored Kitove bake, blizu kamina, ali je
udovoljila i grupi tako što je sela nakratko za klavir. Pričala je starici o
opatiji Njubori, o nedeljama koje je provela u Londonu i o nekoliko
zabava na kojima se tamo pojavila.
Takođe ju je slušala. Nije bilo lako pratiti udovičin spori govor,
naglašen dugim, bolnim pauzama dok je pokušavala da izabere reči. Bila
je u iskušenju da je prekine, da završi rečenicu umesto nje. To su grof i
grofica često radili, primetila je Loren za čajem i večerom. Možda su je se
stideli u prisustvu gostiju. Možda su mislili da joj čine uslugu. Ali Loren
se to činilo neprikladnim.
Slušala je staricu, posvetivši joj punu pažnju, vedrog i
zainteresovanog izraza lica. Ipak, imala je dovoljno vremena i da
razmišlja i posmatra oko sebe. Dočekana je u Alvesliju s velikim
poštovanjem, ali možda bez topline. Ali, nju nije ni očekivala. Poštovanje
je dovoljno. Kit je odlično igrao svoju ulogu. Izgledao je toliko
oduševljeno što je vidi, zapravo, toliko je bio uverljiv, da se Gven
oduševila. Ušla je u Loreninu sobu pre nego što su sišle na čaj, zagrlila je
i nasmešila joj se.
~ 94 ~
„Loren“, kazala je, „on je zanosan. Taj osmeh! A kada te je poljubio

da svi vide, čim si izašla iz kočije, zavrtelo mi se u glavi od romantike.“
Veselo se smejala. „Rekla si da ume da bude prilično neprimeren.“
Postednja primedba nije bila kritika, premda poljubac, ma koliko bio
kratak, skoro da je poremetio Lorenin stav.
Primetila je da skoro nije uopšte komunicirao sa roditeljima otkako je
došla. Svi su razgovarali sa njom, sa tetka Klarom, sa Gven, ali ne i
međusobno. Dakle, veoma ih je uznemirila njegova veridba? A možda
niko od njih nije zaboravio da se pre tri godine potukao sa starijim
bratom, verovatno zbog žene kojom su obojica želeli da se ožene i da ga
je posle toga grof oterao od kuće. Koliko li je užasno grofu da gleda
najstarijeg sina kako umire, pa odjednom mora da pozove prognanog
sina kao naslednika. I kako li je tek Kitu što zna da je njegovo progonstvo
opozvano samo zato što mu je brat umro.
Kit i njegov mlađi brat ponašali su se kao da ovaj drugi ne postoji. A
ipak, Kit se potrudio da ih upozna kada je stigla i činilo joj se da je
privržen svom teško povređenom bratu. Šta se među njima dogodilo?
Porodica grofa od Redfilda nesumnjivo nije srećna, zaključila je.
Iznenada je zadatak pred njom delovao zastrašujuće. Kako je mogla da
pomogne Kitu da se pomiri sa porodicom kada su rane očigledno
duboke i trajne? I kada je ona kriva zbog produbljivanja tih rana? I, kada
će ona raskinuti tu veridbu...
Ali misli joj je odvukla udovica grofica, koja se uhvatila za štap sa
očiglednom namerom da ustane. Loren je suzdržala prvi impuls da
poskoči da pomogne. Nije joj tražila pomoć i svaka nametljivost s njene
strane, mogla bi da bude prezrena. Umesto toga se samo nasmešila.
„Ideš na spavanje, majko?“ Grof je išao ka njima. „Dozvoli mi da
pozovem tvog slugu.“
„Idem... prvo... u šetnju.“
„Večernji vazduh nije dobar za tvoja pluća, majko“ kazala je grofica
glasno. „Sačekaj do jutra.“
„Šetaću... sad“, kazala je čvrsto starica i oterala sina mahnuvši
rukom. „Sa... Kitom. I... gospođicom... Edžvort.“
~ 95 ~
„Insistiraće da su svež vazduh i vežba dobri za nju“, objasnila je

grofica tetka Klari. „Mada sam ja sigurna da joj odmor više prija. Insistira
da seta terasom svaki dan, kakvo god da je vreme. Ali uglavnom to radi
ujutru.“
U međuvremenu je Kit prišao da uhvati baku za slobodnu ruku dok
se ona oslanjala o štap drugom. Smešio se svojim uobičajenim blještavim
osmehom.
„Ako želiš sada u šetnju, bako, šetaćemo sad. Ako želiš da plešeš,
plesaćemo sve dok me ne iscrpiš. Želiš li i ti, Loren?“
„Naravno“, rekla je i ustala.
Tako su se pet minuta kasnije obukli u kapute i šetali polako terasom,
udaljavajući se od štala. Kit je držao baku za ruku, a Loren je hodala s
njene druge strane s rukama iza leđa.
„Kažite mi“, rekla je starica svojim uobičajenim sporim tempom,
„kako ste... se... upoznali.“
Kit je pogledao Loren iznad bakine glave i oči su mu plesale. „Baka je
neizlečivi romantik“, objasnio je. „Ti joj ispričaj, Loren,“
Ali on je mnogo veštiji sa takvim pričama od nje, pomislila je Loren.
Gledao je po sali za bal, oči su mu zastale na njoj, srce mu je preskočilo
jer je znao da je ona jedina žena na svetu koja mu je suđena. Sve je moglo
da zvuči tako značajno. Uostalom, treba da se ispriča iz njegove
perspektive. Ona bi mogla, naravno, da opiše... Njen osmeh je očigledno
bio okrenut iznutra.
„Jednog jutra u Hajd parku“, rekla je i gledala kako je smeh zamro u
Kitovim očima pre nego što je okrenula glavu i nastavila. „Lord
Rejvensberg... Kit je bio usred tuče sa tri radnika dok je polovina
gospode navijala za njega. Bio je nag do struka i prilično srčano je
psovao.“
Slušala je sebe pomalo zapanjeno. Loren Edžvort nikada nije pričala
takve priče. A ipak, nikada je nestašluk nije motivisao da priča ili uradi
nešto.
Starica se iznenadila, uz smeh.
~ 96 ~
„Radnici su uvredili jednu mlekaricu“, nastavila je Loren, ,,a Kit joj je

skočio u odbranu. Sve ih je nokautirao, a onda poljubio mlekaricu dok
sam ja prolazila u društvu svoje tetke i rođake.“
„Zapravo, bako“, kazao je pokorno Kit, premda je Loren po
njegovom glasu čula da uživa, „mlekarica je poljubila mene. Ne bi bilo
lepo da sam okrenuo glavu.“
Baka se zakikotala.
,,A onda su nam se sreli pogledi“, kazala je Loren i utišala glas, „i
dogodilo se. Tek tako.“
Nije ni sanjala da ume da glumi. Skoro je ubedila sebe da je postojao
element sudbine u tom prvom, šokantnom susretu.
„Svaka... žena“, kazala je starica, „voli... odmetnika.“ Ponovo se
zakikotala.
„Upozorili su me na njega, gospođo. Ima šokantnu reputaciju, znate.
Ali kada smo se sreli na balu lejdi Menering, našao je način da se
upoznamo i zamolio me za ples. Kako sam mogla da odolim? Svirali su
valcer.“
Stigli su do kraja terase. Dnevna svetlost je nestala, ali mesec i zvezde
su sprečile da noć bude mračna.
„To je ružino drvo ispred nas“, objasnio je Kit. „Pokazaću ti ga sutra,
Loren.“
„I sada mogu da namirišem ruže“, kazala je i zahvalno udahnula
njihov težak, sladak miris.
„Zvanične bašte su ispod njega. Iza njih je drveće. Ali tu je i divlja
staza sa nekoliko prijatnih kutaka... naravno, sve je pažljivo sređeno.“
„Jedva čekam da sve vidim“, rekla je, pa su se okrenuli i nastavili da
šetaju ka kući.
Ali kada su stigli, popeli se i ušli u predvorje, starica je podigla štap
da pozove portira na dužnosti.
„Tvoja ruka“, rekla je pustivši unuka. „Kite... Moraš... da pokažeš...
gospođici Edžvort... ruže.“
Pognuo je glavu da je poljubi u obraz, očiju vedrih od smeha,
~ 97 ~
„Sve je pažljivo isplanirano, bako?“, pitao je. „Jutro je tvoje

uobičajeno vreme za šetnju, na kraju krajeva. Ali nećemo te razočarati.
Odvešću Loren do ružinog drveta. Samo da bi pomirisala ruže,
naravno.“
Loren je osetila da joj obrazi gore.
Kit se smejao dok su silazili ponovo do terase, a ona ga je čvrsto
držala pod ruku. „Upozorio sam te da je romantična duša. Sedela je u
sobi za prijem i celo veče posmatrala svog unuka i njegovu verenicu, koji
su nedeljama bili razdvojeni, kako su suzdržani zbog sobe pune rođaka i
lepih manira, pa mogu da razmene samo povremeni pogled pun čežnje.“
„Nisam ti uputila nijedan pogled pun čežnje“, usprotivila se.
„Ah, ali ja jesam tebi“, rekao je i skrenuo u pravcu drveta. „A
naravno, baka je morala da smisli način da mi pruži priliku da te
poljubim pre nego što odeš na spavanje.“
Strašno ju je bilo sramota. „Nadam se da nisam odala utisak...“
„Da si strašno zaljubljena u mene? Verujem da jesi, barem baki. A
onda si joj ispričala kako smo se upoznali kako bi potvrdila utisak.
Nisam to očekivao.“
„Gospodaru, šarada je neophodna samo kada smo u društvu ostalih.
Ne moramo da odemo do ružinog drveta. Tvoja baka je otišla na
spavanje i neće znati ako se odmah vratimo. Nije primereno da budemo
ovde sami. Nismo zaista vereni.“
„Ali jesmo.“ Približio je glavu njenoj. „Dok ne bude drugačije, ti si
moja verenica. I kakva je to glupost da igramo igru samo zbog drugih
ljudi? I zašto sam ponovo postao gospodar? Obećao sam ti avanturu, zar
ne? I strast? Moramo da budemo sami ako misliš da održim to obećanje.
Počećemo večeras kod ružnog drveta. Bićeš poljubljena.“
„Kite! Nisam tražila strast. Barem ne poljupce. Ne bih ni sanjala...“
„Tražila si avanturu“, odgovorio je tako blizu njenog uha da je osetila
toplinu njegovog daha. „I strast. Ta dva termina su uglavnom
nerazdvojna.“
~ 98 ~
„Bilo bi neprimereno“, kazala je iskreno uznemireno. Nije želela da

se seća njihovog poljupca u Voksolu. Trudila se da to potisne iz sećanja.
Bio je tako uznemirujuće... fizičke prirode.
„Daću sve od sebe da se postaram za to“, kazao je uz tih smeh dok ju
je vodio sa terase, ispod drvenog luka, do drveta gde joj je miris ruža
odmah obuzeo čula.
„Kite!“ Ali što se više bude bunila, što se više bude držala
dostojanstva, njemu će se to, naravno, sve više dopadati. Naučila je to o
njemu. Voleo je da zadirkuje. Nikada je neće ozbiljno shvatiti. Promenila
je temu. Možda će zaboraviti na ovu glupost. „Da li ti je otac bio veoma
ljut kada si se vratio?“
„Oh, gospode, jeste. On i Bjukasl, damin brat, su zapravo potpisali
ugovor o našem braku. Veći sam ti dužnik nego što si mogla da zamisliš,
Loren.“
„Dakle, dama je napuštena. Znam kakav je osećaj. Da li je
povređena?“
„Freja? Imala je svoju priliku pre tri godine. Nesumnjivo je
iznervirana, što se malo razlikuje od bola. Često se nervira. Ali svi
Bedvinovi su takvi. Međutim nemaju prava da se nerviraju. Moj otac nije
imao prava da planira brak za mene, a da ne sačeka da se vratim kući i
dam svoj pristanak.“
„Da li žive daleko?“
„Na desetak kilometara odavde.“
Poveo ju je do stare klupe i ona je sela. „Naša veridba je uzrokovala
nemire među komšijama, dakle. To je šteta,“
Spustio je jednu nogu na klupu pored nje i oslonio ruku na nju, kao
što je učinio i u Voksolu.
„Ali je i neizbežno, s obzirom na okolnosti. Zaista nisam želeo da
budem primoran na taj brak, Loren.“
„A ipak, mora da si je voleo pre tri godine.“ Pitala se da li će imati
priliku da upozna lejdi Freju Bedvin.
„Ponekad ljubav prestane.“
~ 99 ~
Nije verovala u to. Sasvim sigurno sa njom nije takav slučaj. Ali nema
svrhe da oseća krivicu. On ima prava da odabere svoju mladu i bilo je
jasno da bi bez ove privremene veridbe bio zarobljen. To je i bio povod
njihovog dogovora.
„Šta se dogodilo tvom mlađem bratu?“
Naglo je spustio nogu na pod, okrenuo se i nagnuo se nad obližnji
cvet kao da ga, kao, pobliže razgleda.
„Dogodio se rat“, rekao je nakon duže tišine. „Insistirao je, nasuprot
svačijem savetu i molbi, uključujući i mene, da ga otac uključi u vojsku u
mojoj službi kako bi mogao sa mnom na poluostrvo. Vojni život je
poslednja stvar za koju je Sid stvoren, ali može da bude neverovatno
tvrdoglav kada odabere. Obećao sam majci svečano i naivno, naravno,
da ću ga čuvati i štititi od nevolja. Manje od godinu dana kasnije,
doveo sam ga kući napola mrtvog nakon što su hirurzi i groznica završili
sa njim. Bilo je pitanje hoće li uopšte i preživeti putovanje. Ali sam
odlučio da, ako će već da umre, neka umre kod kuće. I ja umem da
budem tvrdoglav.“
Mogla je da zamisli koliko se užasno osećao. „Ali sigurno ne kriviš
sebe. U bici je nemoguće da ga zaštitiš.“
„Nije se desilo u bici“, kazao je.
Sačekala je da objasni, ali nije ništa rekao.
„Da li te je još neko krivio? Da li te je on krivio?“
„Svi, uključujući i mene. Osuda je bila jednoglasna.“ Iznenada se
okrenuo ka njoj i videla je njegove zube u tami. Uhvatio ju je za ruku i
povukao na noge. „Ali to je sve prošlost, Loren, najbolje je da se
zaboravi. Sid je preživeo. Preživeo sam i ja. Sve je dobro što se dobro
svrši. A mi sada traćimo savršenu noć okupanu mesečinom i priliku za
romantiku, koju je baka omogućila.“
Najbolje je da se zaboravi. Ali nijedan brat to nije zaboravio. Niti rešio.
Mora da se to dogodilo istog leta kada se zaljubio u lejdi Freju, a onda se
potukao sa starijim bratom kada je prihvatila njegovu ponudu. Nije ni
čudo što je bio toliko uznemiren ako su se oba brata okrenula protiv
~ 100 ~
njega. I njegov otac. Ali je razumljivo da ga je grof oterao. Naneo je

obojici braće fizički bol.
Sada se vratio u Alvesli i koliko je mogla da vidi, sav bol je i dalje tu.
A sada su sve pogoršali svojom veridbom. U kakav je to haos ušla. Da li
će moći nešto i da ispravi?
Ali ovo nije trenutak za takve misli. Nije skrenula njegove misli i
namere. Nameravao je da je poljubi. Okrenula se od njega i oslobodila
ruku. Nema potrebe za ovim. Ovo nije želela.
Ali prišao joj je sleđa, zagrlio je oko struka i privukao uz sebe sve dok
joj potiljak nije bio oslonjen na njegovo rame. Osetila je toplinu njegovog
muškog tela uz leda i butine. I prijalo joj je, priznala je uz unutrašnji dah
protivljenja. To joj je pružilo iluziju o romantici, iluziju o bliskosti,
intimnosti. Toliko života mora se proživeti u osami. A veliki deo i u
usamljenosti.
Jeste tražila avanturu. Impulsivno i bez razmišljanja. Nije ni znala da
li je želi. A šta je tačno želela? Šta je podrazumevala pod avanturom?
Ovo? Zar je želela da je ponovo poljubi? Da je ponovo zagrli? Nije
nikada želela fizičku bliskost sa muškarcem. Oh, možda sa Nevilom. Ali
sa njim je bilo više... privrženost, prijateljstvo, uteha. To je tražila. Nije
znala šta ljudima ulepšava život, kao Lili. To je želela da otkrije.
Loren je zažmurila kada ju je obuzela stara neželjena mržnja. Šta to
Lili ima što ona nema? Šta Lili zna, a ona ne?!
Okrenula se u Kitovom zagrljaju i tako napravila malo rastojanje
između njih. Pogledala je njegovo lice pod senkom i videla da je pažljivo
posmatra. Nikada neće biti kao Lili. Nikada joj neće biti prijatno u
zagrljaju, poput onog iz Voksola. Plašila se da će je nepoznata osećanja
preplaviti, a još više se plašila da neće, da neće osetiti ništa ako je ponovo
poljubi, da će on sa sigurnošću utvrditi da je hladnokrvna. Da će otići
zgrožen od nje. Da će zažaliti zbog dogovora i pre nego što je počeo. Da
će ona nesumnjivo znati da je zauvek nepoželjna i neželjena.
„Ne, ne“, tiho je rekao i pognuo glavu bliže s rukama iza leđa, „ne
povlači se u svoj led. Shvatio sam da je to samo odbrana. Neću te
povrediti. Zapravo, neću te ni poljubiti. Predomislio sam se.“
~ 101 ~
Koliko je nesmotreno od nje što joj je srce splasnulo od razočaranja i

poniženja. Bolje je da niko od njih ne sazna istinu o njoj. Ali... nije čak ni
želeo da je poljubi?
Obema rukama joj je raskopčao ogrtač i jednom ju je bacio na klupu.
Noćni vazduh je bio hladan na njenim nagim rukama. Njegove ruke su
bile pune vreline dok joj je polako prelazio dlanovima od ivice njenih
kratkih rukava do nadlanica. Uhvatio ju je za šake kada je zadrhtala.
Sklupčao je palčeve u njima i podigao ih na svoja ramena. Onda joj je
blago oslonio ruke na kukove.
„Osloni se na mene. Od ramena do kolena.“
Zaista je bila iznenađena, a još više time što je ona morala da načini
korak, a ne on. Nije je primoravao. Neće je naterati, znala je. Neće joj
omogućiti taj izgovor. Osetila je oštro pulsiranje u donjem stomaku i
zaljuljala se ka njemu. Pridržavala se rukama sve dok vrhovima grudi
nije dodirnula njegov kaput, a onda se oslonila o njega. Zažmurila je i
oslonila čelo na njegovo rame. Osetila je njegove mišiće i vrelinu tela
celim gornjim delom. Osetila je miris kolonjske vode i
njegovu muževnost.
I dalje se nije pomerio. Ruke su mu i dalje bile na njenim kukovima.
Oslonila je butine o njegove, a potom i stomak i kukove. Tada joj je
skliznuo rukama oko leđa, ali polako, bez opasnosti. Mogla bi da
pobegne u svakom trenutku.
Nije učinio ništa više. A nije ni ona. Ali je osećala kako joj se telo
prilagodilo obliku njegovog, meka ženstvenost uz čvrstu muževnost,
dok su joj emocije bile u previranju.
Iza zatvorenih kapaka mogla je da ga zamisli kakav je bio u parku
onog dana, nag do struka, raskošno mišićav u grudima, ramenima,
rukama, vitkih kukova i nogu skrivenih u čizmama. Vitalan, snažan i
muževan. Isto telo na koje se sada naslonila. Pomislila je da gori.
Nisu se dugo pomerali. Ali je znala nešto pre nego što je konačno
ustuknula i otišla da podigne kaput. Nema iskustva u ovakvim stvarima,
ali razume da je barem fizički želi. A otkrila je još nešto.
~ 102 ~
Celim telom, svojim vrelim obrazima, svojim nežnim, nabreklim

grudima, pulsirajućim nemirom u dnu stomaka i blago drhtavim
butinama, osetila je svoju ženstvenost. Znala je da uprkos životnoj
disciplini, ona nije samo dama. Ona je, takođe, žena.
Nije je dodirnuo, nije ništa rekao. Na tome mu je bila zahvalna. Pošto
je uzela kaput, okrenula se nakon nekoliko trenutaka da ga pogleda.
Stajao je na istom mestu.
„Dakle“, kazala je u pokušaju da povrati nešto nalik normalnoj
konverzaciji. „Odradio si svoj deo dogovora za danas. Ali i ja treba da
odradim svoj, gospodaru. Neće biti dobro ako još dugo budemo
odsutni,“
Poželela je da mu vidi lice jasnije kada ju je počastio tišinom još
nekoliko trenutaka. Potom joj je uzeo kaput iz ruke, zamotao joj ga oko
ramena i zakopčao ga na vratu, a onda ponudio ruku.
„Da“, kazao je veselog i vedrog glasa, „dužnost je ispunjena - za prvi
dan. Sutra ću se ponovo javiti. Idemo na jahanje. Rano. U izlazak sunca.“
Ponovo je odagnala razočaranje njegovim glasom. Da li bi mogao da
kaže nešto malo toplije, ličnije? Da li je ona samo umislila...? Ali nije
važno.
„Veoma retko jašem i skoro nikada ne ustajem rano.“
„Sutra ćeš uraditi oboje. Pružiću ti leto za uživanje pa makar oboje
zbog toga poginuli.“
„Gluposti.“
„Sutra rano ujutru“, kazao je dok su hodali terasom, „Pojavi se sama
i to svojom voljom, inače ću doći u tvoje odaje i lično te podići iz
kreveta,“
„Ne bi se usudio“, rekla je šokirano.
Pogledao ju je iz profila. „Ne savetujem ti da koristiš tu reč preda
mnom ukoliko nisi spremna da prihvatiš izazov. A sasvim sigurno bih se
usudio.“
„Ti nisi gospodin.“
~ 103 ~
„Zašto i dalje govoriš to, kao da si tek sada to otkrila?!“, pitao je dok
su išli uz mermerne stepenice.
~ 104 ~
9.
Kit je bio u konjušnici kada je Loren stigla. Tek što je prošlo šest. Pre
nego što je izašao, poslao je sluge da je probude, ali mora da je već bila
budna kada je ovako brzo stigla i izgledala kao anđeo, u tamnozelenoj
odori za jahanje, sa šeširom iste boje na pažljivo doteranoj kosi, sa kog je
izazovno visilo jedno ljubičasto pero.
Nadao se da će je on lično probuditi. Usudio bi se. Njen bes bi bio
veličanstven.
„Dobro jutro.“ Nasmešio joj se. „Najstabilnija kobila je osedlana za
tebe. Jahaću pored tebe, nemaš čega da se plašiš.“
„Ne plašim se jahanja. Samo ne uživam u tome. Zapravo, ne
podnosim ovo. Trebalo je da mi pružiš prijatno leto, da bude prijatno
meni, a ne da me primoravaš na nešto što ne volim, kao što je buđenje u
ovo doba.“
„Ne, ne. Obećao sam ti leto za sećanje i ja uvek održavam obećanja.
Ali ako ti je za utehu, nećemo jahati daleko. Pripremio sam nešto
prijatnije. Idemo na plivanje.“
„Molim?' Pogledala ga je prezrivo, a ne preneraženo kako je
očekivao. Loren je veoma teško uznemiriti. Kako ga je sinoć uzbudila,
mora da je to osetila, inače je bila posebno naivna za svoje godine, A
ipak, izgledala je hladno kao prolećni vetar kada se odvojila od njega i
obavestila ga da je obavio dužnost za taj dan, „Ne dolazi u obzir da
plivam, gospodaru.“
„Kite.“
„Ne plivam, Kite.“
„Ne znaš da mašeš rukama?“, pitao je i pomogao joj da uzjaše kobilu.
„Toneš kao kamen?“
~ 105 ~
„Zaista ne znam.“ Namestila je suknje i sela tako otmeno da je

izgledalo kao da se rodila na sedlu. „Nikada nisam pokušala.“
Kakvo je to detinjstvo imala? Ili je možda samo preskočila detinjstvo?
Možda je rođena kao dama.
„Onda ćeš danas početi sa učenjem,“ Uzjahao je svog konja i poveo ih
iz konjušnice. „Ja ću te naučiti.“
„Neću i nećeš.“
Da se Voksol nije dogodio, možda bi mu bila odbojna. Tako hladna i
dostojanstvena. Tako beživotna. Ali opet ne bi mogao da odoli da je ne
provocira. Ali Voksol se jeste dogodio. I znao je da se negde ispod
slojeva hladnog privida nalazi žena željna izlaska na svetlost, koja ne zna
put. Kao dete koje želi da se rodi, ali se drži poznate, udobne sigurnosti
utrobe.
Jedan čin iskupljenja mogao bi biti ispunjenje obećanja koje joj je dao.
Jedan mali čin koji će mu malo očistiti savest. Naučiće je da prihvati
radost. To sam nikada nije uradio, premda njegovi poznanici ne bi bili
tako uvereni u to. Lorenine i njegove maske su se veoma razlikovale. Ali,
moguće je naučiti drugoga ono što ni mi sami ne znamo. Mora da jeste.
Poveo ju je preko mosta, pa skrenuo desno na stazu koja je išla niz
reku do obale jezera. Drveće je s te strane bilo gušće. Ponegde je staza
išla dublje u šumu, pa se voda u potpunosti gubila iz vida. Zaustavio se
na takvom mestu i osvrnuo se da se uveri da ga Loren prati bez
problema.
„Kako ti se čini?“
Pogledala ga je prekorno. „Čini mi se da je civilizovan svet u ovo
doba u svom krevetu. A obećao si mi da ćeš mi danas pokazati vrtove, a
ne divlju šumu. Ako je ovo tvoja zamisao uživanja, loš sam dogovor
sklopila.“
Dakle, uvlači joj se pod kožu. Primerena Loren je dopustila
uzrujanosti da joj se oda u glasu. Kit se nasmešio.
Njegov cilj bila je ukrasna kuća. Izgrađena je pre mnogo godina blizu
vode kako bi krasila predeo, uglavnom za one koji gledaju sa suprotne
obale, gde se u jezeru ogledalo njeno mermerno savršenstvo. Ali je imala
~ 106 ~
i praktičnu funkciju, kao mesto za odmor za one koji su imali dovoljno

snage da šetaju oko jezera.
On i braća su se tu često kupali kao deca. Kupanje je uvek bilo
dozvoljeno u jezeru, ukoliko ih nadgleda odrasla osoba. Problem je što je
retko kad neka odrasla osoba imala vremena ili volje da ih prati, pa čak i
kad bi se to desilo, vikali su im da ne plivaju daleko, da ne rone, da ne
odu u dubinu, da se ne potapaju, ne prskaju. Tako da su se samo kupali
tamo gde su bili van vidokruga od kuće i gde bi ih teško primetili.
Kada su stigli do kućice, sjahao je i vezao konja za drvo. Potom je
spustio Loren. Poveo ju je do prednjeg dela kućice uz nekolicinu
mermernih stepenika, pa otvorio vrata iza četiri stuba.
Drvena klupa pružala se duž tri unutrašnja zida. Pod je bio popločan,
a zidovi prazni, osim jednog izgraviranog ukrasa na kome su mladi
kovrdžavi momci jurili nimfe kroz divlje cveće i zrelo voće. Sa braćom se
nebrojeno puta na tim klupama smejuljio nimfama čija garderoba nije
skrivala ništa od ženstvenih čari. Nije ni čudo što ih mladići sa ukrasa
večito jure.
,,Sedi“, ponudio je, i Loren je sela licem okrenuta jezeru. Stopala je
uredno spustila jedno pored drugog, a ruke sklopila u krilu. Kit je seo na
jednu od bočnih klupa. Izgledala je ozbiljno i pomalo krhko.
„Opatija Njubori je blizu mora, zar ne?“
„Da. Plaža je deo parka.“
„Ali ti nikada nisi plivala?“
Odmahnula je glavom. „Nikada nisam volela plažu. Pesak upada u
cipele, garderobu, a morska so isušuje kožu. A more je samo po sebi...
divlje.“
„Divlje.“ Znatiželjno ju je posmatrao. „Ne voliš divlju prirodu?“ Zar
ne vole svi more? Zar u njoj ne postoji ništa osim uštogljenosti?!
„Ne volim more.“ Gledala je ka jezeru koje je ovako rano bilo poput
glatkog ogledala koje odbija sunčeve zrake. „Tako je prostrano,
nepredvidivo, ne da se kontrolisati, tako... okrutno. Ništa se ne vrati sa
mora.“
~ 107 ~
Šta ili ko se nije vratio? Da li se utopio neko koga je poznavala? A

onda je pretpostavio.
„Kada su ti majka i očuh otputovali, da li su išli preko mora?“
Pogledala ga je prilično zapanjeno, kao da je promenio temu.
„Prvo su otišli u Francusku tokom pauze u ratu, a onda su polako išli
na jug i istok. Kad su se poslednji put javili bili su u Indiji.“
More joj nije vratilo majku.
„Rekli su mi da su me vodili da ih ispratim. Kažu da sam mahala
maramicom dok brod nije nestao na horizontu. Mora da je to bilo veoma
davno, jer se ne sećam. Imala sam samo tri godine.“
Ne seća se? Ili je duboko potisnula tu uspomenu?
More joj nikada nije vratilo majku.
Ali ovo nije more i nije je doveo ovde da bi je rastužio. Ustao je i
zagledao se ka jezeru.
„Zar niko od tvojih prijatelja iz detinjstva nije plivao? Čak ni u onom
bazenu o kom si pričala?“
,,Oh, da. Nevil i Gven su plivali. Bilo je zabranjeno, naravno, ali kad
god bi se vratili kući mokre kose, tokom posebno vrelog dana, tetka
Klara bi se pretvarala da ne primećuje, a teča bi napućio usne i pitao da li
pada kiša.“
„Ali ti nikada nisi prekršila pravila?“
„Sa mnom je bilo drugačije.“
„Kako to?“
„Ja nisam bila njihovo dete. Nisam bila čak ni krvni srodnik. Bila sam
stranac koji je sticajem okolnosti kod njih.“
Osetio je bes umesto nje. „Ophodili su se prema tebi kao prema
uljezu?“
„Ne.“ Odgovor joj je bio odsečan, „Zasipali su me ljubavlju. Nisu
pravili nikakvu razliku između nas. Nevilu sam bila sestra, koliko i
Gven. A Gven i ja smo bile najbolje prijateljice skoro od trenutka kad sam
stigla. Mora da si video juče kako me tetka Klara i Gven vole. Došle su
ovde sa mnom. Ali one... Dugujem im mnogo. Kako bih mogla da ne
~ 108 ~
poslušam tetku i teču? Kako bih mogla da ne provedem svaki dan života
u pokušaju da pokažem zahvalnost, da se pokažem dostojna njihove
ljubavi?“
Loren mu je upravo dala odgovore na neka pitanja koja su ga mučila.
Zato se oblikovala u takvu ženu kakva jeste. Ne žena, dama je daleko
primerenija reč. Kako bi zavredila ljubav i prihvaćenost? Zato joj je ceo
život do pre godinu i po dana bio posvećen Kilburnu, koji joj je jasno
rekao da ga ne čeka kada je odlazio? Zato što su njeni staratelji
planirali da ih spoje? Zato što je brak sa Kilburnom videla kao
krajnje prihvatanje, konačnu sigurnost?
Ali ta sigurnost je okrutno uništena.
Da li je ona, zapravo, uprkos kontroli i dostojanstvu, najnesigurnija
osoba koju je ikada upoznao?
„Da li imaš kontakt sa očevom porodicom?“
„Ne. Nikakav. Godinu dana nakon što mi je majka otišla, teča je pisao
da će videti da li moja porodica želi da im se vratim dok se ona ne pojavi.
Vikont Vitlif, moj stric, koji je nasledio titulu nakon očeve smrti, rekao je
da ne želi. Ali to nisam znala sve dok mu lično nisam pisala sa
osamnaest godina, a on mi odgovorio da on ne želi nedostojne srodnike
da žive na konto njegovog imena.“
Kit ju je gledao preko ramena, ali je ona posmatrala ruke u krilu, kao
onda u Voksolu. Zaista bi voleo da je ovo znao pre dve nedelje.
„Deda bi me prihvatio, verujem, da su mu ponudili“, kazala je i
ponovo ga pogledala. Prkosno je podigla bradu, kao da očekuje da će joj
se suprotstaviti. „Ali bi, ispravno, smatrao da mi je bolje sa decom mojih
godina.“
Dakle, Galton nikada nije ponudio da je prihvati?
Kit joj se iznenada nasmešio. „Traćimo najbolji deo jutra, kada je
voda najmirnija i najsvežija.“
„Idi i uživaj. Ja ću sedeti i gledati te, premda bih te zamolila da ne
skineš košulju. To bi bilo neumesno.“
~ 109 ~
Odmah se nasmejao. „Samo zbog primerenosti moram da se kupam

u čizmama i košulji, a ti u svom odelu i šeširu? Upropastićemo dobru
garderobu.“
„Ja se neću uopšte kupati. Shvatite to, gospodaru. I možete da se
svučete negde gde ne moram da Vas gledam.“
Svukao je kaput i bacio ga na klupu. Skidao je jednu čizmu.
„Čega se više plašiš? Da pokvasiš stopala ili da ih ja vidim?“
Obrazi su joj se blago zarumeneli, „Ne plašim se ja ničega.“
odgovorila je.
„Dobro.“ Bacio je jednu čizmu ispod klupe, pa se pozabavio drugom.
„Imaš pet minuta da se svučeš do podhaljine. Posle toga ću te ubaciti,
bila ti spremna ili ne.“
„Molim?“
„Četiri minuta i pedeset sekundi.“
„Do... podhaljine?“ Obrazi su joj goreli.
„Pretpostavljam da je imaš na sebi. Ukoliko nije tako, imaćemo
problem. Možda neću uspeti da sakrijem crvenilo lica.“
Ustala je, prava kao strela, kada je bacio i drugu čizmu ispod klupe.
Sada je otkopčavao prsluk.
„Vratiću se kući. Počinjem da uviđam zašto je trebalo da slušam
svoje rođake. Sklonite se sa vrata, gospodaru.“
Nasmešio se i prsluk je pao preko kaputa. Počeo je da ispasava
košulju iz pantalona. „Četiri minuta.“
Glasno je disala. „Ne bi se usudio.“
„Ah. Ponovo ta reč.“ Svukao je košulju preko glave i zapitao se da li
će se ona onesvestiti.
Ali ona je jača od toga. „Niste nikakav gospodin, gospodaru.“
Nakrivio je glavu na jednu stranu, dok se u sebi premišljao da li da se
kupa u pantalonama ili, daleko razumnije, u donjem vešu. „Zaista treba
da budeš originalnija. Tri minuta i petnaest sekundi.“ Nevoljno se
opredelio za pantalone. Ipak je poneo još jedan par sa sobom. Podigao je
nogu da svuče čarapu.
~ 110 ~
„Molim te, pusti me da idem.“

Da li bi je zaista bacio potpuno obučenu? Verovatno ne, shvatio je.
Zapravo, sigurno ne.
„Želela si avanturu, Loren. Želela si leto koje se razlikuje od svega što
znaš. Želela si da osetiš kako je to živeti, kako žive oni koji ne moraju da
zavrede ljubav i poštovanje onih koji ih odgajaju. Želela si da upoznaš
radost, sreću i slobodu. Ne možeš da imaš i jedno i drugo. Ne možeš da
očekuješ da ti sve to padne u krilo, ukoliko ga ne prigrliš. Ne mogu da
održim svoj deo dogovora ako mi ne dozvoliš.“
„Ne umem da plivam.“
„Naučiću te. Ovde voda nije duboka.“
„Ne mogu da se svučem... Ne mogu.“
To jeste problem. Toliko mu je jasno.
„Ući ću u vodu i plivaću nekoliko minuta. Nijednom neću pogledati
u ovom pravcu. Neću ni znati neko vreme da li si rešila da se iskradeš do
kuće. Kada budeš spremna, zamotaj se u peškir i dođi do obale. Pomoći
ću ti da uđeš u vodu. Ili možeš samo da uskočiš, bez pomoći, ako tako
želiš i neću te videti uopšte.“
„Kite, nisam znala da će biti ovako. Ovo uopšte nisam imala na
umu.“
„Nisi imala na umu ni poljupce, ni strast, ni jahanje. A šta jesi? Vrati
se kući ako želiš. Neću pokušati da te sprečim.“
Okrenuo se i otišao do obale. Zaronio je, pa isplivao malo dalje na
jezeru. Uzdahnuo je od šoka od hladne vode. Stresao je kapi vođe s očiju,
a onda ponovo zaronio i počeo polako da pliva u pravcu suprotne obale.
„Kite?“
Prošlo je nekoliko minuta i, premda se nije osvrnuo, bio je uveren da
mora da je pošla nazad kući. Verovatno pešice. Ali pre nego što se
okrenuo, ponovo ga je dozvala.
„Kite!“
Klečala je nad vodom obmotana do brade u ćebe u koje je umotao
peškire. Zaplivao je ka njoj.
~ 111 ~
„Voda je hladna. Ne mogu ovo. Molim te, ne teraj me.“

Ono što ona ne može, jeste da skloni ćebe i prikaže mu se u
podhaljini. Kada je shvatio da se zaista svukla, postalo mu je toplije, bez
obzira na hladnu vodu. Doplivao je na nekoliko koraka od nje i pružio
ruke.
„Trenutak istine. Koliko je snažna tvoja želja za avanturom? Koliko si
hrabra da pokušaš nešto novo i drugačije i nesumnjivo uzbudljivo? To je
to, Loren. Sad ili nikad.“
Jače je zategnula ćebe, ako je to uopšte moguće.
„Uhvati me za ruku ili idi nazad svojima.“
Svojima, rekao je namerno, a ne kući. Video je u njenom pogledu da
ga je razumela. Ako poželi, šarada bi mogla da se završi tog jutra, skoro i
pre nego što je počela. Može da se vrati u Njubori ili London.
Čučnula je, pa mu pružila jednu, pa drugu ruku. Ćebe je skliznulo na
travu. Obrazi su joj goreli. Zgrabio ju je za ruke i skočila je. Što je bilo
manje zlo, pretpostavio je, pošto su njene vitke noge odjednom bile
otkrivene od kolena nadole, kao i ruke i ramena i značajan deo poprsja.
Izgledala je daleko mlađe nego obično.
Potom je panično počela da mlatara ka njemu. Uhvatio ju je za struk i
povukao je sa sobom, sve dok joj voda nije pokrila ramena. Smejao se,
uglavnom zbog neprimerenosti onoga na šta ju je nagovorio. Njene gole
noge očešale su se o njegove i bio je svestan da nema skoro ničega
između njegovih ruku i nage, primamljive kože.
„Nećeš se udaviti, niti smrznuti na smrt. Uskoro ćeš se navići na
vodu. Nije toliko hladna. Drži dah.“
Povukao ju je sa sobom pod vodu. Osetio je njene nokte na rukama i
video da je zažmurila, a kosa joj je plutala poput tamnog oblaka oko lica.
Skoro istog trenutka je podigao oboje.
Tad ga je iznenadila. Otvorila je oči, pogledala u obalu, a ne u
njegove oči, dok su joj kapi vode sijale na gustim trepavicama. „Uspela
sam!“
Zabacio je glavu i nasmejao se.
~ 112 ~
Počeo je sa prvom lekcijom. Učio ju je kako da drži lice u vodi, a da se

ne uspaniči, kako da izbacuje vazduh kroz nos i usta. Bila je
iznenađujuće dobra učenica. Mada to možda i nije iznenađenje.
Pretpostavio je da je uvek vredno davala sve od sebe da savlada
prepreku postavljenu pred nju.
Na kraju ju je naučio da pluta na leđima. Kada ju je uverio da neće
samo potonuti, opustila se i slušala ga. Ali je pristala da to učini samo
ako je on čvrsto drži za leđa. Kada je poslednji put probala, držao je ruke
ispod nje sve dok se nije uverio da se opustila, a onda ih je sklonio.
Plutala je sama, raširenih ruku i zatvorenih očiju. Nakon nekoliko
sekundi se sklonio i zaplivao oko nje sve dok joj se nije našao ispred
nogu.
„Nebo je divno ovog jutra. Ima toliko oblaka da naglase plavetnilo.“
Otvorila je oči i pogledala. „Da“, složila se, pa shvatila gde se nalazi.
Potonula je, isplivala i obrisala vodu sa očiju.
„Mogla sam da se udavim!“ A onda je spustila ruke, zapanjeno ga
pogledala svojim divnim ljubičastim očima i... nasmešila se. Punim,
osunčanim osmehom koji joj je ozario lice i učinio je iznenada
očaravajuće lepom. „Uspela sam, Kite. Plutala sam sama.“
Zaplivala je ka njemu i nekako, um mu nije ispratio čitav niz
događaja, zagrlila ga je čvrsto oko vrata, on nju oko struka i vrteo ju je u
vodi, pa povukao ispod površine. Poljubio ju je pre nego što su potonuli.
Zvukovi su bili prigušeni. Vreme je stalo. Osećala se vrelina tela i
usana. Tokom nekoliko beskrajnih trenutaka osećao se trijumf, užitak i
ponos, pa čak i radost, pomešani sa sirovom požudom.
Potom su isplivali i odvojili se, pa je ona opet bila ona stara, a on je
ponovo bio on.
„Tvoja prva avantura, gospođice, uspešno ispunjena i propisno
nagrađena.“
„Skandalozno nagrađena. Ali šta bih drugo mogla da očekujem od
ozloglašenog vikonta Rejvensberga? Mora da je kasno.“
„I te kako. I naši rođaci bi mogli da steknu utisak da si izašla da
uživaš u jutru sa svojim verenikom. To bi ih zaista šokiralo.“
~ 113 ~
Zakikotao se i podigao se na obalu. Potrčao je nekoliko stepenika do

kućice i vratio se sa peškirima. Bilo je užasno hladno van vode,
„Uhvati me za ruku.“ Sagnuo se da je izvuče.
Kao da nije imala ništa na sebi. Setio se nimfi iznad klupica i svoje
dečačke reakcije na njih. Odevena, bila je predivna dama. U mokrom
donjem vešu koji se lepio za svaku njenu oblinu, bila je žena,
razuzdanica, sirena i neopisivo privlačna. Dodao joj je suv peškir i otišao
po svoju garderobu. Nije se nijednom okrenuo kada je otišao u šumu da
se obuče i ostavio joj privatnost da učini isto.
Deset minuta kasnije vraćali su se kući, njen konj ispred njegovog.
Osim činjenice da joj je kosa bila mokra i kovrdžavija nego inače, ponovo
je izgledala kao otmena ledena devica na koju se navikao. Peškir joj je bio
složen ispred sedla. Odbila je da mu ga da, verovatno jer je njena mokra
podhaljina bila unutra. Što je, naravno, značilo da ne nosi ništa
ispod garderobe.
Dobro je što je pristao da joj pruži leto za sećanje i malo strasti. Drugo
je što se upleo u lascivne misli o ženi koja je rešila da provede ostatak
života kao nezavisna usedelica. Potrebno mu je nešto da mu skrene
misli.
„Da li se lejdi Mjuir nedavno povredila ili hramlje od rođenja?“
„Pala je sa konja dok je bila u braku. Slomila je nogu i nisu je dobro
namestili. Tada je i pobacila.“
„Pa je ostala i udovica nedugo potom? Ne bih rekao da je mnogo
starija od tebe.“
„Godinu dana. Lord Mjuir je umro od posledice užasne nezgode u
njihovom domu. Pao je sa balustrade u predvorje. Bila je sa njim u tom
trenutku. Možeš da zamisliš koliko joj je trebalo da se oporavi, ako se
uopšte i oporavila u potpunosti. Bila je to prava ljubav,“
Kit nije ništa rekao. Šta reći o mladoj ženi čiji je život tako prožet
tragedijom? Da ne hramlje, nikada se ta nesreća na njoj ne bi videla.
Neprestano se smešila, bila je šarmantna i prijatna.
Shvatio je da je nemoguće upoznati čoveka po spoljašnjosti. Koliko
raznolike maske ljudi nose.
~ 114 ~
Lorenina leđa bila su prava i dostojanstvena. Ipak, pre manje od pola

sata se slobodno smešila i bacila u njegovo naručje. Samo zato što je po
prvi put u životu plutala na leđima.
Tiho se nasmešio i istovremeno osetio neobičnu knedlu u grlu, kao
da je na ivici suza.
~ 115 ~
10.
Loren nije zakasnila na doručak, kako se plašila. Ostalo je i dovoljno

vremena da joj služavka pomogne da namesti vlažnu kosu, nakon što se
presvukla. Sišla je sa tetkom i Gven. Obe su prvo došle u njenu sobu
kako bi joj rekle da su oduševljene prijemom u Alvesliju i kako im se
dopada lord Rejvensberg. I naravno, kako su srećne zbog nje.
Cela porodica se okupila za doručkom, osim udovice koja uvek veći
deo jutra provodi u svojim odajama, pre nego što izađe u dnevnu šetnju.
Grof je pomogao damama da sednu. Loren je sela sa njegove desne, a
tetka Klara sa leve strane.
„Jutros ste išili na jahanje sa Rejvensbergom. Video sam Vas kako
napuštate konjušnicu.“
„Da, gospodaru.“ Nasmešila se. „Jutarnji vazduh je bio svež i
osnažujuć. Jahali smo kroz šumu do jezera. Odande je pogled
veličanstven.“
„Slažem se.“
„Već si izašla jutros?“ pitala je začuđeno tetka Klara. „Ti, Loren? I
jahala si?“
I plivala, pomislila je Loren. Bilo bi užasno da je grof i to video. Ali
plutala je. Sama. A onda je izgubila glavu, a to dama nikad ne radi, te se
bacila na Kita od uzbuđenja. I on ju je poljubio. Ili je ona poljubila njega?
Ali na to nije smela ni da pomisli.
Gven se smejala. „Loren nikada nije rano ustajala. A jahanje nikada
nije volela. Izgleda da dobro utičete na nju, lorde Rejvensberže.“
„Nadam se. Ali, možda sam je naterao. Zapretio sam joj da ću je lično
izvući iz kreveta ako se sama ne pojavi u konjušnici.”
Loren je osetila kako joj gore obrazi.
„Kite!”, prekorila ga je majka.
~ 116 ~
Tetka Klara se nasmejala.

„Onda verujem da ste je ubedili“, kazala je Gven oduševljeno.
„Vidi se da Vam je vežbanje prijalo, gospođice Edžvort”, kazao je
grof. „Sidname, hoćeš li moći posle doručka da mi pomogneš da
pregledam nove krovove na radničkim kućama?”
„Naravno, gospodine.”
Loren je primetila da Kit nije pozvan da im pomogne. Niti je on sam
to predložio. Naravno, gospodin Batler je upravnik imanja njegovog oca.
Ali ipak...
Grofica je planirala da poseti komšiluk i lično, i dostavi pozivnice
povodom proslave udovičinog rođendana.
„Kit će Vam praviti društvo jutros”, kazala je gostima.
„Mogu li Vam ja nekako pomoći, gospođo?”, pitala je Loren.
„To je izuzetno lepo od Vas.” Grofica ju je pogledala s odobravanjem.
„Da, hvala, gospođice Edžvort. Bilo bi zgodno i da predstavim Kitovu
verenicu. Lejdi Kilburn, Lejdi Mjuir, da li biste nam se i Vi pridružile?”
Odlučile su da sve četiri dame odu u posete.
Sidnam je dodao neprijatnu notu jutarnjim planovima. „Hoćete li
posetiti i Lindzi Hol, majko?”
„Daleko je. Verovatno ću poslati slugu.”
,,A sve ostale pozive ćete dostaviti lično?”, uključio se Kit. „To može
pogrešno da se protumači, zar ne, majko?”
„Verujem da svakako neće moći da prisustvuju. Premda, naravno,
pozivnica se mora poslati. Sad bi trebalo...“
„Ja ću odjahati tamo i biti Vaš glasnik”, kazao je Kit. „Tako ću imati
šta da radim danas.”
Nastupila je neprijatna tišina.
„Ali ja bih volela da pođem sa tobom, Kite“, rekla je Loren. „Možeš li
da sačekaš da se vratimo? Biće čudno što sam se upoznala sa svima osim
sa njima.“
Grof je pročistio grlo, ali kada su svi pogledali u njegovom pravcu,
ispostavilo se da nema šta da kaže.
~ 117 ~
„Razumem neprijatnost trenutnog odnosa između Alveslija i Lindzi

Hola“, uveravala je Loren grofa i groficu. „Znam šta se dogodilo i
objasnila sam to tetka Klari i Gven. Zaista mislim da bi Kit i ja trebalo da
damo sve od sebe da sprečimo trajni sukob. Trebalo bi da odemo
zajedno, danas po podne. A neka vojvoda od Bjukasla odluči kako će nas
primiti i da li će sa porodicom prisustvovati proslavi.“
„Oh, draga“, uzdahnula je grofica. „Zaista nema potrebe da radite to.
Vojvoda i njegova porodica umeju da budu veoma... Ne prihvataju lako
da im se želje ne ispune. Ovo je u potpunosti naš problem.“
„Ali ja ću uskoro biti član ove porodice, gospođo“, podsetila ju je
Loren.
„To je nesumnjivo ispravna stvar. Divim se Vašoj hrabrosti,
gospođice Edžvort.“ Grof ju je posmatrao sa uvažavanjem. „Rejvensberg
će Vas sačekati.“
Kit ju je s druge strane stola pomno posmatrao, mirno i bez osmeha.
Ostatak jutra protekao je u brojnim obavezama, ali ništa van
Loreninog iskustva. Posetili su šest porodica. Delom zbog ispunjenja
dogovora sa Kitom, delom zato što je to svakako u njenoj prirodi, bila je
prijatna i šarmantna. Naravno, bila je središte svačije znatiželje kao
buduća mlada lorda Rejvensberga. Najveću nagradu dobila je tokom
šetnje sa groficom baštama gospođe Hit.
„Vi ste izuzetno prijatno iznenađenje“, kazala je grofica.
Loren ju je upitno pogledala.
„Otkako se Kit vratio u Englesku prošle godine, čuli smo malo
dobrih vesti. Bili smo prilično uznemireni kada je pre dve nedelje došao i
rekao nam za Vas. Moram da priznam da smo očekivali najgore.
Neopisivo je olakšanje videti da je odabrao šarmantnu damu.“
„Hvala Vam, gospođo.“ Loren se zarumenela od zadovoljstva. „Ali,
da li ste se razočarali zbog lejdi Freje Bedvin?“
„Redfild i vojvoda od Bjukasla, kao i njegov otac, uvek su sanjali o
spajanju naših kuća. Najstariji sin nam je umro pre nego što je stigao da
se oženi lejdi Frejom. Redfild je smatrao da će spajanje sa njom
odgovarati Kitu. Oboje smo tako mislili. Veoma smo se iznenadili kada
~ 118 ~
se vratio kući sa vestima da je verio neku drugu. Ne mogu da kažem da

sam razočarana, naročito kada sam Vas upoznala. Mislim da ćete biti
dobri mom sinu. Možda ćete moći da ga ubedite da se konačno smiri. I
da ponovo bude srećan.“
Nije bilo vremena za dalji razgovor. Našle su se u fijakeru, a tetka
Klara je neprestano pričala o lepoti gospođinog vrta.
Loren je ostala prepuštena osećaju sopstvene griže savesti. Kako će se
Kitovi roditelji osećati kada raskine veridbu krajem leta? Oni ipak nisu
bezdušni tirani kakvim ih je zamišljala kada joj je Kit ispričao svoju priču
u Voksolu, već roditelji koji žele najbolje za svog sina. Želeli su njegovu
sreću.
Kako je mogla da pristane na ovu prevaru? Kako je mogla da je
predloži?
Najednom ju je savladala potreba da se nekome poveri. Pogledala je
Gven u oči. Smešila joj se i izgledala je srećno, zbog nje. Strašno ju je
pogodio događaj od prethodne godine. Osećala se kao izdajnik jer voli
Lili i raduje se zbog bratovljeve sreće. Sada je mislila da je i Loren našla
svoj srećni završetak.
Ali dogovor je dogovor, odlučila je Loren. Ne može da kaže istinu
nikome, sve dok ne bude gotovo.
Manje od dva sata kasnije, Loren je sedela pored Kita u njegovoj

kočiji. Bilo je savršeno letnje popodne, ali se štitila od sunca
suncobranom i nije bila raspoložena za njega. Bilo joj je neprijatno zbog
dva razloga. Neprestano je sa sramom razmišljala o jutru na jezeru i bila
je prilično nervozna zbog predstojeće posete.
Kit nije delovao raspoloženo za razgovor dok su se kretali, po
Loreninom mišljenju, prilično nesmotrenom brzinom. Ali, nije htela da
ga prekoreva. Samo je poželela da razgovara sa njom o vremenu ili nekoj
drugoj bezbednoj temi. Zar je zaista tog jutra bila sa njim u jezeru u
donjem vešu dok on nije nosio ništa iznad struka? Da li je moguće da je
to bio samo san? Ali ne, njeni snovi nikada nisu bili tako bizarni.
Zavrtela je suncobran.
~ 119 ~
„Shvatio sam“, počeo je i ne okrenuvši glavu, „da je to znak emocije

čak i kada izgledaš savršeno sabrano.“
„Šta to?“ Zbunjeno ga je pogledala.
„Vrtiš suncobran i hladiš mi obraz njime. To je naznaka emocije.
Odaje te.“
„To je neverovatna glupost“, odgovorila je i primirila suncobran.
„Jesi li nervozna?“
„Naravno da ne „
„Trebalo bi da budeš.“
Starinska prikolica prepunjena senom kretala se ka njima. Kit je vešto
sklonio kočiju u stranu, tako da su bale sena samo okrznule njihove
točkove. U znak pozdrava se nasmešio farmeru koji je klimnuo glavom i
podigao grabulje ka kosi, dok mu je izborano lice bilo rašireno u osmeh.
Konji nisu usporili. Loren je polako popustila snažan stisak za dršku
suncobrana i ponovo se obreli sami na putu.
„Bedvinovih ima šestoro“, nastavio je Kit kao da se između dve
rečenice nije dogodilo ništa što im je živote dovelo u opasnost.
„Upoznaćeš sada većinu ili nikoga. Niko od njih neće biti blagonaklon
prema nama. Najstariji je Bjukasl koji je nasledio očevu titulu sa samo
sedamnaest godina, potom ide Ejdan, Ranalf, Freja, Alejn, pa Morgan.
Njihova majka je gajila strastvenu ljubav prema istoriji i književnosti
stare Bretanje, otud i ta neobična imena. Bjukasl se zove Vulfrik, premda
to ne zna mnogo ljudi van njegove porodice. Svi smo bili prijatelji i
drugari tokom odrastanja osim Bjukasla koji je bio previše iznad nas i
Morgana koji je bio previše mlad. Ejdan služi na poluostrvu. Mislim da
su svi ostali kod kuće tokom leta. Pravi su đavoli, Loren, bez obzira na
pol. Kasnije jutros mi je palo na pamet da sam, pristavši da te povedem
kod njih, pristao da povedem jagnje među vukove.“
Sve je zvučalo užasavajuće. Ali je ona naučila da su civilizovanost i
primerenost rešenje za sve životne bolesti, da je najvažniji spoljašnji stav,
a da su sva unutrašnja čovekova previranja nešto što treba da zadrži
samo za sebe.
~ 120 ~
„Ne plašim se. Došla sam u Alvesli da ti pomognem da se ovde

utvrdiš pod svojim uslovima. To je deo našeg dogovora. Pokušaj da se
popravi odnos između vaših porodica je neophodan.“
Skrenuli su sa seoskog puta i nastavili uz široku ulicu oivičenu
brestovima, ka impozantnoj kamenoj vili koja je bila mešavina toliko
arhitektonskih stilova da je bilo nemoguće opisati je jednom rečju. Ipak,
bila je veličanstvena. Loren je pretpostavila da je to Lindzi Hol.
Ignorisala je napetost u stomaku.
„Čini mi se da posvećeno ispunjavaš svoj deo dogovora, Loren. Ja ću
morati malo više da se posvetim svom delu. Nakon ovog popodneva
obezbediću ti uzbudljiviju avanturu i veliku strast.“
„Neću ponovo ići na plivanje danas. Niti ću te ikada više poljubiti.“
Zakikotao se. „Zapravo, imao sam ideju da se penjemo na drveće.“
Um joj se usprotivio, ali nije bilo vremena da nastave razgovor o
tome. Ulica se granala na dva dela u blizini kuće i obilazila oko velikog i
čarobnog cvetnog vrta u čijem središtu se nalazila mermerna fontana.
Voda se podizala desetak metara u vazduh i stvarala utisak kao da se
hiljade dijamanata i raskošne duge poigravaju ispod letnjeg sunca. Kit je
pomogao Loren da siđe pred ulaznim vratima i prepustio je kočiju
i konje konjušaru, koji je pritrčao iz konjušnice.
„Kuća je napravljena od raznovrsnih arhitektonskih stilova. Sve su to
generacije vojvoda i grofova pre njih dodavale i poboljšavale, a da ništa
nisu rušili. Videćeš da je veliko predvorje čist srednjovekovni stil.“
Bio je u pravu. Plafon je bio optočen hrastovinom, čisti zidovi su bili
ukrašeni oružjem, oklopima i izbledelim starim grbovima. Nasuprot
vratima nalazio se veliki kamin, a veliki sto od hrastovine većim delom
je zauzimao centralni deo predvorja.
„Videću da li je njegova visost kod kuće, gospodaru“, kazao je stariji
batler, kada ih je primio.
Ako je vojvoda kod kuće, sigurno će ih naterati da pričekaju.
Naravno, možda i odbije da ih primi. Ali Loren nije želela da razmišlja o
tome. Važno je to što su oni došli u neophodnu posetu. Kit je ćutao.
~ 121 ~
Stajao je ispred vrata, blago razdvojenih stopala, sa rukama iza leđa i

namrštenog izraza lica.
Na jednom kraju hodnika nalazila se gusarska galerija sa zanimljivo
izrezbarenim prozorom od hrastovine koji se protezao od ispupčene
balustrade balkona do sprata ispod. Loren je prišla bliže kako bi bolje
osmotrila detalje rezbarenja. Tada se začuo glas direktno iznad nje.
„Dakle, potpukovnik lord Rejvensberg lično“, kazao je duboki muški
glas, dovoljno prijatan, a ipak je sadržao neku notu neprijatnosti.
Kit je oštro pogledao iznad dok je Loren stajala gde se i zatekla, ispod
terase galerije. „Ralfe?“ Kratko je klimnuo glavom.
Dakle, to je lord Ranalf Bedvin? „Je li ovo društvena poseta, Kite? To
ti i nije najpametniji poziv, stari druže. Učini sebi uslugu i vrati se svojoj
nesrećnoj mladi. Pristajete jedno drugom. Kako sam razumeo, u pitanju
je savezništvo napuštenih.“
Loren se osetila neprijatno i nije mogla da se odluči da li da se pokaže
ili ne.
„Izvinjavam se“, kazao je Kit podjednako prijatno nevidljivom
čoveku, „ali nisam obavešten da si ti gospodar Lindzi Hola ili da imaš
prava da izdaješ naredbe, Ranalfe. Došao sam kod Bjukasla. Došao sam
da predstavim svoju verenicu, jer mi se čini da ćemo biti komšije.“
Lord Ranalf se tiho nasmejao. „Da li se buduća mlada krije ispod
mene? Živeo sam u Lindzi Holu veći deo života i toliko sam se puta
obrukao na ovaj način da bi čovek pomislio da bih do sad naučio da
pogledam ispod galerije, pre nego što progovorim. Prihvatite moje
izvinjenje, gospođo. Imam problem sa Kitom, ne sa Vama.“
Loren se sklonila od prozora i podigla pogled. On se nesmotreno
naslanjao na balustradu, krupan čovek guste svetle kose i snažnih, lepih
crta. Ličio joj je na vikinškog ratnika o kakvim je čitala u istorijskim
knjigama.“
„Izvinjenje je prihvaćeno, gospodaru. Uvek je neprijatno, zar ne, da
Vas čuje osoba o kojoj loše govorite? Naročito kada tu osobu uopšte ne
poznajete i zapravo je nikada niste ni upoznali. Ali svakome od nas
koriste lekcije o diskretnosti i primerenosti.“
~ 122 ~
Zahvalno joj se nasmešio. „Upoznaj me, Kite“, naredio je. „Verujem

da me je hladno spustila dama koja će svake sekunde da se priseti da nije
primereno uputiti primedbu gospodinu sa kojim se nije zvanično
upoznala.“
„Upoznaj lorda Ranalfa Bedvina, Loren, koji ne bi prepoznao manire
ni kada bi mu bili natrljani na nos. Časna gospođica Edžvort, Ralfe. Kojoj
duguješ izvinjenje.“
Džin je nastavio da joj se smeši. „Lepotica, tako mi svega. Ono o
nesrećnici bilo je neopravdano, gospođo, i ne bi bilo izgovoreno da sam
Vas prethodno video. Primite moje najponiznije izvinjenje. Ali izgleda da
će gospodar Lindzi Hola uskoro da Vas primi. Ili je, možda, poslao da
Vas obavesti da nije kod kuće. Šta je u pitanju Fleming?“
Batler ga je ignorisao. „Pođite za mnom, gospodaru“ obratio se Kitu,
naklonio se i poveo ih kroz hodnik u suprotnom pravcu od galerije.
Loren je čula tih smeh lorda Ranalfa kada je prihvatila Kitovu ruku.
Veoma opasan gospodin, pomislila je. Kit ga je opisao kao đavola, kao i
njegove sestre i braću.
Nikada to ne bi pomislila sudeći po sceni koju je zatekla u sobi za
prijem. Bila je to velika i dugačka prostorija i svi prisutni bili su okupljeni
na suprotnom kraju od ulaza. Sve je bilo tiho i potpuno mirno kada su se
Kit i Loren kretali ka njima. Loren je pretpostavila da je takva atmosfera
namerna. Veličina i raskoš prostorije napravljeni su kako bi zadivili goste
i istovremeno ih učinili potčinjenim. Slika prisutnih samo je
upotpunjavala proces. Ali Loren je skovana od prekaljenog čelika.
Gledala je oko sebe i nije spuštala pogled ka persijskim tepisima, kako je
pretpostavila da se očekuje od nje.
Vojvoda od Bjukasla, čovek koji je stajao pred kaminom na
suprotnom zidu je sigurno on, bio je visok, tamnoput, tankih usana i
nepogrešivo uštogljen. Nije bilo naznake osmeha u njegovim očima, niti
dobrodošlice u njegovom držanju.
Vitka, mlada devojka, tamnoputa kao i vojvoda, uštogljeno je
sedela bez osmeha između njega i starije dame u crnom. Sa vojvodine
druge strane stajao je zgodan tamnoput mladić, koji je nepogrešivo ličio
~ 123 ~
na vojvodu, premda je bio posebno zgodan i nije imao takav izraz lica.
Držao je jednu ruku sa prstenom na njoj, na naslonu sofe. Na samoj sofi,
sedela je jedna dama. Loren je odmah prepoznala da je u pitanju lejdi
Freja Bedvin, mada je ju je prizor iznenadio. Uprkos Kitovom
upozorenju na ovu porodicu, nekako je zamišljala bledo, lepo, skromno
i stidljivo biće koje je nemoćno pod bratovljevom voljom.
Lejdi Freja Bedvin je nosila garderobu za jahanje, uključujući i čizme,
usred popodneva i to u sobi za prijem.
Uopšte nije bila lepa, ni ženstvena držanjem. Svetlu kosu je
držala puštenu u loknama do ramena i napola leđa. Sedela je prekrštenih
nogu, što nije nimalo damsko držanje, i ljuljala je jedno stopalo dok je
odmeravala Loren od glave do pete suženim, oštrim pogledom.
Njihovo hodanje niz prostoriju trajalo je samo nekoliko sekundi.
Činilo se da traje najmanje pet minuta. Njegova visost je klimnula
glavom kada su se približili.
„Rejvensberže“, kazao je. Glas mu je bio tih i prilično hladan.
„Bjukasl“, odgovorio je Kit. Loren je shvatila da on možda i uživa u
tome što je ovaj prijem organizovan očigledno da bi mu bilo neprijatno.
„Sa zadovoljstvom vam predstavljam svoju verenicu, gospođicu Loren
Edžvort od Njuborija. Njegovo veličanstvo, vojvoda od Bjukasla, Loren,“
Loren su posmatrala dva hladna, srebrna oka koja su je podsetila na
vukove. Zar Kit nije rekao da mu je kršteno ime Vulfrik?
„Gospođice Edžvort. Predstavljam Vam lejdi Freju Bedvin, lejdi
Morgan sa guvernantom, gospođicom Kauper i lorda Alejna.“
Da, tačno je prepoznala lejdi Freju, shvatila je Loren kada se
naklonila svakom od njih. Lord Alejn Bedvin joj se naklonio i pogledom
učinio isto što i njegova sestra, osim što je u ovom slučaju imala utisak da
je pogledom lišava garderobe.
„Došli smo po nalogu moje majke. Sve vas poziva na proslavu
rođendana moje bake. Ali bismo voleli da nam dođete u posetu i pre
toga. Od sutra će kuća biti puna gostiju, a tu su nam već i udovica
grofica od Kilburna i njena ćerka, lejdi Mjuir.“
~ 124 ~
„Lejdi Redfild je obazriva. Gospođice Edžvort, sedite. Gospođice

Kauper, postarajte se da nam donesu čaj“, kazao je vojvoda.
Guvernanta je ustala, poklonila se i ne pogledavši svog poslodavca,
pa požurila iz prostorije.
Loren je sela.
„Kilburn“, kazala je lejdi Freja. Namrštila se i oslonila kažiprst sa
dugačkim noktom na bradu. „To mi je poznato. Ah, da. Zar se nije
sadašnja grofica pojavila u Njuboriju pod prilično spektakularnim
okolnostima da spase grofa od bigamijskog braka?“
„U poslednjem trenutku, Freja, ako sam upoznat“, kazao je lord
Alejn tromo. „Venčanje samo što je počelo. Mlada je već rumenela.“
„Ah, da, sad se sećam“, kazala je Freja, pa onda pogledala
iznenađeno. „A napuštena mlada... Niste valjda to Vi, gospođice
Edžvort?“ U očima joj je sijala zloba.
„Prilično ste tačno obavešteni.“
„Ali, kako sam neoprostivo nepristojna što sam Vas ovako podsetila
na takvo poniženje. Oprostite mi, molim Vas.“
Ovakvih ruganja se Loren plašila kada je otišla u London. Ovo je bio
prvi put da je to zapravo i doživela. „Nema tu šta da se oprosti. Svima
nam se desi da ne mislimo o onome što pričamo.“ Nasmešila se i
usmerila pažnju na vojvodu. „Imala sam vremena da se divim
hrastovom prozoru u predvorju, Vaša visosti. Rezbarije su izuzetno
dobro očuvane. Da li su u pitanju originali?“
Narednih petnaest minuta, skoro do trenutka kada su mogli pristojno
da pođu, Loren je vešto vodila razgovor, usredsređena na bezlične teme
u kojima su svi mogli da učestvuju. Nije dozvolila da je sateraju u ćošak
namerna odbijanja Bedvinovih da se hladna atmosfera zagreje makar i za
jedan stepen.
„Da li jašete, gospođice Edžvort?“, iznenada je pitala lejdi Freja usred
rasprave o dobrim stranama provođenja barem dela godine u gradu.
„Naravno.“
„Sa psima?“
~ 125 ~
„Ne, nikada nisam tako jahala.“

„Ali smatrate sebe veštom jahačicom?“
„Zavisi od toga šta mislite pod veštom. Naravno, mogu...“
„Da li galopirate selom? Da li preskačete žbunje ili tražite način da ga
zaobiđete? Da li rizikujete život zbog uzbudljivog osećaja konjske kože
pod butinama?“
Nekada naučena otmenost ume da bude prava blagodat. Vulgarne
reči su izgovorene da bi je šokirale i uspele su. Kako lejdi Freja može
tako da govori u prisustvu muškaraca? Da li zaista jaše kao muškarac?
Ali Loren svoju neprijatnost nije pokazala ni treptajem.
„Ne“, osmehnula se. ,,U tom smislu, bojim se da nisam vešta.“
„Da li plivate?“
„Ne.“ Ovo nije trenutak da se pohvali da je naučila da pluta.
„Da li igrate kriket?“
Muški sport? „Ne.“
„Da li pucate?“
„Zaista ne.“
„Da li pecate?“
„Nikada nisam probala.“
„Igrate li bilijar?“
„Ne.“
„Šta onda radite, gospođice Edžvort?“, pitala je lejdi Freja sa
otvorenim prezirom u glasu i očima, pošto je uspela da učini da Loren
deluje što je dosadnije i bespomoćnije moguće.
Niko nije požurio da joj pomogne, čak ni Kit, koji ju je samo
znatiželjno posmatrao. Svi su se usredsredili na njenu neverovatnu
dosadu osim, možda, gospođice Kauper koja je delovala napeto, kao da
je znala kako je to biti predmet ismevanja lejdi Freje.
„Imam brojna dostignuća koja se očekuju od dame iz više klase“,
odgovorila je Loren i gledala lejdi Freju pravo u oči, „mada se ne
razmećem njima. Vešta sam u raznovrsnom radu iglom, vodim računa o
domaćinstvu, govorim francuski i italijanski kao materiji, crtam, sviram
~ 126 ~
klavir, pevam, pišem pisma koja moja porodica i poznanici smatraju

čitljivim, zanimljivim i primerenim, čitam knjige da bih vežbala um i
vođenje razgovora. Ah, i naučila sam tešku umetnost primerenosti pod
svi okolnostima. Naročito, uvek smatram svojom dužnošću, kada sam
kod kuće, da mojim gostima bude prijatno i da vodim razgovor o
temama koje ih neće posramiti ili iskazati njihovo neznanje.“
Lord Alejn je stisnuo zube. Oči su mu bile ozarene smehom. Loren je
ustala da pođe, a gospoda su ustala za njom.
„Nadamo se da ćemo vas uskoro sve videti u Alvesliju“, kazao je Kit.
„Bilo mi je veliko zadovoljstvo, Vaša visosti. Hvala Vam na ovako
brižnoj gostoprimivosti.“
Klimnuo je glavom ne skrenuvši pogled s nje. „Zadovoljstvo je moje,
gospođice Edžvort.“
Kit joj je pružio ruku dok su ponovo hodali kroz prostoriju, ali tišina i
pogledi sada su bili usmereni na njihova leđa.
„Gospođica od mleka i meda“, kazala je Freja s otvorenim prezirom
pre nego što su se zatvorila vrata sobe za prijem za gostima. „Kit sigurno
nije ozbiljan!“
Lord Alejn se nasmejao. „Ali mislim da je lejdi pobedila i prvu
rundu, Freja. I to prilično jasno. Ostala si bez teksta.“
„Gluposti! Dosadiće mu u roku od mesec dana. Vešta sa iglom,
crtanjem, održavanjem domaćinstva, francuski, italijanski, pevanje -
gluposti! Izgleda kao da je progutala motku, sedi tako ispravno bez
dodirivanja naslona fotelje, pije čaj kao da nikada nije čula za žeđ, govori
o srednjovekovnim vratima, za ime boga. Šta takva žena može da
ponudi Kitu?“
„Mali savet, Freja“, kazao je vojvoda tihim, prijatnim glasom koji je
nekako uspeo da pošalje žmarce niz kičmu većine ljudi koji su ga ikada
ćuli da govori. „Mudro je da kada se neko upusti u bilo koji sport,
osmotri tuđe odbrambene sisteme i sačuva i sebe od nepotrebnog
udarca.“
„Nisam...“, zaustila je.
~ 127 ~
Ali čak ni lejdi Freja nije bila otporna na podignute obrve i odlučan
srebrni pogled vojvode.
,,I nije dostojno Bedvina“, zaključio je pre nego što je napustio kamin
i prostoriju, „biti tako otvoreno ranjiv.“
Frejine nozdrve su se raširile, a usta otvorila. Ali je bila pametna da
ne prkosi bratu u leđa. Sačekala je da ode pre nego što je ispraznila bes
na ranjivijima.
„Obriši taj glupi osmeh s lica“, naredila je mlađem bratu, „ili ću ja to
učiniti umesto tebe.“
Lord Alejn je odmah složio izraz lica koji ju je dodatno iznervirao.“
„A ti“, kazala je uperivši kažiprst u pravcu mlađe sestre, „treba da si
u učionici. Ne mogu da zamislim šta je Vulf mislio kada vam je svima
dozvolio da primite posetioce koje nije trebalo da primite uopšte.“
Gospođica Kauper je odmah ustala.
Lejdi Morgan je tiho i bez ustajanja rekla: „Freja, očekivao je malo
zadovoljstva da gleda gospođicu Edžvort kako uznemireno treperi pred
toliko trezvenih, tihih Bedvina. Mislim da će biti ljut što ga Ralf nije
poslušao. Ali verujem da će Alejnu i Vulfu biti verodostojni neprijatelj.
Nije uopšte posrnula, zar ne? I Kit se sve vreme smejao. Videlo mu se u
očima.“
„Za tebe je on lord Rejvensberg“, oštro je odvratila Freja.
„Jednoga dana, kada sam imala pet godina i kada me je nosio na
ramenima jer nisam mogla da vas stignem, rekao mi je da treba da ga
zovem Kit. Nemoj da se brineš, Freja.“
Ustala je i pobedonosno izašla. Gospođica Kauper je pojurila za
njom, a lord Alejn se ponovo nasmejao.
„Mala drznica“, kazao je. „Možda će nas ona sve zaseniti, Freja.“
~ 128 ~
11.
„Lejdi Freja je bila povređena“, kazala je Loren.

„Ne.“ Kit ju je uhvatio za ruku. „Ne bih rekao. Samo joj je ponos
malo poljuljan.“
Šetali su vijugavim, šljunkovitim stazama uređene bašte. Porub
Lorenine svetle, cvetne lanene haljine dodirivao je cveće koje je prelazilo
preko ivica. Kretali su se ka divljoj stazi okruženoj drvećem iz koje se Kit
pojavio pre samo pet minuta sa lejdi Kilburn i lejdi Mjuir. Njegova baka
je šetala sa njima do ružinog drveta, a onda pokušala da ih nagovori da
je svi ostave samu da uživa u mirisu, a da oni nastave šetnju. Ali Loren je
insistirala da ostane sa njom i pravi joj društvo.
Kod Loren Edžvort je postojala brižnost koja se primećivala samo
kada bi se dobro udubili. Kit ju je posmatrao.
„Jesi li siguran da je to sve?“
Nisu mnogo razgovarali u povratku iz Lindzi Hola, kao da su
zajednički odlučili da svoje utiske zadrže za sebe sve dok o njima dobro
ne razmisle. Ali tada ih je njegova baka ponovo spojila, insistirajući da
neko vreme šetaju sami, dok nju druge dame isprate natrag, do kuće.
„Pre tri godine smo imali kratku romansu. To je veoma kratko, nakon
celog života koji smo proveli kao prijatelji. Onda se ona obećala
Džeromu, ja sam napravio kretena od sebe jer sam se svađao sa njim i
Ralfom, a onda sam se vratio na poluostrvo, gde sam i pripadao. Bilo bi
previše pomisliti da je tugovala za mnom. Freja jednostavno nije takva.“
„Jesi li ti takav?“ Izašli su iz bašte, prešli uzani travnjak do malog, ali
visokog mosta kojim su prešli potok koji je krivudao kroz svoje kameno
korito do reke.
„Želiš da me pitaš da li sam gajio tajnu strast prema njoj sve ovo
vreme?! Ne, naravno da nisam. Veza je trajala kratko i ubrzo je
~ 129 ~
zaboravljena. Uostalom, ne bih ti ni priznao da sam gajio snažnije

emocije, zar ne? To ne bi bilo u redu.“
„Zašto? Naša veridba je ipak samo privremena. Uopšte nema potrebe
da kriješ istinu samo zbog primerenosti. Da li si je voleo? Da li je još uvek
voliš?“
Njegove čizme su se glasno čule dok je koračao po mostu, za razliku
od njenog tihog hoda. Da li je voleo Freju? Tada je to nazivao ljubavlju,
iako sada smatra da su njegova osećanja bila očajnička glad da se izgubi
u telu žene koja bi mu možda donela trenutak zaborava. Naravno,
nikada nisu konzumirali svoju strast. Više puta mu je dozvolila da joj
priđe blizu, pa bi se odmakla uz smeh u poslednjem trenutku. Tada je to
smatrao bezazlenom šalom, ali s ove tačke gledišta, pitao se da li ga je
ikada uzimala za ozbiljno.
„Nemoguće je imenovati uspomenu na osećanja. Obojena su svim
narednim iskustvima. Očajnički sam želeo da se oženim njom, da je
povedem sa sobom. Ali, tog leta, bio sam očajan mladić na više načina. I
sve je bilo tako davno. Kako bih sad mogao da je volim? Bila je
neoprostivo nepristojna prema tebi.“
Skrenuli su severno, u pravcu koji će ih povesti uzbrdo, stazom koja
ih je vodila ka proplanku iza kuće. Ranije je poveo njenu rođaku i tetku u
drugom pravcu, kraćom, lakšom stazom koja se završavala na obali reke.
„Nije me uvredila. Razumela sam njene motive, jer sam to i sama
osetila. Mada, priznajem, nikada nisam umela da budem tako direktno
uvredljiva sa Lili.“
Ali želela je da bude? Jer ju je Kilburn povredio?
„Da li si se uvredila kada nisam požurio da te spasim? Bacio sam te
među vukove, zar ne? Ali ako ne možeš da izdržiš Bedvinove prilikom
prvog susreta, iskoristiće svaki sledeći da te uništavaju. Uzgred,
veličanstveno si se držala. A ako nisi primetila, odmah si zadobila
Ralfovo poštovanje, a kasnije i Bjukaslovo, Alejnovo i Morganino.“
„Ona jaše i pliva i puca i radi sve to o čemu me je pitala, zar ne? Zna
kako da uživa, da se zabavlja. Zna kako da prigrli život. Ona je savršen
par za tebe, Kite. Možda bi trebalo da iskoristiš ovo vreme da pažljivije
~ 130 ~
razmisliš o budućnosti. Možda je greška da se ne oženiš njom samo zato

što osećaš distancu koja potiče od pre nekoliko godina.”
Šetali su uzanom, mirisnom stazom koju su okruživali visoki
žbunovi rododendrona. Visoko drveće iza, obezbeđivalo je senku koja ih
je štitila od kasnog popodnevnog sunca. Ostavila je suncobran kod
ružinog drveta. Gledala je pravo uz stazu, primetio je Kit. Ponekad bi
nakratko i zaboravio da im veridba nije stvarna.
„Možda bi trebalo da mudro iskoristim ovo vreme. Možda bi trebalo
da te šarmiram, pa da veridba postane prava.”
„Ne. Ne bismo odgovarali jedno drugom uopšte. Mora da to vidiš.
Ne, Kite, biću slobodna kada se sve završi. Konačno slobodna.“
Rastuživala ga je činjenica da, čak i kada bi iskoristio najbolje veštine
da je šarmira, čak i kada bi poželeo da se zaista oženi njom, kada bi se
zaljubio u nju, ona bi i dalje možda više želela samotnjački život
usedelice nego brak sa njim. Slobodu, kako ju je nazvala. To ga i ne
iznenađuje mnogo. Žene imaju tako malo slobode. A on i nije takva
nagrada.
„Možda nisi dobro razumeo oca ranije, ove godine. Veruješ da je
spojio tebe i lejdi Freju samo zbog dinastija, da je demonstrirao svoju
moć i uopšte nije mario za tvoju sreću. Ali možda je svojim planom hteo
da ponudi mir. Možda je mislio da bi ti bio zadovoljan.“
„Zašto to misliš?“
„Tvoja majka je to jutros rekla. Ponekad gledamo stvari iz pogrešne
perspektive. Pošto si se posvađao sa ocem i pošto te je oterao, ne možeš
ni da zamisliš da te možda voli i želi ti sreću.“
Ponuda pomirenja? Ili autokratska pretpostavka da je njegov sin
predmet njegove volje koji nema prava na osećanja i svoje izbore? To su
dve zaista različite perspektive.
Na glavnu stazu nadovezivalo se sve češće izvijanje puta ka
severnom delu kuće. Ali tu je postojala još jedna staza, uža, strmija i
pokrivena kamenjem, koja je oštro skretala nadesno. Vodila je do vrha
pošumljenog brda i jedne urušene kule koja je izgledala staro, ali je u
suštini bila još jedan ukras. Kit je poveo Loren strmom stazom i uhvatio
~ 131 ~
je za ruku kako bi joj olakšao kretanje. Slobodnom rukom je podigla

prednji deo suknje i nastavila napred, dostojanstvena kao i uvek.
„Kite, da li je prošla cela godina, od tvog povratka na poluostrvo,
kada ti je brat preminuo?“
„Skoro tačno godinu dana. Zakačio je prehladu. Nedelju dana je
padala olujna jesenja kiša i reka je poplavila blizu nekih koliba i ugrozila
njihove stanovnike. Nisu bili naši radnici, ali Džerom je otišao da im
pomogne. Nije bilo dovoljno čamaca, tako da je on mnogo plivao i spasio
je brojne živote. Kako se ispostavilo, svi su preživeli. Osim njega, dve
nedelje kasnije.“
,,Oh. Dakle, bio je heroj.“
„Tako je.“ Prokleti heroj koji nije podigao pesnice da se odbrani kada
mu je Kit slomio nos, a ni posle nije uzvratio. Prokleti heroj koji nije ni
sačekao da se Kit vrati kući pre nego što je preminuo. Sjajni heroj, koji je
ostavio brata na cedilu pre nego što mu je omogućio priliku da se
pomire.
„Gde je sahranjen?“
„Na porodičnoj parceli u crkvenom dvorištu, rekao bih“, iznenada je
kazao. I ne, tiho je odgovorio, iako ona nije ni pitala, ne zna tačno gde. I
ne, nema nameru da poseti grob. Ikada. Džerom je učinio glupu stvar jer
je tako rizikovao i izgubio život. Nije napisao nijedno pismo bratu.
Nijedno. Niti je Kit pisao njemu, razume se. Prva reč koju je dobio iz
Alveslija otkako je proteran jeste telegram od oca.
Napustio je logor kada ga je pročitao. Otišao je u selo i gledao u
prazno nebo i pretio pesnicama okrutnom, nevidljivom Bogu. A onda,
iako je prošlo manje od dva sata otkako se vratio iz jedne od iscrpljujućih
misija, prijavio se za još jednu. Nije zastao da se odmori i jede. Čak ni da
se obrije. Samo u akciji je polagao nade da ima kontrolu nad životom. I
možda, mada malo verovatno, da će zaboraviti.
,,Oh“, kazala je Loren i zaustavila se na stazi na jednom velikom,
ravnom kamenu. „Ovde je strmo.“ Okrenula se da pogleda u pravcu iz
kog su došli. Bili su okruženi drvećem, ali se videla glavna staza, a kroz
granje se naziralo cveće glavnog vrta.
~ 132 ~
„Zastani na trenutak.“
Poželeo je da su ponovo u Londonu. Poželeo je da ima svoje samačke
odaje u koje bi se vratio, klubove koje bi posećivao, i svoje prijatelje sa
kojima bi provodio dane i noći. I Loren, koju bi zadirkivao. Pogrešio je
što se vratio kući, što veruje da bi to bilo moguće ako dovede suprugu, ili
čak i privremenu verenicu, kako bi se nekako odvojio od svega što ga je
udaljilo od porodice, i sebe samog, pre tri godine.
Džerom je umro i nikada se neće vratiti. A Sid...
„Zašto se tvoj brat i lejdi Freja nisu venčali nakon celih godinu dana
otkako su se verili?“
Prvo je pretpostavio da se jesu venčali, da je Freja Džeromova
udovica. Tek kada se vratio u Englesku, saznao je istinu. I on je bio
zbunjen i iskreno iznenađen.
„Ne znam. Odbačeni sin nema mnogo informacija o porodici.“
Nastavili su da se penju. Loren je teško disala i obrazi su joj se
zacrveneli. Njena tanka obuća mora da je nezgodna za ovaj teren. Ali
nijednog trenutka se nije požalila. Bila je oličenje dostojanstva u
ljudskom obliku, pomislio je, i osetio neočekivanu privrženost prema
njoj. Naglas se nasmejao dok se prisećao kako je izašla sa Ralfom i
Frejom na kraj. Plašio se da će je progutati.
Ali snaga se ne vidi uvek u hrabrosti i fizičkim pokretima.
„Šta je smešno?“
„Ništa nije smešno. Samo radosno. Jul je, topao, sunčan dan. Mi smo
u zemlji koja je u miru. Mladi smo i dobrog zdravlja, okruženi lepotama
prirode.“ Raspoloženje mu se promenilo od potištenosti do veselja i
povukao ju je za ruku. „Želim nešto da ti pokažem.“
„Onu kulu? Pretpostavljam da ima one kamene, strme stepenice, koje
se izuvijano penju do vrha, zar ne? I insistiraćeš da se popnem. Radije ne
bih. Penjanje je uvek lako. Ali je silazak užasan.“
„Ne kulu. Najbolji pogled nije sa te kule.“
Zaustavila se i pogledala, još uvek se boreći za dah. „Oh, ne. Ne, Kite.
Nikada u životu se nisam popela na drvo. Izgledalo je opasno kada su
Gven i Nevil to radili, a izgleda opasno i sad. Uostalom, to je detinjasto.
~ 133 ~
Dovoljno smo visoko da imamo lep pogled, hvala lepo. Jasno vidim krov
kuće i odavde. I sasvim sigurno, ni u kom slučaju, neću se popeti na to
drvo.“
Trebalo je celih deset minuta da dosegnu granu, na koju su se
namerili. Nije bila visoka kao stari hrast na koji se često peo kao dečak,
ali je bila nesumnjivo viša od kule. Bilo je lako dosegnuti je, zahvaljujući
brojnim granama ispod, na koje je bilo bezbedno da se popnu. Ali svaki
pokret, naročito prvi, koji ih je odvojio od zemlje, morala je da učini
Loren. Popeo se iza nje. Jednom rukom ju je držao za struk, ali mu nije
dozvolila da je samo ponese.
„Sama ću, hvala“, kazala mu je odsečno jedini put kada ju je jače
pridržao i hteo da je pogura, jer mu se učinila paralizovana od
neodlučnosti. „Nisam na ovo mislila u Voksolu, Kite. U ovome nema
ničeg prijatnog.“
„Ali je za pamćenje, moraš da priznaš. Plivanje u donjem vešu i
penjanje na drvo u jednom danu. U opasnosti si da postaneš prava
prostakuša.“
Sama grana je bila široka kao brojna stabla manjeg drveća.
„Ne možeš da padneš“, kazao je, ne sasvim iskreno, kada je seo,
oslonio se na stablo i povukao je da sedne oslonjena o njegove grudi, dok
ju je zaštitnički držao oko struka.
„Ni ne nameravam. Kako ćemo da siđemo?“
Osetio je otkucaje njenog srca. Počela je da se opušta. Bila je napola
oslonjena na granu, blago savijenih kolena i spojenih stopala. Bile su to
duge, vitke noge, ocrtane ispod njene haljine. Stopala su joj bila sitna, a
članci vitki. Neobično je šta sve promena u odnosu sa nekim može da
istakne. Loren Edžvort je sada izgledala daleko mlađe nego kada ju je
prvi put video. I lepota joj je bila ženstvenija.
„Ako ikada ubediš sebe da otvoriš oči, videćeš da je pogled bio
vredan penjanja.“
„Ništa nije vredno toga“, uveravala ga je. Ali je otvorila oči i
pogledala.
~ 134 ~
Pogled je bio fascinantan. Pružao se neokrnjen, preko krovova, do

potoka i vrtova, čija se geometrijska preciznost jasno isticala, kao i
istočnog dela kuće. Ali bili su dovoljno visoko da vide i dalje od toga.
Videli su se netaknuti travnjaci oko kuće prošarani drvećem. Reka sa
jezerom u daljini, velika šuma i krst seoske crkve, kao i brda i obradiva
zemlja u daljini.
Gozba za oči i druga čula. Čuo se i cvrkut ptica. Osećala se hladnoća
blagog povetarca. Tela su im pokrivale senke od grana i zrakova
zalazećeg sunca. Osećali su se teški mirisi vreline i vegetacije i... blag
miris sapuna.
„Ništa nije vredno ovog penjanja, mada je pogled lep, moram da
priznam.“
Hladna pohvala. Ali trenutak kasnije uništila je efekat svojih reči.
Osetio je blag drhtaj pod rukama, a onda se tiho nasmejala. Loren
Edžvort se smeje!
„Sedim na drvetu. Gven i tetka Klara ne bi verovale. Niko ko me
poznaje ne bi verovao. Loren Edžvort na drvetu, bez šešira.“
Ta pomisao joj je bila zanimljiva. Posle par minuta smeh joj je
utihnuo. Ali nije mogla da ga suzdrži. Prasnula je opet u smeh. A Kit joj
se pridružio dok ju je pridržavao.
,,I uživaš u svakom trenutku?“
„To nikada neću priznati.“ Ponovo se nasmejala. Ali na kraju su
oboje utihnuli i kada je ponovo progovorila, glas joj je bio zamišljen.
„Sećaću se današnjeg dana. Svega od danas. Do kraja života. Hvala ti.“
Oslonio je obraz na njen potiljak. Kosa joj je bila topla od sunca.
Zadovoljstva koja joj je pružio tog dana, ako su uopšte u pitanju
zadovoljstva, bila su tako jednostavne stvari. Ali da li će ih se sećati do
kraja života? Verovao je da će biti tako.
Savio je noge u kolenima i oslonio stopala na granu pored njenih
bokova, pa se opustio. Kada je to poslednji put učinio? Da samo sedi,
upija sunce i vrelinu i uživa u prisustvu drugog ljudskog bića? Činilo se
da to možda nikada i nije uradio. Sigurno ne u skorije vreme. Uvek je bio
zauzet ispunjavanjem svakog trenutka, izbegavanjem svake prilike u
~ 135 ~
kojoj bi mogao da se suoči sa svojim mislima. Izbegavao je da legne noću

u krevet sve dok ne postane previše iscrpljen. Ali, tada bi nastupili
snovi...
Odagnao je sve misli, sve svoje odbrane, kada je zažmurio.
Više je voleo sitne žene, pošto ni sam nije bio posebno visok. Uvek su
ga privlačile pohotne i strastvene žene. Imao je nekoliko veza, uglavnom
vrtoglavih, zadovoljavajućih i kratkog veka. Njegovo leto sa Frejom
ispratilo je uobičajen šablon, premda to nikada sebi nije priznavao, ali
jedina je razlika u tome što njegova strast nije fizički zadovoljena i zato ni
glad nije bila utoljena. U tom trenutku je pomislio da nikada neće
želeti da se leto završi, da je ona žena kojoj će se posvetiti do kraja života.
Ali zar nije tako mislio i o svim ljubavnicama pre nje?
Loren Edžvort je visoka žena. Vitka je i hladne prirode. Nije ledena.
Ne, nije to. Ali je verovatno nesposobna za vrelu, fizičku strast. Ne bi
trebalo da mu bude privlačna, uprkos neporecivoj lepoti.
Ali, želeo ju je. Blago je okrenuo glavu i zaronio lice u njenu kosu,
udisao njen miris. Želeo ju je ne na neki nepoznat, kontrolisan način. Bez
uobičajene izgarajuće potrebe da je odvede u krevet i zasiti glad. Bila je
to zanimljiva, ali ne iskonska želja, iako jeste bila fizičke prirode. Osećao
je želju, ne samo divljenje ili privrženost.
Obrazom joj je sklonio kosu s lica i počeo da je ljubi po licu. Blago je
nakrivila glavu ka njegovoj ruci i omogućila mu lakši pristup licu.
Poljubio ju je u vrat.
Pomislio je kako mu nekako lepo pristaje. Osetio je želju, sve snažnije
ključanje krvi i zatezanje u međunožju. Želja je bila nežna. To je nešto što
nikada ranije nije osetio. Nalazio se na nepoznatom terenu.
Ponovo je oslonio obraz na njenu glavu i raširio joj dlanove po struku
i stomaku. Bili su ravni, a ipak tako ženstveni. Podigao je ruke da joj
ovlaš obujmi grudi. Zaustavio se pruživši joj priliku da se usprotivi, da
mu odgurne ruke, da razbije dremljivu želju koju je počeo da istražuje.
Dremljivost i želja su istovremena osećanja? Zaista neobično! Uhvatila
ga je za čizme tik iznad članaka.
~ 136 ~
Imala je male, ali ljupke i čvrste grudi. Kao da su stvorene za njegove

dlanove. Činila se opuštenom, a ipak, bradavice su joj bile čvrste. Spustio
je glavu još jednom da je poljubi u toplo udubljenje između njenog vrata
i ramena. Otvorio je usta i dodirnuo je jezikom, iskušavao ju je i disao
toplo u njenu svilenkastu kožu.
Po prvi put se čula. Tih, uzdah duboko u grlu. Možda nije strastvena
žena, pomislio je, ali je sigurno sposobna za želju. Vođenje ljubavi sa
njom bilo bi nežno iskustvo. Morao bi da je probudi polako, strpljivo,
nežno. Morao bi da je neguje, da potisne svoju želju kako bi hranio
njenu. Morao bi da vodi ljubav s njom kako to nikada ranije nije radio. U
toj pomisli našao je nešto neobično uzbudljivo.
Sklizno je dlanovima nadole i jednom rukom joj stisnuo toplu
spojnicu butina. Uzdahnula je polako i čvršće oslonila glavu o njegovo
rame. Mekoća materijala njene suknje popuštala je pod njegovim
prstima.
Bilo je kao da su zaista tu gde jesu. Nisu zaista verenici. Neće se
venčati. I mada je čašću primoran da proba da je ubedi da se predomisli,
nije želeo ništa na silu. Neće učiniti ništa da je ostavi bez mogućnosti da
izabere svoju budućnost, Svest gde se nalaze bila je sama po sebi granica
dokle može da ih dovede ovaj susret. Prešao je dlanom po unutrašnjoj
strani jednog bedra, ali nije pokušao da joj podigne haljinu.
Želeo ju je. Tako bi mu prijalo da uđe u nju. A ipak, želja nije bila
nestrpljiva. Bila je više poput čežnje srca. Možda zbog njene nevinosti?
Zbog slatke, tihe discipline koja bi se tako lako mogla pogrešno shvatiti
kao hladna pasivnost?
„Kite, ne. Zaista nema potrebe.“
„Nema potrebe?“ Nevoljno ju je ponovo uhvatio oko struka. „Šta ti
znaš o mojim potrebama?“
„Dovoljno da budem sigurna da nisam žena koja će ih zadovoljiti.
Danas si bio divan prema meni. Strašan, ali divan. Sećaću se plivanja i
penjanja. Sećaću se toga sa zadovoljstvom. Ali nisam tražila strast, barem
ne ovde... u prirodi. To je neprimereno. Mi smo, zapravo, neznanci, zar
ne? Bićemo neznanci u budućnosti. Kada bi naše porodice znale da
~ 137 ~
nismo zaista vereni, nikada nas ne bi pustili da budemo ovako sami. A

razumljivo je i zašto. Nikada nisam radila ništa slično ovome, I ne sme
da mi se ponovi. Molim te.“
„Ne smeš da budeš žena? Samo dama?“
Na trenutak nije odgovorila. ,,Da“, kazala je konačno. „Biram da
budem samo dama.“
„Ne možeš da budeš oboje?“
„Samo kada bih bila u braku sa nekim koga volim i ko voli mene.“
„Veruješ da te je Kilburn voleo?“
Osetio je kako je progutala knedlu. „Jeste. Uvek me je voleo. Uvek
smo se voleli. Ne kako se voli sa Lili, ali... Ne želim da vodim ovaj
razgovor. Tebe ne mogu nikada da volim, to je sve. I ti sigurno ne možeš
da voliš mene. Bez ljubavi, ovo što radimo je pogrešno. I možda pomalo
prljavo, premda nisam se tako osetila. Vodi me kući, molim te. Ali kako
ćemo da siđemo?“
„Zaista, kako ćemo?“
Oštro je okrenula glavu i uputila mu zaprepašćen pogled. Nasmešio
joj se i podigao obrve.
„Plašim se“, zacvileo je.
„Oh, Kite!“ Ponovo se nasmejala kao ranije. Celo lice joj se ozarilo
kada ga je ćušnula u rame. „Nemoj da se plašiš. Ja ću te spasiti. Vrištaću
za pomoć.“ Ponovo se nasmejala. Kikotala se kao devojčica. Kao dete
koje možda nikad nije ni bila. Duboko je uzdahnula kao operska
pevačica kada se priprema za visoki ton, a on joj je stavio ruku preko
usta.
„Ako moram da napravim izbor između toga da slomim obe noge i
da gledam kako vojska baštovana dolazi u pomoć, mislim da bih
žrtvovao noge. Idemo onda. Čvrsto se drži i veruj mi. Srednje ime mi je
Galahad.“
Ponovo se nasmejala.
~ 138 ~
12.
„Jedva da smo imale trenutak nasamo. Ali moram da se naviknem da

ću te izgubiti.“ Gvendolin je uhvatila Loren pod ruku. „Na sreću, sve je
to zbog valjanog razloga. Zaista mi se dopada lord Rejvensberg.“
„Zaista?“
Šetale su se divljom stazom i koristile tihi trenutak, pre nego što
stignu očekivane zvanice, kasnije toga dana. Kit je otišao sa ocem da
nadgleda košenje sena. Loren je zbog toga bila srećna. Samo se nadala da
će razgovarati. Prethodne večeri je uspela da ih spoji. Grof je listao note
dok je svirala klavir i kada je završila, namerno se nasmešila Kitu koji je
razgovarao sa Gven i sa svojom bakom, te ga je skoro naterala da dođe
do nje. Znala je da nevoljno prilazi i da će se i njegov otac obresti u
zamci. Izbegavali su jedan drugog koliko su mogli, premda Loren nije
osetila nikakvu neprijateljsku nastrojenost.
Sklopila je note, okrenula se na klupi i nasmešila Kitu i njegovom
ocu, pa počela da ih ispituje o domaćoj farmi. Na sreću, nije direktno
predložila lordu Redfildu da uključi Kita u neke poslove. Bila je veoma
vešta u razgovorima i u usmeravanju u pravcima koje ona želi. Znala je
da joj je to jedno od najboljih dostignuća.
Možda nisu ni shvatili da su nasamareni. Ali, jedan od razloga što je
došla jeste bio taj, da pomiri Kita sa porodicom.
„On je tako savršen za tebe da je vaš susret sigurno bio srećni spoj
sudbine“, kazala je Gvendolin dok je Loren usporavala korak da bi
rođaka mogla da je isprati. „Njegovi bezbrižni i veseli maniri balansiraju
tvoj tih pristup i zaista ste skladan par. Veoma sam srećna.“
„Hvala.“ Loren nije bila sigurna da bi strma staza bila dobra za Gven,
ali je svakako skrenula tu.
Gvendolin se veselo nasmejala. ,,Oh, tako si ozbiljna, Loren. Kao da
ne umireš od sreće iznutra. To sam ja, Gven. I primetila sam jutros da ti
~ 139 ~
je kosa vlažna, baš kao što sam primetila i juče. Tada sam mislila da si
ustala rano da bi je oprala, sve dok lord Redfild nije rekao da te je video
kako jašeš sa lordom Rejvensbergom. Umem da saberem dva i dva.
Loren, plivala si. Oh, ovo je sjajno!“
„I nije nimalo važno. Ali on insistira da treba da uživam. Možeš li da
zamisliš išta besmislenije od toga da mi jutarnje jahanje i plivanje u
jezeru prijaju?“
„Oh, Loren. Obožavam ga, zaista. Bolje bi ti bilo da se brzo venčate,
inače ću ga ukrasti za sebe.“
„Gven, naučila sam da plutam. Na leđima i na stomaku, sa licem u
vodi. Doduše, potonem kao kamen kad pokušam da zaplivam. On mi se
smeje.“ To nije potpuna istina. Smejao se sa njom. Mora da se u
poslednja dva dana smejala više nego za ceo život. Nije to smeh iz
uljudnosti, već bespomoćan smeh iz stomaka, pun radosti, dok joj suze
liju niz obraze.
,,Oh, bože. Vidi tu kulu. Da li je to prava ruševina?“
„Veštačka. Napravljena je da izgleda kao ruševina. Ali je prilično
slikovita.“
Morala je da se vrati. Morala je da oslobodi misli od čini koje su
izgleda pale na nju. Nije bilo ničega čarobnog u jučerašnjem popodnevu.
Samo su sedeli na grani i posmatrali predeo. Samo mu je dozvolila da je
miluje na neprimeren način, da čak ni ona nije verovala da ga nije
zaustavila daleko ranije. Strašno je što se tog jednog sata seća kao
najlepših trenutaka u svom životu. To je, zapravo, patetično.
Nesrećna, uskraćena dvadesetšestogodišnja devica!
Do sad je mogla da bude majka, skoro šesnaest meseci posle
venčanja. Dužnosti bračnog kreveta bi joj sada već bile svakodnevica.
Mogla bi da bude otporna na tako naivnu, neprepoznatljivu čežnju koja
ju je držala budnom pola prethodne noći. lako nije bila jedina koja je bila
budna. Videla je Kita kako šeta napolju, kako se spušta niz prilaz kući,
pa preko mosta, sve dok nije nestao iz vidokruga.
„Juče smo bili ovde. Popeli smo se dovoljno visoko da vidimo vrhove
krošnji.“
~ 140 ~
Gvendolin je pogledala ka kuli. „Pogled sa vrha mora da oduzima

dah. Ali pre ću ti verovati na reč nego proveriti to i sama. Nakratko bih
sela.“
„Mislila sam na drvo. Popeli smo se na drvo.“ Grana na kojoj su
sedeli nije delovala visoko - sa zemlje. Ali nesumnjivo je viša od kule.
Kolena su joj zaklecala.
Gven ju je pogledala i ponovo bila zaintrigirana. „Zaista si
zaljubljena. Nevil i ja nikada nismo mogli da te ubedimo da učiniš ništa
slično kad smo bili mlađi. Kakvo je olakšanje što mogu da spomenem
njegovo ime bez straha da zateknem taj slomljeni pogled u tvojim očima
koji čak i od mene pokušavaš da sakriješ. I što mogu da spomenem Lili.
Ona je zaista divna. Videla sam ih dan nakon što su objavili da je u
drugom stanju. Bili su na plaži >i Lili se vrtela po pesku, raširenih ruku
bez šešira, cipela i čarapa, a Nevil je bio oslonjen na veliku stenu, ruku
prekrštenih preko grudi i smejao joj se. Nisam htela da im smetam.“
Loren je duboko uzdahnula i oslonila se na stari hrast. Nije je bolelo.
Nije.
„Biće dobra majka.“
Čarolija je i ovog jutra bila prisutna. Zažmurila je. Nije bio krupan
kao Nevil. Uvek je mislila da joj se dopadaju krupni, visoki muškarci. Ali
joj je Kit prijao. Imao je divne šake, ne krupne, ali snažne. Prijale su mu...
Nije smeo... I ona nije smela da dozvoli. Držao ju je za grudi i na trenutak
joj se to činilo ispravnim. A onda je spustio jednu ruku dole. Ali umesto
da oseti užas, osetila je... zadovoljstvo, I nešto više od zadovoljstva.
Ali to nije bila čarolija. Osetila je uzbuđenje, trenutak uspeha, osećaj
bezbednosti uprkos opasnosti. Shvatila je u tom trenutku da bi mu i
život poverila. A tu je i onaj smeli.
Zavodljiva očaranost radošću.
„Hoćemo li šestima trenutak?“ predložila je Gvendolin.
Prethodnog dana Loren nije primetila da se i brdo i drveće prostiru
ispod strmine kojom su se popeli. Sam nagib je bio strm i imao je samo
nekoliko žbunova sa strane. Kilometrima niže, u daljini su se videle njive
oivičene urednim žbunjem, neke obradive, a neke samo istačkane
~ 141 ~
ovcama. Izgledale su kao veliko karirano ćebe čiji je šablon isprekidan

samo malim kolibama, uz propratne grupice ambara.
„Kakav vetrovit dan“, kazala je Gvendolin. „I hladnije je nego juče.
Nadam se da oni oblaci neće doneti kišu. Ovde je predivno. Tvoj budući
dom. I nije toliko daleko od Dorsetšira. Moći ćemo povremeno da se
viđamo.“
„Osim ako se ne udaš za nekoga ko će da te odvede na najdalje
ostrvo u Hebridima. Ili na najzapadniju obalu Irske.“
„Ne bih rekla. Zapravo, znam da neće biti tako.“
„Ne možeš da zaboraviš lorda Mjuira? Niko nikada ne može da
zauzme njegovo mesto u tvom srcu?!“
„Nikada neću zaboraviti Vernona. Nikada se neću ponovo udati. Ali
Nevil je srećan i ti ćeš biti, a mami je potreban neko. Tako da ću i ja biti
zadovoljna. Zaista hoću.“
Loren je okrenula lice vetru, bez obzira na opasnost po njenu kožu.
Da, Alvesli je divan. Ruralan, miran, predivan i širok. Ali nije njen
budući dom. Nadala se da će to biti negde u Batu. Napraviće sebi dom u
udaljenom, ozbiljnom društvu banje, koja više nije u modi kao nekada. U
njoj žive uglavnom stariji. To će joj odgovarati. Biće bezbedno.
„Ono izgleda prilično opasno“, kazala je Gven i pokazala glavom u
pravcu zemlje ispod njih.
Tri jahača su se kretala poput igračaka po krajoliku. Nisu pratili
nikakav put ili stazu, samo su jahati pravo kroz poljane. Galopirali su.
Ako bi naišli na kamen ili zečju rupu na neravnom zemljištu, što je često
za većinu polja, pali bi u trenutku. Ozbiljno bi se povredili ili verovatno
poginuli. Dok su ih gledale, jahači su stigli do jednog žbuna i preskočili
ga. Gven je zastao dah. Ali su se bezbedno dočekali na drugoj strani
i nastavili galop.
„Jedno od njih je žena“, kazala je Gvendolin.
Duge, svetle kose koja joj je padala niz leđa.
„Lejdi Freja Bedvin“, rekla je Loren. „Sa lordom Ranalfom i lordom
Alejnom, ako ne grešim. Jašu u ovom pravcu. Mora da dolaze u posetu
Alvesliju.“
~ 142 ~
„Nju je lord Redfild nameračio za lorda Rejvensberga?“ Gvendolin je

šakom zaštitila oči kako bi bolje osmotrila jahače. „Zaboga, ne nosi šešir,
a kosa joj je puštena. Hoće li takva posetiti groficu?“
„Verujem da hoće.“ Jahala je u bočnom sedu, ali je bila veoma vešta.
Loren je osetila nevoljno divljenje.
„Da li je lepa?“
„Ne, nije lepa.“ Lorenin prvi utisak bio je da je lejdi Freja izuzetno
ružna. „Ima nekako tamno lice, velikog nosa i tamnih obrva koji su
prilična suprotnost boji njene kose. Ali je... zgodna.“ Ni to nije prava reč.
Ima nečega u njoj, neke harizme koju je Loren znala da nikada ne može
da ima.
„Pretpostavljam da je tako i sa njenom braćom. Da li zaista idu u
Alvesli? Ako je tako, onda je vaša poseta juče donela željene rezultate.“
„Drago mi je ako je tako. Komšije ne bi trebalo da budu u lošim
odnosima.“
Mogla je da zamisli lejdi Freju i Kita kako jašu jedno pored drugog,
Galopiraju, zajedno preskaču žbunje, smeju se i ne brinu za opasnost.
Savršeni su jedno za drugo. I sigurno da se i dalje vole. Loren nije
sumnjala da je lejdi Frejino ponašanje od prethodnog dana bilo izazvano
propalim nadama.
Ali možda neće zauvek biti razočarana, razmišljala je dok je gledala
jahače kako nestaju iza krivine u brdu, u pravcu mosta. Kada se leto
završi, biće slobodni da se vrate svojoj ljubavi, bez mešanja grofa
Redfilda i vojvode od Bjukasla. Do Božića će se verovatno venčati. Biće
srećan. Pomiriće se sa ocem i prevazići će neprijatnost sa bratom. Vratiće
ljubav svoga srca.
Do Božića, ona će već biti na svome, u Batu.
Gusti oblaci su sakrili sunce. Loren je zadrhtala od iznenadne
hladnoće.
Grof Redfild je odlučio da povede sina u formalni obilazak farme.
Odlučno i bezlično je, veći deo jutra, govorio o usevima, kanalizaciji,
stoci i nadnicama i desetinama drugih sličnih tema. Povremeno su se
zaustavljali da razgovaraju sa radnicima. Kit je imao utisak da je
~ 143 ~
njegovom ocu neprijatno sa njim i nije znao kako da se suoči sa njim na

ličnom nivou.
Ali, razumeo je. I on se osećao isto tako.
Bio je oficir konjice deset godina. Naravno, znao je kako da sluša
naredbe. Čak i kao potporučnik, u poslednjih godinu i po dana službe,
uvek je imao nadređene. Ali u suštini je bio on taj koji naređuje, koji nosi
svu odgovornost. Naročito u brojnim misijama izviđača, kada je često
morao da donosi teške i odlučujuće odluke. U tom smislu je sebi
obezbedio ime. Bio je neustrašiv i odvažan, ali krajnje praktičan i
vredan poverenja. Birali su ga za naizgled nemoguće zadatke. Uvek bi
pronašao način da učini što se mora učiniti. Osećao se kao muškarac koji
ima vlast nad svojim životom.
Samo u okruženju svoje porodice osećao se nezgrapno i bezvredno.
Sa porodicom je bio neuspešan, počevši sa Sidnamovim neželjenim
uključenjem u njegov novi život. Ali tu je samo počelo. Kulminiralo je
godinom koju je upravo protraćio u Londonu i ponašao se kao nezrelo
derište, a ne kao potporučnik, lord Rejvensberg. Kao da je bio začaran da
dokaže celom otmenom svetu koliko je zapravo bezvredan. Kao da je
želeo da vesti dođu do Alveslija kako bi njegov otac i ostatak porodice
potvrdili svoje mišljenje o njemu.
Nijednog trenutka mu nije palo na pamet da nakratko razmisli. Da li
je zaista toliko nezreo?
„Da li Sid uvek ide sa tobom kada radiš?“, iznenada je upitao oca,
kada su se konačno našli na putu do kuće. Osim tog jutra.
„Uglavnom“
„Iznenađen sam što može da jaše“, kazao je Kit, približivši se temi
koju nije želeo da započne, ali svakako ne može zauvek da je izbegava.
Sid nema desnu ruku.
„Uvek je bio tvrdoglav. Ustao je iz bolničke postelje i pre nego što mu
je lekar savetovao bilo kakvo kretanje. Neprestano je šetao, iako je morao
da škrguće zubima od bolova sve dok nije uspeo da se kreće bez
hramanja. I povređivao se iznova i iznova, što je tvoju majku dovodilo
do suza, sve dok nije uspeo da nastavi da jaše. Vežbao je satima da čitko
~ 144 ~
piše levom rukom. I počeo je da provodi cele dane sa Parkinom i da uči o

dužnostima domaćina imanja. Kada se Parkin penzionisao krajem prošle
godine, Sidnam me je pitao da li može da preuzme poziciju.“
„Ali Sid nije uzgajan da bude domaćin.“
„Izgradio je sebi život. Neće da prihvati platu od mene, naravno, ali
je razgovarao sa Bjukaslom o pozicijama na jednom od brojnih imanja
Bedvinovih. Očekuje otvorenu plaćenu poziciju na jesen, iako Sidnam,
nezavisno od toga ima novca, i to mu uopšte ne treba. Odlučio je da
bude svoj čovek. Ne želi da ti ovde stoji na putu.“
Ali Alvesliju je potreban dobar domaćin. Zašto ne Sidnam, ako već
radi taj posao? To može da radi kod kuće, gde ima porodicu da se brine
o njegovim potrebama. Ali naravno ta porodica je sada podrazumevala i
Kita. To je dovoljno objašnjenje za Sidovu odlučnost da ode.
„Zašto nije pošao jutros sa tobom?“ Ali odgovor je bio očigledan. Jer
sam ja sa tobom.
„Morao je da ažurira računovodstvene knjige.“
Jahali su pored urednog niza sveže popravljenih koliba i grof ga je
uputio da su to domovi nekih radnika čiji su krovovi prokišnjavali
tokom proleća. Pozdravio se i porazgovarao sa ženom koja je ispred kuće
čistila prag doma, dok se troje dečice igralo na obližnjem travnjaku.
„Tvoja majka i ja bismo želeli da objavimo vaš brak u nedelju“, kazao
je iznenada njegov otac. „Naši članovi porodice i gospođica Edžvort
mogu da se nagovore da se venčanje održi ovde. Pretpostavljam da posle
prošlogodišnjeg događaja, ona neće želeti da se uda u Njuboriju. Nema
razloga za odlaganje, zar ne? Odobravamo je. Prava je dama. Sramota
zbog dovođenja lejdi Freje u zabludu nije baš prijatna, ali nema svrhe da
žalimo nad onim na šta ne možemo da utičemo. Šta ti kažeš?“
Kit je zbunjeno slušao, naročito jer je njegov otac pitao, a nije
naređivao. Još jedna od mirovnih ponuda koje je Loren juče spominjala?!
„Ne želim da je požurujem. Treba da kupi venčanicu i ima brojne
rođake koje bi volela da vidi na svom, na našem, venčanju. Vojvotkinju
od Portfrija, njenu tetku, na primer. Uskoro će se poroditi, sledećeg
~ 145 ~
meseca, rekao bih. Mislili smo da održimo zimsko ili možda prolećno
venčanje.“
„Samo ne želim da ti se majka i baka ponovo razočaraju.“
Ponovo? Da li govori o Džeromu i Freji? Naravno, mora da je tako. Ali
niko nije spomenuo Džeroma otkako se Kit vratio. Ne može sada da ga
spomene. A izgleda da ne može i njegov otac. Jahali su kroz selo u teškoj
tišini. Nakratko su popričali sa vratarom koji im je otvorio kapije i
zadržao ih nekoliko trenutaka, dok je gledao ka teškim oblacima i
nagađao o verovatnoći da gospoda pokisnu pre nego što stignu do
konjušnice.
„Ne bih da vršim pritisak na Loren sa tako brzim objavama“, kazao
je Kit dok su jahali ka tamnijoj strani šume. „Prošle godine je pretrpela
ozbiljno poniženje. Želim da joj ovog puta sve bude savršeno.“
„To je lepo od tebe.“
Neka mi je bog u pomoći, ali zaista to želim, pomislio je Kit,
Neverovatno, ali verovao je da bi rado dao život da nešto učini
savršenim za Loren. Možda će naći svoj oprost i mir ako uspe da joj
obezbedi sreću. A on može da učini samo TO, pomislio je pomalo
ogorčeno. Može da je oslobodi.
Kada su izjahali iz šume, uhvatila ih je poneka kap kiše. Uskoro će
pasti dobar pljusak.
„Bolje bi bilo da požurimo“, kazao je grof kada je pogledao nebo, pa
nastavio pomalo zvanično, „bilo je ovo dobro jutro, Rejvensberže. Ona je
prava dama.“
Da. Ni Kitu nije promaklo, da ovo zajedničko jutro grofa i
naslednika, kako dolikuje, duguju Loreninom sinoćnom brižnom
manevrisanju.
Nevoljno se nasmešio i poterao konja u galop, za ocem.
Gosti su počeli da stižu po kiši, ubrzo posle ručka. Loren je provela

veći deo popodneva u velikom predvorju sa grofom i groficom, sa
udovicom groficom i gospodinom Sidnamom Batlerom, kao i sa Kitom.
~ 146 ~
Primali su goste, upoznavala se sa njima, pokušavala da upamti imena i

tačne rodbinske odnose.
Nije bilo lako. Delovalo bi nemoguće da se nije tako davno naučila
svim dužnostima domaćice. Zapamtila je lejdi Ajrin Batler, neudatu
sestru pokojnog grofa, jer je imala belu kosu, bila je krhka i ozbiljno
povijena. Zapamtila je vikonta Hemptona, brata Kitove bake, zbog
njegove sjajne cele i glasnog govora. Gospodina Kloda Vilarda, njegovog
sina, koji je ličio na njega. Tu je bila i Dafne Vilard, Klodova supruga, i
njihovo troje dece, dva sina i ćerka, koji su se ponašali najbolje što
su mogli, nesumnjivo u nadi da će biti u društvu sa odraslima, a ne sa
decom, tokom narednih dana. Zapamtila je i smirenu i nasmešenu
Mardžori, lejdi Kliford, sestru grofa Redfilda i njenog supruga, crvenog
u licu, gospodina Melvina. Boris Kliford, koji je nosio naočare, bio je
njihov sin, a punačka Nel, njegova supruga. Poslednji par imao je troje
male dece, koje su odveli u dečju sobu odmah nakon kratkog
upoznavanja sa udovicom, njihovom prabakom.
Nastala je pauza u pristizanju gostiju, pre nego što je Loren morala
da nauči još imena, lica i rodbinskih veza. Gospodin Hamfi Pirs Džejms
stigao je sa svojom suprugom, Edit, ćerkom Ketrin i njenim suprugom,
gospodinom Lorensom Vrimontom. Poslednji par je takođe imao dvoje
male dece. Gospodin Pirs Džejms je bio sin udovičine preminule sestre.
Poslednji su stigli gospodin Klarens Batler, grofov mlađi brat i, sa
svojom suprugom, Onoriom, njihovom ćerkom Beatris i njenim
suprugom, baronom Bornom, kao i njihovom decom različitog uzrasta.
Frederik, bio je Kitovih godina i najstariji, Bendžamin je imao osam
godina, a Doris, jedna od ćerki, došla je sa verenikom, gospodinom
Džeremijem Brajtmanom.
Loren nije obećala sebi da će odmah zapamtiti sve. Nasmešila se sa
olakšanjem kada je poslednji gost stigao i otišao na sprat da se osveži pre
čaja. Svi su bili prijatni. Ako je iko od njih znao o veridbi sa lejdi Frejom
Bedvin, sada nije izgledao kao da ima nešto protiv obrta događaja.
Nije imala priliku da upita Kita kako je proveo dan. Ali je proveo celo
jutro sa ocem u poslu, što je samo po sebi obećavajuće. Nisu bili kod
kuće da prime lejdi Freju Bedvin i njena dva brata, ali su ona zaista došli
~ 147 ~
u posetu i proveli petnaest minuta sa Kitovom majkom, bakom i tetka

Klarom. Izrazili su nameru da dođu ponovo dan pred proslavu
rođendana. Izgledalo je kao da je trajno neprijateljstvo izbegnuto.
Loren je pomislila da je vreme da se vrate u sobu za prijem. Ali
batler, koji je diskretno virio kroz prozor, objavio je da još jedna kočija
prelazi most.
„Možda su oni poslednji“, kazala je grofica grofu, ali se nasmešila
Loren. „Sedite, majko. Iscrpiće Vas da stojite celo popodne.“
„Neću... da sednem. Gospođice... Edžvort... Dajte mi... ponovo...
ruku.“
Ali Sidnam Batler je iskoračio i ponudio svoju. Pridošla kočija se
zaustavila pred stepenicama i batler je lično sišao sa velikim crnim
kišobranom da dočeka gospodina koji je izlazio. Dva vratara su držala
vrata otvorenim. Loren je zadrhtala od hladnoće. Ali je ponovo namestila
svoj društveni osmeh i pripremila se da se upozna sa još jednim članom
Kitove porodice.
Kada je batler sklonio kišobran i sklonio se sa strane, gost je
prekoračio prag i pogledao s iščekivanjem.
Od iznenađenja i radosti, Loren je zaboravila na dostojanstvo.
Požurila je napred raširenih ruku.
„Deko!“
„Loren. Tu si, draga moja!“
Bila je u njegovom zagrljaju i udisala poznat miris kože koji je uvek
povezivala sa njim. Gutala je knedle i treptala i trudila se bezuspešno da
zadrži suze.
Došao je.
„Nisam znala“, rekla je odvojivši se od njega da ga pogleda. „Nisam
očekivala.“ Okrenula se i pogledala grofa i Kita. „Ko je ovo učinio? Čija
je ovo ideja?“
„Moja“, odgovorio je Kit uz osmeh. „Čim su me majka i otac pitali
koje tvoje rođake bi trebalo da pozovemo.“
~ 148 ~
„Hvala“, kazala je i smešila im se svima naizmenično. „Oh, hvala

vam.“
„Upoznaj me, molim te, Loren.“ Kit je iskoračio i vratio joj osećaj za
dužnost.
Upoznala ih je sve držeći pod ruku barona Galtona, njenog deku,
srca prepunog sreće. Pozvali su ga zbog proslave veridbe i došao je čak
iz Jorkšira. Samo zbog nje! Sigurno zbog toga što je voli. A Kit je
predložio da ga pozovu i iznenade je. Kakvo divno iznenađenje.
Tek kada ga je malo kasnije povela uz velike stepenice, do sobe koja
je spremljena za njega, sa Kitom s druge strane, setila se nečega.
Začuđujuće, užasavajuće, to je potpuno smetnula sa uma na celih deset
minuta.
Ovo nije prava veridba.
~ 149 ~
13.
Ostatak tog i narednog dana Loren je imala utisak da bi njena sreća

mogla biti kompletna, da se nije neprestano prisećala da živi u laži.
Potiskivala je tu pomisao, Posvećena je onome što radi i sada je kasno da
se povuče. Kada se sve završi, imaće dovoljno vremena da izađe na kraj
sa krivicom.
Postavila je sebi zadatak da se sprijatelji sa Kitovim rođacima. Nije
bilo teško. Bili su bliska i vesela porodica, te su bili spremni da prihvate
Kitovu verenicu i budu fini prema njenoj porodici. Tetka Klara se lepo
složila sa lejdi Kliford i gospođom Batler, Kitovom tetkom, i gospođom
Vrimont. Vikont Hempton koji se od ranije poznavao sa baronom
Galtonom, bio je srećan što može da obnovi prijateljstvo. Gven je
odmah postala miljenica brojne dece barona Borna, posebno Frederika i
Rodžera koji su ubrzo počeli da se nadmeću za njene osmehe i pažnju.
Loren je svima postala miljenica. Mislila je da je tako jer je Kit svima
bio omiljeni lik. Svađa sa porodicom sigurno nije pokvarila njegov odnos
sa brojnim tetkama, stričevima i rođacima. Prijalo joj je da bude u
središtu pažnje. Čak je i lejdi Ajlin Batler volela da je potapše po ruci,
govoreći joj da je lepa. Tetke i stariji rođaci su razgovarali sa njom o
Londonu i najnovijim običajima. Stričevi su počeli da je zadirkuju
zbog svega što bi moglo da je natera da pocrveni. Mlađe rođake su želele
da znaju ko joj je stilista, ko bira divne materijale i otmene kreacije i
savršeno usklađene boje njene garderobe. Želele su da znaju kakvu
venčanicu planira da obuče. Mlađi rođaci su joj davali komplimente od
kojih su neki bili preterani. Kita su nazivali srećnikom, a on se svesrdno
slagao sa njima dok ju je zaljubljeno gledao. Mlade majke su je odvele u
dečju sobu da je upozaju sa mališanima, pretpostavljajući da ona voli
decu.
~ 150 ~
Zapravo ih se plašila, jer tokom odraslog života i nije imala dodira sa

decom. Ali, naučila je sva njihova imena i bila je ganuta što su je stalno
nešto zapitkivali, pokazivali joj svoja mala blaga i zvali je da se igra sa
njima.
Vodila je računa da pruži podjednaku pažnju i Kitovoj najužoj
porodici, jer je sebi obećala da će ih izmiriti. Grof Redfild ju je gledao s
odobravanjem. A on i Kit se više nisu izbegavali, iako im je odnos još
uvek bio pomalo zvaničan. Grofica je sa zadovoljstvom prihvatala njenu
pomoć. Osim brojnih planova za samu rođendansku proslavu, trebalo je
razmišljati i o obrocima, aktivnostima i cvetnim aranžmanima za svaki
dan. Iako je bila sposobna da sve sama radi, delovala je zahvalno što čuje
drugo mišljenje ili nove predloge o nekim detaljima. Grofica se sve
privrženije ophodila prema svom sinu.
Loren je iskreno zavolela udovicu. Nikada joj nije bilo teško da šeta
sa njom ili da sedi i sluša je. Staričina leva ruka je bila ukočena zbog
bolesti, ali nije bila potpuno paralizovana. One večeri kada su svi došli,
Loren ju je uhvatila za ruku i nežno je masirala i otvarala joj prste.
Kitovoj baki je to prijalo. Zbog nje je Loren osećala najveću grižu savesti,
jer je verovala da joj je starica uzvraćala svu ljubav.
Samo sa Sidnamom Batlerom nije uspela da uspostavi nikakav
odnos, niti je uspela da pokrene komunikaciju između braće.
Nije tako često viđala Kita. Odnosno, nije provodila mnogo vremena
sa njim. Časovi plivanja su morali da se otkažu zbog vremena. Ali, kako
joj je govorio dok se protivila, on nije razumeo zašto je odbijala da ide na
plivanje, jer bi se i onako pokvasili na kiši. I njoj su nekako nedostajali ti
jutarnji izlasci, sama zabava plutanja i prskanja vodom. Pitala se kako će
da živi bez tih aktivnosti kada dođe vreme za to, ali je odlučno potisnula
te misli.
Druge večeri su igrali pantomime, igru u kojoj je većina učestvovala i
koja je budila veselo raspoloženje i glasan smeh. Mladi nisu želeli da se
igra završi, pa su svi jako kasno otišli na spavanje. Loren je sedela sa
Gven sat vremena nakon toga, kao i prethodnih noći, i razgovarala.
Prošla je ponoć kada se vratila u sobu, ali nije odmah legla u krevet.
Ugasila je sveće i stala kraj prozora. Češljala se i uživala u ponovnom
~ 151 ~
pogledu na mesec i zvezde. Kiša je stala ranije, tog popodneva, i

oblaci su se konačno razišli.
Pitala se da li on sad spava. Znala je da, kao i ona, i on ponekad pati
od nesanice. Viđala ga je van kuće nakon što svi legnu. Nije joj se činio
kao neko ko ima problema sa snom. Uvek je delovao veselo. Ali je znala i
da to što se vidi spolja nije pravi Kit. Ono iskonsko je pažljivo sakrio od
radoznalih pogleda.
Šta ga to muči, toliko da ne može da spava?
Kao da su njene misli otišle do njega. Pojavio se ispod nje na terasi u
pantalonama, čizmama i kaputu za jahanje. Prišao je ivici travnjaka i
zastao blago raširenih nogu, ruku iza leđa i gledao u tamu. Izgledao je
usamljeno.
Možda želi da bude sam sa svojim mislima. Možda ceni ovakve
trenutke, kada svi spavaju i kada konačno može da uživa u satu samoće.
Ili ga je možda nesanica odvela napolje, prouzrokovana burnim mislima.
Možda je umoran, nemiran, nesrećan. Možda mu je potrebna srodna
duša, da ga čuje ili ćuti sa njim.
Ili je, zapravo, njoj bilo potrebno društvo.
Bilo bi strašno neprimereno da siđe i pridruži mu se, čak i da su
zaista vereni. Ali sve više ju je zamarala ta prokleta primerenost, njena
posvećenost životu koji naglašava ono što je ispravno, a ne ono što srce
zna da treba da se učini. Možda je srce loš i nepouzdan vodič za
ponašanje, ali tako je i sa hladnom, slepom primerenošću.
Razmišljajući, požurila je u garderobu. Ako je ne želi, može da joj
kaže da ode. Svakako neće dugo ostati napolju. Samo će stati pored njega
nakratko i pričaće. Možda će posle moći da spavaju.
Silazak niz stepenice i prolazak kroz hodnik nisu bih jednostavni. Sve
vreme se plašila da nije otišao negde i da će zateći zaključana vrata. Ali
kada je spustila veliku kvaku, vrata su se lako otvorila.
Otišao je.
Nije ga bilo tamo gde je maločas stajao. Toliko o njenoj hrabrosti,
pomislila je dok je polako silazila niz stepenice i držala ivice šala koji je
~ 152 ~
ogrnula oko grudi. Ugledala ga je. Hodao je preko travnjaka. Kretao se

prilično brzo. Oklevala je pre nego što je krenula za njim.
„Kite.“
Bio je nedaleko od mosta. Loren je napola trčala po travi. Osećala je
njenu vlažnost po člancima i ivici haljine.
Naglo se zaustavio i okrenuo ka njoj, iako ga nije glasno dozivala.
,,Loren?“
Zvučao je iznenađeno. Da li je i nezadovoljan? Da li je potpuno
pogrešila? Brzo mu je prišla, ali se zaustavila na nekoliko koraka od
njega.
„Videla sam te sa prozora. Nije prvi put. Zar ne možeš da spavaš?“
„Ne možeš ni ti?!“ Nije mogla da, po glasu, razazna da li je uzrujan.
„Mislila sam da ti se pridružim u šetnji. Mislila sam da bi ti prijalo
društvo.“
„Da li imaš problema sa snom, Loren?“
„Ponekad“, priznala je. Nekada nije imala. Ali očajanje posle
neuspelog braka ukralo joj je utonulost u san, za kojom je čeznula, a
onda je nesanica postala navika. Tada je najviše čeznula. Mogla je lako
da nađe sebi posla tokom dana, ali noću...
„Trebalo bi da se vratimo do kuće. Ne želiš da pođeš tamo gde ja
idem.“
„Gde je to?“
„Čuvareva koliba u šumi. Veći deo godina sam proveo u grubim
uslovima, Pritiska me civilizovan dom, naročito ako je ispunjen ljudima.
Imam utisak da ne mogu slobodno da dišem. Otkako sam se vratio,
opremio sam kolibu osnovnim potrepštinama i ponekad noću odem
tamo. To mi nekako smiruje um. Ponekad i prespavam tamo.“
Pokajala se što je tako ishitreno reagovala. „Dakle, želiš da budeš
sam. Izvini. Ne moraš da me ispratiš do kuće, Kite, zaista. Laku noć.
Videćemo se ujutru. Hoćemo li... plivati?“
Nije joj odmah odgovorio. Osećala se neprijatno, a ne poniženo. Pošla
je da se vrati, ali ju je njegov glas zaustavio.
~ 153 ~
„Voleo bih da pođeš sa mnom.“

„Zaista? Ne moraš to da govoriš iz pristojnosti. Ne želim da se
namećem.“
Ali smešio joj se i izgledao kao onaj stari.
„Zaista.“
Hodala je pored njega i držala šal. Nije joj ponudio ruku.
„Šta te sprečava da spavaš?“, pitao je.
Odmahnula je glavom. „Ne znam.“
„Maske koje nosimo. Niko ko je gledao prelepu i dostojanstvenu
gospođicu Loren Edžvort na balu, pre dva meseca, ne bi posumnjao da
ona krije slomljeno srce. Žao mi je što nisam bio dovoljno osećajan da to
znam ili pretpostavim. Veoma mi je žao.“
„Život mi je bio slomljen, a ne srce. Sada, kada se osvrnem, nisam
sigurna...“
„U šta?“
Prelazili su most. Čula je kako ispod žubori voda.
„Nisam sigurna da je to bila takva katastrofa kao što sam je tada ja
doživela. Tada sam bila samo pola osobe. Ne traži mi da objasnim, Kite.
Nisam ni sama sigurna šta mislim. Živela sam život po strogim
pravilima. Bio je to šablon. Ali to nije pravi život, zar ne? U nekom
trenutku sam sigurno to shvatila. Život ne može da bude miran i savršen
do kraja.“ Možda mir i savršenstvo ne idu zajedno, premda je
nekada tako mislila.
Znatiželjno ju je pogledao, ali nisu ništa rekli. Kada su prešli most,
uhvatio ju je za ruku i skrenuo sa puta. Bilo je veoma mračno među
drvećem. Bila bi potpuno izgubljena i preplašena, da njegovi koraci nisu
bili tako sigurni. Samo je trebalo da mu veruje, što je bilo izuzetno lako.
Osećala bi se bezbedno sa njim, čak i kada bi naišli na neku gladnu,
divlju zver. Nasmešila se.
Nije joj bilo jasno kako je našao kolibu u onakvom mraku. Kada je
otključao vrata, ostavio je Loren na pragu i ušao unutra. Nekoliko
~ 154 ~
trenutaka kasnije, prostoriju je osvetlila slabašna lampa. Ušla je u malu

drvenu kolibu i zatvorila vrata. Bio je na kolenima i palio vatru.
Unutrašnjost je bila iznenađujuće prijatna. Imala je nizak krevet
pokriven ćebadima, staru drvenu fotelju za ljuljanje i grubo tesan drveni
sto sa jednom stolicom. Na stolu su se nalazile dve knjige i lampa. Pored
toga, i kratke prostirke na podu, u kolibi nije bilo više ničega.
„Sedi u fotelju.“ Jednim ćebetom je pokrio golo drvo.
„Hvala.“ Sela je i fotelja se blago zaljuljala pod njom.
Kit je seo na ivicu kreveta i oslonio laktove na kolena. Bila je to
neobavezna, opuštena poza. Loren mu se nasmešila, opustila se u fotelji i
zažmurila. Veće nije bilo hladno, ali je toplina od vatre prijala. Slušala je
pucketanje drva.
„Zašto si ti imao problema sa spavanjem?“
„Nesanica je odbrana od košmara, mada ne uvek svesna.“
„Košmara?“
„Ne želiš da znaš“, ali je nastavio da govori. „Postao sam vojno lice
jer je to moj otac uvek planirao za drugog sina. A bio je to i moj izbor.
Sećam se da sam sanjao da postanem poručnik i da se istaknem na
bojnom polju. Iluzije su i dalje bile prisutne kada sam regrutovan. Taj
život mi je prijao. Dobro sam obavljao svoje zadatke. Prihvatio sam
priliku da postanem izviđač i nisam zažalio zbog toga. Istupanje iz
vojske mi je teško palo. Imao sam utisak da se odričem dela sebe. A
ipak...“
Fotelja na ljuljanje je škriputala i taj zvuk je bio umirujuć.
„A ipak?“
„Taj život je podrazumevao ubijanje. Prestao sam da brojim koliko
sam ljudi ubio. Naravno, ubistvo u ratu se objašnjava na najrazličitije
načine. To su situacije: ubij ili budi ubijen. Najlakše je, mada nije uvek
moguće, smatrati da je neprijatelj zlo čudovište koje ne zaslužuje bolje od
smrti. Vojnik mora da nađe način da prevaziđe skrupule i uradi ono što
se mora uraditi. Ali, lica umirućih ljudi su ta koja me proganjaju
u košmarima. Lica običnih ljudi, koji imaju majke i supruge. Muškaraca
sa snovima i nadama, brigama i tajnama. Poput mene. U najgorim
~ 155 ~
košmarima, umirući čovek ima lice čoveka kojeg viđam svaki dan u
ogledalu.“
„Time dokazuješ da si ljudsko biče. Rat bi bio zaista grozan ako bi
uništio užasavanje od ubijanja.“
„Bilo bi lakše spavati kad bih bio bezosećajno čudovište.“
Nikada se nije zapitala da li muški umovi ostanu trajno oštećeni
svirepošću rata. Uvek je smatrala da se Englezi bore za pravdu i da ih
zbog toga ne muči savest.
„Barem sam zahvalan što ti, moja majka i baka, kao i ona deca kod
kuće, nikada niste bili na putu ratnih hordi.“
Otvorila je oči i nasmešila mu se. Vreme je da se promeni tema, da se
razvedri raspoloženje, da mu se omogući da se vrati kući i spava bez
ružnih snova.
„Deca su takva radost. Nisam upoznala mnogo njih. Ja sam bila
srećno dete, a ti?“
„Da.“ Uzvratio je osmeh.
„To nam je, dakle, zajedničko. To je retkost, rekla bih. Ne razmišljam
često o detinjstvu, ali bilo je toliko srećnih trenutaka. Imala sam sreće da
imam Gven i Nevila pored sebe, a bilo je i rođaka koje smo često viđali.“
Počeli su da razmenjuju priče o svom detinjstvu, kako je i
nameravala. Priče pune smeha, avanture i nostalgije, kao i nestašluka s
njegove strane. Prvo su razmenjivali priče bez zastajkivanja. Ali na kraju
je Loren oslonila glavu i ponovo zažmurila i kada su pauze postajale sve
duže, uopšte nisu bile neprijatne. Bile su ispunjene toplim mislima i
prijatnim prijateljstvom, kome reči nisu bile potrebne. Gasila se vatra
koju je upalio i usput pucketala. Fotelja je škripala u sporom ritmu.
Da, imala je srećno detinjstvo koje možda ne bi imala da su joj se
majka i očuh vratili sa putovanja i odveli je negde da živi sama sa njima,
daleko od prisvojene sestre i brata. Ipak, toliko je vremena u detinjstvu
potajno žalila za majkom čijeg lica nije mogla ni da se seti. Neobično!
Duboko je uzdahnula.
~ 156 ~
Kit je i dalje sedeo na ivici kreveta, iako je bio sve pospaniji. Škripanje
fotelje je trebalo da mu smeta, ali nije. Uspavljivalo ga je pre nego što se
fotelja u potpunosti zaustavila.
Pretpostavio je da je Loren zaspala. Nije progovorila nekoliko
minuta, niti je odgovorila na poslednju priču koju je ispričao.
Poslednjih nekoliko godina nije razmišljao o detinjstvu. Nije bilo
uspomena bez Džeroma i Sida, a još manje ih je bilo bez Bedvinovih. Ah,
večeras se vratio njima i bio je iznenađujuće slobodan od bola i
ogorčenosti. Uprkos svemu što se dogodilo pre tri godine, one prethodne
su bile srećne. Prijateljstva i bratska ljubav su ga oblikovala, hranila i
napravila od njega čoveka koji je sada.
Loren je malo nakrivila glavu. Bila je to lepa poza, toliko različita od
uobičajenog disciplinovanog dostojanstva. Trebalo bi da je probudi i
vrati kući. Činilo mu se da će on smireno prespavati ostatak noći. Mada
bi mogao i sada da odrema. Nije mu se dopadala ideja da sada hoda do
kuće.
Namerno je to uradila, pomislio je i gledao je. Dozvolila mu je da
priča o svojim košmarima, ali ga nije pustila da se davi u njima.
Promenila je temu. Učinila je to tako vešto da sada nije mogao da se seti
kako su uopšte i počeli da pričaju o detinjstvu. Šta je povezalo ovaj
razgovor sa pričom o ratu? Nije se sećao, ali je bio uveren da je ona to
vešto i namerno učinila. Kako bi se oraspoložio, kako bi mu misli bile
prijatnije, veselije i sklone snu.
Zevnuo je.
Ako je uskoro ne probudi, zaboleće je vrat. Ustao je i pružio ruku da
joj prodrma rame, a onda je ustuknuo, ne dodirnuvši je. Pogledao je
krevet, pa skinuo dva ćebeta. Bili su sami usred noći u prostoriji sa
krevetom, što je potencijalno opasna situacija. Premda je dovoljno
neobično bilo to što mu zavođenje nijednom nije palo na pamet. Čak ni
sada želja za njom nije vladala njegovim mislima.
Prišao je fotelji i nežno je uzeo u naručje. Naravno, probudila se, ali je
bila previše pospana da bi se usprotivila. Spustio ju je na krevet. Izuo je
nju, a onda i sebe i legao pored nje. Pokrio ih je oboje. Pospano ga je
~ 157 ~
posmatrala sve vreme. Krevet nije bio veliki i bilo je nemoguće napraviti
prazninu između njih.
„Nastavi da spavaš.“
Činilo se da je zaspala i pre nego što je to rekao. Ponovo je osetio
miris njene kose. Osećao je njeno telo s desne strane i njenu vrelinu. Iako
je bio donekle uzbuđen, to je bilo samo prijatno osećanje koje nije teško
kontrolisati. Nije želeo da je strasnije želi. Nije želeo da se ovo pretvori u
telesno zadovoljstvo.
Previše je dragoceno da bi bilo tako.
Ona je previše dragocena.
Pridobila je srca njegove majke i bake, zapravo, verovao je da je baka
obožava. Zadobila je poštovanje njegovog oca. I sve to sa tihim
dostojanstvom. Njegov život ovde bio je neuporedivo prijatniji otkako je
stigla. Nekako mu je bilo lakše da se ponovo poveže sa porodicom, osim,
naravno, sa Sidom.
On je naučio Loren da i ona bude opuštenija. Naučio ju je da se kupa
u jezeru i da se penje po drveću. Naterao ju je da se iskrenije smeje. Ali
nisu mu bile dragocene samo promene u njoj, već i pristup osobi,
skrivenoj iza hladne fasade, koji mu je dozvolila. Osobi koja ne zahteva
mnogo za sebe, već mirno i neumorno radi da bi ugodila ljudima oko
sebe.
Najviše od svega ga je iznenadila činjenica da ga takva žena, vidno
bez neke velike harizme, u stvari, privlači.
Okrenuo je glavu i zaronio lice u njene meke lokne, pa ju je poljubio
u potiljak.
Ubrzo je zaspao, dok je lampa gorela na stolu, a poslednji žar vatre se
gasio.
Nakratko se probudila i nije znala gde se nalazi. Potom se setila da je

i dalje u kolibi. Sedela je u fotelji, bila je sve pospanija i sve joj je bilo teže
da se usredsredi na njegove reči. A onda...
~ 158 ~
Nije otvorila oči, ali je shvatila da je na krevetu. Jastuk ispod njenog

vrata bio je topao i udoban. Ležala je na boku uz nešto podjednako
prijatno. Jedna noga bila joj je zarobljena između...
Nije sama u krevetu. U Kitovom je naručju. Čula je otkucaje njegovog
srca, osećala je miris njegove kolonjske vode. Na tren se preplašeno
ukočila, a onda je primetila i da ne nosi cipele. Ali kada se opipala, s
olakšanjem je uvidela da je potpuno obučena. Nalazila se s unutrašnje
strane kreveta. Neće moći da ustane, a da ga ne probudi.
Da li želi da ustane?
Šta će pomisliti kod kuće?
Šta je to učinila?
Nije učinila ništa. Ništa čega bi se sramila. Razgovarala je sa Kitom,
utešili su jedno drugo i omogućili sebi miran san.
Ovo je još jedan incident ovog leta kog će se sećati u budućnosti.
Kako li će se samo sećati ove noći!
„Budna si?“, tiho je pitao.
Otvorila je oči, pridigavši glavu koja je bila ušuškana između
njegovog ramena i vrata, i pogledala ga pod blagim jutarnjim svetlom
koje je prodiralo kroz jedan mali prozor.
„Da li sam zaspala usred tvoje priče?“
„Usred najbolje.“ Odmahnuo je glavom glumeći žalost.
„Kite“, pitala je, iznenada nervozna, „da li...“
„Me“, odsečno je odgovorio. „Ovom prilikom sam bio džentlmen.
Mada ne savršeni, jer bih te u tom slučaju probudio i odveo kući. Nisam
mogao da se suočim sa šetnjom nazad.“
„Jesi li ti spavao?“
„Kao beba“, videla je osmeh u polutami. „Hvala ti, Loren. Što si me
slušala i što si bila tu.“
On je muškarac kome je potrebno da ga neko sasluša. Nije bio
jednostavan, bezbrižan muškarac, kako ga je pogrešno procenila tokom
prvog susreta.
„Kako ćemo da se vratimo kući, a da nas ne vide?“
~ 159 ~
„Zašto bismo budili sumnje tako što pokušavamo da se ušunjamo?

Hrabro ćemo se pojaviti i svako ko nas vidi pomisliće da smo išli u ranu
šetnju.“
Izvukao je ruku koja se nalazila ispod njene glave i seo na ivicu
uzanog kreveta okrenuvši joj leđa. Oslonio je laktove na kolena i prošao
prstima kroz kosu. Izgledao je razbarušeno i... neopisivo privlačno.
Nije mogla da veruje da je provela noć sa muškarcem u krevetu. Još
ju je više čudilo to što nije osećala šok, užas, nikakvo poniženje.
Bilo bi dobro da se ova maskarada što pre završi, pomislila je kad je
ustao, a ona potražila cipele pored kreveta. Postaje razuzdana.
Nasmešio joj se i otvorio joj vrata kolibe. Izašla je na svežinu jutarnjeg
vazduha i čula ptičice sa drveća. Njegov osmeh i njegov smeh će pamtiti
kada sve ostale uspomene izblede. To će joj sigurno izmamiti osmeh na
lice u dugom nizu godina pred njom.
Uhvatio ju je za ruku.
„Zbog onih koji će nas videti“, objasnio je. „Nema lepšeg prizora od
verenika koji se drže za ruke.“
„Kite“, kazala je prekorno, ali nije pokušala da izvuče ruku.
~ 160 ~
14.
Narednog dana je bilo sunčano i bilo je moguće zabaviti se napolju.

Loren nije izašla sve do popodneva, ako se ne računa šetnja sa Kitom do
kuće oko šest ujutru. Pomagala je grofici da pregleda planove za
proslavu rođendana i ponudila se da preuzme odgovornost za dnevne
aktivnosti. Provela je sat vremena u dečjoj sobi na poziv Nel Kliford.
Neko vreme je malo razgovarala sa svojim dekom, a onda i sa udovicom
i lejdi Ajrin.
Grupa mladih ljudi se dogovorila da popodne ode na jahanje.
Insistirali su da Gvendolin i Loren idu sa njima. Gven je bila odsečna u
odbijanju, ali je Lorenino protivljenje nadjačano.
„Pođi sa nama“, molila ju je Manjen Batler. „želim da vidim kako
jašeš. Kladim se da si veoma vešta.“
„Dame se ne klade“, podsetio ju je brat Krispin i time zaradio ljutit,
prekoran pogled koji se Loren pretvarala da nije primetila, ali ju je
iznenadio i zabavio.
„Naravno da ćeš poći“, kazala je Dafne Vilard. „Ako budu išli samo
veoma mladi, neću imati sa kim da razgovaram.“
,,A Kit će uvenuti ako ne budeš tamo“, dodao je Frederik Batler, „i
verovatno će pasti s konja.“
„Morali bismo da ga nosimo nazad“, dodao je peckanje Filip Batler.
„Naravno da će Loren ići“, kazao je Kit uz osmeh. „Obećao sam da će
joj ovo leto biti najlepše do sada. Kako neko može da uživa bez, barem
jednog, poštenog galopa?“
Prekorno ga je pogledala, ali je danas bio neuobičajeno veseo i neće
moći tako lako da ga urazumi. Osetila je leptiriće u stomaku kada se
setila da je provela noć s njim, priljubljena uz njegovu toplinu. Spavala je
s njim, koliko još može da pogorša svoje ponašanje ovog leta?! I koliko
može da joj bude prijatnije, šaputao joj je unutrašnji glas, koji je počela da
~ 161 ~
prepoznaje kao pobunjenu stranu svoje ličnosti. Bila je to najlepša noć

u njenom životu.
„U redu“, odgovorila je slabašno. „Idem i ja na jahanje. Ali neću
galopirati, Kite. Ako se to dogodi, mene ćete nositi kući.“
Kit je namignuo njoj i rođakama koje su se oraspoložile posle njenih
reći. Udovica i tetka Klara su se nasmešile.
Ritam koji je uspostavio Klod Vilard bio je prihvatljivo lagan. Loren
je jahala između Merijen, koja se žalila što nema figuru da nosi ništa ni
blizu tako otmeno kao Lorenina garderoba za jahanje, i Penelope Vilard,
koja je želela da zna, između ostalog, da li su londonska gospoda
zgodnija od seoske. Bilo je to novo i prijatno iskustvo za Loren, da joj se
dive mlade devojke koje još uvek nisu stasale za udaju.
Kit je jahao malo ispred, u grupi koja se glasno smejala. Često bi se
osvrnuo da joj se nasmeši. I možda, da proveri da li je i dalje čvrsto na
leđima konja? Ali je počela da uživa u jahanju i društvu.
Odnosno, sve dok lejdi Freja Bedvin i lord Ranalf nisu naišli na
konjima i pridružili im se, nakon što su se glasno pozdravili sa grupom,
sa čijim skoro svim članovima su se znali od ranije.
Iznenada, i ne znajući kako, Loren je jahala između njih dvoje.
„Dakle, ipak jašete, gospođice Edžvort“, primetila je lejdi Freja dok je
vešto kontrolisala konja, ali vidno naviknuta na brži korak.
„Imate izuzetno otmeno držanje“, dodao je lord Ranalf, dok ju je
odmeravao podsmešljivim pogledom.
„Očekivala sam da ću Vas zateći u Alvesliju kako posvećeno radite
na vezu.“
„Zaista?“ odgovorila je hladno Loren. „Kako neobično.“
„Ističeš svoje neznanje, Freja“, kazao je njen brat. „Čak i ja znam da
samo devojčice rade na tome. Gospođica Edžvort je nesumnjivo odavno
naučila pravljenje čipke, štrikanje, vezenje i sve te očaravajuće
rukotvorine, kojima prave dame upotpunjuju vreme.“
„Oh, da li zaista to radite, gospođice Edžvort? Sad ste me osramotili.
Meni je to uvek bilo dosadno.“
~ 162 ~
„Na sreću, svet svakome nudi da radi po sopstvenom ukusu i volji.“

„Nije mi po ukusu da se vučem po zemlji kada sam na dobrom
konju. Ako budemo iole sporiji, doći ćemo u opasnost da krenemo
unazad. Trkajte se sa mnom, gospođice Edžvort. Do vrha onog brda?“
Pokazala je bičem u pravcu brda udaljenog nekoliko kilometara.
„Plašim se da ne mogu da Vam udovoljim. Ovaj ritam mi odgovara.“
„Moram da priznam“, kazao je tiho lord Ranalf sa podrugljivim
pogledom, „da sporo jahanje povremeno može da bude podjednako
zadovoljavajuće kao i oštar galop. Naravno, ako je konj vredan truda da
se sputa.“
Nemoguće da misli... Ali Loren nije imala priliku da svari šok.
Lejdi Freja je podigla glas, kako bi privukla pažnju cele grupe.
„Gospođica Edžvort neće da se trka sa mnom. Zar niko neće prihvatiti
moj izazov? Kite? Ti ne možeš da odbiješ. Mada, na tom konju ne bi
mogao da pobediš ni mulu.“
„Ah, izazov“, procedio je lord Ranalf.
Kit se smešio. „Moraćeš da progutaš te reči u roku od nekoliko
minuta. Kaži kuda.“
Nekoliko rođaka je počelo da navija, kada je lejdi Freja zarila
mamuze u bokove konja i nagnula se napred u sedlu, pa pojurila u
pravcu brda. Uz smeh, Kit je krenuo za njom.
„Freja je uvek bila neopisiva prostakuša“, veselo je primetila Dafne
Vilard.
„I često je bila ravnopravna sa Kitom“, dodao je lord Ranalf.
Loren ih je gledala kako počinju trku za koju je znala da je namerno
napravljena za njeno dobro. Nije bilo važno. Izgledali su onako kako ih je
zamišljala. Galopirali su jedno pored drugog, leteli su poput vetra.
Čarobno su izgledali zajedno.
Biće čarobni zajedno, kada se leto završi i kada oboje budu bili
slobodni i bez pritiska. Bili su ravnopravni i u strasti i u izazovu.
Loren je uveravala sebe da joj to ne smeta. Ona nema prava na Kita.
Ne želi da ima prava na njega. Želi samo da bude slobodna. Ali ne može
~ 163 ~
da prestane da razmišlja o prethodnoj noći. O pričama, brižnom smehu,

ritmičnom škripanju fotelje za ljuljanje, o lenjom čudu kada se probudila
dok ju je prenosio na krevet, toploj udobnosti spavanja, tela priljubljenog
uz njegovo.
Trkači su sedeli jedno pored drugog u podnožju brda kada im se
ostatak grupe pridružio. Konji su im slobodno pasli u blizini. Loren je
srela lejdi Frejin pogled i u njemu videla smeh, trijumf i blagu zlobu.
„Dakle, ko je pobedio?“, pitao je Klod Vilard.
„Kit. Hteo je na kraju da zastane da me pusti da pobedim, ali rekla
sam mu da ću ga ubiti ako me ikada tako ponizi.“
,,Šta je nagrada, Kite“, pitao je lord Ranalf.
„Avaj“, kazao je, ustao, zajahao konja i dojahao do Loren, „nismo se
unapred ništa dogovorili. Ako niko nema ništa protiv, moja verenica i ja
bismo sada da budemo malo sami.“
Loren je okrenula konja bez reći i odjahala sa Kitom, dok je Dafne iza
njih predlagala da se popnu na brdo i odmore na padini.
„Da li su te Freja i Ralf uznemirili?“
„Ništa što ne mogu da podnesem.“
Pogledao ju je s osmehom u očima. „Ne. Naučio sam to o tebi. Da li ti
je ovo popodne donelo ikakvo uživanje?“
„Naravno da jeste. Dopadaju mi se svi tvoji rođaci, prija mi njihovo
društvo.“
„Ali nije bilo za pamćenje, kao što sam obećao. Polako ćemo proći
onu kapiju, pa ćemo videti.“
„Kite!“, usprotivila se, „Ne glupiraj se. Savršeno sam srećna ovako „
Ali samo se zakikotao.
Nekoliko minuta kasnije je zatvorio kapiju za njima i pogledao u
daljinu, delovalo mu je dovoljno prostrano. „Sa druge strane postoji još
jedna kapija koje se možda sećaš iako sada nije vidljiva. Trkaćemo se do
nje.“
„Kite!
~ 164 ~
„Ali ćemo se mi dogovoriti o nagradi. Poljubac, ako ja pobedim, a šta

- ako ti pobediš?“
„Nema svrhe da išta kažem. Naravno da bi ti pobedio kada bih bila
dovoljno luda da prihvatim tvoj izazov. Nikada se ne trkam, Kite.
Nikada ne jašem u galopu.“
„Onda je vreme da počneš. Pomoći ću ti, pustiću te da kreneš prva.
Polako ću brojati do deset.“
„Kite!“
„Jedan.“
„Neću to učiniti.“
„Dva“
„Izgleda da se nećeš zadovoljiti dok ne slomim vrat.“
„Tri.“
Pojurila je.
Znala je da njen konj može da galopira brže nego što to čini. Ali
nikako to neće dopustiti. I ovako je imala utisak da tlo leti pod njegovim
kopitima, kao da joj je vetar odneo šešir iako je pričvršćen, kao da nikada
u životu nije uradila ništa ni upola opasno ili uzbuđujuće.
Nije je prestigao. Prošlo je neko vreme kada je shvatila da je tik iza
njenog levog ramena, možda u poziciji da je uhvati ako padne? Počela je
da se smeje.
Kada je ugledala kapiju, ohrabrujuće blizu, smejala se bespomoćno i
čula je Kitov smeh iza sebe.
„Pobediću te“, vrisnula je na nekoliko metara pre kraja. „Ja ću te...“
Prošao je pored nje kao da njen konj samo stoji.
Nagnula se napred sve dok joj nos nije bio tik konju do vrata. Nije
mogla da prestane da se smeje.
„Nepravda“, kazala je i ispravila se. „Samo si se igrao sa mnom.
Trebalo bi da te ubijem. Oh, Kite, ovo je bilo tako zabavno.“
Prišao joj je tako blizu da je jednim kolenom dodirivala njegovu
butinu. „Uvek sam mislio da ništa ne može da bude lepše od tvojih očiju.
Ali i one same mogu da budu lepše kada sijaju, kao sada.“
~ 165 ~
„Oh, gluposti“, kazala je na naivno laskanje, ali je osetila toplinu u

srcu.
Potom su njegove usne bile na njenim, tople, čvrste, razdvojile su se.
Uzeo je svoju nagradu temeljno, dok je ona ponovo razmišljala o divnoj
prethodnoj noći i pomalo šokirano shvatila da je u opasnosti da joj je
previše stalo do njega.
„Eto, dug je plaćen, ti blesavi čoveče.“
Očekivala je da će joj se srdačno nasmešiti. Ali mu je osmeh bio blag.
„Blesav“, šapnuo je. „Da, možda jesam takav.“
Zaista je bila u ozbiljnoj opasnosti.
Porodično okupljanje te večeri je bilo veselo. Postavljena su dva stola

za kartanje za starije. Nekoliko mladih se smenjivalo za klavirom, dok su
se drugi okupili da slušaju, pevaju, šale se i smeju. Ostali su stajali ili
sedeli u grupama, otpijali čaj i razgovarali.
Kitova baka bila je u srcu dešavanja, u svojoj fotelji pored kamina,
klimala je glavom i bila je zadovoljna uprkos činjenici da je nekada
uživala u kartanju. Loren je sedela na stolici pored nje, masirala joj ruku,
što joj je postalo dnevna navika. Starica joj je ponavljala da je lepo dete.
„Teško da sam dete. Imam dvadeset i šest godina.“
„Ali je drugačije lepa, bako“, kazao je Kit sa svoje pozicije pored
kamina. „Potpuno se slažem sa tobom po tom pitanju. Ali ne i po
drugom. Ako smem da pitam, zašto bih dete uzeo za mladu?“
Baka se zakikotala. Znao je da joj je Loren sve draža.
Baron Galtton je bio za jednim kartaškim stolom. Igrao je sa Kitovom
majkom, dok su lejdi Kilburn i Melvin Kliford igrali protiv njih. Lejdi
Mjuir je razgovarala sa Sidnamom kraj prozora, na njegovom
uobičajenom, večernjem mestu.
Kit se usudio da oseti zadovoljstvo. Lorenina porodica se lepo
uklapala sa njegovom. Dopadali su mu se svi koji su bili ovde i činilo se
da se on dopada svima, Niko od njih nije bio u Londonu tokom prošle
godine, naravno, te im utisak o njemu nije zamrljan reputacijom koju je
~ 166 ~
tamo stekao. Kit se nasmešio kada se setio razgovora koji je baron Galton
zahtevao od njega, kada je stigao. Ispitivao je Kita više nego Portfrij.
Pitao je o njegovim vojnim odličjima, trenutnim težnjama i o budućnosti.
Kit je čak zvanično zatražio Loreninu ruku. Kao što mu je baron Galton
zvanično i predao.
Zaista će biti savršena supruga za njega, savršena grofica, savršen
član njegove porodice. Poslednjih nekoliko dana uverio se da sa njom
može da nađe zadovoljstvo. Što se tiče strasti, ona mu nikada nije donela
dobro. U najboljem slučaju je trajala najviše dve nedelje, a u najgorem,
uzrokovala mu je glavobolje. Moći će da se opusti u zadovoljstvu i ostari
uz njega. I on uz nju. Kada bi samo tokom naredne nedelje mogao da je
ubedi...
Ali Merijenin glas mu je prekinuo misli kada je pozvala sve prisutne
da obrate pažnju. Objavila je da, jednostavno, moraju da zaplešu i
molećivo je pogledala Kita. Ostali mladi rođaci okupljeni oko klavira
podržali su je i s puno nade pogledali Kita.
„Ples? Molba?“ Nasmešio se i zakoračio napred. „Zašto se niko nije
ranije setio? Ne moramo da čekamo rođendanski bal, zar ne? Odmah
ćemo skloniti tepih.“
Razlegli su se uzvici radovanja, a njegova baka se nasmešila i
klimnula glavom.
Dok je Kit nadgledao kako se sklanja persijski tepih, Merijen je
zagrlila majku oko vrata i besramno je preklinjala da obezbedi muziku.
Osmoro rođaka počelo je da pleše tako da su se svi posmatrači
nasmejali i zapljeskali. Tetka Onorija je najavila sledeći ples. Kit je pružio
Loren ruku i namignuo baki.
„Pleši sada sa mnom, Loren. Pokazaćemo ovoj deci kako se to radi.“
Šest parova je plesalo u prvoj grupi. Samo je jednom plesao valcer sa
Loren. Ali je shvatio da je vešta i u seoskom plesu. Smešila se rumenih
obraza, a oči su joj sijale dok su se kretali niz redove, ona sa muške, a on
sa ženske strane dok su se smenjivali u plesu sa ostalim članovima reda.
Kada su se našli van redova i napravili luk rukama ispod kog će svi
~ 167 ~
proći, primetio je da ih ćela prostorija posmatra. Ne ostale plesače, već

njega i Loren. Sveže veren par. Kita sa njegovom prelepom mladom.
Osećao je odobravanje i ljubav. I osetio je nešto toplije od
zadovoljstva kada se setio njenog smeha, crvenih obraza i sjajnih očiju
tog popodneva, kao i njenog poniznog poljupca.
Zaista mora da je spreči da raskine veridbu.
Bili su na kraju reda kada se ples završio, blizu prozora. Mladi
Krispin Batler koji je tek završio Oksford i hvalisao se svojim iskustvom
u gradu, tražio je od majke da zaigra valcer sa njim i svi plesači su veselo
prihvatili nove partnere.
„Gospođice Edžvort?“ Džeremi Brajtman, Dorisin verenik, uhvatio ju
je za ruku i poveo je u ples.
„Lejdi Mjuir?“ Kit se poklonio Loreninoj rođaci koja je i dalje sedela
kraj prozora. Prekasno se setio njenog hramanja i nadao se da je nije
neoprostivo posramio. Ali se ona nasmešila i ustala.
Potom je dojurila Ketrin puna energije.
„Sidname, pleši sa mnom. Sigurno ne nameravaš da sediš ovde celo
veče.“
Kit se sledio. Ketrin nikada nije imala osećaja ili takta, ali čak i za nju
je ovo bilo nesmotreno.
„Moram da odbijem, Ketrin. Radije pitaj Lorensa. Njemu je potrebna
vežba.”
„Sa svojim suprugom mogu da plešem svaku noć. Želim tebe. Ti si
uvek bio odličan plesač. Sećam se.“
„Ketrin!” Kit je progovorio oštrije nego što je nameravao i nesvesno
joj se obratio, kao da se obraća neposlušnom redovu pod svojom
komandom. „Zar ne možeš da prihvatiš ne kao odgovor? Sid ne može da
pleše. On...“
„Da. Hvala.“ Sidnam je ustao. Lice mu je bilo bledo i namršteno, a
glas mu je drhtao od prigušenog besa. Naklonio se rođaki i potpuno
ignorisao brata. „Hvala, Ketrin. Kada malo bolje razmislim, mislim da
mogu da plešem dovoljno vešto, a da se ne sudaram sa nameštajem i
ostalim ljudima.“
~ 168 ~
Bio je to napet, nezgodan trenutak, kratak ispad strastvenog ponosa,

uglavnom neizgovorenog, koji je privukao pažnju svih prisutnih. Kit je
bio potpuno svestan neprijatne tišine iza sebe, a onda i ubrzanih glasova,
jer su se svi pretvarali da nisu primetili ništa neuobičajeno.
Nakratko je zažmurio. Odjednom je osetio vrtoglavicu i mučninu.
Pokušao je da mu pomogne, da zaštiti Sida od sramote. Ali je postigao
upravo suprotan efekat i njegova dobronamernost je glasno odbačena.
Ponovo! Delovalo mu je skoro nemoguće da se suoči sa ostalima, da se
nasmeši lejdi Mjuir i zapleše sa njom kao da se prethodni minut
nije dogodio.
„Izvinite, gospodo. Molim Vas, izvinite me.“
Okrenuo se i požurio napolje ne pogledavši nikoga.
~ 169 ~
15.
Krenuo je na sprat, premda nije znao kuda će. U njegovu sobu,

možda, gde može da se krije ostatak večeri?! Bio je na vrhu stepeništa
kada ga je glas zaustavio.
„Kite.“
Stajala je s jednom nogom na prvom stepeniku i ruke oslonjene na
gelender. Osećao se loše i poniženo. Obuzela ga je tuga kao da je upravo
izgubio nekoga najbližeg i najdražeg. Prvo je hteo da joj kaže da se vrati
gostima. On trenutno nije dobro društvo ni njoj niti bilo kome. Ali nije
hteo da bude sam. Ne bi podneo da bude sam.
„Dođi“, rekao je.
Gledao ju je kako stiže do pola stepeništa, pa je uzeo sveću sa zidnog
svećnjaka. Znao je gde će je odvesti. Nije čekao da stigne do njega, već je
krenuo u pravcu suprotnom od krila sa spavaćim sobama, ka zapadnom
krilu i galeriji porodičnih portreta koja se protezala celom širinom kuće.
Vrata su držali zaključanim, ali je znao da se ključ nalazi na ne tako
tajnom mestu, u velikoj mermernoj vazi koja je stajala na podu. Otključao
je vrata i stao sa strane da propusti Loren. Zaključao je za njima.
Sveća je, svojim drhtavim plamenom, obasjavala prostoriju. Bilo je
hladno. Tokom večeri je počeo da duva vetar. Čuo je kišu kako udara o
zidove. Loren je imala samo šal od kašmira, da pokrije ramena. Prošao je
kroz prostor, dok su ih nemo posmatrali jedva vidljivi preci iz svojih
ukrašenih ramova na zidovima, a Loren je išla za njim. Nisu progovorili
dok nije došao do mermernog kamina na sredini dugačkog zida.
Ispred su stajale dve klupe sa niskim naslonom, presvučene somotom.
Kleknuo je i zapalio vatru plamenom sveće, pa je odložio na okvir
kamina. Gledao je vesele plamenove i slušao pucketanje drveta, osetivši
prvu toplinu.
~ 170 ~
Setio se prethodne večeri. Okolnosti su bile slične, ali je atmosfera

bila daleko drugačija. Večeras neće biti utešnih i uspavljujućih razmena
priča. Večeras gleda duboko u ambis svojih najgorih i najčešćih košmara.
O njima joj sinoć nije pričao. Onih, koje nije podelio ni sa kim, tri
beskrajne godine.
Loren je sela na jednu od klupa. Nije pokušala da razgovara sa njim.
Nije to ni očekivao. Već je naučio da je ona posebna vrsta žene. Ona je ta
koja daje, a ne uzima. Neka mu bog pomogne, ali sada će on uzeti od nje.
Iskoristiće je kao publiku, kao što je počeo da radi prethodne noći.
Primoraće je da čuje ono što on ima potrebu da kaže. Predugo je to bilo
potiskivano. Sigurno bi poludeo ako joj ne kaže. Neće razmišljati o
neprimerenosti da tako nešto podeli sa vaspitanom ženom.
„Ja sam predložio da se Sid pridruži vojsci“, iznenada je rekao.
„Došao sam u Englesku poslom i stigao kući, na nedelju dana. Optužio
sam ga da je mek i neaktivan. Vojni život bi ga ojačao i napravio
muškarca od njega. To je bilo iz šale. Nisam tako mislio i on je to znao.
Bio mi je posebno drag, a i ja njemu. Ali mu je ostalo nešto od te ideje i
dok sam se osvestio, molio je oca da ga pošalje u vojsku. Isprva sam se
pridružio protivljenju i rekao mu da mora da radi važnije stvari od
dizanja mača na Francuze. Ali, kada sam video da je odlučio, neka mi
bog pomogne, prihvatio sam tu ideju. Kada me je majka preklinjala da ga
nagovorim da odustane, rekao sam joj da je to Sidova odluka, da se neću
mešati. Mogao sam lako da učinim ono što je želela. Slušao bi me. Ali,
nisam to uradio.“
Plamenovi su gutali krupnije cepanice. Toplina je počela da se širi.
„Bio sam dobar kao izviđač. To je opasan i usamljenički posao, ali
imao sam i fizičku i mentalnu snagu za to, a i voleo sam izazove. Taj
posao je iziskivao čeličnu volju i jako srce. Nije bilo prostora za strah, za
neodlučnost, za žaljenje, za bilo koji osećaj koji bi čovek sebi dozvolio u
normalnim uslovima. Mnogo života je zavisilo samo od mene. Ali
obavljao sam svoj posao dobrovoljno i vešto. Dužnost i čast su mi jedino
bili važni. Bili su ispravni i dobri. Nisam očekivao da ću ikada morati da
biram između časti i ljubavi. Moraju da budu na istoj strani, zar ne? Na
strani ispravnog? Trebalo je da može da se odabere oboje i da bude
~ 171 ~
nemoguće da se razdvoje. Šta bi ti učinila da se nalaze na suprotnim

stranama? Šta bi odabrala?
Nije očekivao odgovor iako je zastao na trenutak, zagledan u plamen.
Skoro je zaboravio da ima publiku, osim što je osećao neobjašnjivo
olakšanje što se konačno poverava ljudskom biću. Izdržaće svaku osudu
koja možda usledi. Prihvatiće svaku kaznu. Jedino bog može da mu
donese oprost.
„Sid je ubedio poručnika Granta da mu dozvoli da ide sa mnom u
jednu misiju.“ Nije želeo da nastavi. Ne može da nastavi. Ali ne može ni
da stane. Naslonio je ruku na kamin, pognuo glavu i zažmurio. „Ne
znam kako, ali uspeo je. Bio sam ljut na obojicu, ali uzalud. Grant je bio
nepopustljiv, po običaju, a Sid je samo tiho i veselo nastavio sa
pripremama. Dve stvari su bile pogrešne u toj misiji, odnosno tri, ako
računamo i to da je brat išao sa mnom. Prvo, priroda zadatka iziskivala
je da putujemo bez uniforme. To je retkost. Radio sam to samo jednom ili
dvaput pre toga. Drugo, imao sam sa sobom dokumenta, ranije
uglavnom na njima ništa čitljivo nije pisalo, ali ovoga puta jeste. Da su
pali u ruke Francuza... To nije smelo da se dogodi ni u kom slučaju.
Drugog dana misije, u planina ma Portugala, opkolila nas je grupa
francuskih izviđača, a to mi se nikada ranije nije dogodilo.“
Stisnuo je ruku u pesnicu i oslonio čelo na nju. Srce mu je tako glasno
kucalo da mu je bubnjalo u ušima.
„Imali smo jako malu šansu da se izbavimo. Sid ju je uočio. Ako bi
jedan od nas napravio diverziju, nešto što bi značilo sigurno
zarobljavanje, drugi bi možda uspeo da pobegne. Izbor koga će zarobiti,
a ko će nastaviti sa dokumentima morao sam da donesem ja, jer sam
imao viši čin. Sid nije imao iskustva. Čak i kada bi pobegao, male su bile
šanse da bi uspeo da misiju privede kraju, A morala je da se završi. Čast
je nalagala da dam sve od sebe i da poslužim svrsi. Čast je nalagala da ja
budem taj koji će pobeći. Ljubav je nalagala da odaberem bolniju ulogu.
Šta bi ti odabrala, Loren?“
Po prvi put je progovorila. „Kite, oh, dragi.“
~ 172 ~
„Odabrao sam čast“, kazao je i naslonio čelo o pesnicu toliko jako, da

je osetio bol. „Neka mi bog pomogne, iskoristio sam priliku da
pobegnem i žrtvovao brata.“
Sa pozicije visoko u planinama, nakon što se oslobodio, gledao je
kako zarobljavaju Sida. Nastavio je svojim putem i uspešno dovršio
misiju. Bio je visoko odlikovan, spominjan, hvaljen kao neustrašivi heroj.
Božja šala.
„Bio je to rat“, kazala je Loren.
„Bilo je gore od rata.“ Košmari su ga mučili i budnog. Namerno će se
suočiti sa užasnim prizorima. Reći će ih dami koja bi trebalo da se zaštiti
od surove realnosti dešavanja u ratu, a ne da bude namerno izložena
njima. Ali njegova potreba da dožive neki nivo katarze prevazilazila je
osećaj za primerenost. „Rat je jedna užasna igra. Ako se britanski oficir
zarobi u uniformi, u zatočeništvu ga tretiraju s čašću, s
uvažavanjem. Ako nije u uniformi, onda ga tretiraju uz svu okrutnost
koju španski i francuski pobunjenici pokazuju svojim zatočenicima. Znao
sam to pre nego što sam doneo odluku.“
Znao je. To mu je bilo na umu kada je nakratko oklevao pre
donošenja odluke. Znao je šta će sačekati onog koji bude zarobljen. Bilo
je vremena samo za jedan kratak zagrljaj.
„Istog dana sam se sastao sa grupom boraca. Mogao sam da ih
pošaljem da spasu Sida. Učinili bi to, bili su brojniji od Francuza. Ali
trebali su mi svi oni. Moja prokleta misija imala je koristi od njih. Prošle
su dve nedelje kada smo završili i bili u mogućnosti da spasemo Sida.
Nisam očekivao da ću ga naći živog, ali bio je živ... jedva.“
Samo kada sećanje ne bi bilo tako živo i slikovito. Jače je zažmurio.
Kada bi bilo samo vizuelno. Ali čuo je i zvukove, osećao je mirise. Ko bi
rekao da neko u košmarima može da oseti miris spržene kože?
„Počeli su od desne strane i postepeno se spuštali sa izuzetno
okrutnim mučenjem, paljenjem, lomljenjem i udaranjem. Stigli su do
desnog kolena kada smo ga našli. Naši hirurzi su mu spasili nogu, ali
amputirali su mu ruku kada smo ga vratili u bazu. To putovanje! Ništa
nije odao pod mučenjem, ni moje ime, ni moju destinaciju, niti svrhu
~ 173 ~
misije. Samo svoje ime, rang i puk. Ponavljao ga je iznova i iznova iz

dana u noć, čak i nakon što smo ga vratili. Nisu ga slomili, osim
njegovog tela. Naravno, da su uspeli da ga slome i da im je rekao ono što
su želeli da znaju, počastili bi ga brzom i milosrdnom smrću.“
Čuo je tiho, teško disanje iza sebe, ali nije rekla ništa.
„Žrtvovao sam brata zbog časti. A onda sam dobio svu lepotu počasti
i uspeha. Učen sam da stegnem srce, da budem okrutni oportunista i da
budem sebičan prilikom ispunjenja dužnosti. Žrtvovao sam brata, a onda
ga vratio kući i napravio užas u životima ostalih članova porodice. Loše
sam se ponašao celog leta. Sramno. Dobro je što si insistirala na
privremenoj veridbi. Nisam ja dobar za ceo život. Amputirao sam sebe
kako bih postao slavljeni heroj. Od mene ništa nije ostalo.“ Tiho se
nasmejao. „Ništa osim časti.“
„On je živ“, kazala je. Njegova razumna Loren. „Kite, on je živ.“
„On diše. Nije živ, Loren. Nikada više neće biti živ. On je kućepazitelj
mog oca, za ime boga. Planira da prihvati plaćenu poziciju kućepazitelja
na jednom od Bjukaslovih imanja. Ne razumeš užasnu prirodu takve
sudbine. Kako bi i razumela? Sidnam je bio umetnik. Ne, on jeste
umetnik. Njegove slike prirode bile su najveličanstvenija platna koja sam
ikada video. Bio je vešt, imao je oko za boju, atmosferu i detalje i... Ah,
kako jedan običan smrtnik može da opiše dušu u tim slikama? Bio je
nežan čovek, sanjar i vizionar... A sada služi doživotnu kaznu,
utamničen u svom osakaćenom telu, i ne može da radi ništa drugo sem
da bude nečiji kućepazitelj.“
„Kite, ne smeš to sebi da radiš, dragi. To je bio rat. I uradio si
ispravnu stvar. Doneo si pravu odluku. Obavio si svoju dužnost. To si
morao da učiniš.“
„Kako je moguće da je ispravna? Kada ga vidim tako osakaćenog,
kada vidim dobroćudnog Sida kako se zatvara duboko u sebe, odbija
moju ljubav i mrzi me, kako da verujem da je to bilo ispravno?“
„Jednostavno je tako. Neke stvari nemaju jednostavna objašnjenja.
Život, nažalost, nije takav. Čovek može da provede ceo život čineći
ispravne stvari i da mu se to nikada ne vrati. Može da bude primoran da
~ 174 ~
napravi izbor između dva pravca koja deluju podjednako ispravno, ali
može da odabere samo jedan. Ti si napravio ispravan izbor,“
Sa sigurnošću je znao da bi ponovo krenuo istim pravcem kada bi se
opet našao pred tim izborom, te bi kasnije opet patio od istog bola i
osećanja krivice.
„Ne bih mogao da te volim, draga, toliko, da ne volim čast više“, tiho je
rekao. „Čiji su to stihovi, znaš li?“
„Ričard Lavlejs, rekla bih.“
„Nikada ne veruj u to. To je laž. Ništa ne treba da bude važnije od
ljubavi.“
„Da je tvoj izbor bio drugačiji“, kazala je nakon duže tišine ispunjene
zavijanjem vetra i lupanjem kiše o prozore, „i da su stotine, možda i
hiljade zbog toga ispaštale, nikada sebi ne bi oprostio.“
Tiho se nasmejao. „Ne bih morao. Ja bih bio mrtav.“
„Obavio si svoju dužnost. To je sve što bi bilo ko od nas morao da
učini.“
I dalje je žmurio, ćela oslonjenog na pesnicu. Dozvolio je njenim
rečima da ga obgrle, da ga uteše, barem trenutno, poput oprašta.
Poslednjih nekoliko minuta Loren je imala utisak da će se onesvestiti.
Uvek je pokušavala da izbegne bilo kakav prizor ili spominjanje nasilja,
verujući da dame ne treba da se bave takvom stvarnošću. To joj je lako
polazilo za rukom. Većina gospode je imala isto uverenje. Setila se tom
prilikom kada je Lili, pošto je tek došla u Njubori, radoznalo ušla u
razgovor o ratovima, jer je odrasla okružena vojskom, prvo u Indiji,
a onda na poluostrvu, kao ćerka narednika pešadije. Loren, u to vreme
puna tajne mržnje, pokušala je da smiri savest tako što će naučiti Lili o
svemu što se od nje očekuje, kao buduće grofice od Kilburna. Sećala se
kako je savetovala Lili da dama nikada ne treba da razgovara o ratu, niti
da sluša razgovor o istom.
Tih dana je bila veoma uverena da je u pravu. Savršena dama.
Nepodnošljivo ispravna.
~ 175 ~
Ali, sada ne može da izbaci iz uma užasne slike mučenja koje je Kit
prizvao, iako ih nije opisivao. Niti sliku hirurga kako amputira Sidovu
ruku. Mogla je da namiriše krv.
U jednom trenutku je razmišljala da proba da promeni temu, kao što
je sinoć uspešno uradila. Ali dve prilike, spolja slične, bile su, zapravo,
potpuno različite. Večeras je nemili incident u sobi za prijem sa
Sidnamom Batlerom pokidao sve što je pokrivalo rane njegove najveće
agonije. Večeras bi bilo okrutno, nezamislivo, neoprostivo, da pokuša da
ga zaustavi. Večeras je morao da rastereti savest.
Tako je ona sedela pravo i mirno na širokoj somotom presvučenoj
klupi, stopala uredno postavljenih jedno pored drugog na podu, ruku
skupljenih na krajevima šala. Borila se da ne izgubi svest, borila se sa
pritiskom u ušima i hladnoćom u glavi. Činjenica da je ona delikatno,
ispravno vaspitana dama više nije bila važna. Odolela je potrebi da
usmeri pažnju na vetar i kišu. Pažljivo je slušala svaku njegovu reč.
Nije zadrhtala, niti se onesvestila. Znala je kako je kada se sav bol
zaključa u sebi i ne podeli čak ni sa najbližim prijateljima. Poznavala je
bol, usamljenost, čak i očaj. Možda ju je zato odabrao kao publiku, čak
iako to nije bio nameran izbor. Možda je samo prepoznao sapatnika.
Nesumnjivo je postupio ispravno. To mu je rekla i, naravno, on to
mora da zna. Ali je shvatila i da to saznanje ne olakšava bol. Znala je da
on nikada neće sebi oprostiti što nije postupio drugačije. Nema svrhe
dodavati reči na ispovest. Tiho je sedela i čekala i dala mu sve vreme koje
mu je bilo potrebno. Bilo joj je drago što je zaključao vrata za njima.
Nema opasnosti da neko upadne pre nego što bude spreman da se suoči
sa svetom.
Nakon nekog vremena, kada je osetila da je trenutak pravi, ustala je
ne rekavši ništa i prišla mu. S leđa ga je zagrlila oko struka i oslonila mu
obraz na rame, s namerom da mu barem svojim fizičkim prisustvom
pruži utehu. Polako i duboko je uzdahnuo. Osetila je njegov drhtaj i nije
osetila potrebu da se skloni. Bila mu je potrebna.
Direktno i jednostavno rečeno, bila mu je potrebna. I nijednog
trenutka joj nije palo na pamet da se odupre njegovoj potrebi.
~ 176 ~
Kada su im se usne spojile, poljubac je bio čvrst i žustar. Jezikom joj je

razdvojio usne. Jednom rukom ju je snažno privukao uz sebe i više nije
sumnjala da se njegova potreba okrenula u drugom smeru.
Osećala se neobično odvojeno od sebe same. Deo nje koji je bio
savršena dama, stajala je malo udaljeno, hladno je posmatrajući,
prekorevajući je i podsećajući da je ovo neizbežna posledica
neprimerenosti koja karakteriše njen odnos sa njim od samog početka,
od trenutka kada ga je pogledala preko ramena, u Hajd parku. Ovo je
posledica toga što je ponovo bila sama sa njim, što je zavarala i svoju i
njegovu porodicu. Ovo je vrsta nesputane, opasne strasti koja se mogla i
očekivati, jer je dozvolila neprimeren razgovor o nasilju kada su ostali
sami iza zaključanih vrata.
Ovo mora da se zaustavi odmah.
Drugi, manje poznat, nepoznati deo nje koji se pojavio u Voksolu, ili
možda ranije, u parku, ostao je u njegovom naručju i prepoznao da je
ona žena, da mu je potrebna, da ima toplinu, ženstvenost i ljudskost da
mu ponudi. I sloboda da da sve, ako tako odabere. Ponovo izbor. Do
nedavno, sve do sad, nije imala teške izbore. Uvek je znala, po pravilima
primerenosti, šta je ispravno. Nikada nije poznavala pravila srca. Čast ili
ljubav? Na suprotnim su stranama, kao što su bile i kod njega. Ali ovog
puta ljubav može i treba da pobedi.
Odabrala je ljubav, premda nije iskoristila tu reč jer joj misli nisu bile
rečite.
Jasno joj je bilo da je upravo na ovo mislila u Voksolu. Prepoznala je
to iznenada. Ovo je želei a. Ovo buđenje žene koja je celog života bila
zaključana unutar nje, kao dame.
Ljubio ju je po vratu, po ramenima, po dojkama. Žustro je rukama
prelazio po njenoj haljini i svukao je sa ramena i niz ruke, te je tako
ostavio nagu do struka. Nije ustuknula iako su oboje bili osvetljeni sjajem
vatre iz kamina. Ona je žena i potrebna mu je. Onda će se dati. I njoj je
potrebno, potrebno joj je da bude žena. Zadrhtala je od mešavine straha i
uzbuđenja kada joj je toplim usnama obuhvatio jednu dojku i jezikom joj
se poigrao sa bradavicom. Preplavio ju je sirovom željom - od glave do
~ 177 ~
pete. Stavila je ruku njegov potiljak i oslonila obraz na njegovu meku

kosu.
Oslonio joj je glavu na rame.
„Zaustavi me“, glas mu je bio istovremeno grub i promukao. „Za ime
boga, Loren, zaustavi me.“
„Ne.“ Podigla mu je glavu obema rukama i pogledala ga u lice, dok
mu je prstima nežno prolazila kroz kosu. „Ovo sam ja odabrala, Kite.
Ovo sam slobodno odabrala. Ne zaustavljaj se. Molim te, ne zaustavljaj
se.“ Ne bi to mogla da podnese. “Ovo nije samo za tebe, već i za mene.“
Dok je govorila, nežno ga je ljubila po licu.
Ponovo ju je grlio i ljubio je, samo što je žustrinu zamenio vrelom
strašću i nežnošću. Kao da je za njega postala ne samo žena, već Loren.
Njene nage grudi naslanjale su se na njegov sako.
Bila je i davalac i dar. On je bio i dar i davalac.
Spustio ju je na jednu somotnu klupu. Bila je dovoljno široka da bude
uzan krevet. Posegnula je rukama za njim, ali joj je on podigao haljinu do
struka, izuo joj obuću, svukao joj čarape i donji veš i počeo da
raskopčava svoje pantalone. Neprestano ju je gledao svojim očima
punim želje. Kosa mu je bila razbarušena, a obrazi zažareni. Izgledao je
neverovatno lepo.
Loren Edžvort, ona disciplinovana dama, ponovo se na trenutak
odvojila i obavestila drugi deo nje da trenutno ne razmišlja, da će zauvek
žaliti zbog onoga što sledi ukoliko sve ne zaustavi sad. Ali ona jeste
razmišljala. Ovo nije bezumna strast. Nije čak ni bila strast Ovo je nešto
suštinsko, emotivnije od toga. Bila je uverena da zbog ovoga nikada neće
zažaliti.
Kleknuo je pored klupe i ljubio je po licu. Rukama ju je milovao po
grudima, stiskao ih je i očvrsle, nežne bradavice pritiskao prstima. A
onda ju je jednom rukom pomilovao malo niže, prstima joj je masirao
ogoljenu kožu, tražeći najintimniji deo nje i skliznuo unutra.
Zažmurila je i duboko uzdahnula.
Znala je šta se dešava između muškarca i žene. Tetka Klara joj je to
objasnila pre planiranog venčanja sa Nevilom. Ponekad je pokušavala da
~ 178 ~
to zamisli, ali se češće trudila da ne misli o tome. Uvek je to smatrala

sramotnim i krajnje neukusnim. Zamišljala je to kao čistu, životinjsku
stvar, potpuno bez emocija ili čak ikakvog osećaja, osim neizbežnog
poniženja.
Nikada nije pomislila da može da bude ovako. Ova potreba,
emotivna i fizička, da se preda i da uzme. Da li je ovo strast? Ako jeste,
nije uopšte bezumna.
„Loren, nije prekasno da me zaustaviš.“
Skinuo je sako i prsluk. Njegova košulja bila je topla i svilenkasta, uz
njene nage grudi. Kao i njegove pantalone uz unutrašnjost njenih butina
kada je stao između njih i raširio ih. Od njegove težine, tonula je u
somotne jastuke klupe. Osećala se još bespomoćnije, na ivici straha.
Otvorena i ranjiva. I uzavrela, od sve veće želje koja je bila skoro
nepodnošljiva.
Tada ga je osetila na mestu na kome su mu, do pre nekoliko
trenutaka, bili prsti. Ali mnogo krupniji i snažniji... Lagano jc uzdisala
dok je ulazio u nju polako, šireći je i ispunjavajući zastrašujućim
ushićenjem. Sada nema povratka. Prekasno je, i drago joj je što je tako.
Zgrabila ga je za ramena i trudila se da ne pokaže ni strah ni bol. Ali, bilo
je bola. Više nije bilo prostora. Povrediće je, ali joj je rečeno da će boleti.
Onda je nešto u njoj puklo, nešto što je na trenutak bilo nepodnošljiv
bol, pa je nestalo, kao što je i barijera devičanstva nestala. Ušao je dublje
u nju
,,Loren“, šaputao joj je na uho. „Draga moja, Loren. Jesam li te
povredio?“
„Ne.“ Glas joj je bio iznenađujuće normalan.
Treba da leži mirno i opušteno, savetovala ju je tetka Klara, dok
suprug ne završi. Suprug.
Dok ne završi? Da li je sad završio?
Povukao se iz nje i osetila je iznenadno žaljenje. To je sve? Jednom u
životu i već je gotovo? Tako brzo? Ali kada je očekivala da će se u
poptuno povući, ponovo je ušao u nju. Osećala je bol. Prisutno je bilo i
izuzetno svilenkasto osećanje i znanje da će potrajati još nekoliko
~ 179 ~
trenutaka. Želela je da ga preklinje da to ponovi, ali čak i u takvom

momentu je znala da nije umesno da tako nešto zatraži od njega.
Bilo joj je drago. Šta joj je nevinost ikada donela? Uvek je verovala da
je nevinost nagrada sama po sebi. Ali nije tako.
Da li on zna koliko joj prija ovo neprestano probijanje i povlačenje
koje je postalo neometano i ritmično? Da li zna?
Učinio je to ponovo. I ponovo. Ležala je mirno i držala ga za ramena

kao da je jedino sidro njenog postojanja, tiho je upijala sve zabranjene
lepote svog šokantnog gubitka nevinosti.
Da li zato to radi? Da je zadovolji? Ali čula je njegovo teško disanje i
osećala je rastuću vrelinu tela i znala je da, naravno, radi to jer
zadovoljava sebe. Ona ga zadovoljava.
Ona, Loren Edžvort ga zadovoljava. Nasmešila se i usredsredila sve
misli i osećanja nadole. Ispiće ovu čašu zadovoljstva do samog dna. Ovo
sećanje trajaće do kraja života.
Pre nego što je otpila pola čaše, skliznuo je rukama ispod nje, čvrsto
je uhvatio za zadnjicu i pridigao, a njegovo prodiranje bilo je sve
snažnije, brže i dublje. Oštar bol čistog zadovoljstva peo se kroz njen
stomak do dojki, ali pre nego što je stiglo da se ponovi, činilo se prerano,
kako je samo pohlepna, ušao je duboko u nju i osetila je toplu tečnost.
Ah. Završio je.
A ona nije.
Da li žene ikada završe? Da ii ikada počnu? Da li postoji samo
nedohvatljivo zadovoljstvo? Ali ovo je bilo dovoljno. Nije žalila. Nikada
neće zažaliti. Neće dozvoliti savesti da je kasnije, sutra ili ikad u životu
mori. Drago joj je što se ovo dogodilo. Ovo je njeno najlepše iskustvo u
životu.
Pomislila je da mora da je zaspao na nekoliko trenutaka. Prošla mu je
prstima kroz kosu i okrenula se ka vatri. Slušala je prijatne udare kiše o
prozor.
~ 180 ~
Podigao je glavu i pogledao je. „Ne moram da kažem da mi je žao,

zar ne, Loren? Nisam te prisilio...“
Spustila mu je prst na usne. „Znaš da nisi. Ja ti neću biti na savesti,
Kite.“
Nasmešio se toplo i pospano. „Onda ću ti reći hvala. Hvala ti, Loren,
na tako dragocenom daru. Da li te je mnogo bolelo? Čuo sam da je tako
prvi put.“
„Nije mnogo.“
Pridigao se i počeo da namešta odeću, okrenut leđima. Pružio joj je
maramicu, ne okrenuvši se.
„Upotrebi ovo.“
Pitala se šta da uradi. Shvatila je da ima krvi. Ali i dok se čistila, nije
u potpunosti shvatila veličinu onoga što je učinila. To ju je stiglo tek kada
se dovela u red i sela na ivicu klupe, ponovo sva uredna i uvažena, sa
prljavom maramicom u ruci.
„Dakle“, kazao je Kit, okrenuo se i veselo joj se nasmešio, „moraćemo
da odredimo datum venčanja, zar ne?“
~ 181 ~
16.
Kiša je prestala tokom noći, ali se sunce pojavilo tek sredinom dana i
osušilo travu, te nagovestilo letnju toplinu za popodne.
Kit je predložio i organizovao partiju kriketa na dugom travnjaku
ispred kuće. Prvobitno je bio namenjen deci, ali svi mladi i poneka starija
gospoda, dočekala su ideju sa takvim entuzijazmom da se igra brzo
proširila. Skoro svi koji nisu igrali, osim udovice, lejdi Ajrin i barona
Galtona, koji su se povukli radi popodnevne dremke, pristali su da
ostanu i navijaju.
Muškarci su se bavili nameštanjem terena, dok je Kit delio igrače u
timove približno ravnopravnih mogućnosti i iskustva, koren, Gvendolin
i Dafne su raširile ćebad na travnjaku za posmatrače, na bezbednoj
udaljenosti od terena. Nekolicina dece je jurila naokolo, svi su se spoticali
o njih, ali su ih tolerisali samo zato što je sunce sijalo i što će im uskoro
sva pažnja biti usmerena na partiju. U celoj toj buci i zbrci niko nije
primetio tri jahača kako se približavaju terasi, sve dok ih Dafne Vilard
nije dozvala.
Lord Ranalf Bedvin je već sjahao i pomogao lejdi Freji da se spusti.
Lord Alejn je posmatrao haos pred sobom.
„Ah, partija kriketa, vidim, ali još nije počela. Dobar dan, gospođo.“
Obratio se grofici, skinuo šešir i klimnuo glavom. “Mogu li da se
pridružim zabavi, iako sam došao samo da Vas pozdravim?“
Grofica ih je upoznala sa Gvendolin, koju još uvek nisu sreli. Lord
Ranalf se naklonio ka njenoj ruci i tako se zadržao, dok su razmenjivali
uobičajene pozdrave.
„Sigurna si da ne želiš da igraš?“ pitao je Kit kada je prišao Loren i
nasmešio joj se.
~ 182 ~
Najednom joj se činilo da je nemoguće da se prethodna noć dogodila.

Izgledao je tako normalno, tako uobičajeni Kit. A ona je bila veoma
uobičajena Loren.
„Sasvim sigurna. Ne bih imala pojma šta treba da radim.“
„Sigurno možeš da uhvatiš loptu. Možeš da trčiš. Naučiću te kako da
rukuješ palicom.“
„Ako je ovo još jedna od tvojih ideja kojima me primoravaš da
uživam, zaboravi. Neopisivo ću uživati baš ovde. Uostalom, nijedna
dama starija od osamnaest godina ne učestvuje.“
Ali dok je govorila, lejdi Freja Bedvin je istrčala na travnjak sa lordom
Alejnom i objavila da želi da igra u timu u kom nije Kit. Lord Alejn se
pridružio Kitovom timu.
„Ne mogu nikako da te ubedim?!“ Kit se nasmejao i usredsredio
pažnju na kriket koji uskoro počinje.
Loren je namestila svoj široki slamnati šešir da bolje zaštiti lice od
sunca i uzdahnula od olakšanja. Na trenutak se plašila da će insistirati.
Treba joj vreme za razmišljanje. Ne, ne treba! Ne sada. Osetila je kako joj
rumene obrazi pri samoj pomisli na prethodnu noć. Ne sme da razmišlja
o tome sve dok ne bude bila sama, niti o činjenici da nije rekla ne.
Neka joj bog pomogne, nije rekla ne.
Kriket je bio veoma živahan i veseo. Kit, čiji je tim prvi branio,
neprestano je vikao i smejao se. Hvatao je lopte i nervirao ozbiljnije
članove svog tima tako što je dozvoljavao manjim, slabijim igračima da
mu daju poen, a čuvao je svoju veštinu za iskusnije igrače. Kada je mladi
Dejvid Kliford, koji mu je stajao najbliže sa palicom velikom koliko i on
sam, morao da pretrči dužinu terena kako ga Sebastijan Vilard ne bi
izbacio, Kit je podigao dete i potrčao sa njim i sve vreme se
veselo smejao. Prestigli su loptu za pola sekunde.
„Mili bože. Kit je zasad zvezda oba tima“, primetio je lord Ranalf,
„Mora da ga je, poput vitezova, inspirisala njegova dama. Da li, slučajno,
u svojim grudima čuva Vašu naklonost, gospođice Edžvort Ali sada
ćemo videti šta može protiv Freje.“
~ 183 ~
Zaista, sledeća na redu je bila Freja. Loren je od početka bila svesna

nje kako stoji sa strane, malo dalje od ćebadi sa ostatkom tima, bez šešira,
dok joj se raspuštena kosa presijavala pod sunčevim zracima. Povremeno
se smešila u pravcu gledalaca, a Lorenin pogled je presreo izazov u
njenom oku.
Naravno, bila je u svom elementu na terenu. Smestila je palicu ispred
kapijice i zaškiljila u pravcu Kita, koji je trčao ka suprotnim kapijicama
kako bi joj bacio loptu. Bilo je očigledno da je znao da je ona vešt igrač.
Bacio joj je najbolju loptu. Pogodila ju je za šesticu. Lopta je poletela ka
nebu i pala van terena. Benžamin je potrčao da je dohvati dok su
posmatrači aplaudirali, a igrači suprotnog tima besneli. Klodov tim je
poskakivao od veselja, a lejdi Freja je potrčala između kapljica,
pobedonosno se smejući dok joj se kosa vijorila iza nje.
Kit se takođe smejao. „To ti je bilo poklonjeno. Sada ćemo se
uozbiljiti.“
„Ozbiljnost očigledno nije dovoljno dobra za mene. Baci najbolje što
možeš.“
Rumena, raspoložena i čarobna, ponovo je pogledala u pravcu ćebadi
i pogledom se narugala Loreninom primitivnom, damskom prisustvu.
„Ah, dakle, rukavica je bačena“, promrmljao je lord Ranalf. „Kao u
dobra stara vremena.“
Lejdi Freja je zaustavila sledeću loptu i kapijice su stajale.
Pogodila je i sledeću loptu koja je mogla da se uhvati, ali je odletela u
pravcu četvorogodišnje Sare Vrimonton koja ju je gledala kao omađijana,
sklopivši ruke u pogrešnom trenutku, dok su joj saigrači dovikivali da je
dohvati, pa je briznula u plač kada joj je lopta pala pred noge.
Loren, dvadeset dve godine starija od nje, odlično je znala kako se
oseća.
Kit je prišao detetu. „Ovo je pogrešno udareno, Freja. Nije Sara kriva
što je nije uhvatila. Bolje bi bilo da je ponovo udariš.“
Neko je bacio loptu lejdi Freji, a ona ju je bacila uvis u sporom luku.
Kit je podigao Saru jednom rukom, drugom je sklopio njene male šake i
uhvatio loptu.
~ 184 ~
„Ispadaš!“, viknuo je, a njegovi saigrači su počeli glasno da se vesele.

Lejdi Freja se glasno usprotivila, kao i ostatak njenog tima. Stajala je s
rukama na kukovima, zabačene glave i žalila se da je Kit ljigavac dok joj
se on smejao i optužio je da nema nikakav sportski duh. Ali je Loren bilo
jasno da u toj raspravi nema ničeg ozbiljnog, da namerno vređaju jedno
drugo radi zabave, da zaista uživaju. Bili su savršen par, zapravo, kao
što je to uvidela, od samog početka.
To saznanje ju je mučilo. Ne zato što se na bilo koji način nadmeće sa
tom ženom, uprkos podrugljivim pogledima koje joj je lejdi Freja uputila
odlazeći sa terena. Već samo zato, što Loren zna da nikada neće biti
njena konkurencija, čak ni kada bi poželela. Lepo izgleda, da, ali joj
nedostaje to nešto što bi moglo da uhvati i zadrži divljenje muškarca i
buđenje strasti. Uprkos prethodnoj noći, kada se sve sabere i oduzme,
ona je samo Loren Edžvort.
Kada se završio njen trenutak slave, Sara je prišla ćebadima u potrazi
za majkom koja se već sklonila u kuću od vrućine. I dalje je imala suzice
na obrazima. Loren je izvadila maramicu iz unutrašnjeg džepa i obrisala
joj oči.
„To je bilo odlično hvatanje. Da li te je umorio kriket?“
Klimnula je glavom. „Dođi da se igramo.“
Loren je oklevala. Nekoliko puta je bila u dečjoj sobi i iznenadilo je
što se, izgleda, dopada tom detetu. Ali, nije bila sama sa njom.
„Šta bismo radile?“
„Da mi guraš ljuljašku,“ Sara ju je uhvatila za ruku i sad ju je vukla.
„Postoji ljuljaška?“- Ustala je.
Visila je sa visoke grane velikog hrasta blizu glavnih vrtova. Loren je
nije ranije primetila. Sara je sela i Loren ju je odgurnula, prvo pažljivo, a
onda, na dečji zahtev više i jače.
Sara je vriskala od oduševljenja. „Više Loren se razdragano smejala.
„Ako odeš previsoko, završićeš na vrhu drveta u zemlji drveća i ja ću
ostati sama sa ljuljaškom i bez Sare.“
Tada je primetila da njihov odlazak nije ostao nezapažen. Druga
dečica kojoj je dosadio kriket prilazila su i zahtevala da se smenjuju na
~ 185 ~
ljuljašci. Loren je ubrzo imala posla sa guranjem ljuljaške, starala se da se

svi podjednako ljuljaju, pomagala je sitnijima da se popnu na niže grane
drveta, pomagala im da siđu kako bi sve to ponovili i smejala se sa
njima. Zahvalno je primetila da se barem nalaze u hladu, skriveni
od silnog žara sunca.
„Ljuljaška ide u čarobnu zemlju na vrhu drveća“, objavila je Sara
posle nekog vremena.
„Ko to kaže?“, Henri Batler je namršteno pitao.
„Ja kažem.“ Loren ga je pogledala iznenađeno. „Hoćeš da kažeš da
nikada nisi čuo za nju? Ne znaš da postoji čarobna zemlja iznad
ljuljaški?!“ '
„Ispričaj nam.“
Sve petoro dece je uzvikivalo u glas, a Loren se ponovo nasmejala.
Šta je sada počela? Godinama se nije zabavljala i uspavljivala pričama u
kojima majke nikada ne ostavljaju svoje ćerke, čiji su životi puni živih
avantura u kojima može da se plovi dalje od horizonta i uvek se
bezbedno vrati, u kojima je završetak uvek srećan. Nikada nije pričala to
naglas. A ipak, bilo je trenutaka kada je maštala da će ih pričati, sedeći na
ivici kreveta svoje i Nevilove dece.
„Sešću dole u hlad“, kazala je i učinila tako. „Okupite se oko mene,
ako želite da čujete.“
Deca su sela na travu i znatiželjno je gledala. Najmlađa, trogodišnja
Ana Kliford, prišla je i ugnezdila joj se u naručju.
„Jednom, ne tako davno...“
Počela je priču o dvoje dece, dečaku i devojčici, koji su sedeli jedno
pored drugog na ljuljašci i zaljuljali se tako visoko da su preleteli grane i
proleteli kroz zavese sveta do čarobne zemlje na vrhu drveća, koja se ne
vidi sa zemlje, a koja se mnogo razlikuje od zemlje ispod. Trava je bila
drugačija i kuće, životinje i ljudi su bili drugačiji. Bila je to zemlja
puna čuda i opasnosti.
„Ubrzo“, kazala je na kraju dok su je svi očarano gledali, „primetili
su praznu ljuljašku kako se podiže kroz crvenu travu, brzo su se popeli,
držali se čvrsto jedno za drugo i za užad i u letu se vratili u podnožje
~ 186 ~
drveta, gde su ih roditelji jedva dočekali. Ponovo su bili bezbedni i imali

su neverovatnu priču za njih.“
Deca su ispustila glasan uzdah zadovoljstva.
„Da li su se ikada vratili tamo?“, pitala je Sara.
,,Oh, da, jesu“, uveravala ih je Loren. „Mnogo puta. I imali su razne
uzbudljive avanture. Ali to su priče za drugi put.“
Deca su se bunila što je priči kraj, dok se Loren smejala i grlila Anu.
„Što se svi nadamo da će se uskoro desiti.“
Loren je podigla pogled i ugledala Kita kako stoji bez šešira na
suncu, i dalje u košulji, ruku prekrštenih na grudima. Izgledao je kao da
je neko vreme stajao tu. Travnjak iza njega bio je prazan. Nije primetila
kada se kriket završio. Smešio joj se, sa jasnim simpatijama u pogledu.
Stomak joj se vezao u čvor i ostala je bez daha. Prepoznala je želju. U
tom trenutku je znala da je to više od želje. Bilo je to znanje. Poznavala je
to vitko, zgodno telo. Štaviše, poznavala je čoveka u njemu. Poznavala
ga je kao složenu osobu koja se krila iza vesele spoljašnosti. A ipak,
veselost je takođe bila stvarna. Nije bila samo maska.
„Svi su otrčali do jezera na plivanje“, kazao je. „Ima Ii ovde neko
zainteresovan?“ Nasmešio se svoj dečici, koja su poskakala i potrčala u
pravcu vode i pre nego što je završio rečenicu.
„Ja ne“, odsečno je rekla Loren.
Stajao je na svom mestu i dalje se smešeći. „Ne prestaješ da me
iznenađuješ. Nisam znao da si tako dobra sa decom.“
„Oh, nisam. Nikada nisam imala kontakta s njima.“
„Dozvoli mi da se usprotivim. Igrala si se skoro sat vremena sa
petoro dece, što nije lak zadatak po ovako toplom danu.
Nisam primetio nikakvu raspravu uprkos činjenici da postoji samo
jedna ljuljaška i deca se uvek svađaju oko nje.“
„Zar je prošlo toliko vremena? A kako znaš da nije bilo svađe? Igrao
si kriket.“
~ 187 ~
„Znam“, uveravao ju je, ponovo probudivši ono previranje u

stomaku. Prišao joj je i pružio joj ruku da joj pomogne da ustane.
„Odakle ti ta priča? Iz neke knjige?“
„Ne, naravno da ne“, nasmejala se, „izmišljala sam je usput. Nije
teško stvoriti čarobnu zemlju u kojoj bilo šta može da se desi.“
„Verujem da si uživala, delimično i mojom zaslugom.“
„Da, tačno. I dalje bih bila u Londonu da me ti nisi doveo ovde. I
dalje bih odbijala svu probranu gospodu koju grof Saton i Vilma
smatraju odgovarajućom za mene. I mrzela bih svaki trenutak.“
„Oni su kreteni. U potpunosti zaslužuju jedno drugo.“
Ponovo se nasmejala.
„Na jezeru ima dovoljno ljudi da čuvaju decu. Hajde da pobegnemo
na sat ili dva.“
„Da li... da li svi plivaju?“ pitala je. „I posetioci?“
„Rekao bih. Malo obzira neće sprečiti Freju, budi sigurna. Druge
devojke će je neusmnjivo pratiti i zadati majkama glavobolje. Ali dan je
vruć i svi smo istrošili mnogo energije na kriket.“
„Da li si siguran da ne bi radije bio tamo sa... ostalima?“
Nakrivio je glavu dok je stresala travu sa suknje. „Mislim da bi
trebalo da odemo na neko tiho mesto. To će svi očekivati od nas. Ne.“
Podigao je ruku kada ga je pogledala. „Nemoj da prestaneš da se smešiš.
Mi jesmo verenici. I uprkos odlučnosti tvog odgovora od sinoć, ja
verujem da ćemo se venčati. Ali nećemo ponovo razgovarati o tome.
Pobegni sa mnom „
Čežnja ju je snažno ščepala u donjem delu stomaka. Oprez je
pokucao na vrata njenog uma u istom trenutku. Sinoć je otišla predaleko.
Nije žalila iz razumljivih razloga. Zažalila je na drugi način. Sinoć joj je
ženstvenost bila razotkrivena. Predala se potrebama koje je tako pažljivo
držala zaključane u sebi i koje su joj bile okrutno uskraćene, a za koje je
verovala da samo Nevil može da ih zadovolji.
Potreba da bude otvoreno i potpuno žena.
~ 188 ~
Lagano je osećala potrebu za Kitom. Lako bi mogla da se zaljubi u

njega. To je bila nova i zastrašujuća mogućnost. Nikada, pre prethodne
večeri, nije sumnjala u to da je žena koja može da voli samo jednom.
Mogla bi da zavoli Kita.
Ali ne sme to sebi da dozvoli. Jer ona nije prava žena za njega. U
potpunosti se razlikuje od lejdi Freje Bedvin. Ipak, lejdi Freja je prava
prilika za njega. Sa njom se smejao i bio tako živ, ovog popodneva. Ne
sme da se zaljubi. Ne sme da rizikuje da se ponovo suočava sa
slomljenim srcem, koje je jedva sastavila prošle godine.
Uostalom, obećala mu je da će ga osloboditi veridbe krajem leta.
Neće prekršiti obećanje, iako je prethodna noć promenila stvari u toj
meri, da ga njegovo osećanje časti primorava da to promeni. Nije
nameravala da ga zarobi brakom. Neće to učiniti.
Došla je ovde da doživi malu avanturu, kratki izlet zadovoljstva, pre
nego što se skrasi u svojoj odabranoj budućnosti. A avanturu je i dobila.
Uživala je. Želela je više. Želela je da ispije čašu naiskap, do poslednjeg
trenutka pred odlazak.
„Samo na sat, onda“, kazala je i pružila mu ruku. A onda se zapitala
zašto je učinila nešto tako nesvojstveno njenom karakteru. Nastupila je
trenutna povezanost, fizička i emotivna. Shvatila je da je od držanja pod
ruku sa muškarcem, daleko intimnije držanje za ruke.
I mladalačkije.
I radosnije.
~ 189 ~
17.
Znao je pravo mesto na koje će je odvesti. Podrazumevalo je šetnju

pored jezera iza kuće i obilazak sve dece, mladih i nekoliko odraslih koji
su se zabavljali u vodi, dok su ih drugi posmatrali sa obale. Kako je i
očekivao, Freja je bila u vodi, plivala je dalje od drugih. Ralf je bio
oslonjen o jedno drvo i razgovarao sa lejdi Mjuir. Oboje su se okrenuli i
mahnuli u znak pozdrava.
Kit se iznenadio što nije imao želju da skače i glupira se sa ostalima,
što nema potrebu da se takmiči sa Frejom. To ga je čudilo. Pitao se da li
će ponovni susret probuditi staru strast prema njoj. Pitao se to posle
svakog susreta, pa i današnjeg. Pitao se i sad kada je znao da mora da se
oženi Loren.
Ali tokom partije kriketa desilo se nešto neobično. Uživao je u
nadmetanju, izazivanju i razmeni peckanja sa Frejom. Imao je utisak da
se vratio kroz vreme i da su ponovo deca. Osećao je staru prijateljsku
privrženost prema njoj bez ikakve ludosti koja ga je stezala tokom onih
užasnih nedelja, pre tri godine. Uživao je u kriketu, a ipak sve vreme je
bio svestan Loren. Kako sedi kao dama na ćebetu, lepa u svetloj haljini,
sa slamnatim šeširom i gleda utakmicu. Bio je svestan trenutka kada je
otišla sa Sarom. Bio je svestan njene igre sa njom i ostalom decom.
Bio je iznenađen nežnim osećanjima prema njoj. Nije naviknut da gaji
takva osećanja prema ženama. Nije razumeo to osećanje. Ali mu je
prijalo. Možda žene na ovo misle kada govore o romantici - nešto toplo,
nežno i uzbudljivo. Možda ima romansu sa Loren Edžvort. Svoju prvu.
Ali, naravno, postoji mnogo više od toga, tu je i prethodna noć.
„Jesi li siguran da ne želiš da plivaš sa ostalima? Ne bi mi smetalo.
Nemaš nikakvu obavezu da ostaneš sa mnom. Znam da sam dosadna za
tebe.“
~ 190 ~
Za nekoga tako lepog, sa tako besprekornim manirima i vaspitanjem,

imala je veoma nisko mišljenje o sebi.
„Dozvoli meni da odlučim o tome“, rekao je i ispreplitao prste sa
njenim. „Loren, zar baron Galton nije pokušao da sa zna sudbinu tvoje
majke? Zar pokojni grof Kilburn nije ništa učinio da otkrije šta se
dogodilo njegovom bratu?“
Odmahnula je glavom. „Kako bi bilo moguće da išta otkriju? Svet je
veliko mesto.“
Ali članovi britanske aristokratije ne bi prošli neprimećeno.
„Dakle, niste saznali šta se desilo, na kraju?“
„Nije važno. Ne razmišljam o tome.“ Prepoznao je laž. Gledala je u
travu kojom su hodali, lica skrivenog iza šešira.
„Ja imam veze. Ljude čiji je posao da otkriju skriveno, da saznaju ono
što je naizgled nemoguće saznati. Mogao bih da tražim nekoliko usluga.
Mogao bih da pokrenem istragu. Da li da učinim to?“
Tada je oštro okrenula glavu. Oči su joj bile širom otvorene. „Učinio
bi to za mene? Čak iako bi se istraga završila mnogo vremena posle
našeg rastanka?“
Prethodne noći je bila prilično istrajna u tome da se neće udati za
njega, čak iako je spavala sa njim. Budalasto nepopustljiva - možda je
trudna.
„Mnogo si mi učinila. Dozvoli mi da ti nekako uzvratim.“
„Jesam li?“ Prestala je da hoda. Oči su joj bile pune suza. „Samo bih
volela da nije moralo biti ovoliko prevara. Mnogo mi se dopada tvoja
porodica, tvoja majka, tvoja baka, svi.“
„Nema potrebe za prevarom. Mogli bismo da najavimo venčanje na
bakinom rođendanu. Ne nešto zamišljeno, već pravo.“
Odmahnula je glavom.
„Jesi li se toliko beznadežno vezala za njega?“ pitao je. Počelo je da
ga nervira što nema razrešenja misterije sa grofom Kilburnom, mada ga
nikad nije upoznao.
~ 191 ~
Ponovo je odmahnula glavom. „To je bio dogovor. Način da se i

jedno i drugo oslobodimo. Nemoj da pokvariš sve. Samo sam želela malo
letnje avanture.“
Nije mu prijalo što neće da se uda za njega samo zato što to ne želi.
Ali nikada nije govorila drugačije. Budala je ako dozvoli sebi da ga
prevari letnja romansa.
Nasmešio joj se i nastavio da hoda. „Ne moraš da kriviš džentlmena
što ima savest. Posvetićemo se, onda, avanturi. Vidiš li onu zemlju koja
se spušta u jezero? To je, zapravo, ostrvo. Veštačko, naravno, kao i samo
jezero. Idemo tamo čamcem.“
„Hvala.“
Nije znao na čemu mu se zahvaljuje. Ali mu je prijala šetnja u tišini i
radovanje zbog želje da se opusti sa njom na ostrvu. Kad su stigli do
jednog splava, shvatio je da je čamac još uvek u dobrom stanju i na svom
starom mestu. Gomila peškira koja je uvek na polici takođe je bila tu i
izgledali su čisto i sveže. Izvadio je dva. Veslao je dok je Loren sedela
opuštena i otmena na uskoj klupi preko puta njega i jednom rukom
se držala za ivicu čamca radi ravnoteže. Pomogao joj je da izađe i
povukao čamac iz vode.
Na strani ostrva, najudaljenijoj od kuće, nalazila se široka obala,
poput male poljane, koja se polako spuštala do ivice vode. Bila je
pokrivena travom i poljskim cvećem. Šetali su kroz cveće visoko do
članaka i Loren je sela usred polja, uhvatila se za kolena i gledala oko
sebe.
„Nikada nisam posebno volela prirodu“, kazala je uz zadovoljan
uzdah.
„Ali sada je voliš?“
„Da.“
Kit nije seo. Bilo je toplo popodne. Igrao je kriket, šetao i upravo je
veslao preko jezera. Svukao je košulju preko glave, izuo čizme i skinuo
pantalone. Oklevao je samo trenutak pre nego što je svukao i donji veš.
Loren ga je lenjo posmatrala. Pre nekoliko dana bi vrištala od sramote i
neprimerenosti.
~ 192 ~
„Veoma si lep“, iznenadila ga je.

Zakikotao se. „Uprkos ožiljcima?“
„Da.“
Uleteo je u vodu i zaronio. Hladnoća je prijala njegovoj vreloj, goloj
koži. Malo je plivao ispod vode, a onda isplivao i obrisao kapi vode s
očiju. Još uvek je sedela u cveću, lepa kao slika. Izgledala je opušteno i
neuznemireno, a lice joj je bilo pod senkom širokog šešira. Ali je
odvezala mašnu ispod brade i pustila da šešir padne na travu, dok je
istresala svoje tamne lokne.
Zaplivao je malo dublje. Gledao ju je kako se izuva, skida čarape, a
onda ustaje da raskopča i svuče haljinu. Podhaljina joj se lepila za vitke
obline. Zahvalno ju je posmatrao i čudio se što tog dana nema
devičanske skromnosti kao onda, kada se krila iza ćebeta na ivici vode,
ona dva jutra kada su se kupali.
Stisnuo je usne od šoka kada je prekrstila ruke i svukla podhaljinu
preko glave i bacila je na malu gomilu garderobe. Gola je bila pravo
savršenstvo, mlada, zategnuta koža i mišići. Čvrste, podignute grudi.
Duge vitke noge, tamne vlasi na njihovom spoju. Sišla je niz obalu i ušla
u vodu. Gledala je u nju, a ne u njega, mada nije pokušavala da se
sakrije. Koža joj je bila čist alabaster pod jarkim sunčevim svetlom.
Osetio je kako su mu usne presušile, te ih je ovlažio, pre nego što
je ponovo zaronio i isplivao pored nje.
Nije je dodirnuo. Nije ga dodirnuta, Nasmešili su se jedno drugom,
pa je zažmurila i legla na leđa. Lako je plutala i lenjo je cimala nogama
kako bi se kretala unazad. On je polako plivao pored nje.
Pitao se da li ona razume koliko se promenila otkako je došla u
Alvesli? Koliko je daleko izašla iza maske hladne device? Loren Edžvort
se kupa gola usred dana sa golim muškarcem? Njihovi prijatelji u to
nikada ne bi poverovali. Da li je istina da je ovo želela samo tokom
kratkog leta? Da će odabrati da se vrati staroj sebi kada se završi?
„Ako pokušam da spustim noge“, pitala je posle nekoliko minuta,
„hoću li moći?“
~ 193 ~
Odmerio je razdaljinu od obale. „Verovatno ne. Ali ne plaši se. Nećeš

potonuti, osim ako ne želiš. A čak i da potoneš, ja ću te spasiti.“
„Ne plašim se. Nauči me da plivam tako. Hajde da opet pokušam.“
Okrenuo ju je na stomak. Kao da se kretala u onom čarobnom svetu
koji je izmislila za decu. Ovog popodneva je mogla da spusti lice u vodu
bez panike i da diše bez gutanja vode.
Danas je mogla da pomera noge blizu površine, pa trud da se kreće
napred nije bio uzaludan. Naučila je brzo da pokreće ruke. U roku od
deset minuta je zaista plivala, u vodi koja je bila prilično duboka.
„Ovom brzinom bi verovatno otplivala do glavne obale za dvadeset i
četiri sata. Dvadeset i tri ako se ne zaustaviš da se odmoriš.“
„Samo se ti rugaj.“ Verovatno je imala još da kaže, ali su joj bili
potrebni dah i usredsređenost za plivanje.
Ponovo ju je okrenuo na leđa i plutali su jedno pored drugog držeći
se za ruke. Ne pamti kada se osećao tako opušteno, tako zadovoljno i
ispunjeno, još od... Možda se i nikada nije osećao ovako.
Zažmurio je i licem upijao toplinu sunca.
„Neki trenuci bi trebalo da traju zauvek“, rekao je.
Složila se.
Ali ti trenuci i bežanje će se, naravno, uskoro završiti. Iako im
pozicija ljubavnika omogućava zajedničko vreme nasamo, postoje
granice. Uskoro će morati da se vrate kući i pridruže se ostalima.
Vazduh je bio hladan kada su izašli iz vode i popeli se uz obalu.
Vrelina sunca bi trebalo ubrzo da ih osuši. Očekivao je da će Loren
pohitati da se obmota peškirom i sesti malo dalje od njega, sva
primerena i svesna sebe. Donekle je očekivao da će se brzo obući i želeti
da se vrati do čamca.
Ali ona je legla naga na peškir pored njega, pokrila oči jednom
rukom, podigla jednu nogu u kolenu. Nema sumnje da nije znala koliko
je ta poza izazovna. Okrenuo je glavu i pridigao se na lakat, kako bi je
bolje pogledao. Sve dosadašnje ljubavnice bile su bujnije građe. Po tom
kriterijumu ih je i birao. Bujnije obline i pune, teške grudi su ga
uzbuđivale, ali, naravno, ljubavnice su samo za telesno uživanje.
~ 194 ~
Loren Edžvort je bila vitka i visoka. Kada je legla na leđa, grudi su joj
delovale još manje, mada su bile lepog oblika i rozikastih vrhova.
Stomak joj je bio ravan. Noge su joj bile vitke i zategnute. Osetio je
prijatno zatezanje u međunožju i shvatio da ako bi sada otvorila oči,
sigurno bi razumela da je u opasnosti.
Nesumnjivo je jedna od najlepših žena koje je ikada video. Ali je to
znao još na onom balu kada je i upoznao, pa i ranije. U Hajd parku,
uprkos činjenici da je dobro video samo na jedno oko, primetio je i divio
se njenoj izuzetnoj lepoti.
Ali ona je više od lepote. Ona je... zavodljiva. Zar postoji takva reč?
Trebalo bi je izmisliti. Bez očiglednog zavođenja, njeno telo je pozivalo
muškarca na seks. A ipak, nije bilo ničega erotskog u njenom telu i
karakteru. Šta je u pitanju?
Da li on ima privilegiju da svedoči cvetanju dugo potiskivane
ženstvenosti? Da li je on instrument kroz koji se to odvija? Da li ima tu
čast? Bio je siguran da nikada nije učinila ništa slično. Čak i da jeste
nekada posumnjao, prethodne noći je dobio dokaz. Bila je devica.
Posmatrao je njeno vitko, ne toliko bujno, privlačno telo. Želeo ju je
kao što je uvek želeo bilo koju ženu. Možda i više. Ali, ona ne želi da se
uda za njega. Ne sme... Već ju je jednom doveo u opasnost, sinoć. Ne sme
da je dovede u zamku da izgubi slobodu koju je očigledno našla. Ne sme
da bude toliko sebičan i nedisciplinovan.
Sklonila je ruku sa očiju i nasmešila mu se.
„Kite, na ovo sam mislila u Voksolu. Upravo ovo, iako to ni sama
tada nisam znala. Ovo sunce na mom licu. Nikada mu ranije nisam
dozvolila da mi priđe, može da mi ošteti kožu. Zvuk vode, ptica i
insekata, hiljade njih. Ponekad zaboravim da je svet živ. Ponekad mislim
da postoje samo ljudi i možda konji, krave i ovce. Miris vode, trave i
cveća. Cveće. Ovo je sve poljsko cveće i trava. Ali lepši su nego bilo šta
drugo na svetu. I... ja sam deo svega toga. Uvek sam bila posmatrač
života, nikada nisam učestvovala. Nikad. Ali sada uživam. Danas
sam učesnik i oduševljena sam i bezumno srećna. Ovo je avantura koju
sam tražila. Zauvek ću ti biti zahvalna.“
~ 195 ~
Progutao je knedlu. Najednom je bio na ivici suza. Potisnuo je svoju

uzbuđenost i nadao se da nije primetila. Govorila je istinu. To je
prepoznao u njenom pogledu. Bila je deo svega, bila je jedno sa
sunčevim zracima i vodom, sa travom i cvećem, sa pticama i insektima.
Poput šumske ili vodene nimfe. Kao vila ili boginja.
Nesumnjivo je znao da je ovo jedan od dragocenih životnih trenutaka
i da će ostati u njemu do kraja života. Ovo je blago koje će njegovo
sećanje čuvati za buduće utehe. Ne sme da učini ništa da to pokvari.
Pružila je ruku i dodirnula mu obraz lakim, hladnim prstima. „Uradi
mi ono što si mi uradio sinoć. Želim to ponovo. Samo još jednom, ovde
među cvećem, pod suncem. Ovde bi bilo divno, zar ne? Ako želiš,
naravno. Možda ne želiš.“
Nadvio se nad njom i spustio svoje usne na njene. Imala je ukus
hladne jezerske vode i toplog leta. Imala je ukus nevinosti i probuđene
ženstvenosti. Imala je ukus čarobne zemlje na vrhu drveća. Mora da je
podseti na stvarnost, na činjenicu da žene često ostaju u drugom stanju
nakon seksualnog čina. Da žene u drugom stanju moraju da se udaju za
te partnere, iako vole nekog drugog, iako žude za slobodom.
Ali, ta čarobna zemlja je i njega mamila. Već je uplovio u nju, u travu
prošaranu cvećem i mirisom, toplim suncem i pesmom pčela. Na ovo je
mislila. Za ovim je čeznula. Samo ovaj kratak, čaroban trenutak koji će se
ili zgrabiti ili zauvek propustiti. Pridigao je glavu, a ona mu se smešila.
Uzvratio joj je osmeh.
Prethodna noć je bila za njega. Izrekao je svoj najdublji bol, ispričao
joj svoju i Sidovu priču, a onda je u njoj pronašao fizičku utehu koju mu
je velikodušno pružila, toplo, neustrašivo i podarila mu sebe. Ovo
popodne pripada njoj.
Voleo ju je polako, rukama i usnama. Koristio se svim iskustvom koje
je prikupljao godinama od drugih žena, ali ga je prilagodio samo za nju.
Ona još uvek nije žena divlje strasti. Njoj je potrebna nežnost. To joj je i
pružio dok ju je milovao, blago grebao i štipkao, usnama i jezikom se
poigravao sa njenim erotskim tačkama. Milovala ga je po ramenima i
grudima, nežno i nespretno. Navikao se na žene koje znaju kako da
pojačaju i zadovolje njegovu strast. Loren nije poznavala nijedan od tih
~ 196 ~
trikova. Ali njena nespretnost je u njemu budila potpuno, skoro bolno

uzbuđenje.
Voleo ju je skoro očajničkom nežnošću. Ljubio ju je nežno i prstima
joj istraživao vlažnu vrelinu između nogu i osećao kako joj se mišići grče
oko njega. Palcem je našao tajno mesto ženstvenosti i milovao je sve dok
nije iznenađeno uzdahnula u njegove usne i zadrhtala od zadovoljstva.
„Želiš li da uđem u tebe?“
„Oh, da. Uradi mi to... kao sinoć.“
„Ne kao sinoć.“ Visoka trava i cveće možda su delovali kao mekani
tepih, ali su bili neudoban dušek za ženu u ljubavnom činu. „Dođi.“
Podigao ju je iznad sebe i razdvojio joj noge. “Klekni na travu. Veruj mi.“
„Da.“ Opkoračila ga je i oslonila se rukama pored njegove glave.
Pogledala ga je i nasmešila se očima opterećenim željom.
Savio je noge u kolenima i oslonio ih na stopala. Oslonio joj je ruke na
kukove i polako je povukao dole. Gledao je kako joj se oči zatvaraju
nakon što se nakratko namrštila, a onda se opustila. Mišići su joj bili
napeti oko njega dok je nakratko stajao duboko u njoj kako bi joj
omogućio da se prilagodi. Bila je topla, vlažna i izuzetno ženstvena.
Polako, hej, udahni. Nije navikao da mora da se kontroliše u ovim
situacijama. U tom trenutku bi se uglavnom, nakon duge predigre,
predao vrtoglavom vrhuncu.
Osim prethodne noći. Ali sinoć nije bilo sve u fizičkom odnosu.
A nije ni ovog popodneva. Ovo je... šta? Toplo, intimno, nežno
deljenje... čega?
Malo ju je podigao rukama i počeo polako da ulazi i izlazi iz nje. Bila
je mirna, mada je unutrašnjim mišićima uhvatila ritam. Osećanje je bilo
istovremeno izvrsno i bolno. Želeo je da beskrajno produži zadovoljstvo.
Želeo je da se preda i odmah eksplodira u njoj.
Iznad svega, želeo je da joj pruži sve zadovoljstvo koje joj je život od
dvadeset šest godina uskraćivao. Želeo je da ovo bude samo za nju. Ne
zbog sebe, već zbog Loren. Želeo je da je vidi potpuno srećnu.
Nežno ju je milovao i nije ubrzavao kraj, što je lako mogao da učini
tako što bi joj ponovo dodirnuo ono malo, tajno mesto. Po njenim
~ 197 ~
zatvorenim očima i odvojenim usnama, usredsređenom izrazu lica,

video je da je sva njena pažnja usmerena na njihova tela i da uživa u
osećajima. Možda je to sve što će iskusiti, ali on to neće prekinuti sve dok
ne bude osetio da je spremna.
Tada se ponovo namrštila i čvršće je zažmurila, pa se ujela za donju
usnu. Izgubila je ritam i čvrsto se stisnula oko njega. Otvorila je usta i
uzdahnula.
„Sada se opusti. Opusti mišiće i prepusti se.“ Uhvatio ju je snažno za
kukove i sve brže i snažnije ulazio u nju. „Prepusti se. Veruj mi.“
Nije bilo potrebe da joj objašnjava. Vrisnula je i obrušila se na njega.
Zagrlio ju je oko struka. I dalje je pulsirala i drhtala.
„Prepusti se“, šaputao joj je u uho.
Nikada nije brinuo o ženskom orgazmu. Uvek je bio usredsređen na
svoj.
Na kraju je ležala mirna, vrela i vlažna, na njemu. Sad je konačno bio
slobodan da ispuni svoje zadovoljstvo. Spustio joj je ruke na kukove i
čvršće oslonio stopala na zemlju. Zaustavio se na tren i zaškrgutao
zubima.
Potom ju je podigao sa sebe i nežno je spustio na peškir pored.
Ispustila je zvuk čistog zadovoljstva iz dubine grla kada se okrenula
na bok i ušuškala uz njega. Ubrzo je zaspala.
Kit je ležao na leđima, disao je duboko i ravnomerno, stiskao i
opuštao pesnicu. Nekoliko minuta agonije prošlo je pre nego što je
erekcija počela da popušta. Nasmejao se kada je najgore prošlo. Bila je
potpuno nesvesna, u svojoj nevinosti, da je ona jedina dovršila čin.
Kao što je verovatno on prethodne noći bio jedini.
Možda je sinoć ostala u drugom stanju. Vreme će pokazati. Ali ako je
tada izbegla, onda je danas i dalje bezbedna. I dalje će imati izbore kada
se zabava bude završila. I dalje će imati slobodu da ode.
Spustio je jednu ruku preko očiju, a drugom potražio njenu ruku.
Ovo ne sme da se ponovi. Nisu zaista vereni, i to njenom voljom. A
Loren Edžvort nije žena sa kojom se upušta u nečasne veze.
~ 198 ~
Sinoć se predala njegovoj potrebi.

Danas joj je uzvratio zadovoljstvo.
To je sve. Ova neočekivana fizička veza stvorena od uzajamnih
potreba je upotpunjena.
Da, upotpunjena je.
Duboko je udahnuo mirisni vazduh.
~ 199 ~
18.
Narednog jutra, Loren je prvi put dobila priliku da razgovara

nasamo sa Sidnamom Batlerom. Nije ga često viđala tokom dana, a
tokom večeri je uvek sedeo na prozoru i svojim stavom nije prizivao
društvo. Nije imala posebnu želju da razgovara sa njim, ali došla je da
pomogne Kitu da se ponovo poveže sa porodicom. Najveći bol je bio
njegov mlađi brat.
Brojni muškarci i dečaci otišli su sa Kitom na pecanje, između ostalih
i Lorenin deka. Nekoliko dama, uključujući Gven i tetka Klaru otišlo je
do sela da obiđu nekoliko radnji i da posete crkvu. Loren je ostala da šeta
baštama i staklenicima sa groficom i da joj pomogne oko konačnih
planova za rođendan. Kada je ispunila zadatak, išla je sa udovicom u
jutarnju šetnju do ružinog drveta i nazad.
Kada su se polako vraćale kući, Loren je videla Sidnama kako jaše ka
kući. Delovao je prilično vešto, s obzirom na to da je imao samo jednu
ruku. Bilo joj je žao njegovog invaliditeta, ali nije bila posebno blago
nastrojena prema njemu. Bio je nepravedan prema Kitu.
Udovica je uhvatila omiljenog vratara pod ruku kako bi je odveo do
sobe. Loren se izvinila i izašla napolje. Nije znala šta će raditi, kada se
ponovo obrela napolju. Kitov brat je došao na terasu nekoliko trenutaka
kasnije. Primetila je da blago hramlje, možda zbog jahanja, ali je
hramanje nestalo posle nekoliko koraka. Na trenutak je oklevao kad ju j e
primetio, ali je nastavio ka njoj.
„Dobro jutro, gospođice Edžvort.“ Bićem je dodirnuo ivicu šešira.
„Gospodine Batler.“
Osetila je prezir... i krivicu. Ali zašto bi osećala krivicu samo zato što
je bogalj? Nije joj se sviđao. Osudio je Kita na svojevrsni trajni pakao bez
ikakvog razloga. A Kit ga je i dalje voleo.
~ 200 ~
Nasmešio se kada je stigao do podnožja stepeništa i nameravao je da

prođe dalje.
„Gospodine Batler, da li biste prošetali sa mnom?“
Pogledao ju je vidno iznenađeno. Duboko je udahnuo, kako bi
smislio neki izgovor. Ali se naklonio i pošao u šetnju sa njom, preko
terase do širokog travnjaka.
„Vreme nije lepo kao juče“, primetio je.
„Ne, danas ima oblaka.“
Skoro da je izgubila hrabrost. Ali i bez njihovog dogovora, brinula se
za Kita. Stalo joj je do njega. Možda i previše. Spojila je ruke iza leđa i
duboko uzdahnula.
„Gospodine Batler, zar mu nećete oprostiti?“ Nije joj palo na pamet
da on možda neće znati o čemu priča.
„Ah. Da li Vam je to rekao? Nesrećni Kit.“
„Dakle, greši?“ Namrštila se.
Nije rekao ništa dok su se kretali u pravcu drveća. Potom je
uzdahnuo.
„To je veoma složena stvar. Ne morate da se brinete oko toga,
gospođice Edžvort. Ne morate da se plašite da ću biti ovde dugo da Vam
kvarim sreću sa Kitom. Odlazim u roku od narednih mesec dana.
Prihvatio sam da vodim posao za vojvodu od Bjukasla.“
„Posao kućepazitelja? To Kitu smeta. Kaže mi da Vi niste stvoreni za
takav život, da ste bili i da ste još uvek, umetnik.
Voli Vas. Zar to ne razumete?“
Zastao je i zagledao se u travu pred njima, pa okrenuo glavu i
pogledao pravo u nju. Loren je bila svesna koliko je bio lep i koliko je
sada užasno izdeformisan. Ali njen prezir nije jenjavao.
„I mislite da ja njega ne volim?“
„Mislim da ne možete, inače biste mu pružili malo utehe. Da li
verujete da nije patio zato što ne nosi Vaše rane?“
Bio je ljut. Besan, sudeći po iznenadnoj oštrini u njegovim očima i
napinjanju vilice. Ali se primirio pre nego što je ponovo progovorio.
~ 201 ~
„Verujem da jeste patio. Ova šetnja nije bila dobra ideja, gospođice
Edžvort. Osim ako ne nastavimo razgovor o vremenu. Dopadate mi se. I
to veoma, premda shvatam da osećanje nije obostrano. Sa mojom bakom
ste veoma blagi i strpljivi, a sa ostalima veoma prijateljski nastrojeni i
otmeni. Imate potpunu privrženost mog brata. Želim vam oboma sreću.
Ali moram da odem. Sumnjam da ćemo se često viđati kada do toga
dođe. Tako će biti najbolje za sve. Hoćemo li se vratiti?“
Ali čula je više od njegovih reči. Čula je još jednu tužnu i usamljenu
dušu, previše povučenu u sebe da bi bila srećna. Kit je našao publiku u
njoj, a kome Sidnam poverava svoju najdublju tugu? Ima li uopšte
nekoga? Delovao je vrlo usamljeno.
„U jednom sam dobra“, rekla mu je ignorišući njegov gest u pravcu
kuće. „Dobra sam u slušanju. Ne da slušam ono što se od mene očekuje,
već da dobro čujem. Recite mi šta se dogodilo. Recite mi svoju verziju.“
Kit joj je ispričao činjenice. Nije mislila da je lagao ili pokušao da je
zavara. Ali ponekad ni činjenice ne govore potpunu priču. Ponekad
postoje nesvesna izostavljanja ili prikrivanja koja menjaju način
posmatranja događaja. Kada bi tri osobe pričale o jednom upečatljivom
događaju, verovatno bi se dobile tri suštinski različite priče.
Nekoliko trenutaka ju je gledao pravo u oči, pa nastavio šetnju u
pravcu od kuće. „Da, bio sam umetnik, sanjar, mlađi brat koji je bio sitan
za svoj uzrast sve dok sa petnaest godina nije naglo izrastao. Pitam se da
li je Kit ikada primetio da sam ga prerastao. Džerom je bio stabilan,
odgovoran, taj koji će naslediti sve i jednog dana biti grof. Bio je
samouveren, aktivan i snažan. Kit je bio nestaško, đavolak, u središtu
svake nevolje, najčešće pozivan od strane oca u biblioteku. Bio je
harizmatičan, pametan, radostan. Heroj mog detinjstva. Obožavao sam
ga.“
Loren nije ništa rekla. Veliki oblak se sklonio sa sunca i propustio
svetlost i toplinu.
„Svima sam bio omiljen. Slatki, mali Sid, nežni sanjar koga treba
zaštititi od opasnosti, potencijalnih neprijatelja i kazni,“ Iznenada se
nasmejao i Loren je shvatila da je nakratko zaboravio na njeno prisustvo.
„Jednom sam plovio čamcem i nisam ga privezao kako treba pri
~ 202 ~
povratku, pa je otplutao do sredine jezera. Čak i iskrcavanje bez nadzora

bilo je zabranjeno. Kit je preuzeo krivicu i dobio batine. Kada sam to čuo
i insistirao da kažemo istinu, ponosan na svoj nestašluk, Kit je ponovo
dobio batine jer je lagao. Obojica su to činili. Uvek su me štitili. Ali ja sam
bio sanjar, a ne slabić.“
„Previše su Vas štitili?“
„Da.“ Stigli su do potoka i počeli da šetaju niz njegovo korito. „Jer su
me voleli, naravno. Ljubav ume da bude nepodnošljiva, jeste li znali to?“
Bilo je to retoričko pitanje. Nije pokušala da odgovori.
„Očajnički sam želeo da budem poput Kita. Svest o sebi se najkasnije
uviđa. Neki ljudi nikada sebe ne upoznaju, a možda niko od nas nije u
tome u potpunosti uspeo. Pretpostavljam da je epizoda sa čamcem bila
pokušaj da budem hrabar kao on. Moje insistiranje da postanem vojnik
bila je druga epizoda. Bio sam naivan. Naravno, nisam bio stvoren za to.
Ali sam imao nešto što želim da dokažem Kitu i porodici, a iznad svega,
sebi.“
„I loše se završilo. Veoma mi je žao zbog toga. Ali nije Kit kriv, zar
ne? Nije insistirao da se prijavite. Pokušavao je da Vas spreči da se
priključite toj misiji. I njegovo obećanje da Vas zaštiti nije bilo
ostvarljivo.“
„Naravno da nije on kriv.“
Loren je znatiželjno pogledala njegov levi profil. „Zašto onda
odbijate da mu oprostite? Nema šta ni da se oprosti, zar ne? Doneo je
ispravnu odluku, zar ne?“
Ponovo je delovao ljutito. Nastavili su laganu šetnju dok je Loren
slušala potok i gledala stazicu u šumici.
„Morao sam da poslušam viši čin. U to vreme sam bio poručnik, dok
je Kit bio major, dva čina iznad mene. Bio mi je nadređeni. Više od toga,
u toj misiji bio je glavnokomandujući. Da mi je naredio da ostanem i
budem zarobljen, poslušao bih ga bez reči. Nije naredio. Ja sam se sam
prijavio. Da li Vam je rekao to?“
„Ne. Rekao mi je da ste Vi primetili mogućnost bega za samo
jednog.“
~ 203 ~
„Nikada mi nije naredio. Sam sam se prijavio. Bio je užasno tih i

traćio je dragocene trenutke nakon što sam predložio plan, znajući da
nema alternative. Ali nije mogao da se natera da izda naređenje. Ponovo
sam se prijavio. Insistirao sam. A onda sam ga zagrlio i naredio njemu,
nadređenom vojniku, da ode. Odabrao sam da ostanem. Iako bi mi na
kraju naredio da učinim tako, jer dužnost mora da bude ispred bratske
ljubavi. Nisam hteo da mu nametnem teret te naredbe. Sam sam se
javio.“
„Zašto onda..,“ Loren se namrštila. „Zašto?“
„Kit Vam je rekao da su me mučili. Ja Vas neću opterećivati
pojedinostima, gospođice Edžvort. Nadam se da nije ni on. Reći ću samo
jedno. Danima i danima, smrt je delovala kao najprivlačniji i najpoželjniji
poklon pred mojim očima. Mogao sam da prihvatim tu nagradu u
svakom trenutku samo da sam odao jednu malu informaciju. Nisam to
učinio jer sam bio vojnik, jer je moja dužnost bila da ćutim. Nisam se
slomio jer sam bio sposoban da se ne slomim. Iznenadio sam čak i sebe,
jer pakao nije mogao biti gori od... Izvinjavam se. Na kraju sam znao da
imam dovoljno veliku snagu volje da umrem na teži način. Znao sam to i
deo mene je likovao u tom saznanju. Bio sam veoma ponosan na sebe. A
onda su me Kit i grupa boraca izbavili.“
Loren je iznenada razumela. Nije morao da dovrši priču. Razumela
je. Ali pošto je započeo, morao je da je ispriča. Došli su do ušća potoka u
reku i zastali. Loren je pogledala ka šumi i čekala.
„Ponovo sam bio nesrećni Sid. Preživeo sam amputaciju i druge
bolne operacije. Preživeo sam delirijum groznice i strahovit povratak
kući. I sve vreme sam bio nesrećni Sid. Stigao sam kući i Kit je krivicu
preuzeo na sebe. Bio sam samo nesrećni Sid, kome nije smelo da bude
dozvoljeno da ode u vojsku. Nesrećni Sid kojeg brat nije zaštitio. Kit je
došao do ivice ludila tog leta, jer je žrtvovao mlađeg brata, jer nije mogao
da preuzme na sebe rane i patnju nesrećnog Sida. Izvinjavam se što sam
ogorčen. Nisam mogao da objasnim nikome od njih. Prestao sam i da
pokušavam.“
„Nisu Vas razumeli?“
„Vi razumete?“
~ 204 ~
Klimnula je glavom i oči su joj bile pune suza, nešto što joj se u
poslednje vreme prečesto događa.
„Da, razumem.“ Spustila je pažljivo ruku na njegovo rame, a onda ga
nežno poljubila u zdrav obraz. Oklevala je samo na trenutak, pa ga
poljubila i u drugi obraz. „Bili ste deo uspeha te misije koliko i Kit. Ne,
bili ste uspeh većim delom, jer je Vaša uloga bila opasnija, bolnija i
usamljenija. Nema ničega tužnog i nesrećnog u vezi sa Vama, Sidname,
Vi ste heroj i ja Vas pozdravljam.“
Osmeh mu je bio stidljiv.
„Da, zaista, ljubav ume da bude iscrpljujuća kada previše štiti
voljenu osobu, kada ne veruje u snagu voljene osobe. Sigurna sam da ste
od sebe napravili najsposobnijeg kućepazitelja.“
Nasmejali su se i skrenuli šetnju nazad ka kući.
„Moraćete da razgovarate sa Kitom. Pa makar i na silu.“
„Ne bih rekao“, kazao je, mada se nasmejao njenim rečima.
„Molim Vas“, tiho ga je zamolila.
Baron Galton je došao dvokolicom sa Melvinom Klifordom do obale

reke, gde su se svi okupili da pecaju, ali je u povratku odabrao da se sa
Kitom prošeta do kuće, prepustivši grofu svoje mesto u vozilu.
„Odlično mesto za pecanje.“
„Uvek smo uživali u tome“, složio se Kit. „Postoje brojni opuštajući
načini da se provede jutro.“
Ostali su hodali ispred, svi su uglas govorili i nosili jutarnji ulov sa
sobom. Kit je usporio korak kako bi ga prilagodio starijem gospodinu.
Kada se uverio da niko ne može da ih čuje, Kit je rekao: „Nameravam
da sprovedem istragu. Kao što znate, dugo sam bio izviđački oficir i
imam nekoliko korisnih kontakata. Znam brojne ljude koji su i dalje
aktivni na terenu. Verujem da treba da znate šta nameravam da učinim.
Nadam se da ću moći da otkrijem tačno gde, kada i kako je gospoda
Vajat, Lorenina majka, a Vaša ćerka, preminula.“
„Zašto biste to želeli da znate?“
~ 205 ~
Kit je bio pomalo obeshrabren njegovim tonom. „Nikada niste bili

znatiželjni po tom pitanju?“
„Nikada! Naišli su na neku nesreću i poginuli i nismo dobili nikakvu
vest o tome. To je sve. Ljudi umiru svaki dan, Rejvensberže. Kada se to
dogodi, ne možemo da ih vratimo. Nema svrhe trošiti vreme, novac i
trud da bismo otkrili ono što već znamo. Najbolje ostaviti ih u miru i
nastaviti sa životom.“
Razuman stav, možda, ali nije delovalo prirodno za oca da deluje
tako nedotaknuto ćerkinom sudbinom.
„Niste se raspitivali u to vreme?“
„U koje vreme? Nisu često pisali. Kako smo mogli da znamo da su
nestali sve dok nije prošlo mnogo godina? A tada bi istraga bila
beskorisna.“
„Zar grof od Kilburna nije pokušao da pronađe svog brata? Ili da
otkrije šta mu se dogodilo?“
„Vidite, Rejvensberže.“ Baron je zastao i odlučno je gledao Kita. „Ne
sumnjam da ste pametan mladić i da želite da impresionirate svoju
verenicu tako što ćete otkriti ono što niko nije otkrio za deset ili petnaest
godina. Ali poslušajte me i pustite se toga.“
Kit mu je uzvratio čvrstim pogledom. „Zaboga, Vi znate, zar ne?“
Stariji gospodin je stisnuo usne i ljutito ga pogledao. „Pustite to.“
Kit se blago nagnuo ka njemu ruku stisnutih iza leđa. „Znate. Ali
Loren ne zna. Zašto? Šta se dogodilo?“
„Bila je dete, eto zašto“, rekao je baron iznervirano. „Imala je dobar
dom sa Kilburnovima. Bila je srećna i bezbedna. Imala je prijatelje svog
uzrasta i dobru budućnost. Imala je samo tri godine kada joj je majka
otišla. Brzo ju je zaboravila, deca zaboravljaju. Kilbornovi su joj postali
roditelji. Nije mogla ni da poželi bolje od njih. I sami vidite da je lejdi
Kilburn voli kao svoju ćerku.“
„Verujete da Loren nije nedostajala majka?“ I dalje se mrštio. „Da se
nije osećala napušteno? Da nije patila kada su neredovna pisma i pokloni
prestali da stižu.“
~ 206 ~
„Naravno da nije.“ Baron je govorio odsečno i nastavio šetnju.

„Nijednom nije pitala. Nikada nije govorila o majci. Nikada nije prestala
da bude ozbiljna i srećna kao uvek. Možda se pitate kako sam siguran u
to kada sam je retko viđao. Volim svoju unuku, vikonte. Ona je sve što
imam. Ne bih trepnuo da je dovedem da živi kod mene, ali to bi bilo
sebično. Bila je srećnija ovako. Svake nedelje sam pisao Kilburnu, do
njegove smrti. Loren je bila uzorno dete, a onda i uzorna mlada
dama. Retko ili nikad nije bila neposlušna. Nikada nije
zapostavljala časove i svoje obaveze. Nikada nije bila zahtevna. Bila je
manja nevolja čak i od Kilburnove rođene dece. Nije bilo potrebe da je
uznemiravam vestima o majci koju je odavno zaboravila.“
„I Kilburn je znao istinu?“
„Naravno da jeste. Zaboravite na svoje istrage, Rejvensberže. I
nemojte da mi uznemiravate unuku onim što je odavno u prošlosti.
Ostavite to.“
„Šta se dogodilo?“
Starac j e uzdahnuo. „Pretpostavljam da imate prava da znate. Da ste
mi pružili priliku, imao bih obavezu da Vam to kažem pre nego što ste
zaprosili Loren. Ali sam Vas upoznao tek kad je stvar bila gotova. Moja
ćerka je bila potpuno različita od moje unuke. Uvek je bila veliki izazov
za svoju majku i mene. Udala se za Vitlifa samo da bi se oslobodila nas,
premda sam ja odobrio brak. Bio je skandal što se udala za Vajata samo
deset meseci nakon Vitlifove smrti. Nekim čudom , taj brak je omogućio
Loren dobar, stabilan dom, gde je bila voljena zbog sebe same. Nikada
nisam čuo nijednu ružnu reč o tom braku. Bili su podjednako radosni i
zbog spajanja svog sina sa njom, koliko i ja.“
Neko vreme su hodali u tišini. Kit nije rekao ništa što bi moglo da
naruši tok misli njegovog sagovornika.
„Njihovo bračno putovanje se pretvorilo u trajni stil života. Mirijam
je uvek želela da im se Loren pridruži, ali sam ja odbijao da je pošaljem i
Kilburn me je podržavao u toj odluci. Nije bila primerena majka i nisu
živeli životom koji je primeren za dete. Uvek se govorkalo o njihovim
divljim ispadima i pijančenjima. Na kraju su otišli u Indiju. Ostavila je
Vajata zbog nekog imućnog indijskog moćnika, a on je nastavio svoja
~ 207 ~
putovanja sa jednom Francuskinjom upitnog morala. Umro je pet godina

kasnije, to je bilo pre deset godina, negde u Južnoj Americi. Kilburn nije
javno žalio, uglavnom zbog Loren. Nije želeo da je povredi
objašnjenjima. Tada je imala šesnaest godina, što je značajno doba u
životu devojčice.“
„Mili bože! A gospođa Vajat?“
„Poslednje što sam čuo, i dalje je bila u Indiji Jednom ili dvaput
godišnje šalje pisma, uglavnom za Loren. Za mene je mrtva, a ostaće
mrtva i za moju unuku, ako mene neko pita.“
„Vi... Ili Kilburn... Sakrili ste pisma njene majke od nje? Zar ne mislite
da bi trebalo da zna istinu da joj je majka živa?“
„Ne mislim.“
Kuća je već bila na vidiku. Bila je to duga šetnja za starijeg gospodina
koji očigledno nije često vežbao. Teško je disao.
„Možda smatrate da ste loše odabrali mladu, Rejvensberže. Ali
svojim izborom ste požurili veridbu. I tako mi boga, tretiraćete je s
poštovanjem, inače ćete morati meni da odgovarate sve dok sam živ.“
„Ne morate da se brinete zbog toga, barone. Volim Vašu unuku.“
Laž je izgovorena bez razmišljanja, ali nije mogla da se povuče. Ali i
nije to bila velika laž, zar ne? Loren mu je postala neopisivo draga. Ležao
je budan pola prethodne noći i razmišljao o njoj. Želeo je da je tu, u
krevetu, pored njega, da mu spava na grudima ušuškana, topla i
opuštena, kao što je spavala u kolibi i na adi. Shvatio je da kada bude
otišla, u njegovom životu će ostati velika praznina. Ideja da se zaista
oženi njom bila mu je sve privlačnija. Sve više je osećao potrebu da je
ubedi da se uda za njega, bez obzira na činjenicu što je moguće i da je u
drugom stanju.
A ipak, kako bi mogao da je primora na to kada joj je najveći dar
njena sloboda?
„Onda ćeš je zaštiti od gorke istine, kao što sam i ja učinio. Kao što su
pokojni Kilburn, grofica i njihov sin učinili. Ako je voliš, nikada joj nećeš
reći ni reč o onome što se zaista dogodilo sa njenom majkom. Mnogo je
srećnija u neznanju.“
~ 208 ~
„Da, naravno. Daću sve od sebe da je zaštitim.“

Ali ona nije srećna. Svi njeni voljeni greše po tom pitanju. Održavala
je poslušnost, primerenost i smirenost kako bi sakrila bol što je dete koje
rođena majka nije želela. Napravila je od sebe savršenu damu kako bi
osvojila ljubav porodice koja ju je usvojila, kako je ne bi i oni napustili.
Verovala je da njen deda nije želeo da se brine o njoj. Verovala je,
očigledno s pravom, da ju je porodica njenog oca otvoreno odbacila.
Nije bila srećna. Živela je tako dugo iza maske, da čak i njeni najbliži
i najdraži veruju da je ta maska stvarnost. Možda je on jedina osoba koja
je video željnu, vitalnu, nasmejanu, brižnu, senzualnu, istinski lepu ženu,
koja je prava Loren Edžvort.
Ali priča je zaista sumorna. S obzirom na okolnosti, možda su njen
deda i Kilburnovi doneli ispravnu odluku da je sakriju od nje. Šta bi se
dogodilo ako bi sada saznala da joj je majka živa i da je, očigledno,
promiskuitetna?
Da nikada nije prestala da piše Loren?
Da je želela da Loren živi sa njom?
„Ne“, ponovo je zastao. Bili su blizu kuće. „Ne mogu da se složim sa
Vama. Loren je patila jer nije znala. Patila bi i kada bi saznala. Možda je
bilo promućurno sakriti istinu od nje i zaštititi je, jer je ona dama i živi
zaštićenim životom. Ali je ne verujem u to. Verujem da ona ima prava da
zna.“
„Rekli biste joj, iako sam Vam pričao u strogom poverenju?“, pitao je
baron vidno ljut.
Kit ga je smireno pogledao. „Da, verujem da ću joj reći ako ne budem
imao drugog izbora. Reći ću joj istinu, pošto se budem oženio njom. Ne
pre toga. Preklinjem Vas da Vi to učinite. Treba to da čuje od Vas.
Potrebna joj je istina. Imajte poverenja u nju. Morate da je oslobodite.“
„Oslobodim?“ Stariji gospodin se namrštio. Zaustio je da nešto kaže,
ali nije progovorio.
„Molim Vas“, tiho ga je zamolio.
~ 209 ~
19.
Loren je očekivala da dan pre rođendanske zabave bude pun posla

jer se posvetila pomaganju grofici sa pripremama u poslednji minut. Ali
kada se kasnije osvrnula, čudila se da jedan dan može da bude tako pun
događaja, a ipak je trajao samo dvadeset četiri sata. Nikada nije preživela
dan sa više uzbuđenja, dan ispunjen emocijama.
Počeo je nakon doručka kada je već bila zauzeta sa groficom u njenoj
privatnoj dnevnoj sobi i pripremala raspored obaveza za naredni dan.
Grof i grofica će zvanično pozdraviti sve goste tokom popodneva,
napolju - ako vreme dozvoli, i sudiće na svim takmičenjima u selu i
okolini, najavljenim još pre više od mesec dana. Kit i Loren će
organizovati i voditi dečje trke. Grofica će...
Ali, neko je pokucao na vrata i kada su se otvorila, otkrile su tetka
Klaru i Gven iza njih.
. „Tako mi je žao što Vas prekidam, lejdi Redfild“, kazala je tetka
Klara i podigla levu ruku u kojoj je držala pismo, „ali nisam mogla da
sačekam da saopštim Loren vesti.“
Loren je ustala. Primetila je kako Gven potiskuje uzbuđenje u
trenutku kada je videla na pismu pečat vojvode od Portfrija.
„Elizabet je, bez komplikacija, rodila dečaka“, objavila je tetka Klara.
Zaboravile su na manire, bacile se jedna drugoj u naručje, smejale se,
plakale i uzvikivale.
„Vojvotkinja od Portfrija?“ pitala je grofica i ustala da zagrli Loren.
„Ove vesti su dobar izgovor za prekid rada. Sedite, dame, a ja ču da nam
naručim toplu čokoladu. Sigurna sam da je Loren spremna da čuje svaku
reč iz pisma. Ako ona nije, ja jesam.“
Vojvoda je napisao da mu je sin i naslednik stigao ranije nego što je
očekivano, ali sa deset prstiju na rukama i deset na nogama, snažnim
plućima i pozamašnim apetitom. Vojvotkinja se lepo oporavlja nakon
~ 210 ~
dugačkog i teškog porođaja. Čim majka i dete budu mogli bezbedno da

putuju, namerava da ih odvede u Njubori kako bi novorođeni markiz od
Votforda mogao da se upozna sa Lili, svojom polusestrom, i kako bi
Elizabet provela vreme sa porodicom - oko mesec dana.
,,Oh, Loren“, kazala je Gven i čvrsto držala rođaku za ruku, „mama i
ja moramo da odemo kući ranije kako bismo se pripremili za njihov
dolazak. Nije da mi moramo da radimo nešto, naravno, Lili i Nevil će
imati sve pod kontrolom. Vojvoda je Lilin otac, na kraju krajeva, a beba
joj je polubrat. A Elizabet je Nevilova tetka koliko i moja. Ali...“
Nasmešila se vlažnim očima.
„Ali naravno želite da budete prisutni kada Portfriji stignu“, kazala je
grofica. „To je razumljivo. Samo se nadam da ćete ostati sutra na
rođendanu?“
„Ne bismo to propustili“, uveravala ju je tetka Klara. „Ali možda
bismo prekosutra krenule. Loren, moraš da ostaneš i...“
„Naravno da će ostati“ Grofica je potapšala Lorenino koleno.
„Počinjem da se pitam kako sam ikada uspevala da radim išta bez
pomoći i podrške ćerke. Biće mi teško da je se odreknem, lejdi Kilburn,
mada joj moram dozvoliti da se jednom vrati u Njubori i isplanira
venčanje.“
„Da, zaista“, složila se tetka Klara i dve starije dame su se upustile u
prijatan razgovor na temu venčanja dok je Gven namigivala i srdačno se
smešila Loren. Loren se osećala bedno. Da je samo zastala da razmisli
tokom onog neslavnog dogovora u Voksolu.
Kasnije tog jutra, kada se Loren vraćala iz šetnje sa bakom i lejdi
Ajrin, zatekla je Kita i svog deku kako stoje na terasi, čekaju je da priđe i
obojica izgledaju prilično namršteno. Tetka Klarina odluka da se sa Gven
vrati prekosutra učinila je da Loren postane svesna da je ispunila svoj
zadatak ovde i da nema potrebe da se dalje zadržava. Ali sada kada ga
vidi, znajući da mora uskoro da ode i nikada ga više ne vidi, osećala se
uznemireno. Nasmešila se.
„Prošetaj sa nama, Loren“, kazao je baron, nakon što je pozdravio
starije dame.
~ 211 ~
„Naravno deko.“ Prihvatila je njegovu ruku i upitno pogledala Kita.

Njegov izraz lica ništa nije odao.
Skrenuli su pravcu konjušnica.
„Tetka Klara je dobila pismo od vojvode od Portfrija“, rekla je Loren.
„Da, čuli smo“, odgovorio je baron.
Kit je tiho hodao sa njene druge strane, s rukama iza leđa.
„Bila sam nervozna zbog Elizabet. Ima prilično godina za rađanje.“ A
možda je i ona sama u drugom stanju, pomislila je i to ne prvi put. Šta bi
se dogodilo ako jeste? Morala bi da se uda za Kita. On bi morao da se
oženi njom.
Hodali su u tišini dok se nisu našli na travnjaku iza konjušnica, na
putu do jezera.
„Šta se dešava?“
Baron je pročistio grlo. „Uvek si bila srećna u Njuboriju, zar ne,
Loren? Lepo su se ophodili prema tebi? Nikada nisi osećala da te
Kilburnovi preziru ili vole manje nego svoju decu?“
„Deko?“ Zbunjeno ga je pogledala. „Znaš da sam uvek bila srećna
tamo. Znaš da su uvek bili divni prema meni. Prošla godina je bila
nesrećna. Kada je odlazio u rat, Nevil mi jeste rekao da ga ne čekam.
Kada se vratio, zaista je verovao da je Lili umrla. Nikada me ne bi
namerno povredio. Zašto...“
Potapšao ju je po ruci i ponovo pročistio grlo.
„Da li si ikada pomislila na svoju majku?“ pitao je. „Da li si ikada bila
tužna što nije s tobom? Da li te je bolelo što se nije vratila? Jesi li imala
utisak da te je napustila?“
„Deko?“
„Odgovori mi.“
Pomislila je da porekne. Poricanje je deo njene prirode. Zašto
postavlja ta pitanja? I zašto je Kit sa njima i zašto ne govori ništa?
Poricanje i još mnogo šta u životu je već iscrpljuju.
„Odgovor na sva tvoja pitanja je da.“
~ 212 ~
Duboko je udahnuo, pa izdahnuo. „Da li si ikada mislila da te nisam

želeo sa sobom?“
Ah, istina je ponekad nemoguća. Ponekad bi previše bolela.
„Bio si sam, deko, i nisi bio mlad. Dete bi ti bilo veliki teret Nikada ti
nisam zamerala. Uvek sam znala da me voliš.“
„Ponekad sam čeznuo da budeš sa mnom. Kada bih te posetio,
maštao bih da te povedem kući sa sobom, da me ti moliš da to učinim,
kako ne bih izgledao previše sebično. Ali bila si mnogo srećnija tamo,
među mladima, sa drugom decom.“
„Deko...“
„Ponekad su deca tiha i poslušna, mirne prirode, i čovek pretpostavi
da su srećna. Ponekad čovek pogreši. Ja sam pogrešio, zar ne?“
,,Oh, ne. Bila sam srećna, deko.“
„Moram da ti ispričam o tvojoj majci.“
Stigli su do obale jezera, mesta na kome su se svi kupali nakon
kriketa. Sada je bilo tiho i pusto. Šta želi ovime da kaže?
Stajali su blizu ivice vode. Više ga nije držala za ruku. Kit se udaljio i
oslonio na stablo jednog drveta, ali je i dalje mogao da ih čuje.
Loren je iznenada osetila neopisiv strah i hladnoću.
„Šta s njom?“
A onda joj je ispričao.
Duvao je blagi vetar, ali dovoljno jak da se površina jezera malo
ustalasa. Tri puta kada se kupala u njemu, bilo je mirno poput stakla.
Nebo je bilo prošarano oblacima koji su se kretali. Neverovatno je
kako boje neba i vode mogu da se menjaju.
Neko mora da je izveo decu u šetnju. Njihovi glasovi i smeh su
dopirali negde iz daljine.
Kit, oslonjen o drvo, samo je prekrstio ruke na grudima.
Deda je pročistio grlo, ali nije govorio. Loren je prekinula tišinu koja
je usledila po završetku priče.
„Živa je?“ Retoričko pitanje.
Ipak je dogovorio. „Da, ili je bila do nedavno.“
~ 213 ~
„Slala je pisma posle moje jedanaeste godine?“

„Bilo je bolje da misliš da je umrla. Kilburn i ja smo se složili oko
toga.“
„Želela je da se pridružim njihovim putovanjima?“
„Bilo ti je mnogo bolje tamo gde si ostala.“
Živa je. Želela je Loren kraj sebe. Živa je. Nastavila je da piše. Bila je u
Indiji, gde je živela sa najmanje dva muškarca koji nisu njeni supružnici.
Živa je.
Živa je. .
„Da li si uništio pisma?“ pitala je iznenada panično.
„Ne.“
„Još uvek postoje? Sva njena pisma za mene? Petnaest godina
pisanja?“
„Trideset i dva pisma. Sve ih imam, neotvorena.“
Spustila je jednu ruku na usta i snažno zatvorila oči. Zaljuljala se, pa
je otpozadi osetila snažne, stabilne ruke na nadlakticama.
„Mislim da bi sada bilo najbolje da se vratite kući, gospodine“, kazao
je Kit. „Idite i odmorite se. Ja ću se postarati za nju.“
„Vidite li?“ Glas njenog deke bio je uzrujan, optužujuć. „Ovo je
pogrešno. Proklet bio, Rejvensberže, ovo je bilo pogrešno.“
Povratila se iz osećaja da je u dugačkom tunelu niz koji propada. Ali
nije otvorila oči.
„Nije pogrešno, deko. Nije pogrešno.“
Osetila je kako odlazi. Kit ju je uhvatio čvrsto oko struka i privukao
uz sebe, pa nastavio šetnju dalje uz obalu jezera. Naslonila je glavu na
njegovo rame.
„Živa je.“
„Da.“
„Želela me je. Volela me je.“
„Da.“
„I nikad nije prestala da me voli.“
~ 214 ~
„Nije.“
Zateturala se i on je čvršće pridržao. Zaustavili su se na posebno
lepom proširenju obale, sa održavanim poljem cveća i drvećem iza njih.
Sa suprotne strane jezera uzdizao se hram.
„Kite“, rekla je. „Kite.“
„Da, ljubavi.“
Plakala je. Dugo, bespomoćno. Tuga za usamljenim, ranjenim
detetom koje je bila, za devojčicom koja se osećala tako usamljeno iako je
bila okružena i zasipana ljubavlju na svakom koraku. Tuga zbog
okrutnosti ljubavi od onih koje je volela. Zbog majke koja nije umrla.
Koja ju je volela dovoljno da napiše trideset i dva pisma za petnaest
godina na koja niko nije odgovorio. Koja nikada ne može da se vrati kući
jer se ponašala neoprostivo u očima engleskog primerenog društva.
Kit ju je zagrlio i seo na travu sa njom. Držao ju je u krilu, ljuljuškao
je svojim zaštitničkim rukama i šaputao joj na uho.
Na kraju je utihnula. Sunce je virilo iza oblaka i obasjalo beli mermer
hrama. Njegov jarki odraz drhtao je u vodi.
„Da li je ovo bilo pogrešno?“ pitao je Kit.
„Ne.“ Izduvala je nos u maramicu i vratila je u džep, a onda ponovo
oslonila glavu na njegovo rame, mora da joj je skinuo šešir kada su seli.
„Ljudi koje volimo su uglavnom snažniji nego što im mi priznajemo. To
je, možda, priroda ljubavi, da želimo da preuzmemo sav bol i da ne
gledamo voljene kako pate. Ali ponekad je bol bolji od praznine. Celog
života sam bila tako prazna. Tako puna praznine. To je čudan
paradoks, zar ne?“
Poljubio ju je u čelo.
„Ti si nagovorio deku da mi prizna, zar ne?!“
„Savetovao sam ga da ti kaže.“
„Hvala ti.“
Ponovo ju je poljubio u čelo i kada je podigla glavu, poljubio joj je i
usne.
„Mora da izgledam užasno.“
~ 215 ~
Odmaknuo je glavu i pažljivo je osmotrio. „Mili bože, užasno

izgledaš. Moram da skupim svu hrabrost da ne pobegnem vrišteći.“
Nasmejala se. „Ludice!“
Imaće bore oko očiju pre nego što ostari, pomislila je dok su se krivili
od smeha.
A to je bio samo početak dana punog dešavanja.
Sutra će biti dan za goste i organizovanu proslavu. Danas je dan za

porodicu. Sa time su se svi složili za ručkom, premda je Sidnam
predložio izlet na brdu gde se završava divlja staza. Ideja je dočekana sa
entuzijazmom i odmah su je realizovali.
Majke su otišle da pripreme decu, stariji su se povukli u svoje odaje
da se presvuku, Sidnam je otišao do konjušnice da spremi kočije, jer je
ubedio i baku da pođe, a Loren i Mardžori Kliford su sišle do kuhinje da
kažu kuvaru da spremi čaj za izlet, kao i da pozovu dvojicu sluga da to
ponesu do brda.
Vrh brda bio je najviša tačka u parku i s njega se pružao pogled u
svim pravcima po seoskim predelima. Stoga je tvorac parka odlučio da
tamo ne bude drveća i velike, lažne građevine koji bi ometali pogled.
Umesto toga, napravio je pećinu u samom brdu, blizu vrha. Naravno,
nije to bila prava pećina, ali deca su bila oduševljena. Oni su prvi stigli
do vrha.
Ostali su šetali polako. Pošla je ćela porodica, bez izuzetka. Frederik i
Rodžer Batler su spojili ruke na dnu nagiba i nosili svoju baku do vrha,
uprkos njenom protivljenju. Tamo je Boris Kliford namestio stolicu za
nju, a Nel je postavila jastuk, da osloni leđa. Lorens Vrimont i Kit nosili
su lejdi Ajrin, dok su Klod i Dafne Vilard pripremali njenu stolicu. Starije
prije sedele su jedna pored druge, kao kraljice bliznakinje na
svojim tronovima, primetio je Klarens Batler. Loren im je
namestila suncobrane, a Gvendolin je pomogla Merijen da raširi
ćebad po travi, za one koji su poželeli da se odmore od šetnje.
Kit je seo i spremao se da uživa. Primetio je Lorenine rumene obraze i
sjajne oči, i da izgleda izuzetno lepo. Kada su se vratili danas sa jezera,
~ 216 ~
otišla je do dedinih odaja i ostala sa njim do ručka. Sišla je sa starcem

pod ruku i od tada je delovala primetno srećnije.
Neprestano se prisećao njenih reči. Celog života sam bila tako prazna.
Tako puna praznine.
Takvo je olakšanje znati da je učinio pravu stvar jer je ubedio barona
da joj ispriča. Znati da je učinio nešto dobro u svom životu.
Ali nije bilo mnogo vremena za razmišljanje, niti oporavak od šetnje i
penjanja. Deca koja su bila sposobna da se igraju međusobno, nisu mogla
da odole da uključe i starije, koji sigurno nemaju pametnija posla od
igranja sa njima. Ubrzo im više nije bilo dovoljno bandita, ratnika,
otetih dama i skrivenih pljačkaša u pećini. Bili su potrebni konji
i naravno, stariji rođaci, stričevi i povremeno i očevi bili su izuzetni
pastuvi.
Kit je ceo sat galopirao po brdu. Međutim, ni dame nisu bile
pošteđene. Loren i Betaris i lejdi Mjuir naterane su da ustanu i igraju se
ringeraja. Loren se smejala, mala Ana je skočila na nju, a za njom su
usledili Dejvid i Sara. Zagrlila ih je dok su ih majke opominjale.
Ali pažnja im je uskoro odlutala u drugom smeru. Mladi Bendžamin
je otkrio da je nagib jedne strane brda prekinut širokom zaravni i da je
gornji deo dovoljno dugačak, gladak i prekriven travom za savršeno
kotrljanje niz padinu. Probao je svoju teoriju s oduševljenjem i uskoro su
svi umorni ljudski konji napušteni zbog nove igre. Čak i mala deca su se
priključila.
A potom je Sara povukla Loren za ruku dok je Kit posmatrao uz
osmeh iz daljine. Smejala se i odmahnula glavom, ali onda ju je Dejvid
povukao za drugu ruku i kretala se ka ivici nagiba.
,,Hajde!“, povikao je Frederik kome je to odvuklo pažnju od
razgovora sa lejdi Mjuir.
Sebastijan je zazviždao, Filip je navijao. Svi su se okrenuli da
pogledaju.
Loren se smejala.
„Izazivam te!“, kazao je Rodžer.
~ 217 ~
Skinula je šešir, sela na travu, pa legla i skotrljala se do dna. Bila je

ozarena od smeha.
Kit je gledao za njom krajnje očaran. Lejdi Mjuir mu je prišla,
uhvatila ga za rukav i izgovorila njegove misli.
„Ono je Loren? Ne mogu da verujem. Lorde Rejvensberže, slavim
trenutak kada Vas je upoznala.“
Loren je bila na kolenima, čistila je travu sa haljine i gledala ka njima
i dalje se smejući.
„Bilo bi lakše da nema ruku da nam smetaju.“
Da, postojao je taj trenutak kada su se sreli, kada su im se pogledi
sreli u Hajd parku. I postojao je ovaj trenutak, kada ga je istina konačno
dočekala. Naravno da mu je postala dragocena. Bio je zaljubljen u nju do
ušiju.
Voli je.
Sidnam je, takođe, posmatrao.
„U redu“, kazao je veselo, „ako nedostatak ruku olakšava kotrljanje,
onda će meni biti upola lakše.“ Okružen uzbuđenom decom koja su bila
obuzeta radošću, skotrljao se niz brdo i stigao do Loren.
Kit je bio napet dok su svi rođaci oko njega zviždali i aplaudirali. A
onda je i Sid ustao i ponudio ruku Loren. Uzvratio je Kitu pogled.
Smejao se.
Popeli su se uz nagib držeći se za ruke, dok su deca nastavila igru, a
većina odraslih je usredsredila pažnju na čaj koji su im prinosili iz
suprotnog pravca. Došli su do Kita i dalje se držeći za ruke. Nastupio je
neprijatan trenutak.
„Moram da ti kažem“, rekao je Sidnam tiho kako bi ga samo Loren i
Kit čuli, „lagao sam te, Kite. One noći kada si došao kući, kada sam ti
rekao da ne želim ništa od tebe, pitao si me da li to podrazumeva i tvoju
ljubav. Rekao sam da, ali lagao sam.“ ‘
Kit je progutao knedlu preplašen da iznenadni bol u grlu ne pređe u
suze koje će svi videti.
„Razumem“, odgovorio je ukočeno. „Drago mi je.“
~ 218 ~
Ovo je prvi put da mu se Sidnam svojevoljno obratio od one noći

kada je rekao Kitu da ode i da se ne vrati. Pitao se zašto drži Loren za
ruku, ali u tom trenutku ju je pustio, nespretno se nasmešio i pošao da
ode.
„Side“, brzo je kazao Kit, „Ja...“
Loren, koja nimalo nije ličila na sebe bez šešira, razbarušene kose
pune trave, rumenih obraza i sjajnih očiju, uhvatila je Sida i Kita pod
ruku i povela ih malo u stranu.
„Razmišljao sam“, nastavio je, „o nečemu što je Loren jutros rekla.
Nisam mogao to da izbacim iz glave, iako nije govorila ni o tebi ni o
meni. Objasnila mi je da su ljudi koje volimo obično snažniji nego što
mislimo. Ti jesi snažniji, zar ne? I bog zna da te volim.“
,,Da“, rekao je Kit.
,,I ponizio sam te pre neko veče jer sam ti skočio u odbranu kada je
Ketrin želela da pleše sa tobom.“
,,Da.“
„Pretpostavljam da se to iznova ponavlja sa roditeljima, sa tvojim
starim prijateljima i komšijama.“
„Da, ali najviše sa tobom“, priznao je.
Nisu sišli niz brdo. Stajali su zagledani u polje i pašnjak kojim su se
Kit i Loren trkali pre nekoliko dana.
„Ti si umetnik, Side.“ Ponovo je osećao bol u grlu i grudima, užasnu,
nemoćnu žalost zbog brata kog je obožavao još od detinjstva. „Ali si
osuđen da budeš kućepazitelj.“
„Da. Nije bilo lako prilagoditi se. Možda se nikada neću u potpunosti
prilagoditi Možda nikada neću nadoknaditi sebi činjenicu da nikada više
neću slikati. Ali to je moj problem, moje prilagođavanje. Ovo je moje telo,
moj život. Izaći ću sa tim na kraj. Do sada mi je dobro išlo. Bio bih
zahvalan za malo priznanja. Ne treba mi tvoje žaljenje, samo ljubav.“
Loren ih je i dalje držala za ruke i tako stvarala fizičku vezu između
njih dvojice, neku vršu mosta. Uhvatila ga je za ruku i ispreplitala prste s
njegovim.
~ 219 ~
„Ne mogu sebi da oprostim. Nije trebalo nikada da budeš na

poluostrvu, ni u misiji. Moj nemar nas je doveo u onu zamku. A onda
sam te ostavio i pobegao. Ne govori mi da tvoj život nije moja briga, jer
jeste. Ja sam te osudio na poluživot.“
„Bio bih uvređen da nisam prepoznao tvoj bol. Kite, odabrao sam da
budem vojnik, da budem izviđač. Zamka je bila nepredvidiva. Ja sam se
dobrovoljno prijavio da budem mamac.“
Da li je to istina? Naravno da jeste. Ali da li to nešto menja? Da li je
Sid imao izbora? Da se nije sam prijavio, Kit bi morao da mu naredi da
preuzme tu ulogu. Sid ga je toga poštedeo.
„Ne kažem da sam uživao u onome što je usledilo“, nastavio je Sid.
„Zapravo, bio je to sam pakao. Ali ponosio sam se sobom. Konačno sam
sebi dokazao da sam ravnopravan sa tobom i Džeromom. Možda sam
čak i prevazišao obojicu. U svojoj uobrazilji očekivao sam da se i ti
ponosiš mnome. Očekivao sam da ćeš svima reći da si ponosan kada si
me vratio kući. Mislio sam da ćeš istaći moju hrabrost i izdržljivost.“
,,A umesto toga sam te unizio jer sam preuzeo krivicu i usredsredio
pažnju na sebe dok sam glasno gubio razum. Učinio sam od tebe žrtvu.“
„Da.“
„Uvek, ali uvek sam se ponosio tobom. Nisi morao ništa da
dokazuješ. Ti si moj brat.“
Posmatrali su prirodu, vetar im je milovao leđa ispraćen veselim
glasovima i smehom.
Kit se tiho nasmejao. „Razgovarali ste o meni, Loren. Šta ste još radili
jutros?! ’ To je, možda, priroda ljubavi, da želimo da preuzmemo sav bol
i da ne gledamo voljene kako pate’. Na neki način, Side, moja uloga je
bila teška koliko i tvoja. To možda deluje uvredljivo, ali u tome ima
istine.“
„Da, znam“, složio se. „Uvek sam bio zahvalan što nisam ja morao da
pobegnem. Ne bih podneo da te gledam ovakvog. Lakše je pretrpeti
nešto lično, nego gledati kako kroz to prolazi neko koga voliš.“
„Ne znam za vas“, uključila se Loren posle kratke pauze, „ali ja sam
veoma gladna.“
~ 220 ~
Kit joj se nasmešio, a onda pogledao brata u oči. Shvatio je da

verovatno izgleda smešno kao i Kit sada.
„Hajde, Side, da vidimo koliko vešto jedeš piletinu samo jednom
rukom, i to levom.“
„Ako je masna, onda sam u prednosti. Posle moram da operem samo
jednu ruku.“
Kit je čvrsto stisnuo Loreninu ruku i ponovo se zahvalio na trenutku
kada je podigao pogled s mlekarice koju je ljubio i susreo se sa smernom,
šokiranom Loren Edžvort.
Osim što će ona, verovatno, raskinuti veridbu.
~ 221 ~
20.
Loren je stajala na prozoru svoje sobe još uvek u spavaćici i

posmatrala dan koji je nagoveštavao vedrinu. Nije bilo nijednog oblačka
na nebu. Drveće je bilo mirno. Svi alternativni planovi za današnju
proslavu u slučaju kiše mogu da se zaborave. Grofica će osetiti veliko
olakšanje. Sve će biti savršeno za udovičin rođendan.
Tetka Klara i Gven se sutra vraćaju u Njubori. Deka je, takođe,
odlučio da se vrati u Jorkšir. Poslaće joj pisma od majke u Njubori.
Zamolila ga je da ipak tamo stignu.
Došla je da pomogne Kitu da izbegne neželjenu veridbu. To je
završila. Došla je da mu pomogne da se pomiri sa porodicom, i to je
odradila. Učinila je sve pre proslave rođendana i bila je sigurna da će Kit
u potpunosti u njemu uživati, srećan sa svojom porodicom i oni sa njim.
Nije joj preostalo više ništa da uradi.
Došla je zbog malo avanture, zbog ukusa života koji drugi žive,
drugih koji nisu disciplinovani, bez spontanosti i radosti u životu. Našla
je avanture u izobilju. Kupala se u jezeru, jednom čak i naga. Pela se na
drvo do visokih grana, trkala se na konju, igrala se sa decom i kotrljala
niz brdo sa njima. Sitne avanture.
Jedne noći je izašla sama napolje i provela je sa Kitom u kolibi.
Spavala je sa njim na uskom krevetu. Vodila je ljubav sa njim na
somotnoj klupi u galeriji portreta i predala mu svoju nevinost. Vodila je
ljubav sa njim u divljem cveću na ostrvu. Najznačajnija avantura.
Čula je smeh i glasove i provirila kroz prozor. Filip i Penelopi Vilard,
Krispin i Merijen Batler pošli su u ranu jutarnju šetnju. Dan je počinjao.
Poslednji dan.
Nema više šta da iskusi. Već je toliko toga doživela. I previše. Nema
svrhe da produžava neizbežno. Sutra će otići sa tetka Klarom i Gven,
~ 222 ~
mada to neće reći nikome sve do kraja dana. Ako ne bude otišla uskoro,
mogla bi da ostane zauvek, a to ne bi bilo časno.
Neće se grčevito držati za ono što je našla. Celog života se grčevito
držala za nadu da će naći trajnu pripadnost i sigurnost u braku sa
Nevilom. A kada joj je to sidro oduzeto, otplovila je u širok, mračan,
opasan okean, zastrašujuće prazan. Sada se neće držati, iako je znala da
će Kita čast podstaći da je nagovori da učini upravo to, premda je znala
da mu je postala draga. Nije morala da se drži ni za koga. Ona može da
stoji sama i tako će i učiniti.
Ovog puta joj se srce neće slomiti, iako će je boleti dugo. Možda do
kraja života. Ali se neće slomiti. Ima snage da nastavi sama.
U Alvesliju je naučila nešto od neprocenjive vrednosti. I na tome je
zahvalna Kitu. Bila je to tako jednostavna, tako duboka lekcija koja
otvara oči. Otkrila je da njen svet neće eksplodirati ako se bude više
smejala.
Čula je meškoljenje na vratima iza sebe i okrenula se uz osmeh, kada
je sobarica ušla sa jutarnjom šoljom tople čokolade.
Jutro je bilo namenjeno samo za porodicu, zatišje pred buru. Svi su

otišli u selo u crkvu. Plan je bio da se posle službe udovica vrati kući
prvom kočijom, kako bi se odmorila nekoliko sati pred popodnevnu
proslavu.
Taj povratak se odložio za skoro pola sata. Skoro celo selo se okupilo
pred crkvom da pozdravi udovicu i zasipa je laticama cveća. Sve će ih
ponovo videti tokom popodneva, ali je insistirala da zastane i
porazgovara sa nekima, što joj nije bilo lako, i da razdeli po koji novčić
deci.
Konačno je krenula kući sa lejdi Ajrin. Dugačak red kočija polako se
kretao ka njima kako bi pokupio ostatak porodice.
Kit je uhvatio Loren za lakat. „Da li bi prošetala do kuće?“
„Naravno.“ Nasmešila mu se. Njen šešir i mašne po haljini bili su iste
boje kao njene oči. Izgledala je veoma privlačno.
„Želim nešto da pogledam.“
~ 223 ~
Prethodne noći je ostao sa ocem kada su svi legli. Sid je bio prisutan,
na svom mestu kraj prozora, tihi posmatrač razgovora koji je usledio. Kit
je počeo sa izvinjavanjem za svoje ponašanje.
„Najbolje je da se zaboravi“, odgovorio je otac. „To je prošlo.“
Ali Kit se nije složio, pa su razgovarali, u početku nespretno, ali sve
prijatnije i prijatnije,
„Oterao sam te“, kazao je njegov otac u jednom trenutku. „Nisam
nikada mislio da to bude zauvek. Nisam te proterao. To si ti tako
razumeo, Kite. Ali meni nije smetalo da na tome i ostane. Bio sam
tvrdoglav kao mazga. To si nasledio od mene. Pošto nisi pisao, tvoja
majka je želela da ja pišem tebi. Ali nisam hteo. Džerom me je molio da
to učinim, ali nisam hteo. Nije hteo ni on, naravno, ni tvoja majka. Kakve
smo budale bili. Svi mi, pa i ti. Porodične svađe su najgora vrsta
svađe. Mnogo ih je teško prekinuti.“
„Džerom je želeo da mi pišeš?“
Ispostavilo se da je godinama postojao dogovor da se Džerom i Freja
venčaju. Samo to niko nije požurivao. Ali onda se Kit vratio kući, napola
lud i besan na ceo svet, a najviše na sebe. Porodica ga je bespomoćno
gledala kako se strastveno udvara Freji, koju, po njihovom mišljenju, nije
ni voleo. Džerom je bio prilično uzrujan i otišao da razgovara sa
Bjukaslom i Frejom. Njegova objava njihove veridbe bila je rezultat
tog razgovora, a usledila je, naravno, Kitova tuča prvo sa njim, a onda i
sa Ranalfom,
„Nikada te nije krivio niti ti je zamerio. Krivio je sebe što je sve
pogrešno uradio. Trebalo je prvo da razgovara sa tobom, da pokuša da ti
objasni, tako je kasnije govorio. Trebalo je da te natera da istutnjiš svoj
bes. Mada je sa tobom bilo nemoguće razgovarati tog leta. Kada si otišao,
neprestano je odlagao objavu veridbe. Želeo je da budeš tu. Želeo je mir
sa tobom, pre nego što se oženi Frejom. Želeo je da zna da si shvatio
da ona nije žena za tebe. Želeo je da ti piše. Ali je i sam bio previše
tvrdoglav.“
,,A onda nam je nestalo vremena“, kazao je Kit.
„Da.“
~ 224 ~
„Nikada nije prestao da te voli“, uključio se Sid. „Niko od nas nije

prestao. I sada moraš da prestaneš da kažnjavaš sebe. Dosta je. Svima
nam je dosta.“
Prošlo je mnogo godina otkako je Kit bio na porodičnom groblju iza
crkve. Deka mu je bio idol u detinjstvu. Nakon njegove smrti, redovno
mu je posećivao grob. Ali nije dolazio od osamnaeste godine, otkako je,
regrutovan.
„Ovde su sahranjeni naši preci“, rekao je Loren i poveo je kroz
kapiju, između dve polovine niskog, urednog šimšira koji ih je odvajao
od ostatka crkvenog dvorišta. „Nisam dolazio ovde jedanaest godina.“
Odmah je našao dedin grob. Pored nadgrobne ploče nalazile su se
sveže ruže, njegova baka je došla nakon jučerašnjeg izleta sa sinovima i
ćerkom. Ruže su se nalazile i pored još jednog spomenika, onog koji nije
bio tu pre jedanaest godina. Kit mu je prišao i pročitao natpis. Od svih
reči, samo dve su ga pogodile.
Džerom Batler.
Iznenada je shvatio da čvrsto drži Loren za ruku. Verovatno je boli.
Pustio ju je i zagrlio je oko ramena.
„Moj brat“, rekao je bespotrebno.
,,Da.“
„Voleo sam ga.“
„Da.“
Plašio se da će ga preplaviti gorko žaljenje, da će se setiti izgubljenih
susreta, jer se nisu pomirili pre njegove smrti. Ali sada je shvatio da to
nije važno. Ljubav ne umire zbog svađe. A odnos između ljudi nije
pravolinijski, poslednji incident ga ne definiše u celosti. Bili su bliski, sva
trojica. Igrali su se, borili se i smejali zajedno. Bili su braća. Oni jesu
braća.
Plašio se da će se slomiti od nepodnošljive tuge kada bude video
neporeciv dokaz da Džeroma više nema, da ne postoji. Umro je. Njegovi
ostaci su ispod ove zemlje.
Nasmešio se. „Kada bih došao kući i kada bih ispričao o novom
podvigu u kom sam pohvaljen, zadirkivao bi me. Govorio je da ću
~ 225 ~
umreti nekom slavnom smrću, naravno, kada majka nije bila u blizini da
ga čuje, i da niko neće moći da dosegne sećanje na mene. Bilo bi
nepodnošljivo. Mislim da bi ga čak i zabavilo da je samo znao da je ipak
on taj koji je bio osuđen na herojstvo. I na smrt.“
„Postoje gori načini da se umre.“
„Tako je.“ Video je previše smrti da bi gajio iluziju da se ona čuva za
starost. „Zbogom, brate. Počivaj u miru.“
Morao je da zatrepće nekoliko puta. I morao je da popusti pritisak na
Loreninom ramenu. Oslanjala se o njega. Držala ga je oko struka.
Možda ipak nije izgubio pravo da se drži za ono što je ostalo od
života i proživi ga najbolje što može. Džerom je svoj život živeo. Sid živi
svoj. Oni su mu braća i voleće ih do smrti, ali sada konačno može da živi
samo svoj život. Imao je svoj udeo u naivnim, čak i pogrešnim potezima,
ali ko nije? Sada ima slobodu da nastavi dalje i pokuša da bude bolji. To
je sve što sada može.
Iznenada je osetio neobičnu sreću.
„Idemo kući.“
„Idemo.“
Uhvatio ju je za ruku i provukao ispod svoje.
Popodne je dovelo prijatelje, komšije, radnike i seljane, ljude svih

klasa zapravo, na travnjake Alveslija, na zabavu na otvorenom koja je
bila ispresecana raznim takmičenjima za sve uzraste.
Loren je trebalo da odigra svoju konačnu ulogu i odigrala ju je do
kraja. Grof i grofica su ocenjivali takmičenje u vezu, pravljenju proizvoda
od testa i obradi drveta. Slavljenica je slušala pesničko nadmetanje, ali je
odbila da ih ocenjuje jer su sve pesme bile napisane u njenu čast, a
privlačile su veliku pažnju i mnogo smeha. Loren i Kit su organizovali
trke i druga takmičenja u fizičkoj spremnosti.
Bilo je takmičenja u trčanju, skakanja u vrećama, tronogo trčanje za
decu, premda je Kit trčao sa mladom Doris, jer je bio neparan broj
takmičara. Bilo je i takmičenja u udaranju palicom za dečake. Održavalo
se i takmičenje u cepanju drva i u streličarstvu, a pobednik tog
~ 226 ~
takmičenja bila je jedina žena, lejdi Morgan Bedvin, koja je dojahala do

Alveslija sa lordom Alejnom. Neće biti na večernjem balu, priznala je, jer
je Bjukasl smatrao da je sa šesnaest godina premlada za to. Pretila je da
će pogoditi strelom lorda Alejna u čelo jer joj se smejao.
Kada se sve završilo, posluženi su čajem i Loren je kružila oko
gostiju, kako bi sa svima razmenila po neku prijateljsku reč. Ali bilo joj je
vruće i bila je iscrpljena. Kako da smogne snage za ples, tokom večeri?!
Činilo se da su i ostali iscrpljeni. Kada su gosti otišli, grof je predložio
da se povuku u svoje odaje radi odmora. Postaraće se da zvono pozvoni
dovoljno glasno kako bi se svi na vreme probudili i spremili za večeru i
bal.
„Jesi li za šetnju?“ pitao je Kit Loren i uhvatio je za ruku.
Šetnja je poslednje što joj treba. Ali ovo je njen poslednji dan i već je
bilo kasno po podne. Mogla bi da se uspaniči ako bi dozvolila sebi da
više razmišlja o tome. Ali i dalje je imala malo vremena, ovo veče i...
ostatak ovog popodneva.
Nasmešila se.
Nije je odveo daleko. Kada ju je poveo u pravcu jezera, ponadala se
da će ponovo otići na adu. Nadala se da će možda voditi ljubav, još
jednom. Ali, iako je delom čeznula za tim, nije se razočarala kada ju je
odveo do povučenog mesta na kom su prethodnog dana stajali, preko
puta hrama. Sunce je bilo na takvom mestu na nebu da je okolno drveće
bacalo senku na obalu.
„Kakav dan!“, rekla je i sela na travu pored njega. „Nadam se da se
tvoja baka neće previše zamoriti.“
„Uživa u svakom trenutku“, odgovorio je, ispružio se na leđa i
zažmurio.
Loren je skinula šešir i legla pored njega. Uhvatio ju je za ruku. Sada
joj je već bilo prirodno da bude ovako sa njim i da se neobavezno,
privrženo dodiruju.
Činilo se da mu se ne priča. A nije se pričalo ni njoj. Želela je da se
usredsredi na ove, možda, poslednje momente koje će provesti sami.
Želela je da ga zapamti kako bi mogla da ga pozove u sećanje, kad god to
~ 227 ~
u budućnosti poželi. Dugo će ga izbegavati, jer je previše bolan

podsetnik na kratko leto kada je život u njoj procvetao i rodila se ljubav,
sa zapanjujućim iznenađenjem. Ali na kraju će se sećati letnje vrućine,
hladne rose trave, mirisa cveća, zujanja insekata i topline njegove ruke.
Zaspala je.
Zamahnula je da skloni insekta koji joj je šetao po nosu i pokušao da
je probudi mimo njene volje. Ali bio je to dosadni insekt i hrabro joj je
ponovo prešao preko nosa. Ljutito je zamahnula, pa čula nekoga kako se
tiho smeje i toplo joj ljubi usne.
„To si ti!“, pospano ga je optužila, kada je primetila travku u njegovoj
ruci. „Užasan si.“
„Moramo na bal, uspavana lepotice.“
„To je bila Pepeljuga.“ Ponovo je zažmurila. „Pogrešna priča.
Uspavana lepotica nije išla na balove. Bila je omađijana da spava stotinu
godina.“
„Pitam se da li se ovoliko ljutila na princa kada ju je probudio.“
Otvorila je oči i ponovo mu se nasmešila. „Jesam li zaista zaspala?“
„I hrkala si. Ja nisam ni oka sklopio.“
„Ludice.“ Zadovoljno je uzdahnula. Na trenutak je zaboravila da joj
je ovo poslednji dan.
„Loren, voleo bih da datum našeg venčanja bude objavljen večeras.“
Konačno je bila razbuđena.
„Ne.“
„Zašto ne? Vereni smo i mislio sam da sam ti možda postao drag, kao
i moja porodica. Mora da si svesna da ti meni jesi postala draga.“
„Da.“ Sklonila je neposlušni pramen kose koji joj je pao preko čela, ali
se vratio čim je sklonila ruku. „Ali to nije deo našeg dogovora.“
„Neka dogovor ide dođavola.“
„Nemoj tako da govoriš. To nije lepo izražavanje.“
„Najdublje se izvinjavam, gospođo.“ Nasmešio joj se. „Nije bio deo
dogovora ni da imamo intimne odnose. Znaš da moramo da se venčamo.
Možda si u drugom stanju.“
~ 228 ~
„Nadam se da nisam. To bi sve pokvarilo. Mislim da su se ovde

dogodile divne stvari. Verujem da smo pomogli jedno drugom da se
oslobodimo. Da zaista budemo slobodni, ne samo od nekih društvenih
stega, već od svega što nas je sprečavalo da budemo srećni, u tvom
slučaju godinama, a u mom, celog života. Ne smemo sada da vežemo
jedno drugo pre nego što smo uopšte i dobili priliku da raširimo krila.“
Gledao ju je, iznenada praznim i nedokučivim očima.
„Da li zaista tako misliš? Da smo našli odvojene slobode? Da bi naš
brak bio nepoželjna zamka?“
Da, u to je verovala, svojim umom. Ali njeno srce je druga stvar.
Međutim, njeno srce nije uopšte bilo deo dogovora. I bilo bi prilično
nepravedno objasniti da to, što su jedno drugom dragi, nije solidna
osnova za brak. Jednom joj je to bilo dovoljno. Ali, Kit nije Nevil. Nije sa
njim odrasla kao da su brat i sestra. Kit je drugačiji. Privrženost ne bi bila
dovoljna sa njim, bar ne sada, kada ona oseća nešto drugačije od toga.
„Zaista tako mislim“ rekla je i primorala sebe da ga mirno gleda u
oči. „To nam je bio dogovor, sećaš li se? Da ukoliko veridba bude
delovala stvarno, da nećeš pokušati da me ubediš da je ne raskinem. Da
će za mene to biti šarada. Da ću je ja prekinuti, kada za to dođe vreme.“
„Još uvek ne“, brzo je rekao.
Uzdahnula je spremna da mu kaže da će otići sutradan, ali nije to
izgovorila.
„Još uvek ne“, tiho se složila i ponovo legla na travu.
Nije okrenula glavu, ali je znala da gleda u nebo kao i ona, da su san i
opuštenost zaboravljeni, iako je prošlo prilično vremena pre nego što je
tiho ustao i pružio joj ruku.
~ 229 ~
21.
Posle večere, Loren je stajala sa Kitom i njegovim roditeljima u

prostoriji za bal i dočekivala goste. Baka je sedela na fotelji okružena sa
tri strane velikim cvećem. Tu su je pozdravljali i zasipali darovima.
Kada se vratila sa jezera, Loren nije stigla da se odmori. Osim što je
morala da se okupa, obuče i dotera frizuru, preuzela je na sebe da
pomogne grofici i da proveri dekoraciju. Soba za bal bila je kao bašta.
Lorenina ideja je bila da koriste sve boje u nijansama ružičaste i
ljubičaste, zajedno sa belom. I zelena, naravno, tako često zaboravljena u
cvetnim aranžmanima. Nesumnjivo je imala dara za boje i dizajn.
Nije bilo gužve kao na londonskom balu, ali prostorija je bila puna
pre nego što je ples počeo. Većina gostiju nije bila otmeno obučena kao
njihovi parnjaci u Londonu, niti su se kitili skupim nakitom, ali su svi bili
u svom najboljem izdanju i izgledali su vedro i raspoloženo za slavlje.
Više joj se dopadalo seosko okupljanje, nego gradsko. Ovde deluje
mnogo toplije i intimnije.
Kit je bio veoma lep u nijansama sive, srebrne i bele. Ona je nosila
ljubičastu haljinu koju je nosila na balu u Londonu. Izbor nije bio
slučajan. Činilo joj se zgodno da za poslednji ples sa njim nosi haljinu u
kojoj je prvi put zaplesala sa njim. Gosti i članovi porodice komentarisali
su kako lepo izgledaju zajedno.
Odlučila je da uživa u večeri, u svakom njenom trenutku. Njena
sobarica je bila na spratu i pakovala joj kofere. Ali, preostalo je i ovo
veče.
„Večeras izgledaš posebno lepo“, rekao je Kit i nagnuo se malo bliže
kako bi ga samo ona čula. „Ako ne grešim, tvoja haljina se zaista slaže sa
bojom tvojih očiju.“ Smejao joj se pogledom.
„Gluposti.“ Uzvratila je osmehom. Koliko se toga dogodilo otkako joj
je prvi put uputio te reči! A ipak, nije prošlo mnogo vremena. Tada joj je
~ 230 ~
bio odmetnik, neželjeni neznanac. Sada je... Sada je Kit. I neopisivo joj je
drag.
Muzika je počela i ona se usredsredila na korake i okrete. Nikada nije
bila srećnija nego sad. Shvatila je da je isto to pomislila i na balu pred
venčanje, sa Nevilom.
A naredni dan je bio najtužniji u njenom životu...
Nasmešila se još vedrije i primetila je da je vojvoda Bjukasl stigao sa
svojom braćom i lejdi Frejom.
Kit ju je danas nazvao uspavanom lepoticom. Osećala se više kao
Pepeljuga, koja pleše na balu sa svojim princem, znajući da će ponoć
neizbežno doći i sve pretvoriti u krpe i bundeve.
Ali ona nije imala staklenu cipelicu koju bi ostavila za sobom.
Bjukasl je poveo Loren na podijum. Izgledao je otmeno i strogo u
crno-beloj kombinaciji. Kit ga nikada nije video kako pleše. Činilo se da
sada to radi kako bi odagnao svaku sumnju da postoji neprijateljstvo
između njihovih porodica. Ralf je poveo lejdi Mjuir na ples, a Alejn je
sagnuo glavu da čuje Kitovu baku šta govori.
„Mogu li da dobijem tu čast, Freja?“ Kit joj se naklonio i pružio ruku.
Večeras je izgledala posebno lepo, u zlatnom satenu prekrivenom
čipkom. Kosa joj je bila ukroćena i podignuta visoko, zlatnim ukrasima
koji su se presijavali pod svećama.
Bila je sitnija od Loren, ali bujnijih oblina. Posedovala je hrabrost,
energiju, vitalnost na koju je uvek reagovao. Plesali su bez razgovora.
Pokušavao je da ponovo stvori u umu i emocijama ludilo koje ga je
opsedalo pre tri godine, kada je bio opijen strašću prema njoj. Uspeo je sa
umom. Uvek mu je bila prijatelj, a tog leta mu je to trebalo. Shvatio je da
mu ne treba muški prijatelj kada je pokušao da se ispovedi Ralfu, a
Ralf mu nestrpljivo odvratio da ne bude kukavica. Obavio je
svoju dužnost i spasio Sida, zar ne? I doveo ga je kući, Zašto bi osećao
krivicu? Freja nije pokazala ništa veću saosećajnost, ali je Freja ipak bila
žena. Sva njegova tuga, bes i krivica pretvorili su se u fizičku, seksualnu
strast koju je usmerio na nju.
~ 231 ~
Ako postoji nešto od tog leta, čega treba da se seća s osećanjem

krivice, jeste način na koji je iskoristio Freju. Bilo je to nesvesno i
nenamerno, naravno. Ali to se dogodilo. Ona je bila tu i on ju je
iskoristio.
„Previše je toplo ovde“, rekla je pred kraj. Te reči, tipične za Freju,
bile su izgovorene skoro kao izazov.
Složio se. „Bio je ovo topao dan. Verovatno je i dalje toplo napolju.“
„Mora da je barem svežije.“
„Hoćeš da proveriš? Nećeš se onesvestiti sad, zar ne?“
Pogledala ga je nabusito i prezirno.
Sala za bal nalazila se u prizemlju na istočnoj strani kuće. Blizu je bio
i istočni ulaz i tokom ovako tople noći, vrata su bila otvorena i nekoliko
gostiju je izašlo napolje. Neki su samo stajali na svežijem vazduhu, a neki
su šetali u bašti. Nikoga nije bilo blizu ružinog drveta ka kom je Freja
skrenula. Kit je hodao pored nje, nadajući se da će se okrenuti pre nego
što stignu do drveta.
„Moramo da razgovaramo.“
Dakle, idu do drveta. Sela je na isto mesto na kom je sedela Loren one
noći kada su stigli u Alvesli. Kit je stajao i gledao je s rukama iza leđa.
„O čemu se radi?“ Nije sačekao da odgovori. „Freja, dozvoli mi da se
izvinim. Nisi nikada rekla da me voliš, zar ne? Nikada mi nisi rekla da
ćeš se udati za mene i poći sa mnom. To je sve bilo u mojoj glavi. Nisam
imao prava da ti zalupam na vrata i pobijem se sa Ralfom. Molim te,
oprosti mi.“
Hladno ga je gledala. „Kako si naivan, Kite.“
„Imala si dogovor sa Džeromom, ne bi se ni udala za mene.“
„Naravno da ne bih. Ti si mlađi sin. Ja sam ćerka vojvode od
Bjukasla.“
Kako bi ga te reči bolele pre tri leta, a kakvo sad olakšanje oseća jer ih
čuje. „Dakle, nije bilo trajne štete, zar ne? Da li si volela Džeroma?“
„Oh, budalo!“
~ 232 ~
Dugo ju je poznavao. Bili su bliski prijatelji. Ponekad značenje ne

mora da se objašnjava.
„Freja...“
„Zbog čega sada sebe kažnjavaš? I dalje zbog Sidnama? Zbog
Džeroma? Jer si mu slomio nos i nisi imao priliku da tražiš oproštaj pre
njegove smrti? Postao si dosadan. Pogledaj je samo! Da si rešio da se
samokažnjavaš bičevanjem, ne bi odabrao goru kaznu. Ona je slika i
prilika dosade. Dokazao si svoje, veruj mi. Kako sad planiraš da se
izvučeš?“
Nakratko je zažmurio. Ah, ovo nije očekivao. Približio se iznenada
uplašen da bi neko mogao da ih čuje. Podigao je nogu na klupu pored
nje i oslonio ruku na nju.
„Freja, bojim se da veoma grešiš.“
Ono što je karakteristično za Freju jeste da brzo shvata stvari. Nije joj
u prirodi da moli i kuka, da pravi scene. Gledala ga je hladno, a onda
naglo ustala.
„Ne, nemoj.“ Zgrabio ju je za rame. „Nemoj da požuriš nazad bez
mene. Moglo bi da se primeti i komentariše. Uhvati me za ruku i zajedno
ćemo se vratiti. Možda možemo da se nasmešimo?“
Primirila se i uhvatila ga pod ruku. „Ti, Kite, možeš da ideš
dođavola. Nadam se da ćeš goreti u paklu.. Još bolje, nadam se da ćeš
doživeti duboku starost sa svojom mladom. Ne mogu da zamislim goru
kaznu za muškarca tvoje prirode.“
Nasmešila mu se. Freja je oduvek bila boginja podlog osmeha.
Nije odgovorio. Nije bilo svrhe. Uostalom, podsetio se da, ukoliko
bude doživeo duboku starost, veći deo života provešće bez Loren. Osim
ako je ne nagovori da se predomisli. Sigurno će uspeti. Kada se ovaj dan
završi, usredsrediće sve svoje snage da je primora da ga zavoli.
Ne smemo sada da vežemo jedno drugo...
Neće misliti o tome da ona brak sa njim posmatra kao zatvor, kao
gubitak tek osvojene slobode.
Naučiće je da postoji više vrsta slobode.
~ 233 ~
Kita nije bilo na vidiku kada je završila ples sa Bjukaslom. Ali Gven
je prilazila sa Ranalfom pod ruku. Loren im se nasmešila. Predložiće
Gven da se iskradu nakratko i potraže hladna pića. Noć je bila topla. Ali
lord Ranalf joj nije pružio priliku da iznese predlog. Poklonio se Loren i
zamolio je za sledeći ples.
On je jedan od retkih gospodina koji je mogao da učini da se oseća
malom. Zaista je bio džin od čoveka.
„Izgledate privlačno tako rumeni, gospođice Edžvort“, kazao je sa
onim pogledom koji nikada nije umela da rastumači. Da li je to ruganje
ili samo razonoda? „Ne bih da Vas primoravam da se dalje iscrpljujete.
Pođite sa mnom napolje.“
Nije imala nikakvu želju da izađe s njim, iako je znala da će biti
gostiju napolju zbog čega bi sve izgledalo u najboljem redu, primereno.
Ali, shvatila je da nije na to mislio. Poveo ju je van sale za bal ka spoljnim
vratima. Dobro, shvatila je, malo svežeg vazduha će joj prijati.
Mogao bi da bude zanimljiv sagovornik. Pokazao joj je ne koliko
komšija i ispričao kratke anegdote o njima. Voleo je da posmatra ljudsku
prirodu, a ipak nijedan komentar nije bio zlonameran. Loren je shvatila
da joj je prilično zabavno. Šetali su stazom u pravcu ružinog drveta.
„Ah, neko nas je pretekao. Moramo da šetamo onda kroz baštu.“
Mora da je unapred znao ko je kod ružinog drveta, shvatila je. Želeo
je da ona sazna, da lično vidi. Verovatno je i lejdi Freja to želela.
Sedela je na jednoj klupi. Kit, u svojoj karakterističnoj pozi stajao je
blizu nje. Jedna noga na klupi, jedna ruka oslonjena na nogu. Druga ruka
na njenom ramenu i glava veoma blizu njene.
Lord Ranalf joj je pričao neku drugu anegdotu koju Loren nije
slušala. Zastao je, očigledno ne završivši.
„Izvinjavam se, nisam želeo da to vidite.“
„Zar niste?“, pitala je. Dame ne nazivaju gospodu lažovima.
„Nije to što mislite. Oni su prijatelji celog života. I dalje su prijatelji. I
sami ste videli koliko toga imaju zajedničkog, kako se međusobno
izazivaju i takmiče, koliko ožive kada su zajedno. Ali to je samo
prijateljstvo, ništa više, uveravam Vas.“
~ 234 ~
„Lorde Ranalfe, bili ste usred priče. Molim Vas, dovršite je. Ne
morate da se opterećujete onim što ja mislim. Moje misli su moja lična
stvar. Ne možete ni da pretpostavite njihov sadržaj.“
Nevoljno, njena rešenost je ipak posrtala. Nije to shvatila sve dok
odlučnost da ujutru ode nije postala snažnija, sada, kada opcija da ostane
još jedan dan više nije postojala. Dobro je da se ovo desilo, pomislila je,
kada je Ranalf utihnuo.
Naravno, znala je da je ovo neizbežno. Ali sada je to videla svojim
očima i više nema čemu da se nada.
Neće dozvoliti da je ovo uznemiri. Bilo bi nepravedno i prema njoj i
prema Kitu. Imala je svoju avanturu i sada se završila. Razumljivo je da
je malo potištena posle tako očaravajuće avanture. Ali uskoro će se
oraspoložiti, kada se vrati u Njubori.
Čitače majčina pisma, imaće Elizabet i bebu, Lili sa kojom će se
izmiriti, konačno, i imaće svoje planove o budućnosti. Imaće novu
slobodu u kojoj će uživati. Koliko je žena imalo tu slobodu?
„Žao mi je“, kazao je tiho lord Ranalf i po prvi put su joj se njegove
reći učinile iskrenim, „Iskreno mi je žao, gospođice Edžvort. Niste
zaslužili ovo „
„Šta to nisam zaslužila? Da me nasamarite? Ali život je pun trikova,
laži i maski. Čovek bi bio naivan ako ne bi bio spreman na njih.“
Posebno kada je i ona sama najveći učesnik prevare.
Odveo ju je do tetka Klare koja je razgovarala sa groficom, naklonio
se, poljubio joj ruku i otišao bez ijedne reči.
Lejdi Freja je sedela kod drveta kada ju je lord Ranalf našao. Sedela je
na istom mestu.
„Idi“, kazala je kada ga je ugledala kako dolazi.
Bedvinovi bi to retko kad poslušali. Približio se i seo pored nje.
„Dakle?“
„Užas“, kazala je s tihim otrovom u glasu, „katastrofa.“
Zacoktao je, ali nije pokušao da je ukori. Pre mnogo godina brojne
guvernante nisu uspele da ubede svoju tvrdoglavu učenicu u činjenicu
~ 235 ~
da je ona dama i da mora tako da se ponaša. Njena braća se nikada nisu

ni trudila da joj to nametnu.
„Želim da idem kući. Želim da idem u Vulfov vinski podrum i
napijem se. Sa tobom. Ti možeš da piješ sa mnom.“
„To je velikodušno od tebe, Freja. Takođe je veoma primamljivo
nakon onoga kroz šta sam prošao zbog tebe. Dopada mi se ta žena,
prokletstvo. Ali Vulf i Alejn ne bi voleli da ih ostavimo ovde bez kočija. I
nije uredu da popijemo najbolje vino samo zato da bismo se ponapijali.
Lošiji alkohol če poslužiti istoj svrsi, ali Vulf ga ne drži nigde.“
„Neka je proklet Vulf.“
Njen brat je iznenađeno podigao obrve. „Opijanje, draga seko, nije
lek za tvoju boljku. Od opijanja ćeš samo dobiti glavobolju i želju da
umreš.“
„Kada mi bude trebao tvoj savet, obratiću ti se.“
Slegnuo je ramenima. „Bilo je naivno zaljubiti se pre tri godine i
nikada ne preboleti „
Uvideo je to uprkos tami. Ali je smatrao da je i to bolje nego da se
opije pod najbližim stolom. Stisnula je desnu pesnicu, zamahnula ruku i
udarila ga u bradu. Glava mu je poletela unazad, ali se nije pomerio s
mesta.
„Jao! Ako zaista insistiraš da se napiješ, ukrašćemo dva konja i otići.
Ili možemo da se vratimo i plešemo. Možeš svima da pokažeš od čega si
satkana. Pokaži da te Kit ne zanima, niti bilo koji smrtnik ispod nivoa
lejdi Freje Bedvin.“
„Ne zanima me on. Ako baš želiš da znaš, mrzim ga, Ralte. A što se
tiče one blagoglagoljive dame koju je doveo kući, moram da kažem da je
i te kako zaslužuje. To je sve što imam da kažem. Ideš li ili ne?“
,,Idem.“ Ustao je i nasmešio joj se. „Tako je, devojko. Uzdignute
brade. Bedvinov nos ume da bude neprocenjiv u ovakvim prilikama, zar
ne?“
Freja ga je pogledala ispod oka, kao da je crv pod njenom cipelom za
ples.
~ 236 ~
Seoski balovi, čak iako su ovako raskošni kao u Alvesliju, nisu trajali
do zore, kao najbolji balovi u Londonu. Večera je poslužena u jedanaest i
ispraćena je prvim i jedinim valcerom za nekoliko parova koji su bili
dovoljno hrabri i vesti da ga plešu. Nakon toga se ples nastavio, a gosti
su polako počeli da odlaze. Udovica grofica od Redfilda se povukla na
spavanje.
Kit i Loren su je odveli do sobe. Upravo su plesali i Kit se setio
njihovog prvog valcera, kada ga je iznenadila njena lepota i obeshrabrilo
naizgled hladno dostojanstvo, kada je osetio izazov da je šokira i
poremeti joj smirenost.
Baka mu je bila umorna. Večeras nije bilo traga od njene stroge
nezavisnosti. Umesto da se drži za štap zdravom rukom, jednu je
provukla ispod Lorenine, a drugu ispod njegove i teško se oslanjala o
njih. Ali Kit je znao da je ovo bio izuzetno srećan dan za nju.
„Laku... noć.“ Pustila je Loreninu ruku kada je Kit otvorio vrata njene
sobe i njena sobarica je požurila da joj pomogne. “Dragoceni... momče.“
„Laku noć, bako.“ Nežno ju je zagrlio kada ga je poljubila u obraz.
„Laku noć.“ Okrenula se da poljubi Loren koja ju je takođe zagrlila.
„Drago... dete.“
„Laku noć, gospođo. Srećan rođendan.“ Lorenine oči bile su pune
suza, kada je uhvatila Kita pod ruku.
„Upravo smo plesali zajedno“, rekao je dok su silazili niz stepenice.
„Ako se vratimo u salu za bal, moraćemo da prihvatimo druge
partnere.“
„Tako ćemo i učiniti, to je pristojno.“
„Da li bi bilo nepristojno da izađemo zajedno napolje?“
Odmahnula je glavom. „Svakako da ne bi, svako ima partnera, za
sada.“
Napolju je i dalje bilo drugih ljudi, uglavnom mladih rođaka u
grupicama, koji su razgovarali i smejali se. Kit je poveo Loren pored njih
i veselo se pozdravio u prolazu. Šetali su u tišini preko travnjaka, sve
dok nisu stigli do drvenog mostića. Zaustavili su se prećutnim
dogovorom i oslonili ruke na drvenu ogradu. Voda je žuborila ispod,
~ 237 ~
iako se nije videla u tmini. Nasuprot tome, travnjak, cveće i kuća bili su
okupani mesečinom.
Kit je uzdahnuo. „Dugačak dan će uskoro biti gotov.“
„Ali, predivan dan“, rekla je. „Bio je savršen, zar ne? Savršen za tvoju
baku i sve ostale.“
„Da“, složio se.
Čuo je smeh u daljini. I tihu muziku. Prijalo mu je da bude sam sa
Loren. Uz nju može da se odmori. Do nedavno nije uviđao koliko je
važno za prijateljstvo da dve osobe mogu zajedno da ćute. I da se osećaju
prijatno kao kada su sami. Ne, i prijatnije.
„Kite, učinili smo pravu stvar, zar ne?“
Odmah je razumeo pitanje.
„Da si došao sam, sada bi imao utisak da si nateran na veridbu bez
prava ličnog izbora i slobode. Možda bi to zauvek prezirao i tvoja
porodica bi to osećala i da ništa ne kažeš. Bilo bi napetosti i
neprijateljstva, a sada vlada mir, ljubav i harmonija. Nismo pogrešili, zar
ne?“
„Nismo pogrešili“, odgovorio je i spustio svoju ruku na njenu.
„Kada se sve ovo završi, harmonija će ostati, a ti ćeš biti slobodan da
biraš svoju budućnost.“
„Od sutra sam slobodan da te agresivnije zavodim. Učiniću to,
upozorena si. Ubediću te da je naše venčanje najbolji završetak za ono što
je ovde započelo.“
„Kite, odlazim sutra sa tetka Klarom i Gven.“
„Ne!“ Stisnuo ju je za ruku. Osećao je paniku.
„To je najbolje rešenje. Složićeš se i sam, ako pažljivo razmisliš o
tome. Oni su iz mog doma. Prate me svuda. Jedva čekaju da se vrate jer
Elizabet dolazi sa bebom. Biće prirodno da odem sa njima. A tvoja majka
i tetka Klara će pretpostaviti da će se venčanje održati u Njuboriju.
Izgledaće kao da idem da pripremim sve. Nema neprijatnih objašnjenja.
Dok pošaljem pismo kojim prekidam veridbu, tvoji gosti će se
~ 238 ~
vratiti kućama i moći ćeš da objaviš vesti roditeljima u miru. I tvojoj baki
i Sidnamu,“
Glas joj je bio tih i razuman. Nije bilo traga žaljenja, bola ili bilo kakve
emocije.
„Ostani još malo. Nedelju dana. Daj mi još nedelju dana da te
ubedim. Ne odlazi sutra, Loren. Prerano je
„Ispunila sam sve zbog čega sam došla. I dobila sam svoju avanturu,
svoje leto za sećanje. Nema razloga da produžavamo ovo i imam razloga
da prekinem. Vreme je, Kite. Uskoro ćeš to i sam shvatiti.“
„Ostani, dok ne budemo zasigurno znali da nisi u drugom stanju,“
„Ako jesam“, kazala je hladno, „pisaću ti odmah. Ako nisam, pisaću
da prekidam veridbu. Sačekaću dok ne budem znala. To mogu i u
Njuboriju. I zaista verujem da nisam. Imali smo samo dve prilike.“
Jednu. Bila je samo jedna prilika kada je možda začela. „Nadam se da
jesi u drugom stanju“, kazao je i još snažnije joj stisnuo ruku. Da li se
zaista nada? Da li je toliko očajan da to želi?
„Zašto?“ pitala je.
Zato što te volim. Zato što ne mogu da podnesem pomisao da živim bez tebe.
Ali nije mogao da joj nametne taj teret. To bi bilo nepravedno. Možda bi
osetila neku časnu obavezu da ostane sa njim, da se venčaju, da se
odrekne života o kom je sanjala, sada kada joj je na dohvat ruke.
„Zato što si me... imao, zar ne? Kao gospodin, osećaš da moraš da me
ubediš da se udam za tebe po svaku cenu. Nema potrebe, ukoliko nisam
u drugom stanju. Nije to bilo zavođenje. Uradila sam to svojom voljom.
To je deo avanture, deo nezaboravnog leta. Neću žaliti. Uvek će mi biti
drago što... znam. I što je to bilo s tobom. I što je bilo tako... predivno. Ali
ništa mi ne duguješ, a sigurno ne ceo život posvećenosti. Slobodan si,
Kite. I ja sam.“
Učinila je da sloboda zvuči kao najpoželjnije ljudsko stanje. Pre mesec
dana bi se možda složio sa njom.
Osetio je poraz. Kako da se bori protiv molbe za slobodom?
„Dakle, ne postoji način da se predomisliš?“
„Ne.“
~ 239 ~
Podigao joj je ruku i oslonio svoje čelo na nju, pa duboko uzdahnuo.

„Hvala ti na svemu što si učinila za mene i moju porodicu. Bila si
draga, strpljiva, velikodušna i dostojanstvena.“
„Hvala i tebi.“ Oslonila je slobodnu ruku na njegovu. „Na mojoj
avanturi. Na plivanju, jahanju i penjanju po drveću. Na smehu. I što si
ubedio deku da mi kaže istinu o majci. Ne mogu da opišem koliko mi je
dragocen taj dar. Hvala ti.“
Osetio je njene usne na svom obrazu i borio se sa porivom da je
povuče u naručje i iskoristi svoju fizičku nadmoć, i da odbije da je pusti
da ode - ikada.
„Dakle, sutra ujutru?“ pitao je i dalje žmureći. „Moraćemo da
budemo veseli, zar ne? Tužni zbog kratkog rastanka, ali veseli jer smo
počeli sa planovima za venčanje. Poljubiću te. U usta. Delovaće
prigodno.“
„Da“, složila se. „Ostali će se okupiti da vide kako se rastajemo.“
„Ali sada“, kazao je i primakao njenu ruku svojim usnama, „sad smo
sami. Poslednji put. Zbogom, onda, moja prijateljice, Zbogom, Loren.“
„Oh, dragi“, kazala je i po prvi put se učinilo da joj je glas posustao i
odao emociju, „Zbogom. Želim ti dobar život. Uvek ću te se sećati s
velikom privrženošću,“
Stajao je nakratko leđima okrenut kući. Žmurio je i držao njenu ruku
na usnama kako bi zapamtio taj osećaj i njen miris, njenu nežnu energiju
koja ga je obuzimala. Potom ju je ispratio nazad na ono što je ostalo od
rođendanskog bala.
~ 240 ~
22.
Leto je trajalo kroz vrele, lenje dane avgusta i duboko je zagazilo u

septembar. Ali činilo se da je sada konačno prepustilo mesto jeseni. U
vazduhu se osećala hladnoća, a oblaci su se skupljali i bili niski i gusti.
Padaće kiša.
Bila je na najgorem mogućem mestu na kom bi mogla da bude po
takvom danu. Nalazila se na plaži u Njuboriju. Ne samo na plaži, već na
vrhu velike stene koja je delovala kao da ju je tu, sa litica, bacio neki
srednjovekovni džin. Sedela je zamotana u ogrtač, nogu savijenih u
kolenima i rukama se držala za potkolenice. Ali nije imala šešir, nalazio
se u podnožju stene, skriven zajedno sa njenim rukavicama kako ne bi
odleteo. Vetar joj je nosio kosu s lica i mirisao na so. More je bilo
sive boje, bilo je grubo i besno, oivičeno belom penom.
Osećala se skoro srećno. Skoro, jer je prihvatila činjenicu da je
samozavaravanje jednako samouništenju. Neće više zavaravati sebe i
kriti se iza maske, u pokušaju da se zaštiti od realnosti života.
Zbog toga je na plaži, koju donedavno nije volela, posebno po
ovakvom danu. Zbog toga je na vrhu stene na koju se nikada ranije nije
popela. Penjanje joj je bilo zabranjeno kao detetu, ali naravno, Nevil i
Gven su je nekoliko puta osvojili. Podjednako neizbežno, ona nije nikad.
Penjanje je do nedavno bilo neprimereno za damu. Sećala se svog šoka
kada je videla Lili jednog dana kako sedi tu, po povratku u Njubori.
Zbog toga i nema šešir. Vetar i morski vazduh čine užasne stvari koži
i kosi. Okrenula je lice vetru i rastresla zamršenu kosu, uz prkosni
osmeh.
Zbog toga je skorašnji nalet kiše i ne tera da potrči u zaklon. Ako i
pokisne, osećaće se hladno i neprijatno i možda će uništiti šešir i dobre
cipele. Pogledala je oblake i izazivala ih da spuste pljusak na njenu
glavu.
~ 241 ~
Nije bila u drugom stanju. Plakala je u privatnosti svog doma kada

joj je ciklus počeo, manje od nedelju dana nakon povratka u Njubori.
Plakala je za detetom koje nikada nije postojalo i za brakom koji se
nikada ne bi dogodio. Istovremeno je osetila veliko olakšanje. Narednog
dana je pisala Kitu kako bi prekinula veridbu - to joj je bio najteži
zadatak u životu.
Na tu pomisao, na trenutak, kada je pismo otišlo iz njenih ruku, i
dalje je osećala teskobu u grudima praćenu skoro nepodnošljivim bolom.
Neće dozvoliti sebi da razmišlja o tome. U nekoj daljoj budućnosti, moči
će da se osvrne na kratko leto u Alvesliju i sa zadovoljstvom se priseti da
je to zaista bio najsrećniji period njenog života.
Ali još uvek ne. U ovom trenutku svog života, skoro da je srećna. S
tihim strpljenjem prihvatala je da nije, u potpunosti srećna.
Sutra će otići u Bat. Još uvek ne konačno, ali pokrenuće sve. Gven i
Nevil će ići sa njom. Našli su joj četiri različite kuće koje deluju
primereno za skromnu budućnost dame koja živi sama. Posetiće ih sve i
odlučiti se za neku. Uprkos svačijem savetu, osim Elizabetinom, ali ipak
uz nevoljnu podršku svih, uskoro će se otisnuti u ostatak svog života.
Više nije pasivni posmatrač, već aktivni učesnik.
Voda je prskala sa mora, ili je možda počela kiša, i ovlažila joj lice.
Kosa će joj biti nemoguće ukovrdžana kada se vrati kući i pozove
nesrećnu služavku da napravi nešto od nje. Zažmurila je i osetila kako je
grli vetar. Uzbuđena zbog njegove divljine, osetila se jakom.
Pročitala je pisma svoje majke. Vesela, bezbrižna, neuredna pisma
žene koja je vidno uživala u životu, mada se slobodno žalila na sve i
svašta, naročito na muškarce o kojima je pisala hvalospeve u ranijim
pismima i na činjenicu da joj voljena Loren nikada nije odgovorila i nije
došla da živi sa njom. Ta pisma bi do srži šokirala Loren do pre nekoliko
meseci. Ali dosegnula je novi nivo tolerancije, prihvatanje raznolikih
načina na koje ljudi izlaze na kraj sa životom. Osećala je i tugu i ljubav
prema majci koje se jedva sećala. Napisala je jedno prilično dugačko
pismo i poslala ga u Indiju. Nije očekivala odgovor sve do naredne
godine, ali je osećala povezanost sa majkom koja ju je rodila.
~ 242 ~
Trebalo bi da siđe. Pogledala je, malo sumnjičavo, na oslonce za ruke

i noge koji su joj delovali u redu, dok ih je posmatrala odozdo. Ali tada je
gledala gore, a ne dole. Ako sačeka da padne kiša, stena bi mogla da
postane klizava.
Na trenutak se setila Kita i kako joj je pomogao da siđe s drveta.
Kako ju je rukama i telom štitio, uprkos zabrani da je dodirne ili ponese.
Potisnula je to sećanje. Još uvek nije spremna. I dalje je previše bolno.
Nešto je primetila krajičkom oka i okrenula se da pogleda. Niz liticu
postoji strma staza, do dna uvale, u kojoj se nalaze vodopad, bazenčić i
koliba. Ali je videla most koji je prelazio reku koja je tekla, nekoliko
metara od plaže i mora. Upravo je zakoračio na most, njegov dugačak
kaput nosio je vetar, a šešir mu je bio navučen preko obrva.
Iluzija, pomislila je i oslonila glavu na kolena. Srce joj je užurbano
zakucalo kao da prebrzo trči. To je sigurno Nevil, poslala ga je tetka
Klara da vidi šta ju je zadržalo na plaži. Ali nije to bio Nevil. Vojvoda od
Portfrija onda, kog su poslale Elizabet i Lili iz istog razloga. Ne, nije bio
ni on. Uostalom, niko od njih ne bi došao da je traži. Rekla im je da želi
da bude sama.
Ponovo je podigla glavu i neobavezno je okrenula kako se ne bi
razočarala kada zatekne praznu plažu, most i stazu.
Bio je na plaži i hodao je ka njoj.
Loren je čvršće prigrlila kolena.
Svi gosti su napustili Alvesli u roku od dve nedelje posle zabave.

Sidnam je otišao nedelju dana nakon toga, spreman da čuva jedno od
najvećih imanja u Velsu, imanje vojvode od Bjukasla. Bio je veoma
radostan zbog toga. Kit je shvatio da je Sidnamu potreban izazov da radi
dobar posao nečijeg kućepazitelja. Sigurno mu nije trebao dodatni
novčani prihod.
Život kod kuće bio bi miran i srećan da nije bilo jedne stvari. Njegov
odnos sa ocem bio je bolji nego ikad. Razgovarali su kao dva muškarca.
Povezali su se kao otac i sin. Grof je jedva čekao da ga poduči svemu što
zna, a Kit je jedva čekao da nauči, Sa sobom je doneo veštine koje je
~ 243 ~
godinama skupljao od komandira i odgovornost, kao i energiju mladića

koja bi upotpunila očevu sporiju, usmereniju mudrost. Majka mu je bila
vesela i puna ljubavi. Ponovo je bio bakin miljenik, premda nije ni imao
neku konkurenciju. Suočio se sa Ranalfom kada su jednog dana jahali.
Razgovarali su satima. Povratili su prijateljstvo u kom su uživali u
detinjstvu.
Postojala je samo jedna stvar koja je remetila mir, mada nije bila
mala, beznačajna i nevažna. Opterećivala je Kita. Loren je napisala
zvanično pismo iz Njuborija, raskinula je njihovu veridbu zbog
neslaganja karaktera i nestalnosti. Do samog kraja održala je svoj deo
dogovora, pazila je da preuzme svu krivicu za raskid. Pismo je bilo
namenjeno drugim očima, ne samo njegovim. Nije bilo ni spomena o
trudnoći. Po prirodi pisma, shvatio je da nije u drugom stanju.
Otvorio ga je, ne znajući sa kakvom sudbinom se suočava.
Kada ga je pročitao, otišao je do jezera, svukao se, iako je bio dan i
plivao celu dužinu jezera, koristeći svako zrno energije da stigne do ade,
da se izvuče uz strmu obalu i padne na lice, u travu i cveće. Nije znao
koliko sati je ležao tu.
Kada se vratio kući, nije isprva rekao nikome. Nije mogao da se suoči
sa pitanjima, objašnjenjima, emocijom, optužbama, saosećanjem ili čime
god što bi morao da pretrpi. Odložio je saopštenje do večeri, a onda do
sledećeg jutra, a onda...
Nije rekao ništa.
Jednog jutra su jahali kući posle obilaska farme i otac mu je priznao
da je dogovorio brak sa Frejom samo zato što je mislio da bi ga to
usrećilo. Ali, da misli da je Kit odabrao daleko mudrije i bolje nego što bi
iko učinio za njega. Sazreo je u razumnog muškarca na kog se može
osloniti, uprkos divljim ispadima po Londonu. Gospođica Edžvort će biti
dobra vikontesa i dostojna grofica kada za to dođe vreme.
Na dan kada je Sid otišao, grofica je uhvatila Kita pod ruku, obrisala
suze i prošetala sa njim baštama. Nije joj se dopadala ideja da deli dom
sa Frejom, priznala je, iako su joj ona i Bedvini veoma dragi, ali oni,
nažalost nisu imali majku u ključnim godinama da im ukrote divljačku
narav i nauči ih da se obuzdavaju. Ali, zato je obožavala Loren. Tako je
~ 244 ~
bilo skoro od početka, mada je priznala da je imala nameru da je

uopšte ne zavoli. Loren je, za nju, već bila poput ćerke koju nikada nije
imala, a za kojom je uvek čeznula.
Kitova baka je pričala o njoj kada bi ustala ujutru, a Loren ne bi bila
tu da je prati u šetnji, kada bi sedela uveče kraj vatre a Loren nije bila tu,
da razgovaraju i da joj masira ruku, a i kad god bi primetila da Kit
izgleda nemirno, što je bilo skoro svaki put kada bi ga pogledala.
Nije imao ni hrabrosti ni srca da im kaže da je veridba raskinuta, da
više nikada neće videti Loren ni oni ni on.
Do sredine septembra, njegova majka je svakodnevno pitala za
datum venčanja, a baka ga je pritiskala da bude pre Božića, kako bi
Loren bila sa njima za praznik, i kako bi mogli da osveže porodični grb.
Znao je da će konačno morati da im kaže.
Jedne večeri, tokom pauze u razgovoru za večerom, konačno je
skupio hrabrost i duboko uzdahnuo da progovori.
„Otići ću u Njubori“, iznenada je kazao. „Sutra, rekao bih. Moram
da... vidim Loren.“
Te reči su iznenadile njega samog koliko i ostatak porodice. Njega
možda i više. Svi su bili oduševljeni. Zapravo, to su i očekivali. Smatrali
su da je krajnje vreme. Loren bi pomislila da se on predomišlja.
Tek kada je izgovorio te neplanirane, iznenadne reći, razumeo je
zašto nije rekao ništa porodici, zašto nije mogao da se odrekne zablude.
Saznao je tog leta nešto od neopisive važnosti, on i Loren su oboje to
naučili. Shvatio je važnost otvorenosti, razgovora sa voljenima, čak iako
ga je navika terala da sve zaključava u sebi. Danas ima dobar odnos sa
Sidom i ocem jer ga je Loren naučila da razgovara sa njima.
Ipak, nije rekao potpunu istinu Loren. Ćutao je zbog nje, jer ona to
nije želela da čuje, zato što će joj to znanje biti teret, zato što može da
odluči da žrtvuje ono što joj je važnije, njena sloboda.
Ali možda ima prava da zna istinu. Sloboda sigurno uključuje pravo
da izabere.
Ali ako je to i samo zbog sebe radio, mislio je dok je ulazio u selo
Gornji Njubori dva dana kasnije i rezervisao sebi sobu, osećao se
~ 245 ~
neopisivo neprijatno. Selo je bilo slikovito i ispod njega se nalazio Donji

Njubori koji se video iz njegove sobe. Male kuće bile su zbijene oko
skrivene luke, koja nije mogla da prikrije surovost mora.
Nije bio siguran da li da prvo ode u opatiju Njubori ili da ode do
udovičine kuće. Ali, shvatio je da je kuća u blizini kapije parka. Otišao je
prvo tamo i saznao da su dame u opatiji, pa je ostatak puta prešao
dugačkom, izuvijanom stazom i u opatiji izneo molbu da ga grofica od
Kilburna primi.
Čekao je nekoliko minuta, pre nego što su ga sproveli u sobu za
prijem, gde ga je nekoliko ljudi dočekalo stojeći na nogama. Loren nije
bila među njima.
Odmah je primetio da ona nije bila suzdržana kao on. Ovi ljudi su
znali. Lejdi Mjuir je izgledala bledo, lejdi Kilburn je imala strog izraz lica,
a Portfrija nije bilo lako pročitati. Ali sitna, plavokosa, izuzetno lepa,
mlada devojka koja je požurila ka njemu i pružila mu ruku, smešila se.
„Lord Rejvensberg? Kakvo zadovoljstvo.“
„Gospođo?“ Naklonio se njenoj ruci.
„Rejvensberg?“ Visoki, plavi muškarac Kitovih godina došao je iza
nje i naklonio se ne pruživši ruku.
„Kilburn?“
Shvatio je da se pred njim nalazi muškarac koji je toliko značio Loren
celog života, sa kojim je bila na korak od braka, kojeg je volela i
verovatno još uvek voli. I Lili, koja je uništila sve Lorenine nade i snove.
„Kako prijatno iznenađenje“, kazala je grofica. „Sedite, Prilično je
hladno danas, zar ne? Verujem da poznajete ostale.“
Dame su se naklonile. Portfrij je klimnuo glavom. Uz rame je držao
bebicu. Vojvotkinja se toplo smešila.
„Došli ste, lorde Rejvensberže. Tako mi je drago što sam to
predvidela.“
„I ja sam“, dodala je grofica, uzela Kita za ruku i povela ga fotelji.
„Loren Vam je pisala pre nego što je ikome od nas rekla, čak i Gven, da
će prekinuti veridbu. Svi smo bili iznenađeni i tužni jer su Gven i moja
svekrva bile čvrstog mišljenja da vas je ljubav spojila i s velikim
~ 246 ~
odobravanjem su pričali o Vašoj porodici. Loren je insistirala da je raskid

njena ideja, da ne smemo kriviti Vas, ali, naravno, mi smo upravo to
činili. Mnogo volimo Loren i uvek je lakše kriviti neznanca. Ali sad ste
došli i možete lično da se branite.“
„Lili!“, kazao je Kilburn. „Rejvensberg nikome ne duguje objašnjenja.
Ne znamo ni što je došao.“
„Došao sam da razgovaram sa Loren. Gde je ona?“
„Šta želite da joj kažete?“, pitao je Kilburn. „Prekinula je veridbu.
Niko od nas ne zna tačno zašto, ali možemo da pretpostavimo da nema
ni želje da Vas vidi, niti da razgovara sa Vama.“
„Najbolje je da je ostavite na miru, lorde“, dodala je udovica. „Bila je
prilično odlučna da ne reaguje impulsivno. Ne znam šta se dogodilo u
Alvesliju, ali je odlučila da se ne uda, uprkos tome kako društvo gleda na
prekinute veridbe. Ako je ovo poseta iz pristojnosti, zahvaljujem Vam se
u ime svoje nećake. Ako nije, pred Vama je njena porodica koja je
spremna da je zaštiti od Vas.“
„Nesrećni lord Rejvensberg“ kazala je vojvotkinja uz saosećajni
smeh. „Mora da mislite da ste upali u osinjak. Nepravedni smo prema
Vama. Loren je insistirala da Vas niko ne krivi.“
„Na plaži je“, kazala je tiho lejdi Mjuir.
Kit ju je pogledao i klimnuo glavom. Još uvek nije seo.
„Hvala Vam.“
„Rekla je da želi da bude sama“, rekao je Kilburn. „Ne želi da je
uznemiravaju.“
„Dakle, lorde Rejvensberže“, dodala je grofica uz osmeh, „imaćete
svu privatnost ovog sveta da joj kažete ono zbog čega ste došli „
„Ne dozvoljavam da je uznemiravaju“, kazao je Kilburn.
Grofica je pustila Kitovu ruku kako bi uhvatila ruku svog supruga.
Nasmešila mu se. „Loren ima dvadeset šest godina, Nevile. Veoma je
razumna, i upravo je provela nedelje ubeđujući nas da ima kontrolu nad
svojim životom i odlukama. Ako ne želi da razgovara sa lordom
Rejvensbergom, ona će mu to i reći „
~ 247 ~
Kada je Kilburn pogledao svoju suprugu u oči, Kit je uvideo dve

stvari. Loren je voljena u Njuboriju, naročito možda od strane dve osobe
koje su joj nanele najviše bola. I Kilburn je obuzet krivicom što je zbog
njega propatila. Na kraju, daje sve od sebe da se postara da ne pati
ponovo.
„Otišao bih do plaže, ako mi neko pokaže kuda“, rekao je Kit
„Pašče kiša“, rekao je Kilburn. „Recite joj da se vrati kući, bez
odlaganja.“
Grofica se zanosno nasmešila suprugu, ali se obratila Kitu. „Recite joj
da se sakrije u kolibu, lorde. Bliže je.“
„Idite niz travnjak“, objasnila mu je lejdi Mjuir, „idite desno sve dok
ne stignete do litice.“
Kit im se svima naklonio i izašao.
Nije padala kiša kada je stigao do litice. Ali lice i gole ruke su mu bili
vlažni. Sigurno će uskoro pasti.
Shvatio je gde je, kada se obreo na pola puta. Loren mu je jednom
pisala, kratka uvala sa vodopadom i bazenom u središtu, kao i slikovita
koliba pored njega. Tu je jednom videla Kilburna sa voljenom kako se
glupiraju i zaključila da ona nije sposobna za takvu strast. Nije bilo ni
traga od Loren. Pogledao je ka plaži i zaklonio oči dok je gledao
duž široke obale.
A onda ju je primetio i nasmešio se. Znao je da to leto nije bilo
beskorisno za nju. U ogrtaču, ali bez šešira po ovako vlažnom danu,
sedela je nasred plaže, suočena sa divljim, nemirnim morem, na vrhu
visoke stene.
Istovremeno ga je taj prizor ohladio. Ovo je uradila sama. Nije joj
trebala pomoć ili podrška, od njega ili bilo koga. Videvši je takvu, znao je
da je postigla samospoznaju i mir. Da je sposobna da živi na svoj način.
Da joj niko ne treba.
Da joj ne treba on.
Bio je u iskušenju da se okrene pre nego što ga ugleda. Ali je morao
nešto da joj kaže.
~ 248 ~
Pomislio je da će ga vetar oduvati kada je iskoračio iz relativnog

zaklona na most koji vodi preko plitke reke. Spustio je glavu da mu ne bi
odleteo šešir. Našao se na plaži i prelazio je pesak, pa ponovo podigao
pogled. Videla ga je. Gledala ga je kako prilazi i mirno sedela na vrhu
stene, držeći se za noge. Ostatak puta delovao je beskrajno.
Pogledao ju je i nasmešio se. „Jesi li se zaglavila? Treba li ti
spasavanje?“
„Ne, hvala“, odgovorila je dostojanstveno.
Pomerila se i sišla s druge strane stene. Bilo je daleko pristupačnije
nego s one strane sa koje je prišao. Uprkos tome, silazila je presporo.
Popeo bi se da je dočeka za slučaj da se oklizne, ali nešto mu je govorilo
da bi to bio pogrešan korak. Konačno se obrela na dnu. Okrenula se i
pogledala ga.
Zaustio je da nešto kaže i shvatio da nema predstavu šta bi kazao.
Nije pokušala da mu pomogne.
Gledali su jedno u drugo.
I pošto mu je um bio već prilično zastrašujuće prazan, nagnuo se i
poljubio je bez reči. Usne su joj omekšale i blago uzvratile poljubac.
„Loren.“
„Kite. Zašto si došao?“
Vlaga u vazduhu pretvorila se u blagu kišu.
„Da ti kažem da požuriš kući, ako želiš da poslušaš Kilburna. Da
predložim da je koliba bliže ako želiš da poslušaš Lili.“ Ponovo se
nasmešio,
„Kite.“ Namrštila se. „Nisam želela da te vidim ponovo. Zaista
nisam.“
Progutao je knedlu i oslonio ruku o stenu iza njenog ramena. Spustio
je glavu i primetio da pesak uništava sjaj na njegovim čizmama za
jahanje, a došao je bez sluge.
„I dalje si ovde, u Njuboriju.“ Pripremio se za mogućnost da je već
otišla.
„Do sutra Sutra idem u Bat da odaberem kuću. Tamo ću živeti.“
~ 249 ~
„Da li to zaista želiš?“

„Znaš da je tako. Zašto si došao? Gde je Freja?“
„Freja? Valjda je u Lindzi Holu. Zašto?“ Ali shvatio je pre nego što je
odgovorila. „Nema ničega između mene i Freje. Nekada davno postojalo
je nešto, kratko i prolazno. Ali sada nema ničega i ničega neće ni biti.“
„Ipak, uklapate se.“
„Zaista? Da, možda ima sličnosti. To ne znači da se uklapamo. Da li
ovo ima nekakve veze sa prekidom veridbe?“
„Naravno da nema.“ Uzdahnula je i oslonila se o stenu. „To je bilo
dogovoreno i pre lejdi Freje. Zašto si ovde?“
„Moram nešto da ti kažem. Nešto što je trebalo da kažem pre nego
što si otišla. Nešto što moraš da znaš, i da sama odlučiš šta ćeš sa tim
saznanjem. Kada ti budem rekao, samo reci i otići ću odavde i nikada ti
više neću smetati. Obećavam.“
„Kite...“
Spustio joj je prst na usne i pogledao je u oči.
„Želim da se oženim tobom. Želim to više nego što sam išta u životu
želeo. Iz mnogo razloga. Ali samo jedan mi je važan. Nisam ti rekao jer
mi je delovalo nečasno, nakon što si tako vešto održala svoj deo
pogodbe. Volim te. Vidiš, to sam prećutao. Volim te. Mislim da te ne
može povrediti da to znaš. Ne obavezujem te time. Samo sam to morao
da kažem. Sada ću otići ako tako želiš.“
Nije rekla ništa, samo ga je gledala svojim veličanstvenim očima. Kiša
je postajala sve jača. Kapi su joj padale po licu.
„Reci mi da odem“, šapnuo je.
Pošla je nešto da kaže, pa zastala. Pokušala je ponovo. „Ne trebaš mi,
da znaš.“
„Znam.“ Srce mu je sišlo u pete.
„Ne treba mi niko. Mogu da živim sama. Celog života sam se
oblikovala u ono što drugi očekuju od mene kako bih negde pripadala,
bila prihvaćena i voljena. Kada sam shvatila da ne mogu da pripadam
Nevilu, imala sam utisak da sam odsečena od univerzuma. Povukla sam
~ 250 ~
se u još strožiju uzdržanost. To mi više ne treba. I moram tebi da se

zahvalim. Ali, više mi ne trebaš. Dovoljno sam snažna da budem sama.“
„Da, znam.“ Pognuo je glavu i zažmurio.
„Slobodna sam da volim ili da zauzdam ljubav. Ljubav i zavisnost ne
moraju više da budu ista stvar. Slobodna sam da volim. Zato te volim i to
je način na koji te volim. Ako si došao jer misliš da mi nešto duguješ, jer
veruješ da ću se slomiti bez tvoje zaštite, onda odlazi uz moj blagoslov i
nađi sreću na drugom mestu.“
„Volim te“, ponovio je.
Gledala ga je očima punih suza, a onda se veoma polako i srdačno
nasmešila.
Zagrlio ju je oko struka, podigao u naručje i zavrteo, dok se ona
držala za njegova ramena, zabacila glavu, predala se kiši i smejala.
Kit je uzviknuo i pošto je odjek od litica bio tako upečatljiv, i on je
zabacio glavu i počeo da zavija kao vuk.
~ 251 ~
23.
„Kako ti je baka?“
„Zauzeta je osvežavanjem i čišćenjem porodičnog grba „
,,Oh.“
„Treba da se venčamo pre Božića, da ostaneš u drugom stanju do
Božića i da u ovo doba sledeće godine šetkam hodnicima Alveslija dok ti
rađaš našeg prvog sina. Stroge naredbe. Šta misliš, zašto sam zaista
došao? Samo da ti kažem da te volim?“
„Postavljam glupa pitanja.“
Kada su se dozvali zdravom razumu na plaži, ozbiljno je padala kiša
i potrčali su do kolibe. Loren je skinula ogrtač i cipele, a šešir i rukavice
su joj ostale u podnožju stene. Trljala je kosu peškirom i gledala Kita
kako pali vatru u kaminu.
Ako je ovo san, nadala se da se neće nikada probuditi.
„Jesi li pročitala majčina pisma?“
„Da. Nije uopšte primerena, Kite. I to je blago rečeno. Zvuči tako
divno, da mi srce pati. Ali moraš dobro da razmisliš da li želiš da se
spojiš s njenom ćerkom.“
„Ah, to objašnjava neke stvari. Njena ćerka se kupala naga u jezeru i
umalo me nije udavila tako. Ona je jedne večeri prišla meni i provela noć
sa mnom u lovačkoj kolibi. Možda zaista jeste previše za mene.“
„Kite...“
Ustao je, obrisao ruke i osmehnuo joj se.
„A pogledaj se sad.“
Spustila je pogled i posramljeno shvatila da joj se mokra haljina
zalepila za telo. Nasmejala se.
~ 252 ~
„Ne smemo da dozvolimo da se prehladiš“, kazao je i provirio u

malu sobu, „pa da kašlješ i kijaš za vreme venčanja. To ne bi bilo
romantično.“ Ušao je u sobu i izašao sa ćebetom.
„Dođi kraj vatre.“
Prišla je i kukavički stala pred njim dok joj je on svlačio garderobu i
zahvalno je gledao, pa je zamotao u ćebe. Sve vreme je razgovarao sa
njom.
„Portfrij je držao bebu, zar ne mogu da priušte dadilju?“
Zakikotala se. „Beba je preslatka i besramno smo je razmazili. Nikada
nisam videla srećniju Elizabet, niti opuštenijeg vojvodu. A Lili ne može
da se zasiti svog polubrata.“
„Da li si sad u lepim odnosima sa groficom?“ pitao je.
„Uvek sam znala da bi mi se dopadala pod drugim okolnostima. Ona
je vedre prirode, neogorčena i puna ljubavi. Uvek je bila ljubazna prema
meni. Sada mogu da je volim.“
„A Kilburn?“
Privukao ju je bliže i razgrnuo ćebe. Osećala je njegov sako,
pantalone i čizme za jahanje uz svoju golu kožu i nalet strasti koji je bio
snažniji nego da je bio i on nag.
„Volim i njega. Uvek sam ga volela i uvek će tako biti. Da smo se
tada venčali, verujem da bismo imali dobar brak. Verujem da bih bila
zadovoljna i smatrala sebe srećnom. Nikada ne bih uvidela da je moja
ljubav prema njemu zapravo ljubav posvećene sestre. Nikada se ne bih
zapitala zašto prema njemu ne osećam strast. Mislila bih da je to samo
deo moje prirode.“
„Ali nije?“
„Ne.“
„Bože, pomozi mi. Ne osećaš valjda strast prema meni, Loren? I
očekuješ da uradim nešto po tom pitanju?“
Nasmejala se. I učinila je nešto nečuveno. Promeškoljila se uz njega i
pogledala ga poluzatvorenim očima. Želja ju je prožimala kroz
unutrašnjost butina.
~ 253 ~
„Prokleta bila ova kiša. Zarobila me je u kolibi sa ženom koja oseća

strast prema meni. I niko mi neće dotrčati u pomoć. Mislim da mi je neko
spomenuo da si tražila da te niko ne uznemirava. A onda je neko dodao
da ću baš zato tako imati svu privatnost da ti kažem šta imam. Šta sada
da radim?“
Dopadalo joj se kako može da zadrži ozbiljan izraz lica, čak i
zapanjen, dok su mu oči plesale od smeha.
„Apsolutno ništa“, kazala je. Glas joj je bio tiši, a rukama je našla
dugme na njegovom sakou. „Još uvek.“
Zadrhtao je i oči su mu plesale.
„Počinjem da mislim da bih mogao da zavolim žene koje su slobodne
da vole.“
„A ja počinjem da mislim“, odgovorila je i dalje dubokim,
baršunastim glasom, „da će uskoro jedna takva da te dovede do ivice
ludila, gospodaru.“
,,Oh, bože“, promrmljao je.
Otkopčala ga je i svukla mu sako sa ramena dok je on stajao, smiren i
nepokretan. Otkrila je tada da prsluci imaju previše sitnu dugmad. Nije
žurila. Dok ga je otkopčavala, ljubila ga je po vratu. Prelazila je jezikom
po dugačkom ožiljku ispod njegove brade i dočekao ju je epitet koji
sigurno nije primeren za uši jedne dame. Poljubila mu je usne. Istraživala
je jezikom njihovu meku, vlažnu unutrašnjost.
„Osvojio sam nagradu i pohvalu na visokim pozicijama za vojne
podvige koji su iziskivali samo upola hrabrosti i discipline koju
izražavam danas. Nadam se da si svesna da si u prisustvu
nesvakidašnjeg heroja.“
Shvatila je da je pre desetak minuta izgubila svoje ćebe. Nije bilo
važno. Vatra je gorela i sklonila vlažnu hladnoću iz vazduha. Zapravo, u
kolibi je bilo skoro nepodnošljivo toplo.
„Jedan savet od muškarca koji me svlači skoro trideset godina. Prvo
otkopčaj čizme. Želiš li da ti pomognem?“
,,Ne.“ Kleknula je na pod.
~ 254 ~
„Erotično potlačen stav“, prokomentarisao je, uz uzdah, i podigao

jednu nogu. „Što ume da zavara, naravno. Da, moraš snažno da cimneš.
Nećeš mi slomiti nogu, uveravam te. Imam veliku potrebu da te požurim
kako bismo došli do boljeg dela priče. Ali avaj, sva moja razmišljanja si
preturila naglavačke, Loren. Ovo lagano zavođenje je iscrpljujuće
prijatno.“
„I ovo je samo početak“, obećala je i pogledala ga ispod trepavica,
pre nego što mu je svukla drugu čizmu i ponovo ustala.
„Veštice! One večeri sam ušao u balsku salu lejdi Menering sav
naivan. Izgledala si kao savršena, bezopasna dama. Uvažena, primerna.“
„Čistunica.“
„Tako je.“
„Trebalo bi i ja da se požalim, onda. Ti nisi izgledao ni nevino, ni
bezopasno.“ Svukla mu je pantalone, a onda i donji veš.
Spustio je pogled dole i ona ga je istovremeno dodirnula. Blago ga je
obuhvatila rukama iznenađena svojom besramnošću, napola poludela
od potisnute želje. Podigao je pogled i susreo se sa njenim.
„Ako želiš, možeš da nastaviš ovu igru celo popodne i celu noć.
Seksualne igre su izvrsne. Radujem se da se igramo do kraja života. Ali
ako nemaš veliku potrebu, ovo da produžiš, mislim da bi bilo bolje da
pređemo u krevet. Veoma bih voleo da uđem u tebe.“
Najveće iznenađenje bilo je otkriće da je podjednako uzbuđena kada
je ne dodiruje, kao i kada je zasipa milovanjima i poljupcima. I dalje je
stajao nepokretno, ruku opuštenih sa strane i gledao je pravo u oči. Ali
njegove reči su je razoružavale. Kolena su joj iznenada zaklecala.
„Mislila sam da nikada nećeš to reći. Dama nikada ne poziva
gospodina u krevet.“
Nije je dodirnuo sve dok nije svukla ćebad i legla na leđa, pa
posegnula rukama za njim. Dodirnuo ju je samo za kukove i ispod
zadnjice kada je širom razdvojila noge. Legao je na nju i ušao, jednim
dubokim, čvrstim, prijatnim naletom.
Nekoliko puta je polako uzdahnula.
~ 255 ~
„Možemo ovo i na lakši način.“ Podigao je glavu, nasmešio joj se

nestašnim očima. „A mogu i da ciljam na veću nagradu i da jašem dužim
i težim putem do kuće. Veoma dugim i veoma teškim.“
„Koji put vodi do ivice ludila?“ pitala je i obgrlila ga nogama kako bi
ušao dublje u nju.
„Teži put.“
„Onda molim za dugo, teško, jahanje“, kazala je ponovo tihim
glasom. Prešla je dlanovima po mišićima njegovih ramena. „Molim te,
ljubavi.“
Bilo je dugo i snažno. Iscrpelo ih je prilično. Nakon nekog vremena
postala je svesna znoja, vreline tela, teškog zvuka njihovog disanja,
svilenog spoja, erotskog zvuka vlažnosti i ritmičkog škripanja kreveta.
Neko vreme je njeno uživanje bilo motivisano strahom da će se
prebrzo završiti, da neće stići do zapanjujuće eksplozije zadovoljstva. Ali
je ubrzo uvidela, instinktom nastalim iz ljubavi i poverenja, da on ima
strpljenja i osećaja da je sačeka, kao što ju je sačekao na jezeru.
Naišao je polako. Bolno polako pošao je od snažnog fizičkog bola na
mestu na kom su bili spojeni, potom se vrteo polako niz njene noge, pa
uz stomak preko grudi i grla. Naišao je tako polako da se plašila da neće
biti kraja, vrhunca, ispunjenja.
„Sada se opusti, ljubavi“, šaputao joj je u uho. „Dozvoli mi da ja
uradim ostatak. Otvori se i doći ću ti. Veruj mi.“
Da li joj je već govorio te reči? Plašila se. Na smrt je bila preplašena.
Mogao je da je zamoli da skoči sa litice u njegovo naručje. Ali već odavno
zna da može da mu veruje. Predala mu se s ljubavlju tada, a njegovu je
prihvatila danas. Ostalo je još samo da mu veruje srcem, da ništa svoje ne
suzdržava, da misli srcem, kako već misli glavom, da nikada neće
zloupotrebiti ovaj dar i nikada joj neće sputavati ljubav.
Krenula je ka litici, puna poverenja i bez sumnje da će je uhvatiti.
„Ah, ljubavi.“ Prodirao je brže i dublje u nju. „Oh, bože!“
Gubila je kontrolu i nije se plašila ni na trenutak, nije sumnjala.
Vrisnula je i njegove ruke i telo su je dočekale na dnu pada, čvrsto su je
~ 256 ~
uhvatile i bezbedno je spustile uz dušek. Čula je otkucaje svog srca. I

njegovog. Kucala su kao jedno.
Bio je veoma težak. Jedva je disala. Noge su joj bile ukočene. Pulsirala
je iznutra. I nikada joj nije bilo prijatnije.
„Sledeće nedelje ćemo da objavimo datum“, kazao je iznenađujuće
normalnim glasom. „Krajnje je vreme da od tebe napravim poštenu
ženu. Uostalom, moguće je reći da je beba od osam meseci stigla ranije,
ali sedam ili šest meseci delovaće skandalozno sumnjičavo. Moglo bi se
čak i šaputati da smo jedva čekali prvu bračnu noć.“
,,Šokantno.“ Zadovoljno je uzdahnula. „Onda neka bude nedelja“
„Veliko venčanje za mesec dana. Naše porodice će se buniti na to i ja,
iskreno, nemam energije za svađanje. A ti?“
„Ja bih volela veliko venčanje.“
„Dobro. Onda je dogovoreno. Upravo sam saznao nešto divno,
uzevši u obzir da ćemo deliti krevet do kraja života. Ti si veoma udoban
dušek“
„A ti si podnošljivo ćebe“, rekla je i razdvojila noge. Lenjo je zevnula.
„Prestani da pričaš, Kite, i hajde da spavamo.“
„Da spavamo?“ Podigao je glavu i nasmešio joj se. „Da spavamo,
Loren? Kada smo oboje znojavi, a napolju je pristojan bazen upotpunjen
vodopadom?“
„Kite...“
Samo se nasmešio.
„Ne pada mi na pamet da plivam tamo. Pada kiša.“
„To je problem“, ustao je, podigao se sa nje i oboje pridigao iz
kreveta. „Mogla bi da se pokvasiš.“
Da se nije zakikotala, možda bi se spasila. Mada verovatno ne bi,
priznala je nekoliko minuta kasnije kada je naga uletela u ledenu vodu i
čvrsto se držala za Kita. Grozničavo je poželela da ume da opsuje. Ali
zubi su joj svakako preglasno cvokotali.
~ 257 ~
Obrisala je vodu sa očiju i smejala mu se, pa uradila najluđu stvar tog

dana. Izazvala ga je da se trkaju do vodopada i on je, naravno, pristao,
jer je nagrada bila još jedno druženje u krevetu u kolibi.
Ako on pobedi!
Još uvek se nameštala da zapliva kada je on projurio kroz vodu
pravo ispod vodopada i nepristojno se smešio.
Večernji bal pred venčanje generacijama je tradicija u opatiji Njubori.

Kitu je to bilo neobično, jer je mislio da se od mladenaca očekuje da se
naspavaju, ali možda mladoženje u Njuboriju nisu bile posebno
požudne. Ili je to možda pametna zamisao mladih iz Njuborija, kako bi
im požuda popustila.
U svakom slučaju, njegov i Lorenin venčani bal bio je u punom jeku.
Opatija je bila puna prijatelja i rođaka Kilburnovih i Redfildovih. Bilo je
prepuno i po londonskim standardima. Nije mogao da zamisli kako će
svi, sutradan, da stanu u crkvu.
Loren od koje se očekivalo da sa mladoženjom pleše samo jednom, a
on je već ispunio svoj zadatak, je bila iscrpljena i zračila je radošću. Bila je
najlepša od svih dama u prostoriji. Doslovno je sijala u satenskoj
ljubičastoj haljini, noseći dijamantsku ogrlicu, koju su joj poklonili
njegovi roditelji. Krupan dijamant izazvao je komentar bivše lejdi Fosit, a
od nedavno grofice od Satona, da je previše vulgaran.
„Ne možeš da joj se približiš za još jedan ples, Rejvenberže?!“, upitao
ga je lord Ferington.
„Pravo prokletstvo, zar ne?“, kazao je Kit veselo.
„Da li lejdi Mjuir pleše? Ne bih voleo da je nesmotreno zgazim, jer
hramlje.“
„Pleše.“
Ferington je izgleda izbegao ambicioznim Merklingerovima, tokom
proleća. Ponovo je bio slobodan.
„Idem onda da iskušam sreću i da vidim da li mogu šarmom da je
odvojim od onog zgodnog vikinga.“
~ 258 ~
„Ralfa Bedvina?“ Kit se nasmešio, pa usmerio pažnju na vratara koji

ga je dotaknuo po ruci. Nedavno je stigao gospodin koji čeka u
prizemlju. Tražio je da razgovara sa lordom Rejvensbergom.
Još jedan gost? Kit je pošao u pravcu stepeništa.
Čekao ga je jedan mladić. Bio je visok i prilično mršav, jer je završio
sa rastom. Lice mu je bilo sveže. Ako se uopšte i brije, to svakako nije bila
svakodnevna potreba. Mada je izgledao lepo. Kit ga je procenio jednim
brzim pogledom, kao što je nekada radio sa svojim regrutima.
„Dobro veče.“
„Rejvensberg?“ Mladić je krenuo ka njemu i pružio desnu ruku.
„Pročitao sam Vašu pozivnicu pre manje od nedelju dana. Tad je već
izašla vest o venčanju u novinama. Došao sam što sam pre mogao.“
Zarumeneo se kada ga je Kit zbunjeno pogledao. „Izvinjavam se. Ja sam
Vitlif. Vikont Vitlif.“
„Vitlif?“ Kit je prihvatio ruku. „Pozivnica je bila za proslavu veridbe
u Alvesliju. Zapravo, za rođendansku zabavu moje bake.“ Setio se da ju
je poslao istovremeno sa pozivnicom za barona Galtona, pre nego što je
Loren stigla u Alvesli, pre nego što je znao za njenu potpunu otuđenost
od očeve porodice. Laknulo mu je kada se nije pojavio,
„Boravim u Škotskoj, otkako sam se proletos vratio sa Oksforda.“
A gde si bio ostatak Loreninog života?
Nije to pitao naglas. Spojio je ruke iza leđa.
„Pitao sam majku ko je Loren Edžvort. Bilo je jasno da mora da smo
rođaci. I ja sam Edžvort.“
„Niste znali ko je ona?“, pitao je Kit.
„Ne, nisam. Možda su je spominjali kad sam bio mlađi. Ne sećam se.
Žao mi je što sam propustio proslavu u Alvesliju. Ali kada sam pročitao
vest u novinama, pomislio sam da bi bilo divno da dođem i ispoštujem
rođaku na venčanju,“
„Divno?“ Kit se namrštio.
Mladić se zarumeneo. „Nije Vam drago što me vidite?“
„Koliko dugo imate titulu?“
~ 259 ~
,,Oh, oduvek. Moj otac je preminuo kada sam imao samo tri godine.
Bio sam najmlađi od nas šestoro, a jedini dečak. Biću punoletan u
januaru. Tada ću se osloboditi svojih staratelja. To će biti divno, da Vam
iskreno kažem. Zaista Vam nije drago što sam došao? Da li je moja
rođaka bila uvređena što nisam odgovorio na pozivnicu? Da li je
trebalo?“
„Staratelji. Otkako ste imali tri godine?!“
„O, bože...da. Njih trojica dosada. Nemaju nijednu zabavnu osobinu
u sebi. I moja majka, premda se ona povremeno smeje. Majke nemaju
mnogo prava u životima maloletnih sinova. Iz nekog razloga ne bi
trebalo da imaju mozak. U svakom slučaju, veći deo života sam proveo
kao marioneta.“
„Da li ste znali da su ti staratelji pisali pisma u Vaše ime? Da su
odbili priliku da prihvate Loren kao dete kada joj je majka nestala tokom
dugog putovanja? Iako je njen otac bio vikont Vitlif, Vaš stric, rekao bih?
Kada je ponudila svoje prijateljstvo pre osam godina, odgovorili su joj da
Vi ne podstičete nikakve rođake koji bi da im se ’nakače na vrat’,“
Vikont Vitlif se zacrveneo i zatreptao, „Ako sam ikada tražio da
vidim svoja pisma i njihove odgovore, nazvali bi me razmaženim
derištem ili slično i pogledali me kao da sam neki insekt koji se pojavio iz
nameštaja. Ali, to liči na njih. Majka mi je prošle nedelje rekla da moja
strina, majka gospođice Edžvort, nije bila posebno uvažena. Po njenim
rečima, sa svima se smucala. A onda je otišla i udala se za Vajata,
pre nego što mi se stric ohladio u grobu. Čak se sumnjalo... Možda ne bi
trebalo ovo da spominjem. Sigurno je glupost koju su izmislile žene koje
nemaju pametnija posla. Govorilo se da je njena ćerka, odnosno
gospođica Edžvort, njegova. Da je ćerka novog supruga, a ne mog
strica.“
Kit, spreman da se razbesni, odlučio je da se zabavi. „Ali Vi i dalje
mislite da bi bilo divno da je upoznate?“
„Oh, da, mislim. Crne ovce porodice su daleko zanimljivije od belih
ovaca. One su dosadne. Ili još gore.“
~ 260 ~
„Ostanite ovde, raskomotite se. Loren verovatno sad pleše. Dovešću

je čim bude slobodna. Uveravam Vas da je moja mlada, bez ikakve
sumnje, legitiman član porodice Edžvort.“ ,,Oh, verujem u to. Ali zaista,
ne bih mario i da nije.“
„Ima Vašu boju očiju“, kazao je Kit uz osmeh. „Trebalo je da shvatim
ko ste, čim sam izašao. Ali tada je svetlo bilo iza Vas.“
„Ah, oči Edžvortovih. Uvek su bolje stajale ženama nego
muškarcima.“
Kit se nasmejao sam sebi, kada se vratio na sprat i usput pozdravljao
goste i zahvaljivao se na čestitkama i lepim željama. Mladić će sigurno za
tri ili četiri godine otkriti da će žene padati jedna preko druge za samo
jedan pogled ljubičastim očima koji im bude uputio.
~ 261 ~
24.
Lorenina garderoba je iznenada delovala prepunjena ljudima, iako je

pet minuta ranije rekla uplakanoj služavki da ode. Devojka je plakala ceo
sat, tokom oblačenja i doterivanja svoje gazdarice. Nikada u životu nije
bila srećnija. I premda joj se nije naročito dopadalo što neće često viđati
majku koja živi u Donjem Njuboriju, bila je oduševljena što će se
preseliti u Alvesli. Lord Rejvensberg je najzgodniji i najbrižniji gospodin
kog je ikada videla.
Loren joj je popustila, jer je danas dan kada su svi nabijeni
emocijama.
Ovo je dan njenog venčanja.
Tetka Klara je prva došla. Loren nije doručkovala sa gostima. Doneli
su joj hranu u sobu i nije mogla ništa da prezalogaji.
Tetka Klara ju je blago zagrlila kako joj ne bi gužvala venčanicu.
„Loren.“ To je sve što je mogla da kaže, iako se smešila.
Oh, da, ovo je dan za emocije. Loren je znala da je tetka oduševljena
zbog nje. Bila je užasno uznemirena zbog raskinute veridbe, jer je bila
uverena da je njena nećaka konačno našla sreću. Plakala je, Nevil i Lili su
morali da je teše, kada su Loren i Kit ušli u sobu za prijem, onog vlažnog
popodneva, pre mesec dana. Nisu morali ništa da kažu. Svi su odmah
znali da su se pomirili. Bilo im je pomalo i neprijatno. Mora da je bilo
veoma očigledno da su predugo bili na plaži.
Sledeća je došla Gven.
,,Oh, kako si lepa, Loren. Niko, osim možda Elizabet, ne ume da
iznese jednostavnost tako otmeno. Neke od nas su previše zdepaste.“
Loren se nasmejala. Gven je sitna i puna oblina, ali nikako nije
zdepasta.
~ 262 ~
A onda je vikont Vitlif, rođak Piter, pokucao na vrata i provirio

unutra.
„Oh, zaista izgledaš predivno, rođako. Pošao sam sad u crkvu. Mislio
sam da provirim i poželim dobro jutro i sreću i sve to, pošto sam jedini
rođak iz porodice tvog oca. Nadam se da ovo nije neumesno. Sinoćni bal
je bio baš sjajan, zar ne?“
Loren je požurila ka njemu i uhvatila ga za ruke.
„Bal je bio veoma sjajan u velikoj meri jer si TI došao, i konačno sam
te upoznala. TI si mi upotpunio sreću.“
„Moram da idem.“ Primetio je Gven i naklonio joj se. „Mogu li,
ponovo, da se zahvalim što ste mi ustupili svoju sobu sinoć?“
Nije bilo nijedne slobodne sobe u opatiji, udovičinoj kući i konačištu.
Gven je spavala u tetka Klarinoj sobi.
A onda, samo par minuta nakon što je otišao, pojavili su se Nevil i
Lili.
„Morali smo da obiđemo Loren pre crkve. Izgledaš zanosno. Tako
sam srećna.“ Zagrlila ju je, ne obazirući se na venčanicu i sve veći
stomak.
„Volim te, Lili“, šapnula je.
„Rekla bih da je tako. Da nije mene, ovo ti ne bi bio dan venčanja, zar
ne?“
Naravno da će Lili to da spomene.
A onda je došao red na Nevila. Kao i tetka Klara, nije rekao ništa, čak
ni njeno ime. Ali ju je snažno zagrlio. Zagrlila ga je oko vrata i zažmurila.
Nevil. Njen dragi, voljeni Nevil. Najdraži brat koga jedna žena može
da ima. Znala je, premda nisu o tome razgovarali, koliko mu današnji
dan znači. Danas je dan kada će konačno videti njenu sreću, dan kada će
konačno moći da se reši osećanja užasne krivice.
„Obećaj mi da ćeš biti srećna“, kazao je uz osmeh.
„Obećavam. Volim ga.“
„Ako odmah ne krenemo, Nevile“, kazala je tetka Klara, „mlada će
stići pre nas u crkvu. Kakva bi to sramota bila.“
~ 263 ~
Svi su se nasmejali. Tetka Klara je još jednom pogledala Loren, pa

otišla sa Nevilom i Lili.
Loren je ostala sama sa Gven. Pogledala ju je i osmeh joj je izbledeo.
„Možda je ipak trebalo da predložim da se veličanje održi u
Alvesliju.“
Gven je razumela. Kako da ne razume? Već dvadeset i tri godine su
sestre i najbliže prijateljice.
„Ne. Tvoje dostojanstvo i hrabrost te nisu izneverili do sad, neće ni
sada.“
Lorenina služavka je pokucala, pa provirila kroz vrata. I dalje je bila
uplakana. Baron Galton je čekao gospođicu Edžvort i lejdi Mjuir.
Sve je tako slično...
Prethodnog puta je bilo proleće, mart mesec. Sada je kasni oktobar.
Vreme je podjednako lepo; hladno, ali sunčano. Drveće koje je oivičavalo
put do crkve bilo je ukrašeno divnim jesenjim bojama. Put je bio
pokriven već opalim lišćem. Seljani su bili raštrkani po seoskom zelenilu,
prošaranom bojama jeseni. Grupa se okupila oko crkvene kapije.
Okolni putevi su bili ispunjeni praznim kočijama. Kočijaši su stajali u
blizini i gledali uzbuđenje, a razlikovali su se od seljana po svojim
šarenolikim livrejama.
Ah, da, jeziva sličnost,
Stajala je u crkvenoj porti, nekoliko minuta kasnije, dok joj je Gven
poravnavala haljinu. Loren je čula žamor ljudi u crkvi. Sveštenik je čeka
pred oltarom. Kao i Kit i Sidnam. Mogla je da zamisli sve te ljude ispred,
kako čekaju da crkvena zvona objave završetak bračne ceremonije da bi
videli mladence, kako tek venčani izlaze iz crkve.
Mogla je i da oseti sitnu ženu kako uleće u dvorište, trčeći pored
Loren, kako bi joj srušila svet.
Deda ju je strpljivo čekao i smešio joj se.
Mislila je da će se onesvestiti. Osećala je užasnu mučninu. Panika ju
je obuzimala. Tada ju je Gven pogledala, uspravila se, uhvatila je za ruku
i snažno je stisnula.
~ 264 ~
„Loren, sada je sve prošlo. Čeka te divna budućnost. Danas je tvoje

pravo venčanje.“
Velike orgulje su zasvirale. Deda joj je pružio ruku. Zakoračili su
crkvu.
Pogledom je obuhvatila sve, kao da želi da joj se to ureže u pamćenje.
Lica okrenuta ka njoj, većinom poznata, skoro sva nasmejana. Čak je
primetila i određene osobe, Džozefa koji joj je namignuo, Kloda i Dafne
Vilard, tetku Sejdi i teču Vebstere, vojvodu od Bjukasla i lorda Ranalfa
Bedvina, Elizabet i vojvodu od Portfrija, rođaka Pitera, Kitovu baku koja
je klimala glavom i smešila se, Lili i Nevila, tetku Klaru, grofa i groficu
od Redfilda.
Ali samo na nekoliko trenutaka. Potom je usredsredila pogled na kraj
reda, gde ju je čekao jedan muškarac. Nije bio visok kao sveštenik i
Sidnam, koji su stajali kraj njega. Ali je bio neverovatno zgodan, otmeno
odeven u crni, pripijeni sako, satenske pantalone boje slonovače, vezeni
prsluk i jarkobele lanene čarape. Čipka mu je krasila vrat i ručne
zglobove.
Kit!
Izgledao je zvanično i ozbiljno. Ali ne! Kako se približila, Loren je
videla da mu se oči smeše. Ne sa uobičajenom radošću i nestašlukom,
već s nečim od čega joj je zastao dah, iako je, bez rezerve, znala da je voli.
Svakodnevno joj je pisao iz Alveslija, ponekad i dvaput ili triput na dan.
Pisao joj je sve što je znao da će je nasmejati.
Njegov pogled vukao ju je ka njemu. Pogled njegovih očiju ju je
ispunjavao toplinom od glave do pete, gutao je očima; osećala se lepo i
poželjno. Njegove oči su je obožavale.
Zapitala se da li se nasmešila i shvatila da jeste.
I dalje se plašila, kao što se plašila tokom cele neprospavane noći,
celog sledećeg jutra, dok se pripremala i sve vreme dok je prilazila crkvi.
Preplašena je i sada kada deda odgovara na sveštenikova pitanja i
predaje njenu ruku Kitovoj, kao da će se nešto loše dogoditi. Ceremonija
njenog venčanja je počela. Nije mogla da se usredsredi. Mislila je da će se
svakog trenutka onesvestiti.
~ 265 ~
Nikada mu nije bila lepša. Njena haljina od sjajnog satena nije imala
druge ukrase sem po rubu dugačkog šlepa, kratkih rukava i oko vrata,
gde je bila delikatno ukrašena srebrnim vezom i stotinama sitnih bisera.
Njen šešir, cipele i duge rukavice bile su bele. Najdiskretnija čipka belog
vela padala joj je preko lica. Jedina boja, sem bele, bila je ljubičasta, na
mašni ispod njenih grudi i u buketu sitnog ljubičastog cveća oivičenog
zelenim lišćem, u njenoj ruci.
Nikad nije mislio da će venčanje da mu bude najsrećniji dan u životu.
Uvek je smatrao da su venčanja, osim možda prve bračne noći, sramni i
dosadni događaji za muškarca. Ali danas je bio spreman da prizna da
nije tako. Na prvi pogled je izgledala kao stara, porcelanska lutka - Loren
Edžvort. Ali, kada ga je pogledala u oči i približila se, nasmešila se.
Srce mu se zastalo. Kliše, Možda su venčanja sama po sebi kliše.
Nedostajala mu je tokom prethodnog meseca. A juče, jedva da je stigao
do nje. Danas... danas je njegov najsrećniji dan.
Potom je ugledao strah iza osmeha i osetio ukočenost njene ruke. Nije
u pitanju obična napetost. Poznavao ju je dovoljno dobro. Naravno!
Zapitao se da li je primereno venčati se u Njuboriju. Ali je zaključio da je
za nju dobro da se venčanje održi baš tu, da bi mogla da se reši duhova
prošlosti. Kako je bio glup što nije shvatio koliko joj je teško pao ovaj deo
dana.
Pokušao je da je umiri rukama, pogledom. Pokušao je da je obavije
sigurnošću svoje ljubavi. Nije više bio usredsređen na službu.
„Upozoravam vas sve“, kazao je sveštenik kada je Kit ponovo počeo
da sluša, a video je da se i Loren iznenada uključila, „jer ćete sudnjeg
dana odgovarati, kada sve tajne svih srca izađu na videlo, ako znate bilo
koji razlog što se ovaj par ne može zakonski venčati, da to priznate sad.
Jer budite sigurni da svako ko se ne spoji po Božjoj volji, nije ni spojen po
Božjem zakonu i njegov brak nije važeći.“
Ruka joj se ukočila.
Ne, ljubavi, niko neće ništa reći. Nema prepreka. Sve će biti ubrzo gotovo,
sav strah. Budi hrabra, ljubavi.
~ 266 ~
„Da li prihvatate ovu ženu za svoju suprugu?“

Gotovo je. Konačno. Odmah se opustila i ozareno mu se nasmešila.
Nije bilo prepreka.
Ubrzo su postali suprug i supruga. Spojeni, dok ih smrt ne rastavi.
Podigao joj je veo sa lica i nasmešio joj se.
Njegova ljubav. Njegova vikontesa. Njegova supruga.
Naivni strah je iščeznuo. Potpisali su se, crkvena zvona su veselo
obavestila svet napolju, orgulje su zasvirale, a venčani par je krenuo ka
izlazu, smešeći se porodici i prijateljima.
Neki gosti nisu čekali. Rođaci iz obe porodice izašli si i počeli da ih
grle i pre nego što su izašli na jarko sunce, ispred seljana okupljenih oko
kapije, koji su ih uzvicima pozdravljali. Čekala ih je otvorena kočija
ukrašena belim trakama koja će ih odvesti do opatije, na svadbeni
doručak. Zvanice su bile okupljene oko staze, zaverenički se smeškajući,
s rukama punim jesenjeg lišća.
,,Hmm“, kazao je Kit dok se Loren smešila ljudima oko sebe.
Ništa ne može da joj pokvari sreću sad. „Da li da izdržimo ili da
pobegnemo?“
„Ne bi bilo lepo da im kvarimo zabavu.“
„Ne bi bilo lepo. Ali biće razočarani ako ne spustimo glave i ne
pobegnemo. Da li da ih razočaramo?“
„ Apsolutno“, složila se. Uhvatila ga je za ruku i smireno krenula niz
stazu sa njim, smešila se i mahala dok je po njima padalo predivno
obojeno lišće.
Ponovo su mahnuli zvanicama kada ju je Kit smestio u kočiju i seo
pored nje. Kočijaš je povikao naredbu, a gužva se razdvojila da ih
propusti. Kočije su krenule, a Kit je bacio šaku novčića koja ih je čekala
na sedištu. Gosti su počeli da se razilaze.
Čvrsto je uhvatio Loren za ruku. Gledali su jedno drugo i smešili se
dok je kočija polako obilazila zelenilo, pre nego što je stigla pred kapiju
parka.
„Konačno sami. Ili skoro sami. Prethodni mesec je bio nepodnošljiv.“
~ 267 ~
„Da, ali je gotovo.“ Oči su joj sijale, pune iznenadnih suza.

,,I jutro je gotovo.“
Čvršće joj je stisnuo ruku. „Sve je savršeno. Moja supruga. I zauvek
moja supruga, Loren. Uvek i zauvek moja ljubav.“
„Moja ljubav“, tiho je ponovila. Nasmešila se ozareno. „Oh, Kite,
tako mi je drago što si se onog dana potukao u parku i što sam ja prošla
baš u tom trenutku. Drago mi je što si se kladio sa prijateljima. Drago mi
je...“
Poljubio ju je.
Iza njih su se čuli sve glasniji povici i zviždanje.
Crkvena zvona su veselo nastavila da zvone.
~ 268 ~

Leto Za SecanjeBD

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Leto Za SecanjeBD

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

www.balkandownload.

BDR MEDIA d.o.o.

Londonski Hajd park ležao je u raskoši majskog jutra. Sunčevi zraci

Vikont Rejvensberg pokazao je bolju spremnost bez košulje nego sa

Treći mladić se žalio da mu je slomljena vilica dok ju je obema

„Užasno boli“, veselo je priznao vikont. „Avaj, život bi uvek trebalo

„Ne mogu da ti opišem“, vojvotkinja od Portfrija je objašnjavala

nju. Mislila je da nikada neće imati hrabrosti da se suoči sa lepim svetom

„Oh, bože.“ Vojvotkinja je dodirnula Loreninu ruku da bi je usporila

„Elizabet...“ kazala je Loren iskreno zgrožena, „... jesi li videla? Jesi li

„Izgledaš potpuno očajno, Rejvensberže“, prokomentarisao je lord

„Naredba.“ Kit je polako klimnuo glavom. „Ovog leta se održava

put kad sam bio tamo. Čak ću ga poslušati i po pitanju rođendanskog

principa usmeravaju ćerke podalje od gospode koja se tuku sa

Atingsborou, niko od njenih rođaka ne bi dozvolio čoveku tvoje

„Manje od šest nedelja? Dogovoreno.“ Lord Ferington je rešeno

Loren je stigla na bal lejdi Menering u društvu vojvode i vojvotkinje

udaraca kopita i škripe točkova, čula je svečane glasove kako

razumeo nešto o nervozi koja joj je panično uznemiravala stomak i davao

opasnosti da zauvek i neizbežno ostane usedelica. Ili se tako osećala

„Sigurniji ne mogu biti.“ Lord Ferington se zaustavio na , dovratku i

Stenson ka Atingsborouu. Oh, težak pristup, stari druže. Enberi i njegova

„A ipak“, kazao je Kit osvrćući se u potrazi za domaćicom koja se,

Lejdi Menering je podigla obrve, „Verujem da postoje mlađe dame

okrenula i njegovom pogledu ostavila samo njen otmeni šešir. Kada ju je

Loren se iznenadila kada ga je prepoznala čim ga je pogledala, mada

morao da se približim da otkrijem da li Vam se haljina zaista slaže sa

ona nekada smatrala izuzetno romantičnim. Ali to je bilo kada ga je

Da udovolji svim svojim čulima do kraja. Razgovor samo odvraća

da ste upravo rizikovali svoju reputaciju tako što ste plesali sa

Uprkos kasnom povratku kući s bala, Loren je ustala u uobičajeno

„Veoma su lepe“, kazala je Elizabet iza nje. „Mora da je teško naći

,,Oh, bože.“ Ali Elizabet, nakon prvobitnog iznenađenja, počela je da

Kit je skočio sa visokog sedišta svojih kočija na trgu Grosvenor i

Vrata su se otvorila, batler se tako uštogljeno naklonio da ga umalo

svestan toga, bila poluispunjena posetiocima. Većina ga je i dalje gledala

„Gospođice Edžvort“, konačno je kazao iskoristivši kratku pauzu u

Kada je ustao da ode, Kit je shvatio da treba da bude zahvalan

Loren je sedela ispravljenih leđa pored vikonta Rejvensberga i držala

Loren će im uskoro obezbediti novu temu, ako je verovati Vilmi. Već

Ja sam njegov naslednik“, odgovorio je. „Stariji od dva preživela sina.

Osetila je kako se zarumenela, pa je ponovo zavrtela suncobran. Sve

Prvo je plesala sa ozloglašenim buntovnikom, potom se vozila sa njim, a

Tiho se zakikotao. „Ponizno se izvinjavam, gospođice. Ali Kilburnov

„Slomili ste mi srce.“ Okrenuo je ponovo lice ka njoj i značajno je

„Saton?“, kazao je lord Ferington, „Da, odlično ga poznajem,

„I mislim da bi trebalo da pozoveš još jedan ili dva para“, kazao je

Ruže su uvele posle nekoliko dana. Ali jedan pupoljak se i dalje

Vredno je radila na svom vezu i pravljenju čipke. Skoro svakodnevno je

ovom lukavstvu.“ Proveo ju je kroz prepun foaje pozorišta prema

Sela je, kako je i očekivao, tako da ne dodirne naslon fotelje nijednim

Pođi sa nama.“ Velikodušno se nasmešila Kitu. „Zaboga, osećaćete se

„Naravno“, kazala je. „Čovek se bori za ono što je ispravno. Čovek se

„Da sam se smešila i uzdisala za Vama na balu, da sam se usiljeno

bes iza njene samokontrole i poželeo je da se rasrpši čak i na ovom

Kiša je neprekidno padala, pet dana uzastopno. Bilo je nemoguće

naklonio lejdi Vadingtorp i gospođi Hili Rajd, koje su se zaustavile,

svog usamljeničkog utvrđenja, krajem leta, ubeđujući sebe da je to ono

Tetka Sejdi, Vilma i lord Saton ga izričito odbijaju, to je skoro

šansa da imaš srećan, produktivan život. Samo ti znaš šta će te usrećiti i

Već je bio mrak kada su čamcem stigli u Voksol gardens. Za večerom

„Samo smo prešli Temzu, gospodaru“, kazala je. „Putovanje od

,,Ah.“ Zakikotao se. „Ispričali su Vam za to, zar ne?“

Na trenutak, čak i pod mesečinom, video je da su joj se oči ozarile.