Professional Documents
Culture Documents
књижевност
књижевност
Семинарски рад
Тема: Немачка књижевност у егзилу
САДРЖАЈ
Contents
1. Увод.........................................................................................................................................................1
2. Дефиниција књижевности у егзилу.......................................................................................................2
3. Историјска позадина..............................................................................................................................2
4. Живот књижевника у егзилу..................................................................................................................3
4.1 Заједнички напори у борби против националсоцијализма...............................................................4
4.1.1. Антифашистичка књижевност................................................................................................5
5. Теме књижевности у егзилу...................................................................................................................5
6. Карактеристике књижевности у егзилу.................................................................................................6
7. Књижевност у егзилу..............................................................................................................................7
7.1. Проза у егзилу.................................................................................................................................7
7.2. Лирика у егзилу....................................................................................................................................8
7.3. Драма у егзилу.....................................................................................................................................8
7.3.1. Епско позориште...........................................................................................................................8
8. Ефекти отуђења......................................................................................................................................9
9. Аутори и дела..........................................................................................................................................9
10. Послератна књижевност...................................................................................................................11
11. Заључак.............................................................................................................................................12
12. Литература........................................................................................................................................13
2
Немачка књижевност у егзилу
Die Exilliteratur bezeichnet eine Epoche zwischen 1933 und 1945. Zur Zeit des Nationalsozialismus flohen viele
Schriftstellerinnen und Schriftsteller ins Ausland. Dort entstand die sogenannte Exilliteratur. Das Wort Exil leitet
sich vom lateinischen exilium = Verbannung ab. Die Exilliteratur wird auch als Emigrantenliteratur bezeichnet.
Darunter fasst man sämtliche Werke, die meist durch politische Verfolgung im Exil entstanden sind.
Die im Exil so entstandene deutsche Literatur umfasst Schriftsteller unterschiedlicher Richtungen und politischer
Orientierungen, die die Sehnsucht nach der verlorenen Heimat teilten. In ihren Texten kritisierten und warnten sie
vor dem Nationalsozialismus in Deutschland. Einige von ihnen hatten zuvor Konzentrationslager durchgemacht,
und unter denen, denen die Emigration gelang, gab es viele Selbstmorde.
1. Увод
У историји је увек било писаца који су билу у изгнанству, односно оних који су морали да
напусте своју домовину. Још у антици, су постојали аутори, као што је Овидије, чија су дела
била изложена цензури и прогону од стране државне власти, познати средњовековни аутор у
егзилу је Данте Алигијери. У 16. веку, књижевност у егзилу се развила у општи феномен у
историји књижевности: верски ратови су приморали бројне протестантске песнике да напусте
своје католичке матичне земље, јер су се тамо плашили за своје животе.
Политичка књижевност у егзилу добија на значају крајем 18. века. Познати писци у егзилу
из овог периода су Хајнрих Хајне, Георг Бихнер и Виктор Иго.
Немачка књижевност у егзилу појавила се у периоду између 1933. и 1945. године када су
многи писци побегли од националсоцијализма. Никада дотле у историји немачке књижевности,
упркос многим борбама са цензуром почев од средњег века, није политика као диктаторска сила
толико задирала у живот духа и приморавала га на послушност и ћутање. Дела која су настала
након 1933. не могу се посматрати као затворена целина, већ обједињују писце различитих
праваца и политичке оријентације, којим је заједничка била чежња за својом изгубљеном
домовином.
Из тог разлога, централна питања којим се бави овај семинарски рад су: Који су узроци
настанка књижевности у егзилу? Кокав је утицај Трећи Рајх имао на књижевност у Немачкој?
Како се развијала немачка књижевност у периоду Другог светског рата?
Да би се објаснио појам књижевности у егзилу, као и да би се разумела тематика дела овог
периода, његов утицај на читаоца, у овом семинарском раду се на почетку детаљније анализира
историјска позадина. Након тога, се анализира живот књижевника у периоду Другог светског
рата, као и заједнички напори у борби против националсоцијализма, потом теме и
3
Немачка књижевност у егзилу
3. Историјска позадина
Због светске економске кризе која је почела 1929. године, а која је тешко погодила и
Немачку, од 1930. године су издате ванредне уредбе. Националсоцијалистичка партија са
својим председником Адолфом Хитлером преузели су политичку власт 30. јануара 1933.
године, што је уједно означило и крај слободног литерарног стваралаштва у Немачкој. И пре
доласка Адолфа Хитлера на власт постојали су забрањени спискови са наводно антинемачком
или неаријевском литературом. То је била литература која се није уклапала у
националсоцијалистичку идеологију. Релевантна пропаганда је јавно дискриминисала ауторе,
али је стање додатно било погоршано доласком Адолфа Хитлера на власт.
Почело је бесомучно гоњење свих напредних књижевника, а 10. маја 1933. дошло је и до
великог спаљивања књига, под мотом „Против ненемачког духа“, при чему су уништена дела
преко 250 аутора. Сва неаријевска дела су забрањена и спаљена, а немачка књижевност је врло
брзо почела да губи везу са општим европским стремљењима у литератури. Спаљивање књиге
је била акција коју је планирало и извело немачко студентско друштво, у којој су студенти,
професори и чланови органа националсоцијалистичке партије бацали дела аутора које су од њих
изопштили. Одржала се под вођством Националсоцијалистичке немачке студентске уније на
4
Немачка књижевност у егзилу
5
Немачка књижевност у егзилу
Прогнаници су били суочени са мноштвом проблема, јер живот у инострантву није био
лак. У том тренутку није било изгледа да ће брзо доћи до распада националсоцијализма, били су
прекинути сви контакти са матицом, а живот у страном окружењу отежан. Многи аутори су се
осећали беспомоћно пред актуелном политичком ситуацијом у својој земљи, са којом више
нису имали контакта. У почетку им је нови дом био стран и било је тешко снаћи се у новој
култури. Многи писци су такође имали проблема да зарађују за живот, јер су им текстови били
на немачком у земљама у којима се није говорио немачки језик. Само мали део емигрираних
аутора успео је да својим књижевним радом заради довољно новца да може да одржи сталан
друштвени статус.
Поред тога, у својој новој, принудној домовини, морали су да се боре са бирократским
проблемима: у земљу су углавном улазили са фалсификованим или скоро истеклим пасошима и
пошто им је немачко држављанство одузето, морали су да добију толеранцију од имиграционих
власти. Њихов живот у избеглиштву је стога био обликован сталним страхом од депортације,
непријатељством становништва и материјалним бригама. И због тога су многи аутори у егзилу
извршили самоубиством.
На почетку рата писци су морали поново да беже. Већина аутора имала је само опцију
преласка Атлантика – у Америку (Брехт, Фојхтвангер, Томас Ман, Хајнрих Ман). Ово бекство
многима није било лако, јер је одвајање од европске културе повећало изолацију.
Бертолт Брехт сликовито илуструје ситуацију изгнаничких аутора у својој песми Уточиште.
Песма је написана 1937. Сам Брехт је период од 1933. до 1939. провео у егзилу у Данској. Он на
следећи начин описује своју ситуацију, с једне стране, лирски говорник се налази на безбедном
месту заштићеном од злих ветрова – метафора је немирне политичке ситуације у нацистичкој
Немачкој, док с друге стране, кормило је на дохват руке за бекство. Тако Брехт говори о осећају
несигурности који су имали прогнани аутори. Нарочито у суседним земљама Немачке, претња
писцима у егзилу у то време је расла. Брехт, затим говори о самоћи у изгнанству и жудњи за
новостима из домовине. Осим тога, овде се поново појављује тема бекства. Овим се Брехт
осврће на неке од проблема са којима се суочавају аутори у егзилу: свест о свеприсутној
опасности и усамљености. (Мартини 2019: 691-693)
6
Немачка књижевност у егзилу
7
Немачка књижевност у егзилу
Просветитељство о националсоцијализму
Хуманитарне идеје, против диктатуре и рата
Позивање на отпор Трећем Рајху
Отпор нацистичкој Немачкој
Чежња за домвином, усамљеност
У основи, сви аутори у егзилу имали су исти циљ: желели су да едукују људе о
националсоцијализму, да упозоравају људе и помогну отпор режиму. Аутори су себе видели као
праве представнике немачке књижевне традиције и настављали су хуманитарне и друштвене
идеје. За многе од њих само је антифашистичка литература, односно књижевност која је
критиковала десничарске екстремистичке диктатуре, била стварна немачка књижевност. Језик
или спољашње карактеристике њихових текстова били су неважни, јер су служили само као
средство за постизање циља. Порука је била важнија од формалности.
У делима Књижевности у егзилу изнова се може наићи на сличне теме. Осим што су
образовали људе о опасностима националсоцијализма, они су такође активно писали против
диктатуре и рата. Притом су критиковали и анализирали Трећи Рајх и позивали на отпор према
њему.
И поред свега, многима је недостајала стара домовина у изгнанству. Ова чежња за домом
се изнова појављује као мотив у делима и једна је од најважнијих карактеристика изгнаничке
књижевности.
8
Немачка књижевност у егзилу
свој стилски пут пре 1933. године и оријентисали се ка Новој објективности која је настала у
Вајмарској републици, а која је била у томе да се стварност прикаже што објективније.
7. Књижевност у егзилу
Најпожељнији књижевни жанр писаца у егзилу био је еп, посебно роман. За то је постојао
врло практичан разлог: романи су имали највећу шансу за објављивање јер су били
најпопуларнији међу међународном читалачком публиком. Јер прогнани аутори нису могли да
објављују у Немачкој, већ су своја дела објављивали код страних издавача. Већина ових романа
била је усмерена против националсоцијалистичког режима. У мањој мери, међутим, било је и
неполитичке литературе.
9
Немачка књижевност у егзилу
Пошто, за разлику од романа, није било могућности за објављивање, поезија је једва играла
улогу у изгнаничкој књижевности. Многе песме су се појавиле тек након завршетка рата 1945.
Егзил су обликовали песници као што су Елзе Ласкер-Шилер и Бертолт Брехт - а то су били
аутори који су се појавили пре 1933. године, а тиме и пре почетка књижевности у егзилу.
Ситуација за драмске писце била је још тежа него за песнике. Јер они нису зависили само
од објављивања њихових дела, већ и од извођења у позоришту. Међутим, то је ретко био случај.
Написана су углавном савремена дела која су критиковала нацистички режим. Посебан облик
позоришта који се у то време афирмисао је епско позориште. Бертолт Брехт и Ервин Пискатор
су то већ развили 1920-их. Епско позориште комбинује књижевне жанрове епа и драме, односно
наративну и позоришну форму књижевности, на пример увођењем наратора који приказује
догађаје. Осим тога, радњу прекидају коментари и песме. Путем овог такозваног ефекта
отуђења (V-Effekt), публика треба да се критички дистанцира од радње. Не ради се о ефекту
10
Немачка књижевност у егзилу
Епско позориште је облик театра који гледаоца не обавија илузијом, већ покушава да је
разбије кроз одређене ефекте отуђења. Тиме је Брехт створио модерну форму позоришта која је
радикално раскинула са традицијом драме према Аристотелу или Лесингу.
Епске драме немају строгу структуру, као што је подела на чинове и сцене, већ имају
форму епизода. Крај је обично отворен. Намера да се делује више се не састоји у емпатији
гледаоца са протагонистом. Уместо тога, треба постићи дистанцу од портретисаног, која
омогућава гледаоцу да интерпретира и стимулише га да промени препознате замерке.
Позоришна форма се назива епском, јер се приповедач појављује ван радње. Познате епске
драме Брехта су Светој Јованки из кланица (Die heilige Johanna der Schlachthöfe, 1932) и Добри
човек из Сачуана (Der gute Mensch von Sezuan, 1942).
8. Ефекти отуђења
9. Аутори и дела
11
Немачка књижевност у егзилу
У емиграцији, Томас Ман је написао и објавио у Стокхолму свој велики роман Јосип и
његова браћа (Joseph und seine Brüder, 1943), започео је и привео крају роман Доктор Фаустус,
затим је предао у штампу роман Лота у Вајмару (Lotte in Weimar, 1939) и приредио низ бесеја и
говора за публиковање.
Такође у емиграцији, у Швајцарској, Роберт Музил је довршио трећи део свог великог
романа Човек без својства (Der Mann ohne Eigenschaften, 1942). Ово дело осталоо је забележено
као најизразитије сведочанство о томе како су се и у немачкој књижевности артикулисале нове
тежње у роману.
У Паризу су као емигранти писали, између осталих, Јозеф Рот, аутор
најкаректеристичнијег аустријског романа Марш Радецког (Radetzkymarsch, 1932) и Еден фон
Хорват, који данас представља све значајнијег драмског писца.
Брехтовом стваралаштву у емиграцији припадају комади Светој Јованки из кланица (Die
heilige Johanna der Schlachthöfe, 1932), Пушке госпође Карар (Die Gewehre der Frau Carrar,
1937), Луколово саслушање (Das Verhör des Lukullus, 1939), Мајка храброст и њена деца (Mutter
Courage und ihre Kinder, 1941), Задрживи успон Артура Уја (Der aufhalsame Aufstieg des Arturo
Ui, 1941), Живот Галилејев (Das Leben des Galilei, 1943), Добри човек из Сачуана (Der gute
Mensch von Sezuan, 1942) и Швејк у другом светском рату (Schweyk im zweiten Weltkrieg, 1944)
Курт Тухолски је такође 1933. био принуђен да оде у изгнанство, а његове најбоље сатире
и стихови скупљени су у избору Поздрав напред (Gruß nach vorn, 1946).
У емиграцији је настало и дело Ане Зегерс Седми крст (Das siebte Kreuz, 1942), овај роман
је говорио о покрету отпора међу немачким радништвом и о трагедији жртава Трећег Рајха,
опширно причаући о бекству из концентрационих логора. Писала је политичке романе, акао
убеђена социјалисткиња побегла је 1933. у Мексико.
Неких од књижевника склонили су се и у Југославију, међу којима је Франз Теоддор
Чокор и Манес Шпербер, који су у својим делима оставили сећања на борну нашег народа и на
наше људе. Чокор је написао драму Блудни син (Der verlorene Sohn, 1947) и опис Као цивил у
рату на Балкану (Als Zivilist im Balkankrieg, 1947). Манес Шпербер пише рпоман Изгубљени
залив (Die verlorene Bucht, 1955), у који је укључен приказ илегалног рада у малом месту у
Далмацији под италијанском окупацијом.
Немачка књижевност настала на овај начин у изгнанаству не представља неку целовитост,
већ обухвата писце припаднике различитих праваца и политичких опредељења, којим је
заједнички био осећај чежње за изгубљеном домовином. Неки од њих претходно су прошли
12
Немачка књижевност у егзилу
Након Другог светског рата, у периоду између 1945 и 1967 уследила је немачка књижевна
епоха послератне књижевности (Nachkriegsliteratur). Настала је под утицајем рата и
националсоцијализма. Немачка је тада била ослабљена у сваком погледу и прво је морала да се
обнови, што је брзо и урађено, тако да је већ 1950. године дошло до економског процвата.
Тада је направљена разлика између књижевника који су припадали унутрашњој
емиграцији и књижевника који су стварали у егзилу. Под унутрашњом емиграцијом
подразумевали су се аутори који су били против националсоцијалистичког тока мисли, али који
никада нису напустили земљу и који нису могли отворено да изразе своју негодовање тадашњег
режима. Ерих Кестнер је био међу њима. Док са друге стране, аутори књижевности у егзилу, су
напустили Немачку током рата и писали су јавно о свом незадовољству.
13
Немачка књижевност у егзилу
Први послератни конгрес немачких писаца, који се 1947. одржао у источном Берлину,
окупио је књижевнике који су били ношени идејом о будућој Немачкој, обновљеној и
измењеној. У источној зони су се улагали велики напори да се врате књижевници емигранти.
Тако су се убрзо вратили Бертолт Брехт, Арнолд Цвајг, Ана Зегерс, Томас Ман, док је Хајнрих
Ман умро непосредно пред долазак.
Послератна књижевност завршила се распадом Групе 47. (Константиновић 1987: 292-194)
14
Немачка књижевност у егзилу
11. Заључак
15
Немачка књижевност у егзилу
12. Литература
Примарна литература:
o Константиновић, Зоран и група аутора: Њемачка књижевност 2, Нолит, Београд, 1987.
o Мартини, Фриц: Историја немачке књижевности. Прир. Слободан Грубачић,
Службени гласник, Београд, 2019.
o Winkler, Michael: Deutsche Literatur im Exil 1933-1945: Texte und Dokumente, Stuttgart,
Philip Reclam 2001.
o Beutin, Wolfgang a. a.: Deutsche Literaturgeschichte: von den Anfängen bis zur Gegenwart,
Metzler, Stuttgart, Weimar, 2013.
o Шлафер, Хајнц: Кратка историја немачке књижевности, Београд, Службени
гласник, 2014.
o https://abi.unicum.de/abitur/abitur-lernen/exilliteratur
o https://www.literaturwelt.com/exilliteratur/
o https://studyflix.de/deutsch/exilliteratur-epoche-3627
16