04 Дефиниција и појам мултимедијалне информације

Дефиниција мултимедије

Мултимедија користи вишеструке форме информационог садржаја и њихово процесирање да

информише или забави корисника или публику. Не ограничавајући се само на то, можемо рећи да се
мултимедија односи на коришћење електронских медија за складиштење различитих типова података и
генерисање побуда путем којих доживљавамо неки мултимедијални садржаја креиран помоћу текста,
слика, видеа, анимација, звука и других облика медија који стимулишу наша чула. Дефинисању појма
мултимедија се може приступити на различите начине. Једна од општијих дефиниција мултимедије је
сљедећа: Мултимедија је област која се бави компјутерски контролисаном интеграцијом текста,
графике, цртежа, слика и видеа, анимација, звука и било којих других медија гдје се било који тип
информација може представити, запамтити, пренијети и обрадити у дигиталном облику. Унаточ
овој дефиницији мултимедије као научне области, ријеч мултимедија се користи и да означи
мултимедијални садржај, који представља конвергенцију текста, слика, видеа, анимација и звука
(елемената мултимедије) у јединствену форму. Снага мултимедије лежи у начину како су те
информације међусобно повезане. Мултимедијална апликација осим мултимедијалног садржаја
обухвата и процесе који се над њим одвијају.

Терминологија

Будући да је ријеч „медиа” сама по себи множина од „медиум”, ријеч „мултимедиа” се искључиво
користи да означи вишеструке форме медија. И поред покушаја дефиниције, термин мултимедија је и
даље збуњујући. Статички садржаји, као што су књиге, могу се посматрати као мултимедија ако садрже
слике и текст, па чак и као интерактивне ако корисник окреће странице. Књиге се могу посматрати и као
нелинеарне, ако корисник не листа страницу за страницом. Слично је са термином видео који се не
користи искључиво да означи низ покретних слика, већ често и да опише формат фајла, или формат у
ком се испоручује садржај. С друге стране, садржај који укључује вишеструке форме, али не и модерне
облике видеа и аудиа, често се не сматра мултимедијалним садржајем. Насупрот томе, неке форме које
користе само један медиј (нпр. аудио) са могућношћу процесирања сигнала, често се зову
мултимедијалним, да би се направила разлика између статичких и временски промјенљивих медија.

Историја мултимедије

Коријени мултимедије сежу далеко у прошлост. Један од првих покушаја обједињавања медија
вјероватно треба приписати Ричарду Вагнеру, њемачком оперном композитору, који је 1849 године увео
концепт Гесамткунстwерк (обједињени умјетнички рад) тада једноставно назван "Тхе Артwорк оф тхе
Футуре" (умјетност будућности). Био је то један од првих покушаја у модерној умјетности да се
успостави практични и теоретски систем за интеграцију различитих врста умјетничког изражавања.
Вагнер је то посматрао као идеализовану унију свих врста умјетности: инструменталне музике, пјесме,
поезије, плеса, визуалне умјетности и кореографије. У финалној продукцији својих опера настојао је да
поклони пажњу сваком аспекту, јер је сматрао да једино тако може да постигне снагу изражавања коју је
желио и која би унијела промјене у њемачкој култури. Тада је било немогуће предвидјети снагу и утицај
те идеје. Часописи су вјероватно први масовни комуникациони медиј који је користио мултимедију –
текст, графику и слике. Године с краја деветнаестог и почетка двадесетог вијека обиљежене су почетком
преноса радио сигнала а затим и слике. Први пренос слике (Бартлане цабле пицтуре трансмиссион
сyстем) је обављен између Лондона и New Yorka 1921. године. Квалитет слике је био слаб (пет сивих
нивоа, касније 15, примјери дати на сликама). Телевизија је нови медиј 20. вијека који је значајно
промијенио свијет масовних комуникација.

Посматрајући развој мултимедије кроз историју, можемо пратити неколико праваца:

 Хардвер: од ексклузивих рачунара који су се користили у војне и истраживачке сврхе до

данашњих персоналних рачунара и мобилних телефона.
 Алати за обраду текста и софтвер : од софтвера намијењеног искључиво математичком
процесирању до технологија за креирање и испоруку мултимедије.
 Телекомуникације: од телеграфа до мобилних телефона.
 Видео и анимације: од првог филма и руком прављених цртежа до савремених креација.
Мултимедијалне апликације

Мултимедијалне апликације захтијевају потпуно нов приступ пројектовању апликација, који треба да
омогући брзу и једноставну аквизицију, складиштење, прегледање, обраду и пренос мултимедијалног
садржаја. Већ смо поменули да су основни елементи мултимедије текст, звук, слика, видео и анимација.
Сваки од ових елемената ћемо касније детаљно обрадити, почевши од њихових особина и перцепције,
до припреме за мултимедијалну апликацију. Осим ових основних елемената мултимедијална апликација
може да садржи и такозване мата податке. Мета подаци су структуирани подаци о елементима
мултимедије. Они се придружују слици, звуку или видеу и помажу при претраживању и класификацији
записа. Као прмјере веома раширених мултимедијалних апликација наведимо хипертекст и
хипермедију. Хипертекст је текст који садржи линкове на други текст. Појам је увео Тед Нелсон око
1965. године. Хипертекст је, по својој природи, нелинеарна мултимедијална апликација.

Хипермедија је нелинеарна мултимедијална апликација која користи интерактивност за контролу тока и не

ограничава се само на текст, већ укључује и друге медије, као што су графика, слике, звук и видео. Тед Нелсон је
био први који је користио овај појам. Wорлд Wиде Wеб (www) је један од најбољих примјера хипермедијалне
апликације.