Др Вељко Влашковић, ванредни професор

Правног факултета Универзитета у Крагујевцу

УДК: 616.89-008.442-08:341.645(4)

DOI: 10.46793/XXIv-12.199V

МЕДИЦИНСКЕ УСЛУГЕ ПОЛНОГ ПРИЛАГОЂАВАЊА КАО

УСЛОВ ЗА ПРАВНУ ПРОМЕНУ ПОЛА У СВЕТЛУ ПРАКСЕ
ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА*

Резиме
Одлуком у случају Goodwin v. United Kingdom (2002), Европски суд за
људска права препознао је позитивну обавезу држава да у контексту права на
поштовање приватног живота предвиде услове за правну промену пола
транссексуалних особа. У том смислу, Суд је посебно издвојио родни
идентитет као важан елемент личног идентитета и саставни део права на
приватни живот транссексуалне особе. Са друге стране, државе су задржале
поље слободне процене у погледу прописивања услова за измену података о
полу у матичним књигама, односно правног признавања жељеног пола.
Након одлуке у случају Гудвин, којом су постављени темељи права
трансродних особа на родни идентитет, даљу етапу у развоју наведеног права
означила је одлука Европског суда за људска права у случају A.P., Garçon and
Nicot v. France (2017). Овом одлуком, Суд је додатно сузио поље слободне
процене држава, искључујући наметање стерилизације као услова правне
промене пола.
Коначно, у недавној пресуди у случају X and Y. v. Romania (2021), Европски
суд за људска права заузео је став да условљавање правне промене пола
хируршким интервенцијама полног прилагођавања представља кршење права
на приватни живот трансродних особа. На тај начин, Суд се додатно
приближио Резолуцији 1728 (2010) Савета Европе према којој се државама
сугерише да из услова за правну промену пола уклоне подвргавање било којој
медицинској услузи полног прилагођавања, укључујући и хормонску терапију.
Домаће законодавство је од свих медицинских услуга полног
прилагођавања, задржало једино хормонску терапију као нужан услов правне
промене пола. Премда је овакво решење сагласно и најновијој пракси Европског

*
Рад је написан у оквиру Програма истраживања Правног факултета Унивeрзитета у
Крагујевцу за 2021. годину који се финансира из средстава Министарства просвете,
науке и технолошког развоја Републике Србије.
Вељко Влашковић, Медицинске услуге полног прилагођавања као услов за правну
промену пола у светлу праксе Европског суда за људска права (стр. 199-209)

суда за људска права, потребан је још један искорак како би се остваривање

права на родни идентитет уподобило и „меком праву“ Савета Европе и
органа под окриљем Уједињених нација.

Кључне речи: транссексуална особа, родни идентитет, хормонска

терапија, хируршка интервенција, стерилизација,
право на приватни живот.

1. Уводне напомене

Проблем правне промене пола, односно правног признавања жељеног

пола, први пут се јавио пред Европским судом за људска права у случају Ван
Оустервејк против Белгије (van Oosterwijck v. Belgium) из 1980. године.1 Суд је
одбацио представку, будући да пред органима домаће државе нису била
исцрпљена сва правна средства. Упркос томе што Суд у Стразбуру није
одлучивао о предмету спора, било је одређених назнака да би се у будућности
могло препознати право транссексуалних особа на родни идентитет. У том
смислу, у свом издвојеном делимично сагласном мишљењу, судија Ван дер
Мирш (van derMeersch) навео је, између осталог, како „мушкарац или жена који
не могу добити признање свог сексуалног идентитета, као сегмента статуса
неодвојивог од њихове личности, неће моћи да у потпуности остваре своју
улогу у друштву“.2
У време када је Европски суд за људска права донео одлуку у случају Ван
Оустервејк против Белгије, свега две европске државе (Шведска и Немачка)
имале су усвојене законе којима се под одређеним условима омогућавала
правна промена пола пола транссексуалним особама.3 У условима када је мали
број држава препознавао могућност правног признавања жељеног пола, сви
покушаји транссексуалних особа да пред Европским судом за људска права
утврде повреду свог права на приватни живот услед немогућности правне
промене пола, наилазили су на зид поља слободне процене (margin of
appreciation) иза којег се Суд заклањао. Заокрет наступа 2002. године, са

1
Одлука Европског суда за људска права у случају van Oosterwijck v. Belgium [7654/76]
од 06. новембра 1980. године. Детаљније: Scherpe, J., The Present and Future of European
Family Law, Volume IV of European Family Law, Edward Elgar Publishing, Cheltenham –
UK, Northampton – MA, USA, 2016, стр. 11–12.
2
Van Oosterwijck v. Belgium [7654/76] од 06. новембра 1980. године, Partly concurring
opinion of judge Ganshof van der Meersch, II, par. 22.
3
При томе, Немачка је свој Закон о транссексуалним особама (Transsexuellengesetz)
усвојила тек месец дана пре поменуте одлуке Европског суда за људска права Видети:
Драшкић, М. Транссексуалитет и брак, Београд, 1994, стр. 30.

200
Зборник радова „XXI век – век услуга и Услужног права“, Крагујевац, 2021.

доношењем одлуке у случају Гудвин против Уједињеног Краљевства (Goodwin

v. United Kingdom).4
У наведеној одлуци, Суд је препознао родни идентитет као важан елемент
приватног живота појединца и закључио да право на поштовање приватног
живота из чл. 8. Европске конвенције о људским правима, подразумева и
позитивну обавезу државе да транссексуалним особама омогући правну
промену пола.5 У том смислу, државе су постале обавезне да предвиде правни
механизам за признање жељеног пола транссексуалним особама, док је поље
слободне процене опстало једино у домену предвиђања услова за правну
промену пола.6
Наредни искорак у остваривању права транссексуалних особа на родни
идентитет, Европски суд за људска права чини у одлуци у случају А.П., Гарсон
и Нико против Француске (A.P., Garçon and Nicot v. France) из 2017.
године.7 У поменутом случају, Суд је проценио како условљавање правне
промене пола медицинском услугом стерилизације представља повреду права
на поштовање приватног живота, будући да се транссексуалној особи намеће
избор између два различита сегмента приватног живота (телесни интегритет и
родни идентитет).8
Европски суд за људска права је 2021. године отишао и корак даље у
сужавању „поља слободне процене“ држава у погледу услова за правно
признавање жељеног пола. У том смислу, Суд је одлуком у случају X. and Y. v.
Romania закључио да предвиђање хируршке интервенције прилагођавања пола
као нужног услова за правну промену пола представља неоправдано мешање у
приватни живот транссексуалне особе.9 При томе, није од значаја да ли
наведена хируршка интервенција има за последицу стерилизацију, већ да је
прописана као неопходан услов за правно признавање жељеног пола
транссексуалне особе.10
Очито је да се Суд својим динамичним и еволутивним тумачењем права на
родни идентитет у светлу права на поштовање приватног живота, постепено

4
Одлука Европског суда за људска права у случају Goodwin v. United Kingdom
[28957/95] од 11. јула 2002. године.
5
Видети: пар. 72; 84 – 85. Goodwin v. United Kingdom. У том смислу: Scherpe, J. нав.
дело, стр. 18.
6
Видети: пар. 93. Goodwin v. United Kingdom.
7
Одлука Европског суда за људска права у случају A.P., Garçon and Nicot v. France
[79885/12; 52471/13; 52596/13] од 06. априла 2017. године.
8
Видети: пар. 131. A.P., Garçon and Nicot v. France.
9
Одлука Европског суда за људска права у случају X. and Y. v. Romania [2145/16;
20607/16] од 19. јануара 2021. године.
10
Детаљније: X and Y v. Romania: The ՙ impossible dilemma՚ reasoning applied to gender
affirming surgery as a reqirement for gender recognition, https://strasbourgobservers.com/
2021/02/25/x-and-y-v-romania-the-impossible-dilemma-reasoning-applied-to-gender-affirming-surgery-
as-a-requireme, преузето: 30. новембра 2021. године.

201
Вељко Влашковић, Медицинске услуге полног прилагођавања као услов за правну
промену пола у светлу праксе Европског суда за људска права (стр. 199-209)

приближава „меком праву“ („soft law“) Савета Европе и органа под окриљем
Уједињених нација. У том смислу, посебно треба истаћи Резолуцију 1728
(2010) Парламентарне скупштине Савета Европе, према којој се сугерише
државама чланицама да „кроз законодавство и праксу обезбеде право
трансродним особама на званична документа која одговарају жељеном родном
идентитету појединца, без претходне обавезе да се подвргне стерилизацији или
другим медицинским поступцима, попут хируршког прилагођавања пола и
хормонске терапије“.11
Домаће законодавство о условима за правну промену пола одговара
најновијој пракси Европског суда за људска права у контексту права на
поштовање приватног живота транссексуалних особа. Међутим, треба
напоменути како у Србији услови за признавање жељеног пола нису
предвиђени законом, него подзаконским актом, који по природи није могао
регулисати правне последице уписа података о промени пола у матичној књизи
рођених. Наиме, изменама и допунама Закона о матичним књигама из 2018.
године, установљена је обавеза уписа података о промени пола на основу
решења органа општинске или градске управе надлежног за послове вођења
матичних књига.12 Поменути управни органи решење о упису података о
промени пола доносе на основу потврде одговарајуће здравствене установе која
има снагу јавне исправе.13 На тај начин утврђивање материјалних услова за
правну промену пола представља задатак здравствене установе, односно лекара
одређене специјалности. У том смислу, материјални услови за признавање
жељеног пола трансексуалним особама нису предвиђени Законом, већ
Правилником о начину издавања и обрасцу потврде надлежне здравствене
установе о промени пола, као подзаконским актом.14
Према домаћем праву, нужни услови за правну промену пола су да је
трансродној особи постављена дијагноза родне дисфорије, као и да је
спроведена хормонска терапија у трајању од најмање годину дана под
надзором лекара одговарајућих специјалности.15 Подвргавање хируршким
интервенцијама полног прилагођавања, које могу значити и стерилизацију,
препушта се избору конкретне трансродне особе, уз поштовање права
пацијената и правила струке у наведеној области.16 Дакле, нужност
медицинских интервенција прилагођавања пола редукована је на хормонску

11
Пар. 16.11.2. Резолуције 1728 (2010) Парламентарне скупштине Савета Европе о
дискриминацији по основу сексуалне оријентације и родног идентитета, од 29. априла
2010. године.
12
Чл. 45б Закона о изменама и допунама Закона о матичним књигама, Службени
гласник РС, бр. 47/2018.
13
Видети: исто.
14
Правилник о начину издавања и обрасцу потврде надлежне здравствене установе о
промени пола – ПоПП, Службени гласник РС, бр. 103/2018.
15
Видети: чл. 3. ст. 1. тач. 1. ПоПП.
16
Видети: чл. 3. ПоПП.

202
Зборник радова „XXI век – век услуга и Услужног права“, Крагујевац, 2021.

терапију одговарајућег трајања. Сходно томе, транссексуалној особи не намеће

се подвргавање медицинским интервенцијама прилагођавања пола са највећим
степеном инвазивности. Ипак, треба рећи како и спровођење хормонске
терапије представља значајно задирање у телесни интегритет појединца, па би
омогућавање правне промене пола само на основу дијагностификовања родне
дисфорије био додатни корак који би одговарао и Резолуцији 1728 (2010)
Савета Европе.
У сваком случају, може се закључити како и Европски суд за људска
права, као пословично опрезнији међународни орган, постепено све више
сужава поље слободне процене држава у наведеном домену. На тај начин,
умањује се могућност наметања медицинских услуга полног прилагођавања од
стране националних законодаваца као услова за остваривање права на родни
идентитет. Кључни искорак у том правцу била је забрана наметања
стерилизације транссексуалној особи која жели правно променити пол, будући
да је аргументација Суда оставила простор за разматрање потребе постојања и
осталих медицинских услуга полног прилагођавања као услова за правно
признавање жељеног пола.

2. Одбацивање стерилизације као услова

за правну промену пола

Од самих почетака уређења услова за правну промену пола на

националним нивоима, неплодност или стерилизација транссексуалне особе
представљала је conditio sine qua non за остваривање права на родни идентитет.
У том смислу, неплодност, односно стерилизација транссексуалне особе,
чинила је апсолутно заједничко језгро свих раних законодавства о правној
промени пола. Штавише, до 2004. године, све европске државе које су
омогућавале правно признавање жељеног рода, постављале су као један од
услова да особа која настоји остварити право на родни идентитет претходно
буде неплодна, односно стерилисана.17 Ситуација је таква да и данас значајан
број европских држава које уређују наведено питање, показује отпор према
уклањању услова неплодности или стерилизације у домену правне промене
пола.18 Ипак, под утицајем праксе Европског суда за људска права, треба

17
Детаљније: Dunne, P., Transgender sterilisation requirements in Europe, Medical Law
Review, бр. 4/2017, стр. 560.
18
На пример, услов да транссексуална особа буде неплодна, однос стерилисана како би
правно променила пол захтевају још увек Финска, Чешка, Словачка, Турска, Румунија.
Видети: https://transrightsmap.tgeu.org/home/legal-gender-recognition/sterilisation. Преузето: 01.
децембра 2021. године. Може се приметити како је на наведеној страници сајта
међународне организације Transgender Europe, Србија погрешно означена као држава
која тражи услов неплодности, односно стерилизације за правну промену пола. У том
смислу, у свом ранијем раду, као аутор сам и сâм погрешно протумачио правила

203
Вељко Влашковић, Медицинске услуге полног прилагођавања као услов за правну
промену пола у светлу праксе Европског суда за људска права (стр. 199-209)

очекивати да се број држава које постављају наведени услов за правну промену

пола непрекидно смањује.
Упркос томе, треба рећи како предвиђање неплодности, односно
стерилизације, као услова за правно признање жељеног пола почива на
озбиљним разлозима и аргументацији. Суштински проблем који може изазвати
напуштање наведених услова за правну промену пола јесте стварање
неизвесности и конфузије у родитељскоправном односу. Наиме, на овај начин
долази до раскорака између пола у биолошко-генетичком и правном смислу.
Тако, постаје могуће да трансродна особа која је правним путем променила пол
из женског у мушки роди дете, као и обрнуто, да лице које је правно променило
пол из мушког у женски постане биолошки отац детета. У првом случају
(правна промена из женског у мушки пол), дошло би до немогућности примене
древног правила породичног права како се мајком детета сматра жена која га је
родила, будући да је дете рођено од стране особе која је у матичне књиге
рођених уписана као мушкарац. У другој ситуацији (правна промена из мушког
у женски пол), постојао би проблем примене правила за утврђивање очинства
на особу која се сада у матичним књигама рођених води као особа женског
пола.
Национална законодавства која регулишу ово питање најчешће предвиђају
соломонско решење према којем правна промена пола нема дејство на
заснивање родитељскоправног статуса. Као пример, може се навести данско
право које не захтева да се трансродна особа подвргне било каквој медицинској
интервенцији полног прилагођавања у циљу правне промене пола.19 Према
праву поменуте државе, ако особа која је правним путем променила пол из
женског у мушки роди дете, биће уписана као мајка детета, упркос томе што се
у регистрима грађанског статуса води као мушкарац.20
Немоћ законодавца у поменутим случајевима на известан начин признао је
и Савезни уставни суд Немачке у својој одлуци из 2011. године, која је
извршила огроман међународни утицај на уклањање стерилизације као услова
правне промене пола.21 У образложењу одлуке, наведени Суд, између осталог,
истиче:

домаћег ПоПП , наводећи грешком како домаће право захтева кумулативно испуњење
услова хормонске терапије и хируршке интервенције, која може значити и
стерилизацију, ради правне промене пола у матичној књизи рођених. Видети:
Влашковић, В., Медицинске услуге прилагођавања пола и остваривање права на родни
идентитет, Зборник радова: XXI век – век услуга и Услужног права, књ. X,
Крагујевац, 2019, стр. 226.
19
Наведено према: Dunne, P., нав. дело, стр. 568.
20
Видети: исто.
21
Видети: 1 BvR 3295/07, vom 11. Januar 2011.
https://www.bundesverfassungsgericht.de/SharedDocs/Pressemitteilungen/EN/2011/bvg11-
007.html. Преузето: 01. децембра 2021. године.

204
Зборник радова „XXI век – век услуга и Услужног права“, Крагујевац, 2021.

„Трајна неплодност други је неоправдан услов који поставља законодавац

у § 8(1) бр. 3 Закона о транссексуалним особама у циљу признања
доживљеног пола транссексуалне особе према грађанском статусном
праву, у мери у којој је неплодност последица хируршког захвата.
Истина је да законодавац следи легитиман циљ када поставља овакав
услов, будући да настоји спречити да особе којима је званично додељен
мушки пол рађају децу, односно да особе којима је званично признат
женски пол буду очеви, што би било у супротности са нашим схватањем
пола и имало далекосежне последице на правни поредак. Међутим,
приликом одмеравања интереса, овим разлозима не може се оправдати
значајно нарушавање фундаменталних права конкретних особа, јер се
већа тежина мора дати праву транссексуалних особа на самоодређење,
које обухвата очување њиховог телесног интегритета. У том смислу,
мора се узети у обзир да је међу транссексуалним особама, мали број
оних код којих ће њихов правни пол бити у сукобу са њиховим
успостављањем родитељскоправне улоге“.22

У међувремену, немачко право напустило је идеју бинарне полне структуре

тако што је предвидело могућност да се по рођењу уопште не мора уписати пол
детета ако се дете не може класификовати као мушко или женско.23 На тај начин
уведена је категорија трећег, односно прецизније речено неодређеног пола,
будући да не постоји обавеза да се такво лице током трајања живота определи за
мушки или женски пол. У том смислу, у правној теорији постоје залагања да су
потребне корените реформе које би национална законодавства ослободиле
присуства пола као правне чињенице. Тако, апелује се на измену породичног
права у правцу његове потпуне родне неутралности, односно неодређености. У
прилог томе, професор Шерпe (Scherpe) поставља питање зашто би пол уопште
морао да буде регистрован када то није случај са неким другим елементима
личног идентитета, попут расе или вероисповести.24 Неулазећи дубље у
дискусију, оправдано је да се у домену вршења родитељског права термини
„мајка“ и „отац“ замене изразом „родитељ“. Међутим, када је реч о правилима за
успостављање родитељскоправног односа, ситуација није тако једноставна. Оно
што, чини се, заговорницима оваквог схватања измиче је да изрази „мајка“ и
отац“ нису само правни, заправо најмање их одређује право. Наиме, наведени
правни термини представљају само одраз, односно испољавање дубоко
укорењеног значења речи „мајка“ и „отац“ у друштвеном и психолошком
смислу.
У сваком случају, може се закључити како се европско право постепено
хармонизује у правцу напуштања стерилизације, као услова правне промене
пола. Кључни допринос оваквом развоју дала је пракса Европског суда за људска
права, односно одлука Суда у случају А.П., Гарсон и Нико против Француске из

22
Исто.
23
Scherpe J., нав. дело, стр. 128.
24
Исто.

205
Вељко Влашковић, Медицинске услуге полног прилагођавања као услов за правну
промену пола у светлу праксе Европског суда за људска права (стр. 199-209)

2017. године. Подносиоци представке били су троје француских држављана који

су се, између осталог, жалили на тадашње правило француског права, према
којем је за правну промену пола било нужно доказати неповратну промену
изгледа, која је укључивала и стерилизацију транссексуалне особе.25 Поменуте
особе сматрале су да им је на овај начин повређено право на поштовање
приватног живота из чл. 8. Европске конвенције о људским правима.
Слично раније цитираној одлуци Савезног уставног суда Немачке, Европски
суд за људска права проценио је како овакво мешање у приватни живот
појединца не одражава правичну равнотежу између општег интереса правне
сигурности и појединачних интереса конкретних транссексуалних особа. Сходно
томе, Суд је истакао како је ондашње француско право поставило пред
транссексуалне особе, које не желе да се подвргну пуној хируршкој интервенцији
промене пола, немогућу дилему.26 Будући да оваква интервенција подразумева и
хируршке захвате на унутрашњим гениталним органима, односно стерилизацију,
наведене особе стављене су у положај да бирају између остваривања права на
родни идентитет и невољног тешког задирања у њихов телесни интегритет.27 На
тај начин, право на промену пола могли су остварити само ако жртвују други
једнако важан сегмент приватног живота, као што је телесни интегритет. Отуда је
Суд проценио како Француска није испунила своју позитивну обавезу да
обезбеди право на поштовање њихових приватних живота.28
Одлука Европског суда за људска права у случају А.П., Гарсон и Нико
против Француске, широм је отворила врата укидању свих медицинских
интервенција полног прилагођавања као услова за правну промену пола. То се
нарочито односило на хируршке интервенције прилагођавања пола које не значе
стерилизацију, попут хируршког уподобљавања спољних полних карактеристика
(на пример, мастектомија, односно одстрањење дојки). Будући да се и оваквим
медицинским интервенцијама снажно задире у телесни интегритет особе, постаје
јасно да је даља условљеност правне промене пола хируршким интревенцијама
неодржива, без обзира да ли оне укључују стерилизацију.

3. Правна промена пола без услова хируршких

интервенција

На таласу одлуке Европског суда за људска права у случају А.П., Гарсон и

Нико против Француске, пракса Суда је даље еволуирала у правцу да
позитивна обавеза поштовања права на приватни живот искључује
условљавање правне промене пола било каквим хируршким интервенцијама. У
том смислу, Суд је почетком 2021. године, одлучујући у случају X. and Y. v.

25
Видети: пар. 83. A.P., Garçon and Nicot v. France.
26
Видети: пар. 132. A.P., Garçon and Nicot v. France.
27
Исто.
28
Пар. 135. A.P., Garçon and Nicot v. France.

206
Зборник радова „XXI век – век услуга и Услужног права“, Крагујевац, 2021.

Romania, закључио како су проблематични услови који везују правно

признавање жељеног рода за било какву медицинску интервенцију
прилагођавања пола, кад год она има утицаја на телесни интегритет
транссексуалне особе.29 Сходно томе, Суд је оценио да се не може говорити о
правичној равнотежи између општег и појединачног интереса ни у случајевима
када се од транссексуалних особа тражи да бирају између права на родни
идентитет и задирања у телесни интегритет било којом хируршком
интервенцијом.30 Такође, Суд је приметио да постоји непрекидни растући
тренд у националним законодавствима којим се уклања услов хируршког
полног прилагођавања ради правне промене пола.31 На тај начин, доктрина
поља слободне процене више није подобна за примену на овакве ситуације,
које представљају повреду права на поштовање приватног живота.
Узимајући у обзир правац у којем се креће тумачење права на поштовање
приватног живота у наведеном контексту, није тешко закључити како је само
питање времена када ће из поља слободне процене држава нестати и хормонска
терапија као услов остваривања права на родни идентитет. Критеријум који
Суд поставља приликом одмеравања правичне равнотеже између општег и
појединачних интереса очито је задирање у телесни интегритет
транссексуалних особа, односно инвазивност медицинских процедура којима
се условљава правна промена пола. Отуда, делује да ће једино
дијагностификовање родне дисфорије, као услов правне промене пола, у дужем
периоду опстати, будући да не представља задирање у телесни интегритет
транссексуалне особе.
У случају А.П., Гарсон и Нико против Француске, један од захтева био је
да се и поменути услов признавања жељеног пола оцени као повреда права на
поштовање приватног живота, будући да стигматизује трансродну особу.
Међутим, Европски суд за људска права истакао је управо како, за разлику од
услова стерилизације, услов којим се правна промена пола везује за претходну
дијагнозу лекара специјалисте психијатрије, не утиче непосредно на телесни
интегритет појединца.32 Из тог разлога, у овом тренутку није реално очекивати
да би оспоравање обавезе дијагностификовања родне дисфорије, као услова
правне промене пола, издржало тест правичне равнотеже Европског суда за
људска права у контексту заштите права на приватни живот. Истовремено,
нема ни растућег тренда уклањања наведеног услова из националних
законодавстава у ситуацији када само седам држава чланица не поставља услов
дијагностификовања родне дисфорије како би се остварило право на родни

29
Видети: X and Y v. Romania, нав. интернет сајт.
30
Исто.
31
Почетком 2021. године, 26 држава чланица Европе, укључујући и Србију, не
условљава правну промену пола хируршким интеревенцијама полног прилагођавања.
Исто.
32
Пар. 139. A.P., Garçon and Nicot v. France.

207
Вељко Влашковић, Медицинске услуге полног прилагођавања као услов за правну
промену пола у светлу праксе Европског суда за људска права (стр. 199-209)

идентитет.33 У том смислу, поље слободне процене држава представља

препреку да би се постојање поменутог услова правне промене пола оценило
као повреда права на поштовање приватног живота.

Veljko Vlašković, Ph.D., Associate Professor

Faculty of Law, University of Kragujevac

MEDICAL SERVICES OF GENDER REASSIGNMENT

AS A REQUIREMENT FOR LEGAL GENDER RECOGNITION
IN THE LIGHT OF THE EUROPEAN COURT
OF HUMAN RIGHT CASE-LAW

Summary
By its decision in case Goodwin v. United Kingdom (2002), The European Court
of Human Rights has recognized the positive obligation of states to provide conditions
for the legal recognition of preferred gender in the context of the right to respect for
private life. In this regard, the Court emphasized gender identity as an important
element of personal identity and an integral part of the transgender person's right to
private life. On the other hand, states have kept their margin of appreciation
regarding requirements needed for changing gender data in civil registries or in
other words legal recognition of preferred gender.
After Goodwin case, that has laid foundations for the rights of transgender
people to gender identity, further development of this right was set by the decision of
the European Court of Human Rights in case A.P., Garçon and Nicot v. France
(2017). By this decision, the Court has further narrow the margin of appreciation
removing imposing of sterilisation as a requirement for legal gender recognition.
Finally, The European Court of Human Rights has taken the position in the
latest judgment X and Y. v. Romania (2021) that conditioning legal recognition of
preferred gender with surgical interventions of gender reassignment represents
breach of the right to respect private life. Thus, the Court further approached Council
of Europe Resolution 1728 (2010) according to which states are suggested to remove

33
Државе које тренутно не траже да је лекар специјалиста психијатрије претходно
поставио дијагнозу родне дисфорије како би се могао правно признати жељени род јесу:
Норвешка, Ирска, Данска, Белгија, Француска, Португалија и Грчка. Видети:
https://transrightsmap.tgeu.org/home/legal-gender-recognition/mental-health-diagnosis. Преузето:
01. децембра 2021. године.

208
Зборник радова „XXI век – век услуга и Услужног права“, Крагујевац, 2021.

from the requirements for legal gender recognition the subjection to any medical
service of gender reassignment, including hormone therapy.
Domestic legislation has retained only hormone therapy as a necessary
condition for legal gender reassignment. Although this solution is in accordance with
the latest case law of the European Court of Human Rights, another step is needed to
make the exercise of the right to gender identity adjusted to the "soft law" of the
Council of Europe and the bodies under the auspices of the United Nations.

Key words: transsexual, gender identity, hormone therapy, surgical

interventions, sterilisation, the right to private life.

209