Ljudska prava -skripta-

(Pravni Fakultet Univerziteta Union u Beogradu)

Prva oblast : Pojam Ljudskih Prava

1. LIČNA AUTONOMIJA U PRAVU SAD

(Posebne teorijske ideje o suštini ljudskih prava realizovane u realnom pravnom životu – stavovi
Vrhovnog suda SAD)
Pravo na ličnu autonomiju se oslanjalo na pravo na privatnost koje predstavlja slobodu donošenja
odluka o sopstvenom životu;
Pravo na privatnost dobija svoj naziv u napisu „The Right to Privacy“ (Samuel D. Warren i Louis D.
Brandeis – 1890. godina) u kome su autori apelovali na sudove da priznaju novo pravo na privatnost
koje su oni definisali kao „pravo pojedinca da bude ostavljen na miru“;
Tokom 20. veka američka sudska praksa je izgradila bogat korpus prava kojima se štite neki oblici
prava na privatnost; Na osnovu toga pravni teoretičar W.L. Prosser je odredio sadržinu četiri grupe
delikata kojima se povređuje pravo na privatnost:
1) Prodiranje u fizičku povučenost (izdvojenost jednog lica od ostalih)
(pr. nezakonit upad u nečiju kuću, prisluškivanje razgovora...)
2) Javno razglašavanje podataka iz nečijeg privatnog života
(pr. putem radija, televizije ili štampe)
3) Stvaranje lažne slike o nekom licu u javnosti
(pr. stavljanje tuđeg imena na listu kandidata za javnu funkciju)
4) Komercionalno iskorišćavanje atributa čovekove ličnosti
(pr. upotreba lika ili imena nekog lica u reklamama)
U amandmanima na Ustav SAD se nalazi katalog ljudskih prava i taj dokument se naziva Bill of
Rights (1791.) i sadrži prvih 10 amandmana, a u naredna dva veka je proširen i drugim
amandmanima. Sam dokument nigde ne spominje pravo na privatnost.
Vrhovni sud SAD prešao je određeni put kako bi štitio zajemčena prava pojedinaca i proširivao listu
zaštićenih prava i sloboda, međutim, za to nije postojao pravni osnov, stoga je Sud tražio zajednički
imenitelj za sva garantovana prava – neko „opšte pravo“, kako bi iz njega izveo neko pravo koje nije
navedeno (npr. pravo na prekid trudnoće).
Na ovom putu proširivanja liste zagarantovanih prava i sloboda Sud je naišao na dva problema:

 1 problem: je predstavljala pravna analiza odlučivanja Suda:

A) Ideja o polusenkama sudije Daglasa:
Sudija Daglas je u sporu Griswold konstatovao da se u senkama svih amandmana krije ista
vrednost, a to je pravo na privatnost. Tu vrednost, odnosno pravo na privatnost, štiti svaki
amandman „iz senke“;
B) Trojica sudija (Goldberg, Harlan i White) su preporučivali osamostavljivanje ustavne zaštite
privatnosti i oni su neophodnost zaštite privatnosti izvodili iz opštih garancija 9. i 14.
amandmana na Ustav SAD:

1
 - 9. amandman govori o tome da se ljudima ne mogu oduzeti prava i slobode samo zato
što nisu sadržana u katalogu prava (danas je to pravilo opšte i primenjuje se);
- 14. amandman štiti slobode pojedinaca na najapstraktniji način (pojedinac ima pravo da
samostalno odlučuje);

 2 problem je predstavljalo pitanje: Da li je opravdano sudu priznati moć da stvara novo

pravo?
Postoje dve teorije, date kao odgovor na ovo pitanje:
a) Prva teorija tvrdi da je posao sudova samo da sprovode pravo , a ne i da ga stvaraju;
b) Druga teorija zastupa stav da je neophodno dozvoliti sudovima da stvaraju pravo;
Dve značajnije odlike prakse Vrhovnog suda:
1) Vrhovni sud je uvek težio proširivanju liste zajemčenih prava i sloboda;
2) Vrhovni sud je uvek težio tome da bude teorijski povezan (koherentan) u procesu
proširivanja liste zaštićenih prava, odnosno da obezbedi valjan pravni osnov za
priznavanje ovih novih prava;
Ovaj pravni osnov je Sud našao u definiciji slobode kao lične autonomije pojedinca da
samostalno donosi odluke o svom životu;
Značajniji slučajevi o kojima je sud odlučivao:
1) Roe v. Wade (1973.) i Griswold v. Connecticut – Sud je odlučivao o ustavnosti zakonske
zabrane abortusa;
2) Union Pacific Railway Company v. Botsfield (1891.) – Sud zauzima izričit stav da prisilan
pregled pacijenata povređuje princip „nepovredivosti ličnosti“ i „telesnog integriteta“
pojedinaca;
3) Olmstead v. United States i Katz v. United States – vezuju se za temu prisluškivanja telefona;
4) Public Utilities Commission v. Pollak – Sud odlučuje o tome da li je emitovanje reklama u
tramvaju povreda prava onih pojedinaca koji ne žele da slušaju dok se voze;
5) Washington et al. v. Gluckberg – Sud je bio pozvan da se izjasni o zakonskoj zabrani
eutanazije;

2. LIČNA AUTONOMIJA U OKVIRU EVROPSKE KONVENCIJE O LJUDSKIM

PRAVIMA
(Teorijske ideje o suštini ljudskih prava nastale u okviru prakse, primene i tumačenja Evropske
konvencije o ljudskim pravima)
Evropski sud je tumačio član 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima vrlo slično
tumačenju prava na privatnost u SAD.

 Stavovi Evropskog suda:

Kroz čitav niz slučajeva dolazi se do stava koji je Sud zastupao, a to je da član 8. štiti pojedinca od
samovoljnog mešanja državne vlasti u njegov život. Na temeljima ove odredbe (stava) moguće je
obezbediti zaštitu i onih prava o kojima tekst Evropske konvencije eksplicitno ne govori.
Polje prostiranja garancije prava iz člana 8. podrazumeva i pravo pojedinca na uspostavljanje i razvoj
odnosa sa drugim ljudima, posebno na emocionalnom planu u cilju zadovoljenja sopstvene ličnosti.

2
Sud je odredio da nije moguće iscrpno odrediti sadržinu garancija člana 8., ali da on obuhvata psihički
i fizički integritet pojedinaca.
Rodni identitet, ime, seksualna orijentacija i seksualni život pojedinca predstavljaju elemente lične
sfere života pojedinaca i zaštićeni su članom 8. Ovaj član štiti i:
1) pravo na identitet;
2) pravo na razvoj ličnosti;
3) pravo na uspostavljanje i ravoj odnosa sa drugim ljudima i spoljnim svetom;
4) pravo na poštovanje odluke pojedinaca o tome da li će postati roditelji;
Suština Evropske konvencije o ljudskim pravima leži u poštovanju ljudskog dostojanstva i slobode
(eksplicitno i precizno navedeno u slučaju Kristine Gudvin protiv Ujedinjenog Kraljevstva);

 Član 8. Konvencije obuhvata 4 zasebna segmenta privatnosti:

1) privatan život;
2) porodični život;
3) dom;
4) prepisku;

PRAVO NA PRIVATAN ŽIVOT

U pravo na privatan život svrstava se pre svega sloboda od neželjenog publiciteta tj. sloboda
pojedinaca da određene aspekte svojih aktivnosti ili postojanja sačuva kao privatne od drugih ljudi.
Pojedinac zadržava legitimno (opravdano) očekivanje zaštite svoje privatnosti.

 Stavovi Suda po pitanju prava na privatan život:

Čovek zadržava pravo na zaštitu privatnosti i u izolovanom prostoru u kome boravi i na javnom
mestu. Svaki čovek, uključujući lice poznato javnosti zadržava legitimno očekivanje na zaštitu
njegovog privatnog života (slučaj Von Hanover protiv Nemačke);
Sud priznaje da pravo na lik ulazi u oblast privatnosti zaštićene članom 8. Konvencije. Postoji
određena zona interakcije pojedinca sa drugim ljudima (i u javnosti) koja se može podvesti pod
privatan život – ova zona je uvećana ako se radi o nejavnim ličnostima tj. običnim građanima (slučaj
Šaka protiv Italije);
Objavljivanje fotografije snimljene sistemom za video nadzor ulica predstavlja neopravdani upad u
sferu privatnosti (slučaj Pek protiv Ujedinjenog Kraljevstva);
PRAVO NA POŠTOVANJE PREPISKE
Pravo na poštovanje prepiske se odnosi na pisma i druge pošiljke, telefonske razgovore i
komunikaciju putem telegrafa. Odnosi se kako na privatnu, tako i na poslovnu komunikaciju.
Zaštita od neovlašćenog prisluškivanja sadržana u članu 8. podrazumeva i registar poziva (podatke o
brojevima telefona koji su presretani);
Sud je svoje stavove o pravu na poštovanje prepiske iznosio i u slučajevima u kojima se radilo o
zabrani komunikacije (odnosi se na položaj lica koje odslužuje kaznu zatvora) – dva ovakva slučaja
su: Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva i Kotlet protiv Rumunije (slučajevi u kojima su zatvorske
vlasti povredile garancije ovog prava iz člana 8.);
PRAVO NA POŠTOVANJE PORODIČNOG ŽIVOTA
Pravo na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Konvencije dopunjuje pravne garancije zaključenja
braka i zasnivanja porodice iz člana 12. Konvencije.

3
Evropski sud je razvio tumačenje pojma porodičnog života u dva segmenta:
1) U odnosu između bračnih i vanbračnih partnera;
2) U odnosu između roditelja i dece (između drugih lica koja čine porodicu ili se nalaze u
porodičnim vezama);

 Stavovi suda po pitanju prava na poštovanje porodičnog života:

Pojam porodičnog života obuhvata sve porodične veze u kojima partneri žive zajedno van braka
(vanbračna zajednica) – ovde se svrstava i vanbračna veza u kojoj nema zajedničkog života, kao i u
situacijama kada je došlo do formalnog sklapanja braka, ali ne i do zajedničkog života. Zaštićena sfera
porodičnog života se prostire i na vanbračni odnos jednog lica koje se nalazi u formalnom braku (pr.
slučaj Džonson i ostali protiv Irske);
Sud u domen primene prava na poštovanje porodičnog života uvodi i decu vanbračnih drugova (dete
rođeno u braku ipso iure čini zajedno sa svojim roditeljima deo zajedničke porodice);
Sud je zaklučio da prosto krvno srodstvo, bez ostalih pravnih ili faktičkih elemenata koji ukazuju na
postojanje bliskih ličnih odnosa nije obuhvaćeno pojmom porodičnog života.
Pravo na poštovanje porodičnog života pojedinaca obuhvata i odnos usvojioca i usvojenika, kao i
odnos roditelja i njihove dece koja su poverena na staranje drugim licima.
Razvedeni roditelji ne gube porodičnu vezu sa svojom decom nakon razvoda. Porodicu lica koje je
nakon razvoda ponovo stupilo u brak čine zajedno njegova deca iz pređašnjeg i trenutnog braka.
Sud je raspravljao i slučajeve koji su se odnosili na pravo stranaca da uđu u stranu zemlju i žive u njoj
sa svojim porodicama (pravo izbeglica na poštovanje porodičnog života).
Lica na odsluženju zatvorske kazne imaju pravo na poštovanje porodičnog života (održavanje
kontakta sa svojom porodicom).
PRAVO NA POŠTOVANJE DOMA
Pravnu zaštitu doma je Sud u praksi učinio komplementarnom zaštiti prava svojine koji su
garantovani članom 1, Protokola I uz Evropsku konvenciju.

 Stavovi Suda po pitanju prava na poštovanje doma:

Administrativni uslovi koji se postavljaju vlasnicima kuće u pogledu njenog korišćenja mogu da
dovedu do povrede prava na poštovanje doma (slučaj Gilou protiv Ujedinjenog Kraljevstva);
Zaštita prava na poštovanje doma se može proširiti i na poslovne prostorije (slučaj Njemec protiv
Nemačke);
Pravnu zaštitu poslovnih prostorija od pretresa i zaplene stvari Sud je obezbedio i pravnim i fizičkim
licima.

 Proširivanje zaštite nekih prava na osnovu prava na privatnost

1) Zaštita podataka o ličnosti – garancije prava na privatan život se vezuju i za pojedinca koji
traži pristup podacima vezanim za svoj privatan život (slučaj Gaskin protiv Ujedinjenog
Kraljevstva);
2) Zaštita prava na lično ime – lično ime = atribut čovekove ličnosti pomoću kog se on
identifikuje unutar zajednice u kojoj živi (slučaj Stjerna protiv Finske);

4
 - Odluka roditelja koje ime će dati svom deteu je lična odluka i spada u okvire garancija
člana 8. Konvencije;
- Država je dužna da transseksualcima nakon fizičke promene pola omogući i promenu
imena i oznake pola u matičnim knjigama i ličnim dokumentima (razna prava
transseksualnih osoba);
3) Odnosi sa drugima (pre svega se odnosi na prava transseksualaca i homoseksualaca):
- Zakonska zabrana homoseksualnih odnosa predstavlja povredu prava na poštovanje
privatnog života;
- Homoseksalni partner ima pravo da nasledi svog preminulog partnera sa kojim je bio u
dugogodišnjoj vezi;
- Lišavanje roditeljskog prva isključivo na osnovu činjenice da je neko lice homoseksualac
je povreda prava na poštovanje privatnog života;
- Ispitivanje zaposlenih o seksualnoj orijentaciji od strane poslodavca i otkaz ugovora o
radu na osnovu seksualne orijentacije je povreda prava na poštovanje privatnog života;
4) Zaštita prava na rad – pod garancije člana 8. Konvencije spadaju i odnosi u radnoj sredini
(slučaj Sidabras i Džiautas protiv Litvanije – odlučivanje o zabrani zapošljavanja bivših
pripadnika KGB-a);
5) Pravo deteta da traga za biološkim roditeljima (slučaj Mikulić protiv Hrvatske i slučaj
Odievr protiv Francuske);
6) Pravo na zaštitu fizičkog i psihičkog integriteta – fizički i psihički integritet neke ličnosti
su dobra zaštićena članom 8. Konvencije:
- Trudnoća i prekid trudnoće su deo privatnog i porodičnog života (zakonska regulativa u
vezi sa prekidom trudnoće predstavlja mešanje u privatan život pojedinca – slučaj
Brigeman i Šojten protiv Nemačke);
- Obaveza države da zaštiti lica od protivpravnih radnji koje su počinjene od strane drugih
pojedinaca (silovanje – povreda fizičkog integriteta ličnosti). Pozitivna obaveza države je
da efikasno procesuira svaki nedobrovoljni seksualni čin, čak i kada se žrtva nije branila.
Država ima pozitivnu obaavezu da zaštiti pojedince od fizičkog napada drugih ljudi;
7) Zaštita od prisilnih medicinskih intervencija:
- Slučaj Y.F. protiv Turske – razmatra se pitanje prisilnog ginekološkog pregleda na
osnovu zahteva policije;
- Slučaj Jaloh protiv Nemačke – razmatra se dopuštenost prisilnog izazivanja povraćanja u
cilju dobijanja dokaza o učinjenom krivičnom delu;
8) Zaštita prava na zdravu životnu okolinu – ozbiljno zagađenje prirodne sredine može da
utiče na dobra pojedinaca, uključujući i uživanje doma , što dovodi do ugrožavanja privatnog
i porodičnog života;
9) Da li se zakonska zabrana pomaganja drugome da umre kosi sa garancijom privatnog
života? (slučaj Preti protiv Ujedinjenog Kraljevstva)
- Pravo pojedinca da vodi svoj život u skladu sa sopstvenim odlukama se odnosi i na one
aktivnosti koje se mogu označiti kao fizički ili moralno štetne ili opasne po tog pojedinca;

5
3. DOSTOJANSTVO ČOVEKA I OPŠTE PRAVO LIČNOSTI U NEMAČKOM PRAVU
(Praksa Ustavnog suda Nemačke u primeni i tumačenju nemačkog Osnovnog zakona)
Ustavni sud Nemačke i Savezni sud su tumačili odredbe članova 1. i 2. Osnovnog zakona Savezne
Republike Nemačke iz 1949. godine vrlo slično tumačenju člana 8. Evropske Konvencije o ljudskim
pravima od strane Evropskog suda i tumačenju ustavnih garancija ljudskih prava od strane Vrhovnog
Suda SAD, međutim postojale su dve razlike:
1) Nemački sudovi su baratali nekim urođenim (već postojećim) pojmovima kao što su:
dostojanstvo čoveka, opšte pravo ličnosti, samoodređivanje i slobodan razvoj ličnosti
(razlikuju se ideje i vrednosti na kojima se temelji – u SAD i Evropskom sudu je to bila lična
autonomija pojedinca);
2) Nemački sudovi su do pojma ljudskih prava došli neposredno nakon usvajanja Osnovnog zakona
– pojam ljudskih prava u nemačkom pravnom sistemu nije nastao kao rezultat razvoja sudske
prakse (kao u SAD i Evropskom sudu), već je oblikovan tako da predstavlja putokaz budućem
razvoju ljudskih prava.
Kako je Nemački ustavni sud konstruisao pojam ljudskih prava:
1. Prvi korak u izgradnji pojma ljudskih prava je bila odluka Saveznog suda iz 1954. kojom je
priznato opšte pravo ličnosti – ova odluka se odnosila na pitanje dopuštenosti objavljivanja
neautorizovanog izmenjenog napisa.
Stavovi suda u ovom slučaju:
Opšte pravo ličnosti je utemeljeno u garancijama ljudskog dostojanstva iz člana 1. i prava na
slobodan razvoj ličnosti iz člana 2. Osnovnog zakona.
Konkretno u ovom slučaju objavljivanja nedozvoljenog teksta, sud navodi da je samo autor napisa
ovlašćen da odluči o tome da li će i na koji način dopustiti drugima da se upoznaju sa sadržajem
tog natpisa (nedozvoljeno publikovanje privatnih zapisa je upad u zaštićenu tajnu sferu
čovekovog života).
2. Odlučujući korak u izgradnji pojma ljudskih prava sud je doneo 1957. godine odlukom u slučaju
Elfes kojom neposredno priznaje osnovno pravo na opštu slobodu aktivnosti. Povod je bio
zahtev za ocenu dopuštenosti uskraćivanja pasoša na osnovu političkog i verskog uverenja.
Stavovi suda u ovom slučaju
Sud je u odluci naveo da sloboda pojedinca da putuje u inostranstvo (uključujući i pravo da dobije
pasoš) ne može da se izvde iz odredbi Osnovnog zakona (ustavne garancije iz osnovnog zakona
se odnose na slobodu kretanja unutar zemlje). Zato Sud ustavnu zaštitu prava na izlazak iz zemlje
izvodi iz osnovnog prava na opštu slobodu aktivnosti.
Osnovni zakon ne dopušta da zakonodavac svojim aktima izmeni ili ukine ustavna jemstva
(Osnovni zakon ograničava moć državne vlasti).
3. Zaokružujući svoju analizu ustavnog poretka vrednosti ustavni sud u slučaju Luth ističe da je
svrha osnovnih prava da obezbedi zaštitu čovekove slobode od državne vlasti.
4. U slučaju Herrenreiter Sud donosi odluku koja se odnosi na zaštitu lika i zahteva da se
dostojanstvo i pravo na slobodan razvoj ličnosti pojedinca mora poštovati i u oblasti privatnog
prava od strane svakog lica.

 Dostojanstvo čoveka

6
 Decenijama je građena tzv. objekat formula, po kojoj je nedopustivo negiranje čovekovih bitnih
vrednosti i njegovo stavljanje u položaj objekta radi ostvarivanja određenih ciljeva. Validnost
objekat formule se potvrdila odlukom Suda u slučaju koji se ticao stavljanja van pravne snage
Zakona o bezbednosti avio-saobraćaja, koji je omogućavao oružanim snagama da obore svaki
vazduhoplov koj se koristi za izvođenje terorističkog napda.
Dostojanstvo ličnosti ima tri funkcije u oblasti zaštite ljudskih prava:
1) Prva se odnosi na zaštitu samog ljudskog digniteta (dostojanstva) – obuhvata čast, ugled i
pijetet pojedinaca;
- Klasičan slučaj povrede časti je bio spor povodom objavljivanja Štrausove karikature
(novinar je uvredljivo karikirao Jozefa Štrausa) – u ovom slučaju je došlo do sukoba prava
novinara i prava ličnosti, ali je novinar preterao i prekoračio prag prihvatljivosti svojih
umetničkih postupaka;
2) Druga zaštitna funkcija ustavnog jemstva dostojanstva čoveka je vezana za ostala prava i
slobode. Ideja na kojoj se ova zaštita temelji se izražava stavom da se poštovanje pojedinih prava
i sloboda može izjednačiti sa uvažavanjem ljudskog dostojanstva. Sud je smatrao da onaj koji
poštuje prava drugoga, poštuje i svoje dostojanstvo (povreda jednog prava ili slobode označava i
napad na čovekovo dostojanstvo).
- Navedeni slučaj stavljanja van pravne snage zakonskog ovlašćenja oružanih snaga da mogu
da obore oteti avion koji se koristi za izvođenje terorističkog napada predstavlja poverdu
prava na život, pa samim tim i povredu dostojanstva putnika i članova posade;
3) Treća zaštitna funkcija je sistemsko obeležje sudske prakse najviših nemačkih sudova i vezuje se
za celinu ustavnih garancija ljudskih prava.
- U odluci u slučaju Vojnici-ubice se kaže da je ljudsko dostojanstvo koren svih osnovnih
prava, odnosno da su osnovna prava manifestacije ustavnog principa zaštite ljudskog
dostojanstva;
- U slučaju Mefisto sud je izneo stav da Osnovni zakon pretpostavlja postojanje jedinstvenog
sistema vrednosti koji počiva na ideji o dostojanstvu čoveka;
Ustavni sud Nemačke je izgradio stud koji je dovoljno čvrst da na sebe preuzme težinu čitave
konstrukcije ljudskih prava. Ako se ljudsko dostojanstvo razume kao osnovna vrednost na kojoj
počiva sistem zaštite ljudskih prava i ako se dalje zbog toga garancije dostojanstva prošire ne samo na
zaštitu ostalih prava i sloboda dobija se konstrukcija koja je podobna sa odbranu slobode pojedinca u
celini i u svim njenim delovima.

 Opšte pravo ličnosti

U slučaju princeza Soraja Sud je objasnio nastanak opšteg prava ličnosti. Pre usvajanja Osnovnog
zakona nije bilo moguće zaštiti pojedina prava ličnosti u okviru građanskog prava. Nemački sudovi su
nakon usvajanja Osnovnog zakona počeli da obezbeđuju zaštitu ličnim pravima i u okviru građanskog
prava.
Opšte pravo ličnosti štiti ukupnost ličnih dobara pojedinaca kao što su život, fizički i psihički
integritet, čast i ugled, privatnost, lični zapis, identitet itd.
Prava pomoću kojih se obezbeđuje zaštita pojedinih ličnih dobara su lična prava (prava ličnosti);
Između opšteg prava ličnosti i posebnih ličnih prava postoji odnos „matičnog prava“ – pravo na
privatnost, pravo na čast i druga posebna lična prava proizilaze iz opšteg prava ličnosti, jer su
sadržana u opštem pravu (iz njega se izvode);

7
Opšte pravo ličnosti garantuje zaštitu onih elemenata ličnosti koji nisu postali objekat zaštite posebnih
garancija slobode u okviru Osnovnog zakona.
Zaštita privatne sfere čovekovog života se određuje na dva načina:
1) Tematski – zaštita se odnosi na one informacije koje se kvalifikuju kao privatne zbog svog
sadržaja (pr. čitanje tuđeg ličnog dnevnika, otkrivanje sadržaja poverljive komunikacije, upad
u sferu seksualnosti itd.)
2) Prostorno – zaštita se odnosi na one aktivnosti koje se sprovode u domu ili drugom
izdvojenom mestu. Aktivnosti pojedinca u ovim izdvojenim prostorima uživaju zaštitu zbog
toga što je to neophodno u cilju obezbeđivanja slobodnog razvoja njegove ličnosti;
Neki slučajevi u kojima tematska i prostorna zaštita privatne sfere čovekovog života dolaze do
izražaja:
(ostale slučajeve pogledati na stranama 100 – 105 u udžbeniku)

1) Sud smatra da prisluškivanje osobe protiv koje se vodi istražni postupak ne opravdava upad
u „visoko ličnu“ sferu života. Pod to bi se moglo podvesti prisluškivanje razgovora sa
supružnikom ili decom (osim ukoliko nema pokazatelja da se taj razgovor odnosi na izvršenje
krivičnog dela);
2) U slučaju Lebah Ustavni sud je odlučivao o dopuštenosti prikazivanja dokumentarne emisije
koja se bavila ličnošću učesnika jedne od najpoznatijih pljački u Nemačkoj. U ovom slučaju
sud je prednost dao potrebi da se zaštiti privatnost učesnika (garancija koja podrazumeva
pravo pojedinca da s amostalno odluči da li će i u kojoj meri dozvoliti izveštavanje o
pojedinim aspektima privatnog života);
3) Obezbeđivanje zaštite prava na lične podatke u slučaju Cenzus – sud je odlučivao o
dopuštenosti prikupljanja i obrade ličnih podataka građana Nemačke od strane savezne
administracije. Došlo se do zaključka da se pojedincu treba priznati samostalnost u
odlučivanju o tome šta drugi ljudi mogu da znaju o njemu;

 Samoodređenje i slobodan razvoj ličnosti

Zakednički element sadržine svih ovih posebnih ličnih prava je sloboda čoveka da samostalno
donese odluku u vezi sa sopstvenim ličnim dobrom i to se naziva „princip samoodređenja“ i
on obezbeđuje pojedincu ličnu autonomiju.
Uz princip samoodređenja sudovi u prvi plan stavljaju i princip slobodnog razvoja ličnosti. Ova
dva principa su zavisni jedan od drugog jer pravo na samoodređivanje formalno potiče iz
garancija prava na slobodan razvoj ličnosti. Povreda prava na samoodređivanje nužno otežava i
onemogućava slobodan razvoj ličnosti.
Oblast ova dva principa se vezuje i za oblast prostiranja principa nepovredivosti ljudskog
dostojanstva.
Primena principa samoodređenja i principa slobodnog razvoja ličnosti se prenose i na ostala
ustavom zajemčena prava i slobode pojedinaca (principe su primenjivali najviši nemački sudovi):
(ostali primeri mogu se naći na stranama 115 – 119 u udžbeniku)

1) U slučaju vojnici-ubice Ustavni sud objašnjava da sloboda mišljenja garantuje svakome pravo
da slobodno izrazi svoje mišljenje u usmenom, pisanom ili slikovitom obliku;
2) U slučaju Špigel je definisan pojam „autonomije štampe“ koja je od odlučujućeg značaja za
obezbeđivnje informacija javnosti. Ovu autonomiju uživaju i pojedinci-novinari i
organizacije-mediji.

8
3) Akademske slobode štite i autonomiju fakulteta (univerziteta) – Sud je u slučaju u kom se
profesor koji je na teološkom fakultetu predavao predmet „Novi Zavet“ odrekao hrišćanske
vere, presudio u korist fakulteta (tačnije, crkve kojoj fakultet pripada) zbog prava fakulteta da
očuva svoj identitet;
4) Primena pravila o verskim slobodama je došla do izražaja u odluci Ustavnog suda koja se
odnosila na pravo učiteljice islamske veroispovesti da u toku nastave nosi hidžab. Nametanje
radne obaveze uzdržavanja od nošenja hidžaba na času predstavlja povredu verske slobode.
Ova četiri pravna principa i posebna pravila se nikada ne koriste na jedan isti način. Nekada se
ustavni principi koriste samostalno, ali češće u vezi sa drugim pravilima (principima). Nekad se
sami principi koriste radi stvaranja novih prava i sloboda, a nekada kao sredstvo dopunske zaštite
već postojećih prava i sloboda.
Sistem zaštite prava u Nemačkoj potiče od iste osnovne ideje, a to je ideja o slobodi čoveka koja
se izražava u odlukama najviših sudova u Nemačkoj na različite načine.
Sadržina opšteg prava na slobodu predpostavlja zaštitu svakog oblika aktivnosti pojedinca, pa se
sloboda aktivnosti manifestuje u dva posebna vida: kao sloboda da se nešto čini i sloboda da se
nešto ne čini.
Pojam slobode aktivnosti se može poistovetiti sa pojmom autonomije ličnosti koja predpostavlja
pravo čoveka da samostalno donese odluku o pitanju koje je vezano za njegovo postojanje
(autonomija pojedinca obuhvata i njegovo pravo da učini ili ne učini ono o čemu je doneo
odluku).
Iz odluka Ustavnog i Saveznog suda ideja lične autonomije u sebi sadrži sva tri principa na
kojima se temelji koncept ljudske ličnosti: dostojanstvo, samoodređenje i slobodan razvoj
ličnosti.
1) U odlukama ustavnog suda termin autonomija se koristi zajedno sa terminom
samoodređenja, pa se ta dva termina smatraju sinonimima sa istim značenjem;
2) Sloboda na razvoj ličnosti je ustavna granacija sadržana u članu 2. Osnovnog zakona iz koje
je sudska praksa Ustavnog i Saveznog suda izvela opšte pravo ličnosti i princip
samoodređenja (ali seprincip samoodređenja primenjuje i van sfere obuhvaćene opštim
pravom ličnosti);
3) Nepovredivost ljudskog dostojanstva se u nemačkom pravu razume kao ustavna garancija
koja je dopuna drugim posebnim pravima i slobodama i kao nerazdvojivi deo opšte slobode
pojedinca.
Prema „formuli ljudske prirode“ princip ljudskog dostojanstva je utemeljen na razumevanju
čoveka kao intelektualnog i moralnog bića koje je sposobno za slobodno samoodređivanje i
razvijanje sopstvene ličnosti;
Ideju o tome da je ljudsko dostojanstvo sastavni deo slobode čoveka je razvio Kant, shvativši
da je čovek evolucijom došao do saznanja da je on sam svrha svog postojanja (iz ove ideje se
razvilo priznanje jednake slobode svih ljudi).

9
 Druga oblast: Pravo Ljudskih Prava
4. KATALOG LJUDSKIH PRAVA
(Definisanje sadržine pojedinih prava i sloboda)
Katalozi ljudskih prava potiču pre svega iz međunarodnih konvencija – najpoznatiji ovakvi
dokumenti su Opšta deklaracija Ujedinjenih Nacija o ljudskim pravima (1948.), Evropska
Konvencija o ljudskim pravima (1950.) itd. Ovi katalozi se mogu naći i u domaćem
zakonodavstvu, najčešće ustavu.
Osim opšteg kataloga prava i sloboda u domaćem zakonodavstvu, liste prava i sloboda sadrže i
posebni zakonski tekstovi, kao na primer zakoni u oblasti štampe, procesni zakoni itd.
Sve ove liste zajedno određuju pozitivnopravnu sadržinu katalofa ljudskih prava, pa zbog toga ne
postoje dva ista kataloga ljudskih prava.
Prva dva sveobuhvatna kataloga ljudskih prava su:
1) Deklaracija prava čoveka i građanina (Francuska, 1789.) – u Deklaraciju su upisani
principi slobode i jednakosti, pravo svojine, nezavisnost čoveka, garancije političkog
suvereniteta itd. Deklaracija sadrži ukupno 17. članova.
2) Povelja o pravima („Bill of Rights“) iz 1791. je dokument koji sadrži prvih 10 amandmana
na Ustav SAD.
Članice Ujedinjenih Nacija su 1948. usvojile „Opštu deklaraciju o pravima čoveka“ u kojoj se
prava i slobode dele na:
1) Ljudska prava prve generacije – ovde su svrstana klasična građanska i politička prava (npr.
jednakost, sloboda od diskriminacije, zabrana ropstva itd.). Ova prava i slobode su upisani u
prvih 21 član deklaracije.
2) Ljudska prava druge generacije – u koja su svrstana socijalna, ekonomska i kulturna prava
(pr. pravo na rad, prava majke i deteta, pravo na školovanje itd.). Prava druge generacije se
vezuju za napore grupa socijalno ugroženog stanovništva da bi osigurali sebi bolje
ekonomske, socijalne i kulturne uslove.
3) Postoje i Ljudska prava treće generacije, usvojena decenijama nakon Deklaracije u koja se
svrstavaju Pravo na razvoj, Pravo na mir i Pravo na zdravu životnu sredinu.
Generacije ljudskih prava se pominju u literaturi, međutim ova podela nema veći značaj.
Širenje kataloga ljudskih prava na nivou međunarodnih organizacija krajem 20. veka se odrazilo
na uvećanje liste zaštićenih prava i sloboda na nivou nacionalnih zakonodavstava.
Zapadnoevropske zemlje su 1950. godine usvojile Evropsku konvenciju o ljudskih pravima
koja se u svom osnovnom tekstu odnosi na garancije građanskih prava. Usvojeni su i dokumenti
koji se odnose na grupe zaštićenih lica (lica bez državljanstva, invalidi itd.)
Na tlu Evrope dve organizacije su doprinele širenju spiska zaštićenih prava i sloboda, a to su
Savet Evrope i Evropska Unija;
Osim u ustavima, katalog ljudskih prava u nacionalnim zakonodavstvima šire i posebni zakoni
posvećeni pojedinim pravima ili zaštiti pojedinih kategorija lica. Svaki od ovih posebnih zakona
katalogu ljudskih prava dodaje nove pravne garancije.
Ovaj proces širenja liste prava i sloboda se prati u tri pravca:
1) Prema oblastima koje regulištu;

10
 2) Prema licima kojima se pruža zaštita;
3) Prema izvorima;
Postoje tri cilja zbog kojih se sastavlja lista ljudskih prava:

 I CILJ je imenovanje tj. dodeljivanje pravnog naziva pravima

Upućivannje na neko pravo ili slobodu u govoru obično se vrši korišćenjem njegovog naziva.
Određivanje naziva se najjednostavnije obavlja imenovanjem prava u naslovu, tj. odrednici
(„rubrumu“) odredbe koja sadrži pravila o tom pravu. Između sadržine pravne garancije i naziva
prava mora postojati podudarnost jer naziv prava reflektuje njegovu sadržinu.

 II CILJ je određivanje sadržine prava i sloboda

Sadržina pravne garancije je određena pravnim pravilima koja definišu okvire uživanja prava.
Ovaj normativni okvir se izgrađuje na tri načina:
1) Definisanjem prava i sloboda – određivanje predmeta pravnog regulisanja;
2) Određivanjem sfere prostiranja prava i sloboda – propisivanjem pravila o ograničenju
ljudskih prava;
3) Propisivanjem sredstava zaštite prava i sloboda – sredstva zaštite ljudskih prava se
propisuju u obliku posebnih pravnih garancija (priznavanje prava na sudsku zaštitu ljudskih
prava);

 III CILJ se odnosi na obezbeđivanje pravne snage pravima i slobodama

Stavljanjem kataloga ljudskih prava u tekst ustava (kao pravnog akta najveće pravne snage u
državi) i u međunarodne dokumente, pravilima o ljudskim pravima se obezbeđuje snaga najvišeg
pravnog autoriteta. Tako unutar jedinstvenog pravnog sistemea nema pravila koja imaju veću
pravnu snagu od pravila o ljudskih pravima.
Postoje tri bitna pravila vezana za katalog ljudskih prava:

 I PRAVILO se odnosi na nehijerarhičnost ljudskih prava i ono kaže da prava i slobode

pojedinaca nisu između sebe hijerarhijski poređani, da nema višeg i nižeg prava ili slobode.
Ljudska prava su među sobom jednaka i za samog čoveka kome pripadaju i za javni poredak (jer
pravo jednog lica jednako važi kao i prava drugih lica):

 II PRAVILO se odnosi na zabranu snižavanja jednom dostignutog nivoa zaštite ljudskih

prava. Jednom ispisana lista ljudskih prava u budućnosti se može samo širiti i dopunjavati novim
pravima i slobodama.

 III PRAVILO govori o zabrani uskraćivanja prava i sloboda pod izgovorom da one nisu
sadržane u katalogu prava. Ovo pravilo je izričito navedeno u 9. amandmanu na Ustav SAD,
odakle potiču njegovi istorijski koreni.

5. BENEFICIJARI
(Kome pripadaju ljudska prava)
Ljudska prava su urođena i neotuđiva prava ljudi i zato pripadaju svima.
Naziv koji se koristi za lice koje uživa ljudska prava je beneficijar prava (korisnik, uživalac
prava).
Oni koji uživaju ljudska prava, odnosno, beneficijari imaju različite položaje u zavisnosti od
njihovog pravnog statusa, tj. u zavisnosti od toga da li se radi o pravnom ili fizičkom licu, licu
pod jurisdikcijom jedne države itd.

11
 Odlučujući doprinos ideji da ljudska prava pripadaju svima su dale Francuska i Američka
revolucija:

 Francuska revolucija:
Francuska se 1789. godine oslobodila ustaljenog sistema nejednakosti (feudalizma) i kao simbol
državne zajednice ispisuje (između ostalog) reč „jednakost“;
Podela na staleže je iščezla i svi nekadašnji staleži zamenjeni su jednim jedinim – građanstvom.
Biti građanin u to vreme je značilo biti ljudsko biće koje je u slobodama i pravima jednako
drugom čoveku.
Rušenje feudalizma je dovelo do stvaranja nacija („telo jednakih građana“). Naciju čine svi
građani koji žive na teritoriji jedne države.
Građani i nacija su se vezivali za suverenu državnu vlast, pa se ovako razvila ideja da je građanin
beneficijar ljudskih prava. Ova pravna konstrukcija je uticala na stvaranje modernih demokratskih
zajednica u Evropi u kojima ljudi i danas žive.

 Američka revolucija:
U istom istorijskom periodu kada je bila Francuska revolucija, nastale su Sjedinjene Američke
Države koje su počivale na ideji jednake slobode svih onih koji u njoj žive. Za razliku od
Francuske, SAD se nisu oslanjale na jedinstvenu ideju nacionalne države iz tri razloga:
1) Američka revolucija nije bila motivisana željom za političkim spajanjem, već se bazirala
na potrebi odvajanja od Engleske monarhije;
2) Zajednica života tadašnjih ljudi u Americi nije imala samo građanski, već i veoma izražen
verski i kolonijalni karakter;
3) Neprestano naseljavanje stranaca na tlo Amerike, koje je dovelo do mešanja kultura, je
onemogućavalo stvaranje ideje o jednoj naciji.
U Americi se razvila ideja da se uživanje prava i sloboda može priznati svim licima koja se nalaze
na teritoriji pod jurisdikcijom jedne vlasti.
Pojam građanin podrazumeva čvrstu vezu između pojedinca i države koji se naziva
državljanstvo, pa se tako katalog garantovanih prava vezuje prvenstveno za građanina
(državljanina).
Beneficijari ljudskih prava su građani države, kao i sva druga lica koja se nalaze pod
jurisdikcijom te države (to pravilo je formulisano u članu 1. Evropske konvencije o ljudskim
pravima).
Uživanje nekih prava je rezervisano samo za građane zemlje (pr. aktivno i pasivno biračko pravo),
a nekih samo za strance (pr. pravo stranaca na azil). Neka prava, kao što je npr. pravo na
dostojanstvo, se moraju poštovati ne samo za građane i lica pod jurisdikcijom, već i za sva ostala
treća lica.

 Organizacije i beneficijari kolektivnih prava

Osim fizičkih lica, beneficijari pojedinih prava i sloboda mogu biti i organizacije i pravna lica (pr.
stranke, sindikati, verske organizacije itd.)
Prava i slobode koje se odnose na organizacije i pravna lica kao beneficijare se mogu podeliti u dve
grupe:

12
 1) Prva grupa se vezuje za slobodu pojedinaca i drugih pravnih lica da mogu da osnuju
jednu organizaciju.
Načelno pravilo o slobodi udruživanja sadrži član 55. Ustava Srbije, ali pored toga, ustavni
tekst sadrži i pravila o slobodi osnivanja pojedinih organizacija kao što su političke stranke,
verske organizacije, televizijske i radio stanice, socijalni i zdravstveni fondovi itd.

2) Druga se odnosi na same slobode organizacije.

Sa stanovišta ljudskih prava, najznačajnija su ona prava koja se odnose na garancije
autonomnog položaja organizacije (npr. samostalno odlučivanje o cilju organizacije,
programu, unutrašnjoj politici itd.)
Uživanje nekih od prava je vezano samo za određene organizacije (npr. pravo podnošenja
organizacijske tužbe za zaštitu od diskriminacije se priznaje samo organizacijama za zaštitu
ljudskih prava i prava diskriminisanih lica).
U nekim slučajevima pravni poredak omogućava kolektivno uživanje prava i sloboda prostoj grupi
fizičkih lica koji se nalaze izvan organizacije. Ustav jemči pojedincima slobodu okupljanja (npr.
pravo na organizovanje demonstracija, pravo zaposlenih na štrajk itd.)

 Princip jednakosti
Pravni poredak garantuje svim beneficijarima jednak pravni položaj, dakle svi uživaju prava iste
sadržine i jednaku zaštitu svojih prava. Pravo ne pravi rezliku između beneficijara na osnovu njihovih
ličnih svojstava (boja kože, nacionalnost, veroispovest, seksualna orijentacija, društveni status, uzrast
itd.);
Sloboda od diskriminacije (pravo na jednaku slobodu) ukazuje na to da je svako lice slobodno da
uživa i štiti svoja ljudska prava jednako kao i svi drugi u društvenoj zajednici u kojoj živi. Tako je
pravo na jednakost pravno jemstvo slobode pojedinca, odnosno, uživanje ovog prava predpostavlja
garancije svih ostalih prva i sloboda.
Princip jednakosti ne podrazumeva to da svako pravo uživaju svi beneficijari. Pravni poredak nikad
ne garantuje svim beneficijarima sva ljudska prava.

 Prirodni beneficijari
Pojedina ljudska prava privlače prirodna ili pravna svojstva beneficijara, njihov položaj ili status i
karakter odnosa u kojem se nalaze:
1) Jedna grupa prava se vezuje za fizička svojstva beneficijara (pr. od uzrasta zavisi da li če
neko lice uživati izborno pravo, pravo na sklapanje braka, pravo na rad itd.)
2) Druga grupa prava se vezuje za delatnost beneficijara (pr. medijska prava se garantuju
novinarima);
3) Treća grupa prava se vezuje za karakter odnosa u kome se beneficijar nalazi (pr. prava iz
radnog odnosa pripadaju zaposlenim licima);
4) Četvrta grupa se vezuje za pravni položaj beneficijara (pr. lice protiv kog se vodi postupak
utvrđivanja krivične odgovornosti ima pravo da se brani ćutanjem);
Dakle, „prirodni beneficijari“ su lica koja po prirodi svojih ličnih svojstava, položaja i odnosa u
kojima se nalaze privlače određena prava i slobode.
Vezivanje prava za određene kategorije beneficijara se vrši na temelju ideološke, tj. vrednosne
orijentacije samog pravnog poretka. Zbog toga izbor beneficijara u nekim slučajevima zavisi od od

13
preovlađujućeg moralnog, religioznog ili političkog standarda nekog društva (pr. razlike koje postoje
između država po pitanju priznavanja homoseksualnih brakova);
Bez obzira na to da li se vezivanje prava i sloboda bazira na ideji o prirodnim beneficijarima ili na
preovlađujućim vrednosnim standardima, ono uvek mora biti pravno dopušteno (zbog važenja
principa jednakosti koji zabranjuje diskriminaciju u pogledu priznavanja određenih prava i sloboda);
Da bi se znalo šta predstavlja diskriminaciono ponašanje, pravni poredak stavlja na raspolaganje
adresatima niz preciznih pravnih pravila.

6. ADRESATI
(Ko je pravno vezan pravnom garancijom prava i slobode)
Beneficijar ima opravdani interes da zna ko su adresati, odnosno ko ima obvezu poštovanja
njegovih ljudskih prava i u čemu se sastoji ta obaveza adresata.
Po svojoj sadržini obaveza poštovanja ljudskih prava od adresata uglavnom zahteva uzdržavanje
od akta povrede prava i sloboda, dakle, ima negativan karakter. Međutim, dužnost poštovanja
ljudskih prava može da ima i pozitivni karakter kada se od adresata zahteva preduzimanje
određene radnje, odnosno činjenje ili donošenje akta.

 Država kao adresat

Obaveza poštovanja i zaštite ljudskih prava na prvom mestu pripada državi (onima koji vrše javnu
vlast).
Istorijski gledano, pravo ljudskih prava je prvenstveno imalo za cilj da zaštiti građane od akata
državne vlasti.
Pod državom kao adresatom razume se jedinstveni aparat državne (javne) vlasti, a ovu vlast
vrše pojedini organi razvrstani u grane javne vlasti. Obaveza poštovanja ljudskih prava se vezuje i
za organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja.
Obaveza poštovanja i zaštite ljudskih prava organa javne vlasti spada u njihovu nadležnost,
odnosno delokrug. Nadležnost organa javne vlasti određuje se u odnosu na ona prava i slobode
koje su beneficijarima zajemčene unutar pravnog sistema – ako pravni poredak jemči nekom licu
pravo ili slobodu, mora postojati nadležan organ javne vlasti na kome leži obaveza poštovanja,
odnosno zaštite.
Međunarodne organizacije na koje su države prenele deo svoje nadležnosti takođe imaju obavezu
poštovanja i zaštite ljudskih prava (ali međunarodna organizacija zadržava poziciju adresata u
odnosu na postupanje same organizacije);

 Fizička i pravna lica kao adresati

Svako je dužan (a ne samo država) da poštuje prava drugih lica. Iz toga se može izvesti da
obavezu poštovanja ljudskih prava imaju i fizička i pravna lica.
Sa stanovišta pravnog poretka odnos između pojedinaca povodom ljudskih prava se smatra
pravnim odnosom na koji se primenjuju pravna pravila o ljudskih pravima.
Ne postoji ustavno opšte pravilo o obavezi fizičkih i pravnih lica da poštuju prava i slobode
drugih, ali je, međutim, moguće ovu obavezu izvesti iz ustavnih odredbi koje se odnose na
jemstva pojedinih prava. Ove ustavne odredbe impliciraju obavezu svih, uključujući i fizička i
pravna lica, da poštuju ljudska prava pojedinca.

14
 Međutim sa stanovišta međunarodnih dokumenata, neposredna primena garancija ljudskih prava u
odnosima između pravnih i fizičkih lica nije jednostavna.
U vezi sa pravima koja su garantovana Evropskom konvencijom, preovlađuje stav da je jedino
država – članica (a ne svi njeni građani) neposredno vezana obavezom poštovanja tih prava.
Druga grupa pravila međunarodnog prava su sadržani u odredbama raznih međunarodnih
dokumenata koji su adresovani direktno na fizička lica (ovde se radi o odredbama koje se odnose
na definisanje međunarodnih krivičnih dela i utvrđivanje odgovornosti za njihovo vršenje). Na
temelju ovih odredbi se pojedincima neposredno zabranjuje vršenje određenih dela (npr. genocid,
ratni zločini itd.)
Obaveza poštovanja prava ili slobode jednog lica, predpostavlja ograničenje u vršenju, odnosno
uživanju prava ili slobode drugog lica. Pojedinci i organizacije su dužni da poštuju prava drugih
lica i onda kada vrše svoja prava (vršenjem sopstvenog prava oni ne smeju povrediti prava
drugih).

 Priroda obaveze adresata

Od adresata se prvenstveno zahteva da se uzdrži od povrede prava ili slobode, odnosno da ne
učini ništa što bi ugrozilo beneficijara u uživanju prava. Od adresata se traži da „ostavi
beneficijara na miru“. Sadržina ove obaveze ima negativan karakter, pa se zato ona naziva
negativna obaveza.
Nekada pravni poredak od adresata zahteva preduzimanje radnje, odnosno činjenje ili donošenje
akta (pozitivnu obavezu). Pozitivne obaveze države, odnosno organa javne vlasti su složenijeg
karaktera i utemeljene su na principu legaliteta.
Kada se radi o vršenju ljudskih prava organ javne vlasti može imati tri vrste obaveza:
1) Prva obaveza se vezuje za omogućavanje vršenja prava u konkretnom slučaju (organ
javne vlasti je dužan da zaštiti beneficijara);
2) Druga vrsta obaveza se odnosi na stvaranje opštih zakonskih uslova za uživanje prava
putem usvajanja pravnih pravila o vršenju prava;
3) Treća vrsta obaveza su obaveze koje se sastoje u preduzimanju mera usmerenih na
unapređivanje pravnog režima uživanja zaštite pojedinih prava i sloboda;
Moguće je napraviti i razliku između dve vrste obaveza organa javne vlasti u pogledu zaštite
ljudskih prava:
1) Organ javne vlasti dužan je da zaštiti beneficijara u uživanju prava ili slobode;
2) Država je dužna da beneficijaru na raspolaganje stavi mehanizme pravne zaštite
povređenog prava ili slobode;

15
 Treća oblast: Utemeljenje Ljudskih Prava

7. ČISTE TEORIJE DRŽAVE I PRAVA

(Klasične teorije čistog prava i države)
Čiste teorije prava i države insistiraju na pravnom razumevanju pravnog poretka uopšte, pa i
ljudskih prava kao njegovih sastavnih elemenata.
Postoje dva između sebe slična, međutim bitno različita pozitivnopravna tumačenja države i
prava:
1) Kelzenova „Čista teorija prava“
2) Ostinova „Čista teorija države“

 Kelzenova „Čista teorija prava“

U ovoj teoriji Kelzen se bavio pozitivnim pravom očišćenim od vrednosnih elemenata. On polazi
od stava da je čista teorija prava opšta teorija pozitivnog prava. Ova teorija ima za cilj da sazna
„kakvo pravo jeste“, a ne kakvo bi ono trebalo da bude.
Kelzen je uspeo da objasni pravo kao autonomnu pojavu koja je utemeljena u sopstvenim
zakonitostima, isključujući sve ono što nije pravno, odnosno pravnu metafiziku.
Kelzen je smatrao da se postojanje pravne norme određuje preko njenog vremenskog i prostornog
značenja (on odvaja pravo od prirode). Zatim je pravo odvojio i od morala jer je smatrao da se
mora odbaciti ideja o tome da li je pravo nužno opravdati kao dobro.
Pravo koje je formalno i sadržinski oslobođeno od „etičko-političkih sudova vrednosti“ je
objektivan i celovit normativni poredak.
Mnoštvo pravnih normi čini sistem (pravni poredak) onda kada se njihovo važenje može svesti na
jednu jedinu normu, tzv. osnovnu normu. Osnovna norma je osnovno pravilo po kojem se
stvaraju norme pravnog poretka.
Kelzen kaže da osnovna norma ne važi kao pozitivnopravna norma jer se ona ne stvara u pravnom
postupku. Njeno postojanje se predpostavlja kao uslov pozitivnopravnog poretka.
Prema Kelzenu sistem pozitivnog prava predpostavlja hijerarhiju pravnih normi – viša prana
norma predstavlja uslov važenja niže pravne norme.
Za Kelzena je jedno od ključnih pitanja vezanih za proves stvaranja prava: Ko je ovlašćen (ko
učestvuje) u stvaranju prava? – da li je čovek koga pravna norma obavezuje ovlašćen da
učestvuje u njenom stvaranju.
„Čista teorija prava“ državu shvata kao pravni poredak prinude – Kelzen smatra da je država snop
ovlašćenja onih koji imaju vlast.
Kelzenov propust se sastoji u tome što nije na opšti način odredio prirodu prava kao tvorevine
volje, koje uvek i samo ima idealni karakter.
Ono po čemu je „Čista teorija prava“ značajna sa stanovišta ljudskih prava je što u sebi sadrži
elemente koji su potrebni za pozitivnopravno utemeljenje ljudskih prava.

 Ostinova „Čista teorija države“

16
 Ostin u svom delu „The Province of Jurisprudence Determined“ ističe da se mora razlikovati
„nauka o pravo kakvo ono jeste“ (the sience of jurisprudence) od „nauke o pravu kakvo ono
treba da bude“ (the sience of legislation).
Ostin je bio pozitivista i smatrao je da suverena država stvara pravo. Za njega ideja prava
podrazumeva odnos između politički „superiornijih“ i politički „inferiornijih“ članova
nezavisne političke zajednice.
Pojam superiornosti je sadržan u pojmu naredbe, jer je superiornost moć da se ishodi postupanje
na osnovu volje, a taj izraz volje, zajedno sa ciljem sprovođenja moći čine osnovne elemente
naredbe.
Prema Ostinu, postoje tri kategorije pozitivnih zakona:
1) Pozitivni moral (karakterističan za određeno doba ili određeno društvo);
2) Pozitivno – pravna pravila ljudi (uvek ustanovljeno od strane suverena);
3) Božiji zaloni (test pozitivnog prava ljudi);
Ostin društvo smatra samo uslovno nezavisnim – strana koja je zaista nezavisna je suvereni deo
društva. Svaka nezavisna zajednica je, stoga deljiva na suverene članove zajednice i podanike.
Svaka vlast traje na osnovu saglasnosti naroda – ako se narodu vlast sviđa, on će se njoj
dobrovoljno potčinjavati.
Trajanje državne vlasti na osnovu saglasnosti naroda je tesno povezano sa njenim nastankom na
temelju saglasnosti naroda.
Objašnjavajući ovu tačku Ostin se približava Teoriji društvenog ugovora, po kojoj državna
zajednica nastaje sporazumom budućih članova te zajednice i nastaje na osnovu tog sporazuma.
Ovaj sporazum se naziva Originalni ugovor (pakt) i on važi kao nužan izvor nezavisne političke
zajednice, a kao osnov na kome će ta zajednica dalje počivati (tj. opstajati) važi pactum civile
fudamentale.
Ostin smatra da se protiv originalnog ugovora može izneti čitav niz prigovora:
1) Da bi se objasnio odnos između suverena i podanika nie neophodno obratiti se
hipotetičkom društvenom ugovoru;
2) Svaki sporazum koji obavezuje izvodi svoju pravnu snagu iz pozitivnog prava – dakle
nije sporazum taj koji obavezuje već pravo obavezuje putem sporazuma;
3) „Hipoteza o društvenom ugovoru“ je gotovo nemoguća fikcija, jer je ugovor saglasnost
dve strane, a podanici ne mogu prihvatiti obećanje koje je dao suveren ukoliko ne
razumeju sadržinu tog obećanja;
Zaključak: Odnos pravnog poretka i ugovora se iscrpljuje u tome što pravno mogu da se izvedu
jedan iz drugog, odnosno da pravno objasne jedan drugog.

 Princip suprematije vrhovne vlasti

Krajem 19. veka princip suverenosti parlamenta je pravno uobličio Dajsi (Dicey), smatrajući
da je suverenost parlamenta dominantan princip plitičkih institucija u Velikoj Britaniji.
Postoje dva posebna aspekta principa suverenosti:
1) Pozitivno gledano sudovi poštuju i primenjuju svaki pravniakt parlamenta koji srvara
novo pravo i ukida ili menja postojeće pravo;

17
 2) Negativno gledano nema osobe koja ima ovlašćenje da stvori pravilo kojim se menja ili
ukida akt koji je doneo parlament tj. nije moguće da sud odbije da primeni neku
odluku parlamenta;
Velika Britanija nema klasičan pisani ustav, kakav ima većina zemalja u Evropi upravo zato što bi
takav ustav ograničavao vlast Parlamenta.
Bregzit se dogodio jer u Britaniji nije moglo da bude dopušteno da neki međunarodni dokument
(Evropska konvencija o ljudskim pravima) bude iznad parlamenta (Britanija je sastavila zakon
iste sadržine kao i Konvencija, umesto da usvoji Konvenciju).

8. ORIGINALNE TEORIJE DRUŠTVENOG UGOVORA

(Odgovori na pitanje porekla države i pravnog poretka)
Teorije društvenog ugovora su izgradile stav o tome da se svrha stvaranja političke zajednice i
pravnog poretka sastoji u očuvanju jednake slobode svakog člana ove zajednice.

 Učenje Džona Loka

Osnovni motiv za delo Džona Loka, pod nazivom „Dve rasprave o vladi“ je bila potreba
suprotstavljanja ideji o apsolutnoj vladi monarha iz koje se dalje izvodi i ideja o tome da čovek po
svojoj prirodi nije slobodan.
Lok svoj stav o prirodnoj slobodi čoveka iznosi kroz tvrdnju da se sloboda ljudskog roda ne može
zamisliti ukoliko se ne odbaci ideja o stvaranju Adama. Za Loka ideja prirodne slobode
pretpostavlja negaciju Adamovog postojanja samo ako se pođe od stava da je na osnovu svemoći
Boga Adam stekao svoju egzistenciju i suverenost nad svime. Međutim, to što je stvoren na
osnovu moći Boga ne znači da je Adam dobio i moć nad drugim ljudima (tj. da je dobio položaj
vladara):
1) Adam nije postao vladar na osnovu svojih svojinskih prava;
2) Adam nije stekao suverenu vlast nad drugima time što je sebi potčinio Evu (ako bi se
smatralo da je potčinjavanje Eve osnov monarhističke moći i izvor vlasti, onda bi na
svetu bilo onoliko monarhija koliko ima muževa);
3) Adam nije svoju suverenu vlast izveo ni iz očinstva nad svojom decom (po ovom osnovu
bilo bi bilo onoliko vladara koliko ima i očeva);
4) Šta se dešava sa apsolutnom Adamovom vlašću nakon njegove smrti? Adamova
apsolutna očinska vlast ne može da se prenese na drugoga (njegovog prvorođenog sina),
pa se zaključuje da, ukoliko je svaki čovek podanik onome koji ga je rodio, čovek ne
može da bude podanik svom bratu ili drugom licu, već samo svom ocu;
Lok je na osnovu ovih argumenata zaključio da suverena vlast monarha ne može da se izvede
iz Adamovog privatnog vlasništva i njegove očinske vlasti. Da bi razumeo političku vlast, Lok
je razmatrao u kakvom se stanju ljudi nalaze po svojoj prirodi.
Prirodno stanje ljudi je stanje „savršene slobode“ u kojem ljudi postupaju samostalno,
nezavisno jedni od drugih u vezi sa stvarima koje poseduju i svojom ličnošću. Prirodno stanje
ljudi je takođe i stanje jednakosti u kome moć pripada jednako svima.
Prirodnim stanjem rukovodi zakon Prirode, a taj zakon je razum. Razum uči ljude da su oni
međusobno jednaki i slobodni i da ne smeju da čine povredu tuđeg života, zdravlja, slobode i
svojine.

18
Staranje o primeni ovog prirodnog zakona (razuma) je prepušteno svim ljudima, pa svako ima
pravo da kazni onoga koji dira u tuđa prava ili nanosi štetu drugome. Ovo, međutim stvara
„pometnju i nered“, pa da bi se takvo stanje izbeglo potrebo je imati „građansku vladu“.
Za razliku od prirodnog stanja, stanje rata je stanje neprijateljstva i razaranja (do stanja rata dolazi
kada neko izrazi nameru da posegne za životom drugog čoveka);
Po osnovnom prirodnom zakonu čovek ima pravo da uništi onoga ko vodi rat protiv njega (čovek
može da uništi onoga ko mu preti uništenjem). Do stanja rata dolazi i onda kada čovek pokušava
drugoga da stavi pod svoju apsolutnu vlast.
Da bi se stanje rata izbeglo ljudi su odlučili da izađu iz prirodnog stanja i uđu u „društvo“ u
kome postoji vlast koja može da reši sukob između njih. Međuti, čak i kada bi hteo da stavi sebe
pod apsolutnu vlast drugoga, čovek ne može da se rastane od svoje slobode i napravi od sebe roba
(zbog pravila da niko ne može drugome da preda više vlasti nego što je sam ima);
Sloboda u društvu predpostavlja da je čovek slobodan od apsolutne i nepoznate samovolje
drugoga. Zato „sloboda ljudi pod vladom“ podrazumeva pravilo po kome se živi i koje je
svakome zajedničko. Ovo pravilo donosi zakonodavna vlast u skladu sa ovlašćenjima koja su joj
data saglasošću ljudi koji formiraju društvo.
Pravo ljudi na fizičko samoodržavanje pretpostavlja i to da prirodni um upućuje ljude na to da oni
mogu da koriste sve ono što im priroda pruža u cilju osiguranja svog opstanka (čovek stiče pravo
svojine na pojedinim dobrima na osnovu svog rada);
Isti zakon koji obezbeđuje čoveku svojinu na prirodnim dobrima ograničava i pravo na
prisvajanje nekog dela tih dobara (misleći se na npr. dijamante, dragocene metale itd.);
Čovek može da prisvoji onoliko prirodnih dobara koliko sam može da uživa.
U ovom aspektu prisvajanja dobara među ljudima se pojavljuje novac – ljudi su morali da se
saglase o vrednosti novca. Pojava novca čoveka tera na ulaženje u društvo.
Uslov za nastanak političkog društva je formiranje zajedničke vlasti (političko društvo postoji
samo ako se svaki član društva odrekao svoje prirodne vlasti i predao je zajednici kojoj može da
se obrati u cilju obezbeđivanja zaštite na osnovu zakona koji je zajednica ustanovila);
Nema političkog društva bez vlasti koja čuva svojinu i kažnjava za nedela članove društva.
Izlaskom iz prirodnog stanja i ulaskom u „stanje države“ ljudi stvaraju jedinstveno političko telo
pod jednom vrhovnom vladom“ koju ovlašćuju da donosi zakone.
Način na koji ljudi formiraju državu je njihovo međusobno saglašavanje da se ujedine u političku
zajednicu. Na osnovu ove saglasnosti se ljudi sjedinjuju u jedno političko telo u kome većina
deluje i odlučuje za ostale.
Princip većine je Lok objasnio kao potrebu tela koje ima vlast da se kreće pravcem kuda ga vodi
većina u zajednici (u suprotnom to političko telo ne bi bilo jedinstveno) – Akt većine je akt
celine. Izražavajući saglasnost za formiranje političke zajednice čovek preuzima na sebe obavezu
da se potčini odluci većine.
Većina koristi svoju vlast da bi donosila zakone i da bi te zakone primenjivala preko službenika
koje je sama izabrala. Ovaj oblik vlade Lok naziva „savršenom demokratijom“.
Osnovni cilj ljudi koji formiraju političku zajednicu je da za sebe obezbede uživanje svoje
imovine u miru i sigurnosti, a osnovno sredstvo za postizanje ovog cilja su zakoni. Zato se prvi
zakon svake političke zajednice odnosi na ustanovljavanje zakonodavne vlasti.

19
 Zakonodavna vlast je vrhovna vlast u državi, što znači da naredba nekog drugog ne može da
ima pravnu snagu i obaveznost zakona (jer vrhovna vlast zakonodavca proističe iz saglasnosti
društva);
Suverena vlast zakonodavca, međutim nije neograničena iz tri razloga:
1) Vlast zakonodavca ne može da bude apsolutna i samovoljna vlast nad životima i
imovinom ljudi, jer u prirodnom stanju niko ne raspolaže apsolutnom moći nad sobom i
drugima, pa ni zakonodavac ne može imati ovakvu vlast. Vlast zakonodavca je ograničena
na zajedničko dobro društva;
2) Vrhovna vlast je dužna da deli pravdu i rešava sporove između ljudi na osnovu zakona uz
pomoć ovlašćenih sudija. Vlast ne sme biti samovoljna i ne sme samovoljno donositi odluke;
3) Zakonodavac nema pravo da prenese svoje ovlašćenje za donošenje zakona na nekog drugog.
Vlast koja je dodeljena zakonodavcu se odnosi samo na donošenje zakona, a ne i na
ustanovljavanje drugog zakonodavca.
Zakonodavac je vrhovna vlast koja donosi zakone za sve pripadnike društva, a sve druge vlasti
društva potiču iz zakonodavne i njoj su potčinjene.

 Učenje Tomasa Hobsa

U svom delu „Levijatan“ Hobs pretpostavlja da su ljudi međusobno jednaki, da je priroda stvorila
ljude jednakim u pogledu telesnih i duhovnih sposobnosti.
Iz ovog odnosa jednakosti nastaje jednakost očekivanja ljudi da će postići svoje ciljeve. Međutim,
na putu ka ostvarenju svojih ciljeva ljudi ulaze u međusobni sukob (rat).
Ako nema zajedničke vlasti ljudi koja drži sve u strahu od kažnjavanja, pojedinci žive u stanju
rata u kom nema sigurnosti i mogućnosti da se posvete radu, niti ima prava i svojine.
Iz ovog stanja rata čovek nalazi izlaz zahvaljujući svojim strastima i razumu, a ta strast koja
navodi čoveka da teži miru sa drugima je strah od smrti i želja za stvarima koje život čine
ugodnijim. Razum ljudima sugeriše pogodne mirovne dodatke, a predmet tih dodataka je sloboda
čoveka.
1. Hobs objašnjava da je prirodno pravo čoveka njegova sloboda da se služi sopstvenim moćima
onako kako on sam to želi i za održavanje sopstvenog života. Prirodno pravo se tako vezuje za
pijedinca. Nasuprot tome, prirodni zakon je opšte pravilo do koga se dolazi razmom. „Opšte
pravilo razuma“ odgovara prirodnom stanju u kome se ljudi nalaze. Zato prirodno pravo čoveka
(odnosno njegova sloboda) podrazumeva težnju ljudi za mirom.
Težnja ljudi za mirom je prvi prirodni zakon, koji čoveku omogućava da se okrene ratu
ukoliko mir nije moguće održati ili postići.
2. Osnovni uslov za postizanje mira je ograničavanje slobode svakog čoveka ponaosob. Čovek ne
može da živi u miru sa drugima u prirodnom stanju u kome uživa neograničenu slobodu – iz ovog
shvatanja se formuliše drugi prirodni zakon.
Čovek napušta svoje pravo odricanjem od njega ili prenošenjem na drugog na osnovu sopstvene
volje. Uzajamno prenošenje prava se naziva ugovor (pakt, sporazum). Sporazumevanje je akt
volje.
Sporazum o uzajamnom ograničenju volje koji su ljudi postigli u prirodnom stanju može da se
primeni samo ako među njima postoji zajednička vlast, koja će raspolagati silom koja bi prinudila
ljude na ispunjavanje svojih obaveza.

20
 Hobs navodi još jednu bitnu stvar u vezi drugog prirodnog zakona, a to je da sporazum o
uzajamnom ograničenju slobode ne podrazumeva obavezu čoveka da se uzdrži od toga da sebe
silom brani od drugih.
3. Treći prirodni zakon je pravda. Izvor pravde leži u uzajamnom sporazumu ljudi i njegovom
ispunjavanju. Ukoliko nema sporazuma svako ima pravo na sve, pa tako ni jedan akt čoveka ne
sme biti nepravedan. Ako je sporazum između ljudi zaključen onda bi bilo nepravedno prekršiti
ga (sve ono što je nije nepravedno je pravedno);
Hobs je naveo i ostale prirodne zakone na osnovu kojih čovek može da ostvari zajednicu života sa
drugima, a to su:
1) blagodarnost;
2) uzajamno prilagođavanje i popuštanje;
3) spremnost za praštanje;
4) zabrana prezira i vređanja;
5) stvaranje ideje o tome da nanošenje zla drugome bude motivisano budućim dobrom;
6) zabrana oholosti i nadmenosti;
7) pravičnost;
8) ravnopravno korišćenje zajedničke stvari;
9) primogenitura;
10) poštovanje posrednika i podvrgavanjem sudu trećeg koji je nepristrasan i koji odlučuje na
osnovu dokaza (koji odlučuje objektivno);
Hobs ove prirodne zakone smatra sredstvom za održavanje ljudi u građanskom društvu i smatra ih
večitim i nužnim za spoznavanje razlike između dobra i zla.
Da bi se, međutim, svi ovi prirodni zakoni primenjivali potrebno je da postoji vlast, a jedini način
uspostavljanja zajedničke vlasti ljudi je da sve svoje moći povere jednom čoveku ili skupu ljudi
koji će sve njihove moći na osnovu većine glasova svesti na jednu volju. Na taj način se formira
država.
Nosilac zajedničke ličnosti se naziva suveren (njemu pripada suverena vlast). Vlast suverena je
ustanovljena kada se ljudi sporazumeju da većinom glasova predaju nekom čoveku ili grupi ljudi
pravo da predstavlja ličnost svih njih. Ovaj sporazum obavezuje sve one koji su glasali i za i
protiv.
U Princip većine, pored Lokovih elemenata saglašavanja ljudi da formiraju jedinstveno političko
telo sa ovlašćenjem da postupa i odlučuje kako želi većina, Hobs unosi i treći element – odluku
većine o konstituisanju suverene vlasti – po njemu su svi ljudi postigli sporazum o tome da će
suverena vlast biti konstituisana voljom većine.
Suveren je zakonodavac koji ima svu vlast propisivanja pravnih pravila, a ta pravna pravila
predstavljaju sadržinu građanskih zakona, koja se poistovećuje sa sadržinom prirodnih zakona.
Prirodni zakoni postaju pozitivni građanski zakoni tako što ih država propisuje i nameće ljudima.
Da bi prirodni zakoni mogli da se primenjuju u društvenoj zajednici potrebno je da ih država
svojom vlašću nametne svima tako što će ih smestiti u okvire građanskih zakona.
Predmet građanskih zakona je sloboda čoveka. Cilj donošenja zakona je ograničavanje slobode
čoveka. Iz neograničene slobode čoveka se dalje izvodi ideja o dobrovoljnom i uzajamnom
ograničavanju slobode svih (jer slobodan čovek može sam sebi nametnuti ograničenje slobode
svih). Zakon je tako pravedan jer ograničava slobodu svih na osnovu njihovog uzajamnog
sporazuma.

21
 Hobs smatra da postoji jedan osnovni zakon bez čijeg poštovanja država propada, a to je zakon
koji podanike obavezuje da održavaju vlast koja je data suverenu bez koje država ne može da
opstane.
Sloboda čoveka iz koje nastaju zakone se može shvatiti jedino kao delo „ruke Božije“ – Hobs
kaže da čovek slobodno preduzima neku radnju zato što želi, međutim, svaki akt volje ima neki
uzrok koji ima svoj uzork i u tom lancu prva karika je u ruci Božijoj kao prvom od svih uzroka.
Tako je sloboda čoveka uvek praćena nužnošću da se čini po volji Boga (kao svemogućem biću
Bogu pripada pravo da vlada ljudima);
Iz prava Božije suverenosti (koja se zasniva na prirodi) proizilaze Božiji zakoni koji se odnose na
prirodne dužnosti ljudi jednih prema drugima, na osnovu kojih ljudi ograničavaju svoju slobodu u
cilju obezbeđivanja mira među sobom.

 Ograničavanje Lokovih i Hobsovih ideja

Svojim učenjima Lok i Hobs su temeljili ideju o nastanka prava i države. Postoje tri posebna
aspekta ove ideje o društvenom ugovoru koji su značajni za utemeljenje ljudskih prava (u svakom
od ova tri aspekta dominira ideja o slobodi čoveka kao konstitutivnog elementa društvene
zajednice):
1) Predmet društvenog ugovora je sloboda pojedinca koja pretpostavlja negaciju slobode drugih
ljudi, pa se zato kaže da ljudi mogu da koegzistiraju u društvenoj zajednici samo ako su
njihove slobode uzajamno ograničene;
2) Sporazum o uzajamnom ograničenju slobode nastaje slobodno izraženom voljom onih koji
formiraju društvenu zajednicu (taj sporazum je po svojoj prirodi ugovor);
3) Društvenim ugovorom se stvara svet pravnih normi. Predmet pravnih normi je određen ciljem
formiranja društvene zajednice, a taj cilj je očuvanje jednake ograničene slobode svih. Zato se
kaže da je osnovni zakon društvene zajednice onaj koji se odnosi na ustanovljavanje države.
Sloboda koju ljudi zadržavaju na temelju svog sporazuma je predmet građanskih zakona
društvene zajednice. Zato je osnovni predmet pozitivnog prava stvaranje aparata državne vlasti i
obezbeđivanje poštovanja slobode svakog člana društvene zajednice.
Sloboda čoveka predstavlja konstitutivni element pravnog poretka društvene zajednice, a pravni
poredak nastaje sporazumom o uzajamnom ograničenju sloboda svih ljudi na osnovu same
slobode odlučivanja svakog pojedinca. Osnovna svrha ovog sporazuma se ostvaruje
ustanovljavanjem aparata državne vlasti i donošenjem zakona kojima se obezbeđuje poštovanje
jednake slobode svih.
Dva nedostatka učenja Loka i Hobsa:
1) Prvi nedostatak se odnosi na metafizičko uslovljavanje društvene zajednice. Lok i Hobs
slobodi čoveka, zakonima i samom društvenom ugovoru predpostavljaju Božiju volju, a sam
društveni ugovor se može razumeti i bez ovih vanpravnih elemenata.
2) Drugi nedostatak se odnosi na ideju o većinskom principu (većina u zajednici odlučuje za
ostale). Postavlja se pitanje zašto se nakon zaključenja društvenog ugovora ljudi opredeljuju
da pređu na većinski sistem odlučivanja, kada je jednoglasje članova društvene zajednice
efikasnije zarad ostvarivanja ciljeva društvene zajednice. Ovo pitanje proizilazi iz stavova
dvojice filozofa o opštem dobru tj. pravičnosti zakona, međutim njihove ideje dolaze u
protivrečnost sa principom većine (pr. ili se zakon donosi u cilju ostvarenja dobra svih, ili se
donosi u cilju ostvarenja dobra većine koja donosi odluke);

22
 Tema o slobodi religije
U svom delu „Pismo o trpeljivosti“ Lok skicira ono što će u kasnijem periodu biti poznato kao
„princip odvojenosti crkve od države“. Lok kaže da je neophodno precizno razdvojiti posao
građanske vlade od religije.
Dužnost državnih službenika je da se brinu o poštovanju i zaštiti građanskih interesa pojedinaca i
isto tako državni službenici ne bi smeli i trebali da se bave drugim poslovima.
Verska zajednica je zajednica pojedinca udruženih na osnovu sopstvenog slobodno izraženog
uverenja.
Odnos između države i crkve reflektuje njihov autonoman položaj: crkve su između sebe
autonomne, autonomne su i u odnosu na državu, a i država je autonomna u odnosu na crkve. Na
osnovu ove tvrdnje zaključuje se da niko, crkva, država ili pojedinac nema pravo da čoveku
oduzme njegovo građansko pravo pozivajući se na verske razloge (ni jedan čovek ne sme biti
lišen svojih zemaljskih uživanja iz religioznih razloga). Isto tako državna vlast ne sme da
zabranjuje verske zajednice i kažnjava njihove pripadnike.
Od principa tolerancije države se može odstupiti u dva slučaja:
1) Vladar ne sme biti trpeljiv prema onima koji otvoreno ili prikriveno zagovaraju mišljenja
suprotna ljudskom društvu ili moralnim pravilima;
2) Ne bi trebalo biti trpeljiv prema ateistima (onima koji negiraju postojanje Boga);
Ovi stavovi o dopuštenoj netoleranciji države prema ateistima (kao manjinskoj grupi) su
kontradiktorni prethodnim Lokovim stavovima, jer netolerancija izražena prema manjini članova
društvene zajednice ne vodi ostvarenju zajedničkog dobra svih, već samo većine.
U američkim kolonijama u 17. veku su bila razvijena četiri modela odnosa države, crkve i
pojedinca:
1) Najradikalniji model su stvorili engleski kalvinisti u Novoj Engleskoj – cilj im je bio da
društvenu zajednicu pretvore u Hrišćanski komonvelt (komonvelt = dobrovoljno udruženje) u
kome bi vladala ideja demokratije, ali ne bi bilo mesta za verske neistomišljenike;
2) U Virdžiniji je Crkva Engleske ustanovljena kraljevskom naredbom kao zvanična crkva,
međutim vlasti nisu kažnjavale verske neistomišljenike, već su ih isterivali sa svoje teritorije;
3) U Nju Jorku i Nju Džerziju je, zbog izuzetne verske raznolikosti stanovništva razvijen oblik
verske tolerancija iako je postojala zvanična državna crkva.
4) Pet kolonija iz tog vremena su bile proglašene za raj za verske neistomišljenike;
U ovim liberalno orijentisanim zajednicama se formirala ideja koja se kasnije našla u I
amandmanu na ustav SAD da pojedinac ima pravo da izražava svoja verska uverenja i da oblikuje
svoj život prema njima.
Iz načelnog opredeljenja protiv ustavnovljavanja državne religije (u korist prava na izražavanje
verskih uverenja) je iznikla garancija slobode religije kao prve ustavne slobode.

9. TEORIJE USTAVNE DEMOKRATIJE

(jemstvo jednake slobode svakog člana zajednice)

23
U rano-demokratskom okruženju Francuske je nastalo Rusoovo učenje o društvenom ugovoru,
koje je on razrađivao u delu „Rasprava o političkoj demokratiji“.
Ruso je svoju filozofiju političke (društvene) zajednice sveo na ideju o opštoj volji.
Prvo i osnovno načelo narodne vladavine je da se mora u svemu slediti opšta volja.
Ruso smatra da su se ljudi ujedinili u građansko društvo navođeni uzajamnim potrebama
obezbeđenja dobra (života i slobode pre svega) putem zaštite dobra svih.
Opšta volja se usklađuje sa slobodom svakog člana zajednice putem zakona. Zakon je organ volje
svih koji u pravu uspostavlja prirodnu jednakost svih ljudi (vlast zapoveda isključivo na osnovu
zakona);
Ruso je dodatno obrazložio svoju teoriju društvenog ugovora u delu „O društvenom ugovoru“,
gde on, slično kao i Hobs, antropološki objašnjava položaj čoveka u odnosu na druge ljude- Ruso
smatra da je sukob neizbežan u odnosu između ljudi povodom njihovih potreba. On je smatrao da
stav da ’um navodi čoveka da doprinosi zajedničkom dobru, imajući u vidu sopstveni interes’ nije
tačan, jer za čoveka u prirodnom stanju ne postoji garancija da će se i drugi ponašati tako. Ruso
smatra da ukoliko te garancije već nema, niko ne prihvata obavezu uzdržavanja od nepravednih
činova („čovek se rađa slobodnim, a posvuda je međutim u okovima“).
Tako, suočen sa potrebama koje ne može sam da zadovolji i nesposoban da umakne svojim
prirodnim ograničenjima čovek se udružuje sa drugima u cilju zajedničkog samoodržanja.
Udruživanjem pojedinaca nastaje kolektivno telo, na čelu sa „javnom osobom“ koja obezbeđuje
jedinstvo, postojanje i volju, a ta „javna osoba“ je politička zajednica (država, suveren). Oni
koji su se ujedinili se nazivaju narod, a svaki od njih pojedinačno je građanin (kao učesnik u
suverenoj vlasti) i podanik (kao podređeni državnim zakonima);
U političkoj zajednici jemstvo slobode i volja svih leži u opštoj volji. Zaključujući ugovor čovek
gubi prirodnu slobodu i neograničeno pravo na sve, ali stiče „građansku slobodu“ i vlasništvo
nad stvarima koje poseduje (prirodna sloboda je ograničena voljom pojedinca, a građanska
sloboda je ograničena opštom voljom);
Ulazeći u zajednicu svako se nalazi u dvostrukoj ulozi i suverena i građanina – obaveze koje
ljude vezuju u političkoj zajednici su obaveze za sve samo zato što su uzajamne.
Javni i svečani akt opšte volje je zakon. Zakon crpi snagu iz sporazuma ljudi. Osnovni predmet
pravnog poretka („temelj sistema zakonodavstva“) su sloboda i jednakost. Ove dve najvažnije
svrhe zakonodavstva se ostvaruju propisivanjem osnovnih političkih zakona koji se odnose na
organizaciju državne vlasti i propisivanjem građanskih zakona kojima se uređuje odnos između
države i pojedinaca.
Slično Rusou i Kant je u svom delu „Nagađanja o početku istorije čovečanstva“ objašnjavao
pložaj u kome se čovek nalazio pre formiranja političke zajednice.
Kant je odlikovao prirodno stanje čovekao kao stanje u kome se čovek rukovodi samo instinktom
i „glasom Boga“. Međutim, razvoj umnih sposobnosti je čoveka dovdeo do shvatanja da je on
sam svrha prirode, suprotno je da su i drugi svrha samima sebi i da su i drugi zajendo sa njim
ravnopravni suvlasnici nad darovima prirode. Na ovaj način čovek dolazi i do određenja odnosa
jednakosti sa drugima – svi postavljaju jedni pred druge isti zahtev da se međusobno priznaju kao
svrha sebi samima.
Kant je u svom učenju o političkoj zajednici izneo stav da se ljudi povezuju u političku
zajednicu da bi izbegli međusobno sukobljavanje. Pravo čoveka je svrha uzajamnog povezivanja

24
ljudi i ono podrazumeva dužnost koju svi članovi zajednice moraju poštovati u međusobnim
odnosima. Pravo pretpostavlja ograničenje slobode svakog člana zajednice tako da se njegova
sloboda poklapa sa slobodom svakog društva. Tako, Kant određuje građansko društvo kao „odnos
slobodnih ljudi koji stoje pod prinudnim zakonima“.
Građansko stanje je zasnovano na sledećim principima:
1) Princip slobode svakog čoveka – „Niko ne može da prisili drugog čoveka da na njegov
način bude srećan, jer svako slobodu sme tražiti onako kako se njemu čini ispravnim, ako
pritom ne nanosi štetu slobodi drugih da teže istom“;
2) Princip jednakosti – proizilazi iz jednakosti obaveza poštovanja prava drugih (svaki član
zajednice je jednako podvrgnut pravnoj prinudi);
3) Princip samostalnosti svakog člana zajednice – garantuje građaninu kao članu političke
zajednice pravo na učešće u stvaranju zakona. Odnosno položaj sazakonodavca. Pravednost
zakona se postiže tako što svi učestvuju u njegovom stvaranju („svi odlučuju za sve“);
„Osnovni zakon“ koji može nastati samo iz opšte volje naroda Kant naziva „prvobitni ugovor“,
a onog ko učestvuje u stvaranju zakona naziva građaninom. Tako putem ugovora svi prihvataju
princip opšte saglasnosti kao osnove za izgradnju građanskog uređenja.
Kant smatra da se društveni ugovor kao izraz opšte volje mora shvatit kao „ideja uma“. Na ovaj
način je Kant svoju ideju o društvenom ugovoru odgurnuo od prakse ustavne demokratije, koja je
u to vreme bila razvijena u SAD.
Kant i Ruso su društveni ugovor, pravo i zakon shvatili kao zajednički izraz ili akt volje onih koji
čine društvenu zajednicu.
Pozitivnopravno posmatrano društveni ugovor koji formira političku zajednicu (odnosno ustav
države kao osnovna norma društvene zajednice) se ne izvodi nužno iz prethodno postojećih
pravnih dokumenata, jer može nastati iz volje članova nove zajednice (SAD) ili radikalnom
promenom postojećeg pravnog poretka (Francuska).

Ruso i Kant su afirmisali ideju o tome da je prednost društvenog ugovora sloboda ljudi, da se
društveni ugovor zaključuje slobodno izraženom voljom svih (akt opšte volje) i da je njegova
svrha da stvori političku zajednicu koja ima moć da obezbedi jednaku slobodu svakom članu te
zajednice.
Oni su takođe napravili odlučujući korak u pravcu oslobađanja teorije prava od pravne metafizike
– uspešno su se odupirali ideji o tome da društveni ugovor i zakoni predstavljaju delo Božije ruke.
Umesto metafizičkim elementima, oni su baratali naučnim određenjima čoveka, a umesto
verskih opredeljenja, koristili su antropološke stavove o odnosu čoveka prema prirodi i
drugima. Oni volju čoveka izvode iz prirode samog čoveka tj. iz njegovog uma.
Afirmisanjem ideje o opštoj volji Ruso i Kant su ostvarili napredak u izgradnji teorije ustavne
demokratije.
Princip ustavne demokratije podrazumeva postojanje opšte volje (uzajamnu saglasnost članova
političke zajednice u vezi sa osnovnim elementima zajednice). Politička zajednica nastaje i traje
na temelju konstitutivnih elemenata samo pod uslovom da su sa njima svi saglasni.

25
U ustavnim demokratijama normativno izražena opšta volja svih koja stvara društvenu zajednicu
je sadržana u ustavu zemlje, koji zbog toga sadrži konstitutivne elemente zajednice, jemstva
ljudskih prava i organizaciju državne vlasti. Celokupni pravni poredak je u skladu sa ustavom.

 Dvorkinova i Habermasova shvatanja ustavne demokratije

Toma Akvinski je dokazao da politička zajednica može nastati na temelju slobodno izražene volje
onih koji tu zajednicu formiraju. Pošto se normativno izražena volja može objasniti sama sobom,
za njeno razumevanje nije potrebno postavljati istorijsko-metafizičko (Lok i Hobs) ili istorijsko-
antropološka pitanja o tome šta je ljude motivisalo da se formiraju ovu zajednicu. Nije potrebno ni
tragati za istorijskom činjenicom nastanka političke zajednice.
Dovoljno je postaviti pozitivnopravno pitanje da li ova zajednica pozitivnopravno postoji i
kako ona pravno izgleda. Američki filozof Dvorkin i nemački filozof Habermas su smatrali da
odgovor na ovo pitanje treba tražiti u praksi ustavne demokratije.
Dvorkin praksu ustavne demokratije naziva „moralnim čitanjem ustava“, koje upućuje na to šta
ustavne odredbe znače u odnosu na celinu ustavnog teksta.
Dvorkin je uveo šire razumevanje demokratije koje se naziva „ustavna koncepcija
demokratije“ i prema tom shvatanju cilj demokratije je da omogući da se političke odluke
donose od strane političkih institucija, čija struktura, sastav i praksa postupanja obezbeđuje da se
svi članovi zajednice tretiraju sa jednakom pažnjom i poštovanjem.
Ustavna demokratija podrazumeva da je vlast uslovljena zahtevom za poštovanje principa
jednakog statusa svih.
Kada se kaže da u demokratiji vlada narod onda se time misli da narod vlada sam sobom. Ova
vlast naroda se može shvatiti na dva načina:
1) Statistički – narod statistički vlada onda kad se odluke donose isključivo većinski (tada je
manjina u društvu isključena iz odnosa vladanja);
2) Komunitarno – komunitarna ideja demokratije je zasnovana na principu „moralnog
članstva“ u zajednici. Moralni član zajednice je onaj koji smatra sebe i svakoga drugog
odgovornim za ono što celokupna zajednica čini.
Da bi čovek postao moralni član zajednice u kojoj živi, moraju biti ispunjena tri uslova:
a) Svaki pojedinac mora imati priliku da učestvuje u procesu donošenja odluka;
b) Moralno članstvo u zajednici pretpostavlja uzajamno priznavanje jednakog statusa svih
članova zajednice između sebe;
c) Istinska demokratska zajednica je zajednica nezavisnih „moralnih subjekata“;
Dvorkin smatra da se ovako ustavna demokratija može odrediti i kao zajednica jednakih građana
koji žive u „moralnoj republici“ – demokratija u „moralnoj republici“ označava vlast za narod u
celini (zahteva se da vlast na jednak način tretira i poštuje svakoga);
Da bi se obezbedio ovaj jednak tretman svih članova zajednice potrebno je imati sistem
zajemčenih prava i sloboda koje garantuju nepovredivost njihovih interesa i potreba.
U istinskoj demokratiji, slobode pojedinaca i manjina uživaju pravnu zaštitu u formi ustavnih
jemstava koje čak ni predstavničko telo ne može menjati prema političkim potrebama većine.
Ljudska prava i slobode su deo osnovnog zakona zemlje (ustava), a njihovu zaštitu
obezbeđuju sudovi kao politički nepristrasni i nezavisni organi vlasti.
Habermas takođe smatra da ustavna demokratija čini mogućim postojanje stvorene zajednice
slobodnih i jednakih pojedinaca, čije je združivanje u ovu zajednicu zasnovano na pretnji
sankcijom.

26
On smatra da se u okviru pravnog poretka mora obezbediti da svaki pojedinac u zajednici priznaje
prava drugih, ali da to uzajamno priznavanje prava mora da bude legitimno (da se njime
obezbeđuje jednak položaj svima);
Koncept modernog prava u sebi sadrži demokratsku ideju Rusoa i Kanta, a to je da se legitimnost
pravnog poretka može steći samo na osnovu društveno integrišuće snage sukoba i jedinstva volje
svih slobodnih i jednakih pojedinaca koji učestvuju u stvaranju tog pravnog sistema. Zakon
dokazuje svoju legitimnost „zakona slobode“ u procesu njegovog usvajanja.
U razumevanju modernog prava centralnu ulogu ima koncept prava pojedinaca koji odgovara
konceptu slobode, jer posebna prava određuju granice u okviru kojih pojedinac može slobodno da
izražava svoju volju.
Prava i slobode pretpostavljaju saradnju između pojedinaca koji svojim recipročnim pravima i
obavezama priznaju jedni druge kao slobodne i jednake. Zato se može reći da subjektivna prava
nastaju istovremeno sa objektivnim pravom.
Princip poštovanja ljudskih prava i princip narodnog suvereniteta su jedine ideje koje mogu
da opravdaju moderni pravni poredak. U procesu formiranja mišljenja i izražavanja volje, kojima
se oblikuje pravni poredak, na sadržinu zakona utiče snaga boljeg argumenta koja je zasnovana na
relevantnim infomacijama.
U svoju analizu principa demokratije Habermas uvodi i pojam lične (privatne) autonomije.
Lična autonomija se uživa sve dok pojedinac ne mora da položi drugima račun za svoje
postupanje.
Ideja „samozakonodavstva građana“ govori o tome da oni na koje se zakon primenjuje mogu sebe
da shvataju kao njegove tvorce. Pojedinci na koje se pravo odnosi mogu da razumeju zakon kao
svoju tvorevinu samo na osnovu sopstvenog učešća u njegovom stvaranju. Sami uslovi pod
kojima pojedinci učestvuju u stvaranju prava moraju biti pravno garantovani.
Politička prava moraju garantovati pojedincima pravo na učešće u svim procesima u kojima se
razmatra i odlučuje o pitanjima vezanim za stvaranje zakona i moraju obezbediti svakome
jednaku mogućnost da učestvuju u ovim procesima.
Dvorkinova i Habermasova shvatanja ustavne demokratije pokazuju da je sloboda pojedinca
konstitutivni element nastanka i trajanja političke zajednice. Cilj političke zajednice je utemeljen
u ideji očuvanja jednake slobode svakog njenog člana, a sredstvo za ostvarenje ovog cilja se
izvodi iz ideje pravnog jemstva jednake slobode svakog člana zajednice. Konstrukcija ustavne
demokratije je izgrađena na principu slobode čoveka.
Pošto sloboda pojedinaca predstavlja konstitutivni element demokratske države, ona ne može
nastati i postojati bez izgrađenog sistema poštovanja i zaštite ljudskih prava.
U vreme kada su Dvorkin i Habermas razvijali teoriju ustavne demokratije ovaj model vladavine
je već postojao, pa nije bilo potrebno dokazivati da je ovaj pozitivnopravni model moguć
(dovoljno je bilo objasniti kako ustavna demokratija pozitivnopravno funkcioniše);

27
28