150.

Попуњавање правних празнина општим начелима

Општим начелима се називају правне норме које обухватају веома велики број конкретних
случајева, а оне утичу на стварање многобројних конкретних норми. Начела подробније
разрађују низ норми. Међутим, у неким случајевима начело не мора бити разређено
конкретнијом нормом. Тада изгледа као да ти случајеви представљају правне празнине.
Међутим, то није тачно. По схватању логичке затворености правног система ту и нема
правних празнина. Ту постоји само привидна празнина. Јер ако нема посебније,
конкретније норме, ипак је и тај случај обухваћен општијом, апстрактнијом нормом,
односно начелом. Сви случајеви које законодавац није специјално нормирао долазе под
опште норме. Законодавац своју вољу изражава или на општи начин, начелно или
подробно. Тачно је да такав случај који се регулише општим начелом не представља
правну празнину у целини узето, јер је регулисан начелом. Уколико је начело оштије,
утолико је већа и празнина коју треба и поред његовог постојања попунити. Посебан
случај представља попуњавање празнине општим правним начелом у случају када оно
није изрично садржано у праву него се изводи из конкретнијих норми и онда примењује
на случај који представља празнину. То је ткв. Правна аналогија.
151. Упоређивање језичког и правог значења
Правна норма може имати своје језичко и правно значење које може, али и не мора да се
подудара. Када се ова значења упореде можемо добити резултат да или се подударају или
не. Ако се не подударају, језичко значење треба исправити правним значењем. Слобода
тумачења треба да буде битнија од језичког значења. Тиме се тачно одређује појам
правног значења правне норме. Тиме је обезбеђена правна сигурност и законитост, као и
једнакост пред правом. Тиме је, такође, тачно постављена граница између тумачења и
стварања права, што се мора строго разликовати. Задатак тумача није да норме мења ради
њиховог поправљања, прилагођавања потребама, његов циљ је да тачно тумачи норме.
Начин и обим исправљања норме, уколико она треба да се исправља зависе од врсте
недостатка у њеном језичком значењу. Норме које захтевају исправку сматрају се
нејасним и оне могу бити троструке:
1. Недовољне – остављају правну празнину;
2. Бесмислене – кажу нешто што по законику значења не значи ништа;
3. Противречне су – имају више значења;
152. Исправљање норми с јасним значењем у случају омашке
Тешко је рећи да постоји норма која има потпуно јасно значење, јер оне увек садрже
појмове који су у суштини апстрактни. Тако да се често дешава да норме имају неке
нејасноће, грешке, несавршености. Ако тумач утврди да је значење које он сматра правим
различито од јасног значења, он језичко значење норме може исправити само ако утврди
да је оно такво услед омашке при стварању норме. Омашка се може одредити по
субјективном и објективном значењу. Субјективно значење одређује да је омашка случај
када творац норме хтео да нормом нешто изрази, па то објективно није учинио.
Објективно значење одређује да омашка постоји кад ниједан просечан човек, који би
стварао норму не би ову формулисао тако како је формулисана, јер би тиме очигледно
учинио немогућом њену примену или би тако тешко оштетио интересе које инале право
нормално штити, а то би било неприхватљиво. Омашка чини правну норму бесмисленом
или се ту јавља противречност. Омашку треба разликовати од несавршености. Омашка се
јавља као творац неће да норма буде таква каква јесте и омашка се јавља код готовог
текста норме.
153. Исправљање норме у случају правне празнине
Попуњавање празнине остварује се путем тумачења у ширем смислу. Како постоји и
тумачење у ужем смислу, тумачење у ширем смислу би било тумачење норме „која не
постоји“, док је тумачење у ужем смислу тумачење норме која постоји.
Први поступак попуњавања норме у случају правне празнине јесте проналажење смисла
не неке поједине норме или неколико њих него мање-више целокупног правног система,
како би се утврдило да ли ту опште постоји правна празнина или је реч о односима које не
треба регулисати правом. Ако се кроз прву фазу утврди да постоји правна празнина,
прелази се на другу фазу – ближе тумачењсе једне норме или мањег њиховог скупа који су
у вези с односним случајем који представља правну празнину. Односан део права служи
као оно право значење које је једно од могућих језичких значења. Тако се језичко значење
тог дела исправља правним значењем.
154. Исправљање бесмислених норми
Бесмисленост је карактеристика норме коју она добија деловањем омашке. Ако је лако
утврдити омашку, онда је јасно да ју треба исправигти. А некада се дешава да је немогуће
утврдити омашку. У том случају норма је сама по себи противречна и бесмислена и не
треба се исправљати, већ се мора сматрати непостојећом, а случај који она регулише
постаје правна празнина. Ако су две норме међусобно противречене онда се чине 2
ствари: 1) обе се проглашавају непостојећим, 2) једна ће се изабрати да важи а друга ће
бити непостојећа.
155. Исправљање неодређених норми
Неодређена је норма она која има више могућих језичких значења, па је њено право
значење једно од тих. Будући да се норма састоји од много речи, њихово значење може да
буде различито од оног почетног. Сходно томе, можемо поделити неодређене норме по
обиму значења. Тако имамо:
1. Средње – буквалне норме
2. Уске
3. Шире
Значење норме не може се одредити једном за свагда па зато треба обратити пажњу на то
како се неодређене норме понашају од случаја до случаја.
 158. Унутрашње и међународно право
Унутрашње право обухвата правне норме, правне установе и правне гране које важе на
територији једне државе-нације. Међународно право обухвата норме које уређују односе
међу државама, између држава и других организација, државе и појединца. Разлике
између ових права нису само у томе већ и у томе ко их доноси и како настају. О томе шта
представља међународно право сазнајемо кроз следеће теорије:
1. Ј. Ј. Моѕеr
Према овој теорији, национално право има приоритет у односу на међународно право.
Међународно право није скуп обавезних правила понашања већ само низ принципа с
привременим важењем, које моћне државе могу уклонити чим су у супротности с
њиховим интересима.
2. Дуалистичка теорија
Представник ове теорије је Х. Трипел и он је истицао да међународно и унутрашње право
представљају два различита формално одвојена правна поретка. Навео је и разлике:
 Субјекти
 Извори права
 Садржина норми

3. Модерна монистичка теорија

Ову теорију образложио је В. Кауфман. Он је истицао да постоји много унитарних
правних система који су делотворни на различитим нивоима. Међународно право се
налази на врху ове пирамиде и представља критеријум валидности правних аката других
поредака. Сходно томе, национално право мора бити увек у сагласности с међународним
правом.
Иако су многе теорије одбијене, а тек по неки делови прихваћени, сматра се да
међународно право више не представља строго одвојену област права од националног
права. Више ово право није inter potestates већ постаје све више ius super partes.

159. Јавно и приватно право

Подела целокупног права на јавно и приватно настала је још у римском праву. Након тога
се том поделом служио и Шарл Монтескје, мада је он јавно право називао политичко, а
приватно право је називао грађанско. Швајцарски правни писац Клод ди Паские истакао је
да данас јавно право обухвата норме које се односе на организацију државе, њене
функције и њене јавне службе, а приватно право обухвата норме које регулишу правну
једнакост појединаца, без ингеренције јавне власти. По неким другим теоријама јавно
право обухвата односе између државе и појединца, где је држава власт. Приватно право
обухвата однос између појединца и државе, где се држава јавља без употребе власти, али
се регулишу и односи између појединаца.
160. Материјално и формално (процесно) право
У правном поретку разликују се правне норме које:
1. Одређују основна права, дужности субјекта права и основно понашање људи у
друштву (права и обавезе родитеља и деце, брачних другова и радника, кривична
дела и санкције за њихово вршење);
2. Правне норме које служе за остваривање првих (поступак стварања права и
поступак примене права)
Прве норме спадају у материјалнп право, а друге норме спадају у формално (процесно
право). Сврха формалног права јесте остваривање материјалног права, дакле ове две врсте
права стоје у међусобној вези. Дакле, ове два права зависе једно од другог али и регулишу
се међу собом. Погрешно је рећи да су норме материјалног права важније од норми
формалног права. Тако имамо разврставање:
 Уставно, грађанско, кривично, трговинско, облигационо, наследно, родно право –
спадају у материјално право;
 Грађанско процесно, кривично процесно, управни поступак – спадају у процесно
право;
161. Државно и аутономно право
У модерном друштву јавља се централизација права. Тада се јединим творцем права
сматрала држава. Целокупно право поистовећено је с државним правом, а закон еј био
једини извор права. Аутономија личности и аутономија привредних субјеката створила је
потребу за настанком нових правних извора, поред државног извора права. Због
неповољног положаја радника, створене су потребе за стварањем нових извора права који
би заштитили положај радника. Тако настају нови аутономни извори права: колективни
уговори о раду, уговори у предузећу и унутрашња регулатива. Неки од тих субјеката
постају снажнији од многих држава-нација. Тако су настала унутрашња аутономна права
али такође настају и аутономна права међународног или наддржавног типа. Поред државе,
право данас стварају и други аутономни субјекти. Тако да целокупно право можемо
поделити на: аутономно и државно право. Државно право обухвата норме које ствара и
примењује држава. Аутономно право обухвата један или више система или подсистема
норми које стварају аутономни, друштвени субјекти а не државни органи.