Koji spoljni uticaji pokreću čoveka na dobro i zlo? (90.

pitanje - O biti zakona) -

Spoljni uticaj koji čoveka priklanja zlu jeste đavo. Spoljni uticaj koji čoveka pak
pokreće na dobro jeste Bog, koji nas poučava zakonom i pomaže milošću.

Koja tri argumenta su navedena u prilog tezi da zakon nije delo razuma? (90. pitanje
- Članak 1) - 1. Jer Apostol kaže u "Poslanici Rimljanima": Vidim u svojim udovima
drugi zakon itd. Međutim, ništa od onoga što pripada razumu nije u udovima, jer
razum se ne služi telesnim organom. Prema tome, zakon nije delo razuma.
2. Nadalje, u razumu je samo njegova moć, sposobnost i čin. No zakon nije istovetan
sa samom moći razuma. Takođe nije ni neka sposobnost razuma, jer sposobnosti
razuma su umske vrline. A nije ni čin razuma, jer bi sledilo da bi zakon prestao
postojati kad bi razum prestao raditi, npr. kod onih koji spavaju. Prema tome, zakon
nije delo razuma.
3. Osim toga, zakon podstiče podanike da ispravno deluju. Međutim, podsticaj na
delovanje dolazi upravo od volje. Prema tome, zakon ne spada na razum nego radije
na volju, što takođe kaže i Pravnik: Što se svidelo vladaru, to ima vrednost zakona.

Kako Toma Akvinski definiše zakon i zbog čega je on delo razuma? (90. pitanje -
Članak 1) - Zadatak zakona je da zapoveda i zabranjuje, a zapovedanje je čin
razuma, te je stoga i zakon delo razuma. Zakon je neko pravilo i merilo ljudskih dela
po kojima se neko upućuje na delovanje, ili se odvraća od delovanja. Naime, reč "lex"
(zakon) dolazi od "ligando" (vezivanja) jer obavezuje na delanje. No pravilo i merilo
ljudskih dela je razum koji je prvi izvor ljudskih dela. Jer zadatak je razuma da
usmerava prema svrsi koja je, prema Filozofu, prvi izvor na području delanja. A u
svakom pojedinom rodu (stvari) izvor je merilo i pravilo dotičnog roda, npr. jedinstvo
u rodu broja, a prvi pokret u rodu kretanja. Iz toga proizlazi da je zakon nešto što
spada na razum.

Šta Toma Akvinski navodi kao odgovore na argumente da zakon nije delo razuma?
(90. pitanje - Članak 1) - Odgovor na 1. razlog: Budući da je zakon neko pravilo i
merilo, govori se o njegovoj dvostrukoj prisutnosti u nečemu. Prva je u onome što
služi kao merilo i pravilo. To je pak svojstveno razumu, pa je na taj način zakon
prisutan samo u razumu.
Odgovor na 2. razlog: Kao što u spoljnim delima valja razlikovati čin i učinak, recimo
gradnju i građevinu, tako i u delima razuma valja razlikovati sam razumski čin, koji se
sastoji u razumevanju i razmišljanju, i ono što taj čin proizvodi. U teorijskom razumu
prvi je učinak definicija; drugi je izraz; a treći je suvislo zaključivanje, odnosno
dokazivanje. No, budući da se praktični razum takođe služi nekim zaključivanjem na
području delovanja, stoga se u praktičnom razumu mora nalaziti nešto što igra istu
ulogu prema delovanjima koju u spekulativnom razumu rečenica igra prema
zaključcima. Takve opšte rečenice praktičnog razuma koje su usmerene na
delovanje imaju značenje zakona.
Odgovor na 3. razlog: Pokretačka snaga razuma dolazi od volje: čim se, naime, neko
odluči za neki cilj, razum zapoveda kojim sredstvima se on postiže. No da bi
zapovesti volje poprimile vrednost zakona, voljom mora upravljati neki razum. Na taj
način treba shvatiti tvrdnju da volja vladara ima vrednost zakona, inače bi volja
vladara bila bezakonje, a ne zakon.

Kakav je odnos volje i razuma? (90. pitanje - Članak 1) - Da bi zapovesti volje

poprimile vrednost zakona, voljom mora upravljati neki razum.
Koja tri argumenta su navedena u prilog tezi da zakon nije uvek usmeren prema
zajedničkom dobru? (90. pitanje - Članak 2) - 1. Jer zadatak je zakona da naređuje i
zabranjuje, a zapovesti se odnose na neka pojedinačna dobra. Stoga svrha zakona
nije uvek zajedničko dobro.
2. Osimt oga, zakon upravlja čoveka prema delovanju, no ljudska dela se odnose na
pojedinosti. Prema tome, i zakon je usmeren prema nekom pojedinačnom dobru.
3. Nadalje, Izidor kaže u knjizi "Etimologija": Ako je zakon delo razuma, onda će
zakon biti sve što razum učini. Međutim, delo je razuma ne samo ono što je
usmereno prema zajedničkom dobru, nego i ono što je usmereno prema dobru
pojedinca. Prema tome, zakon nije usmeren samo prema zajedničkom dobro, nego i
prema ličnom dobru jednog čoveka.

Šta je cilj zakona? Objasniti. (90. pitanje - Članak 2) - Poslednja svrha ljudskog života
je sreća, odnosno blaženstvo. Stoga je nužno da se zakon ponajviše odnosi na
poredak koji vodi ka blaženstvu. I još, budući da je svaki deo usmeren prema celini
kao što je nesavršeno usmereno prema savršenom, a jedan čovek je deo savršene
zajednice, nužno je da se zakon posebno primenjuje na poredak koji vodi zajedničkoj
sreći.

Šta Toma Akvinski navodi kao odgovore na argumente da zakon nije uvek usmeren
prema zajedničkom dobru? (90. pitanje - Članak 2) - Odgovor na 1. razlog: U
zapovest spada da primenjuje zakon na slučajeve kojima je pravilo, a usmerenost
prema zajedničkom dobru, koja spada na zakon, može se primeniti na pojedinačne
ciljeve. U tom smislu zapovesti se daju i u odnosu na neke pojedinačne slučajeve.
Odgovor na 2. razlog: Dakako da se ljudska dela odnose na pojedinosti, ali se te
pojedinosti mogu usmeriti prema zajedničkom dobru; ne doduše u smislu zajedništva
roda ili vrste, nego u smislu zajedništva krajnjeg uzroka, ukoliko se zajedničko dobro
naziva zajedničkim ciljem.
Odgovor na 3. razlog: Kao što teorijski razum dolazi do čvrste sigurno tako da sve
svodi na prva načela koja su nedokaziva, tako praktični razum dolazi do čvrste
sigurnosti kad je usmeren prema poslednjoj svrsi koja je zajedničko dobro. Vrednost
zakona ima ono što razum postavlja na ovaj način.

Koja tri argumenta su navedena u prilog tezi da razum bilo kog čoveka može doneti
zakon? (90. pitanje - Članak 3) - 1. Jer Apostol kaže u "Poslanici Rimljanima" da "kad
pogani koji nemaju Zakona po naravi izvršavaju ono što je u Zakonu, oni su sami
sebi Zakon." A ovo on uopšteno kaže o svima. Dakle bilo ko može za sebe doneti
zakon.
2. Nadalje, kao što kaže Filozof u II knjizi "Etike" da je namera zakonodavca da
privede čoveka vrlini. Prema tome, razum svakoga čoveka može doneti zakon.
3. Osim toga, kao što je vladar države upravitelj države, tako je i svaki otac porodice
upravitelj domačinstva. No vladar države može u državi doneti zakon. Stoga svaki
otac porodice može donositi zakone u svome domaćinstvu.

Ko bi trebalo da donosi zakon i zašto? (90. pitanje - Članak 3) - Zakon se primenjuje

isključivo, pre svega, u poretku koji vodi zajedničkom dobru, a usmeravati nešto
prema zajedničkom dobru zadatak je ili celoga naroda ili nekoga ko zastupa celi
narod. Stoga donošenje zakona spada ili na celi narod, ili na javnu osobu koja se
brine za njega.
Šta Toma Akvinski navodi kao odgovore na argumente da razum bilo kog čoveka
može doneti zakon? (90. pitanje - Članak 3) - Odgovor na 1. razlog: Zakon nije
prisutan samo u onome što služi kao pravilo, nego delimično i u onome što je
podvrgnuto pravilu. A u tom smislu svako je samome sebi zakon, ukoliko naime ima
udela u poretku nekoga upravitelja.
Odgovor na 2. razlog: Privatna osoba nije ovlaštena da privodi drugoga čoveka vrlini.
Može ga opomenuti, ali ako se njegova opomena ne prihvati, ona nema obavezujuću
snagu, koju zakon mora imati da bi čoveka uspešno priveo vrlini. Obavezujuću snagu
ima ili narod ili javna osoba na koju spada da donosi kaznene mere. Stoga samo ta
osoba može donositi zakone.
Odgovor na 3. razlog: Kao što je čovek deo domaćinstva, tako je domaćinstvo deo
države, a država je savršena zajednica. Prema tome, kao što dobro jednoga čoveka
nije poslednja svrha, nego je usmereno prema zajedničkom dobru, tako je i dobro
jednoga domaćinstva usmereno prema dobru države koja je savršena zajednica.
Stoga onaj ko upravlja nekom porodicom može, doduše, izdati neke zapovesti ili
odredbe, ali to nije zakon u pravom smislu reči.

Koja tri argumenta su navedena u prilog tezi da zakon ne treba da bude proglašen?
(90. pitanje - Članak 4) - 1. Jer prirodni zakon najviše ispunjava pojam zakona.
Međutim, prirodnom zakonu nije potrebno da bude proglašen. Prema tome, u pojam
zakona ne spada da bude proglašen.
2. Nadalje, vlastiti je zadatak zakona da obavezuje da se nešto učini, odnosno da se
ne učini. No na izvršenje zakona obavezuju se ne samo oni pred kojima je zakon
objavljen, nego i ostali. Dakle, proglašenje zakona ne spada u pojam zakona.
3. Uz to, obaveza zakona proteže se i na budućnost, jer kao što kažu pravnici
"zakoni nameću nužnost budućim poduhvatima". Međutim, proglašenje se odnosi na
ljude u sadašnjosti. Stoga proglašenje nije nužni deo zakona.

Zašto bi zakoni trebalo da budu proglašeni? (90. pitanje - Članak 4) - Zakon se

nameće ljudima kao neko pravilo i merilo, a pravilo i merilose nameću tako da se
primenjuju na one koji su im pdoložni. Da bi, dakle, zakon imao obavezujuću snagu,
što je svojstveno zakonu, potrebno ga je primeniti na ljude kojima je on pravilo. A ta
primena obavlja se proglašenjem koje ljude obaveštava o zakonu. Stoga je
proglašenje nužno da bi zakon imao obavezujuću snagu.

Šta Toma Akvinski navodi kao odgovore na argumente da zakoni ne treba da budu
proglašeni? (90. pitanje - Članak 4) - Odgovor na 1. razlog: Prirodni zakon je
proglašen samim tim što ga je Bog usadio u ljudski duh tako da ga spoznaje po
svojoj naravi.
Odgovor na 2. razlog: Ljudi pred kojima zakon nije objavljen obavezani su da ga
izvršavaju čim doznaju ili mogu doznati za njega po drugima posle proglašenja.
Odgovor na 3. razlog: Proglašenje u sadašnjosti proteže se na budućnost pomoću
trajnosti pisma koje ga na neki način uvek proglašava. Stoga Izidor kaže u II knjizi
"Etimologija" da reč "lex" (zakon) dolazi od reči "legendo" (čitajući), jer je napisan.

Koja tri argumenta su navedena u prilog tezi da ne postoje večni zakoni? (91. pitanje
- Članak 1) - 1. Jer svaki zakon primenjuje se na neke osobe. Međutim, niko nije
postojao od večnosti na koga bi se zakon mogao primeniti, jer samo je Bog večan.
Prema tome, nijedan zakon nije večan.
2. Osim toga, proglašenje spada u pojam zakona. Međutim, proglašenje nije moglo
postojati od večnosti, jer nije postojao od večnosti onaj kome bi zakon bio proglašen.
Dakle, nijedan zakon ne može biti večan.
3. Nadalje, u zakon je uključena usmerenost prema nekoj svrsi. Međutim, ono što je
usmereno prema svrsi nije večno, jer je samo poslednja svrha večna. Prema tome,
nijedan zakon nije večan.

Šta je večni zakon? (91. pitanje - Članak 1) - Zakon nije ništa drugo nego neki nalog
praktičnog razuma vladara koji upravlja savršenom zajednicom. Očito je, međutim, u
pretpostavci da svetom upravlja božja promisao, da celom zajednicom svemira
upravlja božji razum. A budući da božji razum ništa ne shvata u vremenu, nego je
njegov pojam večan, onda se ovakav zakon mora nazvati večnim.

Šta Toma Akvinski navodi kao odgovore na argumente da ne postoje večni zakoni?
(91. pitanje - Članak 1) - Odgovor na 1. razlog: Stvari koje nemaju svoje vlastito
bivstvo, postoje u Bogu ukoliko ih on unapred spoznaje i usmerava, prema rečima
"Poslanice Rimljanima": Koji zove ono što nije kao da jeste. Tako, dakle, večni pojam
božanskog zakona ima značenje večnog zakona ukoliko je od Boga određen da
upravlja stvarima koje on unapred poznaje.
Odgovor na 2. razlog: Proglašenje biva rečju i pismom, a Bog proglasitelj na oba je
načina proglasio večni zakon, jer večna je i božja reč, a večno je i pismo "Knjige
života". No proglašenje ne može biti večno ako se promatra sa strane stvorenja koje
ga sluša ili uočava.
Odgovor na 3. razlog: U pojam zakona uključena je delatna usmerenost prema svrsi,
ukoliko naime zakon usmerava neke stvari prema njoj. Ali ta usmerenost nema
pasivno značenje, to jest kao da je i sam zakon usmeren prema svrsi, osim ako ga je
slučajno tamo usmerio neki upravitelj čija je svrha izvan njega samoga i prema kojoj
je nužno usmeren i sam zakon. Međutim, svrha božanskog upravljanja je sam Bog i
njegov se zakon ne razlikuje od njega samoga. Stoga večni zakon nije usmeren
prema nekoj drugoj svrsi.

Koja tri argumenta su navedena u prilog tezi da u ljudima ne postoji prirodni zakon?
(91. pitanje - Članak 2) - 1. Naime čovekom dovoljno upravlja večni zakon, jer
Augustin kaže u I knjizi "O slobodnom odlučivanju" da je večni zakon onaj po kome je
pravedno da se sve zbiva u najvećem redu. No narav ne obiluje u suvišnim stvarima,
kao što ne oskudeva u nužnim stvarima. Prema tome, nema nekoga čoveku
prirodnog zakona.
2. Osim toga, čovek se u svojim delima po zakonu usmerava prema nekoj svrsi. No
ljudska dela nisu po naravi usmerena prema svrsi, kako to biva kod nerazumnih
stvorenja koja samom prirodnom težnjom deluju u vidu neke svrhe. Čovek pak
razumom i voljom deluje u vidu svrhe. Dakle, ne postoji neki čoveku svojstven
prirodni zakon.
3. Nadalje, koliko je neko slobodniji, toliko je nezavisniji o zakonu, a čovek je
slobodniji od svih svesnih bića zbog slobodnog rasuđivanja kojim se ističe iznad svih.
Budući dakle da druga svesna bića nisu podložna prirodnom zakonu, nije mu
podložan ni čovek.

Kako Toma Akvinski definiše prirodni zakon? (91. pitanje - Članak 2) - Vidljivo je da
prirodni zakon nije ništa drugo nego učešće večnog zakona u razumskom stvorenju.
Šta Toma Akvinski navodi kao odgovore na argumente da ne postoji prirodni zakon?
(91. pitanje - Članak 2) - Odgovor na 1. razlog: Taj bi razlog vredeo kad bi prirodni
zakon bio različit od večnog zakona, a on je zapravo određeno učešće u njemu.
Odgovor na 2. razlog: Svaki čin razuma i volje proizlazi u namaiz onoga što je u
skladu s našom naravi, jer svako razmišljanje proizlazi iz načela koja su nam po
naravi poznata i svaka težnja za sredstvima koja vode ka svrsi proizlaze iz težnje
poslednje svrhe. Nužno je, dakle, da prvo usmerenje naših dela prema svrsi potiče
od prirodnog zakona.
Odgovor na 3. razlog: Nerazumna živa bića takođe imaju udela, na svoj način, u
večnoj zamisli kao i razumno stvorenje, ali budući da razumno stvorenje učestvuje u
toj zamisli na umski i razumski način, stoga se njegovo učešće u večnom zakonu
zove zakon u pravom smislu reči, jer zakon je delo razuma. Međutim, nerazumno
stvorenje ne učestvuje u večnom zakonu na razumski način, pa se stoga može
nazvati zakonom samo po nekoj sličnosti s njim.

Koja tri argumenta su navedena u prilog tezi da ne postoje ljudski zakoni? (91.
pitanje - Članak 3) - 1. Naime, prirodni zakon je, učešće u večnom zakonu. No kao
što kaže Augustin u I knjizi "O slobodnom odlučivanju" po večnom zakonu sva su
bića najsavršenije sređena. Prema tome, za sređivanje svekolike ljudske stvarnosti
dovoljan je prirodni zakon i nije nužno da postoji neki ljudski zakon.
2. Osim toga, u pojam zakona spada da je neko merilo. Međutim, ljudski razum nije
merilo stvari, nego je istina upravo suprotna. Prema tome, iz ljudskog razuma ne
može proizlaziti nikakav zakon.
3. Merilo mora biti posve sigurno. Međutim, nalog ljudskog razuma s obzirom na ono
što treba činiti nesiguran je, prema rečima "Knjige mudrosti": "Plašljive su misli
smrtnika i nestalne su naše namisli." Dakle, ljudski razum ne može biti izvor nikakva
zakona.

Šta su ljudski zakoni? (91. pitanje - Članak 3) - Kao što teorijski razum iz nedokazivih
i po prirodi poznatih načela izvodi razne naučne zaključke kojih nam spoznaja nije po
prirodi usađena, nego je marljivošću razuma pronađena, tako je nužno da ljudski
razu polazeći od zapovesti prirodnog zakona, koje su kao neka opšta i nedokaziva
načela, dođe do nekih pojedinačnih odredbi. A upravo te pojedinačne odredbe što ih
pronalazi ljudski razum nazivaju se ljudskim zakonima, pri čemu, dakako, treba uzeti
u obzir i druge uslove koji spadaju u pojam zakona.

Šta Toma Akvinski navodi kao odgovore na argumente da ne postoje ljudski zakoni?
(91. pitanje - Članak 3) - Odgovor na 1. razlog: Ljudski razum ne može savršeno
učestvovati u nalogu božanskog razuma, već samo na svoj nesavršen način. Stoga,
kao što teorijski razum prirodnim učestvovanjem božanske mudrosti stiče spoznaju
nekih opštih načela, ali ne i osobenu spoznaju bilo koje istine, kakva je sadržana u
božanskoj mudrosti, tako čovek svojim praktičnim razumom po prirodi ima udela u
večnom zakonu po nekim opštim načelima, ali ne i u pogledu pojedinačnih odredbi
konkretnih slučajeva, koje su ipak sadržane u večnom zakonu. Stoga je nužno da
ljudski razum ide dalje do konkretnih pravnih odredbi.
Odgovor na 2. razlog: Ljudski razum po sebi nije merilo stvari, ali su načela koja su
mu po naravi usađena neka opšta pravila i merila svega što čovek čini. Prirodni
razum je pravilo i merilo tih dela, ali nije merilo onih zbivanja koja proizlaze iz naravi.
Odgovor na 3. razlog: Praktični razum se odnosi na pojedinačna i prolazna dela, a ne
na nužna kao teorijski razum. Stoga ljudski zakoni ne mogu biti tako nepogrešivi kao
što su dokazani naučni zaključci. A nije ni potrebno da svako merilo bude
nepogrešivo i sigurno u svakom pogledu, već samo onoliko koliko je moguće postići
na pojedinim područjima.

Koja tri argumenta su navedena u prilog tezi da božanski zakon nije nužan za ljudski
život? (91. pitanje - Članak 4) - 1. Jer prirodni zakon je neko učestvovanje večnog
zakona u nama. Međutim, večni zakon je božanski zakon. Dakle, nije bilo potrebno
da osim prirodnog zakona i ljudskih zakona koji iz njega proizlaze bude još i neki
božanski zakon.
2. Nadalje, u "Knjizi Sirahovoj" se kaže da je Bog prepustio čoveka njegovu savetu,
no savet je čin razuma. Čovek je, dakle, prepušten upravljanju svoga razuma, a
nalog ljudskog razuma je ljudski zakon. Prema tome, nije bilo potrebno da čovekom
upravlja neki božanski zakon.
3. Osim toga, ljudska narav lakše zadovoljava samu sebe nego nerazumna stvorenja
sebe. Međutim, nerazumna stvorenja nemaju neki božanski zakon, osim prirodne
težnje koja im je usađena. Iz toga sledi da je daleko manje potrebno da razumsko
stvorenje ima neki božanski zakon, osim prirodnog zakona.

Koja su četiri argumenta koja navodi Toma Akvinski u prilog tezi da je za ljudski život
nužan božanski zakon? (91. pitanje - Članak 4) - Prvo: radi toga što čovek zakonom
usmerava svoja dela prema poslednjoj svrsi. Kad bi čovek bio usmeren samo prema
svrsi koja ne nadilazi granice njegovih prirodnih mogućnosti, onda ne bi bilo potrebno
da mu razum usmerava nešto povrh prirodnog zakona i ljudskog zakona, koji iz njega
navire. Ali, budući da je čovek usmeren prema svrsi večnoga blaženstva koje nadilazi
granice prirodnih mogućnosti čoveka, bilo je nužno da povrh prirodnog i ljudskog
zakona bude usmeren prema toj svrsi zakonom koji je dao Bog.
Drugo: Zbog nesigurnosti ljudskog rasuđivanja, naročito u prolaznim i pojedinačnim
zbivanjima, događa se da različiti ljudi različito sude o ljudskim delima, a iz toga
proizlaze različiti i oprečni zakoni. Da bi, dakle, čovek, bez ikakve sumnje mogao
znati šta treba činiti, a šta izbegavati, nužno je bilo da njegovim delima upravlja
Bogom dani zakon za koji je jasno da ne može pogrešiti.
Treće: Čovek može donositi zakon samo o onome što može prosuđivati. Međutim,
čovek ne može donositi sud o svojim unutrašnjim zbivanjima koja su skrivena, već
samo o spoljnjim delima koja se manifestuju. A ipak za savršenstvo vrline zateva se
da čovek u oba dela bude ispravan. Stoga ljudski zakon nije mogao u dovoljnoj meri
zauzdavati i usmeravati unutrašnja dela, nego je bilo nužno da mu bude dodan
božanski zakon.
Četvrto: Kao što kaže Augustin u I knjizi "O slobodnom odlučivanju", ljudski zakon
nije mogao kazniti ni zabraniti sva zla koja se događaju. Kad bi naime hteo ukloniti
svako zlo, posledica bi bila da bi uklonio i mnogo dobra, sprečavao bi korist
zajedničkog dobra koje je nužno za ljudski zajednički život. Dakle, da nijedno zlo ne
bi ostalo nezabranjeno i nekažnjeno, nužno je bilo da se pojavi božanski zakon koji
zabranjuje sve grehe.

Koja tri argumenta su navedena kao odgovori na na teze da božanski zakoni nisu
nužni za ljudski život? (91. pitanje - Članak 4) - Odgovor na 1. razlog: Prirodni zakon
učestvuje u večnom zakonu srazmerno prema mogućnostima ljudske naravi.
Međutim, čovek mora na jedan viši način biti usmeren prema poslednjoj natprirodnoj
svrsi. Stoga prirodnom zakonu pridolazi božanski zakon koji na jedan viši način
učestvuje u večnom zakonu.
Odgovor na 2. razlog: Savetovanje je izvesno istraživanje pa stoga mora poći od
nekih načela, ali nije dovoljno da pođe od načela koja su nam po prirodi usađena, to
jest od zapovesti prirodnog zakona, nego je nužno da mu se dodaju neka druga
načela, to jest zapovesti božanskog zakona.
Odgovor na 3. razlog: Nerazumna stvorenja nisu usmerena prema nekoj višoj svrsi,
nego prema onoj koja je srazmerna njihovoj prirodnoj moći. Prema tome, ne vredi isti
razlog za oba slučaja.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tezi da postoji samo jedan božanski zakon?
(91. pitanje - Članak 5) - 1. Naime, jedan kralj u jednome kraljevstvu ima samo jedan
zakon, a celi se ljudski rod odnosi prema Bogu kao prema jednome kralju, u skladu s
rečima "Psalma": Bog je kralj cele zemlje. Dakle, samo je jedan božanski zakon.
2. Nadalje, svaki je zakon usmeren prema onoj svrsi koju zakonodavac određuje za
one kojima donosi zakon, a Bog određuje jednu te istu svrhu svim ljudima, prema
rečima "Prve poslanice Timoteju": Bog hoće da se svi ljudi spase i da dođu do
spoznaje istine. Prema tome, samo je jedan božanski zakon.
3. Napokon, čini se da je božanski zakon bliži večnom zakonu, koji je jedan, nego
prirodni zakon, i to u onoj meri u kojoj objava milosti nadilazi prirodnu spoznaju, a svi
ljudi imaju samo jedan prirodni zakon. Prema tome, još više to vredi za božanski
zakon.

Zašto Apostol Pavle tvrdi da postoje dve vrste božanskog zakona? Da li se Toma
Akvinski slaže sa takvom podelom? (91. pitanje - Članak 5) - Protiv navedenih
razloga je ono što kaže Apostol u "Poslanici Hebrejima": Kad se menja svešteništvo,
nužno se menja i Zakon. A svešteništvo je dvovrsno, to jest levitsko svešteništvo i
Hristovo svešteništvo. Dosledno tome i božanski zakon je dvovrstan, to jest Stari
zakon i Novi zakon. Slaže se.

Šta se podrazumeva pod time da je zakon zajedničko dobro? Zašto postoje dve vrste
zajedničkih dobara? (91. pitanje - Članak 5) - Na zakon spada da bude usmeren
prema zajedničkom dobru kao svojoj svrsi, a to dobro može biti dvovrsno. Čulno i
zemaljsko dobro: prema tome dobru direktno je usmeravao Stari zakon. Drugo je
dobro umsko i nebesko: prema njemu usmerava Novi zakon.

Šta se podrazvumeva pod funkcijom pravednosti zakona? (91. pitanje - Članak 5) -

Druga odlika zakona je da upravlja ljudskim delima po sistemu pravednosti. Novi
zakon i u tom pogledu nadmašuje Stari zakon usmeravajući unutrašnja dela duše.
Stoga se kaže: "Stari zakon obuzdava ruku, a Novi zakon dušu".

Objasniti treću funkcija zakona, funkciju slušanja zapovesti? Kako se Stari i Novi
zakon razlikuju po tom pitanju? (91. pitanje - Članak 5) - Treća je odlika zakona da
privodi ljude izvršenju zapovesti. Stari zakon je to postizao strahom od kazne, a Novi
zakon postiže ljubavlju koja nam je po Hristovoj milosti ulivena u srca; ta se milost u
Novom zakonu daje, dok se u Starom zakonu nagoveštavala.

Koja su tri odgovora Tome Akvinskog na argument da postoji samo jedan božanski
zakon? (91. pitanje - Članak 5) - Odgovor na 1. razlog: Kao što domaćin daje različite
zapovesti deci i odraslima, tako je i Bog, jedan kralj u svome jednom kraljevstvu dao
drugačiji zakon nesavršenim ljudima, a drugačiji, savršeniji, onima koje je pređašnji
zakon doveo do veće sposobnosti za božansku stvarnost.
Odgovor na 2. razlog: Samo je po Hristu moglo doći spasenje ljudima, stoga je samo
posle Hristova dolaska mogao biti dat zakon koji savršeno dovosi sve ljude k
spasenju. A pre toga je trebalo da narodu iz koga se imao roditi Hrist, bude dat zakon
koji ga je spremao da primi Hrista; u tom zakonu su bili sadržani počeci spasonosne
pravednosti.
Odgovor na 3. razlog: Prirodni zakon upravlja čovekom po nekim opštim
zapovestima koje su zajedničke i savršenima i nesavršenima; radi toga je on jedan
za sve ljude. No božanski zakon upravlja čovekom i u nekim posebnim okolnostima
prema kojima se ne odnose podjedanko savršeni i nesavršeni. Stoga je božanski
zakon nužno dvovrstan.

Kakav je odnos prirodnog i božanskog zakona? (91. pitanje - Članak 5) - Prirodni

zakon upravlja čovekom po nekim opštim zapovestima koje su zajedničke i
savršenima i nesavršenima, a božanski zakon upravlja čovekom i u nekim posebnim
okolnostima prema kojima se ne odnose podjedanko savršeni i nesavršeni.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tezi da ne postoji zakon požude? (91.
pitanje - Članak 6) - 1. Izidor naime kaže u V knizi "Etimologija" da se zakon sastoji u
razumu. Međutim, požuda se ne sastoji u razumu, nego se naprotiv udalje od njega.
Dakle, požuda nema vrednost zakona.
2. Uz to, svaki zakon obavezuje, te se oni koji ga ne izvršavaju zovu prekršiocima.
Međutim, niko ne postaje prekršilac zato što nije sledio požudu, već naprotiv postaje
prekršilac ako je sledi. Prema tome, požuda nema vrednost zakona.
3. Nadalje, zakon je usmeren prema zajedničkom dobru, a požuda ne priklanja
čoveka zajedničkom dobru, nego naprotiv privatnom dobru. Dakle, požuda nema
vrednost zakona.

Zbog čega čovek čini nerazumna dela? (91. pitanje - Članak 6) - Zakon je čoveka,
koji mu dodeljuje božansko određenje u skladu s njegovom naravi i da deluje
razumski. Ovaj je zakon u prvobitnom stanju bio tako moćan da se čoveku nije moglo
potkrasti ništa što bi bilo mimo ili protiv razuma. Ali kad se čovek udaljio od Boga,
pao je u takvo stanje da je postao ovisan od nasrtaja osećajnosti; i tome je podložan
svaki pojedini čovek tim više što se više udaljava od razuma.

Da li se zakoni požude zaista mogu nazvati zakonima? Objasniti. (91. pitanje -

Članak 6) - Ta sklonost osećajnosti, koja se zove požuda, kod životinja ima, doduše,
prirodu zakona, ipak u onom smislu u kojem se kod njih može govoriti o zakonu, to
jest u smislu samonikle sklonosti. Ali kod ljudi ona u tom smislu nema prirodu
zakona, nego je naprotiv zastranjenje od zakona razuma. No pošto je čovek po
božanskoj pravednosti lišen prvobitne pravednosti i bistrine razuma, nasrtaj
osećajnosti koji ga obuzima poprima prirodu zakona, i to kaznenog zakona, koji je
posledica božanskog zakona i koji lišava čoveka vlastitog dostojanstva.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na argumente da ne postoji zakon požude?
(91. pitanje - Članak 6) - Odgovor na 1. razlog: Ovaj razlog promatra požudu u sebi
ukoliko nas priklanja zlu. Tako, naime, ona nema vrednost zakona, nego samo
ukoliko je posledica pravednosti božanskog zakona; to je kao kad bi se zakonom
nazvao postupak kojim bi se dopustilo da se neki plemić, zbog svoje krivice, prisili na
kmetske radove.
Odgovor na 2. razlog: Ovaj prigovor dolazi od činjenice da je zakon neko pravilo i
merilo. Zato oni koji zastranjuju od zakona postaju njegovi prekršitelji. No požuda nije
zakon na taj način, nego je zakon u delimičnom smislu reči.
Odgovor na 3. razlog: U ovome se razlogu uzima u obzir vlastita sklonost požude, a
ne njeno poreklo. Pa ipak ako se uzme u obzir sklonost osećajnosti kako se
pojavljuje kod drugih svesnih bića, ona je usmerena na zajedničko dobro, to jest na
očuvanje naravi kako u vrsti tako i u pojedincu. A to joj je zadatak i kod čoveka,
ukoliko je osećajnost podložna razumu. No požudom se naziva kad napušta poredak
razuma.

Koja četiri argumenta su navedena u prilog teze da nije cilj zakona da ljude učini
dobrim? (92. pitanje - Članak 1) - 1. Jer ljudi su dobri po vrlini; vrlina, naime, čini
dobrim onoga ko je ima. A vrlinu čovek prima jedino od Boga koji je stvara u nama
bez nas. Nije dakle zadatak zakona da ljude čini dobrima.
2. Osim toga, zakon ne koristi čoveku ako mu čovek nije poslušan, no upravo ta
poslušnost čoveka zakonu proizlazi iz njegove dobrote. Prema tome, dobrota dolazi
u čoveku pre zakona. Iz toga pak sledi da ne čini zakon ljude dobrima.
3. Nadalje, zakon je usmeren prema zajedničkom dobru. Međutim, neki se ljudi dobro
ponašaju u zajedničkom životu, dok se loše ponašaju u privatnom životu. Prema
tome, nije svojstveno zakonu da čini ljude dobrima.
4. Kao što kaže Filozof u svojoj "Politici", neki su zakoni tiranski, a tiranin ne teži za
dobrobiti podanika, nego samo za vlastitom korišću. Dakle, zakon ne čini ljude
dobrima.

Kako Toma Akvinski definiše vrlinu podanika? Da li zakoni treba da ljude učine
dobrim? (92. pitanje - Članak 1) - Vrlina svakog podanika je u tome da se dobro
pokorava onome ko njime upravlja. Svaki je zakon usmeren na to da mu se podanici
pokoravaju, iz čega jasno proizlazi da je naročita odlika zakona navesti podanike da
budu puni vrline. Budući da vrlina čini dobrim onoga ko je ima, vlastiti zadatak
zakona je da učini dobrima one kojima je namenjen, bilo da ih učini naprosto
dobrima, ili u samo nekom pogledu.

Koja četiri odgovora navodi Toma Akvinski kao odgovor na argumente da cilj zakona
nije da ljude učini dobrima? (92. pitanje - Članak 1) - Odgovor na 1. razlog: Vrlina je
dvovrsna: stečena i ulivena. Jednoj i drugoj pridonosi navika, ali na razne načine, jer
stečenu vrlinu, dakako, ona stvara, dok ulivenu vrlinu priprema i, kad je već prisutna,
čuva je i unapređuje. A jer se zakon donosi da upravlja ljudskim delima, ljudska dela
utoliko pridonose vrlini ukoliko zakon čini ljude dobrima.
Odgovor na 2. razlog: Čovek nije uvek pokoran zakonu zbog savršene dobrote u
vrlini, nego mu je ponekad pokoran zbog straha od kazne, ponekad pak zbog same
zapovesti razuma koja je neki izvor vrline.
Odgovor na 3. razlog: Dobrota bilo kog dela ocenjuje se u odnosu na njegovu celinu.
Budući da je, dakle, svaki čovekdeo države, nemoguće je da neki čovek bude dobar
ako nije dobro usklađen sa zajedničkim dobrom, a isto tako celina ne može biti dobro
sastavljena ako joj delovi nisu usklađeni. Stoga je nemoguće da zajedničko dobro
države bude postojano, ako građani nisu puni vrline, u najmanju ruku oni na koje
spada da vladaju. Za dobro zajednice dovoljno je da ostali budu toliko puni vrline da
se pokoravaju zapovestima vladara.
Odgovor na 4. razlog: Budući da tiranski zakon nije u skladu s razumom, on nije
zakon u pravom smislu reči, nego je naprotiv neko izopačenje zakona. A ipak,
ukoliko u njemu ima nešto od pojma zakona, namera mu je da građani budu dobri.
No on od pojma zakona ima samo to da je naređenje nekog predsednika svojim
podanicima i želi da se podanici dobro pokoravaju zakonu. To pak znači da su
podanici dobri, ali ne naprosto, nego u odnosu na takvu vladu.

Koja su četiri argumenta navedena protiv tvrdnje da zakon naređuje, zabranjuje,

dopušta i kažnjava? (92. pitanje - Članak 2) - 1. Jer svaki je zakon opšta zapovest, a
zapovedati znači zapravo isto što i naređivati. Stoga se nepotrebno spominju ostala
tri čina.
2. Nadalje, zadatak je zakona da navede podanike na dobro. Međutim, savet smera
na veće dobro nego zapovest. Prema tome, više spada na zakon da savetuje nego
da zapoveda.
3. Osim toga, kao što se neki čovek podstiče na dobro kaznama, tako se podstiče i
nagradama. Stoga, kao što se kažnjavanje ubraja među zadatke zakona, tako treba
uvrstiti i nagrađivanje.
4. Uz to, namera je zakonodavca da ljude učini dobrima. No onaj ko se pokorava
zakonu samo zbog straha od kazne nije dobar čovek, jer ako neko čini dobro zbog
ropskog straha, to jest zbog straha od kazne, ipak ne čini to na dobar način. Izgleda,
dakle, da kažnjavanje nije svojstveni čin zakona.

Šta navodi čoveka da prihvati zapovest razuma? Objasniti. (92. pitanje - Članak 2) -
Kao što razum u naukama navodi čoveka da prihvati neki zaključak na temelju nekih
načela, isto tako ga navodi da na temelju nekih dela prihvati zapovest zakona.

Koje tri vrste ljudskih dela postoje? Koji osobine zakona odgovaraju tim delima? (92.
pitanje - Članak 2) - Ljudska dela se razlikuju na tri načina. Neka dela su naime
dobra po svojoj vrsti, to su vrlinska dela. U odnosu na ova dela zadatak je zakona da
zapoveda ili naređuje, jer zakon zapoveda sva vrlinska dela. Neka dela su pak zla po
svojoj vrsti, npr. dela poroka, u odnosu na koje je zadatak zakona da ih zabranjuje. A
neka dela su po svojoj vrsti neodređena. U odnosu na njih zadatak je zakona da ih
dopušta. Neodređenim delima mogu se takođe nazvati sva ona dela koja su ili malo
dobra ili malo zla.

Koja četiri argumenta navodi Toma Akvinski u kao odgovor na tvrdnju da zakon ne
naređuje, zabranjuje, dopušta i kažnjava? (92. pitanje - Članak 2) - Odgovor na 1.
razlog: Kao što prestati činiti zlo ima neku vrednost dobra, isto tako i zabranjivanje
ima neku vrednost zapovesti. Uzimajući, dakle, zapovest u ovom širem značenju,
zakon se uopšteno naziva zapovešću.
Odgovor na 2. razlog: Davati savete nije svojstveni čin zakona, nego to može činiti i
privatna osoba koja nije ovlaštena da donosi zakon. Zato se davanje saveta ne
ubraja među zadatke zakona.
Odgovor na 3. razlog: Nagrađivanje takođe može spadati na bilo koga, ali
kažnjavanje spada samo na službenike zakona čijom se vlašću donosi kazna. Stoga
se nagrađivanje ne ubraja među zadatke zakona, nego samo kažnjavanje.
Odgovor na 4. razlog: Time što se neko zbog straha od kazne počinje privikavati da
izbegava zlo a čini dobro, ponekad mu se događa da to posle čini s užitkom i
svojevoljno. U tom smislu zakon i kažnjavajući dovodi ljude do toga da budu dobri.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tezi da večni zakon nije najviša zamisao
koja postoji u Bogu? (93. pitanje - Članak 1) - 1. Naime, večni zakon je samo jedan, a
zamisli stvari u božanskom umu su mnogobrojne, jer Augustin kaže u knjizi
"Osamdeset i tri pitanja" da je Bog stvorio pojedinačne stvari po njihovim vlastitim
zamislima. Izgleda, dakle, da večni zakon nije isto što i zamisao u božanskom umu.
2. Nadalje, u pojam zakona spada da se objavljuje rečju, a reč u božanskoj stavrnosti
označava osobu, dok zamisao označava nešto od suštine. Prema tome, večni zakon
i božanska zamisao nisu istovetni.
3. Osim toga, Augustin kaže u knjizi "O pravoj religiji": "Očito je da iznad našeg uma
postoji neki zakon koji se zove istina". No zakon koji nadilazi naš um jeste večni
zakon. To znači da je večni zakon istina, a istina i zamisao nemaju isto značenje.
Prema tome, večni zakon nije istovetan s najvišom zamisli.

Šta je večni zakon i ko je njegov kreator? (93. pitanje - Članak 1) - Večni zakon nije
ništa drugo nego zamisao božanske mudrosti po kojoj ona upravlja svim delima i
kretanjima. Kreator je Bog.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na argumente da večni zakon nije najviša
zamisao koja postoji u Bogu? (93. pitanje - Članak 1) - Odgovor na 1. razlog:
Augustin govori o prauzornim zamislima koje se odnose na vlastitu narav pojedinih
stvari; zato su te zamisli različite i mnogobrojne, što je u skladu s njihovim različitim
odnosima prema stvarima. Ali zakon usmerava dela prema zajedničkom dobru, a
stvari koje su po sebi različite promatraju se kao ujedinjene, ukoliko su usmerene
prema nečemu zajedničkom. Stoga je samo jedan večni zakon koji je zamisao toga
poretka.
Odgovor na 2. razlog: Kod svake reči mogu se uzeti u obzir dve stvari, to jest sama
reč i ono što se rečju izražava. Glasovna reč je ona koju čovek izražava ustima; tom
se rečju izražavaju stvari što ih ljudske reči označavaju. Ovo objašnjenje vredi i za
duhovnu reč čoveka koja nije ništa drugo nego neki duhovni pojam kojim čovek na
duhovan način izražava stvari o kojima misli. Tako dakle i u božanskoj stvarnosti
sama Reč, koja je pojam očinskog uma, označava osobu, a ova Reč izražava sve što
je u Očevoj spoznaji, bilo bitna svojstva, bilo lična svojstva, bilo takođe Božja dela.
Ova Reč izražava između ostalog i sam večni zakon, no iz toga ipak ne sledi da
večni zakon označava osobu u božanskoj stvarnosti. On se samo pripisuje lično Sinu
zbog srodnosti koja postoji između zamisli i reči.
Odgovor na 3. razlog: Drugačije se odnosi zamisao božanskog uma prema stvarima,
nego zamisao ljudskog uma. Naime, merilo ljudskog uma su stvari, pa stoga pojam
čoveka nije istinit zbog samoga sebe, nego je istinit zbog toga što je u skladu sa
stvarima. Međutim, božanski um je merilo stvari, stoga je božanski um samo po sebi
istinit. Zato je njegova zamisao sama istina.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tezi da večni zakon nije poznat svim
ljudima? (93. pitanje - Članak 2) - 1. Jer, kao što kaže Apostol u "Prvoj poslanici
Korinćanima": "što je u Bogu, niko ne zna, osim Duha Božjega". A večni zakon je
neka zamisao koja postoji u božanskom umu. Prema tome, taj je zakon nepoznat
svima, osim jednome Bogu.
2. Osim toga, kako kaže Augustin u I knjizi "O slobodnom odlučivanju": "Večni zakon
je onaj o kom je pravedno da se sve zbiva u najvećem redu". Međutim, nije svima
poznato kako se sve zbiva u najvećem redu. Dakle, ne poznaju svi ljudi večni zakon.
3. Nadalje, Augustin kaže u knjizi "O pravoj religiji" da je "večni zakon onaj o kom
ljudi nisu sposobni suditi". A kao što se kaže u I knjizi "Etike": svako dobro sudi o
stvarima koje poznaje. Prema tome, večni zakon nam je nepoznat.
Na koja dva načina se mogu spoznati stvari? Kako se može spoznati večni zakon?
(93. pitanje - Članak 2) - Neka se stvar može spoznati na dva načina: prvo, u samoj
sebi; drugo, u svome učinku u kom se nalazi neka njena sličnost, kao npr. kad neko
ne videći sunce u njegovu bivstvu, spoznaje ga po njegovom zračenju. Dosledno
tome valja reći da niko, osim blaženika koji vide božju suštinu, ne može spoznati
večni zakon kakav je u sebi. Svako razumsko stvorenje spoznaje ga samo po nekom
njegovom većem ili manjem zračenju.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na argumente da večni zakon nije poznat
svim ljudima? (93. pitanje - Članak 2) - Odgovor na 1. razlog: Mi ne možemo
spoznati božju realnost onako kakva je u sebi, ali nam se manifestuje u svojim
učincima, u smislu "Poslanice Rimljanima": "nevidljiva Božja svojstva razmišljanjem
se opažaju po delima".
Odgovor na 2. razlog: Iako svaki čovek spoznaje večni zakon prema svojim
mogućnostima, ipak ga niko ne može spoznati sveobuhvatno, jer se ne može
potpuno manifestovati u svojim učincima. Stoga nije nužno da svako ko spoznaje
večni zakon na spomenuti način spoznaje i celokupan poredak stvari po kom se sve
zbiva u najvećem redu.
Odgovor na 3. razlog: Prosuđivanje nečega može se shvatiti na dva načina. Prvi je,
kad neka spoznajna moć sudi o svome predmetu u smislu Jobovih reči: "Zar uvo ne
prosuđuje reči, ukus grlo onoga koji jede?" O ovom načinu prosuđivanja Filozof kaže
da svako dobro sudi o stvarima koje poznaje prosuđujući, naime, da li je istinito što
se iznosi. Drugi način je, kad viša osoba nekim praktičnim sudom prosuđuje nižu
osobu, da li naime treba da se ponaša tako ili ne. Očito je da na ovaj način niko ne
može suditi o večnom zakonu.

Koja tri argumenta su navedena u prilog tezi da zakoni nisu izvedeni iz večnog
zakona? (93. pitanje - Članak 3) - 1. Postoji neki zakon požude, a taj se zakon ne
izvodi iz božanskog zakona, koji je večni zakon, jer je povezan s telesnom
razboritošću. Prema tome, ne proizlazi svaki zakon iz večnog zakona.
2. Iz večnog zakona ne može proizaći ništa nepravedno, jer kao što je rečeno večni
zakon je onaj po kom je pravedno da sve bude u najvećem redu. Međutim, neki
zakoni su nepravedni. Dakle, ne proizlazi svaki zakon iz večnog zakona.
3. Augustin kaže u I knjizi "O slobodnom odlučivanju" da zakon koji se donosi da
vlada narodom opravdano dopušta mnoge stvari koje božanska promisao kažnjava,
a zamisao božanske promisli upravo je večni zakon. Prema tome, čak ni svaki
ispravan zakon ne proizlazi iz večnog zakona.

Kako Toma Akvinski argumentom prvog pokretača opravdava tvrdnju da je svaki

zakon potekao iz večnog zakona? (93. pitanje - Članak 3) - Zakon označava neku
zamisao koja usmerava ljudska dela prema nekoj svrsi, a kod svih međusobno
zavisnih pokretača nužno jeda sila drugog pokretača potiče od sile prvog pokretača,
jer drugi pokretač pokreće samo ukoliko je pokrenut od prvog pokretača. Isto vidimo i
kod međusobno zavisnih upravitelja, naime da zamisao upravljanja potiče od prvog
upravitelja i prelazi na druge upravitelje; npr. zamisao psolova koje treba obaviti u
državi potiče od kralja koji je zapovešću saopštava nižim službenicima. Jednako tako
na području umetnosti zamisao umetničkih radova potiče od glavnog umetnika i
prenosi se na niže zanatlije koji rade rukama. Budući da je, dakle, večni zakon
zamisao upravljanja vrhovnog upravitelja, nužno je da sve upraviteljske zamisli nižih
upravitelja potiču od večnog zakona. Te zamisli nižih upravitelja su zapravo svi
zakoni, osim večnog zakona. Stoga svi zakoni, ukoliko imaju udela u ispravnom
razumu, potiču od večnog zakona.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na argumente da nisu svi zakoni izvedeni iz
večnog zakona? (93. pitanje - Članak 3) - Odgovor na 1. razlog: Požuda kod čoveka
ima značenje zakona ukoliko je kazna proizašla od božanske pravednosti; u tom
smislu ona očito potiče od večnog zakona. Međutim, ukoliko požuda navodi na greh,
ona se protivi božjem zakonu i nema značenje zakona.
Odgovor na 2. razlog: Ljudski zakon ima vrednost zakona ukoliko je u skladu s
ispravnim razumom: u tom smislu on očigledno potiče od večnog zakona, ali, ukoliko
se udaljuje od razuma, naziva se nepravednim zakonom, a u tom smislu on nema
vrednost zakona, nego je naprotiv neka vrsta nasilja. Pa ipak i sam nepravedni zakon
izvodi se iz večnog zakona ukoliko u njemu ostaje sačuvana neka sličnost sa
zakonom zbog poretka koji proizlazi iz vlasti zakonodavca.
Odgovor na 3. razlog: Kaže se da ljudski zakon dopušta neke stvari ne zato što bi ih
odobravao, nego zato što ne može njima upravljati, a božanski zakon upravlja
mnogim stvarima kojim ljudski zakon ne može upravljati, jer više stvari podleže višem
uzroku nego nižem. Stoga upravo iz rasporeda večnog zakona proizlazi to da se
ljudski zakon ne upliće u one stvari kojima ne može upravljati, a drugačije bi to bilo
kad bi ljudski zakon odobravao ono što večni zakon odbacuje. Prema tome, iz
rečenog ne sledi da ljudski zakon ne potiče od večnog zakona, nego to da ga ne
može savršeno postići.

Koji su argumenti navedeni u prilog tvrdnji da su nužna i večna bića podložna

večnom zakonu? Sa kojim razlogom se Toma Akvinski slaže i zašto? (93. pitanje -
Članak 4) - 1. Jer sve što je razumno, podložno je razumu, a božja volja je razumna,
budući da je pravedna. Prema tome, podložna je razumu. Međutim, večni zakon je
božanska zamisao, iz čega sledi da je božja volja podložna večnom zakonu, a božja
volja je nešto večno. Dakle, božjem zakonu su podložna, čak i nužna, večna bića.
2. Sve što je podložno kralju, podložno je i zakonu, a Sin će, kao što se kaže u "Prvoj
poslanici Korinćanima" biti podložan Bogu i Ocu kad mu preda kraljevstvo. Prema
tome, Sin, koji je večan, podložan je večnom zakonu.
3. Večni zakon je zamisao božanske promisli, a božanskoj promisli su podložna
mnoga nužna bića, npr. trajni elementi bestelesnih bića i nebeskih tela. Dakle,
večnom zakonu su podložna čak i nužna bića.
Slaže se s trećim razlogom, jer polazi od stvorenih nužnih bića.

Šta jeste, a šta nije podložno večnom zakonu? (93. pitanje - Članak 4) - Sve što je
podložno božanskom upravljanju, podložno je i večnom zakonu, a što večnom
upravljanju nije podložno, nije podložno ni večnom zakonu.

Koja četiri odgovora navodi Toma Akvinski na argumente da su nužna i večna bića
podložna večnom zakonu? (93. pitanje - Članak 4) - Odgovor na 1. razlog: O božjoj
volji možemo govoriti na dva načina: prvo, o samoj božjoj volji koja, budući da je
istovetna s božjom suštinom, nije podložna ni božanskom upravljanju ni večnom
zakonu, nego je istovetna s večnim zakonom; na drugi način možemo govoriti o
božjoj volji s obzirom na njene težnje u stvorenjima. Te su težnje, dakako, podložne
večnom zakonu, ukoliko je njihova zamisao u božanskoj mudrosti. Zbog ovih razloga
se božja volja naziva razumskom. Inače, uzeta sama u sebi ona bi radije trebala biti
nazvana samim razumom.
Odgovor na 2. razlog: Božji Sin nije stvoren od Boga, nego je po naravi rođen od
njega. Stoga nije podložan božanskoj promisli ili večnom zakonu, nego je naprotiv on
sam večni zakon, po nekom prisvajanju. Kaže se, međutim, da je podložan Ocu zbog
ljudske naravi i zbog nje se takođe kaže da je Otac veći od Sina.
3. razlog dopuštamo, jer polazi od stvorenih nužnih bića.
Odgovor na 4. razlog: Kao što kaže Filozof u V knjizi "Metafizike", nužnost nekih
nužnih bića potiče od nekog uzroka, pa tako sama ta činjenica da ne mogu biti
drugačija nego što jesu potiče od nekog drugog bića, a upravo to je najuspešnija
vrsta obuzdavanja. Sve što se, naime, obuzdava, obuzdano je tek onda kad ne može
postupati drugačije nego što mu je određeno.

Koja su tri argumenta navede u prilog tvrdnji da prirodna prolazna zbivanja nisu
podložna večnom zakonu? (93. pitanje - Članak 5) - 1. Jer proglašenje spada u
pojam zakona, a proglasiti se može nešto samo razumnim stvorenjima kojima se
može saopštiti neki sadržaj. Samo su, dakle, razumna stvorenja podložna večnom
zakonu, a ne i prirodna prolazna zbivanja.
2. Osim toga, bića koja se pokoravaju razumu, učestvuju na neki način u razumu, a
večni zakon je najviša zamisao. Budući, dakle, da prirodna prolazna zbivanja nikako
ne učestvuju u razumu, nego su potpuno nerazumna, čini se da nisu podložna
večnom zakonu.
3. Nadalje, večni zakon je najuspešniji. Medutim, u prirodnim prolaznim zbivanjima
događaju se promašaji, što znači da nisu podložni večnom zakonu.

U čemu je razlika u između ljudskih i večnih zakona kada je reč o nerazumnim

stvarima i prirodi? Objasniti. (93. pitanje - Članak 5) - Drugačije treba govoriti o
ljudskom zakonu, a opet drugačije o večnom zakonu koji je božji zakon. Naime,
ljudski zakon se odnosi samo na razumna stvorenja koja su čoveku podložna.
Razlog toga je što zakon usmerava dela što pripadaju onima koji su podvrgnuti
nečijem upravljanju. Stoga niko u pravom smislu reči ne nameće zakon svojim
delima. Što se pak tiče upotrebe nerazumnih stvari koje su čoveku podložne, to je
delo samoga čoveka koji te stvari pokreće, jer nerazumna stvorenja ne pokreću
sama sebe, nego ih pokreću neka druga bića. Stoga čovek ne može nametnuti zakon
nerazumnim stvarima, iako su mu one podložne. Dok razumnim bićima koja su mu
podložna može nametnuti zakon ukoliko svojom zapovešću ili bilo kakvim
saopštenjem utiskuje u njihov duh neko pravilo koje je izvor delovanja. A kao što
čovek saopštavanjem utiskuje neki unutrašnji izvor delovanja u čoveka koji mu je
podložan, tako i Bog utiskuje celoj prirodi neke izvore njenih dela. Stoga se u tom
smislu kaže da Bog zapoveda celoj prirodi. A u ovome smislu večnom zakonu su
podložna sva kretanja i delovanja celokupne prirode. Prema tome, drugačije su
podložna večnom zakonu nerazumna stvorenja koja pokreće božanska promisao, a
ne zapovest božanskog uma kao razumna stvorenja.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na argumente da prirodna zbivanja nisu
podložna večnom zakonu? (93. pitanje - Članak 5) - Odgovor na 1. razlog:
Utiskivanje unutrašnjeg delatnog izvora u prirodne stvari igra sličnu ulogu kao
proglašenje zakona kod ljudi, jer proglašenjem zakona utiskuje se ljudima neki izvor
koji upravlja njihovim delima.
Odgovor na 2. razlog: Nerazumna stvorenja ne učestvuju u ljudskom razumu, niti mu
se pokoravaju, a učestvuju poslušnošcu u božanskom razumu. Naime, moć
božanskog razuma prostire se mnogo dalje nego moć ljudskog razuma. Pa kao što
se na zapovest ljudskog razuma pokreću udovi ljudskog tela, premda ne učestvuju u
razumu, jer nemaju u sebi neku ka razumu usmerenu spoznaju, tako i Bog pokreće
nerazumna stvorenja, iako ona zbog toga ne postaju razumna.
Odgovor na 3. razlog: Premda su promašaji koji se događaju u prirodnim stvarima u
raskoraku s poretkom pojedinačnih uzroka, nisu u raskoraku s poretkom opštih
uzroka, a pogotovo s prvobitnim uzrokom koji je Bog i čijoj promisli ne može ništa
izmaknuti. A budući da je večni zakon zamisao božanske promisli, promašaji su u
prirodnim stvarima podložni večnom zakonu.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tvrdnji da cela ljudska stvarnost nije
podložna ljudskom zakonu? (93. pitanje - Članak 6) - 1. Apostol naime kaže u
"Poslanici Galaćanima": "Ako vas Duh vodi, niste pod Zakonom". A pravedni muževi
koji su Božji sinovi po posinjenju deluju po Božjem Duhu, u smislu "Poslanice
Rimljanima": "Koje vodi Duh Božji, sinovi su Božji". Prema tome, nisu svi ljudi
podložni večnom zakonu.
2. Nadalje, Apostol kaže u "Poslanici Rimljanima": "Razboritost tela protivna je Bogu;
zakonu se Božjem ne podvrgava". Međutim, kod mnogih ljudi vlada razboritost tela.
To znači da nisu svi ljudi podložni večnom zakonu koji je Božji zakon.
3. Osim toga, Augustin kaže u I knjizi "O slobodnom odlučivanju" da po večnom
zakonu, zli zaslužuju bedu, a dobri večni život. A ljudi koji su već blaženi, odnosno
koji su već osuđeni, nisu više u stanju da steknu zasluge. Dakle, ti ljudi nisu podložni
večnom zakonu.

Koja su dva načina podložnosti večnom zakonu? (93. pitanje - Članak 6) - Postoje
dva načina podložnosti večnom zakonu. Prvi je način kad neko spoznajom učestvuje
u večnom zakonu. Drugi je način delatni i trpni, to jest kad se večni zakon prima kao
neki pokretački izvor. Nerazumna stvorenja su na ovaj drugi način podložna večnom
zakonu.

Na koji su način dobri i zli podložni večnom zakonu? (93. pitanje - Članak 6) -
Dakako, oba su ova načina nesavršena i u zlima na neki način pokvarena; u njima je
prirodna sklonost za vrlinom izopačena trajnom navikom za porokom. Uz to, strasti i
grešne navike zamračuju u njima i samu prirodnu spoznaju dobra. Dok kod dobrih,
oba su spomenuta načina usavršena, jer njihovoj prirodnoj spoznaji dobra dodaje se
spoznaja vere i mudrosti, a njihovoj prirodnoj sklonosti dobru dodaje se podsticaj
milosti i vrline.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na argumente da cela ljudska stvarnost nije
podložna ljudskom zakonu? (93. pitanje - Članak 6) - Odgovor na 1. razlog: Ta se reč
Apostola može shvatiti na dva načina. Prvo tako da se misli na onoga ko se preko
volje potčinjava obavezi zakona kao nekom teretu. Stoga Primedba na istom mestu
kaže da je pod zakonom onaj ko se uzdržava od zla dela zbog straha od kazne
kojom preti zakon, a ne zbog ljubavi pravednosti. A na ovaj način duhovni ljudi nisu
pod zakonom, jer oni svojevoljno ispunjavaju zakon po ljubavi koju je Duh Sveti ulio u
njihova srca. Na drugi način ta se reč može shvatiti tako da su dela što ih čovek čini
pod uticajem Duha Svetoga više dela Duha Svetoga nego samoga čoveka. Stoga,
budući da Duh Sveti nije pod zakonom, kao što nije ni Sin, sledi da ni ta dela, ukoliko
su djela Duha Svetoga, nisu pod zakonom. A ovo potvrđuje izjava Apostola u "Drugoj
poslanici Korinćanima": "Gdje je Duh Gospodnji, ondje je sloboda."
Odgovor na 2. razlog: Razboritost tela ne može biti podložna Božjem zakonu po
onome što čini, jer priklanja čoveka delima koja su protivna božjem zakonu. Ali
podložna je božjem zakonu po trpljenju, jer zaslužuje kaznu po zakonu božanske
pravednosti. Ipak, razboritost tela ne vlada nijednim čovekom u tolikoj meri da
uništava svekoliko prirodno dobro u njemu. Stoga u čoveku ostaje neka sklonost da
čini ono što odgovara večnom zakonu. Greh ne ukida svekoliko dobro naravi.
Odgovor na 3. razlog: Ista je sila na temelju koje neka stvar ustraje na cilju i na
temelju koje se kreće prema cilju. Tako npr. teško telo svojom težinom počiva na
nižem mestu, a njom se takođe kreće prema tom mestu. Dosledno tome valja reći da
kao što neki po večnom zakonu zaslužuju blaženstvo ili bedu, isto tako po tom
zakonu i ustraju u blaženstvu ili u bedi. U ovome smislu, dakle, i blaženici i osuđenici
podložni su večnom zakonu.

Koja tri argumenta su navedena u prilog tvrdnji da je prirodni zakon duševna

sposobnost? Sa kojim se Toma Akvinski slaže? (94. pitanje - Članak 1) - 1. Jer, kako
kaže Filozof u II knjizi "Etike", u duši se nalazi troje: moć, sposobnost i osećaj. A
prirodni zakon nije neka duševna moć, niti je neki osećaj, što se može uvideti ako se
nabroje pojedinačno. Prema tome, prirodni zakon je neka duševna sposobnost.
2. Osim toga, Bazilije kaže da je savest, odnosno sindereza (prasavest), zakon
našeg uma, što se ne može odnositi nego na prirodni zakon. A sindereza je neka
duševna sposobnost. Dakle, i prirodni zakon je neka duševna sposobnost.
3. Napokon prirodni zakon uvek ostaje u čoveku, kako će se posle pokazati. A ljudski
razum, kom pripada zakon, ne razmišlja uvek o prirodnom zakonu. Prema tome,
prirodni zakon nje neki čin, nego neka sposobnost razuma.

Na koja dva načina se nešto može nazvati duševnom sposobnošću? (94. pitanje -
Članak 1) - Duševnom sposobnošću može se nešto nazvati na dva načina. Prvo, u
vlastitom i bitnom smislu: na ovaj način prirodni zakon nije duševna sposobnost.
Rekli smo naime da je prirodni zakon neka tvorevina razuma kao što je i rečenica
neko delo razuma. A nije isto ono što neko stvara i ono s pomoću čega to stvara:
neko, npr. s pomoću svoje gramatičke sposobnosti sastavlja skladan govor. Budući
da je, dakle, duševna sposobnost ono s pomoću čega neko deluje, zakon ne može
biti ta sposobnost u vlastitom i bitnom smislu reči. Na drugi način, sposobnošću se
može nazvati ono što je u njoj sadržano: tako se verom naziva sadržaj koji se
prihvata verom. A na ovaj način prirodni zakon se može nazvati duševnom
sposobnošću, jer ponekad razum zaista razmišlja o zapovestima prirodnog zakona, a
ponekad su te zapovesti prisutne u njemu samo kao neka sposobnost. Slično tome u
teorijskim naukama nedokaziva načela nisu sama duševna sposobnost tih načela,
nego su ta načela sadržana u toj sposobnosti.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na tvrdnje da je prirodni zakon duševna
sposobnost? (94. pitanje - Članak 1) - Odgovor na 1. razlog: Filozof onde ima
nameru da istraži što je vrlina uopšteno; a budući da je jasno kako je vrlina neki izvor
delovanja, on spominje samo one datosti u duši koje su izvori ljudskih dela, to jest
moći, sposobnosti i osećaja. Ali osim ovih triju datosti postoje u duši još i neke druge,
npr. neka dela kao što je htenje u čoveka koji hoće, a spoznati predmeti u onome ko
ih spoznaje; u njoj su takođe i prirodna svojstva duše, kao npr. besmrtnost i tome
slično.
Odgovor na 2. razlog: Sindereza (prasavest) se naziva zakonom našeg uma, jer
sadrži zapovesti prirodnog zakona koje su prvi izvori ljudskih dela.
Odgovor na 3. razlog: Ovaj razlog zaključuje da je prirodni zakon prisutan u nama
kao neka sposobnost. To dopuštamo.

Koji su argumenti navedeni u prilog tvrdnji da prirodni zakon sadrži samo jednu
zapovest? (94. pitanje - Članak 2) - 1. Jer zakon spada u rod zapovesti. Kada bi,
dakle, bilo više zapovesti prirodnog zakona, sledilo bi da bi bilo mnogo prirodnih
zakona.
2. Nadalje, prirodni zakon prati kao posledica ljudsku narav. A ljudska narav je u
celini jedna, premda je mnogostruka s obzirom na svoje delove. Dakle: ili je samo
jedan prirodni zakon zbog jedinstva celine, ili ima više prirodnih zakona zbog
mnoštva delova ljudske naravi. No u poslednjem slučaju sledilo bi da bi u prirodni
zakon spadalo i ono što proizlazi iz sklonosti požude.
3. Osim toga, zakon je delo razuma, a u čoveku je samo jedan razum. Prema tome,
samo je jedna zapovest prirodnog zakona.

Kako Toma Akvinski, argumentom iz prirodnih nauka, opravdava tvrdnju da prirodni

zakon sadrži više zapovesti? (94. pitanje - Članak 2) - Protiv navedenih razloga je
sledeće: zapovesti prirodnog zakona imaju sličnu ulogu u ljudskom delovanju kao
prva načela u dokaznim naukama. A postoji više prvih nedokazivih načela. Prema
tome, postoji i više zapovesti prirodnog zakona.

Šta znači da je nešto razumljivo po sebi? (94. pitanje - Članak 2) - A po sebi

razumljivim naziva se nešto na dva načina: prvo, po samome sebi, i drugo, s obzirom
na nas. Promatrana sama u sebi svaka se ona rečenica naziva po sebi razumljivom
čiji je predmet sadržan u pojmu subjekta. Događa se, međutim, da takva rečenica
nije po sebi razumljiva onome ko ne poznaje definiciju subjekta.

Na kojoj zapovesti se temelje sve ostale zapovesti prirodnog zakona? (94. pitanje -
Članak 2) - Prva je, dakle, zapovest zakona da dobro treba činiti i za njim težitii, a zlo
izbegavati. Na ovoj zapovesti temelje se sve ostale zapovesti prirodnog zakona, što
znači da u zapovesti prirodnog zakona spada sve ono što treba činiti ili izbegavati, a
što praktični razum shvata da je ljudsko dobro.

Koje tri stvari su usađene u poredak prirodnog zakona? (94. pitanje - Članak 2) -
Prvo je u čoveka po prirodi usađena sklonost ka dobru koja mu je zajednička sa svim
bićima, utoliko naime što svako biće teži za očuvanjem svoga bivstvovanja u skladu
sa svojom naravi. A u pogledu ove sklonosti u prirodni zakon spada ono što služi
očuvanju ljudskog života i sprečava ono što mu se protivi. Drugo, u čoveka je
usađena sklonost prema nekim posebnim dobrima, saglasnim s njegovom naravi,
koja su mu zajednička s ostalim svesnim bićima. A u ovom pogledu kaže se da u
prirodni zakon spada ono što je narav naučila sva svesna bića. Treće, u čoveka je
usađena njemu svojstvena sklonost prema nekom dobru koje je u skladu s njegovom
razumskom naravi: tako je čovek po naravi sklon da spozna istinu o Bogu i da živi u
zajednici. A u ovom pogledu na prirodni zakon spada ono što se odnosi na tu
sklonost, npr. da čovek izbegava neznanje, da ne vređa druge s kojima mora
zajedno živeti i ostale slične zapovesti koje ovde spadaju.
Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na tvrdnje da prirodni zakon sadrži samo
jednu zapovest? (94. pitanje - Članak 2) - Odgovor na 1. razlog: Sve zapovesti
prirodnog zakona, ukoliko se odnose na jednu prvu zapovest, imaju značenje
jednoga prirodnog zakona.
Odgovor na 2. razlog: Sve sklonosti bilo kog dela ljudske naravi, recimo požudnoga
ili gnevnoga, ukoliko njima upravlja razum, spadaju u prirodni zakon i svode se na
jednu prvu zapovest. Prema tome, ima mnogo zasebnih zapovesti prirodnog zakona,
ali im je koren isti.
Odgovor na 3. razlog: Iako je razum u sebi jedan, on ipak upravlja svime što se
odnosi na ljude. Prema tome, pod zakon razuma spada sve ono čime razum može
upravljati.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tvrdnji da ne spadaju sva moralna dela pod
prirodni zakon? (94. pitanje - Članak 3) - 1. Jer u pojam zakona spada da bude
usmeren prema zajedničkom dobru. Medutim, neka vrednosna dela su usmerena na
privatno dobro nekog pojedinca, što je naročito vidljivo u delima umerenosti. Prema
tome, sva vrednosna dela ne spadaju pod prirodni zakon.
2. Osim toga, svi gresi se protive nekim vrednosnim delima. Kada bi, dakle, sva
vrednosna dela spadala u prirodni zakon, onda bi, čini se, svi gresi bili neprirodni.
No, to se posebno kaže samo za neke grehe.
3. Još nešto: svi se slažu u onome što je u skladu s naravi. Međutim, svi se ljudi ne
slažu u pogledu vrednosnih dela, jer za jednoga je vrednosno ono što je za drugoga
opako. Prema tome, sva vrednosna dela ne spadaju pod prirodni zakon.

Na koja dva načina se može govoriti o moralnim delima? (94. pitanje - Članak 3) - O
vrednosnim delima možemo govoriti na dva načina: prvo, ukoliko su vrednosna;
drugo, ukoliko su određena dela promatrana u svojim vrstama.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na argumente da ne spadaju sva moralna
dela pod prirodni zakon? (94. pitanje - Članak 3) - Odgovor na 1. razlog: Umerenost
se odnosi na prirodne požude prema hrani, piću i seksualnosti, koje su, dakako,
usmerene prema zajedničkom prirodnom dobru, kao što su pravne odredbe
usmerene prema zajedničkorn moralnom dobru.
Odgovor na 2. razlog: Čovekovom naravi može se nazvati ili ona koja je čoveku
svojstvena, a s toga gledišta svi gresi ukoliko se protive razumu, protive se i naravi. Ili
se misli na onu narav koja je zajednička čoveku i drugim svesnim bićima. A u ovom
pogledu samo se neki posebni gresi nazivaju neprirodnima.
Odgovor na 3. razlog: U tom je razlogu reč o delima koja se promatraju zasebno.
Tako se naime događa, zbog različitih životnih prilika ljudi, da su neka dela za neke
ljude vrednosna, u tom smislu da su im primereni i da im odgovaraju, dok su ta ista
dela za druge ljude opaka, u tom smislu da im nisu primerena.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tvrdnji da prirodni zakon nije isti kod svih?
(94. pitanje - Članak 4) - 1. Naime u "Dekretima" se kaže da je prirodno pravo ono
koje je sadržano u Zakonu i Jevanđelju. A to pravo nije zajedničko svim ljudima, jer
svi ne slušaju Jevanđelja, kako se kaže u "Poslanici Rimljanima". Dakle, prirodni
zakon nije isti kod svih.
2. Nadalje, pravedno je ono što je u skladu sa zakonom, kako se veli u V knjizi
"Etike". A u istoj knjizi se kaže da ništa nije tako pravedno kod svih ljudi, a da kod
nekih ne bi bilo drugačije. Prema tome, prirodni zakon takođe nije isti kod svih.
3. Napokon, na prirodni zakon spada ono čemu čovek po naravi teži. No razni ljudi
teže prema različitim stvarima, jedni npr. za užicima požude, drugi za častima, drugi
pak za nečim drugim. Prema tome, prirodni zakon nije isti kod svih ljudi.

Da li su opšta i pojedinačna načela teorijskog i praktičnog razuma ista kod svih

naroda? (94. pitanje - Članak 4) - Razumu je pak svojstveno da napreduje od
uopštenosti prema pojedinačnostima, ali drugačije postupa u tome teorijski razum, a
opet drugačije praktični. U pogledu opštih načela bilo teorijskog, bilo praktičnog
razuma kod svih ljudi je ista istina, odnosno ispravnost i svi je shvataju na isti način.
Što se pak tiče pojedinačnih zaključaka teorijskog razuma, ista je istina kod svih, ali
nije svima podjednako poznata.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na tvrdnje da prirodni zakon nije isti kod
svih? (94. pitanje - Članak 4) - Odgovor na 1. razlog: Te reči ne treba shvatiti tako da
u prirodni zakon spada sve što je sadržano u Zakonu i Jevanđelju, jer u njima se
nalazi mnogo toga što nadilazi narav, nego tako da je u njima potpuno saopšteno sve
što spada u prirodni zakon. Zato je Gracijan rekavši da je prirodno pravo ono koje je
sadržano u Zakonu i Jevanđelju odmah dodao primer: ono svakome naređuje da čini
drugima ono što želi da njemu bude učinjeno.
Odgovor na 2. razlog: Reči Filozofa valja shvatiti tako da se odnose na ono što je po
naravi pravedno, ali ne u smislu opštih načela, nego u smislu nekih iz načela
izvedenih zaključaka; ti su zaključci u većim slučajeva ispravni, dok su u manjem
broju slučajeva pogrešni.
Odgovor na 3. razlog: Kao što razum vlada u čoveku i zapoveda drugim moćima
duše, tako razum mora usmeravati i prirodne težnje koje pripadaju drugim moćima
duše. Stoga uopšteno svi ljudi smatraju ispravnim da svim ljudskim težnjama valja
upravljati razumski.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tvrdnji da je prirodni zakon promenjiv? (94.
pitanje - Članak 5) - 1. Jer u vezi s rečima Siraha: "Obdario ih je naukom i zakonom
života", Primedba kaže: Hteo je da zakon bude napisan da bi ispravio prirodni zakon.
A ono što se ispravlja, menja se. Dakle, prirodni zakon se može menjati.
2- Nadalje, ubistvo nevinog čoveka, preljuba i krađa protive se prirodnom zakonu. No
činjenica je da je Bog te zabrane menjao, npr. kad je zapovedio Abrahamu da ubije
svoga nevinog sina, kako piše u "Knjizi Postanka"; takođe je zapovedio Židovima da
zaplene od Egipćana posuđene posude, kako piše u "Knjizi Izlaska", a Hošei naredio
da se oženi bludnicom, kako piše u "Hošei". Prema tome, prirodni zakon se može
menjati.
3. Osim toga, Izidor kaže u knjizi "Etimologija" da u prirodno pravo spadaju
zajedničko posedovanje svih dobara i jedna te ista sloboda za sve. No mi vidimo da
su se ta prava izmenila ljudskim zakonima. Čini se, prema tome, da je prirodni zakon
promenjiv.

Na koja dva načina se može shvatiti promena prirodnog zakona? (94. pitanje -
Članak 5) - Menjanje prirodnog zakona može se shvatiti na dva načina. Prvo tako da
mu se nešto dodaje, a na ovaj način ništa ne sprečava da se prirodni zakon menja,
jer je i božanskim zakonom i ljudskim zakonima mnogo toga dodano prirodnom
zakonu što je korisno za ljudski život. Na drugi način menjanje prirodnog zakona
može se shvatiti u smislu ukidanja, to jest tako da prestaje pripadati prirodnom
zakonu ono što mu je pre pripadalo. A s ovoga gledišta prirodni zakon je u svojim
prvim načelima potpuno nepromenjiv.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na tvrdnje da je prirodni zakon promenjiv?
(94. pitanje - Članak 5) - Odgovor na 1. razlog: O pisanom zakonu se kaže da je
donesen radi toga da bi ispravio prirodni zakon ili zato što je u prirodnom zakonu
dopunio ono što mu je nedostajalo, ili zato što je prirodni zakon u srcima nekih ljudi, u
pogledu nekih stvari, bio tako pokvaren da su smatrali dobrim ono što je po naravi
zlo; upravo takva pokvarenost je trebala biti ispravljena.
Odgovor na 2. razlog: Uopšteno svi ljudi umiru prirodnom smrću, bili oni zločinci ili
nevini. Ta je smrt uvedena, dakako, božanskom vlašću zbog iskonskog greha, što je
u skladu s rečima "Prve knjige o kraljevima": Gospodin usmrćuje i oživljava. Stoga se
po božjem nalogu svakom čoveku, bilo zločincu, bilo nevinom čoveku, bez ikakve
nepravde može dosuditi smrt. Slično tome, preljuba se sastoji u seksualnom odnosu
s tudom ženom, koja je Hošei bila dodeljena po božanskom zakonu. Radi toga, kad
neko pristupa bilo kojoj ženi po božanskom nalogu, onda to nije ni preljuba, ni blud.
Isti razlog vredi i za krađu koja znači uzimanje tuđe stvari. Štogod naime neko uzima
po nalogu Boga, koji je gospodar svih stvari, ne uzima to bez volje gospodara, što je
zapravo krađa. Ali ne događa se samo u ljudskoj stvarnosti da svaki božji nalog
postaje obaveza, nego takođe sve što Bog stvara u prirodnom svetu postaje na neki
način prirodnim.
Odgovor na 3. razlog: Kaže se da nešto spada u prirodno pravo s dva razloga. Prvo
jer na to narav priklanja, npr. da se drugome ne sme činiti nepravda. Drugo, jer narav
nije uvela ono što joj je suprotno: tako bismo mogli kazati da golotinja čoveka spada
u prirodno pravo, jer mu priroda nije dala odelo nego ga je on pronašao svojim
umećem. Eto, u tom smislu se kaže da zajedničko posedovanje svih dobara i jedna
te ista sloboda za sve spadaju u prirodno pravo, jer deobu poseda i služenje čoveka
čoveku nije uvela priroda nego razum ljudi radi dobrobiti ljudskog života. No time je
prirodni zakon izmenjen samo u tom smislu da su mu dodate neke korisne odredbe.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tvrdnji da se prirodni zakon može izbrisati iz
ljudskog srca? (94. pitanje - Članak 6) - 1. Jedna Primedba kaže: U unutrašnjost
čoveka, obnovljena milošću, upisan je zakon pravednosti koji je greh izbrisao. A
zakon pravednosti je prirodni zakon. Prema tome, prirodni zakon može biti izbrisan.
2. Uz to, zakon milosti je delotvorniji od prirodnog zakona. No greh briše zakon
milosti. Iz toga proizlazi da je mnogo lakše izbrisati prirodni zakon.
3. Nadalje, pravednim se smatra ono što je propisano zakonom. Međutim, ljudi su
doneli mnogo propisa koji se protive prirodnom zakonu. Dakle, prirodni zakon može
biti izbrisan.

Da li se opšte i pojedinačne zapovesti prirodnog zakona mogu izbrisati iz ljudskog

srca? (94. pitanje - Članak 6) - Što se, dakle, tiče opštih načela, prirodni zakon se
nikako ne može izbrisati iz srca ljudi u svojoj uopštenosti, ali briše se u nekom
pojedinačnom delu, ukoliko naime razum biva sprečen požudom ili nekim drugim
osećanjem da primeni opšte načelo na pojedinačno delo.

Koja tri odgovora navodi Toma Akvinski na tvrdnje da se prirodni zakon može
izbrisati iz ljudskog srca? (94. pitanje - Članak 6) - Odgovor na 1. razlog: Greh briše
prirodni zakon u pojedinačnim slučajevima, ali ga ne briše uopšteno, nego samo
možda u pogledu sekundarnih zapovesti prirodnog zakona.
Odgovor na 2. razlog: Premda je milost delotvornija od naravi, ipak je narav bitnija
čoveku i stoga je trajnija.
Odgovor na 3. razlog: U tom razlogu je reč o sekundarnim zapovestima prirodnog
zakona protiv kojih su neki zakonodavci doneli nepravedne propise.

Koja su tri arumenta navedena u prilog tvrdnji da nije korisno da ljudi donose
zakone? (95. pitanje - Članak 1) - 1. Jer namera je svakog zakona da ljudi po njemu
budu dobri. A ljude je lakše navesti na dobro svojevoljno prihvaćenim opomenama,
nego prisilno zakonima. Prema tome, nije bilo potrebno donositi zakone.
2. Nadalje, kako kaže Filozof u V knjizi "Etike": ljudi pribegavaju sucu kao živoj
pravednosti. A bolja je živa pravednost od nežive koja je sadržana u zakonima. Bolje
bi, dakle, bilo da se izvršenje pravednosti poveri odluci sudaca nego da se o tome
donosi neki zakon.
3. Napokon, svaki je zakon smernica ljudskih dela, kako je vidljivo iz prethodnih
izlaganja. A budući da se ljudska dela sastoje u pojedinostima koje su beskonačne,
samo mudrac koji ima uvida u pojedinosti može u dovoljnoj meri ispitati ono što
spada na usmeravanje ljudskih dela. Prema tome, bolje bi bilo da se ljudska dela
usmeravaju odlukom mudraca nego donošenjem zakona. Stoga nije bilo potrebno da
se donose ljudski zakoni.

U kakvoj su vezi zakon, strah od kazne i vrlina? (95. pitanje - Članak 1) - Zakoni su
doneseni da se strahom od njih obuzda ljudska drskost, da se zaštiti nevinost od zlih
i da se u samih zlih strahom od kazne obuzda sklonost da škode drugima.

Koja tri odgovora Tome Akvinskog na tvrdnje da nije korisno da ljudi donose zakone?
(95. pitanje - Članak 1) - Odgovor na 1. razlog: Ljude koji su po naravi dobri lakše je
privesti vrlini svojevoljno prihvaćenim opomenama nego prisilom, ali neke ljude zle
naravi samo je prisilom moguće privesti vrlini.
Odgovor na 2. razlog: Kao što kaže Filozof u I knjizi "Retorike": Bolje je sve urediti
zakonom, nego prepustiti odluci sudaca. I to zbog tri razloga. Prvo, jer lakše je naći
manji broj mudraca koji su kadri donositi ispravne zakone, nego mnogo njih koji bi bili
potrebni da se ispravno sudi o svakom pojedinom slučaju. Drugo, jer oni koji donose
zakone dugo vremena razmišljaju što bi trebalo ozakoniti, dok su presude o
pojedinačnim događajima uslovljene slučajevima koji nastaju iznenada. A čovek
lakše može uvideti što je ispravno na temelju promatranja više slučajeva, nego na
temelju jednog jedinog događaja. Treće, jer zakonodavci sude uopšteno i o budućim
događajima, dok ljudi koji predsedaju na sudovima sude o sadašnjim događajima
prema kojima se odnose ili s ljubavlju ili s mržnjom ili s nekom strašću pa tako njihov
sud biva izopačen.
Budući, dakle, da se živa pravednost suca ne nalazi u mnogih ljudi i budući da je
promenljiva, bilo je nužno odrediti zakonom, gde god je to bilo moguće, kakav sud
valja doneti i što manje slučajeva prepustiti odlučivanju ljudi.
Odgovor na 3. razlog: Neke pojedinačne slučajeve koji se ne mogu obuhvatiti
zakonom nužno je prepustiti sucima, kako kaže Filozof na istome mestu, na prmer da
li je nešto bilo učinjeno ili nije bilo učinjeno i tome slično.

Koja su četiri argumenta navedena u prilog tvrdnji da ljudski zakon nije izveden iz
prirodnog zakona? (95. pitanje - Članak 2) - 1. Jer Filozof kaže u V knjizi "Etike" da je
zakonski pravedno ono za šta je u početku bilo potpuno svejedno da li će biti ovako
ili onako. Međutim, za ono što proizlazi iz prirodnog zakona nije sporedno da li će biti
ovako ili nekako drugačije. Prema tome, ne izvodi se iz prirodnog zakona sve ono što
je određeno ljudskim zakonima.
2. Osim toga, pozitivno pravo se stubokom razlikuje od prirodnog prava, kako je
vidljivo kod Izidora u knjizi "Etimologija" i kod Filozofa u V knjizi "Etike". No ono što se
izvodi iz opštih načela prirodnog zakona kao neki zaključak spada u prirodni zakon,
kako je pre rečeno. Prema tome, ono što spada u ljudski zakon ne izvodi se iz
prirodnog zakona.
3. Nadalje, prirodni zakon je isti kod svih, jer Filozof kaže u V knjizi "Etike" da je
prirodno pravedno ono što svugde ima istu moć. Kada bi se, dakle, ljudski zakoni
izvodili iz prirodnog zakona, onda bi sledilo takođe da bi bili isti u svih ljudi. A to
očigledno ne odgovara istini.
4. Za sve što se izvodi iz prirodnog zakona može se navesti neki razlog. Međutim,
nemoguće je navesti razlog za sve ono što su stari zakonodavci utvrdili zakonom.
Prema tome, ne izvode se svi ljudski zakoni iz prirodnog zakona.

U kakvoj su vezi pravednost, ljudski zakon i prirodni zakon? (95. pitanje - Članak 2) -
Prvo pravilo razuma je prirodni zakon. Stoga svaki ljudski zakon samo utoliko ima
vrednost zakona ukoliko se izvodi iz prirodnog zakona. Ako se u nečemu razilazi s
prirodnim zakonom, onda to već nije zakon, nego izopačenje zakona.

Na koja dva načina se mogu izvesti odredbe iz prirodnog zakona? (95. pitanje -
Članak 2) - Valja znati da se nešto na dva načina može izvesti iz prirodnog zakona:
prvo kao što se zaključci izvode iz načela; i drugo kao što se neka pobliža određenja
izvode iz opštih načela.

Koja četiri odgovora navodi Toma Akvinski na tvrdnje da ljudski nije zakon izveden iz
prirodnog zakona? (95. pitanje - Članak 2) - Odgovor na 1. razlog: Filozof govori o
onim zakonskim odredbama koje su donesene ljudskim zakonom na način pobližeg
određenja ili nekog ograničenja zapovesti prirodnog zakona.
Odgovor na 2. razlog: U tom se razlogu radi o zakonskim odredbama koje se izvode
iz prirodnog zakona, kao neki zaključci.
Odgovor na 3. razlog: Opšta načela prirodnog zakona ne mogu se prmeniti na sve
ljude na isti način zbog velike raznolikosti ljudske stvarnosti. Upravo odatle proizlazi
različitost pozitivnog zakona kod različitih naroda.
Odgovor na 4. razlog: Navedene reči Pravnika treba shvatiti da se odnose na
zakonske odredbe što su ih uveli stari zakonodavci u vezi s pojedinačnim odredbama
prirodnog zakona; s obzirom na te odredbe sud iskusnih i razboritih ljudi treba uvažiti
kao neka načela, jer oni odmah uviđaju koja je pojedinačna odredba najprikladnija.
Stoga Filozof kaže u VI knjizi "Etike" da u takvim slučajevima mora se obratiti
pozornost i nedokazanim izrekama i mnenjima iskusnijih i starijih ili razboritih ljudi, i
to ne manju nego dokazanima.

Kako je Isidor opisao sadržaj pozitivnog zakona? (95. pitanje - Članak 3) - Čini se da
Izidor nije primereno opisao kvalitet pozitivnog zakona kada kaže: Zakon mora biti
pošten, pravedan, ostvariv po naravi i prema običajima domovine, primeren mestu i
vremenu, nužan, koristan; takođe mora biti jasan da ne bi zbog nejasnoće sadržavao
neku prevaru; ne sme biti napisan radi privatnog dobitka, nego zbog zajedničke
koristi građana.
Šta Toma Akvinski zamera Isidorovom opisu pozitivnog zakona? (95. pitanje -
Članak 3) - 1. Zakon mora biti ono što odredi razum pod uslovom da se slaže s
religijom, da odgovara stezi i da služi opštem dobru. Prema tome, nepotrebno je
posle dodavao uslove zakona.
2. Osim toga, Ciceron kaže u I knjizi "O službama" da je pravednost sastavni deo
poštenja. Stoga Izidor posle nego je rekao da zakon mora biti pošten, nepotrebno
dodaje da mora biti i pravedan.
3. Nadalje, prema Izidoru pisani zakon se stubokom razlikuje od običaja. Iz toga sledi
da nije trebao staviti u definiciju zakona da mora biti prema običajima domovine.
4. Napokon, izraz "nužno" ima dva značenja. Nešto je naime naprosto nužno jer se
ne može ponašati drugačije nego što se ponaša, a takva nužnost ne podleže
ljudskom sudu, pa stoga ona i ne spada na ljudski zakon. Nešto je pak nužno radi
neke svrhe, a ta je nužnost zapravo istovetna s korišću. Stoga se nepotrebno navode
obadva uslova da zakon mora biti nužan i koristan.

Koja četiri argumenta su navedena u prilog tvrdnji da Isidor ne daje pravilnu podelu
ljudskih zakona? (95. pitanje - Članak 4) - 1. On naime pod ljudskim pravom
obuhvata i pravo naroda koje se zato naziva tim imenom, kako sam kaže, jer se
gotovo svi narodi njime služe. No Izidor kaže i to da je prirodno pravo ono koje je
zajedničko svim narodima. Prema tome, pravo naroda nije sastavni deo ljudskog
pozitivnog prava, nego prirodnog prava.
2. Nadalje, čini se da nema bitne razlike, nego samo sadržajne među onim
odredbama koje imaju istu snagu. A zakoni, narodne odluke, zaključci senata i sve
druge slične odredbe imaju istu snagu. Prema tome, te se odredbe razlikuju samo
sadržajno. No pravno umeće ne treba voditi brigu o takvoj razlici, jer se ona može
uvećavati u beskraj. Iz toga sledi da se spomenuta distribucija ljudskih zakona
neprimereno navodi.
3. Osim toga, kao što u državi ima vladara, sveštenika i vojnika, tako ima i drugih
ljudskih službi. Prema tome, kao što Izidor spominje neko vojničko pravo i javno
pravo s obzirom na sveštenike i vladare, tako je trebao spomenuti i druga prava koja
se odnose na druge službe u državi.
4. Napokon, valja zanemariti ono što je sporedno. A za zakon je zaista sporedno da li
ga donosi ovaj ili onaj čovek. Prema tome, Izidor neprimereno deli ljudske zakone
prema imenima zakonodavaca, kad naime neke naziva Kornelijevi, neke Falcidijevi
itd.

Kako bi trebalo klasifikovati pozitivno pravo prema kriterijumu izvođenja iz prirodnog

prava? (95. pitanje - Članak 4) - Pozitivno pravo se deli na pravo naroda i na
građansko pravo prema dva načina na koja se nešto izvodi iz prirodnog zakona.

Kako bi trebalo klasifikovati pozitivno pravo prema kriterijumu zajedničkog dobra?

(95. pitanje - Članak 4) - Ljudski zakon se može deliti prema razlikama što postoje
među onima koji se posebno zalažu za zajedničko dobro: npr. sveštenici se mole
Bogu za narod; vladari upravljaju narodom, a vojnici se bore za dobrobit naroda.

Kako bi trebalo klasifikovati pozitivno pravo prema kriterijumu oblika vladavine? (95.
pitanje - Članak 4) - Ljudski zakoni se razlikuju prema različitim državnim
vladavinama. Jedna od njih je kraljevstvo, kada naime jedan vladar upravlja
državom; njoj odgovaraju odredbe vladara. Druga je vladavina aristokratija, to jest
vlast najboljih ili najodličnijih; njoj pak odgovaraju stručna mišljenja razboritih i takođe
zaključci senata. Treća je vladavina oligarhija, to jest vlast malobrojnih bogataša i
moćnika; njoj odgovara pretorsko pravo koje se takođe zove časničko. Zatim postoji
vladavina naroda koja se zove demokratija; njoj odgovaraju narodne odluke. Postoji
takođe i tiranska vladavina koja je potpuno pokvarena, pa se stoga po njoj ne
određuje nikakav zakon. Napokon, postoji jedna vrsta vladavine koja je pomešana od
spomenutih i ta je najbolja; u njoj zakon znači ono što su poglavari zajedno s
narodom zaključili.

Kako bi trebalo klasifikovati pozitivno pravo prema kriterijumu predmeta o kojima se

donose? (95. pitanje - Članak 4) - Zakoni se razlikuju prema različitim predmetima o
kojima se donose, a ponekad se nazivaju prema njihovim sastavljačima. Tako se
razlikuju Julijev zakon o bludništvu, Kornelijev zakon o podmuklom ubistvu i tako
dalje, ali ne zbog sastavljača, nego zbog predmeta kojima se bave.

Šta Toma Akvinski zamera Starom zakonu kada je reč o jasnoći odredaba o
vladarima i izboru kralja? (105. pitanje - Članak 1) - 1. Jer kao što kaže Filozof u III
knjizi "Politike": upravljanje narodom poglavito zavisi od glavne državne uprave. A u
Zakonu nije navedeno kako treba postaviti vrhovnog vladara, dok se to navodi u
odnosu prema nižim vladarima, i to ponajpre u "Knjizi Izlaska": Proberi između svega
puka mudre ljude...; zatim u "Knjizi Brojeva": Skupi mi sedamdeset muževa između
starešina izraelskih, te u "Ponovljenom zakonu": Izaberite iz svojih plemena mudre i
iskusne ljude... Prema tome, Stari zakon nije doneo dovoljno jasne odredbe o
vladarima.
2. Nadalje, kao što kaže Platon: Najbolji mora voditi najbolje. A najbolje upravlja
državom ili bilo kojim narodom kralj, jer kraljevski poredak najvernije predstavlja
božanski poredak po kom jedan Bog od početka upravlja svetom. Prema tome,
Zakon je trebao postaviti narodu kralja, a ne prepustiti to njegovu izboru kao što se
čini u "Ponovljenom zakonu": Kad kažeš: "Želim da nad sobom postavim kralja...",
onda ga postavi.

Šta Toma Akvinski zamera Starom zakonu kada je reč o podeli kraljevstva? (105.
pitanje - Članak 1) - Osim toga, u "Jevanđelju po Mateju" kaže se da će propasti
svako kraljevstvo koje je u sebi podeljeno, što je potvrdilo iskustvo židovskog naroda
koji se raspao zbog podeljenosti kraljevstva. A Zakon poglavito treba težiti za tim da
se pobrine za zajedničku dobrobit naroda. Dakle, trebao je zabraniti deobu
kraljevstva između dva kralja. Ta deoba nije trebala biti uvedena ni pomoću božjeg
autoriteta, kao što čitamo u "Prvoj knjizi o kraljevima" da ju je uveo prorok Ahija iz
Šila pomoću božjeg autoriteta.

Šta Toma Akvinski zamera Starom zakonu kada je reč o odredbama o uzdržavanju
kraljeva? (105. pitanje - Članak 1) - K tome, kao što su sveštenici ustanovljeni da bi
koristili narodu u njegovim odnosima prema Bogu, kako se vidi u "Poslanici
Hebrejima", tako su vladari ustanovljeni da bi koristili narodu u njegovim ljudskim
odnosima. A u Zakonu su navedene neke obaveze prema sveštenicima i levitima za
uzdržavanje njihovog života, npr. desetine, prvine i mnoge druge slične stvari. Prema
tome, trebalo je doneti neke obaveze i u pogledu uzdržavanja vladara naroda,
naročito zato što im je bilo zabranjeno primati darove, kako se vidi u "Knjizi Izlaska":
Ne primajte darove što zaslepljuju čak i razborite ljude te izopačuju reči pravednika.
Šta Toma Akvinski zamera Starom zakonu kada je reč o odredbama o postavljanju
kralja? (105. pitanje - Članak 1) - Napokon, kao što je kraljevstvo najbolja vladavina,
tako je tiranija najgore izopačenje vladavine. No Gospodin je postavljenom kralju dao
i tiransko pravo, jer se u "Prvoj knjizi o Samuelu" kaže: Ovo će biti pravo kralja koji će
kraljevati nad vama: uzimat će vaše sinove... Prema tome, Zakon je doneo nezgodne
odredbe u vezi s postavljanjem vladara.

Koji je najbolji oblik vladavine za Tomu Akvinskog? (105. pitanje - Članak 1) -

Najbolje državno uređenje je ono koje je dobro složeno od kraljevstva u kojem je
jedan na čelu svih, zatim od aristokratije, ukoliko mnogi puni vrlie sudjeluju u
vladanju, i od demokratije, to jest od vlasti naroda, ukoliko se vladari mogu izabrati iz
puka i puku pripada njihov izbor.

Kako je bila uređenja zajednica Jevreja za vreme Mojsija? (105. pitanje - Članak 1) -
Naime, Mojsije i njegovi naslednici vladali su kao pojedinci pretpostavljeni svima, što
je bila neka vrsta kraljevstva. A bila su takođe izabrana sedamdeset i dva starca
puna vrline; kaže se naime u "Ponovljenom zakonu": Zato sam uzeo prvake iz vaših
plemena, ljude pametne i ugledne, te ih postavio za poglavare. To je bio aristokratski
element. A demokratski element je bio u tome što su se oni birali iz celoga naroda;
kaže se naime u "Knjizi Izlaska": Proberi između svega puka ljude mudre..., a takođe
se iznosi da ih je izabrao narod; stoga se kaže u "Ponovljenom zakonu": Izaberite
stoga iz svojih plemena ljude pametne... Iz toga je jasno da je Zakon postavio najbolji
poredak vladara.

Šta je odgovor Tome Akvinskog na tezu da je Bog poverio izbor kralja narodu? (105.
pitanje - Članak 1) - Bog se na poseban način brinuo za vladanje izraelskim
narodom. Zato se kaže u "Ponovljenom zakonu": Tebe je Gospodin Bog tvoj izabrao
da budeš njegov poseban narod. Stoga je Gospodin sebi zadržao pravo postavljanja
vrhovnog vladara. Prema "Knjizi Brojeva" Mojsije je upravo to molio: Neka Gospodin
Bog duhova u svakom telu postavi čoveka nad ovom zajednicom. Tako je posle
Mojsija božjim naređenjem postavljen za vladara Jošua, a takođe čitamo u "Knjizi
Sudaca" u vezi sa svakim pojedinim sucem koji je došao posle Jošue, da je Bog
podigao narodu izbavitelja i da je duh Gospodina bio u njima. Stoga Gospodin izbor
kralja nije poverio narodu, nego je to sebi zadržao, kako se vidi iz "Ponovljenog
zakona": Postavićeš za kralja onoga koga odabere Gospodin Bog tvoj.

Zbog čega Bog nije dao Jevrejima u početku kralja sa neograničenom vlašću? Koje
dve odredbe je dobio jevrejski narod u vezi postavljanja kralja? (105. pitanje - Članak
1) - Kraljevstvo je najbolja vladavina za narod, ako se ne pokvari. Ali, budući da se
kralju daje velika vlast, kraljevstvo se lako izopači u tiraniju, osim ako je izvanredno
pun vrline onaj kome se poverava takva vlast, jer kao što kaže filozof u IV knjizi
"Etike", samo čovek pun vrline može nositi velika blaga. No malo je onih koji su
savršeno moralni, a osobito su Židovi bili surovi i skloni pohlepi, a ti poroci najviše
strovaljuju ljude u tiraniju. Zbog toga im Gospodin u početku nije dao kralja s
potpunom vlašću, već suca i upravitelja da ih štiti. Ali posle je na molbu naroda kao
ogorčen dao kralja, što se vidi iz onoga što je rekao Samuelu u "Prvoj knjizi o
Samuelu": Nisu odbacili tebe, nego su odbacili mene, ne želeći da ja kraljujem nad
njima. Ipak je u početku doneo neke odredbe u vezi s postavljanjem kralja, i to najpre
u vezi s načinom njegovog izbora. Dve su odredbe donesene: prvo, da u izboru kralja
čekaju na sud Gospodina i da ne biraju kralja iz drugoga naroda, jer takvi kraljevi
malo saosećaju s narodom kojem se stavljaju na čelo i, dosledno tome, ne brinu se
za njega. Drugo, u vezi s postavljenim kraljevima odredio je kako da se ponašaju
prema samima sebi, to jest da ne gomilaju kola i konje, ni žene, ni neizmerna
bogatstva, jer iz pohlepe za tim stvarima vladari postaju tirani i zapostavljaju pravdu.
Takođe je odredio kako da se ponašaju prema Bogu, to jest da trajno čitaju i
razmišljaju o božjem zakonu i da svagda žive u božjem strahu i posluhu. Odredio je
napokon kako da se ponašaju prema svojim podanicima, naime da ih ne preziru
oholo, niti da ih ugnjetavaju, niti da ih odvraćaju od pravednosti.

Kako Toma Akvinski objašnjava podelu kraljevstva Jevreja? (105. pitanje - Članak 1)
- Deoba kraljevstva i mnoštvo kraljeva dato je narodu kao kazna za mnoge njegove
razdore kojima se ponajviše suprotstavljao pravednom kraljevstvu Davida, a ne radi
njegova napretka. Stoga se kaže u "Hošeja": U gnevu svom kralja ti dadoh i u
"Hošeja": Kraljeve su postavljali, bez mene knezove birali bez moga znanja.

Zbog čega je Bog zabranio kraljevima bogaćenje? (105. pitanje - Članak 1) - To

pravo kralj nije primio po božanskoj ustanovi, već se, naprotiv, time nagovestila
zloupotreba kraljeva koji sebi svojataju zločinačko pravo izopačujući se u tirane i
pljačkajući podanike. To se vidi iz završnih reči koje glase: a vi sami postaćete mu
robovi, što se događa upravo u tiraniji, jer tiranin vlada svojim podanicima kao
robovima. Stoga je Samuel dao onu izjavu da bi zastrašio narod kako ne bi tražio
kralja, jer se dodaje: Narod nije hteo da posluša Samuelova glasa. No ipak može se
dogoditi da čak i dobar kralj, koji nije tiranin, uzima sinove, postavlja pukovnike i
stotnike, te prima mnoge darove od podanika da bi se brinuo za zajedničko dobro.

Koja su tri argumenta navedena da buna nije poseban greh? (42. pitanje - Članak 1)
- 1. Jer, kako kaže Izidor u knjizi "Etimologija" bunitelj je onaj koji u duhove unosi
razdor i raspiruje neslogu. No onaj koji navodi na neki greh, ne greši drugovrsnim
grehom od onoga na koji navodi. Prema tome, čini se da buna ne bi bila poseban
greh, različit od nesloge.
2. Osim toga, buna znači neku vrstu podeljenosti. No i naziv raskola dolazi od istog
korena. Zato se i ne čini da je greh bune različit od greha raskola.
3. I još nešto: svaki poseban greh, različit od drugih, ili je glavni greh, ili se rađa iz
nekoga glavnog greha. No buna se ne ubraja ni u glavne grehe, niti među one grehe
koji se iz njih rađaju, kako se to vidi iz XXXI knjige "Ćudorednih pouka", gdje se
nabrajaju obe vrste greha. Prema tome, buna nije poseban greh, različit od drugih
greha.

Zbog čega Toma Akvinski navodi da je buna poseban greh? Po čemu je buna slična
ratu i svađi, a po čemu se razlikuje od njih? (42. pitanje - Članak 1) - Buna je
poseban greh, koji ima nešto zajedničko s ratom i svađom, a u nečem se razlikuje od
njih. S njima joj je zajedničko to da uključuje neko suprotstavljanje. Razlikuje se od
njih u dve tačke. Prvo, rat i svađa uključuju stvarni međusobni sukob, dok se za bunu
može reći da je ili stvarni sukob ili priprema za takav sukob. Druga je razlika među
njima u tome što se rat, u pravom smislu reči, vodi protiv vanjskog neprijatelja,
naime, naroda protiv naroda, a svađa nastaje izmedu pojedinca i pojedinca, ili
između dve malobrojne skupine, dok je buna, u pravom smislu reči, sukob između
dva nesložna dela jednog naroda, to jest kad se jedan deo građana digne na ustanak
protiv drugog dela.
Ko je bunitelj i šta je buna? (42. pitanje - Članak 1) - Buniteljem se naziva onaj koji
podstiče na bunu. Budući da buna unosi nekakvu neslogu, bunitelj je onaj koji ne
raspiruje bilo kakvu neslogu, nego neslogu između delova nekog naroda. No bunom
ne greši samo onaj koji sije neslogu, nego i oni koji se žestoko međusobno svađaju.

Po čemu se buna razlikuje od raskola? U kakvoj su vezi buna i raskol sa neslogom?

(42. pitanje - Članak 1) - Buna se razlikuje od raskola u dve tačke. Prvo, dok se
raskol protivi duhovnom jedinstvu društva, naime, crkvenom jedinstvu, dotle je buna
upravljena protiv privremenog ili svetovnog jedinstva naroda, to jeste jedinstva
države ili kraljevstva. Drugo, dok raskol nije nikakva priprema na telesnu bitku već
unosi samo duhovnu neslogu, dotle je buna priprema na telesnu bitku. Buna, kao i
raskol, spadaju pod neslogu. I jedno i drugo je, naime, određena vrst nesloge, ne
između pojedinaca, već između delova društva.

Koja su tri argumenta navedena u prilog tvrdnji da buna nije uvek smrtni greh? (42.
pitanje - Članak 2) - 1. Naime, kako je vidljivo iz spomenute Primedbe, buna znači
ustanak na bitku. No bitka nije uvek smrtni greh, nego katkad pravedna i dopuštena.
Zato buna tim više može biti bez smrtnog greha.
2. Osim toga, buna je neka vrst nesloge. No nesloga može biti bez smrtnog greha, a
katkad i uopšte bez greha. Prema tome, to vredi i za bunu.
3. Napokon, slavljeni su oni koji narod oslobađaju od tiranske vlasti. No to se ne
može izvesti lako i bez nekog razdora u narodu, jer dok jedan deo naroda nastoji
podržati tiranina, drugi ga nastoji zbaciti. Prema tome, buna se može dići bez greha.

Zbog čega Toma Akvinski smatra da je buna smrtni greh? (42. pitanje - Članak 2) -
Očito je da je buna upravljena i protiv pravde i protiv zajedničkog dobra. Zato je ona
po svom rodu smrtni greh, toliko teži koliko je zajedničko dobro na koje udara buna
veće nego privatno dobro koje ugrožava svađa.

Kada je dopuštena bitka? Kada nesloga može biti bez greha? (42. pitanje - Članak 2)
- Bitka je dopuštena kad se vodi na zajedničku korist, kako je već rečeno. No buna je
protiv zajedničkog dobra naroda. Prema tome, uvek je smrtni greh. Nesloga u vezi s
onim što nije očito dobro može biti bez greha. No nesloga u vezi s onim što je očito
dobro ne može biti bez greha. A upravo takva nesloga je buna, jer je upravljena
protiv narodne koristi koja je očito dobra.

Da li je rušenje tiranije opravdano? Objasniti. (42. pitanje - Članak 2) - Tiranska

vladavina nije pravedna, jer nije upravljena prema zajedničkom dobru, nego prema
privatnom dobru vladara. I zato rušenje takve vladavine nema značaj bune, osim
onda kad se tako nekontrolisano ruši tiranska vladavina da mnoštvo podanika veću
štetu trpi od nastalog rušenja negoli od tiranske vladavine.