Глава шећера

Живимо у држави у којој ствари и не функционишу баш како треба, тога смо свесни, али
ми ту не можемо ништа. Нас веома познат и опак писац, Милован Глишић ме навео да
напишем следећу неправедну, али реалну причу.

Тек се сунце смирило, два успешна, амбициозна младића(Марко и Андреј) таман година
за упис на факултет шетају се београдским улицама и наилазе на лепо удешеног
господина. Није било тешко приметити да је господин био при парама и да их није тек
тако зауставио. Његова понуда их је у најмању руку оставила без текста. Наиме, господин
је био члан владајуће странке, а у момцима је видео потенцијал који им треба. То је била
преломна одлука у њиховим животима, а они тога тада нису ни били свесни у тој мери.
Тај човек им рече „Нудим вам сигурну будућност, посао, паре, али услов је да се учланите
у странку и станете уз нас”. Након полемике један од њих двојице рече „може“ , док други
ипак одлучи да иде поштеним путем, учи и труди се. Није знао како овај свет
функционише и сматрао је да је да никакве везе нису потребне. Е па, лоша одлука... Време
је ишло један је учио, трудио се, и шта више супер му је ишло. Имао је добре оцене, знања
није фалило, што се не би могло рећи и за другог који је факултет схватао поприлично
олако и опуштено. Годину дана након прве понуде, њих двојица у истој улици, шетају се и
размишљају о томе шта ће бити после факултета. Исти господин који их је ту затекао пре
тачно годину дана на истом месту опет наилази, наравно овај пут је било уз договор са
Анрдрејем. Опет исто питање, иста понуда, на шта Марко опет одбија, мислећи да је то
што ради најбоље за њега. Од те вечери, опет се нису виђали неко време. Колико год да су
њих двојица добри пријатељи, путеви им се раздвајају. Један учи, труди се, гура, док
други све схвата олако и ужива у својим двадесетим. Обојица су имали своје жеље и
надања за будућност, убеђени да ће јеног дана испунити све те жеље. И тако, ишле су
године, обојица су наставили својим смером. Дошао је крај четврте године факултета,
коначно је дошло време да обојица крену од нуле ка остваривању својих циљева. Један је
кренуо степеник по степеник, док је други прескакао по пет степеника и много брже ишао
ка остваривању својих циљева, погодите ко? То је све било у реду и Марку који је исао
степеник по степеник сматравши да ће кад тад стићи до успеха. Једне вечери после дуго
времена Марко и Андреј се опет виђају. Марку је тада пао мрак на очи када је видео како
иде Андреју у животу у односу на њега. Први пут преиспитује себе и своје одлуке. Схвата
да је ипак направио велику грешку и почиње да га обузима завист. Шта ће, млад је жељан
свега, трудио се, радио, а ипак није то то као што је замишљао да то све иде. Хтео је
одједном све да има као и Андреј, јер је сматрао да то све заслужује много бише од њега,
али креће да тоне и тоне, и ту се завршава прича једног младића који је желео поштеним
путем да дође до живота каквог је замишљао и остаје само још један просечан човек. Док
на другој страни, ту је и Андреј који незаслужено ужива у ономе што је стекао.
Милован Глишић својим делима само показује колико заправо сагледава ствари из једног
тотално другог угла и покушава да објасни неке ствари које су веома ружне, али реалне на
један веома њему својствен начин. Није увек најбољи пут онај којим сви иду, некад се
треба издвојити и сам себи пронаћи пут до успеха.

Стефан Матић